о спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога ра |
ча, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки |
d="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад |
ћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, т |
е уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst |
ш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слоб |
еле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зр |
а му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tek |
гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи |
а тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисл |
“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где |
е да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким ма |
у, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена он |
ал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић бе |
њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Н |
је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> < |
на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, ал |
т беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали |
ди, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Ст |
и хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а с |
Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скуп |
rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би паш |
некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{ |
е да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p ren |
ме зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend=" |
кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никол |
је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Ср |
о ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, пи |
уњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан те |
цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би д |
тале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мир |
као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са |
теде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цв |
. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гла |
апетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром |
d="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} А |
ећа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако стар |
end="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице |
нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p |
Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst" |
то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="T |
; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, на |
ажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и н |
алостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па |
едео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а п |
и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst" |
е... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се п |
се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију ст |
лији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. < |
идео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се нас |
приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,.. |
ер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све шт |
дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје о |
пут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загле |
end="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше |
ра беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се |
и према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да м |
крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; |
чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмет |
и јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта |
ође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!.. |
="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему |
end="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и по |
p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst |
сматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим |
дграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мат |
аћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се |
им Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви |
се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стр |
мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} |
још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, |
и од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу |
.. </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst" |
нима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одг |
rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код зап |
ође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!. |
и што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, не |
..{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не вер |
?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко |
ори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и ш |
оћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p |
d="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци ми |
ац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот |
страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим |
љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли |
, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је срк |
устоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! |
ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било пог |
стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет |
ekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; к |
тио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: ра |
му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се ч |
са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} |
ије: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> |
чевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се вес |
нога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете |
и ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— |
nd="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="T |
и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве |
није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану |
учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tek |
="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Teks |
ски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се |
p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха |
сли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бо |
сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Си |
ироких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са |
Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био |
ложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће |
. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и |
не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би |
">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице с |
t">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, си |
чинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а |
Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у син |
"Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} |
А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за |
други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели |
је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено поглед |
p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам п |
d="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p |
година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ ника |
зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити све |
кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах |
ма — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, п |
а тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на ти |
че, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која |
пућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после реч |
но корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... |
нђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда т |
нкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оста |
а ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst"> |
чар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} |
алио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ |
д је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} |
едеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суо |
писа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће |
тан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни б |
нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове реч |
их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p |
има се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соб |
е наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто |
волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са С |
читељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметови |
в задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend |
сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p r |
неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости припове |
баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицам |
ловину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много |
да ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази |
тко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесн |
али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака |
е ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је |
ече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што |
који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих |
устили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље го |
несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пр |
— Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упр |
што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило |
Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{ |
ргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота же |
>— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спрем |
де никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као ј |
> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад |
rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино дев |
иједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И |
слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих п |
т пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку ме |
у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па |
и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! |
, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend= |
и стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате |
апетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом |
ће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе.. |
муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће |
мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... < |
е шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="T |
верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли |
ош сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бит |
уди били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} |
срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није ум |
жанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... |
ра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу |
дају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које |
авница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац |
и или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај коно |
м погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође ру |
лио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га теш |
здржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не |
то је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као д |
г ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p ren |
обро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Teks |
препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ни |
ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tek |
овек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="T |
полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p |
} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тих |
е то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе |
да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. кап |
ле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије н |
кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а се |
додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="T |
ekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља |
Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова њег |
>— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија |
: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је |
учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога за |
д вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p ren |
ekst">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, |
обро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst |
кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; |
ни, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђ |
ли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не |
учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те |
забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неко |
босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p r |
одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> |
ди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tek |
сом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивал |
права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке |
слиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, |
ткако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у луг |
t">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учите |
за старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Ја |
н ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна |
>Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили |
а, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће ч |
Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао |
анас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе оч |
би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али н |
st">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и муче |
на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за не |
а, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све ис |
икоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно |
опати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, |
робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој |
Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва дв |
гло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беш |
, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како |
Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају ка |
nd="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш к |
ekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да в |
де га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се н |
">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигд |
<p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам |
питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци |
узе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десе |
или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопа |
..{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, п |
ала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живот |
S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево |
капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, |
S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изи |
а спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај м |
t">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} |
ekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад пос |
а не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забу |
Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала С |
е људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава м |
} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми ј |
пим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tek |
данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, |
rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој бра |
Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћ |
дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам |
га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за |
че кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта |
ћи, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој |
<p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу |
.. себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви н |
кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна злат |
га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених стра |
овећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило ил |
кала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није призна |
Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога с |
ћу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, си |
rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се |
привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у ц |
ој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој |
е...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему. |
једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на пр |
оском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а |
оштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешт |
као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак |
nd="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му |
учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и п |
. — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оно |
болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Teks |
но девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа.. |
Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љути |
rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгро |
омах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, |
се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запали |
p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није ника |
d="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што |
нама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга |
nd="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох |
је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне |
ушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви |
Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га |
ме дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако |
</p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, нем |
а овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није |
p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су та |
ону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p |
: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајућ |
а њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао |
Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад за |
икрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког |
ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није |
ре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела |
} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са св |
; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, |
које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он с |
="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам ви |
е видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> |
ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у бла |
, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S |
Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даљ |
конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико |
врђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онам |
полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} |
оше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучиш |
} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угуш |
S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани |
моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не |
ekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p |
а сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад с |
>— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend= |
м, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грозн |
поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђац |
мни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно вр |
по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет п |
о неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти нау |
љу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни |
на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече |
... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p |
оску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, |
, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче |
оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за в |
м: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. |
<p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од б |
нам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше |
о луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми |
здахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
ја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено дев |
ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину најв |
су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. |
сетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже мла |
>— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, |
а, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог ј |
акати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце јед |
ekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који |
лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да |
има... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tek |
Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко сме |
end="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болов |
говима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се |
образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p ren |
ица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend=" |
киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> |
људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, се |
се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... |
н има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо |
изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима |
end="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држ |
а осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и |
награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан |
чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tek |
} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути |
А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу |
ерити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Бели |
њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, |
Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно пр |
жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да |
>То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који |
кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао са |
е Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А о |
...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, |
дела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} |
за о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је поглед |
исок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не |
end="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је ис |
<p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци |
тије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те |
богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласић |
, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим бо |
Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је гов |
године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно |
ила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, |
рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после нај |
p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други припове |
наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — |
ћи у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не м |
седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tek |
жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, до |
адоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћоси |
<p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би чове |
ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Бо |
">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љуб |
учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет м |
} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са |
">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити. |
та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то врем |
Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, |
<p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p |
а од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало |
у загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак |
кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајућ |
било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је сво |
iv> <p rend="Glava"><ref target=""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p ren |
""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_C |
за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице |
; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су и |
ни.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марам |
ањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то |
и од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: |
{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, |
end="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је зла |
у жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађе |
бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбан |
а, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је |
војче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и |
ву тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде ис |
...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-тр |
стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица |
а распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђ |
! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонц |
е дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ |
а држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и мла |
апалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ прет |
рава Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које |
ом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи |
урскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кући |
е, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци |
!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава |
ија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвет |
А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— |
о отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p re |
дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да м |
утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p |
апетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, |
синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све о |
окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио |
пше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ |
Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин деве |
. . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> < |
м што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је |
кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више |
а окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо |
пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где |
к или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват уш |
ламу, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамти |
ед, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари С |
ала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече |
ак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњч |
ј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих прете |
ја му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетан |
о је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији умету |
d="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, дру |
ак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за жи |
ло довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући |
руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком |
ти и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; н |
је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди |
t">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да |
пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му сину |
ма!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала |
nd="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!... |
ати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком |
ено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако |
што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p r |
напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага |
да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом |
p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам б |
х преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега М |
о би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога старо |
ике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворен |
и кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— |
једне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше р |
томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он |
е, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S |
И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи |
<p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе зам |
нала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p |
</p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити |
аше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуч |
ецом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем |
ским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намешт |
една дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону с |
из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало |
благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би |
уно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бле |
оме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гоми |
</p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, к |
едва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жал |
е наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа |
и, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест годин |
нуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад |
ник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, |
псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види |
таре руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се у |
протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се |
rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући |
иној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst" |
етоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Te |
S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио |
ка туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек то |
, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није |
е на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се |
а мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину |
босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим |
д једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му дос |
ћ, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да |
а, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, он |
љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су |
алили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, |
ко ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестр |
оворила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени љу |
ођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разг |
е у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend |
зана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} |
срећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га до |
рачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да |
ивац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </ |
јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те с |
ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канов |
и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{ |
зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би с |
е и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле с |
времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} |
брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио ка |
ки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, |
икад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу ц |
аријега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!. |
ко је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; ал |
о; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend=" |
кога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела.. |
елу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бег |
е онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугл |
аш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе пр |
} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу јо |
а мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневн |
а више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, |
ку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и |
овала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синк |
бо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, п |
де видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а |
кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто |
ницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале |
у плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена ж |
ном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше за |
p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домов |
</p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у па |
во. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Б |
а, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним |
га казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштига |
Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Teks |
а се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још ј |
. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо ра |
ного којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу |
тко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орез |
</p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из ма |
/p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у |
игне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одре |
тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет зап |
а младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Кап |
о се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва р |
. . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухва |
Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је и |
је; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезну |
стале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она |
ла?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у сел |
да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p |
ларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован санду |
е дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са о |
> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, ус |
ве разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S |
rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша |
могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр вар |
во дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има |
у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванк |
руги, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели з |
а имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ ка |
зим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним сме |
а дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} |
ри... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па |
вати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ к |
нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуд |
="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> |
ма, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш ка |
ток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде |
н бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га дов |
">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се о |
о, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонци |
мо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не приз |
о доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst" |
лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p r |
— вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како |
сав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакл |
па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда |
ме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{ |
нопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Teks |
и, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби |
не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> < |
пао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се |
не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend |
и неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, н |
а, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца |
о! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други пр |
/p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га |
..{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми |
Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p re |
снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S |
пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, |
} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут д |
ћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога нем |
лазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за |
итеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, |
и цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} За |
анове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови к |
љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, ж |
е сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; с |
што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свиј |
kst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине бог |
>Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, |
end="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади и |
умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га |
али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Мили |
лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p ren |
"Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога поже |
з псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, |
.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио ос |
и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплака |
оведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу... |
ао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p re |
видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахн |
лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— П |
емац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} С |
целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фи |
ћи, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милис |
даше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дуб |
брисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Teks |
у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> |
свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кад |
ца, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са у |
грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на |
и очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} |
уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па ј |
Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци |
а у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти по |
е своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си неви |
покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} На |
помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема |
иља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
алеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога |
капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </ |
м запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени ј |
ма обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сет |
ема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кће |
е прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јо |
ла живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болно |
и. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болес |
апример, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га |
изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је |
</p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти ј |
</p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца |
није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са |
авац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалос |
види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи |
ја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, |
скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да |
>— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане |
S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верује |
а да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После про |
погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend |
p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та ниј |
војим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милис |
учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, ка |
оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а |
Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више в |
њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већ |
ове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тај |
протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није |
измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, |
<p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погл |
сника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— |
добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад |
t">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беш |
питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болн |
">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник ни |
ошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озб |
и би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица |
напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend=" |
унац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до је |
од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета |
же очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео |
/p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напит |
!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривају |
а лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта |
а јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! < |
Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Мо |
се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео св |
..{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени јед |
главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корача |
озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана б |
ку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урез |
и које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p |
/p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, има |
е; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} |
љка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— |
ekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... |
<p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и ј |
Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!. |
но лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи к |
} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst |
Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисл |
па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна |
е право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису... |
ајвеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као |
уче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Ми |
подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst"> |
<p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, он |
{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!. |
бри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш д |
у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам |
би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше страна |
томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беш |
нај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја. |
гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; |
ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децо |
је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито л |
икад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разглед |
му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У |
и, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној т |
никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мен |
прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша. |
је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орл |
шао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за |
>— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p |
оје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође |
е хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога учен |
. </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?. |
о његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p rend=" |
d="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, |
на диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После |
вар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, |
рца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и неш |
иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће |
рашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити п |
} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окре |
мела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образим |
невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала |
камијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако оп |
овој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новц |
сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно |
им узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе |
је му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештиц |
и, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p |
а свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало ж |
то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводи |
ели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... |
е једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико муч |
Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и |
огима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst |
то, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрек |
јега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ |
главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све |
о, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> |
егне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу љ |
ацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме |
путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S |
еко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па |
ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у |
о да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо п |
још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он |
ао у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника се |
у...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нест |
<p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца |
е Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црв |
олазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p re |
ме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скуп |
ао за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође |
проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана мори |
лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштов |
око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а |
колине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p |
а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} |
end="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљ |
<p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржа |
..{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у |
адовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне |
p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаш |
ми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га |
</p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човек |
st">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се |
пну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Рад |
!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као |
ка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. |
кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, п |
живао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било |
оже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да ј |
ше?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он |
неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tek |
чуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина сн |
У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми |
не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара |
, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, пос |
ука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend |
у учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што |
чи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Р |
>— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме луг |
/p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш... |
едрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам г |
</p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше п |
редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну т |
p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога ку |
деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је ње |
<p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други ник |
<p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено |
ба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико дру |
<p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!... |
</p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tek |
прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвено |
озденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету праз |
напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа |
Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, уч |
арао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њи |
тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш |
ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајд |
</p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> < |
ликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује к |
зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, леп |
тене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад |
рзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна кр |
ше жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, |
свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, ш |
децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend=" |
младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p |
капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере т |
аљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst |
анин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученик |
.{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве |
Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да |
е долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text |
end="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> |
је осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па |
реостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у ба |
иховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари злик |
p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране м |
право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само јед |
огу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: |
као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још д |
губише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму |
укао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, |
ке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло |
ђе странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад ве |
Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев |
да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Ме |
кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало |
ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њо |
иће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p r |
здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— |
лижњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се учен |
кијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и з |
прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, |
оји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола |
лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут забол |
оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена |
не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> |
ад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љу |
има или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасј |
вео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи |
ли само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, |
опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и |
вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, |
лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p ren |
говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је ис |
?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је ме |
ле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} |
т са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село |
{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па |
мо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до кућ |
, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрсти |
сказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{ |
а, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе бол |
огледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио. |
ква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу |
ekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Нико |
био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цв |
ене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend= |
полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно ме |
пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шт |
дна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула н |
и.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде |
ј исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С |
нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болесн |
овек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш |
У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћат |
{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостил |
а има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Кр |
земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташ |
е како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} |
</p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу ру |
"Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тв |
и у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} |
фарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на д |
му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, р |
разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све |
по цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како и |
а та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога |
</p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, г |
га.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је о |
ем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наш |
ра, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по |
ле ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из |
, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} С |
стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку |
ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај ш |
, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод |
м; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и |
чење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; |
исав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки |
ну белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим |
леда, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она |
псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча |
ић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете |
Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’ |
ок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="T |
Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу соб |
м у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; |
да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљун |
на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и |
ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> |
онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на д |
о Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет |
роз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци пр |
здалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вију |
.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се |
да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе |
иле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на |
ет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или ореза |
о сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећни |
амислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са св |
више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један |
е оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst |
>— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А |
погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче |
ти ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst |
попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чист |
а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један |
ре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он.. |
илисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а |
ријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су |
лићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за п |
би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за друго |
ekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рам |
st">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst" |
гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, |
шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрека |
знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је |
глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чека |
сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе д |
оћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, госпо |
ла као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћ |
приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче |
е те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питај |
ровири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све ум |
мо мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, |
његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загле |
о, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љ |
ом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацим |
> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше |
ше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Ча |
чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малак |
па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али са |
еђу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, ју |
кле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао. |
очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, |
и о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта |
Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, ва |
јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша мора |
иказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато г |
суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале |
це нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда |
. </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Б |
у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац ј |
дуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници |
се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио |
ном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том теч |
d="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади из |
на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p r |
отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога а |
повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне |
ивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали |
неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота м |
штољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И о |
јући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до уши |
похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— |
н!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend=" |
... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи |
капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кме |
ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац п |
>— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, |
А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике с |
t">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело |
време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десн |
о загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или |
адимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, |
оје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а |
аравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> < |
н и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусен |
и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. < |
узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је виси |
Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S |
изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео |
ри толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напил |
орили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна |
разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га пров |
Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горе |
ина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и с |
ао и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, |
nd="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst"> |
сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Teks |
"Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а |
ац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила. |
пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Г |
<p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован |
"Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје |
у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде |
упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену к |
наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у вар |
елој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лут |
ечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је т |
ната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пу |
ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је ра |
похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у |
, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Ст |
ру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружани |
а Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок мома |
говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комш |
..{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то н |
дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За ж |
е поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га |
више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у њего |
ца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, баб |
чара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а |
— рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити |
откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момц |
говори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} |
момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамн |
е сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да оби |
и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше сам |
него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да |
гог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима око |
Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу по |
не лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци и |
м, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци нек |
емац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све |
кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек ко |
иповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе |
end="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на |
nd="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагу |
беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу о |
ема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Мили |
? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и |
ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кора |
ељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да с |
о о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му |
оја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио |
зну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је н |
м, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и |
<p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и п |
аш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о к |
} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хт |
оћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — п |
белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је д |
све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле |
S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе м |
у даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места к |
С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му |
де не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре |
се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, |
end="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поште |
сле подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он |
ола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из |
аш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend=" |
нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, |
p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљ |
едало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је |
живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Мили |
лика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз |
end="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ |
амо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако |
исава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend=" |
а руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде |
и и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, |
ћу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend=" |
/p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није |
ељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани м |
ао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара |
добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми |
{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не ви |
т, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш т |
опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst"> |
ојој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Пл |
га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео |
жарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му |
а јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јо |
днога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију.. |
ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ства |
Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p re |
а да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чел |
ђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је б |
о твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи с |
н на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— |
се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst |
човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он са |
орео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна |
па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах стара |
до и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему н |
читељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p |
С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматра |
Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{ |
е и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све б |
врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна |
ом водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје |
rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија |
х није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који |
огао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти п |
ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend= |
а залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре до |
своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— |
з недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно |
kst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо прем |
ekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па к |
rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој |
Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst |
туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе |
беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га |
Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му с |
е јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу нап |
увара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, |
је ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p re |
аш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане |
"Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с |
S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурн |
а ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се |
н син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се |
{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дет |
до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капета |
гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се |
а шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p r |
ба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и |
ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добр |
Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од |
ила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Teks |
ећ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало н |
о, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да |
то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Ст |
га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... |
па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Је |
вено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада |
ав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један |
ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да |
и ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— |
еки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао |
ивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура |
покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, ј |
ша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све |
ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда |
заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, |
Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p ren |
ј беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Си |
а веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме |
дај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, до |
ођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то в |
ао да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред с |
и са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необи |
— уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који с |
ремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрет |
пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, |
признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први м |
о се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, уст |
није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и сл |
</p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији н |
ову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном каме |
а, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!... |
таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман пета |
? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је |
ао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кр |
="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који ј |
, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најр |
end="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озби |
размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено п |
="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три м |
гати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудућ |
у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн ка |
ка је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, бели |
бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— |
е младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би |
"Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љ |
она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш |
и наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти |
е да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук |
та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, |
м поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало. |
ко мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он |
рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну м |
ућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ |
пио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни |
А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, |
; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе... |
, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећни |
и учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је |
ету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она н |
Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила |
ле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела |
.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и п |
их судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слобод |
S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека н |
рео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено с |
"Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али |
је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} М |
сред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља |
му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш |
болело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше не |
свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напре |
би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> |
не љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те б |
го ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да |
вог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџ |
ајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... |
end="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је |
њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој |
, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непо |
"Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се |
учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда о |
kst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи |
очивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би |
ридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учит |
га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На |
d="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашч |
ком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, |
без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, |
сте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </ |
rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — |
Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљ |
нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који ј |
Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! |
..{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта |
ад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. |
ај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију учени |
жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!. |
ледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, |
лице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до ње |
дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Ј |
{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tek |
t">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, а |
} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако са |
kst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— |
аде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја |
ио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господин |
стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... |
мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе |
— рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је |
шију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умил |
а дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, приз |
гледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мен |
беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
унце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову те |
kst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кне |
ити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трж |
о да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек |
немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено |
о, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешиш |
{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: |
а у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сив |
коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?.. |
леда како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој дол |
онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </ |
би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, |
те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старос |
не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Te |
ашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p |
лију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан ск |
код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час |
је, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећа |
"Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, ст |
била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је |
својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — |
тојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свак |
м кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све |
ештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за т |
нао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и п |
чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, п |
{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он ду |
које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Пок |
притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти шт |
ио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаш |
p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Ал |
t">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарв |
ekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је |
Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближ |
Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Te |
онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући |
у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и суз |
им људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с |
у, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај |
t">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за |
ја, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} |
е побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој |
ekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p ren |
мац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда |
да поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут |
клонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend |
ка нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта |
ј вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема |
да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахран |
и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прог |
варале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијат |
ekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога |
близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, п |
> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна |
да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање. |
е. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старос |
илисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом |
у људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох |
.. </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше |
ође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа зап |
="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе |
...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познај |
<p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богданов |
злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst" |
редадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам |
рео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удуб |
и да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогоре |
.{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покуш |
ога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац се |
="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко с |
гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо кате |
у тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Te |
ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица |
, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са ње |
заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле |
а му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде у |
и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га |
p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и |
га капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову |
— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник шт |
Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Н |
ао мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа ст |
по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част.. |
е на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој суз |
од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је |
згорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гр |
му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="T |
мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава тре |
="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покој |
st">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. < |
е украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst |
мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље |
чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А |
одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из |
ели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— |
ом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tek |
е... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, ми |
причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовн |
ера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читаво |
млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове зла |
чим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> < |
око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне неср |
питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељ |
пет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога н |
наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедај |
="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са цр |
.{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима |
је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p |
офре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајц |
, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога д |
гњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у бел |
атељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} |
та да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} |
а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Уч |
ш довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесе |
старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељ |
кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он |
исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спа |
и помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! |
како, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злат |
</p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и дру |
љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, удара |
ти. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — |
иво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку |
ини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући |
у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је за |
био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и |
елића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p |
добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету. |
запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од |
у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са |
... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну |
је, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показив |
ећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p r |
блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, а |
идео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у мла |
оју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим м |
века...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен |
} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} |
о.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавају |
рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све испр |
о један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова |
лој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а у |
</p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Пит |
ојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се |
е Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је заж |
rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме т |
учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... |
све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p |
се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и |
и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види ш |
шиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она ниј |
иколиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога |
ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна |
е заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се |
евог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћ |
ељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпрати |
о.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзн |
велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута ша |
у.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда м |
една по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p |
видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом по |
пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз н |
се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног пар |
е богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима оглед |
ш је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попн |
часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хлад |
rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећ |
туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, |
се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне сит |
је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према |
на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, пос |
љато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци гов |
ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend |
ли.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала |
за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина |
је...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он поглед |
Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стој |
ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штог |
јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвал |
док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Te |
овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!... |
? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим.. |
па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједа |
неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђал |
људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни |
S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелу |
после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи |
и, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је поша |
</p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац |
</p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала с |
чнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend |
тари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у |
} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, разми |
одаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, |
емац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, ко |
смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о |
kst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчи |
ви!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Teks |
натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата ко |
ледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти |
а о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Мили |
невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што |
сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари |
еснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад б |
="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tek |
да нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир |
сти приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зач |
ekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква |
вама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Ник |
ма богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одгов |
ема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: |
иш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а |
ако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу |
старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадн |
ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна ра |
, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{ |
један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће чов |
петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, т |
е воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богз |
"Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То |
љ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече |
ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу |
своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољуба |
гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p r |
а, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p |
и даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p ren |
а изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог |
, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после нек |
ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојн |
ро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, ода |
ве подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жен |
есрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти |
kst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затво |
ањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три |
запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив |
га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радова |
о да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врис |
ином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили |
им изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend |
мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насме |
} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, |
о, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше |
оји је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па ве |
оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом аши |
и девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је |
а тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне п |
вај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга |
end="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по |
Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су н |
ој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој др |
.{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби |
људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— |
износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} С |
. </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst" |
="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p |
ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим т |
то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци једа |
шину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ћ |
ало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је ста |
S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава |
оман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мо |
ојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове |
она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, ме |
није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако м |
а наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> |
> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Te |
а сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он |
су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, |
но парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: < |
официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио |
ц и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су б |
ељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} |
ић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. < |
ри учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} |
поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хт |
> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на з |
и!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и |
озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst"> |
; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке уда |
ице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ |
Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукн |
емена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} Пос |
Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за |
агледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти |
иљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tek |
квог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако |
ко грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три |
римство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, дома |
сетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном |
за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— М |
га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, оп |
а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, у |
. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грл |
и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кр |
олу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend=" |
зденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Так |
ављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу з |
те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Љу |
онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А |
ој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!.. |
рагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара |
p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се в |
>— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још д |
среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине |
ше, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавн |
пана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојни |
} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком |
<p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му пис |
">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку |
ред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљд |
о тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а иона |
речи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутор |
е...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. |
еше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје ил |
гледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником ниј |
ека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јеца |
Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p ren |
{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше |
а кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав |
лесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну ча |
у, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из варош |
штена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у |
ражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једн |
rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијег |
, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Teks |
тима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и |
батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мац |
дован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend=" |
износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти не |
ојих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чује |
напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа |
p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет годин |
грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену ствар |
е уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Стара |
у, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — |
њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, ч |
е пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се п |
љубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tek |
бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у све |
ћ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону ту |
ку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да ј |
срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе |
{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst" |
p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и б |
— вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је |
ате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад ни |
оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћ |
томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tek |
омах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} |
ом није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погле |
и њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, н |
овест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, д |
смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрека |
т и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и к |
ети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати |
лим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац поме |
а би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисав |
> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а в |
он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухват |
икућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p ren |
треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst"> |
се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио |
старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и |
нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вреда |
онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па |
уче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{ |
он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — |
а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се |
ekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} |
ко писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где стар |
дно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да |
старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову прат |
иња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то |
свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend |
ко псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и в |
а. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — а |
оша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, |
S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> < |
Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо |
и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Т |
p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали |
або?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече |
њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, |
и ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као |
својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{ |
"Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да м |
ече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим |
еде косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми једа |
це нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажел |
га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац н |
ац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило ј |
>Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} |
е цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчиц |
ле рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— |
ка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеж |
јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па у |
рога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше пес |
синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али |
кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа |
..{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само неде |
истија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, за |
е њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Teks |
и кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Позн |
ло и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чарш |
ега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, |
момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше |
мена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са з |
>— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку ј |
утру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... |
пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја |
сти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши |
"Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпут |
p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи к |
шио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="T |
rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p |
кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец и |
дахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јо |
нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— |
ислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан |
атраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једа |
орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим др |
">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћ |
реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаро |
г њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како |
kst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупи |
ажени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала пород |
мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отим |
. . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би н |
Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољу |
о, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не гов |
равити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Нико |
спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј |
ељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима ш |
па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забе |
Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега при |
ш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаш |
аваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те |
ло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... |
како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркну |
заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="T |
st">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!. |
ме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, |
rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, шт |
rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се по |
ћи, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у поход |
ам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, |
на; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву а |
есет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend |
— а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="T |
баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за рас |
ти. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, |
чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p ren |
ао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из ку |
апама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се |
та пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst" |
ма!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди |
— додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. |
ним и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна оф |
зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господ |
да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вај |
Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, до |
а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Па |
ојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, |
чашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регимент |
се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један ве |
а су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туто |
есет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако |
та. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и |
чић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их |
ревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поруч |
рало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му п |
вна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш то |
свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко се |
} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад с |
ба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сирома |
креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, |
и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам о |
погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају |
вога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке |
ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледа |
ekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">М |
</p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав |
</p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> |
е залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао о |
а, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је он |
аја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велик |
јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посм |
и...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ јед |
— „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред ко |
да, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ак |
ледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шар |
естру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мисли |
’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа |
девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не б |
скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена ма |
милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да |
од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицам |
ц без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети |
сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига |
"Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и тра |
st">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече. |
ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, |
едати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благ |
ра, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће ва |
ти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме с |
оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> |
и на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. |
омогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — |
е, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали. |
а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за уче |
томе брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — |
обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао с |
волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Teks |
ју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени гла |
rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— |
st">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свр |
end="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука |
иван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?. |
рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — оп |
rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична |
се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га зап |
"Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, |
end="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — р |
Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га |
везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Ср |
гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав ј |
S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе |
онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде |
ими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе |
ат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Д |
иреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у див |
...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудим |
м се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учит |
оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се |
а ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу |
чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима |
а ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то |
</p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господи |
јекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја р |
у, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске |
ведају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; |
p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ бр |
рњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три год |
— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше |
осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше ње |
">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чу |
end="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младо |
а: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажари |
зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Teks |
им благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће гу |
поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама |
м смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Нико |
врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе |
ику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Te |
Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Срем |
е мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упут |
Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе |
не врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо суд |
раде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом |
донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. |
а учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну |
d="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћ |
ше врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из кућ |
ац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Нау |
претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на |
ине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину с |
адио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{ |
крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла за |
.{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу! |
... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tek |
">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да |
да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend |
"Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину. |
...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p |
, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар за |
<p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и преда |
ето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је у |
видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend= |
добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је у |
е на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} |
Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске пос |
ри Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> |
Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst" |
nd="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend=" |
м ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сиро |
водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје ку |
</p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} А |
рхиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Ми |
рамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зра |
а; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Раз |
ли вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; |
ишапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету |
, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Прос |
урскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она ј |
ји је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Је |
но.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Ст |
ећ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у к |
о да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> |
слио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несре |
kst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник |
сле подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне |
и... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало за |
ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у ру |
Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је |
p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом проч |
тегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притег |
<p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по |
ао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима |
ије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима з |
морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг |
кле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга |
<p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још не |
оловину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са за |
мо недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, не |
— баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта |
па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сут |
варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је |
ети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!... |
ре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпу |
се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели д |
кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код кућ |
ekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ре |
старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву |
сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од |
чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине |
учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не м |
ца повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник покази |
ом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са цел |
већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tek |
учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p ren |
а седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пит |
лога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, н |
су крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганци |
старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; |
Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор по |
, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке |
на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од о |
ој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — преки |
и момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало |
неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесе |
ри понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треб |
по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p re |
читеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће би |
ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! |
утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е |
rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца д |
">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми ш |
— рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не с |
пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисавље |
р су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим иск |
ана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p re |
са, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ |
авивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S |
аше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковањ |
="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и з |
отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће |
Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, |
е и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртва |
ан из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме ту |
мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гаж |
ста дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица |
лисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља н |
очења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро |
ледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђ |
е у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, |
да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам со |
је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ с |
ekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да |
ласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура прати |
до лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Призн |
че Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији |
.{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... |
а нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато иш |
сли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лак |
и место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... |
ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази би |
о! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на |
изу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S |
никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за |
места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гл |
">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што |
овито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и |
а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него |
оме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују |
бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стој |
, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онак |
главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{ |
се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груд |
...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Ј |
и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да от |
опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдиш |
сле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се |
старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твој |
ав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечем |
d="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше |
</p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто об |
откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, оп |
но село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, о |
у пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и б |
е замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну р |
/p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе |
само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју ма |
јући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледају |
ут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури |
комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несре |
е, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има м |
нинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, река |
, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p re |
али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... |
ко ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су шк |
оме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу |
рце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема |
и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} |
рову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. |
...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу з |
цом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове |
тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћута |
старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада |
иву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће |
на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је |
Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога |
а. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а |
.{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лаг |
а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију |
саву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како б |
илисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмов |
опац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за с |
ети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: < |
. </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из ко |
т га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре |
но цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи пото |
м зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих луг |
Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још |
им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div |
а у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> |
Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, д |
ву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га ст |
епеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?. |
и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tek |
хну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њо |
о учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> < |
итељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst"> |
ира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме пон |
тароме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осме |
А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, о |
вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми |
, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!... |
птали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, |
Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта м |
олина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је |
оване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— |
да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да уч |
овао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда уп |
погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, |
ekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учите |
вапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} К |
во намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе |
конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p re |
није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сно |
саве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције д |
ао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, |
едан омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји |
у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> |
амо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, госп |
емој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мањ |
То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додад |
су чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна |
ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница ос |
Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p |
ија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад |
омаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака |
у суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ни |
м, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим г |
а наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по |
данпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, нека |
<p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли шт |
председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. |
у му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је д |
</p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољу |
и.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим |
гово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tek |
, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше |
ледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови з |
ну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па б |
ри Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend= |
ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> < |
, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је |
ом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Ку |
део вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Ни |
а ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, за |
у, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрну |
је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Ник |
њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у д |
</p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да з |
што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи |
Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није |
срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири |
смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су |
здравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, мор |
</p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ |
има оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом С |
>Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и |
пали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не! |
с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености тр |
, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. < |
ме је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сах |
нде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се |
ша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend=" |
тније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Мил |
љи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто м |
апетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— |
, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која ни |
ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори млади |
rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> |
ш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="T |
висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко |
ако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па п |
>Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остар |
.{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он н |
из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst" |
е-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити |
н. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни бил |
ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је |
ела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре са |
rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по јед |
оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној к |
ла кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе трену |
?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја |
а није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у |
етвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око |
/p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто им |
ђена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружани |
не!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend |
ежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она |
призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљу |
љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо м |
пале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; |
еде образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p |
е од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености поврат |
ји, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p |
ен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује |
ога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Ср |
, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину |
свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} |
Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне сам |
некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst"> |
p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— К |
врити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је |
p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на |
">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима |
тијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је |
на клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушк |
је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му с |
а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. |
се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tek |
се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу |
nd="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: |
то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изи |
лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend |
за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Teks |
мо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозор |
.{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стража |
</p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај |
инило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једног |
говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат |
дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад ј |
нако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S |
тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p |
ла, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана ка |
наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто б |
са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p re |
nd="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми ј |
... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувш |
нила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео изв |
. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на ш |
Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћа |
ар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има неш |
олине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снаж |
њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога |
лим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{ |
своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погле |
st">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним |
и робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су |
S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом р |
и се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипе |
ће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио |
у руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и у |
ле се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога |
} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, |
адоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли |
вади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се |
ца се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну |
је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро упл |
ато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену |
је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанин |
ћим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате п |
, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година |
есет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђ |
">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не м |
..{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend=" |
на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; рад |
kst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Н |
о!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p ren |
је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! |
занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не м |
ајстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то |
да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога |
нило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше разм |
мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и он |
терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зл |
мо што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} |
оша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао |
смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његово |
д Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, |
ије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, н |
прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му |
до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, с |
<p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> |
ујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу мо |
Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај на |
а то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро |
иједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде до |
не златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је н |
>— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и мин |
, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, д |
зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и |
kst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак |
лостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пан |
опца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће зна |
је се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да ј |
говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам |
и се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати |
као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помог |
брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p ren |
има се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом |
мет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му з |
ли да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tek |
авали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p |
дна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата не |
друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само шт |
у је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти |
ости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши |
да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богм |
"Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — дод |
ао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: |
У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица |
ближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend |
раво њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху не |
.{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на |
исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што ве |
ена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што |
се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. |
"Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, |
има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а |
дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — б |
у су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смр |
и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} |
на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend=" |
ла чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гр |
како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — реч |
уше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Teks |
где свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али |
јку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину |
} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, |
end="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш к |
ме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плави |
{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; ц |
“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако |
инске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти нева |
Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> < |
ворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији |
ао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме п |
ежи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост с |
пала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; |
"Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tek |
</p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онд |
.{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После то |
којноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend=" |
би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код |
рце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој б |
ме већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим |
ekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p r |
пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} С |
ни наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немач |
а заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груд |
мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судиј |
равиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али |
ваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је |
> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он и |
ела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... < |
ош данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од |
во, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гај |
ам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала... |
е.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у во |
kst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао.. |
власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend= |
еди Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају |
стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милис |
<p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend |
о у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она |
на соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше про |
у је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола |
Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала |
"Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и |
цама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а г |
му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst |
што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена оног |
, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стој |
ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, пита |
мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— |
ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!. |
ила подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди |
ељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> < |
и помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја |
м оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда пр |
работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а д |
иђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... |
човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега си |
ато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, в |
ре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му ј |
љату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!.. |
било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, св |
а Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене ча |
е стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а |
е срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јо |
је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— |
је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је |
милу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и весе |
ина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо |
ови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца |
апетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} |
итељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близ |
да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој |
/p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им д |
докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лут |
а неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село дове |
еза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још |
нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па с |
ало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да |
гласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради |
их рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... < |
о се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
има, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да |
време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне сво |
ану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли |
и. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на неког |
ијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше |
ти!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде |
, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављ |
о јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре |
а. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, госп |
кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и см |
окол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p re |
од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрека |
d="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих |
ез куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, ка |
окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше ка |
тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жи |
се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у св |
лештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне во |
/p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе |
rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга уч |
на. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, |
.. </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпав |
kst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам н |
наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала ру |
} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{ |
видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће.. |
nd="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кући |
аме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{ |
витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном постав |
и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим |
} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p ren |
о, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, прит |
ади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— М |
натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником |
јаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: |
дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико збо |
аксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tek |
лисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело. |
ње показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </ |
ц, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљен |
rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати |
kst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p r |
..{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у ст |
робаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало тр |
вако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне |
и... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећ |
лица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам ви |
ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро неч |
ладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у |
ам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости |
и и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> |
спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду рас |
<p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини |
о! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне |
о...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је |
ине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући жи |
илношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо |
е осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости |
старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му то |
> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабуч |
, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад г |
па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође д |
арку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми |
Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се |
евојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле |
ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst" |
жао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p |
овек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу.. |
арог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> < |
сови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на |
уће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а суз |
да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече мла |
а!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, |
</p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно пос |
ећ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћит |
d="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај мл |
х парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, кој |
ло, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином |
елицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне бел |
на... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најв |
ено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му су |
своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева |
је ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{ |
расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо |
, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али није |
екао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има |
ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Teks |
нде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend= |
— рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... |
им сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њ |
оле, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Teks |
а, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па к |
нићу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, |
детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: < |
у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или к |
ић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у досл |
астира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одма |
вац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је |
ако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи |
ежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="T |
<p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогу |
">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен |
откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и |
"Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекава |
а.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће |
е на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p |
л’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!... |
..{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p |
а је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst |
је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадим |
држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из дал |
, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учи |
rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто |
недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, |
после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је |
е управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се |
, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркават |
Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су ску |
ло у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је поч |
оља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је |
на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко од |
мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава |
/p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ има |
ина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Бе |
, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p |
које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћ |
те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! |
">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не |
е у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји |
ња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви пош |
да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти |
бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да м |
е нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути |
ога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p ren |
ако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, за |
дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну |
се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} |
осле тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од |
гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће |
ише уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на |
поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — |
. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих |
в се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Уто |
{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен |
аксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишља |
жљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће |
гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако нами |
оше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе |
креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени ц |
ма окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у сре |
лила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљ |
а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S |
сти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend |
nd="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, |
до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши |
кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше г |
адоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у |
иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотл |
рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, н |
ац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корач |
кусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су |
је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S |
тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу |
ена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорит |
ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже |
два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} |
џер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst" |
плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пс |
е, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гла |
<p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?... |
а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, |
ци. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, ниј |
бавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све доврш |
е мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо зајед |
р? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да п |
е труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> |
rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кр |
руга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је |
} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки о |
осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је |
амо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{ |
гу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац доб |
воме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе.. |
<p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редов |
воју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео гд |
— вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чуд |
у, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси м |
љно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља.. |
бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у к |
ом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја уч |
> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по бели |
белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, дод |
са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p |
/p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом п |
на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се про |
st">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши |
помичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно про |
уби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срц |
. — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућ |
опски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на |
ој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend |
вши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, та |
к понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учит |
у ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио |
дала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је |
rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо |
ну белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst" |
, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се |
рава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, |
уо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред пото |
“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељ |
јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих дв |
а биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хл |
ви како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер |
нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А |
ри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од |
само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, в |
ekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле |
ењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Teks |
је!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна |
д знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{ |
">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а |
му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мат |
запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p |
мо Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни |
р златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst |
S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?. |
?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући |
лави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседањ |
ра у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вер |
тегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих з |
Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и |
и као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не б |
омак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p |
Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} |
вима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао |
амотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „ |
додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настр |
st">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ б |
удога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И та |
да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно! |
ам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p |
="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гл |
ан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — о |
О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дођ |
дну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је |
ећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
олази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједан |
проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а |
S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни |
тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што д |
имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају |
Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — |
хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке! |
<p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем |
се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогд |
ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео и |
ане, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, в |
. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако |
ти, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Teks |
е се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје к |
али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је им |
ад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst |
ога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запис |
о пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца ку |
st">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без ку |
ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, |
н хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне |
..{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Г |
kst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S |
о парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све н |
озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада нећ |
в воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S |
животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од св |
ого којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, ту |
ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — |
лим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да м |
S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје ко |
орадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и |
даримо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати |
сао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећ |
читељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала пра |
мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p |
иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мрша |
и, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником |
</p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, н |
остива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па ка |
пште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што |
{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође |
екавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере |
су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лу |
уре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше |
и се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како дир |
о је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, љу |
та, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, |
ћ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Л |
ве речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређ |
је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S |
end="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. < |
има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, |
му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари С |
м, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена |
су поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин |
вачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут |
ру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде л |
како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Te |
шио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопа |
и он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљ |
старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан |
н онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пак |
нео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то |
а се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га |
} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </ |
еним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда |
ићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира пев |
гледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend= |
} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене |
њених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду по |
ц, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... < |
ела:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, |
аш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечн |
тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, |
а. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Ст |
кара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на с |
А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Te |
<p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга |
.. </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи по |
са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p ren |
онешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица д |
ј лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мисл |
одруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све ис |
а за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Te |
ам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> < |
Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила.. |
/p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на |
за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те покл |
почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао |
p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека прати |
ругу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне |
ила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче |
</p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи |
хта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румен |
теља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти |
на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом |
.. — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p re |
, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страх |
kst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p ren |
прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном в |
ати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; |
</p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није мог |
а се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децо |
емо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Је |
вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; |
мац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и ум |
ред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му |
ао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама |
<p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </ |
/p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јаб |
ући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљ |
од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се на |
тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе ус |
ити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водиц |
полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете |
хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Teks |
беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доигр |
одице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загасит |
те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из к |
есам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско пра |
бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, сед |
ско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p ren |
ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Ве |
са, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се |
ница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са |
д момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седа |
мет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; г |
касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама |
ога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам |
Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и |
сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — реч |
агледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше ш |
школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Te |
скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздрж |
... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Te |
а ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачно |
преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је |
ојим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће |
он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сут |
ту?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је |
и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђ |
{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу |
а, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће |
појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— |
већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: < |
у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, бо |
в. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не л |
младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше |
е већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах стара |
о што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судов |
<p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} |
Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је к |
ченоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весел |
rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије |
замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са |
а, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што |
д је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шес |
спадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, |
диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у д |
де кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пуши |
t">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> < |
са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци ст |
лаву умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умел |
е каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем дев |
о се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> |
само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, |
браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој |
</p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им |
. </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да |
...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он |
.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> |
kst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Доба |
тио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног |
d="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је |
rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — за |
ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари |
није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!.. |
ше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Си |
јица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки |
<p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ |
авала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помил |
ан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника |
и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече С |
ма брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у |
вршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend= |
душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да с |
брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Бе |
та ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога ка |
с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p |
осио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жен |
Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдес |
како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> |
бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови |
ђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има |
женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико |
кола?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у с |
итељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је нек |
дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; ост |
замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе н |
е, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије л |
ме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну |
појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него двае |
тови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако |
дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак |
о уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милиса |
чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио с |
... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо |
тор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да |
... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, |
стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после с |
подина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава |
заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза |
је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади и |
к у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а т |
до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као |
">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео леп |
ац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} |
ко обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милис |
осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућ |
могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле д |
војом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Н |
ратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Дов |
који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држа |
{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се |
иш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, ви |
ме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели у |
"Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што |
а сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица |
ви приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући |
ekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p |
Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се |
дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа з |
ка и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судс |
јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао наднича |
у му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко |
, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у то |
лисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговара |
о из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Teks |
то мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава т |
егове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, т |
ни да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне кап |
мах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако ј |
у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А т |
како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац |
се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се пр |
е на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се |
се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео |
т пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умнож |
"Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадиј |
пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао пито |
аше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његов |
} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне р |
довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти |
ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се виш |
сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно ста |
био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Ник |
ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесни |
е...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> < |
, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> < |
шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав |
ако је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га |
је она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у |
S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p re |
где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је |
лисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције |
="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није прибл |
ђу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи |
човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људ |
Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је н |
и се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео |
ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изнена |
<p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то ј |
бље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Te |
"Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </ |
лмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. < |
сиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гла |
рила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи |
пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегуна |
зо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред |
, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је г |
атре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари уч |
нђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Te |
скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и |
с почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми |
ије почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се пр |
е, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полуглас |
"Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време ј |
ченици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Ср |
> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже румен |
нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Бил |
а, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend= |
ли ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са |
о пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да |
мен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као рум |
{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се ок |
кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотвори |
ци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме по |
но, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи |
! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst" |
nd="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је те |
што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </ |
да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, |
зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кућ |
резале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Teks |
d="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца |
end="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још је |
лушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуш |
Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Te |
поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко |
конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти. |
ности повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“ |
даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођа |
де, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знат |
блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погл |
ога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога ј |
е проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа как |
и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавим |
кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време |
а свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, |
заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гле |
Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а М |
еме урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети |
им суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледал |
ашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари за |
походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу |
набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сре |
сађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње по |
их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst |
ремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="T |
трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице шт |
нети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи |
је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, |
е лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, |
нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами.. |
је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило д |
ије чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, каков |
ожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким |
је могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она |
њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торби |
марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, п |
твеном децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, ст |
то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, |
мислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај нес |
е била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим |
и заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Г |
у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно п |
латне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њо |
S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend=" |
ц љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се дево |
">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јели |
t">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али |
ну, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, |
ожић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се с |
зну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми ср |
јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . |
икада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </ |
дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш |
грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које |
остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градит |
S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а нема |
а путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — |
и... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храп |
баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend= |
да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га ј |
тко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, ба |
kst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ват |
слио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше |
лазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом ј |
ром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда |
са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвој |
леко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да |
немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека |
Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Б |
се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише |
е ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишља |
е је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је |
ши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке у |
kst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, о |
некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робиј |
, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га по |
ика седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам п |
задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигн |
">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне с |
део...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља ј |
отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакл |
онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није |
мдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst"> |
осподин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="T |
Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. |
Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у |
!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то |
у је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади |
а овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога |
ежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </ |
на морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом |
цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице |
зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљат |
! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава |
дно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Та |
целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Ми |
она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено з |
? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до д |
d="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде |
ekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да |
ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађива |
!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ м |
з вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаш |
њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем г |
учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{ |
водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато |
он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да в |
, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити |
<p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромп |
само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи |
вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“ |
познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча |
и и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто ра |
аци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!. |
аца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst" |
p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p r |
ручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend= |
, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у С |
није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он |
да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити |
сред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кади |
оме часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, х |
лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учит |
суљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tek |
било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако |
/p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи до |
о и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да |
Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је |
саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови с |
ецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везан |
ако си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p |
упило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и ч |
d="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући не |
грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штик |
... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља |
/p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она |
!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа у |
d="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за д |
!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о ка |
t">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним |
твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђ |
младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, ка |
ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте. |
Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепа |
на још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} |
end="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше |
познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш к |
..{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Ст |
ановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преос |
<p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче |
знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, а |
и беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а |
рбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst |
p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, |
> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву п |
ри младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто |
агом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанст |
rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколи |
унчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне |
ава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </ |
и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнан |
у...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана ви |
Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} |
је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један |
шира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове о |
та, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, ок |
м те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом |
="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па |
их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш |
t">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Teks |
стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst |
врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше и |
, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са |
rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо |
. .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику |
спаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а д |
од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и пр |
у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перли |
тврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са ч |
читељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред у |
што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, р |
о!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци |
издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је п |
{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти к |
о као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </ |
воме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> < |
а, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана науми |
<p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и к |
сти према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то св |
почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!. |
н, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, про |
угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама |
мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му г |
недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, |
p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом из |
ју како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш це |
већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац! |
на, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана |
и стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </ |
. .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst |
му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> < |
три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи |
...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су годин |
ра певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, п |
ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао са |
ку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лак |
ело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би |
О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па |
, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па ј |
, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти |
век томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} |
олико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега уче |
ицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не |
љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред власти |
слио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара |
увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчев |
тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз |
ије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га по |
јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред о |
клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, н |
иш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекава |
ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких п |
угу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Так |
t">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озби |
а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку с |
да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклони |
даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst" |
ту!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, е |
етком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. |
наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледа |
А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него м |
же на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend |
и... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и зам |
ће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst"> |
место прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кр |
је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек пон |
да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога ни |
свете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као миш |
јници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није |
Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења... |
м гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после |
ке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, |
!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори |
бљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; |
е, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и км |
сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, |
ла тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавц |
што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовим |
ко као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је |
е, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно ни |
="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде |
убљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и руме |
е му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и |
ху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођ |
довала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе т |
ње је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p |
ад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накаш |
ако на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћ |
друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетани |
уд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио д |
полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав |
је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би |
прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта |
ђи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а |
капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред |
.{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском |
ад, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, |
!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а |
целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с п |
p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у |
је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst |
беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непреста |
ио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Te |
ли у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао. |
око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на |
на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици... |
из блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после п |
то!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђо |
данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, |
; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у |
ремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. |
однети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинск |
лу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти |
Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} |
код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, п |
куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока.. |
танову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, го |
лео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не |
<p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк |
ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S |
ета!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фами |
vo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у |
ак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој |
мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst"> |
} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако ба |
и, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела |
о око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Teks |
газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, ба |
куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него |
жу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И |
</p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, |
снога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољс |
га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Ње |
у школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни |
се није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се |
/p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S |
end="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, син |
"Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радов |
ни је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p |
једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... д |
еш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суоче |
ест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зо |
"Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело |
">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Te |
ља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложи |
уће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, кој |
шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се |
ачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних |
о из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога |
.. </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и |
посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Т |
у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? |
гоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Teks |
{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, |
end="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек ве |
и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље |
е потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до |
е реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Мил |
памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац то |
t">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али о |
Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, |
љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... |
аска дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пла |
, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у поток |
Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали |
ући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није о |
и су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p |
о стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди бож |
ћима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу |
е... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својо |
им снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсиј |
право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда ч |
Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend=" |
мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади и |
Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . |
p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац |
тише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојк |
им помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да н |
мбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши јед |
е преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у |
мчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови.. |
тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, |
му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би |
пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шап |
Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све ш |
осити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа |
оје га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не раду |
дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst"> |
ћу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти |
Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код с |
н, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p r |
мљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, |
ош неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колен |
ити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова |
на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, |
доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће |
— али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета шт |
тац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шт |
kst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад |
S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p |
итељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — р |
ћ, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. |
х, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави |
аконитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — |
ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се |
старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! ст |
повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — |
читељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетан |
кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан |
у, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p re |
едан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он |
сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити |
осијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p ren |
>— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу |
до од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од ка |
едај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend |
отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> |
икола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац |
задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p |
а, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, |
их рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седај |
њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме о |
. </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ |
, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве |
ајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани |
даде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, не |
њу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то |
мо: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари |
уђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невин |
дим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учит |
"Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао. |
и, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, ни |
="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У г |
!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити |
р не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућут |
сле неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засв |
то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најц |
знаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst |
у — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избавље |
d="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p |
о још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену зб |
егова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце |
еком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише |
не: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме |
бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим р |
..{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} |
ље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за |
постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било |
а, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Te |
p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бивше |
а ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гр |
и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок |
један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му уп |
"Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, с |
у је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, ста |
се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђеност |
м ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан д |
ину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се |
p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође с |
, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> < |
ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине |
ом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љ |
— Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је |
че конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p |
нувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена |
учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњава |
{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једи |
о налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Је |
p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— От |
енађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Груж |
тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за у |
ва треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tek |
уку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде на |
мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара ма |
ро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти |
т га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али |
у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била |
до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— |
ек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасви |
је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst"> |
мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми |
све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојн |
крио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једв |
еше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирот |
еле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Пот |
ном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то врем |
е удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима |
ад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђен |
има, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људ |
р од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, |
ли ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак та |
да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гр |
">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчисти |
торици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те в |
— рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — |
која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p ren |
подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Н |
дима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту |
осиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ. |
Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да |
н петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ |
а се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени |
веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били |
клонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео |
кола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене |
а била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, |
илисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S |
d="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега ч |
моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst"> |
осили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће |
end="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: |
, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку |
малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — ми |
а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је т |
е ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst" |
мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио |
писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац |
, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је |
и усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као зе |
тео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почива |
ор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, |
тумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекр |
трепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер ста |
</p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти |
синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви поме |
кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А |
неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, к |
Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарн |
одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“ |
/p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога свој |
воритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га |
оје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом |
ца, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше |
<p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, |
<p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се |
руди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све до |
била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно |
комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео |
ношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добр |
Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода |
д је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Мил |
удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од осло |
сти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде н |
едра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; п |
рекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?. |
ога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена! |
уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила |
да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, не |
>— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има |
, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање стран |
и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по сво |
узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њ |
S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— |
звади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Д |
ремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинил |
лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање п |
о воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јел |
едара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли о |
ијатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слат |
једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата |
end="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме гов |
и у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, вр |
ислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисл |
би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгуби |
дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">У |
је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата стариј |
пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад |
господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милис |
end="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју оста |
тане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{ |
нас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извад |
а је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, |
о паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао о |
рекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Зн |
им кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога у |
их прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лаган |
о зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Ј |
кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно ра |
нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да |
га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељац |
ој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="T |
з Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душ |
уци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и ос |
и, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погле |
е вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грм |
чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонул |
уђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst" |
адом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са своји |
о румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сија |
кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно кашт |
диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p r |
то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе |
вршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Ми |
или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим |
нати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она па |
rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p |
за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој паж |
брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним |
ланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tek |
његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну неш |
неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, б |
да одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца гд |
лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком уд |
читељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког вре |
kst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе |
га учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њо |
рећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна ма |
месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А к |
питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодин |
ше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и су |
ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} |
не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па м |
че питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} |
росто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, |
уде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитеље |
откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала мест |
ти да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни ка |
једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кр |
о јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава лис |
nd="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јад |
е, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tek |
ело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ак |
пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — |
ним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што |
воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту |
ош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао.. |
тељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то |
end="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето |
! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласо |
!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне ист |
икога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко |
храњују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он ј |
о већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напи |
ли на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која |
ошћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј! |
еби је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извад |
омак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, |
ј пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!. |
На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задо |
снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у ред |
учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p |
морна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију доп |
пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће |
него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повер |
; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне.. |
у изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу |
едоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је |
школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро |
да до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, |
м јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То |
p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других кој |
="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозниј |
ekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што прог |
читељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није виш |
kst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео |
ше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо ди |
на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, |
Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p ren |
учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим |
kst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде |
S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p ren |
</p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парч |
е напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је п |
ремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди. |
нићу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца. |
— а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst" |
ику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p r |
врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког време |
емљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу |
учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још јед |
је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{ |
/p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалости |
S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да јо |
ве за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="T |
н, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend |
<p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, о |
у је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син |
није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ра |
ну главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не б |
еса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у по |
у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’ |
исли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима сво |
м седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљ |
илане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p r |
отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему |
Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, |
е онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Т |
, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало |
ете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја |
не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о в |
изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана |
и у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Св |
после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваља |
не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни |
<p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти н |
руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо |
. . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје |
ц, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ пог |
ма са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња |
а, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, о |
биљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко |
. . . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, к |
нику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{ |
тор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само |
ни Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је |
па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „М |
е које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p |
шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена |
} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио. |
о продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — р |
t">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под гла |
све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство |
њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевн |
у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао др |
знајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам |
да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л |
тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу. |
у вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. |
ој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице |
Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно че |
убљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења са |
end="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и |
јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Ми |
јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке |
, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за уч |
p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се |
kst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да |
па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела |
; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — |
у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он т |
— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се |
t">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде |
му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p ren |
одбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда |
ло на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p ren |
> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео |
ато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори мл |
је могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд |
ар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумња |
ече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га |
да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, д |
ло како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили |
ворио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све |
врља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане в |
ој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend= |
{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="T |
="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?.. |
приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за р |
...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, п |
да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везан |
а у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лев |
доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и |
е лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p re |
st">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила |
л’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови ка |
{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, |
ли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног |
ли... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то јо |
end="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими |
теније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; |
ћег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако |
о сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врат |
{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend |
p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбо |
ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди |
кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свака |
икад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није |
, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечис |
"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је |
се не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један офиц |
напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!. |
Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек како |
уће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Ли |
ала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst" |
? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> |
вање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у св |
а кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S |
роумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно |
. . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије у |
досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући |
>— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И ње |
ме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили |
гача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна |
део лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри у |
к сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме |
у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгуби |
а, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела м |
ша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend |
> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше |
м писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: |
="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p ren |
Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу јо |
d="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... |
кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа |
шао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо |
вца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем |
ажио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> |
е, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним |
елице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и |
и; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су изно |
што је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он |
nd="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно пох |
тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек |
} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. < |
а благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst"> |
ван остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у це |
ема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колиб |
ио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан. |
">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало |
а!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућно |
ај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе |
дање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала |
анпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, |
ји. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих |
ало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па он |
а је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као д |
Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиром |
е покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца... |
аш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навр |
end="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве |
скрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он |
не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду |
седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчкано |
што му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p |
он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се |
kst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавн |
о, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— |
рага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани |
вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко О |
Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за |
сприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли |
трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И о |
а, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и јед |
је могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говорил |
лића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим |
...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци гр |
пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend=" |
мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Т |
а својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S |
д вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} |
знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Te |
Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p ren |
кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтед |
гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би |
еку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знад |
ћу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изи |
вића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. |
t">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби стар |
тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учит |
p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне |
рце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што |
њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, п |
бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога |
— И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека |
м зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том прилик |
мак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружа |
намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њем |
Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче леко |
један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још мо |
ривуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако |
а грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се |
није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твој |
Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не лич |
<p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменил |
било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчас |
</p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим јед |
помиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, |
аташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један о |
е мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Т |
људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се с |
а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебело |
сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у |
трасти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим вр |
недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас поч |
ећ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио ж |
вече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спава |
радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде |
евом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p |
ледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не |
срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Је |
не, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му по |
ови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једн |
Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно дево |
, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па к |
ло...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: |
у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; |
ељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом |
дана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послов |
е осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се он |
ако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у |
<p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, |
очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему |
свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend |
Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тим |
дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, п |
гога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога |
о смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погл |
е и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгле |
је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{ |
Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући |
мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаник |
лим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дув |
да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући |
Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде |
<p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од б |
рају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један |
ekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао |
н по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрт |
а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се |
ме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди |
...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у |
мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је дос |
њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... |
у унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ј |
...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао н |
end="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у сел |
ат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Бели |
потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p ren |
ланинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. < |
ита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{ |
платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи м |
<p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је уп |
јући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али та |
данпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљи |
димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, |
узе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, пр |
о, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Гла |
ећ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један ому |
че кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} |
мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Б |
к, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била |
елић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакши |
мејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} |
p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. |
<p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </ |
е рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се боле |
колскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто |
право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће |
ући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост |
, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа н |
S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке |
му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} |
р био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Ле |
Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, ч |
на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p r |
високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и |
оме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно тк |
шљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само |
">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо премину |
> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више! |
. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама |
st">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, |
S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а ле |
је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— |
е најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— |
не... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена с |
у допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш |
ице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— |
м долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажн |
њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које |
исав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Срем |
дим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу |
воје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево |
и, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend=" |
репталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гл |
Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који |
ахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у |
му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend=" |
">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend= |
ица...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend=" |
ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; |
срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао |
ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — ре |
маха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, реч |
но цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати |
ће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, |
пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко.. |
чак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће приста |
p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... |
p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p r |
">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — реч |
ица готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница веш |
итеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> < |
лико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на |
у осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни |
, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитељ |
..{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведок |
гме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нуди |
kst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт.. |
ом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним влада |
/p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин |
у се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p |
ст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку. |
у уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tek |
ле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отум |
и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у |
p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари |
Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Teks |
рације донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, |
гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећ |
нпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче |
мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата пониз |
ро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst" |
ђу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, |
н мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћу |
вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није |
погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И д |
њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога врат |
из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не в |
очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то |
/p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем к |
! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> |
rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="T |
е, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У м |
. добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево |
">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој |
га живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="T |
оли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, |
се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима |
одо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst |
бојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се к |
ој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> |
ђе и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор з |
">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може тор |
се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку... |
на за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, ком |
јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о ч |
да на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драг |
сле јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} |
оз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да |
а на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале |
иди у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... |
не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац св |
ојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, |
е ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему бе |
ekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фру |
загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала к |
нуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласн |
вно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше |
Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и |
казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, |
е о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; |
и, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљај |
ајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, с |
st">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> |
лима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, |
му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма с |
илисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како |
.“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће |
десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, н |
ци срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ н |
сем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио... |
а рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога оп |
rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу |
— баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Зол |
ветно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Х |
једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и изв |
ећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уз |
ц. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> |
rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли ј |
har">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно |
— рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући |
но се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе л |
>— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је |
па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга полов |
дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а |
сада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, р |
ек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што |
ред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних |
као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не |
nd="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљен |
, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се у |
{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро |
">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован ост |
/p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он ј |
<p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице |
лисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! |
ио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љуб |
еми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p |
Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се |
остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и да |
би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке дево |
ена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађен |
ко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то вр |
се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst |
се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кућ |
први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, |
ере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ј |
како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А |
че: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет г |
ме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
апетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни.. |
p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу гла |
јим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако |
>Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, под |
у изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату п |
rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове с |
га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида и |
у сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend |
о у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме |
ло и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цве |
свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред |
ца?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгу |
Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будн |
!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде кач |
ешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Teks |
То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачит |
то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сап |
јешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бри |
али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">С |
и нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај чове |
туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p ren |
е у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју |
аново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђ |
рима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах |
кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе |
јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница |
ршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве п |
ја се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога |
заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учи |
где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="T |
ицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, |
nd="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да |
беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила |
ди — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му кл |
..{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst"> |
зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Te |
о крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са с |
у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: |
ш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама |
о је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно |
е, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га |
<p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад с |
ржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би |
лако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> |
то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе об |
, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ног |
Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија н |
ас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи |
ати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, са |
Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави пр |
да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчк |
ким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори.. |
о четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележит |
ла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише он |
длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што |
> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. |
асвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било |
ала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој |
онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакос |
а Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend= |
ац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, |
подин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tek |
као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, о |
а ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све |
сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, мет |
он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жа |
ирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заве |
лабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. |
ме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га |
о, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну |
ада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанин |
вљеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота. |
си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качк |
а рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оц |
суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим корако |
о засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине в |
и окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озб |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку |
е, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до з |
саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз про |
тећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — ч |
преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник |
ажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онд |
отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме дове |
мо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема |
е, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, |
st">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend=" |
> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав из |
д г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом |
е да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисав |
о.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у кас |
збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Би |
доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, св |
?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен п |
е Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p re |
био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих ку |
вакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема к |
анка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело сину |
!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... |
лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и |
<p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут ни |
мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек |
ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној |
о овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} |
учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њ |
нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, |
не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А шко |
ем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девој |
лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути. |
шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{ |
и онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . |
и!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, гр |
јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку из |
оворило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви пог |
их говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и т |
но је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да |
где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Ј |
бавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он п |
цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можд |
О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен мо |
а, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанин |
у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p |
ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у в |
та, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{ |
куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p re |
rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мири |
га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете мо |
опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета |
ко поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка пр |
тану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није гор |
гао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend |
, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђен |
зноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву магл |
м пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А |
те и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе об |
е дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Teks |
d="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а дан |
<p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом |
ијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p |
сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о ч |
.{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом пла |
ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је т |
ојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде |
асале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знају |
дина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, |
Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођ |
..{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ |
ако је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} В |
подине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост остан |
о девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори о |
но подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружит |
беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кади |
овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> |
="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осе |
и се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јем |
ло, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путо |
, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато |
и зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> < |
ани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме |
"Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби ср |
зрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу ви |
вна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху у |
<p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Ј |
е Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с |
гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да с |
е га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend=" |
ачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици ср |
је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: ку |
ет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо са |
прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно поглед |
} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао |
ме Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капет |
d="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што |
су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нис |
и његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; |
а засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око њ |
есет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на |
т Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p re |
репићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљив |
бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показ |
рже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он |
су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта т |
осле смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постил |
итао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуње |
аквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш |
из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не |
из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом |
о.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђ |
осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало зага |
м се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се шк |
их претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са |
џаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, п |
p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет г |
ели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену с |
п пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S |
меје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се |
ше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} У |
ла и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам |
Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То |
на!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допира |
Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="T |
едва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је о |
га ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би м |
ецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">С |
ицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му би |
и може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играт |
мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у г |
"Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је в |
ekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> |
врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у |
лу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћ |
ођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у |
ицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после |
х пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend= |
ља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени |
обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред |
не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сре |
пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та |
ш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, |
ола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се |
ри Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p ren |
ели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман |
љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала |
као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у |
у слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и |
, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из кас |
!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p re |
"Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> |
ју како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је |
st">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend= |
бро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} |
подине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћ |
па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно т |
! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћ |
">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до в |
који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим к |
/p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> < |
би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито муч |
/p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радова |
езу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог ка |
— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку |
дити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се ста |
у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше |
..{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном реч |
подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он сп |
ма.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде с |
илисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у св |
и, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док н |
сам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Ми |
S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend=" |
еменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листић |
је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест |
ио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! |
скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије |
ца... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, на |
шене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођ |
nd="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико ниј |
да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — ве |
глав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко д |
са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупк |
војта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе |
ина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{ |
авија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти ка |
ља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу? |
о.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst |
и...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} К |
вим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви поме |
си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p re |
е маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана |
учима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе кој |
ко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкет |
еостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше |
бимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме |
а пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима |
простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па |
и, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је ј |
"Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима п |
кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима |
, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и |
о голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим |
и конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна |
rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај д |
<p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се |
end="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће |
извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— По |
осле тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванке |
држи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми п |
ашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме |
у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није з |
гу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, н |
и Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све н |
{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега |
t">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p |
учи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морал |
</p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst |
ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је |
Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драг |
Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је |
, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Teks |
астрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св |
страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их |
вот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
а се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, |
<p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне мук |
лета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађ |
е су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли у |
<p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; т |
</p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је |
— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мор |
rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна |
тима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довел |
ченику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љу |
дно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, |
rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука |
ур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му |
еколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у |
ekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека к |
довану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. |
уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са |
опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као |
t">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што |
ре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учит |
— вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у |
и, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI> |
Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Рад |
ају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта н |
га Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, |
тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p |
заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиро |
га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада |
ам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — |
Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јел |
ио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онак |
kst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} |
— Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p re |
... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— |
н... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst"> |
ита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се ж |
нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? |
руги, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p r |
мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p |
</p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је ви |
богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори |
?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend=" |
даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и н |
заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине |
Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али |
е што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако |
Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не су |
— рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео |
и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се др |
">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је |
рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па |
</p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, |
rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — |
тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњ |
, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако гол |
, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђ |
од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и |
бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, д |
, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него т |
бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто ма |
Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, кр |
ekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се то |
замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пу |
ласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад уч |
Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у |
на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уж |
! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, |
је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже |
kst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Мл |
дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из |
Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али ка |
она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у ра |
један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само пове |
мој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви |
или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tek |
кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровин |
уда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend=" |
kst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему |
заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, кој |
д учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се увер |
ајволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ј |
жанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, п |
ележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроум |
аше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Т |
kst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно пос |
гледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале г |
st">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје вел |
ртији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлиј |
Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто |
амен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће по |
> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али |
скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плав |
зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Te |
, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац |
си пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде |
емам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их |
и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, |
и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек сво |
ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богосл |
рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p |
илисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав за |
векнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сир |
ошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће пос |
иближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tek |
си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушиј |
. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> |
дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само б |
ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће с |
А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући испл |
ћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша |
Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, н |
науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нис |
="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао б |
i>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изг |
ког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жал |
— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, |
чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рач |
ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао |
да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кош |
конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учит |
, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tek |
наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачун |
личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац |
стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је |
а марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, |
у света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио |
а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мир |
ни су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима остави |
о је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога С |
p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак ха |
ло у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако миц |
ја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша |
</p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласо |
, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p r |
шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим оп |
ледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зр |
онеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је |
дао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу |
урнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које л |
ко намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојн |
и неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вино |
ари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле |
е учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, |
е, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша |
и мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у св |
пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Кан |
<p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па |
дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим |
е мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Он |
двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што |
а, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода |
его баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми о |
ђијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, |
ође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечист |
ц узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је нан |
d="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модр |
да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат |
о сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок М |
— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А |
гу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p |
си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућ |
вршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад ј |
t">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, т |
илион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми н |
.{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} |
о теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И |
ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћ |
ике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, |
сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за |
} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећн |
е се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се так |
е то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, |
ури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S |
есно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је т |
ш с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниј |
а; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> |
у учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме |
је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше нијед |
, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, и |
чари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим уче |
ивота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst |
="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, |
да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник из |
ошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко |
с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па |
овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а по |
— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па ш |
асито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до н |
ва¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> |
рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> |
ше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната б |
и!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок |
ао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али |
аш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се |
је више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом |
ам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} |
Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, |
и га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до о |
ве што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закука |
"Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p re |
вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљи |
омчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, |
и десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени љу |
о што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> |
ваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, |
то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Никол |
ког мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније |
томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љуби |
атки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она |
ила турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо |
на; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе |
азне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато и |
кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ст |
твари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из |
иво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по в |
ј кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} |
дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно је |
Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из н |
="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у о |
а, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много ш |
бодан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако о |
у свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} |
управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол они |
амо клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне |
е, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних |
а је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али ка |
кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Та |
љивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врат |
ити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, |
по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у |
брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у би |
аке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је ј |
оји је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих п |
ако се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази ка |
на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где |
тио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend= |
ко се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} К |
е.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом |
> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p |
само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планински |
е прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано н |
него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао та |
ћи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама |
по ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако по |
} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, |
д су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур с |
t">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити з |
то, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — |
nd="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође на |
јна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он н |
очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућ |
kst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">М |
арника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима с |
торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богм |
ли.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{ |
ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Te |
и, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљи |
ас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш |
амо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... |
оброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, ил |
њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац! |
ава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да |
де устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, је |
јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у ми |
ла споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена |
мо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад зама |
ован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гв |
Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви с |
о опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок |
аумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p |
промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није |
браја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га срета |
си могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим ц |
та му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још л |
/p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} |
је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, как |
што има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва |
на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и |
и. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартиј |
неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Ка |
поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљ |
ике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p r |
мо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да |
е да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, бл |
баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се јед |
ав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнут |
мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до |
читељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су ј |
еког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по |
и за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало.. |
ладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и |
и!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев в |
е у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са |
} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чеља |
, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чини |
ekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он? |
о на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">У |
е онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била су |
Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... < |
није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Ми |
ла, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, как |
S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари |
ну и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— |
вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он |
. </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало заста |
пане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаури |
гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше |
мао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао |
нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одл |
> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што |
д оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је |
рачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> |
ко једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, |
<p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој д |
до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је? |
ц, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђ |
учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-тр |
г некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!. |
ekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Te |
да оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледа |
броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турс |
а, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? |
и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде из |
гоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S |
чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо г |
је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кро |
— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио |
ем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. < |
и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки |
једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружа |
ед зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је би |
: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, он |
p rend="Glava"><ref target=""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Te |
C "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char"> |
} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, п |
дан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p |
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend |
поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понек |
у, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој д |
ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p |
ла да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћ |
о је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је |
ај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се св |
— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на |
уке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </ |
а нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, а |
вели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћа |
а Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p ren |
Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну пл |
иве...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и |
потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диж |
<p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> |
то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике т |
<p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред |
ше, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана уч |
је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у |
кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend=" |
синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево |
о шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... |
ц. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим |
парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> |
а?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p r |
ински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога ниј |
о је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући н |
посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Ј |
ек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погор |
о погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав |
иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми г |
Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек |
да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не |
ладићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Дв |
ите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, |
чевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана. |
мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да |
а залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, ре |
..{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе др |
<p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам |
сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} Т |
че учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... |
— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је |
ао да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И |
ста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се пос |
м ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакл |
ала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље д |
> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда |
поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, |
га учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим |
ојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи до |
p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се пок |
али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га в |
<p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да у |
а.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по полов |
, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа с |
а двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али |
!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку |
..{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ам |
дети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> < |
о питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продир |
реме једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та |
да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, |
г одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповно |
} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде с |
код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, |
ван сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је поло |
, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а по |
рин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p re |
ка седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као сн |
е Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сј |
а, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S |
st">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу б |
не поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме ож |
едала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом |
лом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, |
чени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна |
преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђал |
Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак. |
Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући |
јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p re |
о време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, |
елчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p r |
ећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Љу |
га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста |
у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече ст |
де додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвећ |
ља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у со |
нога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метну |
nd="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо |
<p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој ш |
d="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћем |
ли асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; |
гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце з |
и једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И стара |
гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p |
ор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у цело |
м танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрег |
} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса |
а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа |
ремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света. |
ш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде в |
мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко |
апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештин |
е животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са не |
гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцниј |
није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уч |
ику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би х |
ојом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} |
питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S |
ву заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господ |
а Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и |
е испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, |
nd="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диж |
а претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">По |
ога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не ми |
у... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </ |
нце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, л |
крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љуби |
ши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена по |
rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га ни |
оме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним г |
мче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Је |
> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других |
слобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је |
ву пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. |
атковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верује |
од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p |
инити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као зван |
, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S |
читељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p re |
Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љ |
потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта |
. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој једин |
и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на |
оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што о |
е ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле д |
ио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, ха |
само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на |
мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} |
а вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета |
је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим |
ено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би |
едање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. |
е чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде |
Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једн |
А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђено |
и изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом |
ружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га |
олесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора |
га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалти |
Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p r |
зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— |
оје су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштено |
!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за рук |
че младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога |
бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — |
брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као нек |
ој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад сам |
о своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведр |
га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p |
он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учини |
сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после |
добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} С |
зликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му ј |
.. </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После с |
да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S |
к момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито |
t">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену |
{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све си |
ислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећ |
долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима |
овој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — |
мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него |
је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p |
абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као сне |
мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликов |
ога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је с |
ад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — |
S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућиц |
ека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најд |
... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђо |
ође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би чове |
и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Он |
анпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништ |
е дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Бел |
рдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, ве |
младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто па |
, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше у |
дове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">С |
г у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут |
Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и |
удима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које с |
ожда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало |
живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек верова |
де је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клон |
оговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је |
са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — реч |
м код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S |
виноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће |
ја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst"> |
увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ в |
шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато до |
приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у |
ап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, г |
рагу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече заж |
иш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, |
љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, з |
м! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p |
него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју д |
г времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме |
Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милују |
каве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од ка |
није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџ |
ајгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцр |
н, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а к |
{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Завет |
му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p |
се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда раз |
..{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло |
поља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не б |
аше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету |
нци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, |
заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога |
и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела |
из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и ста |
ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Teks |
ођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом |
али.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима |
нили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај н |
Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар д |
сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу дола |
а конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у при |
па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p ren |
ући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Ч |
“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих |
целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> |
... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Шк |
писа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, бога |
.. </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Н |
>Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно врем |
е мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућ |
ој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у с |
у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; не |
кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио ку |
"Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујући |
} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о |
ри не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. |
пуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа |
е оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, |
ови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p ren |
Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадав |
рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend |
лонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види |
сава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њен |
да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клел |
на то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— |
="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — ре |
ц, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега мог |
у пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић |
Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p |
а изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p |
де све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tek |
арати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и ч |
ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђо |
не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот |
ете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на ли |
ору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао ј |
дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; |
ео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а пос |
кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је т |
, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што |
ма још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је бо |
могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> |
... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је |
ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, |
, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мо |
а земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Ме |
ашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од своји |
равио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А д |
но, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, у |
у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и |
екће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, п |
д, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркв |
тељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево |
S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, ова |
ро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, уч |
а својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну не |
тарац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то! |
је: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њо |
о прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче кон |
d="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давн |
е наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са своји |
рам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио |
ри молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p |
нда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А мог |
ије добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} |
моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим ум |
лазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче кон |
к! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, не |
И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да с |
, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу |
пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим |
ме се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима |
ригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана с |
еху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био |
И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, |
ђистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — бог |
Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао |
, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју ле |
ени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао |
е, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лакат |
оутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бл |
ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на |
нам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на за |
куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Ни |
у је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим |
срећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с приј |
end="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— |
ат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору |
уша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти |
.. крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћута |
и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђо |
ачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца |
е лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, |
а и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, |
ланинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Му |
ице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако сна |
н трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи |
кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити |
у и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовц |
замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} |
зу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе она |
а цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па |
рни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... |
— Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p |
о што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срц |
{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај |
е ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта |
оку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће |
војку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још |
уђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно |
и, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... п |
="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по сле |
лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </ |
а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далек |
што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри у |
рудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Л |
или и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Ми |
им гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Teks |
> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја са |
но погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта с |
">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице |
Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још м |
и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се |
оли неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, н |
rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend |
Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам |
</p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend= |
...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у ку |
о... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно |
арено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и неб |
рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна |
како у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па |
а, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кро |
</p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и ди |
де јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend=" |
моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, сам |
г Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек |
уше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало |
ступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издрж |
удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онд |
<p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend |
<p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} |
ац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p |
дина; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде |
d="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; бо |
ekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p r |
сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tek |
ди, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли |
сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је |
nd="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе |
ди из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добр |
ј овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за |
е хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди |
Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји ј |
де спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и |
ари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се |
ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав ниј |
у пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једн |
видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, |
{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу |
сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, |
л’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend=" |
ки ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у |
чи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше |
смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst |
ekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst" |
сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се |
смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, |
— вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна |
а нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А ка |
очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда н |
?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече ја |
торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, |
...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то |
е Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> |
га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p |
! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гл |
раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш дохо |
ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?... |
у!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капета |
мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, кр |
рко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао |
nd="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорит |
и, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мис |
ражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам т |
сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе прови |
Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst |
и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам |
сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито с |
о! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Te |
<p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да ниј |
ече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А ш |
</p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже ру |
ав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук ка |
угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет да |
то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обеш |
"Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му д |
их двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме |
..{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p |
">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наме |
, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> < |
ецу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времен |
Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! |
Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом |
о: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, св |
ари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу св |
апе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, |
алево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелиц |
рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — о |
: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав |
...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, н |
на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу |
о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гр |
ледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, |
st">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као |
учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} К |
ка и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си у |
Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћ |
"Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походи |
а! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се |
и...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него по |
мејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и сво |
<p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Мо |
. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковић |
живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености |
<p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p ren |
</p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Р |
о је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p |
зиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, ш |
синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као |
..{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, |
благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мет |
још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend=" |
е бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst |
долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор. |
иђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога с |
те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после с |
ремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, |
ц озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одгово |
ију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па своји |
е округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, |
осада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама оп |
на да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у ње |
поди нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Реко |
пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану реч |
а! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди |
о година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, |
андура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као |
је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узвер |
ркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слатк |
о ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је |
на паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му ски |
грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред |
вшег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, |
је и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ва |
а: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео с |
и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код теб |
га усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они с |
, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p |
а га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели м |
љиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше с |
ћи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то |
војим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Мили |
учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно |
а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али |
ласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — пит |
е мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милиса |
и, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, т |
{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело |
пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи |
упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су ст |
Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом |
!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуње |
ац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њи |
ур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздрав |
ости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, остави |
d="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јел |
у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га |
ену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојал |
ekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе |
с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће |
тне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојз |
едара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, |
ина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па те |
Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну |
на. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — |
коле, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала с |
више се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда |
ник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи |
, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову |
суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме све |
ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Teks |
дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он |
еда чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се |
у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук |
="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважи |
никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу |
ода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрт |
и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац |
ах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско |
е!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да |
ован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} |
омах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Te |
?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> |
ек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је |
момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш |
е, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да н |
ао откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад |
алеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце |
end="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: |
невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрет |
кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Ма |
ушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Она |
е на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори |
је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. |
Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p |
едног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапута |
ходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће мо |
м. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце |
раги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини |
шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> |
је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше н |
p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у н |
шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не |
о смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело гот |
ао снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку т |
ћеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам |
образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; |
руди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, п |
а читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш |
издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на |
на обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити.. |
ше није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је засп |
згледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као |
да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим |
све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад |
же. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти пл |
">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа |
ну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема |
.. </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја |
p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри с |
врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, нег |
по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI> |
х се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, ста |
авају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} |
вој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се весел |
ачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{ |
јом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Неш |
Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му |
ча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да |
а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst |
тора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, |
</p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — |
> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за с |
Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избав |
ле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега |
ом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst" |
, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Те |
? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после |
како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави вр |
>Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној |
се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га ј |
ав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко узда |
аше; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим |
ју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p |
орела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем |
а мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њим |
естра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви |
ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> < |
попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </ |
еном течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и те |
па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Срп |
ваном и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад чов |
p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро |
стезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од |
, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tek |
дајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst |
оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p |
<p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. < |
еки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповеда |
заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од теб |
о ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим ус |
тина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници му |
це!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба п |
дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи к |
е се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат |
/p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушит |
зе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— |
ћне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га довед |
р у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Ст |
(Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пр |
ве ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек |
прашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница.. |
злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видел |
е умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и и |
ако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво |
омогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst"> |
еобично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— М |
етути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која |
ажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше п |
, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... |
ди суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем д |
а те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разго |
старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко |
одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend=" |
арати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће би |
rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и п |
е као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо до |
А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже |
и доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Призна |
уванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје опр |
>Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и д |
ији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба н |
предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао |
ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p |
ди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жа |
<p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацел |
две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, ал |
ба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Д |
љак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, |
дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље |
d="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не! |
оме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . . |
ове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} |
ице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено дев |
ао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом д |
х тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхт |
а његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend= |
сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док см |
ј о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек |
да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... |
а је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њ |
оја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. |
а познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и |
и дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више |
а уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала |
p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. |
та. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: |
/p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} М |
ратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше б |
гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчево |
Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу закло |
же, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео |
/p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> |
end="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала |
, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки т |
а их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> |
главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учит |
ога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без м |
> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протеп |
т Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гле |
па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто преба |
у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} |
<p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst |
у покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе |
о да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">По |
"Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, |
Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и кр |
ере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Срем |
подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћем |
. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и |
p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је зва |
, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, |
"Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p |
ла на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, |
више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај ка |
раста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па |
тор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tek |
Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се |
шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш |
едала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> |
изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи в |
до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Нико |
ковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво п |
, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусура |
S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракији |
Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, |
је никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашил |
е!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова |
аза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} |
игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Зат |
ирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу |
и, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То |
а, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p |
по, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што рег |
ичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend |
о, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице |
, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућ |
а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута |
. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне |
оском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу |
nd="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистр |
/p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца |
саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с |
ца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на с |
> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест м |
годи!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице |
белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p r |
, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе |
И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај м |
трану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици |
ему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турски |
.{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте о |
ше!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су |
је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, з |
<p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше ч |
</p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја |
; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, си |
илисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учите |
ма што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и д |
а, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све поб |
ама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади |
ела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила |
морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="T |
у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </ |
вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работ |
дан од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек |
зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече уч |
равдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиков |
додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, |
st">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за тр |
Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док |
омишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну |
једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се тр |
он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чед |
оја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестан |
старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о |
рбији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од бе |
ек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севк |
зивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па |
nd="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! |
rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче |
, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини ка |
Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, п |
t">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Си |
и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на к |
а својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend |
и, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морам |
nd="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst"> |
енте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца |
и учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала |
их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху св |
знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане н |
p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С ле |
Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвећ |
лије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јел |
ирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше... |
м искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а |
ио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај |
<p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А ни |
p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учите |
читељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпр |
у гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а д |
а о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му |
пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако |
спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. |
="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као |
осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дођ |
Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, |
празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад ј |
заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше |
шире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу |
ђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је ма |
ин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залу |
ика седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчк |
ико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угас |
S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, д |
да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе др |
нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... |
<p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би св |
ц: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> |
ује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вер |
више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="T |
елико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где с |
да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак кој |
Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му бран |
ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега ви |
ма тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли д |
ли му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend= |
мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Te |
.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око с |
једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи |
шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend |
са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову п |
t">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="T |
ка он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му |
, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у |
ekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?. |
где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S |
де Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не м |
то о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до |
еда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Сл |
end="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста |
тарац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ |
ели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као |
мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу срет |
"Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, т |
шта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му |
у оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног |
е му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав |
end="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени... |
упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан |
могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— |
ива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst"> |
ешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst |
’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талија |
ега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend= |
е, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, прек |
ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци с |
бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, п |
грљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане! |
копчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </ |
екао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне |
ло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виногр |
S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или |
исли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, |
веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда |
{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао |
а по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учите |
..{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... |
азаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у |
гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{ |
ило погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме |
илан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара |
p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, |
дикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је в |
ава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од три |
номе лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели |
е ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек |
о како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се |
рштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљ |
пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капет |
капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— С |
nd="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!.. |
га ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... < |
ј домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости |
није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти |
ци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхиће |
<p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом |
тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима.. |
капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што свој |
белим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћош |
ину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића |
родаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руко |
p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут |
жења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајућ |
у, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за по |
са, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела |
рбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга п |
, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело |
на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, так |
...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше |
рупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; д |
end="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код запис |
корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </ |
И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо |
обије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој ку |
. . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милис |
дничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, |
леди кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} П |
ево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од |
а — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана |
пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели у |
} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{ |
од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало пове |
це, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој |
ту...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, |
тељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> < |
суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га |
...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно луж |
учише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није м |
али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих |
ћ, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око кућ |
езан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гу |
ити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, к |
у га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Уч |
свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђо |
ећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а |
и...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p |
/p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше... |
о ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у к |
ко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам |
занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то бел |
“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Сто |
умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела мара |
...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="T |
...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се уг |
убока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — чове |
пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, |
S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је |
.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скид |
стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета |
но проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана м |
} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њ |
мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је |
nd="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Нико |
е!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису! |
!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, |
м, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— З |
rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле к |
реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам упр |
оји га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани |
ати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, п |
е, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p r |
ој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никол |
rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; |
ше Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst |
а, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кр |
ом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца пош |
nd="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби |
апсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим злик |
иве душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупиц |
ету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, |
оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Сто |
и лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Б |
ме скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена |
варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година мо |
а пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и тре |
ло животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од |
свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави при |
за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; пос |
Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше |
в, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку |
неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши |
као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти |
тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разуме |
што чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend=" |
ој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућ |
препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућиц |
} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, ид |
убоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се м |
не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p ren |
у ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend |
врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица |
можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?.. |
ихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га п |
p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и пов |
н претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Te |
не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Срем |
амдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође т |
ре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, м |
ају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... |
опац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега |
— одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, тре |
а, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онд |
љуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућ |
орчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубо |
и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би он |
ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам ос |
, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад |
оћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу п |
ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S |
и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једно |
е, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не |
а човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео |
кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом |
разна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да про |
е момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, сти |
једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </ |
као?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, |
и; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена не |
а и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend=" |
који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше припове |
послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађ |
о; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, |
из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше к |
х има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одби |
је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стој |
. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или з |
А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме |
е, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем бе |
на преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... |
st">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; |
у изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="T |
био... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари |
и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла зн |
d="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена |
ће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... б |
е разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство из |
помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst"> |
и, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Је |
nd="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јед |
о она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="T |
оме месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Ни |
">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде ст |
влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend |
етао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ под |
ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst"> |
ога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад |
једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне |
ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих уче |
Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко зам |
аквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— |
пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди... |
рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном до |
е ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у тем |
p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Ст |
сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака |
ине, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине свој |
"Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а |
">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим г |
rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — |
рт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S |
мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потрај |
саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до виноград |
д својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, неш |
неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебд |
у се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А |
за њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били ко |
и мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тр |
ekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучил |
="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешк |
kst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади |
оју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по ск |
а кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после |
пцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља |
заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком одне |
се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је |
јом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, |
избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> |
а-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на |
, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га |
Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто |
<p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p ren |
ет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја сн |
само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у |
удише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити |
ло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти |
дањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, бе |
га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштениј |
е водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, прине |
е... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на г |
риле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све ле |
је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, |
ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се |
зове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а |
е јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових ру |
.{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . |
d="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Teks |
нгубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остав |
S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> |
ду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену |
ко се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, |
а заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се бел |
емац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуд |
{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="T |
листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, пр |
а...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној стра |
се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепи |
ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толик |
ћи.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а С |
кине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци сед |
о себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као |
е враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њим |
гунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у |
бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да |
о време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни ц |
нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му |
аласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — |
видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе |
људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца |
и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали |
и старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Te |
се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствар |
> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласо |
сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">У |
гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што мо |
, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем до |
тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како |
!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} С |
рбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, |
човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, |
уку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком |
за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: по |
ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она руме |
машили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време ве |
Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова п |
да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађи |
ко снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ |
рам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} |
. „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, |
ли за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојал |
st">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада |
се, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> < |
спод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му |
мњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први ком |
тарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доб |
ва вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говор |
ekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Ј |
јем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде |
овић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи |
ац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасв |
и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се |
.{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жу |
три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у |
очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} При |
а ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ход |
о је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — |
t">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... < |
вала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни ра |
знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гл |
d="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећа |
уо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> < |
анинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, |
ако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче са |
да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепе |
за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p ren |
тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли |
Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно м |
до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да по |
ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Te |
дама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, |
ди, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни тра |
аро лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно м |
а и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове ре |
ила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном сна |
обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померит |
мо љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо |
је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је са |
рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући |
срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— |
.</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспра |
у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst"> |
сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељац |
рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешт |
ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?. |
ати планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук как |
Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пи |
ред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, |
мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашег |
н!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији бил |
Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гоми |
ратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> |
то видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце з |
азио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога ст |
ом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих |
онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} |
, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!.. |
повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заист |
но посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашт |
ема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде д |
ече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има пр |
већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и д |
свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак ј |
} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му |
ца код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки ч |
. — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, уд |
век пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: |
еђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после поглед |
>За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али к |
ић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све |
хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога |
е зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беш |
м њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зач |
старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше |
, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p ren |
ер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је С |
ченике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отво |
одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако нис |
једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио |
упе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, о |
Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматр |
очинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајд |
и у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко? |
сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, је |
rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} |
ш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну се |
изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће |
леда свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи би |
— говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени |
у рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где р |
и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. |
беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p r |
оће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећ |
се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!. |
st">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{ |
="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} |
!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Te |
гурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!... |
погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} |
ју предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дош |
нца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке с |
нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше |
="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, по |
залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим |
да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљи |
а!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац р |
му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога под |
стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више |
смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше |
и се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад свој |
и, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њим |
ти; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није |
"Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p |
ушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да са |
слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!. |
је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Мил |
кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи |
ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе |
st">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је |
емогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави припов |
У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... с |
Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће |
тогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи раз |
ебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт |
rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не м |
р не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу |
овину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> |
р у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се |
до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, |
говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p ren |
момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — пит |
да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узет |
да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снеж |
итељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свог |
о, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па |
тељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко |
ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како про |
код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па упра |
...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата |
у бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. |
оље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто |
о у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме зајед |
ди изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три |
ила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све |
редио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац |
образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи ј |
о готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> < |
ва Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у |
<p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, |
нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ |
хотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штикова |
</p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на |
. </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учит |
, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> |
"Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца из |
</p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај |
ао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у о |
главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> |
мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p ren |
оценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено г |
једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети |
end="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="T |
старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да с |
егицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац |
а збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се зап |
p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} П |
Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— |
ску жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — |
вих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, |
су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако |
х бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би с |
ник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p |
то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да |
: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; |
ек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпут |
таше уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам сво |
тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, |
дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: к |
оме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! < |
еко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви виде |
капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо |
рани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, |
видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} |
могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд од |
и кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: ве |
ске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а з |
="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суд |
"Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стра |
е се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар |
есече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац уз |
"Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, |
. </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не |
аде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не |
ути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једн |
је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, |
ори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгле |
сили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика |
та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути цр |
ве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није д |
а ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend= |
тојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали |
ј погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведо |
зват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болесно |
rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, |
осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи за |
о гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је н |
<p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али |
ченика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му мн |
о време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преос |
старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend= |
а Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда пор |
rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испи |
у је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запа |
да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте |
риповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{ |
ца служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и р |
ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа |
о он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сир |
/p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p |
Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко |
само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да број |
саше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желел |
ошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао |
што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и о |
е у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита дв |
. . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава |
доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и с |
ца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели у |
st">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му порумен |
мрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најб |
Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима |
твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, |
он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Teks |
сам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </ |
?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш с |
у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, |
стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била |
хомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за |
">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p |
код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst" |
Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полеж |
ме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се са |
; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понек |
оше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ ј |
.{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме |
ле приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи каз |
...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst"> |
хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} |
Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tek |
је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два- |
} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, |
о ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, |
је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта |
школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: |
капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцелар |
доване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да |
е кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="T |
т, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти не |
себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји пор |
ом био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме н |
ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </ |
стадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tek |
о!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: ради |
бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend= |
вео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на |
а целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst |
ко живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где т |
по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађи |
="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!. |
утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на то |
</p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној |
е очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се ре |
јали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, ник |
е беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из |
дала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг о |
ронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа |
околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, |
з отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та |
звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није |
Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер б |
ве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> |
же — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо |
ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту |
квога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После |
да...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутор |
ила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Је |
рља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Ре |
сподине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо |
о га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао |
и и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу |
тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш ч |
воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом |
ознајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова |
Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— |
и Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљ |
и низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . |
а се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} А |
пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је |
. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па |
</p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче к |
усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, |
А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изиша |
, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га п |
рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никад |
бе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се врати |
град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук какво |
вца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и с |
их. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се та |
удату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је |
го баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није ва |
!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога |
дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ру |
оја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни |
замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око |
, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, ста |
бука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понуд |
врдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend=" |
баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поно |
олена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А г |
, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао о |
p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита |
st">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p ren |
арати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они |
две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. < |
ин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, |
х га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; |
} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те |
е... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} |
мо миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, |
но и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је чов |
у: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па ј |
цу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало |
рстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S |
пет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учите |
, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи не |
њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно пар |
rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?. |
вчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и б |
p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрил |
е по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једн |
снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане г |
исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; |
е и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељи |
?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше нек |
је да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се увери |
огао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он ви |
стити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као б |
nd="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам о |
ога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у гру |
нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, |
="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А г |
е понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а н |
о мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри с |
на повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="T |
да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз О |
, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим у |
/p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне |
н момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. |
ав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што |
{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Б |
нцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован са |
то, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто |
први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да ни |
белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога |
му не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим |
p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p |
пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="T |
о је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отима |
т заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, бе |
о си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрну |
{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путоват |
Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети. |
ekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није засп |
е стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школс |
сето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мр |
е сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} |
ин.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кро |
добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп |
лу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце |
бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... |
лисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом |
нута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнут |
/p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S |
ц што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p |
оро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа |
о, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; |
разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио ј |
он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из пс |
рости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћн |
="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нис |
nd="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ћ |
.{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздах |
томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Н |
узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p |
држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно м |
се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} |
</p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да о |
д њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен... |
</p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, |
р све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала |
смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све |
ебледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада ова |
о, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — Посл |
end="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; |
о; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада по |
тари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . |
в не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом с |
{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јај |
ти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ус |
есео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је |
приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђе |
..{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и са |
кне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац |
Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиш |
хива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим о |
даше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалости |
н дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац |
јвећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је |
и уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, пр |
Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! |
ху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— О |
S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, о |
да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зу |
шне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио. |
а тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врел |
је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутни |
} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Им |
људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје стар |
то је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигд |
атељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и старом |
дна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — |
и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву |
ешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није о |
х перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче ј |
мо, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који |
Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Тр |
те ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале |
еда и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="T |
зми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову |
он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А |
} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, н |
,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имал |
ући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p re |
Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, |
бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уз |
ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend=" |
ио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или |
егове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове м |
end="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе |
једе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима ч |
енка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и км |
н тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујев |
бљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> |
пали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је |
што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарал |
трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био |
амљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жен |
воту више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахра |
је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па |
ио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!... |
— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Teks |
ећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — не |
... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе у |
о проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!.. |
нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у К |
опца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити х |
лица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и п |
а чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износил |
евојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </ |
, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно |
ткако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело |
му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend=" |
разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="T |
ца, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће на |
е и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово |
у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро свој |
ли је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што ј |
мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су св |
тао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на ст |
.{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А |
...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учите |
удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнут |
јанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само пока |
Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никол |
к какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се |
end="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу |
— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућ |
ико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће |
да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — реч |
ова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је |
је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Кра |
учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар би |
да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> < |
од болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне |
шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, реко |
Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и |
и. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званични |
едно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан к |
, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend= |
собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} |
клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова |
је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кући |
>Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="T |
p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не с |
а или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако с |
е уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек с |
Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у т |
а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он м |
">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја |
ђистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту ј |
а... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би м |
>— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој |
кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну н |
ста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље |
а читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава |
преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна ма |
ем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви |
о млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин н |
ве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам |
идиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до |
ован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Te |
читељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их ј |
ац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право з |
чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ п |
: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку |
>Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да |
p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта |
се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend= |
смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по н |
како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како ј |
у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; |
а Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари |
ога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво |
, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. |
је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, висок |
свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, б |
рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од |
ка се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњ |
е би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p |
до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи |
ако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Сто |
наје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ ње |
је пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и |
абринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком |
говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Бе |
м самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим |
доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с он |
му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p re |
однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда с |
ети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... |
је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу |
о назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!... |
тко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, н |
и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из б |
о лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо |
говор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови |
потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тав |
ним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не зн |
kst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима б |
кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и сваком |
а, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а |
и богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међ |
знавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а свак |
г ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скид |
бар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунц |
nd="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није |
м...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису кра |
али ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поште |
ам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учи |
село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши. |
мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S |
м, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} |
инац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица |
о чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти |
е време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милис |
rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао |
кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а по |
сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Teks |
рбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и |
а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је д |
утиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озб |
ше испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму сла |
ка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Реков |
ој сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани |
тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири да |
, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и |
врши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади |
ницама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S |
три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе |
уру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђа |
а, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими би |
ер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве вар |
сава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико мес |
end="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал.. |
ваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па н |
рани једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза |
а, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да |
рв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> < |
Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као |
мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Та |
, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па |
kst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих во |
не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци и |
одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде ш |
Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p ren |
путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а |
кад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p |
сму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend |
блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му |
е, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној к |
t">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend= |
..{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Н |
ћа; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Ч |
разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним об |
онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, п |
ла; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда |
нчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову вар |
све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
е, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је |
има, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и |
у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, нара |
у за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је |
јем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чел |
.. </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а т |
и се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива |
уће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спа |
отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p |
нога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђ |
ат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с о |
’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, б |
...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од уз |
тојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њени |
"Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе |
остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где швр |
хну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку дод |
<p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S |
лагим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Мил |
rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема! |
, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Је |
о прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend= |
ће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две |
хватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота |
{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојн |
">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од за |
мовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је |
руму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све испи |
ојасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест |
е!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!... |
>Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} |
осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздах |
ekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Б |
га учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао |
веравао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде |
раш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода сме |
ју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Te |
одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба |
боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и |
ије приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> |
сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува |
Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, |
rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p |
јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му н |
ма љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из њ |
стоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким |
као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend |
ји је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га друга |
им гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету |
ка бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек б |
своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могл |
, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац стара |
препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала п |
ај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?. |
е неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијег |
kst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не в |
иповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по |
{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохо |
аник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у |
..{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности |
шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црве |
убунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укус |
е сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у |
инила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, |
ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије н |
н њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут |
је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелиц |
>И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкива |
јвећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти зали |
а сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о |
. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по |
дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини |
е била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од г |
х сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не |
је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, |
де...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегл |
руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, постав |
д млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркл |
аше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је |
аве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послуш |
беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од |
сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајт |
ељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше с |
о са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опе |
ће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко над |
чења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Ми |
љ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу з |
љством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на ле |
оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће |
теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чем |
е свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао |
.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Он |
цима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више |
оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, ал |
а се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p |
ти сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} З |
/p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; |
.</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошино |
ео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају |
и ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, г |
} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиром |
илисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Ве |
уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под ст |
биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испека |
снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се |
Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео с |
ма; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако |
квих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку |
па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице |
рне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смиш |
t">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} |
а, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа |
лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведо |
ла је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама |
за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз |
му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолет |
људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> < |
, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу |
е и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труд |
{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Teks |
азио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код |
од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце |
ха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, |
он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је |
да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} |
умен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим г |
кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био |
су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врач |
ла је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи са |
ом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{ |
е и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, је |
и срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај |
и, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је |
">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— |
о му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунол |
иди свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p |
је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> |
свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је п |
ће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радов |
реко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и оп |
бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} |
ани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ то |
је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да |
рава Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке.. |
сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе... |
а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, |
t">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Ост |
ојом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за с |
} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је т |
невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цве |
ла, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац ста |
кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им чес |
исаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је посл |
а само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst"> |
, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, |
ц све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се |
rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Р |
ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали |
, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{ |
сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — |
t">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} |
p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— |
ености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио... |
о!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа виш |
ио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> |
како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љу |
га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три |
d="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половин |
својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поје |
во лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p r |
S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник. |
е вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште |
м рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке |
е исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледа |
љице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју л |
вога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... |
мркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, |
ицир варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио ст |
ала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је |
, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остал |
мац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tek |
н Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну т |
негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он |
> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној ку |
="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколи |
недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући |
аједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, |
ко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му |
ци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне ми |
а ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ он |
исав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о |
d="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег уче |
Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, |
Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оз |
и то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не |
ипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S |
змишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи к |
едала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </ |
помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће |
о нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина ш |
скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркн |
рагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па и |
ме ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, леж |
ости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрња |
> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти он |
ћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри м |
ћ их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гле |
нограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме |
тан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S |
окушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} |
е водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше так |
, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде |
и, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изи |
ата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам прија |
к веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Teks |
kst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с ас |
...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — |
ице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина о |
одаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tek |
Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао ок |
st">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што |
отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, при |
kst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату пр |
запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је т |
</p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то наг |
судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Ст |
у зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћо |
извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купи |
вољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче |
ло труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ни |
ekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S |
угу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend= |
rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ |
на, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећ |
Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачув |
руга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово мест |
</p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога б |
nd="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </ |
ељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend= |
А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек |
и је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tek |
S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро де |
Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и сли |
ова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јел |
: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак.. |
та, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица сл |
гла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да |
де, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најста |
а му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван |
, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ и |
це, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, |
ога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе ниј |
ли уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на д |
ио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ н |
а и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу |
сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак |
една мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} |
t">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, г |
о свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Са |
варајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — |
анов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управ |
">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Teks |
шину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онд |
по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно |
улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад ј |
ажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, |
ци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под |
оле биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро исп |
> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче к |
або!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покрив |
огу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напуни |
нчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви п |
а, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар смес |
госиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . |
p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши |
<p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?. |
на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом леп |
— рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! |
а у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, е |
Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене ј |
ра добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на све |
за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Teks |
елим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} |
е, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се рет |
е долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p |
ше. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — |
довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, |
излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаниц |
">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! |
p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти бо |
о да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у |
а друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему |
овцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не |
оји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка ра |
је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у наше |
и он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а један |
стук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са с |
де снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан |
још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се п |
ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ |
жанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољ |
кашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> |
е тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаш |
јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јо |
н рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појас |
ш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и |
почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst" |
ку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још је |
е мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку ку |
ености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — |
Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казат |
изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. < |
руги? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, |
итеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац |
<p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!... |
</p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађист |
иво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> |
пита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> |
е човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend |
?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај |
t">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зач |
о косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend |
лин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почел |
nd="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; |
ого дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; |
доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да к |
адога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, ст |
а је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не на |
ekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после |
/p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаш |
ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној |
бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="T |
аље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше |
>Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад |
разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер н |
ађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После |
ужанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви иску |
ело — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно уч |
баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао |
х учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал |
rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па |
ове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Пл |
вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме |
о, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учи |
по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у |
ekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учите |
о је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши б |
не водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учи |
није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам |
</p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни она |
гаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац к |
о, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну пове |
оле, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у нед |
end="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му п |
тедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">У |
ош чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели |
вили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни мог |
му беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="T |
ше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову п |
аумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађе |
ди човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога |
</p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А по |
стог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрх |
га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује |
, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst" |
<p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. |
>— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној |
<p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да |
мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од |
по разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у |
ле куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно |
окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве ч |
ић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, ка |
леда: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови руч |
главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: |
ма као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не |
ини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљ |
. . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише |
: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — |
је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га о |
о.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у јед |
">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца м |
и и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног ос |
му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко с |
у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан |
нутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у |
оју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: < |
ди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, |
авши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к |
!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко узд |
о у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад |
сети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p |
своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека т |
p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака по |
разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је виш |
тала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгл |
танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже |
, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није п |
и кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино ра |
ник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— |
="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Н |
rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па |
ћ са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну |
је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива |
угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst"> |
иколиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде крес |
тан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја ни |
S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су с |
ладога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари |
е ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчев |
и пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да |
, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... |
.{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дођ |
Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst |
p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изн |
тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, са |
> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прик |
вно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учит |
аш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину н |
е луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, див |
војим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је пре |
е које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не р |
ећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде у |
штени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда |
каквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А т |
уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst"> |
Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се |
е ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Срем |
чета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевт |
е напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{ |
Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему бе |
ала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се вр |
Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви и |
е, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... |
="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tek |
и, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог |
kst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био н |
жио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће с |
ћу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: |
стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, |
ерује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у |
лић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна |
} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... |
ај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима те |
днога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хла |
, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Л |
трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S |
единицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То ник |
ије влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а в |
а код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све куће |
тељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да |
ницу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из ва |
жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst |
ц већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умал |
утори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе усни |
јдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst" |
ше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграш |
ице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом |
у драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече |
х старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је |
Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, |
..{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p |
је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из |
овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Ср |
ем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> |
веће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. |
радом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти. |
и да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви сре |
јка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког врем |
ве обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све пор |
, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше г |
зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док |
заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p r |
се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а |
<p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{ |
проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео |
S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... < |
Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине |
ти дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће |
клониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дре |
прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта рад |
где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а ка |
су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега та |
свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа ж |
арају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, |
ас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете сво |
луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена |
елим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се из |
сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад |
, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tek |
то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за д |
— низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, пос |
вину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много.. |
онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осе |
још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђеност |
озриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Нико |
итит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је |
је је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратко |
ад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Д |
е проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и |
јна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend=" |
врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, п |
у највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад |
овољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши доне |
оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослоб |
них прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољу |
њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је |
амишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ниш |
клиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о |
ма девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребле |
мо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецају |
... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој |
њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милиса |
ц својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили |
тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Н |
kst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је стар |
kst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} |
ива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе.. |
кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лиц |
прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Паз |
kst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{ |
знало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сре |
е због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, |
стати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, |
ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Ср |
дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена |
алио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниж |
низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блаж |
а везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Чове |
едну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар |
<p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастир |
rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно в |
олетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{ |
ући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим ст |
Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш... |
аш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ват |
ало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри стар |
леда у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Јо |
шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код |
инут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, уч |
е зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грм |
о жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јел |
т Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека |
А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у ав |
...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако |
S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па какв |
е њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен |
p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти |
е — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни |
ву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, |
ише дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свак |
по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној |
ху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено |
та се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све |
о мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p |
<p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p re |
ила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </ |
пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разго |
подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Te |
t">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде |
ргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Te |
е погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли. |
га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово ма |
морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вара |
ливају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав |
о, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p |
или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од |
ље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нис |
који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклон |
">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био навр |
ељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све до |
ој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој с |
ије се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је |
у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капет |
љеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p r |
ти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек она |
а кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} С |
вуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у н |
кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме |
ва, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst"> |
, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша! |
т и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бори |
веће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да |
ад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несве |
Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице. |
уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому |
</p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И |
енутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице |
Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао |
и у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљат |
небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на об |
куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то с |
се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима се |
, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Ста |
да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мал |
е неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад |
опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то |
ва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе |
лишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре |
љацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ |
.. драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то св |
ше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst |
зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} |
t">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно прокли |
опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?.. |
м словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година про |
скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са с |
еће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst"> |
ћим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!. |
т — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледа |
он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га |
и шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле са |
згубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... < |
тар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та |
о читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец ј |
</p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} |
, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату |
ељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сирома |
!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst |
ене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао са |
ји се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да |
дови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше |
аја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та |
другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима |
st">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођ |
ле Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p |
а њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девој |
ником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци |
st">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим о |
Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Нико |
исан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, |
ори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом иста |
, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Teks |
<p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у |
говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, м |
лога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са т |
ше везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> |
ривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а |
ам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе |
и су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кме |
ри, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst"> |
а?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{ |
еш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... < |
ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докл |
њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу у |
у... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, прија |
о, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend=" |
ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у стар |
да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он |
мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — |
{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обра |
ано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање прат |
вожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </ |
о баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сре |
гама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Teks |
а, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту се |
селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да |
га дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати |
толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, прип |
и је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало пис |
гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то дива |
kst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst"> |
дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згур |
не: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати овакво |
с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли х |
ка, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у ж |
су знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и |
ти, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајст |
о.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане |
ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p |
ин јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{ |
, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кол |
шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном ле |
.. дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми |
први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од |
званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p |
амо се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту |
е урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети о |
</p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио |
редрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатељ |
е, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не |
је вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша |
, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану је |
а, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њег |
него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Teks |
уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, в |
а на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао |
па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четв |
. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пеги |
м удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаш |
елица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а о |
млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крад |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани |
н, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри мес |
</p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао ниг |
шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може |
џаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од в |
кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пла |
ни су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!.. |
ећ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћ |
лина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оно |
а око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врач |
дна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, ј |
мен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и о |
кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend= |
.{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуј |
је се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А т |
азиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и ши |
себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: б |
p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend= |
а је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p re |
несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно |
в писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо д |
згледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове |
који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се |
лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољ |
умено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није |
ицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} |
гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему р |
. </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p r |
, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам т |
замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли |
це да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца ни |
после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му учениц |
у, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих не |
ноге жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима |
кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ћ |
, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што |
на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њим |
разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао |
: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова гд |
{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио |
, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и |
ђена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње посе |
о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подоз |
а оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић. |
а мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А |
асу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и |
ље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све |
рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p |
о.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко |
змишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелав |
="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лиц |
е учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Teks |
nd="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош доврш |
морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је |
ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend= |
више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а |
е узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује |
не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „ |
у се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су |
S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="T |
буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све ис |
</p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p |
едао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њени |
.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућ |
путници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </ |
зора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњ |
> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend=" |
е пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учи |
д раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет |
и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виног |
до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после |
инац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend |
аповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без и |
rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и к |
пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе |
Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, |
ти. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринут |
иташе га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </ |
ле лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дођ |
невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, |
учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} До |
Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац ни |
ер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколи |
} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игр |
и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он дос |
>— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend |
скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепа |
итељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си |
еке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, го |
из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога до |
диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у |
же, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А к |
има сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што |
јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна пова |
ршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је |
има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жен |
S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то ње |
> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа |
задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како р |
елим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p |
да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код |
па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дет |
аткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И о |
младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је |
цајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи |
листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне бе |
шапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој |
ворити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend=" |
ј тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend= |
ицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне посл |
ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сла |
ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би |
сти, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, |
је се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара ј |
чић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраш |
пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку меши |
му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend |
о човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бор |
етом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете о |
ечи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родит |
оких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са цр |
.{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p ren |
<p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} |
уо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише |
тељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али |
рити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend=" |
че јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш |
Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осм |
ио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на |
, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ћ |
нопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од |
t">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико пса |
конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа |
живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протеп |
њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је св |
че... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, и |
њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{ |
ојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој |
е својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно |
у.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жу |
ше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у |
рамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео |
главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кућ |
стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало |
ево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је д |
њишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „п |
у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а |
бри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} А |
, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst" |
ов?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће |
уће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знат |
могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише |
и му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи пре |
еду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање ст |
е, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по |
Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па |
кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак сто |
.{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три да |
сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend= |
селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{ |
оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> |
он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаш |
акука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су |
из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мир |
авицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, си |
нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала |
хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па |
ам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!.. |
..{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst |
="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst |
иђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А ка |
аци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу |
и да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта и |
rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не сме |
ри длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила ш |
ривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> < |
што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А |
вена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове |
S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири |
о?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи |
дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, ув |
в извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst"> |
, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем |
ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела |
ако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако |
иколин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се по |
бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши |
узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих вол |
, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, так |
/p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p |
и Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чи |
их ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Ст |
окрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: |
а белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дођ |
аветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снај |
ветом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу по |
вало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} |
тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. < |
се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне ра |
о би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисл |
с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светује |
е једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си |
з Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи |
поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето |
d="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато |
ekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} |
а избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} |
квога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p |
рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина |
</p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћута |
пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невес |
то лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицањ |
ав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио |
баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико |
е Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне |
је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend= |
л’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу тво |
зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су |
ка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку н |
ekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче |
а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац |
куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час |
као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и се |
пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p r |
ад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра |
kst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што |
чу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst" |
крсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек |
у је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, в |
а по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— |
е тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend= |
вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико жи |
аше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend |
уди целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">М |
ко певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођош |
ими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="T |
rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабо |
дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађен |
а гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој |
јући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом мо |
S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сен |
осле погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мис |
а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту |
rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Teks |
> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, |
једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робиј |
узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. |
з недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш л |
еше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљен |
но се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учи |
t">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асу |
ела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим да |
пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је с |
нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри |
Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend |
гименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога с |
ц сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно б |
ледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би |
ев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад |
усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неуда |
амилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груж |
л’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогла |
ре ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди он |
rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а |
бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или |
наш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда |
ад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на |
е да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је |
Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p ren |
ше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово |
види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као |
{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да |
два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, |
ромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га б |
сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из |
стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пр |
ри дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мал |
конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће |
Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p ren |
не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека |
збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Р |
ојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћ |
у архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и |
ана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ В |
ок учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је о |
презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободиш |
ужу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео са |
ј пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да |
ц кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете уч |
елога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче |
ра нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шт |
у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то |
вену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мисл |
прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно ре |
ирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити ил |
ра и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пан |
устио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна |
наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николин |
диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе |
ен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Te |
идети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Ра |
...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ |
о му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде |
е помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из |
о сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, ка |
t">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека |
ажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; |
t">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да не |
даде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> |
p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред |
отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопат |
вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му в |
о, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега з |
, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га |
ме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И |
имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио |
адне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а |
да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео г |
и кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Ба |
се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима |
из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сир |
="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, у |
и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и |
руди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједа |
руди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак |
бе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tek |
добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синк |
/p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресе |
Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе |
рос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S |
нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину в |
лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те свој |
себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подрум |
S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, М |
и; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI |
ица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда |
у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде рад |
на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у |
} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у |
ко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки |
прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним не |
ићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко |
nd="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветров |
одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јог |
S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капе |
<p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш |
d="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p |
недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан мома |
ћаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љуба |
не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p ren |
ром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tek |
ница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па о |
кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пи |
а свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... п |
: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него |
е кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мач |
та од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кри |
Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А |
прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док ј |
. .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу |
сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем ј |
им уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заис |
о није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да сп |
Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То |
иј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало ла |
а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако ј |
лих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије |
рти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његов |
шао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, |
обро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али |
господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе |
ти — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да ј |
а јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="T |
<p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с ким |
.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих |
видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце забо |
е дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом закле |
p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белен |
врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!. |
">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих |
<p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p ren |
не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и тре |
ати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је т |
t">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из |
после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у дру |
изнај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, види |
ако може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћем |
end="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је ба |
— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу? |
ад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend=" |
тити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да |
rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже оч |
<p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, н |
е, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Мил |
/p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та о |
</p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у с |
nd="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одго |
месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз заг |
оном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи |
се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом |
цу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, |
а испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} |
га јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док б |
етаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџ |
куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од пл |
м цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гле |
ађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . |
<p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} А |
е његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно |
акосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дим |
адић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како |
м истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство |
сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како |
чуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она |
Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај |
розор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она |
Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето |
вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{ |
rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S |
е дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствар |
мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пр |
ло до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног |
ом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчи |
ме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијо |
кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и стар |
> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капе |
је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којо |
колу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, вел |
d="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђан |
која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли г |
чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tek |
игли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас ла |
едаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју с |
p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плоч |
ekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели |
моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу ма |
="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> < |
либе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао |
главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окоре |
kst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њ |
ма беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта |
хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва |
беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се мо |
тељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица |
">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења |
му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле |
ће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, |
обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, |
а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </ |
Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S |
d="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играј |
не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога позна |
сте димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако круп |
"Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изо |
ме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, леп |
нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, |
главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде |
исаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бур |
Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда пр |
од твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо |
неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна |
аду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
о кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо |
аше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је |
качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њ |
ике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитиј |
, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника |
ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине |
ацију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из |
, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p |
нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза |
ш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, |
и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко |
ици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом о |
си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ |
у, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... |
је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој |
гзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола |
да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред стар |
Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му вре |
тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли |
заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа |
по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом |
ош могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">К |
есно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не |
ири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачу |
<p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! |
пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p |
дахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, |
рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учи |
ли кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p ren |
kst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо леп |
ладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразг |
д га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаш |
ј јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Плани |
едаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се мог |
му?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst |
, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: |
одупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p |
се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове |
ца шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учит |
ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p |
извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? |
ше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје ње |
је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На друго |
емац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда |
лугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се |
се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не пр |
умено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале |
, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p |
црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разлик |
признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p r |
кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким п |
е не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“ |
његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, |
из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задов |
е ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, ч |
. — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend |
— човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео злико |
е није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој |
као би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио нат |
к тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет |
на прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са не |
ављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним ја |
ј како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="T |
ио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све зб |
псу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим н |
тивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две |
део траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево |
иколом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, т |
д једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели |
кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од |
руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — |
рца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом |
уће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Реков |
p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај |
ачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи и |
ац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко двае |
анке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чис |
до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Т |
{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!.. |
Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне рам |
прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано д |
ном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, кли |
тресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звек |
м.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда н |
ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} |
ље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу из |
воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком ко |
а твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога |
омилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да н |
желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
ло, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих |
рне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекр |
м; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капе |
а, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропусти |
е стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића |
нинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе про |
да у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није п |
гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на м |
ве!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} |
ekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У груд |
весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо м |
показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. < |
а част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у |
лада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђо |
nd="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> < |
, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног |
и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течн |
се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— |
исто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна |
левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, не |
д зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена ми |
ра једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову |
развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} У |
јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и са |
Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне в |
је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst |
ане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек |
ц. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не |
— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и сак |
еразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљуд |
е призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Жив |
ло, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обреди |
раз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> |
њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како мож |
} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мр |
а ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па |
уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онд |
сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{ |
S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Te |
, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам з |
апетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Рум |
">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде |
који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> < |
лију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времен |
кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубок |
тре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погле |
мена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Стари |
ко ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за св |
...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} |
напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао |
аписа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Ср |
а а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, |
дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, |
лом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше о |
дном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај креве |
end="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се усте |
виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети |
како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, |
иде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Ми |
жњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш |
Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши бл |
а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, |
ретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео |
тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диж |
диницу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара |
ру руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим об |
а недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге ч |
} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад там |
за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да. |
воја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се р |
изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="T |
и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше лан |
екао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам |
нуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо |
.. </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак |
им листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Te |
ка конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} |
и разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{ |
истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприпо |
ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, с |
ермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме |
а. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p |
ви мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није |
">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене |
ријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... |
ему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици |
уђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учите |
и. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана пов |
е Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој |
>Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-ч |
раг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата коноп |
</p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend=" |
и су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није |
рата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељ |
ао што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста |
вора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а на |
<p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине... |
осле прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клеч |
"Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две н |
е побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, |
а“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на не |
ити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јаб |
кога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто |
ље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих дво |
кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситн |
енога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту |
љу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите |
о да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне го |
ма опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, |
таре Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слу |
, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, |
а уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима ру |
ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата о |
екао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио |
а?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као лис |
не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам зна |
се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као шт |
а са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tek |
ди поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним |
и сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p |
ак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, |
ка волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним |
Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по во |
минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. |
литвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend |
end="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али б |
обарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </ |
ли плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чи |
у кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га |
сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и с |
онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавај |
моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у |
d="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му п |
полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а ка |
брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на дал |
кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад |
а, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Teks |
ри у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један |
, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p re |
сављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам |
еда кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знак |
се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p ren |
део је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Срем |
t">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свако |
аке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, |
Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а |
синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи |
ш јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, ка |
баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију стра |
јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ћ |
rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst"> |
рађенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, |
е наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми струч |
што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека |
нило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до |
на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> |
задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend=" |
нин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </ |
, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst |
лони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгуби |
. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде |
во из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана |
остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целом |
ице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, |
p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у свој |
гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. |
нога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није б |
он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би д |
ом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, |
’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологла |
и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јаст |
S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће |
, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз п |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за |
="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој |
кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опе |
.{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би |
о у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </bod |
део, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, та |
ти!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољ |
ућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била сп |
село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако с |
ма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну |
ве што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а |
из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло |
</p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њ |
кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим пог |
Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кре |
толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ос |
t">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала |
end="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека |
брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, |
аде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онес |
управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу |
на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, |
о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, он |
ије била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале |
а као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst" |
а врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend=" |
, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, |
бе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чу |
са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе к |
тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свак |
="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог л |
з моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће |
аш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за т |
а, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за |
да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да |
исав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добр |
снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац д |
дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... < |
устих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tek |
а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p r |
p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче коно |
вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише |
и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, уб |
т мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — |
</p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свог |
добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пев |
олазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао |
измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још су |
ође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Бра |
клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко |
хаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву крови |
запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећ |
нај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих д |
о како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина б |
ледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек |
стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам |
} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">С |
<p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво |
ију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда ниса |
лисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Ј |
деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Teks |
онопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти... |
ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са с |
њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе |
ом у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чин |
ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се |
зале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst" |
— питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и |
p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и |
којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је |
end="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар |
: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени |
је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="T |
е?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у |
браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело см |
">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после уда |
но, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано врат |
обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику п |
м очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је т |
време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p |
катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запр |
ућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време н |
купе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим груд |
кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али г |
..{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала |
ећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, |
Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду |
дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод ј |
тили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p |
Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А |
мац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend |
е видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милиса |
а тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tek |
Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беш |
и, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце и |
а руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: |
тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тиши |
из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{ |
ам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се |
учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend |
S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обој |
уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су ж |
а једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом глав |
коме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је с |
ла моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Забора |
S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а м |
поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
— мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!. |
ук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власт |
</p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна |
а је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="T |
сле оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило н |
пратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. |
</p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Ра |
оса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме |
чани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви |
недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, до |
о лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а |
ли на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, јед |
корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месе |
а, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се |
rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе с |
ашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: н |
st">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна |
и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} З |
еше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p r |
како, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије |
у упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи |
је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Ос |
="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека ула |
жила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разгова |
<p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, |
е то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. |
!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја |
да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек |
Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам |
ти бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске ре |
и, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Ораш |
="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после |
.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, не |
и. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, |
као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst" |
утра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> |
епо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде крој |
плела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштај |
се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Ораш |
енџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба |
али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ поми |
ошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које о |
је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатељ |
</p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst |
где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиш |
је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја |
и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и |
?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра |
к му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л |
ву умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела |
речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а |
о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до сам |
та и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се нака |
Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робиј |
војих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — п |
ћином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном бра |
">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што ви |
ршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . |
али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пе |
ад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, |
дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} О |
и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на д |
о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у в |
зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво ли |
сле се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један ди |
други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} |
те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} |
рете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="T |
кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за |
тле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено |
S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> < |
с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојно |
имо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p |
му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Пла |
овори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић |
ле тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на м |
љу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законит |
шта за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је |
она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима |
то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан |
а!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаш |
"Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изи |
ред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педе |
А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> |
вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је м |
кућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш з |
и се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{ |
— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што |
у кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подер |
о, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграциј |
ти.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, |
ам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој зе |
беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад св |
се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од |
необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлази |
ашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Уч |
.. </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је |
— Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти |
<p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, в |
еварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђ |
st">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је сам |
а... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да поч |
старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!.. |
д, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га |
>— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирот |
апису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни пре |
е даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend=" |
том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Уз |
а клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим т |
</p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и п |
ебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш |
лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жар |
из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван чове |
у мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst"> |
е. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левч |
би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — пи |
и богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свр |
војим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="T |
дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tek |
њче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже коле |
олена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> < |
сав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда по |
госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> |
говоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мо |
ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога М |
е ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то стара |
дара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прош |
и, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p |
неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само мич |
и у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стран |
дника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Te |
и и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све |
сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме |
а ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </ |
д постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу |
у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да б |
kst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беш |
његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} |
ст свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </ |
а у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} |
цале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надањ |
све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи |
нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, |
аху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу |
ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећн |
беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу |
нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако |
и ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан м |
кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо ли |
/p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— |
нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst |
послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само |
нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док |
и!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... до |
{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прст |
, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Р |
јаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Ч |
што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врх |
S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена вра |
Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по харти |
Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дува |
но, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебе |
} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерли |
знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим |
о о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend=" |
што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти |
rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Доба |
аместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!... |
робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила |
асом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst" |
које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је |
јући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, |
"Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је |
ошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“ |
p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрс |
па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно бил |
се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јели |
> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не |
е бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="T |
вица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико г |
бори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу д |
з часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, |
л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион |
ашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често |
rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите |
уљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматра |
него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку |
леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појас |
{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угуши |
стима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и |
њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је зми |
иромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="T |
} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено |
Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="T |
лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. |
својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме пса |
ко лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p re |
st">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајућ |
мало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани п |
јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душ |
уве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учи |
а, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, |
— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица. |
и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски |
d="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз б |
т сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Te |
ео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, |
о већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погле |
ја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече |
{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина |
То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, |
извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек о |
опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у се |
етио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се к |
елесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети |
код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у пу |
а пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — д |
а мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакр |
па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где |
реба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они в |
у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за не |
редсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p ren |
ме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упол |
исио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро |
ни да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; пос |
оро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стар |
а кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са |
тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помор |
ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по |
дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пусто |
човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у с |
ана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија м |
казиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напун |
о, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал |
к сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову |
зиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ сту |
ј соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг |
ока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чи |
оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!. |
у...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p |
<p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче |
st">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан |
о ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, |
киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог пожив |
ан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је |
ено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!... |
кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу. |
ћао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу как |
t">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белић |
— „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле |
nd="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не |
<p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град |
сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора изв |
="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била |
... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели јед |
у размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави |
="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао |
ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ |
и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после пр |
p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господин |
етани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није |
учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле ка |
> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је |
аде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то |
nd="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о |
се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којеш |
а се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S |
исава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани |
и — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. |
d="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој не |
бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p re |
посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто л |
гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а |
но и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица |
иједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој на |
том упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу о |
о своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера |
ремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, к |
нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто |
е“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Teks |
га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника |
Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад |
ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опе |
ше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, |
е, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p |
ле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки ста |
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше п |
вши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није б |
Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грли |
се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крај |
олико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу и |
па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирк |
ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју оса |
... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да |
у крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је р |
.{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају |
ац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што ист |
одизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела |
!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ |
разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: < |
руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst"> |
оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у |
ковац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му |
еном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— |
ве о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она |
жда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николо |
ста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби дв |
, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се насло |
јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно разми |
">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освет |
дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није |
реће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој м |
надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке бу |
његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="T |
">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend= |
kst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно вид |
p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто м |
аше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; от |
метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ |
чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цве |
{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p |
у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела ко |
у кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није н |
лек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах |
риђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопч |
сићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!.. |
бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру ре |
rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од ми |
м извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда |
ек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и |
ући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> |
, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред |
Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу |
ала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилов |
знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио пап |
е тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстим |
о продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац |
ekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче |
година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај |
а се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учите |
ља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Бо |
огдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Ср |
<p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди |
илисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам ни |
kst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоста |
ше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до |
</p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека |
ј колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} |
умено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч |
беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је |
лавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензук |
гу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, закле |
о, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; |
неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кућ |
је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени у |
end="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме не |
са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да зај |
} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капет |
најеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капе |
вој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостал |
ршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврт |
еба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Т |
у не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“... |
данило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну |
и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била |
раку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једа |
евне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада |
.. </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледај |
мена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима |
виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од |
ише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете |
ће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чем |
овци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање сток |
, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!.. |
нуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p re |
о ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчево |
</p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се |
једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим бе |
/p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показ |
!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, |
> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је н |
<p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам |
ekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, |
лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Рат |
</p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти |
убим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја |
О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — ми |
— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђе |
<p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... |
</p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учите |
. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А |
г! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </ |
етом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да |
</p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, |
И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер |
Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst" |
end="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. |
нко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднет |
nd="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци мек |
нати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} |
нем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па |
kst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар с |
ог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, к |
. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </ |
рота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с не |
онио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од |
планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквог |
крете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо |
ледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на коле |
поро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје |
, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се д |
о на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе |
у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо с |
га затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом |
казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, |
p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је |
она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело |
ставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем |
>А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац оба |
у се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љ |
ме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако |
е суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијинд |
изнати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као |
ше, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није мога |
икога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, так |
је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је ср |
село синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо прев |
а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету наш |
ензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопстве |
} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи |
t">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше прим |
">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> < |
Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p |
љак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласо |
о ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој ота |
d="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једн |
<p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу. |
елчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst"> |
t">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја с |
аги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. |
на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он |
елом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунче |
">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Је |
и, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љуба |
он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, по |
а колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље |
њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богда |
цем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst |
е одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред ку |
t">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Мн |
се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у с |
ч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управљ |
тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа |
посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p |
животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустил |
; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном и |
во, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p r |
у песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — |
сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па |
ко близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела |
едању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски ј |
после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у т |
је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?.. |
/p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше с |
ина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Х |
нао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p r |
га, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p ren |
трана дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту |
Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану |
ла као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Ш |
зли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњ |
е пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љуба |
.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, |
"Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — |
у ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледил |
карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најд |
идео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему с |
адовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су |
пољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и |
nd="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће |
ави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе |
је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала та |
аса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је о |
е, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелиц |
ћа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи |
ме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, |
чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво см |
век; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиром |
па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чара |
покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи |
укала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изреза |
сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> < |
а узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим |
p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="T |
="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покар |
пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по то |
лецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој ви |
е у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није |
је он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло ј |
ко, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа |
ељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много кој |
о од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу зва |
то куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од |
о старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су с |
</p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво н |
<p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше ис |
е?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> |
а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S |
о оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, |
су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Прашта |
же и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе |
па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. < |
>Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше |
могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, |
румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим |
исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... |
јућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате |
на кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак б |
вести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти ид |
ио наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Никол |
вити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} |
онашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а нико |
end="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога раме |
ари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све |
ићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно под |
и код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајућ |
е Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а |
ео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">С |
му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина |
никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгл |
лисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико м |
га Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst" |
тељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па |
st">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да |
нића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С |
и, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су посту |
е: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p |
еше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу глав |
ко старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долаз |
се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, ч |
ремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за |
у да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’х |
И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши сво |
ујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га |
м јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се ве |
="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — в |
ароме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он т |
етаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, п |
се заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Te |
... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p |
вети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме в |
му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружа |
до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледат |
И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="T |
, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним |
. </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема р |
ек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било |
сти повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, |
лом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет |
дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по с |
/p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици |
="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S |
Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо |
ве оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу најве |
е у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о |
">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде |
сле се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, |
kst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше |
силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме |
љао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кмето |
рио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Б |
на!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Т |
а не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно |
ао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној |
они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису зн |
ретензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопс |
ом браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у План |
стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу |
nd="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> |
о се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скор |
ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухват |
коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку |
онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира |
о до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ заста |
своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гру |
алих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога |
<p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стреса |
шаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Је |
несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри |
то је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, ви |
него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, коли |
/p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разг |
елујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — |
м данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац и |
ољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{ |
итељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да по |
утору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, сам |
шље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутел |
еће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових |
, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му реч |
о уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаже |
— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Ра |
била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је |
так хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне беленз |
</p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Позна |
— Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког |
лицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, |
ећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, да |
рата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> < |
ељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга п |
лела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Сто |
st">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, је |
у да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћ |
ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од |
желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend= |
баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Госп |
он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst |
А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst |
ао да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са св |
а, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам би |
евин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишља |
Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Та |
</p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али |
рога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари |
а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, ка |
а, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не б |
це? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац |
ање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише м |
је и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућиц |
еданпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си рук |
о додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване |
саве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави припов |
и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p |
епши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а |
итељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га |
чо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па |
Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Д |
ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} |
признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страхов |
на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ух |
оходио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, |
бођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли |
. </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем |
до моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца моли |
о мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели |
м, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малак |
о само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Ст |
вети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме |
.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; вид |
румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледа |
ли ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме леч |
<p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дај |
би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђо |
метовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} А |
а у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— |
снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} |
девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до сам |
однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара доб |
Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса је |
Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издрж |
онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упа |
оће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био |
ице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бо |
м груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... |
"Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструл |
end="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и к |
, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да |
ац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио |
Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток |
ко је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Teks |
!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па с |
о, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам остав |
жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што |
се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> < |
вину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задов |
гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; је |
ао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, |
а није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S |
е му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Ми |
ак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поу |
е ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{ |
="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред |
">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p |
нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек в |
м, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, је |
почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он |
Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде |
ћици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „ |
од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везе |
а, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви с |
ти; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја |
ед њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невесело |
котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у си |
, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend= |
оћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице |
ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Мили |
а ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена ди |
{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање прог |
t">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је |
t">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговор |
је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно |
де је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је ру |
га учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Teks |
p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни |
а опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p re |
ео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Te |
брих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе |
а очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он |
ије још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tek |
о наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се |
славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Te |
би, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она |
хота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече стар |
rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред врат |
ова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p |
мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то |
ије имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, |
<p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваш |
Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="T |
едан, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мра |
ан Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </ |
ме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У |
о сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом ре |
ао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да |
ђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се ск |
е.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се прав |
запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам |
г учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све |
је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: |
онац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава св |
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у |
џбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђ |
— он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивниј |
је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахра |
, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и |
о...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, св |
у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некршт |
арај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намисл |
читељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, |
еди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић. |
ило око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди |
p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst"> |
је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете годи |
изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А |
екако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} |
а се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба |
вима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га |
авац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{ |
братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше с |
За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице сам |
>Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, гд |
обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, с |
зимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и |
тили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље гост |
ју, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— С |
st">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, ка |
ђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме з |
е онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да с |
ше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху |
па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смеш |
t">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p |
како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала |
извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није н |
<p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу шт |
ево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бива |
о... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то с |
умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко м |
едва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} |
nd="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а |
д некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има |
..{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чи |
знуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе час |
">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, |
рата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> < |
емља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо ра |
а изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... < |
један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све |
несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадн |
е, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми |
на, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах! |
е што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све |
о ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном та |
целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити |
ме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио. |
ни око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве с |
вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p |
ак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њим |
х послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и он |
аве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и |
воје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала |
шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} |
е тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово л |
огнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш м |
у? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јаг |
тари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад |
куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као ч |
тарац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онд |
и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> |
ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто панду |
{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету |
— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес |
но гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Са |
њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу |
шће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари |
га имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко уз |
ekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније о |
end="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем |
ено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он реч |
т из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би мо |
, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме прип |
стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с д |
лога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хвата |
елића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} |
?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, |
са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствар |
<p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p |
д се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је нос |
му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tek |
ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним глас |
ају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука |
петан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, |
end="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S |
и, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Te |
има она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој ве |
сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била |
у пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Стара |
end="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да |
шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, |
које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе кој |
ст своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан виде |
nd="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари ота |
једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst"> |
ати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Teks |
ад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, |
н узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} |
цу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Бели |
рити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен ота |
јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца |
добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Ка |
екосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
суду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако |
дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих гов |
дан пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, са |
ати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} |
је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p |
повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Teks |
где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу |
вету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао о |
само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем с |
цније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Б |
е!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца |
и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој ноз |
бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало |
Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те п |
једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговара |
S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— |
аље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих га |
авати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кр |
и; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још |
пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Н |
не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, |
ачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори |
p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шт |
а вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим см |
и и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Т |
Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он с |
описаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друг |
nd="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могл |
људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано ожени |
ом, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p |
казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, |
у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав и |
види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међути |
х“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за вези |
учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо ша |
и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чи |
ди Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме |
се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па |
ом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, пору |
х ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар |
st">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p r |
а сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{ |
ице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неи |
ошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гри |
ијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му и |
изнај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — ре |
ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend |
. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, кора |
</p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> < |
</p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кућ |
о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} |
али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износил |
о посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кри |
обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисав |
ти!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не |
је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само |
Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пр |
една млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tek |
чекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесил |
о записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је у |
а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне |
јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тих |
де, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасв |
оје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити д |
end="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци |
д онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чис |
у лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... |
усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је о |
своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме уче |
не собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојно |
родирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече |
кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необи |
доваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах пр |
им, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!.. |
да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празнико |
у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу о |
олим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p ren |
p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend |
е и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гл |
оруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако л |
заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst |
о оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, |
о каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се |
ут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, ка |
end="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне дол |
ве ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђ |
{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу уд |
могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је |
адно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћ |
сић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S |
пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, ба |
дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">С |
нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо дол |
"Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Г |
рао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{ |
, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> |
ље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p |
радити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А |
ла толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слуша |
ше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; с |
, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p ren |
ала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Ора |
само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— |
Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето реж |
а...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога жи |
врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер |
са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа за |
но играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стој |
ме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том |
оје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружан |
срећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. < |
<p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је |
rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учит |
м. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не |
адовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левач |
мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се сво |
са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и п |
едре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на но |
им што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућиц |
нији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да |
>— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?.. |
оиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше |
ачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра |
ји знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} |
ше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није им |
разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S |
ећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав поса |
са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли с |
аше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ј |
дарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, |
</p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="T |
нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у |
еле, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p |
end="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Рад |
ђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — м |
умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан |
сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p ren |
једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и |
ош?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало |
Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло пог |
нако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од ча |
rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — У |
ујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </ |
ице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдес |
нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисав |
пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је |
га су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Пра |
трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Нико |
а његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично |
о у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати |
ћан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко |
чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне |
о, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре |
бучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала т |
м; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пу |
иромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, так |
евојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је год |
њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један д |
у вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће т |
га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, за |
биљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— З |
г је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у |
грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дан |
ним напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако ј |
несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... < |
еду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! < |
.{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бр |
задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши д |
тина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, |
ратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се поди |
ели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово |
ојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него |
осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и |
ако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend=" |
овца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како |
отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што |
d="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све љ |
ере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме п |
же посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst"> |
сле се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу б |
се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет |
ана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} |
ле Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих |
глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капет |
â.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милис |
еле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до в |
љени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда бил |
видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог |
омах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, |
нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend=" |
м свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, ц |
, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бе |
рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </ |
о румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав ни |
учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али |
ekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— |
nd="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј с |
а или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из |
о је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Пи |
целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Мили |
певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, |
бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Teks |
на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људ |
p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, ал |
се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељ |
— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. |
ди како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мрт |
гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tek |
љених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се |
— вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?. |
те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам |
ља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро |
d="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} С |
лио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и |
чупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одгово |
ван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у |
d="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није ужи |
није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд у |
учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да |
е школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизал |
нио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитеље |
пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад |
еговоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p |
досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалост |
руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету |
сађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш |
. . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одош |
ва једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав прет |
е, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек он |
-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо |
е пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне м |
st">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, |
у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, он |
ту, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи |
рви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Teks |
сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учи |
ући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се |
и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола |
<p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца не |
из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде ник |
сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst" |
ут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него од |
уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, ко |
уче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало |
е би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst"> |
о!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гле |
.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко о |
љиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— С |
уву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај |
ше, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Te |
израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </ |
путио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је |
спод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна деб |
га плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера |
а је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега |
нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће стара |
отом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Н |
орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубо |
тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вр |
ут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је т |
имо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није ви |
/p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— |
аму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p |
сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају кр |
агодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи до |
есет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да ум |
ће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та |
ом у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је д |
о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко |
<p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопц |
времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по лугов |
крстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p re |
ит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем м |
ше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p |
кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?.. |
зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим лис |
st">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, пит |
е.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се ником |
нинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше |
="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се |
се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} |
показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, на |
а боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта |
огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не |
је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али о |
сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве д |
ружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме уче |
вољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју |
ку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема св |
о је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледал |
ше мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што |
а тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта доче |
="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с уч |
папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и прика |
, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који |
учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо л |
своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беш |
лила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још б |
кчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница г |
S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе |
ekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> < |
то би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али |
о се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— |
— јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst |
девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и з |
раги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан |
да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћ |
човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да сп |
е, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и виногр |
богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се |
Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њих |
а и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend |
е, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце |
d="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване |
како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S |
е...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, |
време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је к |
еселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се |
rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Н |
ац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ |
шу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p ren |
доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учи |
о смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због н |
а далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги ов |
било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше није |
; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, |
својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па |
е свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, |
очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је с |
да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде |
p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па ба |
жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Зат |
, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, |
зуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време |
атио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. |
брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму |
ена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у су |
и учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богдано |
нограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Нико |
иста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе пос |
питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац |
Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим пома |
nd="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар с |
пут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком о |
нао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито |
у нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме ниј |
о је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва д |
дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде |
каху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; п |
а осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> |
диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— До |
Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви |
уткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван. |
им врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекор |
а, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер |
апоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} |
кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нек |
..{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </ |
к каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">По |
њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из не |
мо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремц |
је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепта |
виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за ко |
{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} |
единицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из |
">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробу |
ише него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, к |
опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend= |
Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Ст |
д главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S |
Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две с |
ије било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом сва |
агано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано в |
а Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни от |
} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па ид |
виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њ |
с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке |
Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати. |
Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад ј |
Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавц |
неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и д |
та ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју |
е онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p re |
лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре ни |
о мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му |
аљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хв |
тојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрит |
а пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампир |
е код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђе |
да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико |
Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шу |
оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га |
>— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сун |
ац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срем |
упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у |
авом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да к |
</p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у с |
у...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмар |
лелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек как |
благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . |
е Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће... |
кићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмеху |
ван, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу пали |
nd="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момча |
во запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна с |
или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао п |
.{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек нек |
шља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну пр |
какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају |
њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му ве |
ekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да |
rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све м |
е растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Teks |
тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да н |
тојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у ње |
t">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{ |
.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегн |
="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста му |
ац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ак |
но неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног вла |
гу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А |
с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар оно |
ekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више прого |
га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда прове |
оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} |
абукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И |
ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p ren |
</p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја |
е се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, |
емо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала ма |
што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме |
е провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све |
ла по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти ч |
бота!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десн |
тан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али |
и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је |
сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Муче |
ву, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: блед |
ога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село |
Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, к |
ри мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет изд |
рећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Te |
p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ |
а ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О т |
а; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} С |
злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме |
м за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких |
Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, м |
да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend= |
поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа уко |
равио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше |
росиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то би |
ри на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбар |
упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад мла |
којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учи |
х ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} |
другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} |
зују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намр |
а него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, раз |
стиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена с |
мали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћ |
е у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту |
p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику |
, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst" |
ро и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, |
Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт |
та Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и б |
не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свек |
и оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} |
.</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је С |
мпира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скуп |
ме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!.. |
јстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, гд |
“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан |
исаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у |
се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!. |
се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, баб |
целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори ха |
се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти |
старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, |
љем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе |
тима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љуба |
са не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да саста |
лије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу |
илисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама |
шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта |
су да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. < |
изнаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах |
После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што |
p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако |
састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је |
ђаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењ |
иса укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о |
девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али |
и на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, |
игурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, |
без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступал |
t">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре |
је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело |
— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред врат |
и и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза |
и зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Је |
не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа оч |
анпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до |
ада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> |
ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш |
д је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни пи |
, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с |
ча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бл |
>Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — |
то је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — ре |
е то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{ |
воју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад |
а, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушав |
и се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! |
ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше |
пио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пус |
end="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које |
.. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним |
учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Teks |
н капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst"> |
, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу на |
о је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно |
ве си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са |
бар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да |
аш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти т |
/p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да |
руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устр |
st">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p re |
S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p |
kst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли м |
рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="T |
рхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја |
у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујев |
уке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tek |
дераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да |
рад, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несре |
— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и вин |
ти... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на |
пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S |
е наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да |
ко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима уду |
питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на п |
а горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tek |
ји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувар |
док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене |
главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је вол |
овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, |
>Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде. |
и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ |
ије! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман |
од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је |
донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове др |
дговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, про |
год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Дав |
ца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа |
страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу |
!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да прив |
е просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, |
ори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слобо |
ика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До |
дрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је п |
могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се н |
, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Г |
еш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, м |
них минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— От |
у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p re |
а мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p |
ање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с х |
о лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst |
руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме |
е, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи |
нувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . |
изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало н |
није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га п |
Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја |
имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало |
аније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти |
даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се |
о бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамич |
му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним с |
рце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео |
о није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ п |
ва му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан г |
он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме |
и Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p |
ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, |
d="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} |
итељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Ми |
ризнаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављево |
и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу |
е што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленко |
ло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у ње |
ова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају ср |
rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она |
а му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Teks |
с, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а п |
љу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tek |
то, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу гл |
убијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend= |
тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га |
послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће.. |
nd="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе з |
е изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с |
јало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га паж |
то катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари |
капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетан |
ободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стез |
обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала |
ш нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, б |
а, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst" |
оте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жен |
едан ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којо |
</p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те ми |
епо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целив |
неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> |
је изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница гото |
репашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst" |
ланинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких се |
е човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по |
<p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Ч |
ше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођош |
је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, не |
како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пев |
е, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tek |
о лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно г |
и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше зак |
земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Te |
на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! |
ехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати! |
олико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; с |
кету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њихо |
проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како |
еше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и дра |
њу и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела |
воре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да с |
н тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу |
Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> < |
алим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја би |
а кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које |
је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође |
а. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: |
у... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ни |
</p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— |
ина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радов |
ме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и |
илостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} |
рекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се ко |
инко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — |
сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам з |
било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога ме |
<p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену к |
раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи с |
> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући св |
> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ- |
е ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала |
... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и н |
мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат по |
сака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до |
лујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, |
али — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst |
— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} |
љ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели к |
е странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи с |
у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како |
кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људ |
, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љуб |
рцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо |
иш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, доб |
ија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник |
ше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога |
..{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шки |
ред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома |
но љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је че |
е по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео в |
а водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана |
ле како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . |
ремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била пр |
ром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, |
ју... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Ре |
st">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. < |
да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је доса |
ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, в |
младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена из |
учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава по |
а чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тр |
е до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> |
..{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она о |
учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала |
о много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли |
Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да к |
е ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{ |
ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на |
ток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио |
лих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито |
две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она с |
беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, |
будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него св |
рлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као п |
и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница |
ада била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У с |
дур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— |
, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена. |
инчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S |
зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на ст |
а младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се в |
возденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу јед |
p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта |
игде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељ |
браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинц |
роз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео |
ујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара јед |
ића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са |
су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек |
тина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, |
љад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу |
мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и које |
а својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци стар |
њали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђ |
ти, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му |
> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним |
а помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, |
вати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде |
<p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, |
, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. |
ковац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Ни |
</p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто ма |
вљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га |
ш људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу во |
стио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад |
t">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једн |
га доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, о |
вераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p |
иковац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
.{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. |
д везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волел |
Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојн |
са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна жениц |
ном, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге |
а, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљењ |
ета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а |
ико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. |
и протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> |
иши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вел |
лео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе з |
.{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видел |
човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још |
е низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ |
ше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад |
</p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у те |
p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући |
nd="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учите |
> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је л |
p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p |
Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> |
клони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко о |
морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, |
<p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да |
старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend=" |
хићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само |
.{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у |
ошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђен |
t">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а ко |
се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно |
и.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхи |
а доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му |
ћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га пог |
у. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав |
ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђош |
емчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о пр |
га ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па с |
иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошино |
је крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојн |
и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашч |
све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи |
е је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милиса |
rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S |
и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, |
срећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, |
им животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа уч |
{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха вид |
рим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p re |
{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ дру |
ли сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много к |
е, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </ |
— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их с |
асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — ре |
ра пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — |
чуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова |
а капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три п |
> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету! |
о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен о |
лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!... |
н је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету. |
е и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, к |
ош једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми |
>А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гру |
рећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> |
мице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут д |
не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Један |
</p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ ми |
{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од |
"Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу |
више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе |
{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, приш |
аном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго по |
ен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милис |
ло намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред ка |
а измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкч |
ekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би |
нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, |
могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У ње |
!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> |
кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{ |
... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о |
">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна м |
ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и ти |
а висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој ку |
.{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно |
ика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком б |
ци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учите |
руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, |
ом умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— |
их немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“ |
кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, исп |
} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе |
ореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говори |
јка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка |
капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. |
nd="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче пит |
лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> |
епљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, |
зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. |
спунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, ш |
суз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} |
арам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милис |
етко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну. |
де нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко |
d="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољу |
Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куд |
ац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је |
кама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И ње |
икрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући с |
</p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти |
даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети беш |
си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, и |
ором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, |
/p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пр |
авно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Уч |
, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tek |
p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Ш |
рице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали н |
<p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин бра |
а мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... |
робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га |
ако ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке ч |
до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и |
а доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгле |
већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и |
ди стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим у |
акта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и |
долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину |
="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вин |
овори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p |
кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— С |
га госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је поми |
правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе |
неш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?.. |
"Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи ми |
ине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично |
доше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљ |
речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време з |
="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори |
како су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места к |
ељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више п |
ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ ј |
аше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он г |
у свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па к |
е, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она |
ви скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је |
уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав |
да ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Teks |
о и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговар |
големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа |
ви...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији |
ав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде |
Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} |
елица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим |
јој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост |
и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а |
изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одгово |
о изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту до |
мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од |
повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рук |
и, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по ку |
има осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узв |
Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: < |
заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гру |
ац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да не |
о долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слути |
ве, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија |
"Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одгов |
"Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Г |
диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учите |
ати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, |
нинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три м |
зио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јед |
осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу |
ко најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst |
та је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њ |
Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend=" |
ју.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца оба |
у о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно |
одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, ст |
три. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су |
тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst"> |
лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили |
ekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије. |
. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, си |
<p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Te |
а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несре |
разнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу |
беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три дла |
Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му |
т Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинц |
ују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, не |
по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, рас |
ена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша |
ће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца |
одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Te |
мао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило |
неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је з |
ио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима оср |
да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане оч |
а мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. |
тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као |
Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њ |
рашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе.. |
евиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту |
} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. |
ају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> < |
ице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени и |
па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука |
словци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима |
<p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија ни |
невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само |
избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови м |
беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> |
евојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе к |
полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А |
игране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних |
е проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти |
да нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота и |
рку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она |
есе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не |
дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, те |
н видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан ко |
ружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њ |
и Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се у |
погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руме |
лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две |
иједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си ј |
е!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ са |
ован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала |
лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, г |
d="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. |
други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то с |
ара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, |
како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да |
дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет пот |
шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> < |
е потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је как |
’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend=" |
нђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; с |
девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и |
е свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је |
ретрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst |
он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју |
нице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, нак |
а’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло |
ошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у с |
и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да о |
Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат |
диже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као д |
губио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, |
а за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, |
ти је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари С |
{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше за |
</p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Ср |
гину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> |
ве коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубиш |
ио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се |
а пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; |
у... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв о |
е види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође |
апетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да ви |
<p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S |
нуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу з |
ок се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; посл |
end="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше |
ем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби |
учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, |
?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео |
ће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, да |
: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта |
поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је би |
у... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно ле |
времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша с |
ело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличин |
а с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо |
био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наш |
, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и р |
ли зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком... |
аре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно м |
р, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету |
end="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — |
kst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме н |
ровео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst |
ебе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше |
цима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tek |
а је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта изми |
ом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођош |
о дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, о |
, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пре |
е невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} |
не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих уте |
е се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и об |
знати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend |
оја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Н |
ше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говори |
и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после с |
оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађи |
л’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би... |
у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— О |
и људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога ст |
ола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p |
раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... |
="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више пр |
уши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} |
оване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет |
p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта че |
и су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио... |
пали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистот |
p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу |
не јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше ка |
окарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце. |
ремена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили ш |
вали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто не |
rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум |
Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрек |
е чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жало |
м децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре вре |
који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> |
ше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђош |
Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда пр |
вао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У к |
упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tek |
није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су гово |
и, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p |
... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они кој |
Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљи |
он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља... |
Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, вин |
му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... |
ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца |
га старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p re |
жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави пр |
чава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> |
"Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst |
лисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалости |
ти, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то н |
о пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вра |
ла, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> |
ућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах с |
пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена... |
се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо |
Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p |
"Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tek |
p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst |
а, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртваци |
end="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог |
е и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово |
још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти |
же главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend |
ружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђ |
амоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p ren |
">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и |
ekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време јед |
кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта к |
, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна |
лио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">С |
око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. |
зати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчи |
н на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румен |
тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и |
мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу |
</p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— |
.. </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, |
о даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помо |
Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава |
астужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p |
... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узе |
и.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend=" |
rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend |
упљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржат |
ава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Мили |
дну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му и |
лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што ј |
м, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшиј |
нцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, не |
дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало к |
да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мер |
спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> |
више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског |
p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — ист |
и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — ре |
ер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
ћима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p |
<p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у м |
t">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој ј |
мео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја |
>— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синк |
S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p ren |
мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не реч |
на, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Са |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа из |
сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Срема |
велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш д |
— ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биро |
је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућиш |
Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... < |
..{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> |
, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, ниј |
ди казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде ви |
играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук |
ензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо |
адознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се |
о све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је |
огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко |
бљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у све |
што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ поглед |
кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хар |
Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p ren |
амо једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, вр |
света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве ф |
у једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, п |
о нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ |
амо казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њо |
<p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам пал |
а тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је п |
н пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи с |
ва кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао |
е могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p |
на била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унао |
гледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Бе |
Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао прија |
="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа с |
..{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти |
га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{ |
њују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је б |
> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, |
еше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није |
еља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Ал |
ти, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="T |
kst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и б |
су, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу им |
учним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу с |
ј мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, пок |
вена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђу |
rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати |
зрада.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су ј |
="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, нег |
нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и |
<p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом бр |
пио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди |
та је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, с |
обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнул |
</p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више у |
знио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, у |
сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ н |
а прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом |
је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и с |
ио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је он |
учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде |
е се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту н |
варио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милиса |
помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сре |
он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљин |
лић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у с |
ног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозор |
за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, |
st">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, |
е наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина |
а сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе |
главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> |
е поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом де |
у најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до запи |
Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и веруј |
сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџиј |
Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </ |
овек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви |
ар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут п |
итељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p ren |
м прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграл |
на свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га |
севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећ |
астајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst"> |
ао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До |
вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кук |
ранпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
осподине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати |
љено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа ш |
д потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, ни |
руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју дру |
асе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се при |
зан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Т |
па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Са |
ћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до |
се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање |
рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотав |
е Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију |
ам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p |
о сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јели |
.{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на оч |
моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи |
ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, |
кне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута п |
ахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си |
="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend |
Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— |
">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди |
учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то |
/p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако |
вараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst |
st">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекину |
је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с |
дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... < |
тујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има де |
...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуш |
Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Te |
че, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој |
/p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га |
мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tek |
p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те б |
би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се |
ме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} |
добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако |
t">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А о |
у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац из |
љато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tek |
t">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— П |
end="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си по |
ломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати к |
rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити |
овеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сре |
p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је |
ве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта |
ећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како |
ености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твој |
ашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати |
rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају... |
ео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно |
</p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> |
Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али м |
него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како нај |
да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend= |
end="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p r |
разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Посл |
амо је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) |
у том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван на |
си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не |
рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да |
ојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ру |
ао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у |
rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу |
а водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник |
">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем |
Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде ни |
па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У т |
ме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{ |
мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намисли |
зиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна вр |
.{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћу |
и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а |
Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао |
_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србиј |
погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst"> |
ји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји |
елензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође в |
не, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавниц |
ељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времен |
а, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се |
и, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била п |
рихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном вод |
а, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би |
..{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај сти |
rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А ником |
<p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, |
била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гв |
ку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му |
Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете |
рмер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst |
ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостоп |
!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> |
врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Н |
е му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, |
о стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водиц |
и; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледел |
адника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направ |
на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Ср |
теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у |
{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде са |
дуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима са |
Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> |
> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он и |
<p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">З |
родаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш т |
. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} |
амена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће н |
за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као у |
ни који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </ |
, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Te |
Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p |
о?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: |
несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га |
"Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси л |
љиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело |
ових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p re |
ушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ј |
у Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разгово |
..{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend |
чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слобод |
е као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зрак |
ашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведо |
Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми |
етаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом ср |
уке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти |
заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капет |
итељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога зако |
ро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst"> |
и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан м |
ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи |
ан, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tek |
уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена м |
асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се јед |
ченику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> < |
емац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Си |
кад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умре |
екавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него |
ут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког вр |
снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из |
у земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја н |
p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p |
румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као |
удија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{ |
у још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ |
<p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p ren |
у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, |
kst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p |
осиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst" |
</p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Стар |
— рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend |
?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, види |
у плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце |
Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се |
ога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пр |
део, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p |
t">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— |
/p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласо |
шити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана |
="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се |
</p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гл |
ајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — |
ам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, а |
намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Да |
уташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио.. |
ете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још |
га је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу. |
: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жало |
..{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да |
о... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, ни |
{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ства |
} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend |
рче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Te |
ољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p r |
/p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко |
не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат |
ткуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ет |
м мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме |
омак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Te |
уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} |
— ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље |
ућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену |
у је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказа |
једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним за |
ља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p re |
лу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} |
цама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиром |
} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од хо |
="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S |
</p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи пове |
оји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, и |
о ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку |
авом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарен |
својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рук |
rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ бл |
се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— |
, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарат |
. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пр |
nd="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу |
га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend=" |
nd="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица м |
p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Н |
оћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да |
а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човек |
рену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, п |
S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек к |
ојом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, о |
име је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из |
добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко |
... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговор |
е куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко |
атраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим из |
ви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p ren |
никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јел |
шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tek |
ла сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </ |
он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{ |
.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је кри |
уке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! < |
још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испре |
ају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p |
чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спал |
Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је |
и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек |
котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут |
а није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend=" |
е устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је |
Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега чове |
оду, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Ка |
е, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учит |
за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе |
нице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати! |
сеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад |
ко га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, св |
нака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако |
p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Је |
иповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за руча |
туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Бо |
.. </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још в |
hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је на |
не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр |
те везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о |
.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком раст |
ово пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S |
арост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан в |
Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> |
мо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, р |
ешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да |
лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш |
очивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у |
тепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се заж |
вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланц |
к каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst |
влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће |
све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а нек |
ће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груд |
е капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да |
приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот гла |
p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је |
однети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш! |
...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млек |
немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} |
па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија |
гледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хт |
, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа.. |
здвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из к |
оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илиј |
е с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
<p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tek |
ат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисл |
ство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин |
. . . . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад |
ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Бе |
н се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких |
оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта |
, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S |
rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соб |
, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, ста |
и срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, ду |
. . . . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета |
то зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац д |
авом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео з |
ра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што с |
ме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!. |
читељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst |
хире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из |
ело!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S |
кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним сне |
л оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend= |
ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостиви |
нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођ |
му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изг |
ине; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно вре |
ек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; |
апити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побл |
ницом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме |
од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бит |
ди сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — |
<p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пре |
да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! < |
с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста |
S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме к |
ли, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли с |
гоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац з |
— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Ни |
, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован |
али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, з |
па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} |
>— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И |
... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више |
вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште св |
обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да ни |
ави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли дале |
какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре |
ске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. |
са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог бран |
н се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али |
{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, |
ак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев |
и на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси до |
лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Т |
а кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љ |
а, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: |
ете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљас |
о куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— |
ијатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Teks |
уја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, |
ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако |
d="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша н |
ме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . |
ути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога М |
} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесен |
гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрем |
м умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капет |
им негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда и |
ио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, |
Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбари |
ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} |
ше. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га |
у играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које |
ега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо узд |
је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> |
ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казн |
га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћа |
... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним |
кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, |
је тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учит |
чини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово |
врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно |
— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и |
три спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда ве |
ву кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњ |
ваног Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као ч |
ница, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико с |
а у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се пос |
S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди они |
...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину |
је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро! |
неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их вета |
ог храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, |
и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припр |
а Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, |
а је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чел |
а од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац |
што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; |
за учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаш |
шапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца |
е, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, |
ла!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци |
е у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p ren |
} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен свој |
срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, |
тву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше |
ови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S |
ће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Зат |
ди и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да |
ћ са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем |
пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{ |
уњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="T |
ћу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол па |
о је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило о |
ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend= |
записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, б |
оговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да |
S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p |
ила, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, ба |
{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељ |
тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и |
рнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се |
пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — А |
да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} С |
: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједан |
ујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват |
а гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљ |
н јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S |
вих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, в |
учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а |
Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то! |
ља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пр |
ек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре п |
ако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, е |
тук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, му |
"Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем сед |
ла би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst |
ици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчеви |
е то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише с |
као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде... |
е почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се прив |
сле се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му |
ошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт |
> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред |
Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети д |
оведати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено по |
е ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гл |
S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми |
тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци |
лио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тав |
ekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, му |
м те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стис |
Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а о |
запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те |
момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за леб |
тору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Ка |
етана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у |
ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ј |
гова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто |
— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће |
<p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst"> |
се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — |
nd="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе.. |
ици да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. |
чним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти |
оге су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, он |
> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — |
p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећ |
а види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне. |
мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга ко |
да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац |
е могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми т |
прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се |
је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Боле |
ди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писм |
</p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend= |
казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, |
се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вам |
"Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. |
г босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tek |
пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и |
ку празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: ка |
{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, |
но рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после |
епа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Te |
p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар о |
ва-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт |
, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило св |
Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послов |
трдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да |
од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p re |
приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!.. |
rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош до |
да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој не |
рно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst" |
је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радова |
па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S |
таше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Т |
елић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не |
ретрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После |
прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичућ |
nd="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне |
ркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} |
} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође д |
илисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, д |
дуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад ј |
у; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">По |
коле...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p |
е, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend=" |
о, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш пре |
ро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, к |
ра, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... о |
своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази. |
о га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а |
конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="T |
!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, п |
млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо |
ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И |
ве је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Мили |
одај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а |
ено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи |
ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tek |
p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p |
иш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом сел |
зиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на |
ан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend |
а, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, мо |
а буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба с |
Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперваже |
је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини |
и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине |
икола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрн |
ком пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Н |
ки црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским кревет |
Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p r |
догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све науст |
старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend= |
н ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се |
ћи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p |
довољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> < |
нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога |
ој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он гово |
nd="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Ра |
и сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> |
тајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tek |
то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагоди |
је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти приз |
t">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што прогово |
авци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао |
ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се |
/p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић д |
<p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто |
Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend |
ознао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне живо |
још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше д |
. </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p ren |
гледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Ј |
а тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и кап |
пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p |
и нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју шко |
{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа |
да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице |
рућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— |
ме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости п |
инише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="T |
.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! < |
хташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостиви |
две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, ни |
У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори |
ак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два- |
би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку к |
сок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загаси |
и два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{ |
е Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети |
p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћ |
Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} |
st">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од |
и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p r |
то лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p |
, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да |
е не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа |
је дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опори |
ти... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се |
то, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, с |
вином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ног |
гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу ј |
ше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала |
шче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његов |
човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, плам |
леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако са |
а у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, |
игра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што |
еља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљ |
увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> < |
у о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен |
е у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p |
kst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупље |
евета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, |
а и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старач |
убави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли да |
тари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет и |
дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би чо |
одина: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада |
р, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У |
е лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} |
и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има в |
оју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца. |
о бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst" |
на, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућ |
дикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> < |
непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно п |
доше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову |
у?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="T |
љ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тај |
који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} |
ио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се нас |
судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу бе |
аседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски |
н скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или пл |
">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погл |
иповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању |
би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих |
дбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Он |
... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије |
га сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима как |
rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме |
мо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да з |
ред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је ч |
, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није в |
ко јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му |
, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!. |
ј Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу |
познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tek |
овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="T |
р; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у |
њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе! |
После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна м |
ане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} |
и стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту |
риве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </ |
, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— |
Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам |
драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чин |
ђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није |
— знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио п |
арац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право |
треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst" |
сав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} У |
ли што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људ |
утрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“... |
нама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из |
теља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко |
тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега |
таше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, |
да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капет |
: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend |
сле неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљаниј |
еној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахра |
није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке сув |
ело да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо |
врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend=" |
се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, |
је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакл |
јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— |
коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио.. |
зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . |
...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао |
ао: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја нег |
а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручи |
живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи |
; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p r |
. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистр |
не боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој |
тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју уч |
о га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} Н |
— зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend=" |
">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето р |
и је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је? |
rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу |
празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Ме |
жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе сла |
а.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, ст |
друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово ме |
Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао |
је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало тр |
оје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше т |
гзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћут |
Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недар |
уја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог |
d="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} |
<p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ |
ајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценос |
ати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њ |
се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учи |
беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођ |
дук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина би |
<p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака |
ше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот г |
чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с к |
ekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Д |
ли се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било |
мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревн |
т Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, |
<p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме ј |
де до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— |
> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst" |
ац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица своји |
уге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сеља |
д потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако д |
а Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те |
гу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне бо |
адошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у |
каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девој |
ељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад |
еном децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, стар |
ни једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разгова |
обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изг |
</p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше |
ошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— |
t">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Г |
еду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избав |
тељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапута |
е што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па |
лу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец |
> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </ |
момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостиј |
nd="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко |
дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна г |
{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S |
м, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за |
би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онд |
беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната |
зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је о |
коле Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... < |
шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О |
Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе |
ело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче в |
могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена б |
није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p |
диш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шаре |
већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћ |
ало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му ј |
t">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејки |
е и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} |
а то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике |
.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматр |
зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ов |
ко једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — одне |
две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. < |
end="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> < |
то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену |
пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или оре |
, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна бољ |
ила...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога |
исав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уз |
две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, |
до и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. |
ј дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... |
мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, |
еби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, он |
р с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, п |
Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и |
поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклони |
{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад |
а се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђено |
p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поре |
како намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Сто |
..“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трез |
S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се де |
</p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто |
ко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p re |
ћи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема... |
. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издале |
.{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst" |
олико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести |
а умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе г |
ekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, |
олико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешт |
га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све ш |
а добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело п |
са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на дев |
азником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сен |
боко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима у |
ратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љу |
транпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ни |
оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиро |
но, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају как |
агоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено |
на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљи |
удске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старц |
а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p ren |
а врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, је |
е: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p ren |
е осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе лутки |
?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе |
Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S |
и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гру |
и са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог бр |
. . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> |
нда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, |
напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је о |
о зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна ли |
ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према бл |
лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, шт |
<p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема дв |
ада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостиви |
ему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Тур |
, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </ |
ћу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја зап |
rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио |
шљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Teks |
осматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драг |
ше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече бол |
ло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Са |
kst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онд |
а и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим |
а свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, |
коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst"> |
е да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, |
ан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће |
Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је |
е...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љуб |
то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школ |
војој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је сти |
рећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се |
оворити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „бе |
t">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је |
звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до с |
ака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире |
је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов пи |
па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој ј |
тарац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудит |
е бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није |
убоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Ми |
р старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде п |
е тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетан |
</p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао |
.. </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пре |
н и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и остали |
ека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта |
није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је по |
иде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; пос |
више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; |
ји им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </ |
гао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он уз |
руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!... |
арђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p re |
rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио |
к, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са стар |
ј дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој м |
сав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше |
истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе с |
везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погл |
наца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, |
лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје |
им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па он |
мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако б |
жанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са |
слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> <p re |
азе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="T |
га, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он |
Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!.. |
о снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </ |
.. </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког време |
ко невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаш |
пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милиса |
и речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан! |
це учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... |
прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца |
потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти |
би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се |
днога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док |
пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о |
линој кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао. |
их Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њи |
ешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богосло |
!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, прав |
</p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га |
пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на вре |
ријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си с |
кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} |
висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко |
ремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши г |
а је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А и |
бледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} |
а ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Ј |
нула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... |
муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Мил |
оговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се |
а некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сах |
из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одго |
.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и о |
Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Пла |
уда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend |
спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада |
р беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Напр |
ви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у њ |
ено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао |
њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, к |
А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, св |
а, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељ |
итељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, зн |
беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру о |
рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кр |
крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, ј |
ита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да г |
љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојч |
оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне к |
ћ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p |
е док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповед |
у нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, к |
ева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за т |
у: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрепт |
веном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све |
рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учит |
се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tek |
о је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на |
беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ши |
рекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако ран |
век од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, к |
} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе |
d="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд |
це!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бр |
..{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве нев |
ји је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога м |
rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> |
rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и |
rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како лан |
</p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend=" |
лим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге |
Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади |
учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи |
стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за |
ења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним сл |
, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако јед |
st">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше |
те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари. |
су видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатк |
ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић н |
није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше ц |
оје волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> < |
асвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто л |
и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око ку |
овића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчев |
у године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нар |
d="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари С |
цу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p ren |
ва Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{ |
вши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p re |
држати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме на |
луду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочека |
rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице ви |
rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило с |
су...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање |
м задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота с |
тискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} |
Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} О |
и је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{ |
во, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја С |
бље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> |
пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто |
!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> < |
.. — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. < |
ме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S |
rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </ |
дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, |
од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није |
p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице |
трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги |
у текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tek |
е, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао за |
ђе да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који |
даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који бе |
шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као |
сти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, д |
дио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, |
Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се лип |
<p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га |
ело говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу |
коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гле |
?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да |
тојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухвати |
трова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнае |
време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагле |
ивица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у |
са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одош |
е навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p r |
ekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend=" |
<p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад н |
st">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Ср |
p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А |
<p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеч |
а. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбиц |
end="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — |
ли запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни |
kst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p ren |
ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више |
е почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом од |
о много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружани |
ољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи да |
атрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: о |
јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S |
сто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевш |
ади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend=" |
соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозор |
по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалос |
.{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи |
учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend= |
ekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован с |
читељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше |
на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празн |
у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога |
Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у |
о, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p re |
вако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а |
ремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p |
лио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и с |
Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече к |
е: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немој |
Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се |
<p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео.. |
и; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, н |
де је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто пре |
е водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега |
> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало |
ком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагну |
kst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p r |
сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Te |
зверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и н |
оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитују |
е носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; |
а је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио |
. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што |
према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му |
"Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисл |
илисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину |
t">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад |
е у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљу |
није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом |
их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавиц |
ђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ни |
"Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tek |
е видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, блед |
одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где м |
ekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој |
</p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, |
не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много |
..{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је |
сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, з |
end="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p |
nd="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац жи |
ћи. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помо |
rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога уч |
сле се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има ј |
</p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и в |
ам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је в |
пише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Плани |
на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта |
вета... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума |
Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!. |
атре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе |
rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклон |
чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с |
ра, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Краг |
, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p |
кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хте |
е шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није |
кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. < |
умеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p |
ља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом |
...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно |
ако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља |
а: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} С |
, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам ни |
исав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли |
Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је |
— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори стар |
о је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио. |
а је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше т |
подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџа |
писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су |
већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено ра |
ра једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, |
з једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац |
јеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је |
приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сре |
st">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend= |
лео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим раки |
се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, до |
— И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, пр |
rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, |
у. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелиц |
овара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз |
од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали |
и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Бе |
t">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опе |
те невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да |
да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst" |
м додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst |
емца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, б |
ривезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изва |
Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу |
донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де каж |
тавио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је ста |
з образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ |
да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из |
се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу |
у перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену |
е гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ п |
rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они |
о покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. |
ур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Н |
је знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча п |
!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се |
вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна |
ekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из неда |
м тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговори |
сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, |
, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p |
ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Ср |
ије носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. |
еши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некак |
и са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, |
е, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, |
удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти пла |
угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!. |
о до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а ск |
а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срем |
<p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита |
устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{ |
селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти |
, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p r |
кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је |
асом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— |
, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац озд |
!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је он |
е време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та т |
торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па |
„Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Teks |
че л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tek |
е измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећ |
рама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па |
и срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p ren |
обро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га |
nd="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зо |
{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стег |
"Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових |
се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад зн |
ху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло |
едала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од ста |
, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима с |
ече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tek |
ремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — |
засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мор |
да ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, |
потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} |
ирило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак с |
и, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Teks |
ва ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти м |
е него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће ба |
удски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend=" |
а кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — |
убави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замисл |
узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим вр |
аву је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звез |
ика стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> |
се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до посл |
а је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гв |
ekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учи |
ајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — ве |
</p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрат |
гнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки |
Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на вид |
огзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него |
спитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да |
вљен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој |
помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме |
а ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Су |
нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да |
било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно |
да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капета |
шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас |
него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људ |
тељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и |
заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, удари |
није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрају |
. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су т |
качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке |
о, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће п |
ош лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p |
ekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гл |
</p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори н |
Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам |
рив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио как |
мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је |
је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш л |
</p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту |
ај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити с |
Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва п |
.{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољство |
а Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмир |
S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручиц |
ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак боси |
аш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и т |
d="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро сво |
м тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> < |
поведа!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Мили |
а обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у с |
дати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; ви |
паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди з |
p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... |
, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. |
уди, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу с |
у, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су |
не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?.. |
. . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како |
натом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле к |
о, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... |
} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има вре |
едва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, н |
у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, п |
оведао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању в |
S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраш |
ико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто |
онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p |
ре очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледн |
Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, |
ој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепот |
ма још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, ми |
и или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина |
које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио |
ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је о |
а: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њим |
лавом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} О |
агасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тка |
орина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и |
артијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку |
иса; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста с |
обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе |
мешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се тал |
до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочин |
знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближ |
слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— |
<p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред ч |
утела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и |
притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро пр |
укав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса н |
претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано |
А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црве |
све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!. |
се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је |
ним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клуп |
показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И |
— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим поглед |
а:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, н |
вом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се |
мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пу |
елица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend= |
го тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће |
и се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред в |
...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у |
d="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико |
. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред |
о, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — ув |
његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> |
ме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника с |
си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са св |
рбије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, |
животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, |
снице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој туто |
>Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> |
си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њим |
ст. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошл |
л’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прси |
за једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути |
гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли |
отиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Јед |
тојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешк |
поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst |
тељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали |
Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца |
Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
ници раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Срем |
озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли т |
ава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћат |
на познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац ј |
<p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, |
својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а |
ина: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада п |
е-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p |
бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет |
времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} |
и свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> |
ом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све |
све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се р |
ости трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S |
...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p |
ако им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љуба |
уменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само |
нима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, ве |
шао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза си |
p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгле |
ућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш л |
ву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милис |
д сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад |
мца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је |
које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као к |
ни где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p re |
ло, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све с |
прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он ми |
војче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земљ |
ојим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гле |
се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакш |
шиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— |
ромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst |
ђе и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он |
ада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће ни |
неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као п |
/p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића |
end="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозде |
</p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих да |
их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде кап |
ш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше не |
неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи с |
алтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео |
старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме пона |
атио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S |
а барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће изма |
капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изг |
ога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tek |
rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чист |
а Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. |
заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце |
p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и |
. </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, т |
у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никол |
вца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру к |
пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Te |
ео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, су |
а мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу в |
ваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код тв |
ити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући |
иликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ |
едне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада |
ав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су је |
ују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се д |
</p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено |
и брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља |
и видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Д |
о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како н |
илисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан з |
ења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу |
ужанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји |
абином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се н |
“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о то |
ријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са |
кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капета |
ековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tek |
живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада |
онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је ње |
о, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p |
p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и ме |
p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао |
Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst"> |
rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... |
ају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опе |
} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S |
суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није с |
таница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милиса |
е дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на |
чи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа ка |
о лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема |
а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у |
га кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> < |
самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — в |
плашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац о |
">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да прода |
..{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ |
чуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто п |
ћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— |
ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад |
посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, |
ица оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим с |
очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онд |
рац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах |
ла, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> |
rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљи |
читељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш виде |
али „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чув |
ео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се насло |
у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно вре |
е њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} З |
дљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до |
пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милин |
ш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено |
ном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на нога |
којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена из |
унак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија |
</p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tek |
..{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве |
} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенит |
ко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ват |
kst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђут |
ј преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша |
и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде |
га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су |
натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно |
пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пен |
а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим |
животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по вароши |
. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до раз |
штени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана |
</p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, |
ућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина |
игде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну |
аки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Ле |
и били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У |
ом однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на |
еђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и |
е се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Нико |
<p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, гд |
како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра |
дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао |
st">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, н |
душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу н |
што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па н |
оше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад |
end="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога. |
чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове с |
ку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као |
е ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће |
тал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озби |
у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега н |
ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не |
мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је ост |
му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се |
икола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојиц |
Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему из |
едаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, сн |
аве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Teks |
p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се |
шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата ст |
поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо |
и, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на |
е, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, |
се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, |
лисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst"> |
данпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неко |
иколиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Te |
е сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst |
ачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те |
ом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} |
Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst" |
end="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девој |
вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend= |
се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, н |
апу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени |
пир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га баци |
сам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend=" |
уњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радо |
велику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи |
да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: < |
ekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може |
?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вешт |
тави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чеках |
вредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом |
гласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А по |
">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend |
до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше М |
. </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— З |
ца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати |
<p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју |
ме два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће вл |
икућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... |
„Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је |
нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па не |
д нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се |
едну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у цело |
kst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— |
је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tek |
међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног цр |
а му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара |
а њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говор |
пет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрт |
и не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род! |
епрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла није |
st">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и |
авише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Мил |
ла, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она |
р залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек |
ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> |
а се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} |
м видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни доб |
е све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после по |
н век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за |
окле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два |
е то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме из |
слова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бе |
инђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p |
</p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, глед |
едним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, к |
rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p |
ако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . |
в посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла не |
.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћ |
/p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој |
у скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја н |
t">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појас |
и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И он |
rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече пол |
чега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут з |
да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога |
овића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, |
е на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па |
ано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљуб |
доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, у |
<p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, |
ем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си в |
.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то и |
мах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они |
ивљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он ник |
редио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже |
rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо! |
ду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата |
<p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожен |
за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше в |
ова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, ка |
њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених п |
коле Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с пор |
ослушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна |
ekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да п |
Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Бел |
и!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће |
одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: |
тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, диво |
ти гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људ |
љају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву да |
гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... < |
тати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је за |
че, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, оп |
Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S |
>— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се тр |
о, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћ |
орили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су |
иколе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине кућ |
аспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све |
капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!.. |
очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend=" |
заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, |
свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, |