| о спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога ра |
| ча, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки |
| d="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад |
| ћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, т |
| е уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst |
| ш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слоб |
| еле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зр |
| а му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tek |
| гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи |
| а тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисл |
| “ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где |
| е да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким ма |
| у, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена он |
| ал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић бе |
| њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Н |
| је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> < |
| на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, ал |
| т беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали |
| ди, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Ст |
| и хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а с |
| Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скуп |
| rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би паш |
| некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{ |
| е да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p ren |
| ме зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend=" |
| кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никол |
| је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Ср |
| о ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, пи |
| уњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан те |
| цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би д |
| тале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мир |
| као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са |
| теде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цв |
| . </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гла |
| апетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром |
| d="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} А |
| ећа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако стар |
| end="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице |
| нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p |
| Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst" |
| то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="T |
| ; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, на |
| ажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и н |
| алостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па |
| едео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а п |
| и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst" |
| е... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се п |
| се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију ст |
| лији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. < |
| идео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се нас |
| приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,.. |
| ер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све шт |
| дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје о |
| пут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загле |
| end="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше |
| ра беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се |
| и према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да м |
| крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; |
| чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмет |
| и јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта |
| ође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!.. |
| ="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему |
| end="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и по |
| p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst |
| сматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим |
| дграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мат |
| аћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се |
| им Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви |
| се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стр |
| мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} |
| још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, |
| и од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу |
| .. </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst" |
| нима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одг |
| rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код зап |
| ође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!. |
| и што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, не |
| ..{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не вер |
| ?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко |
| ори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и ш |
| оћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p |
| d="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци ми |
| ац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот |
| страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим |
| љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли |
| , како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је срк |
| устоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! |
| ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било пог |
| стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет |
| ekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; к |
| тио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: ра |
| му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се ч |
| са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} |
| ије: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> |
| чевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се вес |
| нога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете |
| и ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— |
| nd="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="T |
| и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве |
| није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану |
| учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tek |
| ="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Teks |
| ски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се |
| p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха |
| сли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бо |
| сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Си |
| ироких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са |
| Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био |
| ложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће |
| . </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и |
| не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би |
| ">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице с |
| t">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, си |
| чинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а |
| Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у син |
| "Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} |
| А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за |
| други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели |
| је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено поглед |
| p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам п |
| d="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p |
| година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ ника |
| зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити све |
| кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах |
| ма — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, п |
| а тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на ти |
| че, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која |
| пућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после реч |
| но корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... |
| нђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда т |
| нкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оста |
| а ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst"> |
| чар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} |
| алио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ |
| д је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} |
| едеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суо |
| писа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће |
| тан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни б |
| нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове реч |
| их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p |
| има се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соб |
| е наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто |
| волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са С |
| читељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметови |
| в задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend |
| сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p r |
| неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости припове |
| баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицам |
| ловину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много |
| да ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази |
| тко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесн |
| али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака |
| е ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је |
| ече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што |
| који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих |
| устили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље го |
| несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пр |
| — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упр |
| што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило |
| Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{ |
| ргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота же |
| >— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спрем |
| де никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као ј |
| > <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад |
| rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино дев |
| иједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И |
| слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих п |
| т пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку ме |
| у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па |
| и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! |
| , заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend= |
| и стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате |
| апетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом |
| ће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе.. |
| муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће |
| мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... < |
| е шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="T |
| верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли |
| ош сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бит |
| уди били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} |
| срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није ум |
| жанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... |
| ра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу |
| дају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које |
| авница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац |
| и или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај коно |
| м погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође ру |
| лио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га теш |
| здржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не |
| то је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као д |
| г ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p ren |
| обро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Teks |
| препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ни |
| ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tek |
| овек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="T |
| полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p |
| } И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тих |
| е то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе |
| да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. кап |
| ле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије н |
| кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а се |
| додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="T |
| ekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља |
| Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова њег |
| >— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија |
| : </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је |
| учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога за |
| д вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p ren |
| ekst">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, |
| обро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst |
| кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; |
| ни, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђ |
| ли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не |
| учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те |
| забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неко |
| босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p r |
| одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> |
| ди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tek |
| сом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивал |
| права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке |
| слиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, |
| ткако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у луг |
| t">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учите |
| за старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Ја |
| н ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна |
| >Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили |
| а, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће ч |
| Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао |
| анас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе оч |
| би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али н |
| st">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и муче |
| на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за не |
| а, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све ис |
| икоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно |
| опати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, |
| робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој |
| Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва дв |
| гло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беш |
| , сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како |
| Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају ка |
| nd="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш к |
| ekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да в |
| де га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се н |
| ">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигд |
| <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам |
| питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци |
| узе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десе |
| или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопа |
| ..{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, п |
| ала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живот |
| S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево |
| капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, |
| S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изи |
| а спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај м |
| t">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} |
| ekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад пос |
| а не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забу |
| Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала С |
| е људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава м |
| } Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми ј |
| пим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tek |
| данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, |
| rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој бра |
| Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћ |
| дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам |
| га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за |
| че кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта |
| ћи, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој |
| <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу |
| .. себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви н |
| кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна злат |
| га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених стра |
| овећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило ил |
| кала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није призна |
| Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога с |
| ћу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, си |
| rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се |
| привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у ц |
| ој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој |
| е...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему. |
| једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на пр |
| оском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а |
| оштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешт |
| као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак |
| nd="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му |
| учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и п |
| . — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оно |
| болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Teks |
| но девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа.. |
| Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љути |
| rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгро |
| омах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, |
| се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запали |
| p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није ника |
| d="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што |
| нама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга |
| nd="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох |
| је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне |
| ушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви |
| Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га |
| ме дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако |
| </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, нем |
| а овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није |
| p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су та |
| ону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p |
| : шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајућ |
| а њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао |
| Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад за |
| икрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког |
| ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није |
| ре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела |
| } Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са св |
| ; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, |
| које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он с |
| ="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам ви |
| е видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> |
| ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у бла |
| , кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S |
| Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даљ |
| конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико |
| врђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онам |
| полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} |
| оше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучиш |
| } Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угуш |
| S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани |
| моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не |
| ekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p |
| а сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад с |
| >— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend= |
| м, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грозн |
| поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђац |
| мни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно вр |
| по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет п |
| о неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти нау |
| љу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни |
| на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече |
| ... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p |
| оску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, |
| , наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче |
| оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за в |
| м: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. |
| <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од б |
| нам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше |
| о луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми |
| здахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
| ја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено дев |
| ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину најв |
| су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. |
| сетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже мла |
| >— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, |
| а, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог ј |
| акати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце јед |
| ekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који |
| лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да |
| има... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tek |
| Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко сме |
| end="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болов |
| говима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се |
| образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p ren |
| ица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend=" |
| киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> |
| људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, се |
| се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... |
| н има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо |
| изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима |
| end="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држ |
| а осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и |
| награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан |
| чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tek |
| } Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути |
| А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу |
| ерити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Бели |
| њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, |
| Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно пр |
| жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да |
| >То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који |
| кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао са |
| е Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А о |
| ...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, |
| дела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} |
| за о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је поглед |
| исок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не |
| end="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је ис |
| <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци |
| тије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те |
| богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласић |
| , нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим бо |
| Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је гов |
| године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно |
| ила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, |
| рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после нај |
| p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други припове |
| наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — |
| ћи у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не м |
| седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tek |
| жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, до |
| адоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћоси |
| <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би чове |
| ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Бо |
| ">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љуб |
| учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет м |
| } Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са |
| ">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити. |
| та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то врем |
| Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, |
| <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p |
| а од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало |
| у загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак |
| кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајућ |
| било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је сво |
| iv> <p rend="Glava"><ref target=""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p ren |
| ""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_C |
| за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице |
| ; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су и |
| ни.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марам |
| ањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то |
| и од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: |
| {S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, |
| end="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је зла |
| у жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађе |
| бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбан |
| а, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је |
| војче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и |
| ву тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде ис |
| ...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-тр |
| стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица |
| а распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђ |
| ! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонц |
| е дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ |
| а држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и мла |
| апалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ прет |
| рава Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које |
| ом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи |
| урскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кући |
| е, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци |
| !... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава |
| ија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвет |
| А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— |
| о отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p re |
| дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да м |
| утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p |
| апетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, |
| синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све о |
| окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио |
| пше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ |
| Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин деве |
| . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> < |
| м што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је |
| кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више |
| а окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо |
| пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где |
| к или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват уш |
| ламу, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамти |
| ед, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари С |
| ала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече |
| ак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњч |
| ј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих прете |
| ја му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетан |
| о је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији умету |
| d="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, дру |
| ак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за жи |
| ло довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући |
| руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком |
| ти и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; н |
| је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди |
| t">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да |
| пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му сину |
| ма!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала |
| nd="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!... |
| ати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком |
| ено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако |
| што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p r |
| напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага |
| да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом |
| p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам б |
| х преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега М |
| о би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога старо |
| ике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворен |
| и кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— |
| једне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше р |
| томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он |
| е, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S |
| И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи |
| <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе зам |
| нала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p |
| </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити |
| аше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуч |
| ецом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем |
| ским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намешт |
| една дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону с |
| из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало |
| благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би |
| уно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бле |
| оме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гоми |
| </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, к |
| едва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жал |
| е наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа |
| и, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест годин |
| нуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад |
| ник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, |
| псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види |
| таре руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се у |
| протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се |
| rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући |
| иној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst" |
| етоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Te |
| S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио |
| ка туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек то |
| , враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није |
| е на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се |
| а мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину |
| босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим |
| д једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му дос |
| ћ, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да |
| а, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, он |
| љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су |
| алили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, |
| ко ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестр |
| оворила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени љу |
| ођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разг |
| е у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend |
| зана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} |
| срећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га до |
| рачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да |
| ивац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </ |
| јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те с |
| ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канов |
| и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{ |
| зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би с |
| е и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле с |
| времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} |
| брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио ка |
| ки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, |
| икад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу ц |
| аријега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!. |
| ко је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; ал |
| о; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
| да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend=" |
| кога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела.. |
| елу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бег |
| е онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугл |
| аш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе пр |
| } Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу јо |
| а мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневн |
| а више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, |
| ку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и |
| овала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синк |
| бо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, п |
| де видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а |
| кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто |
| ницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале |
| у плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена ж |
| ном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше за |
| p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домов |
| </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у па |
| во. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Б |
| а, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним |
| га казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштига |
| Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Teks |
| а се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још ј |
| . </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо ра |
| ного којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу |
| тко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орез |
| </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из ма |
| /p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у |
| игне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одре |
| тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет зап |
| а младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Кап |
| о се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва р |
| . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухва |
| Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је и |
| је; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезну |
| стале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она |
| ла?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у сел |
| да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
| ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p |
| ларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован санду |
| е дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са о |
| > <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, ус |
| ве разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S |
| rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша |
| могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр вар |
| во дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има |
| у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванк |
| руги, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели з |
| а имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ ка |
| зим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним сме |
| а дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} |
| ри... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па |
| вати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ к |
| нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуд |
| ="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> |
| ма, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш ка |
| ток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде |
| н бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га дов |
| ">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се о |
| о, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонци |
| мо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не приз |
| о доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst" |
| лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p r |
| — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како |
| сав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакл |
| па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда |
| ме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{ |
| нопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Teks |
| и, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби |
| не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> < |
| пао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се |
| не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend |
| и неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, н |
| а, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца |
| о! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други пр |
| /p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га |
| ..{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми |
| Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p re |
| снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S |
| пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, |
| } Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут д |
| ћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога нем |
| лазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за |
| итеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, |
| и цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} За |
| анове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови к |
| љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, ж |
| е сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; с |
| што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свиј |
| kst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине бог |
| >Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, |
| end="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади и |
| умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га |
| али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Мили |
| лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p ren |
| "Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога поже |
| з псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, |
| .{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио ос |
| и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплака |
| оведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу... |
| ао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p re |
| видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахн |
| лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— П |
| емац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} С |
| целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фи |
| ћи, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милис |
| даше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дуб |
| брисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Teks |
| у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> |
| свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кад |
| ца, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са у |
| грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на |
| и очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} |
| уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па ј |
| Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци |
| а у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти по |
| е своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си неви |
| покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} На |
| помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема |
| иља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| алеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога |
| капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </ |
| м запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени ј |
| ма обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сет |
| ема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кће |
| е прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јо |
| ла живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болно |
| и. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болес |
| апример, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га |
| изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је |
| </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти ј |
| </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца |
| није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са |
| авац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалос |
| види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи |
| ја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, |
| скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да |
| >— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане |
| S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верује |
| а да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После про |
| погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend |
| p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та ниј |
| војим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милис |
| учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, ка |
| оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а |
| Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више в |
| њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већ |
| ове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тај |
| протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није |
| измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, |
| <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погл |
| сника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— |
| добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад |
| t">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беш |
| питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болн |
| ">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник ни |
| ошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озб |
| и би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица |
| напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend=" |
| унац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до је |
| од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета |
| же очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео |
| /p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напит |
| !...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривају |
| а лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта |
| а јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! < |
| Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Мо |
| се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео св |
| ..{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени јед |
| главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корача |
| озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана б |
| ку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урез |
| и које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p |
| /p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, има |
| е; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} |
| љка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— |
| ekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... |
| <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и ј |
| Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!. |
| но лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи к |
| } Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst |
| Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисл |
| па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна |
| е право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису... |
| ајвеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као |
| уче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Ми |
| подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst"> |
| <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, он |
| {S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!. |
| бри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш д |
| у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам |
| би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше страна |
| томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беш |
| нај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја. |
| гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; |
| ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децо |
| је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито л |
| икад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разглед |
| му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У |
| и, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној т |
| никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мен |
| прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша. |
| је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орл |
| шао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за |
| >— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p |
| оје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође |
| е хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога учен |
| . </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?. |
| о његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p rend=" |
| d="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, |
| на диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После |
| вар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, |
| рца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и неш |
| иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће |
| рашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити п |
| } Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окре |
| мела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образим |
| невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала |
| камијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако оп |
| овој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новц |
| сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно |
| им узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе |
| је му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештиц |
| и, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p |
| а свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало ж |
| то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводи |
| ели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... |
| е једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико муч |
| Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и |
| огима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst |
| то, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрек |
| јега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ |
| главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све |
| о, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> |
| егне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу љ |
| ацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме |
| путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S |
| еко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па |
| ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у |
| о да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо п |
| још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он |
| ао у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника се |
| у...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нест |
| <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца |
| е Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црв |
| олазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p re |
| ме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скуп |
| ао за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође |
| проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана мори |
| лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштов |
| око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а |
| колине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p |
| а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} |
| end="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљ |
| <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржа |
| ..{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у |
| адовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне |
| p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаш |
| ми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га |
| </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човек |
| st">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се |
| пну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Рад |
| !{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као |
| ка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. |
| кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, п |
| живао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било |
| оже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да ј |
| ше?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он |
| неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tek |
| чуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина сн |
| У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми |
| не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара |
| , нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, пос |
| ука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend |
| у учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што |
| чи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Р |
| >— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме луг |
| /p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш... |
| едрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам г |
| </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше п |
| редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну т |
| p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога ку |
| деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је ње |
| <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други ник |
| <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено |
| ба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико дру |
| <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!... |
| </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tek |
| прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвено |
| озденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету праз |
| напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа |
| Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, уч |
| арао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њи |
| тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш |
| ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајд |
| </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> < |
| ликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује к |
| зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, леп |
| тене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад |
| рзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна кр |
| ше жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, |
| свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, ш |
| децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend=" |
| младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p |
| капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере т |
| аљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst |
| анин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученик |
| .{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве |
| Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да |
| е долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text |
| end="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> |
| је осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па |
| реостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у ба |
| иховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари злик |
| p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране м |
| право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само јед |
| огу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: |
| као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још д |
| губише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму |
| укао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, |
| ке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло |
| ђе странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад ве |
| Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев |
| да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Ме |
| кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало |
| ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њо |
| иће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p r |
| здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— |
| лижњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се учен |
| кијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и з |
| прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, |
| оји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола |
| лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут забол |
| оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена |
| не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> |
| ад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љу |
| има или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасј |
| вео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи |
| ли само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, |
| опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и |
| вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, |
| лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p ren |
| говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је ис |
| ?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је ме |
| ле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} |
| т са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село |
| {S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па |
| мо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до кућ |
| , у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрсти |
| сказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{ |
| а, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе бол |
| огледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио. |
| ква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу |
| ekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Нико |
| био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цв |
| ене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend= |
| полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно ме |
| пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шт |
| дна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула н |
| и.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде |
| ј исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С |
| нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болесн |
| овек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш |
| У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћат |
| {S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостил |
| а има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Кр |
| земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташ |
| е како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} |
| </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу ру |
| "Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тв |
| и у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} |
| фарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на д |
| му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, р |
| разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све |
| по цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како и |
| а та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога |
| </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, г |
| га.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је о |
| ем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наш |
| ра, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по |
| ле ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из |
| , а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} С |
| стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку |
| ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај ш |
| , Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод |
| м; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и |
| чење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; |
| исав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки |
| ну белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим |
| леда, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она |
| псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча |
| ић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете |
| Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’ |
| ок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="T |
| Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу соб |
| м у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; |
| да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљун |
| на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и |
| ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> |
| онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на д |
| о Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет |
| роз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци пр |
| здалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вију |
| .{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се |
| да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе |
| иле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на |
| ет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или ореза |
| о сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећни |
| амислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са св |
| више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један |
| е оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst |
| >— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А |
| погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче |
| ти ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst |
| попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чист |
| а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један |
| ре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он.. |
| илисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а |
| ријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су |
| лићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за п |
| би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за друго |
| ekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рам |
| st">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst" |
| гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, |
| шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрека |
| знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чека |
| сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе д |
| оћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, госпо |
| ла као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћ |
| приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче |
| е те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питај |
| ровири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све ум |
| мо мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, |
| његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загле |
| о, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љ |
| ом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацим |
| > <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше |
| ше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Ча |
| чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малак |
| па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али са |
| еђу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, ју |
| кле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао. |
| очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, |
| и о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта |
| Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, ва |
| јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша мора |
| иказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато г |
| суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале |
| це нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда |
| . </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Б |
| у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац ј |
| дуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници |
| се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио |
| ном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том теч |
| d="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади из |
| на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p r |
| отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога а |
| повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне |
| ивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали |
| неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота м |
| штољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И о |
| јући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до уши |
| похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— |
| н!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend=" |
| ... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи |
| капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кме |
| ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац п |
| >— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, |
| А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике с |
| t">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело |
| време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десн |
| о загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или |
| адимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, |
| оје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а |
| аравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> < |
| н и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусен |
| и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. < |
| узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је виси |
| Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S |
| изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео |
| ри толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напил |
| орили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна |
| разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га пров |
| Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горе |
| ина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и с |
| ао и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, |
| nd="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst"> |
| сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Teks |
| "Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а |
| ац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила. |
| пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Г |
| <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован |
| "Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје |
| у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде |
| упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену к |
| наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у вар |
| елој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лут |
| ечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је т |
| ната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пу |
| ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је ра |
| похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у |
| , она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Ст |
| ру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружани |
| а Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок мома |
| говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комш |
| ..{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то н |
| дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За ж |
| е поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га |
| више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у њего |
| ца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, баб |
| чара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а |
| — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити |
| откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момц |
| говори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} |
| момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамн |
| е сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да оби |
| и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше сам |
| него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да |
| гог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима око |
| Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу по |
| не лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци и |
| м, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци нек |
| емац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све |
| кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек ко |
| иповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе |
| end="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на |
| nd="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагу |
| беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу о |
| ема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Мили |
| ? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и |
| ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кора |
| ељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да с |
| о о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му |
| оја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио |
| зну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је н |
| м, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и |
| <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и п |
| аш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о к |
| } Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хт |
| оћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — п |
| белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је д |
| све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле |
| S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе м |
| у даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места к |
| С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му |
| де не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре |
| се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, |
| end="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поште |
| сле подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он |
| ола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из |
| аш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend=" |
| нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, |
| p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљ |
| едало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је |
| живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Мили |
| лика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз |
| end="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ |
| амо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако |
| исава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend=" |
| а руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде |
| и и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, |
| ћу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend=" |
| /p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није |
| ељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани м |
| ао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара |
| добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми |
| {S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не ви |
| т, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш т |
| опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst"> |
| ојој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Пл |
| га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео |
| жарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му |
| а јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јо |
| днога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију.. |
| ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ства |
| Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p re |
| а да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чел |
| ђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је б |
| о твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи с |
| н на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— |
| се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst |
| човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он са |
| орео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна |
| па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах стара |
| до и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| > <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему н |
| читељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p |
| С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматра |
| Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{ |
| е и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све б |
| врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна |
| ом водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје |
| rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија |
| х није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који |
| огао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти п |
| ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend= |
| а залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре до |
| своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— |
| з недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно |
| kst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо прем |
| ekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па к |
| rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој |
| Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst |
| туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе |
| беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га |
| Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му с |
| е јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу нап |
| увара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, |
| је ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p re |
| аш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане |
| "Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с |
| S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурн |
| а ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се |
| н син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се |
| {S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дет |
| до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капета |
| гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се |
| а шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p r |
| ба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и |
| ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добр |
| Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од |
| ила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Teks |
| ећ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало н |
| о, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да |
| то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Ст |
| га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... |
| па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Је |
| вено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада |
| ав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један |
| ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да |
| и ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— |
| еки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао |
| ивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура |
| покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, ј |
| ша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све |
| ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда |
| заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, |
| Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p ren |
| ј беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Си |
| а веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме |
| дај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, до |
| ођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то в |
| ао да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред с |
| и са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необи |
| — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који с |
| ремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрет |
| пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, |
| признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први м |
| о се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, уст |
| није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и сл |
| </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији н |
| ову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном каме |
| а, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!... |
| таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман пета |
| ? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је |
| ао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кр |
| ="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који ј |
| , Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најр |
| end="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озби |
| размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено п |
| ="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три м |
| гати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудућ |
| у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн ка |
| ка је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, бели |
| бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— |
| е младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би |
| "Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љ |
| она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш |
| и наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти |
| е да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук |
| та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, |
| м поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало. |
| ко мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он |
| рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну м |
| ућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ |
| пио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни |
| А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, |
| ; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе... |
| , орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећни |
| и учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је |
| ету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она н |
| Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила |
| ле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела |
| .{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и п |
| их судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слобод |
| S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека н |
| рео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено с |
| "Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али |
| је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} М |
| сред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља |
| му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш |
| болело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше не |
| свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напре |
| би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> |
| не љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те б |
| го ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да |
| вог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџ |
| ајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... |
| end="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је |
| њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој |
| , згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непо |
| "Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се |
| учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда о |
| kst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи |
| очивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би |
| ридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учит |
| га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На |
| d="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашч |
| ком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, |
| без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, |
| сте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </ |
| rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — |
| Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљ |
| нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који ј |
| Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! |
| ..{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта |
| ад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. |
| ај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију учени |
| жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!. |
| ледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, |
| лице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до ње |
| дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Ј |
| {S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tek |
| t">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, а |
| } А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако са |
| kst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— |
| аде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја |
| ио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господин |
| стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... |
| мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе |
| — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је |
| шију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умил |
| а дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, приз |
| гледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мен |
| беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
| унце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову те |
| kst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кне |
| ити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трж |
| о да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек |
| немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено |
| о, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешиш |
| {S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: |
| а у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сив |
| коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?.. |
| леда како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој дол |
| онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </ |
| би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, |
| те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старос |
| не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Te |
| ашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p |
| лију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан ск |
| код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час |
| је, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећа |
| "Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, ст |
| била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је |
| својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — |
| тојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свак |
| м кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све |
| ештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за т |
| нао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и п |
| чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, п |
| {S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он ду |
| које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Пок |
| притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти шт |
| ио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаш |
| p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Ал |
| t">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарв |
| ekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је |
| Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближ |
| Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Te |
| онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући |
| у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и суз |
| им људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с |
| у, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај |
| t">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за |
| ја, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} |
| е побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој |
| ekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p ren |
| мац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда |
| да поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут |
| клонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend |
| ка нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта |
| ј вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема |
| да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахран |
| и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прог |
| варале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијат |
| ekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога |
| близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, п |
| > <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна |
| да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање. |
| е. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старос |
| илисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом |
| у људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох |
| .. </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше |
| ође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа зап |
| ="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе |
| ...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познај |
| <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богданов |
| злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst" |
| редадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам |
| рео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удуб |
| и да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогоре |
| .{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покуш |
| ога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац се |
| ="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко с |
| гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо кате |
| у тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Te |
| ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица |
| , нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са ње |
| заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле |
| а му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде у |
| и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га |
| p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и |
| га капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову |
| — Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник шт |
| Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Н |
| ао мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа ст |
| по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част.. |
| е на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој суз |
| од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је |
| згорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гр |
| му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="T |
| мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава тре |
| ="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покој |
| st">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. < |
| е украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst |
| мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље |
| чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А |
| одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из |
| ели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— |
| ом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tek |
| е... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, ми |
| причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовн |
| ера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читаво |
| млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове зла |
| чим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> < |
| око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне неср |
| питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељ |
| пет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога н |
| наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедај |
| ="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са цр |
| .{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима |
| је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p |
| офре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајц |
| , па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога д |
| гњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у бел |
| атељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} |
| та да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} |
| а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Уч |
| ш довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесе |
| старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељ |
| кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он |
| исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спа |
| и помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! |
| како, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злат |
| </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и дру |
| љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, удара |
| ти. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — |
| иво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку |
| ини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући |
| у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је за |
| био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и |
| елића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p |
| добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету. |
| запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од |
| у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са |
| ... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну |
| је, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показив |
| ећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p r |
| блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, а |
| идео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у мла |
| оју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим м |
| века...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен |
| } Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} |
| о.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавају |
| рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све испр |
| о један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова |
| лој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а у |
| </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Пит |
| ојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се |
| е Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је заж |
| rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме т |
| учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... |
| све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p |
| се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и |
| и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види ш |
| шиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она ниј |
| иколиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога |
| ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна |
| е заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се |
| евог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћ |
| ељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпрати |
| о.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзн |
| велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута ша |
| у.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда м |
| една по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p |
| видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом по |
| пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз н |
| се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног пар |
| е богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима оглед |
| ш је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попн |
| часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хлад |
| rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећ |
| туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, |
| се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне сит |
| је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према |
| на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, пос |
| љато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци гов |
| ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend |
| ли.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала |
| за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина |
| је...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он поглед |
| Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стој |
| ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штог |
| јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвал |
| док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Te |
| овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!... |
| ? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим.. |
| па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједа |
| неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђал |
| људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни |
| S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелу |
| после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи |
| и, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је поша |
| </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац |
| </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала с |
| чнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend |
| тари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у |
| } Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, разми |
| одаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, |
| емац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, ко |
| смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о |
| kst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчи |
| ви!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Teks |
| натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата ко |
| ледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти |
| а о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Мили |
| невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што |
| сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари |
| еснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад б |
| ="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tek |
| да нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир |
| сти приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зач |
| ekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква |
| вама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Ник |
| ма богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одгов |
| ема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: |
| иш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а |
| ако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу |
| старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадн |
| ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна ра |
| , — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{ |
| један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће чов |
| петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, т |
| е воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богз |
| "Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То |
| љ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече |
| ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу |
| своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољуба |
| гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p r |
| а, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p |
| и даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p ren |
| а изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог |
| , јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после нек |
| ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојн |
| ро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, ода |
| ве подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жен |
| есрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти |
| kst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затво |
| ањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три |
| запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив |
| га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радова |
| о да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врис |
| ином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили |
| им изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend |
| мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насме |
| } Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, |
| о, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше |
| оји је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па ве |
| оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом аши |
| и девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је |
| а тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне п |
| вај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга |
| end="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по |
| Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су н |
| ој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој др |
| .{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби |
| људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— |
| износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} С |
| . </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst" |
| ="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p |
| ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим т |
| то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци једа |
| шину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ћ |
| ало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је ста |
| S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава |
| оман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мо |
| ојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове |
| она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, ме |
| није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако м |
| а наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> |
| > <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Te |
| а сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он |
| су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, |
| но парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: < |
| официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио |
| ц и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су б |
| ељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} |
| ић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. < |
| ри учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} |
| поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хт |
| > <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на з |
| и!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и |
| озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst"> |
| ; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке уда |
| ице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ |
| Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукн |
| емена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} Пос |
| Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за |
| агледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти |
| иљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tek |
| квог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако |
| ко грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три |
| римство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, дома |
| сетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном |
| за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— М |
| га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, оп |
| а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, у |
| . — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грл |
| и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кр |
| олу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend=" |
| зденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Так |
| ављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу з |
| те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Љу |
| онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А |
| ој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!.. |
| рагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара |
| p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се в |
| >— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још д |
| среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине |
| ше, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавн |
| пана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојни |
| } Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком |
| <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му пис |
| ">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку |
| ред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљд |
| о тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а иона |
| речи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутор |
| е...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. |
| еше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје ил |
| гледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником ниј |
| ека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јеца |
| Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p ren |
| {S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше |
| а кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав |
| лесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну ча |
| у, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из варош |
| штена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у |
| ражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једн |
| rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијег |
| , а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Teks |
| тима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и |
| батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мац |
| дован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend=" |
| износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти не |
| ојих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чује |
| напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа |
| p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет годин |
| грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену ствар |
| е уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Стара |
| у, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — |
| њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, ч |
| е пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се п |
| љубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tek |
| бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у све |
| ћ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону ту |
| ку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да ј |
| срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе |
| {S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst" |
| p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и б |
| — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је |
| ате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад ни |
| оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћ |
| томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tek |
| омах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} |
| ом није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погле |
| и њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, н |
| овест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, д |
| смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрека |
| т и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и к |
| ети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати |
| лим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац поме |
| а би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисав |
| > <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а в |
| он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухват |
| икућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p ren |
| треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst"> |
| се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио |
| старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и |
| нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вреда |
| онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па |
| уче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{ |
| он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — |
| а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се |
| ekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} |
| ко писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где стар |
| дно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да |
| старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову прат |
| иња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то |
| свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend |
| ко псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и в |
| а. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — а |
| оша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, |
| S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> < |
| Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо |
| и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Т |
| p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали |
| або?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече |
| њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, |
| и ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као |
| својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{ |
| "Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да м |
| ече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим |
| еде косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми једа |
| це нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажел |
| га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац н |
| ац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило ј |
| >Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} |
| е цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчиц |
| ле рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— |
| ка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеж |
| јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па у |
| рога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше пес |
| синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али |
| кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа |
| ..{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само неде |
| истија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, за |
| е њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Teks |
| и кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Позн |
| ло и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чарш |
| ега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, |
| момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше |
| мена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са з |
| >— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку ј |
| утру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... |
| пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја |
| сти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши |
| "Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпут |
| p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи к |
| шио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="T |
| rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p |
| кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец и |
| дахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јо |
| нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— |
| ислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан |
| атраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једа |
| орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим др |
| ">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћ |
| реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаро |
| г њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како |
| kst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупи |
| ажени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала пород |
| мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отим |
| . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би н |
| Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољу |
| о, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не гов |
| равити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Нико |
| спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј |
| ељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима ш |
| па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забе |
| Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега при |
| ш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаш |
| аваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те |
| ло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... |
| како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркну |
| заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="T |
| st">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!. |
| ме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, |
| rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, шт |
| rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се по |
| ћи, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у поход |
| ам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, |
| на; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву а |
| есет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend |
| — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="T |
| баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за рас |
| ти. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, |
| чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p ren |
| ао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из ку |
| апама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се |
| та пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst" |
| ма!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди |
| — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. |
| ним и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна оф |
| зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господ |
| да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вај |
| Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, до |
| а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Па |
| ојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, |
| чашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регимент |
| се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један ве |
| а су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туто |
| есет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако |
| та. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и |
| чић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их |
| ревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поруч |
| рало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му п |
| вна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш то |
| свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко се |
| } Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад с |
| ба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сирома |
| креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, |
| и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам о |
| погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају |
| вога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке |
| ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледа |
| ekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">М |
| </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав |
| </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> |
| е залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао о |
| а, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је он |
| аја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велик |
| јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посм |
| и...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ јед |
| — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред ко |
| да, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ак |
| ледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шар |
| естру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мисли |
| ’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа |
| девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не б |
| скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена ма |
| милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да |
| од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицам |
| ц без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети |
| сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига |
| "Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и тра |
| st">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече. |
| ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, |
| едати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благ |
| ра, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће ва |
| ти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме с |
| оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> |
| и на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. |
| омогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — |
| е, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали. |
| а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за уче |
| томе брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — |
| обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао с |
| волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Teks |
| ју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени гла |
| rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— |
| st">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свр |
| end="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука |
| иван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?. |
| рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — оп |
| rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична |
| се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га зап |
| "Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, |
| end="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — р |
| Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га |
| везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Ср |
| гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав ј |
| S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе |
| онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде |
| ими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе |
| ат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Д |
| иреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у див |
| ...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудим |
| м се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учит |
| оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се |
| а ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу |
| чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима |
| а ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то |
| </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господи |
| јекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја р |
| у, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске |
| ведају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; |
| p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ бр |
| рњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три год |
| — Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше |
| осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше ње |
| ">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чу |
| end="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младо |
| а: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажари |
| зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Teks |
| им благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће гу |
| поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама |
| м смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Нико |
| врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе |
| ику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Te |
| Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Срем |
| е мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упут |
| Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе |
| не врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо суд |
| раде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом |
| донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. |
| а учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну |
| d="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћ |
| ше врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из кућ |
| ац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Нау |
| претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на |
| ине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину с |
| адио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{ |
| крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла за |
| .{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу! |
| ... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tek |
| ">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да |
| да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend |
| "Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину. |
| ...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p |
| , коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар за |
| <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и преда |
| ето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је у |
| видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend= |
| добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је у |
| е на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} |
| Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске пос |
| ри Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> |
| Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst" |
| nd="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend=" |
| м ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сиро |
| водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје ку |
| </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} А |
| рхиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Ми |
| рамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зра |
| а; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Раз |
| ли вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; |
| ишапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету |
| , ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Прос |
| урскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она ј |
| ји је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Је |
| но.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Ст |
| ећ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у к |
| о да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> |
| слио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несре |
| kst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник |
| сле подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне |
| и... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало за |
| ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у ру |
| Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је |
| p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом проч |
| тегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притег |
| <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по |
| ао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима |
| ије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима з |
| морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг |
| кле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга |
| <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још не |
| оловину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са за |
| мо недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, не |
| — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта |
| па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сут |
| варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је |
| ети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!... |
| ре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпу |
| се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели д |
| кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код кућ |
| ekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ре |
| старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву |
| сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од |
| чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине |
| учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не м |
| ца повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник покази |
| ом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са цел |
| већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tek |
| учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p ren |
| а седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пит |
| лога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, н |
| су крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганци |
| старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; |
| Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор по |
| , па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке |
| на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од о |
| ој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — преки |
| и момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало |
| неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесе |
| ри понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треб |
| по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p re |
| читеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће би |
| ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! |
| утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е |
| rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца д |
| ">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми ш |
| — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не с |
| пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисавље |
| р су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим иск |
| ана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p re |
| са, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ |
| авивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S |
| аше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковањ |
| ="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и з |
| отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће |
| Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, |
| е и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртва |
| ан из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме ту |
| мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гаж |
| ста дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица |
| лисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља н |
| очења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро |
| ледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђ |
| е у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, |
| да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам со |
| је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ с |
| ekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да |
| ласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура прати |
| до лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Призн |
| че Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији |
| .{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... |
| а нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато иш |
| сли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лак |
| и место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... |
| ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази би |
| о! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на |
| изу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S |
| никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за |
| места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гл |
| ">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што |
| овито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и |
| а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него |
| оме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују |
| бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стој |
| , пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онак |
| главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{ |
| се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груд |
| ...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Ј |
| и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да от |
| опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдиш |
| сле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се |
| старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твој |
| ав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечем |
| d="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше |
| </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто об |
| откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, оп |
| но село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, о |
| у пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и б |
| е замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну р |
| /p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе |
| само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју ма |
| јући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледају |
| ут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури |
| комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несре |
| е, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има м |
| нинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, река |
| , ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p re |
| али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... |
| ко ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су шк |
| оме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу |
| рце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема |
| и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} |
| рову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. |
| ...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу з |
| цом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове |
| тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћута |
| старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада |
| иву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће |
| на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је |
| Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога |
| а. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а |
| .{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лаг |
| а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију |
| саву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како б |
| илисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмов |
| опац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за с |
| ети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: < |
| . </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из ко |
| т га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре |
| но цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи пото |
| м зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих луг |
| Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још |
| им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div |
| а у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> |
| Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, д |
| ву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га ст |
| епеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?. |
| и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tek |
| хну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њо |
| о учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> < |
| итељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst"> |
| ира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме пон |
| тароме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осме |
| А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, о |
| вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми |
| , а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!... |
| птали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, |
| Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта м |
| олина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је |
| оване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— |
| да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да уч |
| овао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда уп |
| погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, |
| ekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учите |
| вапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} К |
| во намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе |
| конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p re |
| није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сно |
| саве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције д |
| ао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, |
| едан омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји |
| у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> |
| амо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, госп |
| емој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мањ |
| То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додад |
| су чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна |
| ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница ос |
| Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p |
| ија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад |
| омаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака |
| у суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ни |
| м, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим г |
| а наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по |
| данпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, нека |
| <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли шт |
| председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. |
| у му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је д |
| </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољу |
| и.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим |
| гово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tek |
| , кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше |
| ледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови з |
| ну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па б |
| ри Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend= |
| ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> < |
| , извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је |
| ом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Ку |
| део вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Ни |
| а ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, за |
| у, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрну |
| је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Ник |
| њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у д |
| </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да з |
| што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи |
| Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није |
| срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири |
| смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су |
| здравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, мор |
| </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ |
| има оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом С |
| >Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и |
| пали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не! |
| с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености тр |
| , кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. < |
| ме је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сах |
| нде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се |
| ша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend=" |
| тније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Мил |
| љи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто м |
| апетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— |
| , привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која ни |
| ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори млади |
| rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> |
| ш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="T |
| висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко |
| ако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па п |
| >Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остар |
| .{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он н |
| из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst" |
| е-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити |
| н. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни бил |
| ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је |
| ела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре са |
| rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по јед |
| оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној к |
| ла кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе трену |
| ?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја |
| а није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у |
| етвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око |
| /p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто им |
| ђена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружани |
| не!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend |
| ежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она |
| призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљу |
| љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо м |
| пале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; |
| еде образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p |
| е од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености поврат |
| ји, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p |
| ен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује |
| ога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Ср |
| , а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину |
| свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} |
| Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне сам |
| некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst"> |
| p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— К |
| врити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је |
| p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на |
| ">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима |
| тијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је |
| на клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушк |
| је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му с |
| а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. |
| се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tek |
| се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу |
| nd="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: |
| то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изи |
| лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend |
| за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Teks |
| мо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозор |
| .{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стража |
| </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај |
| инило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једног |
| говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат |
| дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад ј |
| нако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S |
| тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p |
| ла, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана ка |
| наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто б |
| са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p re |
| nd="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми ј |
| ... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувш |
| нила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео изв |
| . </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на ш |
| Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћа |
| ар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има неш |
| олине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снаж |
| њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога |
| лим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{ |
| своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погле |
| st">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним |
| и робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су |
| S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом р |
| и се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипе |
| ће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио |
| у руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и у |
| ле се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога |
| } Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, |
| адоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли |
| вади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се |
| ца се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну |
| је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро упл |
| ато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену |
| је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанин |
| ћим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате п |
| , а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година |
| есет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђ |
| ">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не м |
| ..{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend=" |
| на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; рад |
| kst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Н |
| о!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p ren |
| је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! |
| занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не м |
| ајстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то |
| да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога |
| нило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше разм |
| мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и он |
| терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зл |
| мо што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} |
| оша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао |
| смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његово |
| д Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, |
| ије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, н |
| прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му |
| до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, с |
| <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> |
| ујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу мо |
| Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај на |
| а то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро |
| иједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде до |
| не златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је н |
| >— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и мин |
| , не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, д |
| зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и |
| kst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак |
| лостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пан |
| опца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће зна |
| је се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да ј |
| говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам |
| и се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати |
| као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помог |
| брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p ren |
| има се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом |
| мет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му з |
| ли да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tek |
| авали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p |
| дна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата не |
| друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само шт |
| у је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти |
| ости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши |
| да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богм |
| "Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — дод |
| ао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: |
| У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица |
| ближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend |
| раво њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху не |
| .{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на |
| исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што ве |
| ена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што |
| се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. |
| "Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, |
| има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а |
| дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — б |
| у су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смр |
| и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} |
| на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend=" |
| ла чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гр |
| како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — реч |
| уше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Teks |
| где свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али |
| јку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину |
| } Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, |
| end="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш к |
| ме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плави |
| {S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; ц |
| “ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако |
| инске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти нева |
| Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> < |
| ворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији |
| ао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме п |
| ежи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост с |
| пала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; |
| "Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tek |
| </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онд |
| .{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После то |
| којноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend=" |
| би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код |
| рце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој б |
| ме већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим |
| ekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p r |
| пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} С |
| ни наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немач |
| а заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груд |
| мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судиј |
| равиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али |
| ваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је |
| > <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он и |
| ела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... < |
| ош данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од |
| во, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гај |
| ам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала... |
| е.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у во |
| kst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао.. |
| власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend= |
| еди Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају |
| стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милис |
| <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend |
| о у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она |
| на соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше про |
| у је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола |
| Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала |
| "Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и |
| цама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а г |
| му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst |
| што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена оног |
| , чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стој |
| ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, пита |
| мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— |
| ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!. |
| ила подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди |
| ељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> < |
| и помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја |
| м оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда пр |
| работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а д |
| иђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... |
| човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега си |
| ато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, в |
| ре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му ј |
| љату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!.. |
| било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, св |
| а Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене ча |
| е стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а |
| е срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јо |
| је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— |
| је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је |
| милу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и весе |
| ина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо |
| ови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца |
| апетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} |
| итељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близ |
| да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој |
| /p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им д |
| докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лут |
| а неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село дове |
| еза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још |
| нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па с |
| ало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да |
| гласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради |
| их рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... < |
| о се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| има, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да |
| време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне сво |
| ану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли |
| и. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на неког |
| ијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше |
| ти!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде |
| , признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављ |
| о јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре |
| а. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, госп |
| кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и см |
| окол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p re |
| од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрека |
| d="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих |
| ез куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, ка |
| окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше ка |
| тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жи |
| се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у св |
| лештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне во |
| /p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе |
| rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга уч |
| на. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, |
| .. </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпав |
| kst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам н |
| наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала ру |
| } Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{ |
| видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће.. |
| nd="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кући |
| аме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{ |
| витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном постав |
| и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим |
| } А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p ren |
| о, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, прит |
| ади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— М |
| натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником |
| јаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: |
| дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико збо |
| аксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tek |
| лисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело. |
| ње показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </ |
| ц, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљен |
| rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати |
| kst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p r |
| ..{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у ст |
| робаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало тр |
| вако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне |
| и... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећ |
| лица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам ви |
| ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро неч |
| ладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у |
| ам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости |
| и и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> |
| спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду рас |
| <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини |
| о! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне |
| о...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је |
| ине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући жи |
| илношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо |
| е осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости |
| старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му то |
| > <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабуч |
| , по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад г |
| па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође д |
| арку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми |
| Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се |
| евојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле |
| ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst" |
| жао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p |
| овек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу.. |
| арог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> < |
| сови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на |
| уће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а суз |
| да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече мла |
| а!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, |
| </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно пос |
| ећ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћит |
| d="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај мл |
| х парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, кој |
| ло, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином |
| елицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне бел |
| на... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најв |
| ено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му су |
| своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева |
| је ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{ |
| расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо |
| , и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али није |
| екао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има |
| ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Teks |
| нде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend= |
| — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... |
| им сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њ |
| оле, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Teks |
| а, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па к |
| нићу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, |
| детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: < |
| у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или к |
| ић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у досл |
| астира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одма |
| вац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је |
| ако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи |
| ежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="T |
| <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогу |
| ">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен |
| откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и |
| "Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекава |
| а.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће |
| е на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p |
| л’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!... |
| ..{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p |
| а је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst |
| је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадим |
| држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из дал |
| , сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учи |
| rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто |
| недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, |
| после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је |
| е управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се |
| , после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркават |
| Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су ску |
| ло у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је поч |
| оља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је |
| на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко од |
| мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава |
| /p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ има |
| ина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Бе |
| , ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p |
| које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћ |
| те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! |
| ">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не |
| е у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји |
| ња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви пош |
| да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти |
| бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да м |
| е нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути |
| ога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p ren |
| ако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, за |
| дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну |
| се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} |
| осле тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од |
| гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће |
| ише уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на |
| поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — |
| . </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих |
| в се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Уто |
| {S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен |
| аксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишља |
| жљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће |
| гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако нами |
| оше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе |
| креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени ц |
| ма окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у сре |
| лила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљ |
| а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S |
| сти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend |
| nd="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, |
| до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши |
| кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше г |
| адоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у |
| иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотл |
| рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, н |
| ац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корач |
| кусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су |
| је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S |
| тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу |
| ена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорит |
| ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже |
| два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} |
| џер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst" |
| плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пс |
| е, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гла |
| <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?... |
| а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, |
| ци. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, ниј |
| бавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све доврш |
| е мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо зајед |
| р? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да п |
| е труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> |
| rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кр |
| руга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је |
| } Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки о |
| осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је |
| амо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{ |
| гу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац доб |
| воме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе.. |
| <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редов |
| воју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео гд |
| — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чуд |
| у, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси м |
| љно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља.. |
| бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у к |
| ом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја уч |
| > <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по бели |
| белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, дод |
| са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p |
| /p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом п |
| на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се про |
| st">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши |
| помичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно про |
| уби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срц |
| . — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућ |
| опски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на |
| ој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend |
| вши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, та |
| к понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учит |
| у ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио |
| дала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је |
| rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо |
| ну белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst" |
| , кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се |
| рава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, |
| уо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред пото |
| “ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељ |
| јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих дв |
| а биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хл |
| ви како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер |
| нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А |
| ри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од |
| само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, в |
| ekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле |
| ењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Teks |
| је!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна |
| д знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{ |
| ">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а |
| му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мат |
| запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p |
| мо Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни |
| р златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst |
| S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?. |
| ?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући |
| лави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседањ |
| ра у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вер |
| тегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих з |
| Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и |
| и као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не б |
| омак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p |
| Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} |
| вима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао |
| амотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „ |
| додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настр |
| st">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ б |
| удога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И та |
| да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно! |
| ам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p |
| ="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гл |
| ан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — о |
| О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дођ |
| дну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је |
| ећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
| олази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједан |
| проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а |
| S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни |
| тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што д |
| имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају |
| Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — |
| хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке! |
| <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем |
| се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогд |
| ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео и |
| ане, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, в |
| . </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако |
| ти, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Teks |
| е се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје к |
| али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је им |
| ад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst |
| ога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запис |
| о пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца ку |
| st">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без ку |
| ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, |
| н хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне |
| ..{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Г |
| kst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S |
| о парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све н |
| озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада нећ |
| в воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S |
| животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од св |
| ого којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, ту |
| ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — |
| лим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да м |
| S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје ко |
| орадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и |
| даримо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати |
| сао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећ |
| читељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала пра |
| мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p |
| иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мрша |
| и, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником |
| </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, н |
| остива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па ка |
| пште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што |
| {S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође |
| екавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере |
| су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лу |
| уре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше |
| и се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како дир |
| о је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, љу |
| та, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, |
| ћ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Л |
| ве речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређ |
| је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S |
| end="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. < |
| има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, |
| му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари С |
| м, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена |
| су поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин |
| вачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут |
| ру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде л |
| како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Te |
| шио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопа |
| и он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљ |
| старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан |
| н онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пак |
| нео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то |
| а се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га |
| } Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </ |
| еним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда |
| ићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира пев |
| гледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend= |
| } Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене |
| њених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду по |
| ц, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... < |
| ела:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, |
| аш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечн |
| тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, |
| а. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Ст |
| кара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на с |
| А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Te |
| <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга |
| .. </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи по |
| са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p ren |
| онешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица д |
| ј лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мисл |
| одруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све ис |
| а за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Te |
| ам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> < |
| Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила.. |
| /p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на |
| за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те покл |
| почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао |
| p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека прати |
| ругу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне |
| ила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче |
| </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи |
| хта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румен |
| теља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти |
| на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом |
| .. — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p re |
| , признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страх |
| kst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p ren |
| прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном в |
| ати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; |
| </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није мог |
| а се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децо |
| емо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Је |
| вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; |
| мац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и ум |
| ред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му |
| ао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама |
| <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </ |
| /p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јаб |
| ући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљ |
| од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се на |
| тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе ус |
| ити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водиц |
| полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете |
| хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Teks |
| беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доигр |
| одице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загасит |
| те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из к |
| есам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско пра |
| бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, сед |
| ско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p ren |
| ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Ве |
| са, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се |
| ница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са |
| д момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седа |
| мет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; г |
| касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама |
| ога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам |
| Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и |
| сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — реч |
| агледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше ш |
| школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Te |
| скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздрж |
| ... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Te |
| а ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачно |
| преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је |
| ојим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће |
| он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сут |
| ту?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је |
| и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђ |
| {S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу |
| а, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће |
| појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— |
| већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: < |
| у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, бо |
| в. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не л |
| младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше |
| е већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах стара |
| о што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судов |
| <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} |
| Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је к |
| ченоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весел |
| rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије |
| замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са |
| а, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што |
| д је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шес |
| спадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, |
| диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у д |
| де кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пуши |
| t">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> < |
| са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци ст |
| лаву умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умел |
| е каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем дев |
| о се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> |
| само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, |
| браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој |
| </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им |
| . </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да |
| ...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он |
| .{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> |
| kst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Доба |
| тио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног |
| d="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је |
| rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — за |
| ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари |
| није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!.. |
| ше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Си |
| јица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки |
| <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ |
| авала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помил |
| ан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника |
| и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече С |
| ма брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у |
| вршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend= |
| душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да с |
| брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Бе |
| та ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога ка |
| с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p |
| осио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жен |
| Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдес |
| како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> |
| бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови |
| ђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има |
| женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико |
| кола?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у с |
| итељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је нек |
| дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; ост |
| замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе н |
| е, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије л |
| ме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну |
| појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него двае |
| тови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако |
| дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак |
| о уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милиса |
| чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио с |
| ... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо |
| тор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да |
| ... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, |
| стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после с |
| подина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава |
| заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза |
| је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади и |
| к у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а т |
| до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као |
| ">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео леп |
| ац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} |
| ко обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милис |
| осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућ |
| могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле д |
| војом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Н |
| ратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Дов |
| који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држа |
| {S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се |
| иш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, ви |
| ме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели у |
| "Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што |
| а сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица |
| ви приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући |
| ekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p |
| Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се |
| дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа з |
| ка и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судс |
| јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао наднича |
| у му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко |
| , диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у то |
| лисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговара |
| о из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Teks |
| то мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава т |
| егове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, т |
| ни да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне кап |
| мах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако ј |
| у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А т |
| како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац |
| се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се пр |
| е на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се |
| се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео |
| т пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умнож |
| "Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадиј |
| пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао пито |
| аше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његов |
| } Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне р |
| довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти |
| ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се виш |
| сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно ста |
| био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Ник |
| ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесни |
| е...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> < |
| , ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> < |
| шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав |
| ако је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га |
| је она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у |
| S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p re |
| где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је |
| лисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције |
| ="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није прибл |
| ђу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи |
| човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људ |
| Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је н |
| и се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео |
| ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изнена |
| <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то ј |
| бље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Te |
| "Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </ |
| лмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. < |
| сиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гла |
| рила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи |
| пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегуна |
| зо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред |
| , па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је г |
| атре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари уч |
| нђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Te |
| скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и |
| с почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми |
| ије почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се пр |
| е, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полуглас |
| "Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време ј |
| ченици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Ср |
| > <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже румен |
| нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Бил |
| а, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend= |
| ли ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са |
| о пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да |
| мен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као рум |
| {S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се ок |
| кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотвори |
| ци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме по |
| но, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи |
| ! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst" |
| nd="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је те |
| што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </ |
| да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, |
| зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кућ |
| резале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Teks |
| d="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца |
| end="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још је |
| лушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуш |
| Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Te |
| поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко |
| конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти. |
| ности повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“ |
| даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођа |
| де, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знат |
| блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погл |
| ога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога ј |
| е проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа как |
| и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавим |
| кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време |
| а свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, |
| заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гле |
| Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а М |
| еме урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети |
| им суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледал |
| ашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари за |
| походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу |
| набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сре |
| сађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње по |
| их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst |
| ремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="T |
| трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице шт |
| нети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи |
| је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, |
| е лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, |
| нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами.. |
| је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило д |
| ије чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, каков |
| ожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким |
| је могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она |
| њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торби |
| марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, п |
| твеном децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, ст |
| то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, |
| мислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај нес |
| е била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим |
| и заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Г |
| у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно п |
| латне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њо |
| S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend=" |
| ц љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се дево |
| ">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јели |
| t">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али |
| ну, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, |
| ожић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се с |
| зну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми ср |
| јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . |
| икада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </ |
| дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш |
| грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које |
| остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градит |
| S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а нема |
| а путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — |
| и... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храп |
| баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend= |
| да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га ј |
| тко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, ба |
| kst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ват |
| слио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше |
| лазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом ј |
| ром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда |
| са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвој |
| леко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да |
| немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека |
| Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Б |
| се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише |
| е ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишља |
| е је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је |
| ши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке у |
| kst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, о |
| некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робиј |
| , везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га по |
| ика седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам п |
| задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигн |
| ">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне с |
| део...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља ј |
| отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакл |
| онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није |
| мдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst"> |
| осподин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="T |
| Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. |
| Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у |
| !... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то |
| у је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади |
| а овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога |
| ежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </ |
| на морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом |
| цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице |
| зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљат |
| ! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава |
| дно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Та |
| целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Ми |
| она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено з |
| ? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до д |
| d="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде |
| ekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да |
| ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађива |
| !...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ м |
| з вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаш |
| њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем г |
| учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{ |
| водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато |
| он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да в |
| , све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити |
| <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромп |
| само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи |
| вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“ |
| познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча |
| и и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто ра |
| аци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!. |
| аца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst" |
| p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p r |
| ручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend= |
| , вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у С |
| није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он |
| да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити |
| сред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кади |
| оме часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, х |
| лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учит |
| суљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tek |
| било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако |
| /p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи до |
| о и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да |
| Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је |
| саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови с |
| ецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везан |
| ако си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p |
| упило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и ч |
| d="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући не |
| грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штик |
| ... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља |
| /p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она |
| !... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа у |
| d="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за д |
| !{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о ка |
| t">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним |
| твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђ |
| младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, ка |
| ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте. |
| Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепа |
| на још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} |
| end="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше |
| познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш к |
| ..{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Ст |
| ановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преос |
| <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче |
| знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, а |
| и беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а |
| рбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst |
| p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, |
| > <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву п |
| ри младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто |
| агом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанст |
| rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколи |
| унчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне |
| ава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </ |
| и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнан |
| у...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана ви |
| Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} |
| је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један |
| шира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове о |
| та, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, ок |
| м те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом |
| ="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па |
| их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш |
| t">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Teks |
| стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst |
| врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше и |
| , до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са |
| rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо |
| . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику |
| спаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а д |
| од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и пр |
| у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перли |
| тврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са ч |
| читељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред у |
| што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, р |
| о!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци |
| издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је п |
| {S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти к |
| о као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </ |
| воме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> < |
| а, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана науми |
| <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и к |
| сти према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то св |
| почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!. |
| н, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, про |
| угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама |
| мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му г |
| недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, |
| p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом из |
| ју како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш це |
| већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац! |
| на, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана |
| и стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </ |
| . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst |
| му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> < |
| три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи |
| ...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су годин |
| ра певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, п |
| ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао са |
| ку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лак |
| ело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би |
| О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па |
| , овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па ј |
| , све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти |
| век томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} |
| олико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега уче |
| ицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не |
| љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред власти |
| слио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара |
| увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчев |
| тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз |
| ије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га по |
| јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред о |
| клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, н |
| иш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекава |
| ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких п |
| угу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Так |
| t">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озби |
| а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку с |
| да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклони |
| даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst" |
| ту!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, е |
| етком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. |
| наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледа |
| А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него м |
| же на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend |
| и... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и зам |
| ће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst"> |
| место прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кр |
| је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек пон |
| да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога ни |
| свете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као миш |
| јници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није |
| Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења... |
| м гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после |
| ке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, |
| !.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори |
| бљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; |
| е, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и км |
| сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, |
| ла тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавц |
| што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовим |
| ко као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је |
| е, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно ни |
| ="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде |
| убљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и руме |
| е му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и |
| ху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођ |
| довала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе т |
| ње је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p |
| ад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накаш |
| ако на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћ |
| друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетани |
| уд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио д |
| полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав |
| је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би |
| прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта |
| ђи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а |
| капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред |
| .{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском |
| ад, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, |
| !...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а |
| целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с п |
| p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у |
| је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst |
| беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непреста |
| ио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Te |
| ли у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао. |
| око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на |
| на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици... |
| из блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после п |
| то!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђо |
| данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, |
| ; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у |
| ремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. |
| однети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинск |
| лу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти |
| Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} |
| код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, п |
| куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока.. |
| танову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, го |
| лео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не |
| <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк |
| ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S |
| ета!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фами |
| vo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у |
| ак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој |
| мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst"> |
| } Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако ба |
| и, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела |
| о око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Teks |
| газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, ба |
| куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него |
| жу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И |
| </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, |
| снога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољс |
| га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Ње |
| у школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни |
| се није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се |
| /p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S |
| end="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, син |
| "Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радов |
| ни је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p |
| једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... д |
| еш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суоче |
| ест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зо |
| "Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело |
| ">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Te |
| ља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложи |
| уће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, кој |
| шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се |
| ачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних |
| о из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога |
| .. </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и |
| посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Т |
| у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? |
| гоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Teks |
| {S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, |
| end="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек ве |
| и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље |
| е потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до |
| е реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Мил |
| памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац то |
| t">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али о |
| Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, |
| љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... |
| аска дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пла |
| , запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у поток |
| Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали |
| ући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није о |
| и су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p |
| о стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди бож |
| ћима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу |
| е... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својо |
| им снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсиј |
| право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда ч |
| Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend=" |
| мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади и |
| Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . |
| p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац |
| тише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојк |
| им помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да н |
| мбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши јед |
| е преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у |
| мчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови.. |
| тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, |
| му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би |
| пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шап |
| Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све ш |
| осити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа |
| оје га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не раду |
| дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst"> |
| ћу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти |
| Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код с |
| н, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p r |
| мљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, |
| ош неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колен |
| ити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова |
| на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, |
| доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће |
| — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета шт |
| тац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шт |
| kst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад |
| S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p |
| итељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — р |
| ћ, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. |
| х, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави |
| аконитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — |
| ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се |
| старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! ст |
| повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — |
| читељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетан |
| кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан |
| у, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p re |
| едан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он |
| сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити |
| осијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p ren |
| >— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу |
| до од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од ка |
| едај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend |
| отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> |
| икола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац |
| задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p |
| а, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, |
| их рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седај |
| њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме о |
| . </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ |
| , јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве |
| ајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани |
| даде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, не |
| њу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то |
| мо: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари |
| уђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невин |
| дим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учит |
| "Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао. |
| и, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, ни |
| ="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У г |
| !{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити |
| р не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућут |
| сле неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засв |
| то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најц |
| знаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst |
| у — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избавље |
| d="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p |
| о још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену зб |
| егова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце |
| еком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише |
| не: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме |
| бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим р |
| ..{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} |
| ље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за |
| постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било |
| а, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Te |
| p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бивше |
| а ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гр |
| и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок |
| један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му уп |
| "Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, с |
| у је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, ста |
| се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђеност |
| м ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан д |
| ину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се |
| p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође с |
| , ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> < |
| ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине |
| ом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љ |
| — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је |
| че конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p |
| нувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена |
| учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњава |
| {S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једи |
| о налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Је |
| p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— От |
| енађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Груж |
| тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за у |
| ва треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tek |
| уку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде на |
| мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара ма |
| ро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти |
| т га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али |
| у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била |
| до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— |
| ек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасви |
| је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst"> |
| мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми |
| све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојн |
| крио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једв |
| еше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирот |
| еле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Пот |
| ном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то врем |
| е удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима |
| ад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђен |
| има, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људ |
| р од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, |
| ли ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак та |
| да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гр |
| ">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчисти |
| торици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те в |
| — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — |
| која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p ren |
| подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Н |
| дима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту |
| осиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ. |
| Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да |
| н петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ |
| а се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени |
| веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били |
| клонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео |
| кола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене |
| а била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, |
| илисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S |
| d="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега ч |
| моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst"> |
| осили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће |
| end="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: |
| , увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку |
| малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — ми |
| а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је т |
| е ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst" |
| мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио |
| писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац |
| , да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је |
| и усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као зе |
| тео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почива |
| ор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, |
| тумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекр |
| трепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер ста |
| </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти |
| синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви поме |
| кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А |
| неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, к |
| Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарн |
| одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“ |
| /p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога свој |
| воритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га |
| оје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом |
| ца, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше |
| <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, |
| <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се |
| руди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све до |
| била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно |
| комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео |
| ношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добр |
| Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода |
| д је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Мил |
| удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од осло |
| сти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде н |
| едра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; п |
| рекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?. |
| ога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена! |
| уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила |
| да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, не |
| >— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има |
| , и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање стран |
| и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по сво |
| узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њ |
| S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— |
| звади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Д |
| ремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинил |
| лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање п |
| о воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јел |
| едара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли о |
| ијатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слат |
| једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата |
| end="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме гов |
| и у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, вр |
| ислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисл |
| би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгуби |
| дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">У |
| је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата стариј |
| пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад |
| господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милис |
| end="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју оста |
| тане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{ |
| нас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извад |
| а је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, |
| о паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао о |
| рекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Зн |
| им кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога у |
| их прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лаган |
| о зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Ј |
| кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно ра |
| нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да |
| га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељац |
| ој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="T |
| з Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душ |
| уци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и ос |
| и, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погле |
| е вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грм |
| чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонул |
| уђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst" |
| адом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са своји |
| о румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сија |
| кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно кашт |
| диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p r |
| то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе |
| вршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Ми |
| или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим |
| нати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она па |
| rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p |
| за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој паж |
| брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним |
| ланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tek |
| његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну неш |
| неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, б |
| да одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца гд |
| лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком уд |
| читељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког вре |
| kst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе |
| га учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њо |
| рећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна ма |
| месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А к |
| питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодин |
| ше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и су |
| ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} |
| не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па м |
| че питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} |
| росто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, |
| уде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитеље |
| откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала мест |
| ти да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни ка |
| једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кр |
| о јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава лис |
| nd="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јад |
| е, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tek |
| ело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ак |
| пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — |
| ним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што |
| воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту |
| ош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао.. |
| тељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то |
| end="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето |
| ! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласо |
| !...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне ист |
| икога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко |
| храњују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он ј |
| о већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напи |
| ли на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која |
| ошћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј! |
| еби је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извад |
| омак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, |
| ј пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!. |
| На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задо |
| снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у ред |
| учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p |
| морна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију доп |
| пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће |
| него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повер |
| ; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне.. |
| у изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу |
| едоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је |
| школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро |
| да до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, |
| м јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То |
| p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других кој |
| ="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозниј |
| ekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што прог |
| читељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није виш |
| kst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео |
| ше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо ди |
| на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, |
| Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p ren |
| учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим |
| kst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде |
| S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p ren |
| </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парч |
| е напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је п |
| ремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди. |
| нићу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца. |
| — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst" |
| ику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p r |
| врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког време |
| емљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу |
| учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још јед |
| је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{ |
| /p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалости |
| S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да јо |
| ве за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="T |
| н, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend |
| <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, о |
| у је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син |
| није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ра |
| ну главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не б |
| еса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у по |
| у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’ |
| исли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима сво |
| м седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљ |
| илане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p r |
| отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему |
| Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, |
| е онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Т |
| , пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало |
| ете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја |
| не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о в |
| изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана |
| и у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Св |
| после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваља |
| не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни |
| <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти н |
| руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо |
| . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје |
| ц, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ пог |
| ма са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња |
| а, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, о |
| биљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко |
| . . . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, к |
| нику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{ |
| тор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само |
| ни Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је |
| па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „М |
| е које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p |
| шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена |
| } А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио. |
| о продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — р |
| t">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под гла |
| све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство |
| њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевн |
| у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао др |
| знајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам |
| да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л |
| тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу. |
| у вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. |
| ој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице |
| Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно че |
| убљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења са |
| end="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и |
| јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Ми |
| јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке |
| , опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за уч |
| p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се |
| kst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да |
| па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела |
| ; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — |
| у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он т |
| — Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се |
| t">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде |
| му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p ren |
| одбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда |
| ло на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p ren |
| > <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео |
| ато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори мл |
| је могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд |
| ар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумња |
| ече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га |
| да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, д |
| ло како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили |
| ворио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све |
| врља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане в |
| ој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend= |
| {S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="T |
| ="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?.. |
| приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за р |
| ...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, п |
| да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везан |
| а у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лев |
| доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и |
| е лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p re |
| st">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила |
| л’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови ка |
| {S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, |
| ли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног |
| ли... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то јо |
| end="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими |
| теније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; |
| ћег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако |
| о сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врат |
| {S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend |
| p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбо |
| ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди |
| кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свака |
| икад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није |
| , као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечис |
| "><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је |
| се не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један офиц |
| напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!. |
| Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек како |
| уће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Ли |
| ала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst" |
| ? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> |
| вање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у св |
| а кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S |
| роумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно |
| . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије у |
| досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући |
| >— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И ње |
| ме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили |
| гача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна |
| део лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри у |
| к сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме |
| у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгуби |
| а, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела м |
| ша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend |
| > <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше |
| м писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: |
| ="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p ren |
| Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу јо |
| d="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... |
| кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа |
| шао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо |
| вца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем |
| ажио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> |
| е, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним |
| елице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и |
| и; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су изно |
| што је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он |
| nd="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно пох |
| тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек |
| } Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. < |
| а благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst"> |
| ван остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у це |
| ема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колиб |
| ио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан. |
| ">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало |
| а!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућно |
| ај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе |
| дање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала |
| анпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, |
| ји. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих |
| ало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па он |
| а је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као д |
| Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиром |
| е покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца... |
| аш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навр |
| end="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве |
| скрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он |
| не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду |
| седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчкано |
| што му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p |
| он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се |
| kst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавн |
| о, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— |
| рага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани |
| вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко О |
| Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за |
| сприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли |
| трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И о |
| а, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и јед |
| је могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говорил |
| лића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим |
| ...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци гр |
| пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend=" |
| мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Т |
| а својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S |
| д вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} |
| знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Te |
| Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p ren |
| кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтед |
| гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би |
| еку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знад |
| ћу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изи |
| вића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. |
| t">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби стар |
| тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учит |
| p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне |
| рце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што |
| њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, п |
| бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога |
| — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека |
| м зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том прилик |
| мак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружа |
| намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њем |
| Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче леко |
| један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још мо |
| ривуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако |
| а грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се |
| није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твој |
| Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не лич |
| <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменил |
| било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчас |
| </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим јед |
| помиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, |
| аташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један о |
| е мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Т |
| људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се с |
| а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебело |
| сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у |
| трасти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим вр |
| недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас поч |
| ећ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио ж |
| вече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спава |
| радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде |
| евом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p |
| ледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не |
| срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Је |
| не, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му по |
| ови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једн |
| Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно дево |
| , старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па к |
| ло...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: |
| у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; |
| ељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом |
| дана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послов |
| е осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се он |
| ако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у |
| <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, |
| очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему |
| свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend |
| Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тим |
| дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, п |
| гога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога |
| о смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погл |
| е и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгле |
| је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{ |
| Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући |
| мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаник |
| лим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дув |
| да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући |
| Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде |
| <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од б |
| рају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један |
| ekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао |
| н по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрт |
| а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се |
| ме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди |
| ...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у |
| мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је дос |
| њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... |
| у унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ј |
| ...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао н |
| end="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у сел |
| ат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Бели |
| потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p ren |
| ланинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. < |
| ита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{ |
| платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи м |
| <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је уп |
| јући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али та |
| данпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљи |
| димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, |
| узе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, пр |
| о, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Гла |
| ећ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један ому |
| че кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} |
| мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Б |
| к, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била |
| елић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакши |
| мејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} |
| p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. |
| <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </ |
| е рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се боле |
| колскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто |
| право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће |
| ући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост |
| , — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа н |
| S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке |
| му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} |
| р био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Ле |
| Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, ч |
| на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p r |
| високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и |
| оме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно тк |
| шљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само |
| ">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо премину |
| > <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више! |
| . </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама |
| st">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, |
| S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а ле |
| је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— |
| е најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— |
| не... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена с |
| у допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш |
| ице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— |
| м долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажн |
| њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које |
| исав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Срем |
| дим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу |
| воје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево |
| и, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend=" |
| репталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гл |
| Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који |
| ахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у |
| му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend=" |
| ">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend= |
| ица...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend=" |
| ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; |
| срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао |
| ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — ре |
| маха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, реч |
| но цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати |
| ће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, |
| пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко.. |
| чак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће приста |
| p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... |
| p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p r |
| ">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — реч |
| ица готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница веш |
| итеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> < |
| лико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на |
| у осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни |
| , а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитељ |
| ..{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведок |
| гме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нуди |
| kst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт.. |
| ом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним влада |
| /p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин |
| у се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p |
| ст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку. |
| у уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tek |
| ле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отум |
| и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у |
| p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари |
| Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Teks |
| рације донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, |
| гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећ |
| нпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче |
| мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата пониз |
| ро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst" |
| ђу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, |
| н мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћу |
| вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није |
| погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И д |
| њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога врат |
| из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не в |
| очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то |
| /p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем к |
| ! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> |
| rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="T |
| е, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У м |
| . добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево |
| ">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој |
| га живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="T |
| оли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, |
| се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима |
| одо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst |
| бојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се к |
| ој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> |
| ђе и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор з |
| ">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може тор |
| се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку... |
| на за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, ком |
| јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о ч |
| да на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драг |
| сле јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} |
| оз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да |
| а на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале |
| иди у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... |
| не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац св |
| ојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, |
| е ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему бе |
| ekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фру |
| загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала к |
| нуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласн |
| вно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше |
| Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и |
| казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, |
| е о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; |
| и, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљај |
| ајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, с |
| st">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> |
| лима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, |
| му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма с |
| илисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
| јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како |
| .“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће |
| десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, н |
| ци срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ н |
| сем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио... |
| а рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога оп |
| rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу |
| — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Зол |
| ветно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Х |
| једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и изв |
| ећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уз |
| ц. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> |
| rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли ј |
| har">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно |
| — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући |
| но се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе л |
| >— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је |
| па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга полов |
| дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а |
| сада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, р |
| ек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што |
| ред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних |
| као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не |
| nd="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљен |
| , које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се у |
| {S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро |
| ">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован ост |
| /p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он ј |
| <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице |
| лисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! |
| ио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љуб |
| еми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p |
| Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се |
| остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и да |
| би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке дево |
| ена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађен |
| ко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то вр |
| се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst |
| се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кућ |
| први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, |
| ере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ј |
| како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А |
| че: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет г |
| ме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
| апетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни.. |
| p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу гла |
| јим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако |
| >Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, под |
| у изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату п |
| rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове с |
| га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида и |
| у сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend |
| о у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме |
| ло и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цве |
| свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред |
| ца?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгу |
| Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будн |
| !...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде кач |
| ешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Teks |
| То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачит |
| то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сап |
| јешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бри |
| али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">С |
| и нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај чове |
| туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p ren |
| е у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју |
| аново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђ |
| рима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах |
| кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе |
| јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница |
| ршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве п |
| ја се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога |
| заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учи |
| где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="T |
| ицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, |
| nd="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да |
| беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила |
| ди — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му кл |
| ..{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst"> |
| зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Te |
| о крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са с |
| у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: |
| ш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама |
| о је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно |
| е, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га |
| <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад с |
| ржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би |
| лако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> |
| то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе об |
| , па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ног |
| Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија н |
| ас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи |
| ати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, са |
| Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави пр |
| да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчк |
| ким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори.. |
| о четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележит |
| ла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише он |
| длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што |
| > <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. |
| асвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било |
| ала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој |
| онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакос |
| а Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend= |
| ац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, |
| подин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tek |
| као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, о |
| а ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све |
| сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, мет |
| он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жа |
| ирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заве |
| лабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. |
| ме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га |
| о, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну |
| ада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанин |
| вљеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота. |
| си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качк |
| а рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оц |
| суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим корако |
| о засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине в |
| и окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озб |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку |
| е, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до з |
| саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз про |
| тећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — ч |
| преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник |
| ажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онд |
| отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме дове |
| мо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема |
| е, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, |
| st">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend=" |
| > <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав из |
| д г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом |
| е да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисав |
| о.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у кас |
| збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Би |
| доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, св |
| ?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен п |
| е Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p re |
| био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих ку |
| вакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема к |
| анка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело сину |
| !...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... |
| лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и |
| <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут ни |
| мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек |
| ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној |
| о овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} |
| учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њ |
| нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, |
| не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А шко |
| ем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девој |
| лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути. |
| шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{ |
| и онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . |
| и!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, гр |
| јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку из |
| оворило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви пог |
| их говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и т |
| но је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да |
| где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Ј |
| бавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он п |
| цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можд |
| О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен мо |
| а, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанин |
| у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p |
| ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у в |
| та, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{ |
| куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p re |
| rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мири |
| га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете мо |
| опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета |
| ко поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка пр |
| тану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није гор |
| гао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend |
| , ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђен |
| зноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву магл |
| м пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А |
| те и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе об |
| е дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Teks |
| d="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а дан |
| <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом |
| ијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p |
| сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о ч |
| .{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом пла |
| ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је т |
| ојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде |
| асале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знају |
| дина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, |
| Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођ |
| ..{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ |
| ако је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} В |
| подине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост остан |
| о девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори о |
| но подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружит |
| беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кади |
| овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> |
| ="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осе |
| и се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јем |
| ло, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путо |
| , један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато |
| и зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> < |
| ани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме |
| "Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби ср |
| зрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу ви |
| вна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху у |
| <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Ј |
| е Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с |
| гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да с |
| е га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend=" |
| ачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици ср |
| је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: ку |
| ет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо са |
| прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно поглед |
| } Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао |
| ме Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капет |
| d="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што |
| су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нис |
| и његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; |
| а засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око њ |
| есет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на |
| т Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p re |
| репићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљив |
| бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показ |
| рже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он |
| су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта т |
| осле смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постил |
| итао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуње |
| аквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш |
| из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не |
| из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом |
| о.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђ |
| осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало зага |
| м се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се шк |
| их претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са |
| џаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, п |
| p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет г |
| ели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену с |
| п пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S |
| меје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се |
| ше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} У |
| ла и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам |
| Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То |
| на!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допира |
| Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="T |
| едва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је о |
| га ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би м |
| ецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">С |
| ицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му би |
| и може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играт |
| мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у г |
| "Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је в |
| ekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> |
| врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у |
| лу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћ |
| ођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у |
| ицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после |
| х пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend= |
| ља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени |
| обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред |
| не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сре |
| пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та |
| ш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, |
| ола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се |
| ри Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p ren |
| ели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман |
| љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала |
| као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у |
| у слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и |
| , узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из кас |
| !{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p re |
| "Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> |
| ју како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је |
| st">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend= |
| бро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} |
| подине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћ |
| па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно т |
| ! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћ |
| ">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до в |
| који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим к |
| /p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> < |
| би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито муч |
| /p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радова |
| езу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог ка |
| — Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку |
| дити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се ста |
| у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше |
| ..{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном реч |
| подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он сп |
| ма.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде с |
| илисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у св |
| и, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док н |
| сам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Ми |
| S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend=" |
| еменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листић |
| је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест |
| ио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! |
| скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије |
| ца... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, на |
| шене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођ |
| nd="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико ниј |
| да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — ве |
| глав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко д |
| са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупк |
| војта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе |
| ина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{ |
| авија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти ка |
| ља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу? |
| о.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst |
| и...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} К |
| вим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви поме |
| си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p re |
| е маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана |
| учима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе кој |
| ко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкет |
| еостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше |
| бимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме |
| а пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима |
| простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па |
| и, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је ј |
| "Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима п |
| кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима |
| , тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и |
| о голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим |
| и конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна |
| rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај д |
| <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се |
| end="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће |
| извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— По |
| осле тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванке |
| држи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми п |
| ашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме |
| у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није з |
| гу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, н |
| и Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све н |
| {S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега |
| t">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p |
| учи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морал |
| </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst |
| ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је |
| Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драг |
| Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је |
| , усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Teks |
| астрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св |
| страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их |
| вот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
| а се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, |
| <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне мук |
| лета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађ |
| е су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли у |
| <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; т |
| </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је |
| — Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мор |
| rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна |
| тима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довел |
| ченику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љу |
| дно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, |
| rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука |
| ур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му |
| еколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у |
| ekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека к |
| довану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. |
| уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са |
| опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као |
| t">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што |
| ре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учит |
| — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у |
| и, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI> |
| Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Рад |
| ају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта н |
| га Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, |
| тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p |
| заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиро |
| га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада |
| ам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — |
| Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јел |
| ио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онак |
| kst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} |
| — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p re |
| ... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— |
| н... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst"> |
| ита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се ж |
| нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? |
| руги, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p r |
| мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p |
| </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је ви |
| богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори |
| ?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend=" |
| даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и н |
| заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине |
| Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али |
| е што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако |
| Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не су |
| — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео |
| и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се др |
| ">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је |
| рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па |
| </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, |
| rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — |
| тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњ |
| , и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако гол |
| , — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђ |
| од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и |
| бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, д |
| , па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него т |
| бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто ма |
| Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, кр |
| ekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се то |
| замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пу |
| ласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад уч |
| Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у |
| на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уж |
| ! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, |
| је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже |
| kst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Мл |
| дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из |
| Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али ка |
| она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у ра |
| један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само пове |
| мој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви |
| или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tek |
| кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровин |
| уда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend=" |
| kst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему |
| заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, кој |
| д учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се увер |
| ајволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ј |
| жанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, п |
| ележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроум |
| аше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Т |
| kst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно пос |
| гледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале г |
| st">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје вел |
| ртији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлиј |
| Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто |
| амен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће по |
| > <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али |
| скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плав |
| зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Te |
| , бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац |
| си пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде |
| емам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их |
| и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, |
| и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек сво |
| ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богосл |
| рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p |
| илисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав за |
| векнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сир |
| ошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће пос |
| иближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tek |
| си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушиј |
| . Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> |
| дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само б |
| ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће с |
| А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући испл |
| ћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша |
| Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, н |
| науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нис |
| ="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао б |
| i>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изг |
| ког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жал |
| — Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, |
| чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рач |
| ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао |
| да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кош |
| конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учит |
| , па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tek |
| наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачун |
| личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац |
| стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је |
| а марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, |
| у света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио |
| а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мир |
| ни су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима остави |
| о је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога С |
| p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак ха |
| ло у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако миц |
| ја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша |
| </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласо |
| , па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p r |
| шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим оп |
| ледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зр |
| онеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је |
| дао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу |
| урнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које л |
| ко намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојн |
| и неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вино |
| ари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле |
| е учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, |
| е, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша |
| и мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у св |
| пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Кан |
| <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па |
| дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим |
| е мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Он |
| двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што |
| а, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода |
| его баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми о |
| ђијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, |
| ође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечист |
| ц узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је нан |
| d="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модр |
| да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат |
| о сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок М |
| — Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А |
| гу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p |
| си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућ |
| вршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад ј |
| t">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, т |
| илион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми н |
| .{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} |
| о теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И |
| ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћ |
| ике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, |
| сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за |
| } А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећн |
| е се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се так |
| е то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, |
| ури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S |
| есно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је т |
| ш с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниј |
| а; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> |
| у учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме |
| је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше нијед |
| , — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, и |
| чари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим уче |
| ивота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst |
| ="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, |
| да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник из |
| ошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко |
| с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па |
| овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а по |
| — Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па ш |
| асито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до н |
| ва¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> |
| рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> |
| ше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната б |
| и!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок |
| ао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али |
| аш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се |
| је више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом |
| ам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} |
| Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, |
| и га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до о |
| ве што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закука |
| "Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p re |
| вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљи |
| омчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, |
| и десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени љу |
| о што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> |
| ваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, |
| то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Никол |
| ког мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније |
| томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љуби |
| атки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она |
| ила турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо |
| на; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе |
| азне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато и |
| кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ст |
| твари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из |
| иво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по в |
| ј кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} |
| дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно је |
| Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из н |
| ="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у о |
| а, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много ш |
| бодан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако о |
| у свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} |
| управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол они |
| амо клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне |
| е, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних |
| а је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али ка |
| кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Та |
| љивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врат |
| ити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, |
| по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у |
| брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у би |
| аке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је ј |
| оји је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих п |
| ако се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази ка |
| на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где |
| тио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend= |
| ко се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} К |
| е.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом |
| > <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p |
| само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планински |
| е прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано н |
| него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао та |
| ћи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама |
| по ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако по |
| } Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, |
| д су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур с |
| t">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити з |
| то, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — |
| nd="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође на |
| јна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он н |
| очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућ |
| kst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">М |
| арника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима с |
| торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богм |
| ли.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{ |
| ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Te |
| и, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљи |
| ас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш |
| амо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... |
| оброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, ил |
| њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац! |
| ава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да |
| де устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, је |
| јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у ми |
| ла споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена |
| мо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад зама |
| ован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гв |
| Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви с |
| о опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок |
| аумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p |
| промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није |
| браја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га срета |
| си могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим ц |
| та му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још л |
| /p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} |
| је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, как |
| што има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва |
| на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и |
| и. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартиј |
| неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Ка |
| поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљ |
| ике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p r |
| мо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да |
| е да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, бл |
| баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се јед |
| ав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнут |
| мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до |
| читељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су ј |
| еког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по |
| и за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало.. |
| ладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и |
| и!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев в |
| е у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са |
| } Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чеља |
| , те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чини |
| ekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он? |
| о на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">У |
| е онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била су |
| Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... < |
| није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Ми |
| ла, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, как |
| S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари |
| ну и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— |
| вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он |
| . </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало заста |
| пане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаури |
| гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше |
| мао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао |
| нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одл |
| > <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што |
| д оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је |
| рачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> |
| ко једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, |
| <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој д |
| до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је? |
| ц, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђ |
| учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-тр |
| г некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!. |
| ekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Te |
| да оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледа |
| броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турс |
| а, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? |
| и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде из |
| гоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S |
| чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо г |
| је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кро |
| — Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио |
| ем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. < |
| и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки |
| једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружа |
| ед зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је би |
| : беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, он |
| p rend="Glava"><ref target=""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Te |
| C "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char"> |
| } Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, п |
| дан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p |
| . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend |
| поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понек |
| у, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој д |
| ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p |
| ла да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћ |
| о је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је |
| ај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се св |
| — Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на |
| уке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </ |
| а нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, а |
| вели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћа |
| а Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p ren |
| Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну пл |
| иве...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и |
| потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диж |
| <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> |
| то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике т |
| <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред |
| ше, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана уч |
| је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у |
| кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend=" |
| синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево |
| о шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... |
| ц. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим |
| парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> |
| а?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p r |
| ински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога ниј |
| о је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући н |
| посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Ј |
| ек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погор |
| о погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав |
| иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми г |
| Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек |
| да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не |
| ладићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Дв |
| ите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, |
| чевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана. |
| мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да |
| а залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, ре |
| ..{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе др |
| <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам |
| сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} Т |
| че учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... |
| — Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је |
| ао да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И |
| ста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се пос |
| м ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакл |
| ала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље д |
| > <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда |
| поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, |
| га учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим |
| ојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи до |
| p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се пок |
| али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га в |
| <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да у |
| а.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по полов |
| , сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа с |
| а двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али |
| !{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку |
| ..{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ам |
| дети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> < |
| о питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продир |
| реме једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та |
| да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, |
| г одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповно |
| } Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде с |
| код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, |
| ван сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је поло |
| , затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а по |
| рин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p re |
| ка седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као сн |
| е Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сј |
| а, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S |
| st">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу б |
| не поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме ож |
| едала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом |
| лом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, |
| чени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна |
| преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђал |
| Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак. |
| Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући |
| јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p re |
| о време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, |
| елчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p r |
| ећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Љу |
| га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста |
| у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече ст |
| де додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвећ |
| ља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у со |
| нога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метну |
| nd="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо |
| <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој ш |
| d="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћем |
| ли асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; |
| гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце з |
| и једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И стара |
| гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p |
| ор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у цело |
| м танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрег |
| } И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса |
| а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа |
| ремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света. |
| ш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде в |
| мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко |
| апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештин |
| е животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са не |
| гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцниј |
| није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уч |
| ику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би х |
| ојом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} |
| питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S |
| ву заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господ |
| а Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и |
| е испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, |
| nd="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диж |
| а претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">По |
| ога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не ми |
| у... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </ |
| нце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, л |
| крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љуби |
| ши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена по |
| rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га ни |
| оме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним г |
| мче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Је |
| > <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других |
| слобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је |
| ву пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. |
| атковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верује |
| од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p |
| инити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као зван |
| , како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S |
| читељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p re |
| Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љ |
| потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта |
| . </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој једин |
| и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на |
| оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што о |
| е ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле д |
| ио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, ха |
| само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на |
| мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} |
| а вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета |
| је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим |
| ено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би |
| едање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. |
| е чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде |
| Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једн |
| А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђено |
| и изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом |
| ружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га |
| олесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора |
| га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалти |
| Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p r |
| зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— |
| оје су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштено |
| !... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за рук |
| че младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога |
| бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — |
| брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као нек |
| ој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад сам |
| о своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведр |
| га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p |
| он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учини |
| сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после |
| добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} С |
| зликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му ј |
| .. </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После с |
| да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S |
| к момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито |
| t">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену |
| {S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све си |
| ислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећ |
| долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима |
| овој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — |
| мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него |
| је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p |
| абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као сне |
| мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликов |
| ога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је с |
| ад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — |
| S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућиц |
| ека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најд |
| ... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђо |
| ође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би чове |
| и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Он |
| анпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништ |
| е дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Бел |
| рдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, ве |
| младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто па |
| , него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше у |
| дове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">С |
| г у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут |
| Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и |
| удима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које с |
| ожда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало |
| живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек верова |
| де је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клон |
| оговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је |
| са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — реч |
| м код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S |
| виноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће |
| ја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst"> |
| увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ в |
| шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато до |
| приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у |
| ап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, г |
| рагу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече заж |
| иш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, |
| љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, з |
| м! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p |
| него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју д |
| г времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме |
| Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милују |
| каве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од ка |
| није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџ |
| ајгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцр |
| н, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а к |
| {S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Завет |
| му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p |
| се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда раз |
| ..{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло |
| поља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не б |
| аше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету |
| нци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, |
| заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога |
| и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела |
| из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и ста |
| ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Teks |
| ођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом |
| али.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима |
| нили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај н |
| Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар д |
| сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу дола |
| а конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у при |
| па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p ren |
| ући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Ч |
| “, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих |
| целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> |
| ... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Шк |
| писа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, бога |
| .. </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Н |
| >Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно врем |
| е мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућ |
| ој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у с |
| у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; не |
| кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио ку |
| "Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујући |
| } Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о |
| ри не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. |
| пуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа |
| е оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, |
| ови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p ren |
| Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадав |
| рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend |
| лонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види |
| сава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њен |
| да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клел |
| на то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— |
| ="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — ре |
| ц, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега мог |
| у пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић |
| Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p |
| а изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p |
| де све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tek |
| арати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и ч |
| ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђо |
| не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот |
| ете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на ли |
| ору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао ј |
| дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; |
| ео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а пос |
| кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је т |
| , усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што |
| ма још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је бо |
| могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> |
| ... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је |
| ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, |
| , Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мо |
| а земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Ме |
| ашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од своји |
| равио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А д |
| но, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, у |
| у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и |
| екће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, п |
| д, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркв |
| тељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево |
| S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, ова |
| ро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, уч |
| а својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну не |
| тарац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то! |
| је: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њо |
| о прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче кон |
| d="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давн |
| е наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са своји |
| рам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио |
| ри молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p |
| нда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А мог |
| ије добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} |
| моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим ум |
| лазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче кон |
| к! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, не |
| И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да с |
| , а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу |
| пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим |
| ме се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима |
| ригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана с |
| еху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био |
| И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, |
| ђистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — бог |
| Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао |
| , све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју ле |
| ени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао |
| е, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лакат |
| оутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бл |
| ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на |
| нам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на за |
| куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Ни |
| у је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим |
| срећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с приј |
| end="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— |
| ат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору |
| уша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти |
| .. крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћута |
| и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђо |
| ачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца |
| е лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, |
| а и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, |
| ланинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Му |
| ице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако сна |
| н трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи |
| кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити |
| у и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовц |
| замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} |
| зу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе она |
| а цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па |
| рни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... |
| — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p |
| о што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срц |
| {S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај |
| е ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта |
| оку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће |
| војку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још |
| уђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно |
| и, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... п |
| ="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по сле |
| лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </ |
| а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далек |
| што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри у |
| рудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Л |
| или и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Ми |
| им гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Teks |
| > <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја са |
| но погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта с |
| ">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице |
| Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још м |
| и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се |
| оли неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, н |
| rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend |
| Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам |
| </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend= |
| ...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у ку |
| о... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно |
| арено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и неб |
| рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна |
| како у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па |
| а, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кро |
| </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и ди |
| де јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend=" |
| моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, сам |
| г Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек |
| уше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало |
| ступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издрж |
| удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онд |
| <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend |
| <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} |
| ац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p |
| дина; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде |
| d="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; бо |
| ekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p r |
| сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tek |
| ди, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли |
| сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је |
| nd="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе |
| ди из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добр |
| ј овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за |
| е хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди |
| Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји ј |
| де спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и |
| ари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се |
| ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав ниј |
| у пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једн |
| видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, |
| {S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу |
| сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, |
| л’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend=" |
| ки ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у |
| чи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше |
| смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst |
| ekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst" |
| сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се |
| смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, |
| — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна |
| а нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А ка |
| очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда н |
| ?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече ја |
| торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, |
| ...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то |
| е Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> |
| га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p |
| ! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гл |
| раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш дохо |
| ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?... |
| у!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капета |
| мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, кр |
| рко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао |
| nd="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорит |
| и, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мис |
| ражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам т |
| сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе прови |
| Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst |
| и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам |
| сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито с |
| о! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Te |
| <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да ниј |
| ече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А ш |
| </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже ру |
| ав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук ка |
| угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет да |
| то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обеш |
| "Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му д |
| их двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме |
| ..{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p |
| ">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наме |
| , биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> < |
| ецу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времен |
| Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! |
| Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом |
| о: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, св |
| ари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу св |
| апе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, |
| алево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелиц |
| рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — о |
| : </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав |
| ...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, н |
| на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу |
| о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гр |
| ледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, |
| st">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као |
| учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} К |
| ка и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си у |
| Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћ |
| "Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походи |
| а! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се |
| и...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него по |
| мејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и сво |
| <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Мо |
| . </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковић |
| живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености |
| <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p ren |
| </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Р |
| о је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p |
| зиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, ш |
| синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као |
| ..{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, |
| благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мет |
| још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend=" |
| е бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst |
| долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор. |
| иђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога с |
| те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после с |
| ремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, |
| ц озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одгово |
| ију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па своји |
| е округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, |
| осада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама оп |
| на да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у ње |
| поди нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Реко |
| пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану реч |
| а! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди |
| о година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, |
| андура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као |
| је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узвер |
| ркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слатк |
| о ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је |
| на паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му ски |
| грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред |
| вшег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, |
| је и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ва |
| а: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео с |
| и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код теб |
| га усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они с |
| , како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p |
| а га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели м |
| љиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше с |
| ћи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то |
| војим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Мили |
| учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно |
| а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али |
| ласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — пит |
| е мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милиса |
| и, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, т |
| {S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело |
| пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи |
| упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су ст |
| Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом |
| !... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуње |
| ац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њи |
| ур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздрав |
| ости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, остави |
| d="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јел |
| у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га |
| ену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојал |
| ekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе |
| с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће |
| тне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојз |
| едара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, |
| ина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па те |
| Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну |
| на. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — |
| коле, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала с |
| више се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда |
| ник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи |
| , кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову |
| суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме све |
| ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Teks |
| дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он |
| еда чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се |
| у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук |
| ="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважи |
| никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу |
| ода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрт |
| и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац |
| ах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско |
| е!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да |
| ован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} |
| омах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Te |
| ?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> |
| ек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је |
| момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш |
| е, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да н |
| ао откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад |
| алеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце |
| end="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: |
| невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрет |
| кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Ма |
| ушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Она |
| е на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори |
| је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. |
| Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p |
| едног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапута |
| ходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће мо |
| м. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце |
| раги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини |
| шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> |
| је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше н |
| p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у н |
| шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не |
| о смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело гот |
| ао снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку т |
| ћеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам |
| образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; |
| руди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, п |
| а читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш |
| издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на |
| на обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити.. |
| ше није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је засп |
| згледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као |
| да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим |
| све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад |
| же. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти пл |
| ">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа |
| ну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема |
| .. </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја |
| p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри с |
| врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, нег |
| по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI> |
| х се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, ста |
| авају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} |
| вој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се весел |
| ачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{ |
| јом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Неш |
| Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му |
| ча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да |
| а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst |
| тора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, |
| </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — |
| > <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за с |
| Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избав |
| ле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега |
| ом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst" |
| , па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Те |
| ? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после |
| како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави вр |
| >Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној |
| се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га ј |
| ав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко узда |
| аше; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим |
| ју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p |
| орела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем |
| а мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њим |
| естра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви |
| ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> < |
| попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </ |
| еном течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и те |
| па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Срп |
| ваном и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад чов |
| p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро |
| стезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од |
| , на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tek |
| дајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst |
| оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p |
| <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. < |
| еки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповеда |
| заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од теб |
| о ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим ус |
| тина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници му |
| це!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба п |
| дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи к |
| е се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат |
| /p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушит |
| зе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— |
| ћне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га довед |
| р у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Ст |
| (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пр |
| ве ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек |
| прашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница.. |
| злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видел |
| е умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и и |
| ако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво |
| омогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst"> |
| еобично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— М |
| етути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која |
| ажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше п |
| , тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... |
| ди суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем д |
| а те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разго |
| старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко |
| одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend=" |
| арати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће би |
| rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и п |
| е као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо до |
| А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже |
| и доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Призна |
| уванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје опр |
| >Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и д |
| ији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба н |
| предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао |
| ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p |
| ди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жа |
| <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацел |
| две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, ал |
| ба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Д |
| љак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, |
| дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље |
| d="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не! |
| оме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . . |
| ове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} |
| ице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено дев |
| ао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом д |
| х тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхт |
| а његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend= |
| сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док см |
| ј о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек |
| да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... |
| а је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њ |
| оја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. |
| а познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и |
| и дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више |
| а уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала |
| p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. |
| та. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: |
| /p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} М |
| ратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше б |
| гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчево |
| Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу закло |
| же, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео |
| /p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> |
| end="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала |
| , тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки т |
| а их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> |
| главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учит |
| ога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без м |
| > <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протеп |
| т Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гле |
| па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто преба |
| у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} |
| <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst |
| у покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе |
| о да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">По |
| "Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, |
| Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и кр |
| ере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Срем |
| подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћем |
| . </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и |
| p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је зва |
| , али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, |
| "Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p |
| ла на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, |
| више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај ка |
| раста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па |
| тор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tek |
| Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се |
| шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш |
| едала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> |
| изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи в |
| до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Нико |
| ковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво п |
| , али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусура |
| S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракији |
| Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, |
| је никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашил |
| е!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова |
| аза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} |
| игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Зат |
| ирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу |
| и, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То |
| а, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p |
| по, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што рег |
| ичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend |
| о, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице |
| , мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућ |
| а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута |
| . </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне |
| оском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу |
| nd="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистр |
| /p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца |
| саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с |
| ца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на с |
| > <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест м |
| годи!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице |
| белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p r |
| , ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе |
| И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај м |
| трану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици |
| ему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турски |
| .{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте о |
| ше!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су |
| је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, з |
| <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше ч |
| </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја |
| ; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, си |
| илисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учите |
| ма што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и д |
| а, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све поб |
| ама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади |
| ела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила |
| морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="T |
| у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </ |
| вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работ |
| дан од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек |
| зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече уч |
| равдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиков |
| додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, |
| st">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за тр |
| Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док |
| омишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну |
| једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се тр |
| он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чед |
| оја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестан |
| старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о |
| рбији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од бе |
| ек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севк |
| зивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па |
| nd="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! |
| rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче |
| , па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини ка |
| Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, п |
| t">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Си |
| и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на к |
| а својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend |
| и, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морам |
| nd="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst"> |
| енте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца |
| и учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала |
| их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху св |
| знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане н |
| p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С ле |
| Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвећ |
| лије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јел |
| ирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше... |
| м искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а |
| ио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај |
| <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А ни |
| p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учите |
| читељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпр |
| у гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а д |
| а о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му |
| пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако |
| спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. |
| ="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као |
| осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дођ |
| Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, |
| празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад ј |
| заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше |
| шире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу |
| ђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је ма |
| ин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залу |
| ика седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчк |
| ико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угас |
| S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, д |
| да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе др |
| нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... |
| <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би св |
| ц: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> |
| ује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вер |
| више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="T |
| елико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где с |
| да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак кој |
| Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му бран |
| ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега ви |
| ма тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли д |
| ли му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend= |
| мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Te |
| .{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око с |
| једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи |
| шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend |
| са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову п |
| t">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="T |
| ка он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му |
| , стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у |
| ekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?. |
| где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S |
| де Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не м |
| то о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до |
| еда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Сл |
| end="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста |
| тарац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ |
| ели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као |
| мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу срет |
| "Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, т |
| шта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му |
| у оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног |
| е му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав |
| end="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени... |
| упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан |
| могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— |
| ива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst"> |
| ешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst |
| ’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талија |
| ега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend= |
| е, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, прек |
| ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци с |
| бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, п |
| грљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане! |
| копчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </ |
| екао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне |
| ло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виногр |
| S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или |
| исли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, |
| веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда |
| {S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао |
| а по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учите |
| ..{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... |
| азаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у |
| гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{ |
| ило погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме |
| илан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара |
| p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, |
| дикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је в |
| ава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од три |
| номе лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели |
| е ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек |
| о како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се |
| рштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљ |
| пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капет |
| капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— С |
| nd="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!.. |
| га ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... < |
| ј домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости |
| није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти |
| ци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхиће |
| <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом |
| тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима.. |
| капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што свој |
| белим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћош |
| ину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића |
| родаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руко |
| p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут |
| жења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајућ |
| у, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за по |
| са, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела |
| рбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга п |
| , једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело |
| на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, так |
| ...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше |
| рупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; д |
| end="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код запис |
| корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </ |
| И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо |
| обије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој ку |
| . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милис |
| дничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, |
| леди кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} П |
| ево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од |
| а — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана |
| пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели у |
| } Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{ |
| од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало пове |
| це, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој |
| ту...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, |
| тељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> < |
| суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га |
| ...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно луж |
| учише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није м |
| али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих |
| ћ, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око кућ |
| езан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гу |
| ити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, к |
| у га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Уч |
| свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђо |
| ећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а |
| и...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p |
| /p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше... |
| о ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у к |
| ко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам |
| занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то бел |
| “, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Сто |
| умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела мара |
| ...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="T |
| ...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се уг |
| убока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — чове |
| пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, |
| S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| .{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скид |
| стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета |
| но проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана м |
| } Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њ |
| мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је |
| nd="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Нико |
| е!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису! |
| !...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, |
| м, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— З |
| rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле к |
| реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам упр |
| оји га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани |
| ати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, п |
| е, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p r |
| ој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никол |
| rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; |
| ше Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst |
| а, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кр |
| ом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца пош |
| nd="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби |
| апсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим злик |
| иве душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупиц |
| ету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, |
| оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Сто |
| и лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Б |
| ме скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена |
| варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година мо |
| а пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и тре |
| ло животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од |
| свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави при |
| за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; пос |
| Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше |
| в, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку |
| неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши |
| као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти |
| тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разуме |
| што чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend=" |
| ој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућ |
| препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућиц |
| } Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, ид |
| убоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се м |
| не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p ren |
| у ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend |
| врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица |
| можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?.. |
| ихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га п |
| p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и пов |
| н претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Te |
| не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Срем |
| амдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође т |
| ре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, м |
| ају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... |
| опац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега |
| — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, тре |
| а, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онд |
| љуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућ |
| орчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубо |
| и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би он |
| ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам ос |
| , а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад |
| оћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу п |
| ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S |
| и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једно |
| е, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не |
| а човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео |
| кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом |
| разна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да про |
| е момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, сти |
| једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </ |
| као?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, |
| и; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена не |
| а и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend=" |
| који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше припове |
| послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађ |
| о; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, |
| из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше к |
| х има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одби |
| је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стој |
| . </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или з |
| А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме |
| е, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем бе |
| на преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... |
| st">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; |
| у изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="T |
| био... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари |
| и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла зн |
| d="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена |
| ће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... б |
| е разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство из |
| помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst"> |
| и, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Је |
| nd="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јед |
| о она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="T |
| оме месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Ни |
| ">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде ст |
| влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend |
| етао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ под |
| ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst"> |
| ога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад |
| једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне |
| ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих уче |
| Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко зам |
| аквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— |
| пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди... |
| рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном до |
| е ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у тем |
| p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Ст |
| сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака |
| ине, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине свој |
| "Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а |
| ">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим г |
| rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — |
| рт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S |
| мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потрај |
| саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до виноград |
| д својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, неш |
| неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебд |
| у се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А |
| за њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били ко |
| и мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тр |
| ekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучил |
| ="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешк |
| kst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади |
| оју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по ск |
| а кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после |
| пцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља |
| заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком одне |
| се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је |
| јом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, |
| избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> |
| а-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на |
| , ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га |
| Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто |
| <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p ren |
| ет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја сн |
| само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у |
| удише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити |
| ло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти |
| дањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, бе |
| га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштениј |
| е водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, прине |
| е... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на г |
| риле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све ле |
| је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, |
| ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се |
| зове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а |
| е јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових ру |
| .{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . |
| d="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Teks |
| нгубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остав |
| S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> |
| ду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену |
| ко се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, |
| а заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се бел |
| емац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуд |
| {S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="T |
| листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, пр |
| а...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној стра |
| се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепи |
| ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толик |
| ћи.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а С |
| кине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци сед |
| о себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као |
| е враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њим |
| гунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у |
| бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да |
| о време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни ц |
| нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му |
| аласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — |
| видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе |
| људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца |
| и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали |
| и старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Te |
| се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствар |
| > <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласо |
| сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">У |
| гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што мо |
| , — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем до |
| тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како |
| !...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} С |
| рбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, |
| човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, |
| уку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком |
| за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: по |
| ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она руме |
| машили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време ве |
| Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова п |
| да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађи |
| ко снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ |
| рам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} |
| . „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, |
| ли за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојал |
| st">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада |
| се, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> < |
| спод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му |
| мњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први ком |
| тарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доб |
| ва вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говор |
| ekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Ј |
| јем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде |
| овић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи |
| ац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасв |
| и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се |
| .{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жу |
| три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у |
| очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} При |
| а ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ход |
| о је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — |
| t">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... < |
| вала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни ра |
| знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гл |
| d="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећа |
| уо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> < |
| анинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, |
| ако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче са |
| да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепе |
| за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p ren |
| тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли |
| Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно м |
| до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да по |
| ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Te |
| дама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, |
| ди, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни тра |
| аро лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно м |
| а и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове ре |
| ила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном сна |
| обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померит |
| мо љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо |
| је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је са |
| рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући |
| срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— |
| .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспра |
| у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst"> |
| сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељац |
| рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешт |
| ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?. |
| ати планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук как |
| Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пи |
| ред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, |
| мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашег |
| н!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији бил |
| Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гоми |
| ратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> |
| то видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце з |
| азио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога ст |
| ом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих |
| онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} |
| , синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!.. |
| повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заист |
| но посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашт |
| ема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде д |
| ече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има пр |
| већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и д |
| свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак ј |
| } Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му |
| ца код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки ч |
| . — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, уд |
| век пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: |
| еђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после поглед |
| >За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али к |
| ић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све |
| хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога |
| е зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беш |
| м њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зач |
| старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше |
| , — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p ren |
| ер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је С |
| ченике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отво |
| одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако нис |
| једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио |
| упе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, о |
| Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматр |
| очинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајд |
| и у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко? |
| сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, је |
| rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} |
| ш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну се |
| изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће |
| леда свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи би |
| — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени |
| у рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где р |
| и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. |
| беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p r |
| оће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећ |
| се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!. |
| st">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{ |
| ="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} |
| !{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Te |
| гурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!... |
| погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} |
| ју предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дош |
| нца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке с |
| нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше |
| ="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, по |
| залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим |
| да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљи |
| а!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац р |
| му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога под |
| стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више |
| смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше |
| и се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад свој |
| и, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њим |
| ти; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није |
| "Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p |
| ушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да са |
| слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!. |
| је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Мил |
| кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи |
| ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе |
| st">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је |
| емогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави припов |
| У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... с |
| Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће |
| тогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи раз |
| ебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт |
| rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не м |
| р не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу |
| овину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> |
| р у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се |
| до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, |
| говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p ren |
| момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — пит |
| да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узет |
| да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снеж |
| итељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свог |
| о, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па |
| тељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко |
| ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како про |
| код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па упра |
| ...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата |
| у бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. |
| оље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто |
| о у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме зајед |
| ди изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три |
| ила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све |
| редио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац |
| образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи ј |
| о готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> < |
| ва Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у |
| <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, |
| нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ |
| хотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штикова |
| </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на |
| . </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учит |
| , али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> |
| "Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца из |
| </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај |
| ао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у о |
| главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> |
| мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p ren |
| оценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено г |
| једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети |
| end="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="T |
| старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да с |
| егицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац |
| а збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се зап |
| p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} П |
| Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— |
| ску жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — |
| вих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, |
| су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако |
| х бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би с |
| ник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p |
| то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да |
| : радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; |
| ек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпут |
| таше уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам сво |
| тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, |
| дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: к |
| оме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! < |
| еко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви виде |
| капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо |
| рани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, |
| видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} |
| могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд од |
| и кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: ве |
| ске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а з |
| ="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суд |
| "Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стра |
| е се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гривна и пар |
| есече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац уз |
| "Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, |
| . </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не |
| аде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не |
| ути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једн |
| је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, |
| ори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгле |
| сили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика |
| та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути цр |
| ве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није д |
| а ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend= |
| тојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали |
| ј погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведо |
| зват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болесно |
| rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, |
| осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи за |
| о гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је н |
| <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али |
| ченика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му мн |
| о време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преос |
| старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend= |
| а Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда пор |
| rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испи |
| у је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запа |
| да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте |
| риповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{ |
| ца служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и р |
| ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа |
| о он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сир |
| /p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p |
| Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко |
| само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да број |
| саше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желел |
| ошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао |
| што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и о |
| е у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита дв |
| . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава |
| доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и с |
| ца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели у |
| st">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му порумен |
| мрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најб |
| Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима |
| твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, |
| он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Teks |
| сам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </ |
| ?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш с |
| у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, |
| стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била |
| хомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за |
| ">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p |
| код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst" |
| Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полеж |
| ме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се са |
| ; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понек |
| оше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ ј |
| .{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме |
| ле приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи каз |
| ...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst"> |
| хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} |
| Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tek |
| је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два- |
| } Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, |
| о ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, |
| је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта |
| школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: |
| капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцелар |
| доване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да |
| е кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="T |
| т, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти не |
| себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји пор |
| ом био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме н |
| ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </ |
| стадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tek |
| о!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: ради |
| бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend= |
| вео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на |
| а целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst |
| ко живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где т |
| по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађи |
| ="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!. |
| утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на то |
| </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној |
| е очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се ре |
| јали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, ник |
| е беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из |
| дала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг о |
| ронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа |
| околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, |
| з отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та |
| звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није |
| Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер б |
| ве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> |
| же — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо |
| ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту |
| квога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После |
| да...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутор |
| ила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Је |
| рља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Ре |
| сподине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо |
| о га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао |
| и и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу |
| тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш ч |
| воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом |
| ознајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова |
| Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— |
| и Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљ |
| и низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . |
| а се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} А |
| пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је |
| . </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па |
| </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче к |
| усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, |
| А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изиша |
| , дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га п |
| рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никад |
| бе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се врати |
| град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук какво |
| вца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и с |
| их. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се та |
| удату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је |
| го баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није ва |
| !...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога |
| дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ру |
| оја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни |
| замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око |
| , — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, ста |
| бука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понуд |
| врдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend=" |
| баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поно |
| олена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А г |
| , а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао о |
| p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита |
| st">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p ren |
| арати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они |
| две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. < |
| ин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, |
| х га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; |
| } А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те |
| е... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} |
| мо миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, |
| но и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је чов |
| у: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па ј |
| цу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало |
| рстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S |
| пет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учите |
| , дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи не |
| њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно пар |
| rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?. |
| вчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и б |
| p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрил |
| е по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једн |
| снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане г |
| исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; |
| е и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељи |
| ?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше нек |
| је да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се увери |
| огао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он ви |
| стити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као б |
| nd="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам о |
| ога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у гру |
| нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, |
| ="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А г |
| е понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а н |
| о мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри с |
| на повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="T |
| да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз О |
| , неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим у |
| /p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне |
| н момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. |
| ав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што |
| {S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Б |
| нцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован са |
| то, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто |
| први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да ни |
| белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога |
| му не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим |
| p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p |
| пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="T |
| о је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отима |
| т заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, бе |
| о си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрну |
| {S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путоват |
| Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети. |
| ekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није засп |
| е стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школс |
| сето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мр |
| е сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} |
| ин.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кро |
| добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп |
| лу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце |
| бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... |
| лисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом |
| нута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнут |
| /p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S |
| ц што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p |
| оро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа |
| о, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; |
| разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио ј |
| он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из пс |
| рости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћн |
| ="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нис |
| nd="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ћ |
| .{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздах |
| томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Н |
| узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p |
| држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно м |
| се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} |
| </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да о |
| д њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен... |
| </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, |
| р све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала |
| смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све |
| ебледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада ова |
| о, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — Посл |
| end="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; |
| о; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада по |
| тари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . |
| в не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом с |
| {S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јај |
| ти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ус |
| есео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је |
| приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђе |
| ..{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и са |
| кне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац |
| Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиш |
| хива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим о |
| даше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалости |
| н дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац |
| јвећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је |
| и уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, пр |
| Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! |
| ху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— О |
| S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, о |
| да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зу |
| шне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио. |
| а тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врел |
| је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутни |
| } Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Им |
| људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје стар |
| то је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигд |
| атељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и старом |
| дна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — |
| и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву |
| ешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није о |
| х перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче ј |
| мо, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који |
| Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Тр |
| те ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале |
| еда и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="T |
| зми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову |
| он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А |
| } А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, н |
| ,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имал |
| ући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p re |
| Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, |
| бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уз |
| ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend=" |
| ио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или |
| егове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове м |
| end="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе |
| једе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима ч |
| енка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и км |
| н тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујев |
| бљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> |
| пали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је |
| што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарал |
| трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био |
| амљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жен |
| воту више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахра |
| је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па |
| ио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!... |
| — Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Teks |
| ећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — не |
| ... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе у |
| о проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!.. |
| нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у К |
| опца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити х |
| лица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и п |
| а чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износил |
| евојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </ |
| , усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно |
| ткако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело |
| му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend=" |
| разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="T |
| ца, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће на |
| е и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово |
| у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро свој |
| ли је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што ј |
| мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су св |
| тао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на ст |
| .{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А |
| ...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учите |
| удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнут |
| јанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само пока |
| Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никол |
| к какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се |
| end="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу |
| — Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућ |
| ико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће |
| да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — реч |
| ова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је |
| је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Кра |
| учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар би |
| да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> < |
| од болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне |
| шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, реко |
| Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и |
| и. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званични |
| едно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан к |
| , него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend= |
| собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} |
| клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова |
| је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кући |
| >Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="T |
| p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не с |
| а или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако с |
| е уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек с |
| Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у т |
| а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он м |
| ">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја |
| ђистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту ј |
| а... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би м |
| >— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој |
| кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну н |
| ста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље |
| а читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава |
| преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна ма |
| ем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви |
| о млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин н |
| ве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам |
| идиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до |
| ован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Te |
| читељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их ј |
| ац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право з |
| чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ п |
| : „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку |
| >Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да |
| p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта |
| се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend= |
| смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по н |
| како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како ј |
| у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; |
| а Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари |
| ога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво |
| , али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. |
| је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, висок |
| свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, б |
| рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од |
| ка се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњ |
| е би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p |
| до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи |
| ако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Сто |
| наје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ ње |
| је пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и |
| абринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком |
| говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Бе |
| м самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим |
| доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с он |
| му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p re |
| однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда с |
| ети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... |
| је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу |
| о назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!... |
| тко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, н |
| и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из б |
| о лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо |
| говор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови |
| потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тав |
| ним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не зн |
| kst">— Ја нисам! </p> <p rend="Tekst">— Ниси? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима б |
| кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и сваком |
| а, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а |
| и богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међ |
| знавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а свак |
| г ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скид |
| бар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунц |
| nd="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није |
| м...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису кра |
| али ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поште |
| ам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учи |
| село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши. |
| мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S |
| м, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} |
| инац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица |
| о чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти |
| е време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милис |
| rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао |
| кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а по |
| сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Teks |
| рбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и |
| а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је д |
| утиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озб |
| ше испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму сла |
| ка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Реков |
| ој сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани |
| тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири да |
| , казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и |
| врши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади |
| ницама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S |
| три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе |
| уру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђа |
| а, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими би |
| ер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве вар |
| сава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико мес |
| end="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал.. |
| ваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па н |
| рани једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза |
| а, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да |
| рв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> < |
| Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као |
| мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Та |
| , прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па |
| kst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих во |
| не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци и |
| одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде ш |
| Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p ren |
| путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а |
| кад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p |
| сму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend |
| блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му |
| е, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној к |
| t">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend= |
| ..{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Н |
| ћа; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Ч |
| разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним об |
| онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, п |
| ла; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда |
| нчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову вар |
| све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
| е, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је |
| има, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и |
| у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, нара |
| у за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је |
| јем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чел |
| .. </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а т |
| и се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива |
| уће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спа |
| отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p |
| нога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђ |
| ат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с о |
| ’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, б |
| ...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од уз |
| тојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њени |
| "Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе |
| остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где швр |
| хну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку дод |
| <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S |
| лагим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Мил |
| rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема! |
| , а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Је |
| о прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend= |
| ће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две |
| хватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота |
| {S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојн |
| ">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од за |
| мовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је |
| руму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све испи |
| ојасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест |
| е!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати!... |
| >Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} |
| осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздах |
| ekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Б |
| га учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао |
| веравао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде |
| раш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода сме |
| ју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Te |
| одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба |
| боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и |
| ије приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> |
| сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува |
| Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, |
| rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p |
| јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му н |
| ма љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из њ |
| стоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким |
| као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend |
| ји је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га друга |
| им гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету |
| ка бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек б |
| своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могл |
| , — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац стара |
| препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала п |
| ај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?. |
| е неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијег |
| kst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не в |
| иповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по |
| {S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохо |
| аник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у |
| ..{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности |
| шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црве |
| убунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укус |
| е сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у |
| инила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, |
| ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије н |
| н њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут |
| је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелиц |
| >И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкива |
| јвећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти зали |
| а сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о |
| . </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по |
| дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини |
| е била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од г |
| х сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не |
| је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, |
| де...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегл |
| руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, постав |
| д млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркл |
| аше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је |
| аве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послуш |
| беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од |
| сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајт |
| ељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше с |
| о са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опе |
| ће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко над |
| чења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Ми |
| љ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу з |
| љством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на ле |
| оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће |
| теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чем |
| е свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао |
| .{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Он |
| цима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више |
| оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, ал |
| а се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p |
| ти сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} З |
| /p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; |
| .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошино |
| ео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају |
| и ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, г |
| } А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиром |
| илисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Ве |
| уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под ст |
| биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испека |
| снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се |
| Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео с |
| ма; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако |
| квих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку |
| па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице |
| рне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смиш |
| t">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} |
| а, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа |
| лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведо |
| ла је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама |
| за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз |
| му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолет |
| људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> < |
| , а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу |
| е и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труд |
| {S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Teks |
| азио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код |
| од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце |
| ха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, |
| он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је |
| да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} |
| умен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим г |
| кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био |
| су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врач |
| ла је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи са |
| ом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{ |
| е и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, је |
| и срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај |
| и, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је |
| ">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— |
| о му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунол |
| иди свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p |
| је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> |
| свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је п |
| ће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радов |
| реко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и оп |
| бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} |
| ани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ то |
| је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да |
| рава Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке.. |
| сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе... |
| а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, |
| t">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Ост |
| ојом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за с |
| } Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је т |
| невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цве |
| ла, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац ста |
| кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им чес |
| исаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је посл |
| а само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst"> |
| , али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, |
| ц све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се |
| rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Р |
| ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали |
| , па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{ |
| сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — |
| t">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} |
| p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— |
| ености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио... |
| о!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа виш |
| ио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> |
| како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љу |
| га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три |
| d="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половин |
| својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поје |
| во лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p r |
| S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник. |
| е вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште |
| м рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке |
| е исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледа |
| љице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју л |
| вога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... |
| мркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, |
| ицир варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио ст |
| ала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је |
| , оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остал |
| мац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tek |
| н Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну т |
| негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он |
| > <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној ку |
| ="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколи |
| недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући |
| аједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, |
| ко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му |
| ци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне ми |
| а ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ он |
| исав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о |
| d="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег уче |
| Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, |
| Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оз |
| и то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не |
| ипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S |
| змишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи к |
| едала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </ |
| помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће |
| о нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина ш |
| скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркн |
| рагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па и |
| ме ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, леж |
| ости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрња |
| > <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти он |
| ћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри м |
| ћ их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гле |
| нограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме |
| тан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S |
| окушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} |
| е водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше так |
| , а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде |
| и, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изи |
| ата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам прија |
| к веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Teks |
| kst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с ас |
| ...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — |
| ице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина о |
| одаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tek |
| Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао ок |
| st">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што |
| отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, при |
| kst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату пр |
| запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је т |
| </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то наг |
| судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Ст |
| у зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћо |
| извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купи |
| вољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче |
| ло труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ни |
| ekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S |
| угу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend= |
| rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ |
| на, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећ |
| Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачув |
| руга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово мест |
| </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога б |
| nd="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </ |
| ељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend= |
| А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек |
| и је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tek |
| S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро де |
| Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и сли |
| ова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јел |
| : деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак.. |
| та, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица сл |
| гла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да |
| де, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најста |
| а му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван |
| , од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ и |
| це, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, |
| ога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе ниј |
| ли уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на д |
| ио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ н |
| а и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу |
| сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак |
| една мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} |
| t">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, г |
| о свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Са |
| варајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — |
| анов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управ |
| ">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Teks |
| шину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онд |
| по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно |
| улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад ј |
| ажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, |
| ци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под |
| оле биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро исп |
| > <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче к |
| або!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покрив |
| огу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напуни |
| нчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви п |
| а, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар смес |
| госиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . |
| p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши |
| <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?. |
| на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом леп |
| — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! |
| а у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, е |
| Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене ј |
| ра добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на све |
| за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Teks |
| елим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} |
| е, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се рет |
| е долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p |
| ше. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — |
| довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, |
| излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаниц |
| ">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! |
| p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти бо |
| о да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у |
| а друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему |
| овцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не |
| оји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка ра |
| је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у наше |
| и он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а један |
| стук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са с |
| де снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан |
| још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се п |
| ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ |
| жанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољ |
| кашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> |
| е тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаш |
| јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јо |
| н рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појас |
| ш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и |
| почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst" |
| ку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још је |
| е мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку ку |
| ености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — |
| Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казат |
| изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. < |
| руги? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, |
| итеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац |
| <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!... |
| </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађист |
| иво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> |
| пита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> |
| е човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам! </p> <p rend |
| ?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај |
| t">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зач |
| о косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend |
| лин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почел |
| nd="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; |
| ого дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; |
| доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да к |
| адога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, ст |
| а је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не на |
| ekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после |
| /p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаш |
| ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној |
| бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="T |
| аље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше |
| >Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад |
| разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер н |
| ађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После |
| ужанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви иску |
| ело — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно уч |
| баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао |
| х учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал |
| rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па |
| ове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Пл |
| вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме |
| о, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учи |
| по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у |
| ekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учите |
| о је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши б |
| не водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учи |
| није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам |
| </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни она |
| гаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац к |
| о, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну пове |
| оле, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у нед |
| end="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му п |
| тедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">У |
| ош чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели |
| вили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни мог |
| му беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="T |
| ше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову п |
| аумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађе |
| ди човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога |
| </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А по |
| стог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрх |
| га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује |
| , синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst" |
| <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. |
| >— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној |
| <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да |
| мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од |
| по разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у |
| ле куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно |
| окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве ч |
| ић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, ка |
| леда: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови руч |
| главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: |
| ма као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не |
| ини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљ |
| . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише |
| : </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — |
| је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га о |
| о.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у јед |
| ">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца м |
| и и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног ос |
| му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко с |
| у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан |
| нутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у |
| оју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: < |
| ди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, |
| авши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к |
| !... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко узд |
| о у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад |
| сети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p |
| своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека т |
| p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака по |
| разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је виш |
| тала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгл |
| танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже |
| , па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није п |
| и кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино ра |
| ник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— |
| ="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Н |
| rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па |
| ћ са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну |
| је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива |
| угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst"> |
| иколиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде крес |
| тан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја ни |
| S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су с |
| ладога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари |
| е ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчев |
| и пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да |
| , знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... |
| .{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дођ |
| Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst |
| p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изн |
| тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, са |
| > <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прик |
| вно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учит |
| аш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину н |
| е луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, див |
| војим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је пре |
| е које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не р |
| ећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде у |
| штени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда |
| каквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А т |
| уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst"> |
| Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се |
| е ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Срем |
| чета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевт |
| е напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{ |
| Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему бе |
| ала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се вр |
| Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви и |
| е, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... |
| ="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tek |
| и, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог |
| kst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био н |
| жио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће с |
| ћу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: |
| стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, |
| ерује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у |
| лић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна |
| } Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... |
| ај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима те |
| днога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хла |
| , он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Л |
| трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S |
| единицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То ник |
| ије влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а в |
| а код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све куће |
| тељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да |
| ницу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из ва |
| жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst |
| ц већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умал |
| утори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе усни |
| јдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst" |
| ше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграш |
| ице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом |
| у драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече |
| х старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је |
| Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, |
| ..{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p |
| је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из |
| овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Ср |
| ем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> |
| веће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. |
| радом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти. |
| и да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви сре |
| јка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког врем |
| ве обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све пор |
| , ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше г |
| зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док |
| заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p r |
| се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а |
| <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Не!{ |
| проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео |
| S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... < |
| Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине |
| ти дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће |
| клониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дре |
| прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта рад |
| где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а ка |
| су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега та |
| свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа ж |
| арају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, |
| ас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете сво |
| луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена |
| елим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се из |
| сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад |
| , и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tek |
| то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за д |
| — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, пос |
| вину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много.. |
| онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осе |
| још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђеност |
| озриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Нико |
| итит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је |
| је је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратко |
| ад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Д |
| е проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и |
| јна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend=" |
| врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, п |
| у највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад |
| овољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши доне |
| оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослоб |
| них прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољу |
| њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је |
| амишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ниш |
| клиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о |
| ма девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребле |
| мо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецају |
| ... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој |
| њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милиса |
| ц својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили |
| тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Н |
| kst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је стар |
| kst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} |
| ива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе.. |
| кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лиц |
| прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Паз |
| kst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{ |
| знало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сре |
| е због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, |
| стати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, |
| ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Ср |
| дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена |
| алио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниж |
| низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блаж |
| а везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Чове |
| едну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар |
| <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастир |
| rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно в |
| олетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{ |
| ући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим ст |
| Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш... |
| аш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ват |
| ало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри стар |
| леда у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Јо |
| шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код |
| инут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, уч |
| е зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грм |
| о жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јел |
| т Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека |
| А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у ав |
| ...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако |
| S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па какв |
| е њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен |
| p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти |
| е — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни |
| ву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, |
| ише дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свак |
| по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној |
| ху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено |
| та се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све |
| о мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p |
| <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p re |
| ила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </ |
| пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разго |
| подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Te |
| t">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде |
| ргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Te |
| е погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли. |
| га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово ма |
| морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вара |
| ливају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав |
| о, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p |
| или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од |
| ље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нис |
| који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклон |
| ">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био навр |
| ељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све до |
| ој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој с |
| ије се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је |
| у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капет |
| љеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p r |
| ти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек она |
| а кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} С |
| вуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у н |
| кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме |
| ва, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst"> |
| , сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша! |
| т и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бори |
| веће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да |
| ад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несве |
| Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице. |
| уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому |
| </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И |
| енутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице |
| Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао |
| и у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљат |
| небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на об |
| куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то с |
| се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима се |
| , нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Ста |
| да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мал |
| е неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад |
| опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то |
| ва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе |
| лишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре |
| љацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ |
| .. драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то св |
| ше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst |
| зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} |
| t">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно прокли |
| опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?.. |
| м словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година про |
| скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са с |
| еће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst"> |
| ћим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!. |
| т — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледа |
| он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га |
| и шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле са |
| згубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... < |
| тар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та |
| о читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец ј |
| </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} |
| , морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату |
| ељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сирома |
| !{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst |
| ене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао са |
| ји се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да |
| дови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше |
| аја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та |
| другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима |
| st">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођ |
| ле Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p |
| а њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девој |
| ником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци |
| st">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим о |
| Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Нико |
| исан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, |
| ори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом иста |
| , поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Teks |
| <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у |
| говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, м |
| лога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са т |
| ше везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> |
| ривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а |
| ам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе |
| и су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кме |
| ри, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst"> |
| а?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{ |
| еш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... < |
| ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докл |
| њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу у |
| у... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, прија |
| о, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend=" |
| ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у стар |
| да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он |
| мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — |
| {S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обра |
| ано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање прат |
| вожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </ |
| о баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сре |
| гама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Teks |
| а, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту се |
| селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да |
| га дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати |
| толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, прип |
| и је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало пис |
| гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то дива |
| kst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst"> |
| дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згур |
| не: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати овакво |
| с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли х |
| ка, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у ж |
| су знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и |
| ти, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајст |
| о.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане |
| ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p |
| ин јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{ |
| , грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кол |
| шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном ле |
| .. дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми |
| први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од |
| званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
| Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p |
| амо се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту |
| е урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети о |
| </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио |
| редрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатељ |
| е, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не |
| је вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша |
| , учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану је |
| а, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њег |
| него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Teks |
| уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, в |
| а на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао |
| па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четв |
| . </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пеги |
| м удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаш |
| елица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а о |
| млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крад |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани |
| н, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри мес |
| </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао ниг |
| шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може |
| џаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од в |
| кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пла |
| ни су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!.. |
| ећ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћ |
| лина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оно |
| а око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врач |
| дна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, ј |
| мен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и о |
| кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend= |
| .{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуј |
| је се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А т |
| азиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и ши |
| себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: б |
| p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend= |
| а је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p re |
| несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно |
| в писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо д |
| згледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове |
| који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се |
| лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољ |
| умено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није |
| ицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} |
| гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему р |
| . </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p r |
| , па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам т |
| замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли |
| це да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца ни |
| после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му учениц |
| у, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих не |
| ноге жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима |
| кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ћ |
| , своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што |
| на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њим |
| разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао |
| : </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова гд |
| {S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио |
| , ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и |
| ђена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње посе |
| о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подоз |
| а оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић. |
| а мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А |
| асу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и |
| ље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све |
| рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p |
| о.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко |
| змишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелав |
| ="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лиц |
| е учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Teks |
| nd="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош доврш |
| морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је |
| ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend= |
| више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а |
| е узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује |
| не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „ |
| у се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су |
| S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="T |
| буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све ис |
| </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p |
| едао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њени |
| .{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућ |
| путници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </ |
| зора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњ |
| > <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend=" |
| е пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учи |
| д раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет |
| и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виног |
| до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после |
| инац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend |
| аповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без и |
| rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и к |
| пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе |
| Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, |
| ти. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринут |
| иташе га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </ |
| ле лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дођ |
| невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, |
| учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} До |
| Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац ни |
| ер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколи |
| } Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игр |
| и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он дос |
| >— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend |
| скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепа |
| итељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си |
| еке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, го |
| из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога до |
| диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у |
| же, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А к |
| има сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што |
| јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна пова |
| ршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је |
| има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жен |
| S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то ње |
| > <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} Осећаш ли како липа |
| задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како р |
| елим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p |
| да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код |
| па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дет |
| аткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги мој!... </p> <p rend="Tekst">И о |
| младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је |
| цајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи |
| листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне бе |
| шапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој |
| ворити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend=" |
| ј тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend= |
| ицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне посл |
| ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сла |
| ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би |
| сти, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, |
| је се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара ј |
| чић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраш |
| пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку меши |
| му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend |
| о човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бор |
| етом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете о |
| ечи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родит |
| оких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са цр |
| .{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p ren |
| <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} |
| уо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише |
| тељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али |
| рити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend=" |
| че јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш |
| Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осм |
| ио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на |
| , пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ћ |
| нопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од |
| t">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико пса |
| конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа |
| живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протеп |
| њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је св |
| че... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, и |
| њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{ |
| ојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој |
| е својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно |
| у.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жу |
| ше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у |
| рамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео |
| главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кућ |
| стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало |
| ево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је д |
| њишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „п |
| у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а |
| бри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} А |
| , погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst" |
| ов?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће |
| уће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знат |
| могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише |
| и му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи пре |
| еду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање ст |
| е, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по |
| Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па |
| кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак сто |
| .{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три да |
| сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend= |
| селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{ |
| оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> |
| он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаш |
| акука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су |
| из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мир |
| авицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, си |
| нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала |
| хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па |
| ам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!.. |
| ..{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst |
| ="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst |
| иђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А ка |
| аци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу |
| и да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта и |
| rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не сме |
| ри длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила ш |
| ривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> < |
| што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А |
| вена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове |
| S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири |
| о?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи |
| дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, ув |
| в извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst"> |
| , те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем |
| ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела |
| ако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако |
| иколин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се по |
| бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши |
| узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих вол |
| , поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, так |
| /p> <p rend="Tekst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p |
| и Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чи |
| их ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Ст |
| окрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: |
| а белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дођ |
| аветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снај |
| ветом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу по |
| вало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} |
| тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. < |
| се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне ра |
| о би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисл |
| с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светује |
| е једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си |
| з Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи |
| поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето |
| d="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато |
| ekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} |
| а избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} |
| квога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p |
| рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина |
| </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћута |
| пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невес |
| то лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицањ |
| ав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио |
| баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико |
| е Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне |
| је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend= |
| л’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу тво |
| зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су |
| ка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку н |
| ekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче |
| а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац |
| куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час |
| као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и се |
| пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p r |
| ад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра |
| kst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што |
| чу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst" |
| крсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек |
| у је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, в |
| а по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— |
| е тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend= |
| вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико жи |
| аше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend |
| уди целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">М |
| ко певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођош |
| ими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="T |
| rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабо |
| дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађен |
| а гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој |
| јући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом мо |
| S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сен |
| осле погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мис |
| а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту |
| rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Teks |
| > <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, |
| једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робиј |
| узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. |
| з недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш л |
| еше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљен |
| но се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учи |
| t">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асу |
| ела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим да |
| пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је с |
| нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри |
| Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend |
| гименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога с |
| ц сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно б |
| ледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би |
| ев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад |
| усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неуда |
| амилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груж |
| л’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогла |
| ре ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди он |
| rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а |
| бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или |
| наш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда |
| ад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на |
| е да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је |
| Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p ren |
| ше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово |
| види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као |
| {S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да |
| два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, |
| ромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га б |
| сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из |
| стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пр |
| ри дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мал |
| конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће |
| Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p ren |
| не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека |
| збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Р |
| ојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћ |
| у архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и |
| ана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ В |
| ок учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је о |
| презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободиш |
| ужу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео са |
| ј пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да |
| ц кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете уч |
| елога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче |
| ра нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шт |
| у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то |
| вену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мисл |
| прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно ре |
| ирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити ил |
| ра и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пан |
| устио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна |
| наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николин |
| диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе |
| ен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Te |
| идети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Ра |
| ...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ |
| о му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде |
| е помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из |
| о сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, ка |
| t">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека |
| ажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; |
| t">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да не |
| даде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> |
| p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред |
| отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопат |
| вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му в |
| о, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега з |
| , и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га |
| ме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И |
| имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио |
| адне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а |
| да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео г |
| и кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Ба |
| се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима |
| из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сир |
| ="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, у |
| и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и |
| руди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједа |
| руди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак |
| бе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tek |
| добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синк |
| /p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресе |
| Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе |
| рос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S |
| нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину в |
| лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те свој |
| себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подрум |
| S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, М |
| и; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text> </TEI |
| ица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда |
| у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде рад |
| на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у |
| } Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у |
| ко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки |
| прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним не |
| ићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко |
| nd="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветров |
| одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јог |
| S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капе |
| <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш |
| d="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p |
| недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан мома |
| ћаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љуба |
| не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p ren |
| ром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tek |
| ница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па о |
| кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пи |
| а свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... п |
| : да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него |
| е кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мач |
| та од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кри |
| Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А |
| прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док ј |
| . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу |
| сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем ј |
| им уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заис |
| о није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да сп |
| Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То |
| иј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало ла |
| а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако ј |
| лих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије |
| рти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његов |
| шао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, |
| обро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али |
| господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе |
| ти — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да ј |
| а јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="T |
| <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с ким |
| .{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих |
| видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце забо |
| е дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом закле |
| p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђуше и белен |
| врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!. |
| ">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих |
| <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p ren |
| не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и тре |
| ати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је т |
| t">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из |
| после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у дру |
| изнај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, види |
| ако може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћем |
| end="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је ба |
| — Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу? |
| ад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend=" |
| тити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да |
| rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже оч |
| <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, н |
| е, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Мил |
| /p> <p rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та о |
| </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у с |
| nd="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одго |
| месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз заг |
| оном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи |
| се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом |
| цу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, |
| а испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} |
| га јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док б |
| етаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџ |
| куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од пл |
| м цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гле |
| ађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . |
| <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} А |
| е његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно |
| акосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дим |
| адић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како |
| м истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство |
| сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како |
| чуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она |
| Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај |
| розор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она |
| Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето |
| вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{ |
| rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S |
| е дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствар |
| мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пр |
| ло до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног |
| ом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчи |
| ме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијо |
| кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и стар |
| > <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капе |
| је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којо |
| колу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, вел |
| d="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђан |
| која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли г |
| чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tek |
| игли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас ла |
| едаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју с |
| p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плоч |
| ekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели |
| моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу ма |
| ="Tekst">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> < |
| либе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао |
| главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окоре |
| kst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њ |
| ма беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта |
| хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва |
| беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се мо |
| тељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица |
| ">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења |
| му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле |
| ће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, |
| обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, |
| а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </ |
| Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S |
| d="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играј |
| не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога позна |
| сте димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако круп |
| "Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изо |
| ме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, леп |
| нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, |
| главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде |
| исаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бур |
| Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда пр |
| од твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо |
| неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна |
| аду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
| о кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо |
| аше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је |
| качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њ |
| ике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитиј |
| , као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника |
| ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине |
| ацију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из |
| , наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p |
| нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза |
| ш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, |
| и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко |
| ици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом о |
| си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ |
| у, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... |
| је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој |
| гзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола |
| да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред стар |
| Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му вре |
| тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли |
| заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа |
| по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом |
| ош могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">К |
| есно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не |
| ири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачу |
| <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! |
| пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p |
| дахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, |
| рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учи |
| ли кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p ren |
| kst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо леп |
| ладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразг |
| д га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаш |
| ј јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Плани |
| едаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се мог |
| му?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst |
| , Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: |
| одупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p |
| се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове |
| ца шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учит |
| ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p |
| извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? |
| ше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје ње |
| је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst">На друго |
| емац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда |
| лугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се |
| се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не пр |
| умено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале |
| , не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p |
| црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разлик |
| признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p r |
| кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким п |
| е не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“ |
| његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, |
| из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задов |
| е ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, ч |
| . — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend |
| — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео злико |
| е није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој |
| као би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио нат |
| к тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет |
| на прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са не |
| ављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним ја |
| ј како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="T |
| ио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све зб |
| псу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим н |
| тивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две |
| део траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево |
| иколом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, т |
| д једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели |
| кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од |
| руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — |
| рца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом |
| уће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Реков |
| p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај |
| ачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи и |
| ац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко двае |
| анке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чис |
| до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Т |
| {S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!.. |
| Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне рам |
| прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано д |
| ном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, кли |
| тресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звек |
| м.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда н |
| ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} |
| ље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу из |
| воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком ко |
| а твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога |
| омилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да н |
| желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
| ло, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих |
| рне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекр |
| м; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капе |
| а, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропусти |
| е стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића |
| нинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе про |
| да у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није п |
| гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на м |
| ве!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} |
| ekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У груд |
| весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо м |
| показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. < |
| а част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у |
| лада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђо |
| nd="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> < |
| , а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног |
| и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течн |
| се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— |
| исто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна |
| левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, не |
| д зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена ми |
| ра једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову |
| развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} У |
| јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и са |
| Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне в |
| је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst |
| ане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек |
| ц. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не |
| — Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и сак |
| еразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљуд |
| е призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Жив |
| ло, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обреди |
| раз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> |
| њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како мож |
| } Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мр |
| а ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па |
| уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онд |
| сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{ |
| S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Te |
| , а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам з |
| апетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Рум |
| ">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде |
| који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> < |
| лију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времен |
| кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубок |
| тре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погле |
| мена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Стари |
| ко ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за св |
| ...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} |
| напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао |
| аписа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Ср |
| а а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, |
| дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, |
| лом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше о |
| дном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај креве |
| end="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се усте |
| виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети |
| како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, |
| иде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Ми |
| жњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш |
| Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши бл |
| а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, |
| ретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео |
| тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диж |
| диницу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара |
| ру руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим об |
| а недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге ч |
| } И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад там |
| за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да. |
| воја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се р |
| изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="T |
| и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше лан |
| екао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам |
| нуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо |
| .. </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак |
| им листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Te |
| ка конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} |
| и разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{ |
| истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприпо |
| ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, с |
| ермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме |
| а. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p |
| ви мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није |
| ">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене |
| ријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... |
| ему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици |
| уђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учите |
| и. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана пов |
| е Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој |
| >Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-ч |
| раг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата коноп |
| </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend=" |
| и су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није |
| рата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељ |
| ао што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста |
| вора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а на |
| <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине... |
| осле прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клеч |
| "Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две н |
| е побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, |
| а“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на не |
| ити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јаб |
| кога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто |
| ље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих дво |
| кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситн |
| енога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту |
| љу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите |
| о да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне го |
| ма опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, |
| таре Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слу |
| , па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, |
| а уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима ру |
| ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата о |
| екао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио |
| а?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као лис |
| не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам зна |
| се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као шт |
| а са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tek |
| ди поред капетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним |
| и сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p |
| ак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, |
| ка волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним |
| Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по во |
| минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. |
| литвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend |
| end="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али б |
| обарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </ |
| ли плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чи |
| у кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га |
| сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и с |
| онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавај |
| моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у |
| d="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му п |
| полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а ка |
| брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на дал |
| кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад |
| а, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Teks |
| ри у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један |
| , ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p re |
| сављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам |
| еда кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знак |
| се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p ren |
| део је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Срем |
| t">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свако |
| аке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, |
| Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а |
| синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи |
| ш јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, ка |
| баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију стра |
| јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ћ |
| rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst"> |
| рађенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, |
| е наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми струч |
| што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека |
| нило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до |
| на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> |
| задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend=" |
| нин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </ |
| , на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst |
| лони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгуби |
| . — Ја, кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде |
| во из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана |
| остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целом |
| ице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, |
| p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у свој |
| гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. |
| нога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није б |
| он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би д |
| ом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, |
| ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологла |
| и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јаст |
| S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће |
| , грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз п |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за |
| ="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој |
| кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опе |
| .{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би |
| о у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </bod |
| део, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, та |
| ти!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољ |
| ућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била сп |
| село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако с |
| ма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну |
| ве што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а |
| из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло |
| </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њ |
| кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим пог |
| Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кре |
| толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ос |
| t">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала |
| end="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека |
| брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, |
| аде!... </p> <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онес |
| управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу |
| на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, |
| о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, он |
| ије била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале |
| а као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst" |
| а врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend=" |
| , задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, |
| бе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чу |
| са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе к |
| тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свак |
| ="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог л |
| з моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће |
| аш каква је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за т |
| а, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за |
| да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да |
| исав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добр |
| снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац д |
| дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... < |
| устих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tek |
| а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p r |
| p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче коно |
| вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише |
| и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, уб |
| т мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — |
| </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свог |
| добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пев |
| олазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао |
| измислити може. </p> <p rend="Tekst">— Поцркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још су |
| ође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Бра |
| клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко |
| хаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву крови |
| запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећ |
| нај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих д |
| о како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина б |
| ледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек |
| стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам |
| } Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">С |
| <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво |
| ију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда ниса |
| лисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Ј |
| деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Teks |
| онопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти... |
| ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са с |
| њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе |
| ом у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чин |
| ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се |
| зале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst" |
| — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и |
| p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и |
| којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је |
| end="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар |
| : </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени |
| је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="T |
| е?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у |
| браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело см |
| ">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после уда |
| но, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано врат |
| обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику п |
| м очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је т |
| време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p |
| катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запр |
| ућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време н |
| купе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим груд |
| кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али г |
| ..{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала |
| ећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, |
| Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду |
| дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод ј |
| тили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p |
| Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А |
| мац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend |
| е видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милиса |
| а тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tek |
| Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беш |
| и, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце и |
| а руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: |
| тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тиши |
| из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{ |
| ам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се |
| учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend |
| S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обој |
| уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су ж |
| а једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом глав |
| коме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је с |
| ла моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Забора |
| S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а м |
| поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, |
| — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tekst">— Није могуће!. |
| ук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власт |
| </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна |
| а је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="T |
| сле оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило н |
| пратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. |
| </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Ра |
| оса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме |
| чани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви |
| недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, до |
| о лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а |
| ли на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, јед |
| корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месе |
| а, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се |
| rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе с |
| ашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: н |
| st">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна |
| и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} З |
| еше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p r |
| како, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије |
| у упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи |
| је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Ос |
| ="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека ула |
| жила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разгова |
| <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, |
| е то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. |
| !... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја |
| да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онамо дирек |
| Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам |
| ти бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске ре |
| и, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Ораш |
| ="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после |
| .{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, не |
| и. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, |
| као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... </p> <p rend="Tekst" |
| утра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> |
| епо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос, па онде крој |
| плела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштај |
| се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Ораш |
| енџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба |
| али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ поми |
| ошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које о |
| је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатељ |
| </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst |
| где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиш |
| је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја |
| и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и |
| ?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра |
| к му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л |
| ву умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела |
| речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а |
| о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до сам |
| та и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад се нака |
| Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робиј |
| војих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — п |
| ћином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном бра |
| ">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што ви |
| ршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . |
| али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пе |
| ад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, |
| дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} О |
| и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на д |
| о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у в |
| зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво ли |
| сле се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један ди |
| други крај му није за онај онамо дирек привезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} |
| те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} |
| рете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="T |
| кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за |
| тле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено |
| S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> < |
| с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојно |
| имо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p |
| му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Пла |
| овори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић |
| ле тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на м |
| љу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законит |
| шта за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је |
| она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима |
| то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан |
| а!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаш |
| "Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изи |
| ред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педе |
| А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> |
| вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је м |
| кућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш з |
| и се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{ |
| — Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што |
| у кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подер |
| о, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграциј |
| ти.) Осим оца нигде никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, |
| ам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој зе |
| беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад св |
| се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од |
| необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлази |
| ашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Уч |
| .. </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је |
| — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти |
| <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, в |
| еварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђ |
| st">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је сам |
| а... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да поч |
| старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!.. |
| д, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га |
| >— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирот |
| апису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни пре |
| е даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend=" |
| том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Уз |
| а клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим т |
| </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и п |
| ебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш |
| лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жар |
| из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левачкоме: како је то диван чове |
| у мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst"> |
| е. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левч |
| би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — пи |
| и богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свр |
| војим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="T |
| дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tek |
| њче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже коле |
| олена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> < |
| сав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда по |
| госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> |
| говоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мо |
| ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога М |
| е ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то стара |
| дара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прош |
| и, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p |
| неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само мич |
| и у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места која су с оне стран |
| дника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Te |
| и и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све |
| сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме |
| а ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </ |
| д постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу |
| у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да б |
| kst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беш |
| његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} |
| ст свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, признај! </ |
| а у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} |
| цале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надањ |
| све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи |
| нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, |
| аху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу |
| ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећн |
| беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу |
| нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако |
| и ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан м |
| кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо ли |
| /p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— |
| нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst |
| послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само |
| нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док |
| и!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... до |
| {S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прст |
| , одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Р |
| јаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Ч |
| што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врх |
| S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворена вра |
| Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по харти |
| Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дува |
| но, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебе |
| } Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерли |
| знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим |
| о о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend=" |
| што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти |
| rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Доба |
| аместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!... |
| робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила |
| асом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst" |
| које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је |
| јући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, |
| "Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је |
| ошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“ |
| p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрс |
| па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно бил |
| се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јели |
| > <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не |
| е бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="T |
| вица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико г |
| бори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу д |
| з часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, |
| л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион |
| ашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често |
| rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите |
| уљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је подуже посматра |
| него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку |
| леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појас |
| {S} Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угуши |
| стима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и |
| њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је зми |
| иромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="T |
| } Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено |
| Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="T |
| лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. |
| својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме пса |
| ко лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p re |
| st">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајућ |
| мало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани п |
| јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душ |
| уве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учи |
| а, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, |
| — Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица. |
| и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски |
| d="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз б |
| т сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Te |
| ео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, |
| о већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погле |
| ја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече |
| {S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина |
| То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, |
| извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек о |
| опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у се |
| етио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се к |
| елесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети |
| код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у пу |
| а пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — д |
| а мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакр |
| па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где |
| реба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они в |
| у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за не |
| редсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p ren |
| ме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упол |
| исио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро |
| ни да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; пос |
| оро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стар |
| а кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са |
| тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помор |
| ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по |
| дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пусто |
| човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у с |
| ана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија м |
| казиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напун |
| о, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал |
| к сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову |
| зиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ сту |
| ј соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг |
| ока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чи |
| оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!. |
| у...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p |
| <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче |
| st">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан |
| о ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, |
| киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог пожив |
| ан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је |
| ено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!... |
| кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу. |
| ћао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу как |
| t">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белић |
| — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле |
| nd="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не |
| <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град |
| сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора изв |
| ="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била |
| ... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели јед |
| у размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави |
| ="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао |
| ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ |
| и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p rend="Tekst">Пандур је после пр |
| p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господин |
| етани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу запалио!{S} Он досада није |
| учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле ка |
| > <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је |
| аде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то |
| nd="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о |
| се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много којеш |
| а се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S |
| исава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани |
| и — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. |
| d="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој не |
| бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p re |
| посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто л |
| гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а |
| но и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица |
| иједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој на |
| том упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу о |
| о своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера |
| ремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, к |
| нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто |
| е“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Teks |
| га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника |
| Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад |
| ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опе |
| ше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, |
| е, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Радован остаде. </p> <p |
| ле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки ста |
| . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше п |
| вши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није б |
| Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грли |
| се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крај |
| олико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу и |
| па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирк |
| ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју оса |
| ... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да |
| у крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је р |
| .{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају |
| ац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што ист |
| одизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела |
| !{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ |
| разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: < |
| руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst"> |
| оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у |
| ковац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му |
| еном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— |
| ве о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она |
| жда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николо |
| ста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби дв |
| , па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се насло |
| јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно разми |
| ">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освет |
| дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није |
| реће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој м |
| надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке бу |
| његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="T |
| ">Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend= |
| kst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно вид |
| p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто м |
| аше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; от |
| метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ |
| чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цве |
| {S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p |
| у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела ко |
| у кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није н |
| лек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах |
| риђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопч |
| сићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!.. |
| бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру ре |
| rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од ми |
| м извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда |
| ек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и |
| ући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> |
| , — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је милина оном долиницом поред |
| Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу |
| ала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилов |
| знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио пап |
| е тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстим |
| о продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац |
| ekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче |
| година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај |
| а се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учите |
| ља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Бо |
| огдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Ср |
| <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди |
| илисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам ни |
| kst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоста |
| ше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до |
| </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека |
| ј колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} |
| умено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч |
| беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је |
| лавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензук |
| гу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, закле |
| о, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; |
| неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кућ |
| је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени у |
| end="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме не |
| са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да зај |
| } Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капет |
| најеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капе |
| вој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостал |
| ршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврт |
| еба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Т |
| у не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“... |
| данило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну |
| и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била |
| раку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једа |
| евне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада |
| .. </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледај |
| мена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима |
| виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од |
| ише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете |
| ће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чем |
| овци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање сток |
| , а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!.. |
| нуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p re |
| о ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчево |
| </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се |
| једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим бе |
| /p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показ |
| !... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, |
| > <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је н |
| <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам |
| ekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, |
| лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Рат |
| </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти |
| убим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја |
| О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — ми |
| — За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђе |
| <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... |
| </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учите |
| . </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А |
| г! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </ |
| етом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да |
| </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, |
| И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер |
| Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst" |
| end="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. |
| нко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднет |
| nd="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци мек |
| нати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} |
| нем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па |
| kst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар с |
| ог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, к |
| . </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </ |
| рота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с не |
| онио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од |
| планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквог |
| крете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо |
| ледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на коле |
| поро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје |
| , и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се д |
| о на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе |
| у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо с |
| га затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом |
| казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, |
| p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је |
| она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело |
| ставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем |
| >А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац оба |
| у се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љ |
| ме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако |
| е суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијинд |
| изнати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као |
| ше, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није мога |
| икога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, так |
| је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је ср |
| село синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо прев |
| а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету наш |
| ензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопстве |
| } Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи |
| t">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше прим |
| ">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> < |
| Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p |
| љак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласо |
| о ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој ота |
| d="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једн |
| <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу. |
| елчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst"> |
| t">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја с |
| аги мој Милане!... </p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. |
| на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он |
| елом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунче |
| ">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Је |
| и, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љуба |
| он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, по |
| а колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље |
| њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богда |
| цем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst |
| е одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред ку |
| t">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Мн |
| се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у с |
| ч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управљ |
| тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа |
| посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p |
| животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустил |
| ; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном и |
| во, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p r |
| у песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — |
| сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па |
| ко близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела |
| едању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски ј |
| после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у т |
| је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?.. |
| /p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше с |
| ина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Х |
| нао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p r |
| га, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p ren |
| трана дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту |
| Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану |
| ла као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Ш |
| зли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњ |
| е пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љуба |
| .{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, |
| "Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам паликућа! — |
| у ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледил |
| карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најд |
| идео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему с |
| адовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су |
| пољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и |
| nd="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће |
| ави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе |
| је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала та |
| аса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је о |
| е, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелиц |
| ћа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи |
| ме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, |
| чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво см |
| век; како поједе по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиром |
| па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чара |
| покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи |
| укала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изреза |
| сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> < |
| а узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим |
| p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="T |
| ="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покар |
| пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по то |
| лецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој ви |
| е у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није |
| је он никога имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло ј |
| ко, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа |
| ељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— Много кој |
| о од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу зва |
| то куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од |
| о старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су с |
| </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво н |
| <p rend="Tekst">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше ис |
| е?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> |
| а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S |
| о оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, |
| су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Прашта |
| же и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе |
| па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. < |
| >Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше |
| могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, |
| румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим |
| исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... |
| јућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате |
| на кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак б |
| вести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти ид |
| ио наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Никол |
| вити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} |
| онашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а нико |
| end="Tekst">Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога раме |
| ари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све |
| ићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно под |
| и код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајућ |
| е Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а |
| ео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">С |
| му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина |
| никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгл |
| лисава ослободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико м |
| га Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst" |
| тељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па |
| st">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да |
| нића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С |
| и, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су посту |
| е: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p |
| еше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу глав |
| ко старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долаз |
| се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, ч |
| ремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за |
| у да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’х |
| И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши сво |
| ујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га |
| м јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се ве |
| ="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — в |
| ароме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он т |
| етаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, п |
| се заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Te |
| ... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p |
| вети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме в |
| му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружа |
| до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледат |
| И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="T |
| , загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним |
| . </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема р |
| ек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било |
| сти повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, |
| лом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет |
| дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по с |
| /p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици |
| ="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S |
| Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо |
| ве оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу најве |
| е у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о |
| ">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде |
| сле се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, |
| kst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше |
| силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме |
| љао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кмето |
| рио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Б |
| на!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Т |
| а не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно |
| ао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној |
| они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису зн |
| ретензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопс |
| ом браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у План |
| стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу |
| nd="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> |
| о се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скор |
| ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухват |
| коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку |
| онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира |
| о до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ заста |
| своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гру |
| алих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога |
| <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стреса |
| шаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Је |
| несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри |
| то је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, ви |
| него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, коли |
| /p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разг |
| елујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — |
| м данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац и |
| ољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{ |
| итељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да по |
| утору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, сам |
| шље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутел |
| еће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових |
| , одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му реч |
| о уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаже |
| — Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Ра |
| била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, зашто је |
| так хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне беленз |
| </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Позна |
| — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког |
| лицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, |
| ећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, да |
| рата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> < |
| ељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга п |
| лела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Сто |
| st">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, је |
| у да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћ |
| ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од |
| желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend= |
| баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Госп |
| он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst |
| А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst |
| ао да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са св |
| а, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам би |
| евин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишља |
| Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Та |
| </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али |
| рога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари |
| а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, ка |
| а, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не б |
| це? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац |
| ање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише м |
| је и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућиц |
| еданпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си рук |
| о додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване |
| саве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави припов |
| и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p |
| епши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а |
| итељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га |
| чо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па |
| Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Д |
| ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} |
| признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страхов |
| на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ух |
| оходио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, |
| бођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли |
| . </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем |
| до моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца моли |
| о мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели |
| м, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малак |
| о само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Ст |
| вети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме |
| .{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; вид |
| румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледа |
| ли ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме леч |
| <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дај |
| би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђо |
| метовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} А |
| а у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— |
| снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} |
| девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до сам |
| однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара доб |
| Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса је |
| Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издрж |
| онај конопац добити или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упа |
| оће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био |
| ице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бо |
| м груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... |
| "Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструл |
| end="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и к |
| , — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да |
| ац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио |
| Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток |
| ко је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Teks |
| !... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па с |
| о, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам остав |
| жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што |
| се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> < |
| вину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задов |
| гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; је |
| ао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, |
| а није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S |
| е му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Ми |
| ак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поу |
| е ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{ |
| ="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред |
| ">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p |
| нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек в |
| м, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, је |
| почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он |
| Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде |
| ћици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „ |
| од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везе |
| а, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви с |
| ти; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја |
| ед њиме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невесело |
| котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у си |
| , смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend= |
| оћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице |
| ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Мили |
| а ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена ди |
| {S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање прог |
| t">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је |
| t">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговор |
| је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно |
| де је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је ру |
| га учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Teks |
| p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни |
| а опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p re |
| ео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> <p rend="Te |
| брих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе |
| а очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, знао сам ја!...{S} Он |
| ије још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tek |
| о наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се |
| славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Te |
| би, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она |
| хота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече стар |
| rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред врат |
| ова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p |
| мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то |
| ије имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, |
| <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваш |
| Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="T |
| едан, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мра |
| ан Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </ |
| ме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У |
| о сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом ре |
| ао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да |
| ђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се ск |
| е.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се прав |
| запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ја нисам |
| г учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му је све |
| је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: |
| онац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава св |
| . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Осам је сахати избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у |
| џбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђ |
| — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивниј |
| је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахра |
| , а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и |
| о...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, св |
| у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некршт |
| арај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намисл |
| читељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, |
| еди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић. |
| ило око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди |
| p> <p rend="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst"> |
| је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете годи |
| изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А |
| екако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} |
| а се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба |
| вима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га |
| авац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{ |
| братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше с |
| За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице сам |
| >Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, гд |
| обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, с |
| зимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и |
| тили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље гост |
| ју, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— С |
| st">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, ка |
| ђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме з |
| е онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да с |
| ше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху |
| па је издалека пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смеш |
| t">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p |
| како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала |
| извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није н |
| <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу шт |
| ево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бива |
| о... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то с |
| умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко м |
| едва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} |
| nd="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а |
| д некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има |
| ..{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чи |
| знуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе час |
| ">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, |
| рата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> < |
| емља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо ра |
| а изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... < |
| један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све |
| несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадн |
| е, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми |
| на, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах! |
| е што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све |
| о ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном та |
| целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити |
| ме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио. |
| ни око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве с |
| вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p |
| ак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њим |
| х послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и он |
| аве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и |
| воје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала |
| шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} |
| е тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово л |
| огнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш м |
| у? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јаг |
| тари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад |
| куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као ч |
| тарац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онд |
| и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> |
| ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто панду |
| {S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету |
| — А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес |
| но гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Са |
| њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу |
| шће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари |
| га имао, до јединицу кћер.{S} С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко уз |
| ekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније о |
| end="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем |
| ено разговарао са Миланом; па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он реч |
| т из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би мо |
| , све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме прип |
| стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с д |
| лога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хвата |
| елића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} |
| ?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, |
| са једним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствар |
| <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p |
| д се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је нос |
| му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tek |
| ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним глас |
| ају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука |
| петан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, |
| end="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S |
| и, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Te |
| има она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој ве |
| сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била |
| у пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Стара |
| end="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да |
| шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, |
| које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе кој |
| ст своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан виде |
| nd="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари ота |
| једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst"> |
| ати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Teks |
| ад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, |
| н узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} |
| цу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Бели |
| рити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен ота |
| јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца |
| добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Tekst">Ка |
| екосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
| суду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако |
| дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих гов |
| дан пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, са |
| ати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} |
| је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p |
| повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Teks |
| где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу |
| вету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао о |
| само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем с |
| цније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Б |
| е!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца |
| и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета на левој ноз |
| бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало |
| Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те п |
| једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговара |
| S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— |
| аље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих га |
| авати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кр |
| и; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још |
| пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Н |
| не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, |
| ачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори |
| p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шт |
| а вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим см |
| и и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Т |
| Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он с |
| описаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друг |
| nd="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могл |
| људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано ожени |
| ом, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p |
| казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, |
| у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав и |
| види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међути |
| х“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за вези |
| учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо ша |
| и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чи |
| ди Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме |
| се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па |
| ом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, пору |
| х ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар |
| st">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p r |
| а сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{ |
| ице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неи |
| ошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна гри |
| ијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му и |
| изнај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — ре |
| ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend |
| . </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад млађи, кора |
| </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> < |
| </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кућ |
| о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} |
| али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износил |
| о посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кри |
| обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисав |
| ти!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не |
| је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само |
| Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пр |
| една млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tek |
| чекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесил |
| о записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је у |
| а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне |
| јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тих |
| де, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасв |
| оје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити д |
| end="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци |
| д онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чис |
| у лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... |
| усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрити...{S} Признала је да му је о |
| своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме уче |
| не собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојно |
| родирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече |
| кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необи |
| доваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах пр |
| им, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!.. |
| да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и празнико |
| у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу о |
| олим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p ren |
| p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend |
| е и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гл |
| оруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако л |
| заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst |
| о оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, |
| о каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се |
| ут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, ка |
| end="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне дол |
| ве ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђ |
| {S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу уд |
| могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је |
| адно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћ |
| сић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S |
| пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, ба |
| дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">С |
| нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Милисав је радо дол |
| "Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Г |
| рао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{ |
| , он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> |
| ље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p |
| радити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А |
| ла толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слуша |
| ше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; с |
| , па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p ren |
| ала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Ора |
| само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend="Tekst">— |
| Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето реж |
| а...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога жи |
| врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер |
| са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа за |
| но играју момци: свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стој |
| ме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том |
| оје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружан |
| срећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. < |
| <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је |
| rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учит |
| м. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не |
| адовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедају о капетану левач |
| мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се сво |
| са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и п |
| едре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на но |
| им што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућиц |
| нији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да |
| >— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?.. |
| оиграше до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше |
| ачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра |
| ји знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} |
| ше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није им |
| разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S |
| ећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав поса |
| са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли с |
| аше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— Зашто ли сам ј |
| дарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, |
| </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="T |
| нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у |
| еле, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p |
| end="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Рад |
| ђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — м |
| умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан |
| сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p ren |
| једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и |
| ош?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало |
| Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло пог |
| нако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од ча |
| rend="Tekst">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — У |
| ујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </ |
| ице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдес |
| нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисав |
| пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је |
| га су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Пра |
| трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Нико |
| а његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично |
| о у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати |
| ћан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко |
| чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне |
| о, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре |
| бучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала т |
| м; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пу |
| иромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, так |
| евојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је год |
| њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један д |
| у вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће т |
| га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, за |
| биљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst">— З |
| г је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у |
| грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дан |
| ним напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако ј |
| несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... < |
| еду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! < |
| .{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бр |
| задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши д |
| тина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, |
| ратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се поди |
| ели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово |
| ојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него |
| осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и |
| ако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend=" |
| овца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како |
| отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што |
| d="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све љ |
| ере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме п |
| же посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> <p rend="Tekst"> |
| сле се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу б |
| се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет |
| ана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} |
| ле Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих |
| глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капет |
| â.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милис |
| еле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до в |
| љени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда бил |
| видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог |
| омах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, |
| нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend=" |
| м свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, ц |
| , подизала се једна мала кућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бе |
| рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </ |
| о румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав ни |
| учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али |
| ekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Николом. </p> <p rend="Tekst">— |
| nd="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј с |
| а или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из |
| о је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Пи |
| целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу својим кућама. </p> <p rend="Tekst">Мили |
| певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, |
| бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> <p rend="Teks |
| на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људ |
| p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, ал |
| се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељ |
| — Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. |
| ди како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мрт |
| гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tek |
| љених. </p> <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се |
| — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?. |
| те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам |
| ља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро |
| d="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} С |
| лио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и |
| чупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одгово |
| ван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у |
| d="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није ужи |
| није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд у |
| учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да |
| е школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизал |
| нио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитеље |
| пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад |
| еговоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p |
| досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалост |
| руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету |
| сађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш |
| . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одош |
| ва једног по једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав прет |
| е, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек он |
| -Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо |
| е пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне м |
| st">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, |
| у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, он |
| ту, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи |
| рви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Teks |
| сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учи |
| ући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се |
| и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола |
| <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца не |
| из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде ник |
| сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst" |
| ут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него од |
| уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, ко |
| уче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало |
| е би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend="Tekst"> |
| о!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гле |
| .{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко о |
| љиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— С |
| уву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај |
| ше, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Te |
| израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </ |
| путио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је |
| спод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна деб |
| га плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера |
| а је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега |
| нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће стара |
| отом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Н |
| орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубо |
| тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вр |
| ут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је т |
| имо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није ви |
| /p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— |
| аму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p |
| сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају кр |
| агодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи до |
| есет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да ум |
| ће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та |
| ом у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је д |
| о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко |
| <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопц |
| времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по лугов |
| крстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p re |
| ит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем м |
| ше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p |
| кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?.. |
| зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим лис |
| st">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, пит |
| е.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се ником |
| нинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше |
| ="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се |
| се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} |
| показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, на |
| а боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта |
| огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не |
| је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али о |
| сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве д |
| ружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме уче |
| вољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју |
| ку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема св |
| о је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледал |
| ше мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што |
| а тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта доче |
| ="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с уч |
| папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и прика |
| , и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који |
| учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо л |
| своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беш |
| лила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још б |
| кчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница г |
| S} Заветина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе |
| ekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> < |
| то би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али |
| о се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— |
| — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst |
| девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и з |
| раги мој!... </p> <p rend="Tekst">И они се наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан |
| да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћ |
| човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да сп |
| е, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и виногр |
| богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се |
| Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њих |
| а и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend |
| е, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце |
| d="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване |
| како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S |
| е...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, |
| време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је к |
| еселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се |
| rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Н |
| ац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ |
| шу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p ren |
| доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учи |
| о смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због н |
| а далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој је драги ов |
| било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше није |
| ; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, |
| својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па |
| е свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, |
| очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је с |
| да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде |
| p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па ба |
| жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Зат |
| , па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, |
| зуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време |
| атио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. |
| брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму |
| ена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у су |
| и учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богдано |
| нограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом и Нико |
| иста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе пос |
| питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац |
| Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим пома |
| nd="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар с |
| пут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком о |
| нао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито |
| у нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме ниј |
| о је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва д |
| дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде |
| каху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; п |
| а осети... </p> <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> |
| диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— До |
| Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви |
| уткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван. |
| им врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекор |
| а, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер |
| апоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} |
| кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нек |
| ..{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </ |
| к каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">По |
| њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из не |
| мо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремц |
| је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепта |
| виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за ко |
| {S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} |
| единицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из |
| ">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробу |
| ише него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, к |
| опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend= |
| Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Ст |
| д главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S |
| Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две с |
| ије било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио пакосним погледом сва |
| агано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано в |
| а Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни от |
| } Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па ид |
| виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њ |
| с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке |
| Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати. |
| Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад ј |
| Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавц |
| неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и д |
| та ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју |
| е онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p re |
| лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре ни |
| о мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му |
| аљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хв |
| тојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање проговрит |
| а пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампир |
| е код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђе |
| да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико |
| Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шу |
| оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га |
| >— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сун |
| ац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срем |
| упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у |
| авом; поклонише се пред капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да к |
| </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у с |
| у...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмар |
| лелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек как |
| благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . |
| е Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће... |
| кићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмеху |
| ван, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу пали |
| nd="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момча |
| во запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна с |
| или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао п |
| .{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек нек |
| шља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну пр |
| какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају |
| њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му ве |
| ekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да |
| rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све м |
| е растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Teks |
| тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да н |
| тојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у ње |
| t">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{ |
| .{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегн |
| ="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста му |
| ац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ак |
| но неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног вла |
| гу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А |
| с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар оно |
| ekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више прого |
| га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда прове |
| оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} |
| абукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И |
| ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p ren |
| </p> <p rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја |
| е се момци један до другога, не мож’ их се нагледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, |
| емо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала ма |
| што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме |
| е провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све |
| ла по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти ч |
| бота!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десн |
| тан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p> <p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али |
| и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је |
| сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Муче |
| ву, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: блед |
| ога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село |
| Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, к |
| ри мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет изд |
| рећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Te |
| p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ |
| а ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О т |
| а; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} С |
| злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме |
| м за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких |
| Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, м |
| да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend= |
| поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа уко |
| равио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше |
| росиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то би |
| ри на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбар |
| упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, кад мла |
| којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учи |
| х ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{S} Ох, како је ово дивно место!...{S} |
| другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} |
| зују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намр |
| а него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, раз |
| стиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена с |
| мали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, а ћ |
| е у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту |
| p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику |
| , па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p rend="Tekst" |
| ро и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, |
| Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт |
| та Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и б |
| не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свек |
| и оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} |
| .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је С |
| мпира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скуп |
| ме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!.. |
| јстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, гд |
| “ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан |
| исаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у |
| се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!. |
| се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, баб |
| целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори ха |
| се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти |
| старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, |
| љем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе |
| тима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љуба |
| са не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио, па не може да саста |
| лије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу |
| илисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама |
| шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта |
| су да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. < |
| изнаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први мах |
| После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што |
| p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако |
| састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је |
| ђаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењ |
| иса укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о |
| девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али |
| и на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, |
| игурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, |
| без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступал |
| t">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они око ватре |
| је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело |
| — Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други нико није пред врат |
| и и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза |
| и зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Је |
| не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа оч |
| анпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до |
| ада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> |
| ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш |
| д је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни пи |
| , баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с |
| ча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бл |
| >Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — |
| то је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — ре |
| е то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{ |
| воју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад |
| а, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушав |
| и се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! |
| ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше |
| пио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пус |
| end="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које |
| .. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним |
| учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Teks |
| н капетан мете на муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst"> |
| , све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу на |
| о је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно |
| ве си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са |
| бар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да |
| аш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти т |
| /p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да |
| руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устр |
| st">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p re |
| S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p |
| kst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли м |
| рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="T |
| рхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја |
| у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујев |
| уке подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tek |
| дераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да |
| рад, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несре |
| — Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и вин |
| ти... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на |
| пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S |
| е наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да |
| ко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима уду |
| питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на п |
| а горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tek |
| ји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувар |
| док се мало поутиша.{S} Онда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене |
| главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је вол |
| овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јогуница, |
| >Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде. |
| и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ |
| ије! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман |
| од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је |
| донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове др |
| дговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо катедре, про |
| год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Дав |
| ца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа |
| страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу |
| !... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да прив |
| е просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, |
| ори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слобо |
| ика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S} Па како, дете, како још?...{S} Е, е!{S} До |
| дрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је п |
| могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се н |
| , рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Г |
| еш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, м |
| них минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— От |
| у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p re |
| а мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p |
| ање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с х |
| о лакше: јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst |
| руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме |
| е, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи |
| нувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . |
| изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало н |
| није признао... </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га п |
| Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја |
| имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало |
| аније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти |
| даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се |
| о бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамич |
| му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним с |
| рце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео |
| о није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ п |
| ва му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан г |
| он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме |
| и Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p |
| ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, |
| d="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} |
| итељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... </p> <p rend="Tekst">Ми |
| ризнаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Милисављево |
| и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу |
| е што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленко |
| ло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у ње |
| ова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају ср |
| rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она |
| а му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p rend="Teks |
| с, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а п |
| љу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tek |
| то, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу гл |
| убијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend= |
| тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га |
| послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће.. |
| nd="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе з |
| е изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с |
| јало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га паж |
| то катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари |
| капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетан |
| ободише. </p> <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стез |
| обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала |
| ш нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, б |
| а, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst" |
| оте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жен |
| едан ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којо |
| </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те ми |
| епо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целив |
| неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> |
| је изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница гото |
| репашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst" |
| ланинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких се |
| е човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по |
| <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Ч |
| ше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођош |
| је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, не |
| како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пев |
| е, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tek |
| о лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно г |
| и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше зак |
| земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! </p> <p rend="Te |
| на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! |
| ехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати! |
| олико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; с |
| кету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њихо |
| проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како |
| еше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и дра |
| њу и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела |
| воре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да с |
| н тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу |
| Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> < |
| алим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја би |
| а кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које |
| је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође |
| а. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: |
| у... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ни |
| </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— |
| ина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радов |
| ме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и |
| илостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} |
| рекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се ко |
| инко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Нико!... — |
| сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам з |
| било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са свога ме |
| <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену к |
| раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи с |
| > <p rend="Tekst">На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући св |
| > <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ- |
| е ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала |
| ... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и н |
| мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат по |
| сака полице; по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до |
| лујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, |
| али — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst |
| — Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} |
| љ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели к |
| е странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи с |
| у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како |
| кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људ |
| , али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љуб |
| рцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо |
| иш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, доб |
| ија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник |
| ше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога |
| ..{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само једна свећица шки |
| ред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома |
| но љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је че |
| е по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео в |
| а водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после неколико дана |
| ле како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . |
| ремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била пр |
| ром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, |
| ју... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Ре |
| st">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. < |
| да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комшика, клела се да је доса |
| ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, в |
| младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена из |
| учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава по |
| а чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тр |
| е до њега, он претрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> |
| ..{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она о |
| учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала |
| о много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли |
| Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да к |
| е ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{ |
| ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на |
| ток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио |
| лих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито |
| две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она с |
| беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, |
| будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него св |
| рлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као п |
| и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница |
| ада била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У с |
| дур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— |
| , лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена. |
| инчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S |
| зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на ст |
| а младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се в |
| возденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу јед |
| p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта |
| игде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељ |
| браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинц |
| роз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео |
| ујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара јед |
| ића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са |
| су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек |
| тина...{S} Људи као људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, |
| љад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу |
| мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и које |
| а својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци стар |
| њали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђ |
| ти, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му |
| > <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним |
| а помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, |
| вати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде |
| <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, |
| , отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. |
| ковац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Ни |
| </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто ма |
| вљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га |
| ш људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу во |
| стио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад |
| t">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једн |
| га доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, о |
| вераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p |
| иковац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
| .{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. |
| д везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волел |
| Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојн |
| са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна жениц |
| ном, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге |
| а, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљењ |
| ета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а |
| ико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. |
| и протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> |
| иши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вел |
| лео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе з |
| .{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видел |
| човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још |
| е низ реку одоше право Ђошиној кући.{S} Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ |
| ше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад |
| </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у те |
| p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући |
| nd="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учите |
| > <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је л |
| p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p |
| Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> |
| клони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има још неко о |
| морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом, |
| <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да |
| старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend=" |
| хићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само |
| .{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у |
| ошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђен |
| t">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а ко |
| се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно |
| и.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхи |
| а доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па кад му |
| ћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га пог |
| у. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав |
| ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђош |
| емчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о пр |
| га ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па с |
| иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошино |
| је крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојн |
| и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашч |
| све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи |
| е је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милиса |
| rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S |
| и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац извади из недара једну перлама искићену кесицу, |
| срећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, |
| им животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа уч |
| {S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха вид |
| рим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p re |
| {S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ дру |
| ли сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много к |
| е, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </ |
| — Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их с |
| асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — ре |
| ра пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — |
| чуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова |
| а капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три п |
| > <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету! |
| о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен о |
| лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!... |
| н је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету. |
| е и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, к |
| ош једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми |
| >А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гру |
| рећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> |
| мице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут д |
| не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Један |
| </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ ми |
| {S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од |
| "Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу |
| више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе |
| {S} Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, приш |
| аном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго по |
| ен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милис |
| ло намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред ка |
| а измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкч |
| ekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би |
| нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, |
| могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У ње |
| !...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> |
| кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{ |
| ... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о |
| ">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна м |
| ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и ти |
| а висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој ку |
| .{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно |
| ика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком б |
| ци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учите |
| руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, |
| ом умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— |
| их немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“ |
| кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, исп |
| } Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе |
| ореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говори |
| јка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка |
| капетаном, лепо се поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. |
| nd="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче пит |
| лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> |
| епљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку кључаницу, |
| зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. |
| спунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, ш |
| суз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} |
| арам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милис |
| етко смеје, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну. |
| де нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. </p> <p rend="Tekst">— Ко |
| d="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољу |
| Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куд |
| ац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела све о чему је |
| кама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И ње |
| икрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући с |
| </p> <p rend="Tekst">— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти |
| даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети беш |
| си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, и |
| ором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, |
| /p> <p rend="Tekst">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пр |
| авно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Уч |
| , — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tek |
| p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Ш |
| рице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали н |
| <p rend="Tekst">Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин бра |
| а мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... |
| робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га |
| ако ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке ч |
| до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и |
| а доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгле |
| већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и |
| ди стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим у |
| акта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и |
| долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину |
| ="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вин |
| овори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p |
| кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— С |
| га госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је поми |
| правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе |
| неш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?.. |
| "Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи ми |
| ине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично |
| доше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљ |
| речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време з |
| ="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори |
| како су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је она познавала места к |
| ељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више п |
| ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ ј |
| аше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он г |
| у свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено разговарао са Миланом; па к |
| е, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она |
| ви скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је |
| уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав |
| да ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Teks |
| о и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старачки, разговар |
| големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа |
| ви...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији |
| ав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде |
| Он није крив!.... </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу...{S} |
| елица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим |
| јој се све сијало. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост |
| и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а |
| изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одгово |
| о изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту до |
| мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, један од |
| повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рук |
| и, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по ку |
| има осрамотио...{S} И, заиста, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узв |
| Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: < |
| заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гру |
| ац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да не |
| о долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слути |
| ве, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија |
| "Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одгов |
| "Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Г |
| диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учите |
| ати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, |
| нинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три м |
| зио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јед |
| осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу |
| ко најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst |
| та је који знао.{S} Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њ |
| Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend=" |
| ју.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца оба |
| у о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно |
| одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, ст |
| три. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су |
| тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst"> |
| лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили |
| ekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије. |
| . </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, си |
| <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Te |
| а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несре |
| разнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу |
| беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три дла |
| Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му |
| т Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинц |
| ују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, не |
| по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, рас |
| ена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tekst">Ђоша |
| ће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца |
| одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Te |
| мао.{S} Развуче је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило |
| неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је з |
| ио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима оср |
| да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане оч |
| а мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. |
| тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изгледало је као |
| Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њ |
| рашје, па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе.. |
| евиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту |
| } Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. |
| ају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> < |
| ице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени и |
| па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука |
| словци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима |
| <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија ни |
| невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи, па само |
| избило. </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови м |
| беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> |
| евојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут пребледе к |
| полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А |
| игране момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних |
| е проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти |
| да нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота и |
| рку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она |
| есе из недара конопац и дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не |
| дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, те |
| н видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан ко |
| ружјем.{S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њ |
| и Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се у |
| погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руме |
| лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две |
| иједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си ј |
| е!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ са |
| ован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала |
| лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, г |
| d="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. |
| други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то с |
| ара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, |
| како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да |
| дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет пот |
| шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> < |
| е потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је как |
| ’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend=" |
| нђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; с |
| девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и |
| е свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је |
| ретрну и, метнувши своју снажну руку на Стојнино раме, раздвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst |
| он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, метнувши своју |
| нице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, нак |
| а’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло |
| ошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у с |
| и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да о |
| Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат |
| диже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као д |
| губио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, |
| а за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, |
| ти је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари С |
| {S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше за |
| </p> <p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Ср |
| гину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> |
| ве коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубиш |
| ио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се |
| а пратио пакосним погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; |
| у... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв о |
| е види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође |
| апетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да ви |
| <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није!{S |
| нуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, Милисав није кућу з |
| ок се није почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; посл |
| end="Tekst">Рука јој је дрхтала, сва је стрепела од раздражености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше |
| ем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби |
| учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, |
| ?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео |
| ће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, да |
| : </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта |
| поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је би |
| у... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно ле |
| времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша с |
| ело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличин |
| а с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо |
| био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наш |
| , љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и р |
| ли зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком... |
| аре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно м |
| р, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету |
| end="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — |
| kst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме н |
| ровео, нити је она познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst |
| ебе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше |
| цима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> <p rend="Tek |
| а је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта изми |
| ом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођош |
| о дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, о |
| , као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пре |
| е невиности... </p> <p rend="Tekst">Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота.{S} |
| не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих уте |
| е се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и об |
| знати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend |
| оја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Н |
| ше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говори |
| и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после с |
| оговарале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађи |
| л’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би... |
| у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— О |
| и људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога ст |
| ола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p |
| раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... |
| ="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више пр |
| уши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} |
| оване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет |
| p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта че |
| и су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио... |
| пали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистот |
| p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу |
| не јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше ка |
| окарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце. |
| ремена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили ш |
| вали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто не |
| rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум |
| Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрек |
| е чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жало |
| м децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре вре |
| који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> |
| ше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђош |
| Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда пр |
| вао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У к |
| упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend="Tek |
| није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и оговарале и износиле свашта за њу: неке су гово |
| и, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p |
| ... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они кој |
| Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљи |
| он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља... |
| Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, вин |
| му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... |
| ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца |
| га старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p re |
| жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави пр |
| чава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> |
| "Tekst">Стари Сремац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst |
| лисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалости |
| ти, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то н |
| о пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вра |
| ла, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> |
| ућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах с |
| пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена... |
| се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо |
| Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p |
| "Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tek |
| p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst |
| а, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртваци |
| end="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог |
| е и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено погледајући у његово |
| још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти |
| же главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend |
| ружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове златне минђ |
| амоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p ren |
| ">Старији људи и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и |
| ekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време јед |
| кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта к |
| , нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна |
| лио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">С |
| око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. |
| зати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчи |
| н на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румен |
| тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и |
| мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу |
| </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— |
| .. </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, |
| о даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помо |
| Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава |
| астужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p |
| ... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узе |
| и.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend=" |
| rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend |
| упљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржат |
| ава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Мили |
| дну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му и |
| лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што ј |
| м, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшиј |
| нцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, пријатељ-Радоване, — рече Никола, не сумњам, не |
| дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, на кога? — рече кмет Радован, мало к |
| да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мер |
| спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> |
| више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског |
| p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — ист |
| и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tekst">— Њега могу довести, — ре |
| ер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
| ћима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p |
| <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у м |
| t">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој ј |
| мео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја |
| >— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синк |
| S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p ren |
| мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не реч |
| на, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Са |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа из |
| сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tekst">Стари Срема |
| велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш д |
| — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биро |
| је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућиш |
| Ено и минђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... < |
| ..{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> |
| , — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, ниј |
| ди казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде ви |
| играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук |
| ензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо |
| адознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се |
| о све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је |
| огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко |
| бљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у све |
| што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ поглед |
| кући. </p> <p rend="Tekst">Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хар |
| Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p ren |
| амо једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, вр |
| света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве ф |
| у једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, п |
| о нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ |
| амо казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њо |
| <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам пал |
| а тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је п |
| н пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи с |
| ва кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао |
| е могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p |
| на била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унао |
| гледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Бе |
| Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао прија |
| ="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа с |
| ..{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти |
| га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{ |
| њују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је б |
| > <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, |
| еше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није |
| еља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?{S} Ал |
| ти, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="T |
| kst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и б |
| су, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу им |
| учним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу с |
| ј мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, пок |
| вена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђу |
| rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати |
| зрада.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су ј |
| ="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, нег |
| нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и |
| <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом бр |
| пио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди |
| та је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из Крагујевца кући дошао, с |
| обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнул |
| </p> <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више у |
| знио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, у |
| сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ н |
| а прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом |
| је Милисав долазио до записа, зашто је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и с |
| ио се право погорелој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је он |
| учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде |
| е се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту н |
| варио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милиса |
| помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сре |
| он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљин |
| лић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у с |
| ног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозор |
| за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, |
| st">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, |
| е наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина |
| а сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе |
| главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> |
| е поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом де |
| у најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до запи |
| Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и веруј |
| сопственом децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџиј |
| Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </ |
| овек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви |
| ар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред кола и мисли се... па наједанпут п |
| итељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p ren |
| м прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграл |
| на свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га |
| севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показиваше како је срећ |
| астајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst"> |
| ао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До |
| вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кук |
| ранпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
| осподине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати |
| љено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа ш |
| д потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, ни |
| руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју дру |
| асе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се при |
| зан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Т |
| па оде право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Са |
| ћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до |
| се разли по њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање |
| рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотав |
| е Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију |
| ам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p |
| о сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избављен... </p> <p rend="Tekst">— Јели |
| .{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на оч |
| моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи |
| ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, |
| кне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје или код моје куће, обредимо се по неколико пута п |
| ахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си |
| ="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend |
| Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! </p> <p rend="Tekst">— |
| ">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! </p> <p rend="Tekst">— Сад иди |
| учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то |
| /p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако |
| вараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst |
| st">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекину |
| је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с |
| дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... < |
| тујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има де |
| ...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуш |
| Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Te |
| че, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој |
| /p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га |
| мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tek |
| p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те б |
| би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се |
| ме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} |
| добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако |
| t">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А о |
| у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend="Tekst">Сремац из |
| љато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tek |
| t">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— П |
| end="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си по |
| ломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати к |
| rend="Tekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити |
| овеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сре |
| p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је |
| ве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта |
| ећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како |
| ености. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твој |
| ашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати |
| rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају... |
| ео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно |
| </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> |
| Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али м |
| него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како нај |
| да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend= |
| end="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p r |
| разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Посл |
| амо је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) |
| у том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван на |
| си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не |
| рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да |
| ојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ру |
| ао сам оставити сав посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у |
| rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу |
| а водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник |
| ">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем |
| Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде ни |
| па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У т |
| ме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{ |
| мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намисли |
| зиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна вр |
| .{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћу |
| и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а |
| Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао |
| _slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србиј |
| погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> <p rend="Tekst"> |
| ји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји |
| елензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође в |
| не, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавниц |
| ељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времен |
| а, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се |
| и, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била п |
| рихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном вод |
| а, није се никоме кућа запалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би |
| ..{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај сти |
| rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А ником |
| <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, |
| била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гв |
| ку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му |
| Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете |
| рмер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst |
| ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостоп |
| !... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> |
| врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Н |
| е му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, |
| о стакленце са неком загаситом, руменом течношћу... </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водиц |
| и; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледел |
| адника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направ |
| на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Ср |
| теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у |
| {S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде са |
| дуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима са |
| Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> |
| > <p rend="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он и |
| <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">З |
| родаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш т |
| . </p> <p rend="Tekst">— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} |
| амена... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће н |
| за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као у |
| ни који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </ |
| , са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја... </p> <p rend="Te |
| Tekst">— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p |
| о?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: |
| несрећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га |
| "Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси л |
| љиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело |
| ових пољубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p re |
| ушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ј |
| у Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разгово |
| ..{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend |
| чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слобод |
| е као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зрак |
| ашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведо |
| Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спреми |
| етаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом ср |
| уке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти |
| заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капет |
| итељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога зако |
| ро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst"> |
| и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан м |
| ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи |
| ан, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tek |
| уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена м |
| асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се јед |
| ченику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> < |
| емац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Си |
| кад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умре |
| екавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него |
| ут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког вр |
| снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из |
| у земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао сломити ја н |
| p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> <p |
| румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као |
| удија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{ |
| у још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ |
| <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p ren |
| у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, |
| kst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p |
| осиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst" |
| </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Стар |
| — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет издала!... </p> <p rend |
| ?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, види |
| у плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце |
| Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се |
| ога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пр |
| део, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p |
| t">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— |
| /p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласо |
| шити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана |
| ="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се |
| </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гл |
| ајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — |
| ам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, а |
| намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Да |
| уташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио.. |
| ете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још |
| га је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу. |
| : </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жало |
| ..{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да |
| о... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже, ни |
| {S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ства |
| } Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p rend |
| рче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend="Te |
| ољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p r |
| /p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко |
| не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат |
| ткуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ет |
| м мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме |
| омак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Te |
| уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} |
| — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље |
| ућица.{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену |
| у је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказа |
| једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним за |
| ља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p re |
| лу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} |
| цама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиром |
| } Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од хо |
| ="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S |
| </p> <p rend="Tekst">Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи пове |
| оји код табле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, и |
| о ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку |
| авом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарен |
| својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рук |
| rend="Tekst">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ бл |
| се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— |
| , и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарат |
| . </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пр |
| nd="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу |
| га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! </p> <p rend=" |
| nd="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица м |
| p> <p rend="Tekst">— Није могуће!...{S} То он не може знати ко је некада овамо доходио!...{S} Н |
| оћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да |
| а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човек |
| рену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, п |
| S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек к |
| ојом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, о |
| име је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, кад је пијан из |
| добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко |
| ... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговор |
| е куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко |
| атраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим из |
| ви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p ren |
| никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јел |
| шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tek |
| ла сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </ |
| он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{ |
| .{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је кри |
| уке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари...{S} Еј, Ђошо, Ђошо! < |
| још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испре |
| ају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p |
| чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спал |
| Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је |
| и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек |
| котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут |
| а није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend=" |
| е устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је |
| Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега чове |
| оду, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Ка |
| е, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учит |
| за које она није могла знати.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе |
| нице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p rend="Tekst">Јадна мати! |
| сеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад |
| ко га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, св |
| нака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако |
| p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Је |
| иповедају о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за руча |
| туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Бо |
| .. </p> <p rend="Tekst">— Јест, тако је то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још в |
| hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је на |
| не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр |
| те везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о |
| .{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком раст |
| ово пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S |
| арост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан в |
| Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> |
| мо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, р |
| ешто наручи.{S} Ретко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да |
| лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш |
| очивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у |
| тепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се заж |
| вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланц |
| к каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst |
| влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће |
| све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а нек |
| ће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груд |
| е капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да |
| приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот гла |
| p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је |
| однети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш! |
| ...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млек |
| немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} |
| па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија |
| гледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хт |
| , па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа.. |
| здвоји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из к |
| оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илиј |
| е с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
| <p rend="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tek |
| ат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисл |
| ство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин |
| . . . . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад |
| ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Бе |
| н се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких |
| оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта |
| , кнеже, нисам паликућа! — додаде после тога отсудно. </p> <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S |
| rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соб |
| , господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, ста |
| и срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, ду |
| . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета |
| то зна... </p> <p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац д |
| авом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео з |
| ра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што с |
| ме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!. |
| читељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst |
| хире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из |
| ело!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S |
| кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним сне |
| л оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend= |
| ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостиви |
| нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођ |
| му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: изг |
| ине; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно вре |
| ек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; |
| апити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побл |
| ницом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме |
| од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бит |
| ди сахрањују?... </p> <p rend="Tekst">— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — |
| <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пре |
| да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! < |
| с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста |
| S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме к |
| ли, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли с |
| гоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend="Tekst">Сремац з |
| — Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! </p> <p rend="Tekst">— Ни |
| , Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован |
| али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, з |
| па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} |
| >— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И |
| ... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више |
| вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште св |
| обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да ни |
| ави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли дале |
| какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре |
| ске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. |
| са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог бран |
| н се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али |
| {S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, |
| ак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев |
| и на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси до |
| лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Т |
| а кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љ |
| а, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: |
| ете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљас |
| о куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— |
| ијатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Teks |
| уја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, |
| ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако |
| d="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша н |
| ме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . |
| ути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога М |
| } Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесен |
| гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрем |
| м умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капет |
| им негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда и |
| ио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend="Tekst">Сељаци их на путу сретоше, |
| Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбари |
| ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} |
| ше. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га |
| у играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које |
| ега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо узд |
| је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> |
| ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.{S} Ретко је кога казн |
| га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћа |
| ... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним |
| кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, |
| је тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учит |
| чини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово |
| врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно |
| — Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и |
| три спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда ве |
| ву кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњ |
| ваног Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као ч |
| ница, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико с |
| а у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се пос |
| S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди они |
| ...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину |
| је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро! |
| неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их вета |
| ог храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, |
| и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припр |
| а Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, |
| а је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чел |
| а од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац |
| што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; |
| за учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаш |
| шапута: </p> <p rend="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца |
| е, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуче из недара једно парче конопца, |
| ла!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци |
| е у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он... </p> <p ren |
| } Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен свој |
| срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала породица, |
| тву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше |
| ови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S |
| ће, пређоше преко одграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Зат |
| ди и кметови скупише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да |
| ћ са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем |
| пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован из Планинца, са још неким људима.{ |
| уњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, — мрмљаше кмет Радован... </p> <p rend="T |
| ћу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол па |
| о је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило о |
| ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend= |
| записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, б |
| оговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да |
| S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p |
| ила, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, ба |
| {S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељ |
| тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупило и старо и младо.{S} Има ту људи и |
| рнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После се |
| пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли ту сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — А |
| да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} С |
| : </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједан |
| ујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват |
| а гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљ |
| н јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S |
| вих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, в |
| учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а |
| Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то! |
| ља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко пр |
| ек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре п |
| ако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, е |
| тук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, му |
| "Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> <p rend="Tekst">За разбојем сед |
| ла би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend="Tekst |
| ици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчеви |
| е то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише с |
| као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде... |
| е почело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се прив |
| сле се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му |
| ошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт |
| > <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред |
| Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети д |
| оведати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено по |
| е ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гл |
| S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми |
| тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци |
| лио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тав |
| ekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst">— Знам, знам, синко, му |
| м те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стис |
| Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а о |
| запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити сав посао, те |
| момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за леб |
| тору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Ка |
| етана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у |
| ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Ј |
| гова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто |
| — И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће |
| <p rend="Tekst">Капетан се окрете своме ћати, па му званичним тоном рече: </p> <p rend="Tekst"> |
| се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — |
| nd="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе.. |
| ици да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. |
| чним тоном рече: </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти |
| оге су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћата све исписао, он |
| > <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — |
| p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећ |
| а види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне. |
| мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга ко |
| да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац |
| е могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми т |
| прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се |
| је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Боле |
| ди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писм |
| </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend= |
| казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, |
| се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вам |
| "Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. |
| г босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tek |
| пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и |
| ку празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: ка |
| {S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, |
| но рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после |
| епа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Te |
| p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар о |
| ва-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт |
| , то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило св |
| Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послов |
| трдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да |
| од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p re |
| приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!.. |
| rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош до |
| да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој не |
| рно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p rend="Tekst" |
| је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радова |
| па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S |
| таше се: </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Т |
| елић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не |
| ретрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst">После |
| прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичућ |
| nd="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне |
| ркаће као мишеви!...{S} Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} |
| } Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође д |
| илисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, д |
| дуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад ј |
| у; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">По |
| коле...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p |
| е, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend=" |
| о, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш пре |
| ро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, к |
| ра, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... о |
| своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази. |
| о га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а |
| конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="T |
| !...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . |
| у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, п |
| млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо |
| ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И |
| ве је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Мили |
| одај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а |
| ено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети! </p> <p rend="Tekst">Она обори очи |
| ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tek |
| p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p |
| иш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом сел |
| зиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на |
| ан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend |
| а, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, мо |
| а буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} Треба с |
| Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперваже |
| је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини |
| и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине |
| икола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрн |
| ком пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Н |
| ки црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина била турским кревет |
| Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p r |
| догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све науст |
| старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p rend= |
| н ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се |
| ћи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p |
| довољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> < |
| нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога |
| ој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он гово |
| nd="Tekst">— Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. </p> <p rend="Tekst">Ра |
| и сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> |
| тајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tek |
| то!{S} Спреми лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагоди |
| је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти приз |
| t">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што прогово |
| авци... </p> <p rend="Tekst">Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао |
| ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се |
| /p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић д |
| <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто |
| Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. </p> <p rend |
| ознао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне живо |
| још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше д |
| . </p> <p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p ren |
| гледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Ј |
| а тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S} Кадикад и кап |
| пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p |
| и нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју шко |
| {S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа |
| да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице |
| рућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— |
| ме као неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости п |
| инише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p> <p rend="T |
| .. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати! < |
| хташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостиви |
| две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, ни |
| У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жалосно изгледала: прозори |
| ак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два- |
| би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку к |
| сок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загаси |
| и два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{ |
| е Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети |
| p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у тебе просити. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћ |
| Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} |
| st">— Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца... — Учитељ од |
| и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p r |
| то лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p |
| , обредимо се по неколико пута пљоском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да |
| е не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа |
| је дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опори |
| ти... </p> <p rend="Tekst">Онамо, опет, у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се |
| то, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, с |
| вином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ног |
| гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу ј |
| ше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала |
| шче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његов |
| човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, плам |
| леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако са |
| а у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, |
| игра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што |
| еља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљ |
| увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> < |
| у о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен |
| е у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p |
| kst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупље |
| евета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, |
| а и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако старач |
| убави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли да |
| тари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет и |
| дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би чо |
| одина: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада |
| р, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У |
| е лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{S} |
| и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
| {S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има в |
| оју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца. |
| о бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst" |
| на, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у кућ |
| дикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: </p> < |
| непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно п |
| доше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову |
| у?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="T |
| љ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тај |
| који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} |
| ио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се нас |
| судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу бе |
| аседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски |
| н скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или пл |
| ">— Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погл |
| иповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању |
| би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих |
| дбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Он |
| ... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије |
| га сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима как |
| rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме |
| мо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да з |
| ред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је ч |
| , да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није в |
| ко јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају, па, и сама не знајући, пришапну му |
| , лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!. |
| ј Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу |
| познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. </p> <p rend="Tek |
| овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. </p> <p rend="T |
| р; после се младић диже и пољуби старца у руку. </p> <p rend="Tekst">— Наумио сам је, старче, у |
| њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе! |
| После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна м |
| ане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} |
| и стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту |
| риве погледе којима је пратише она паде у несвест. </p> <p rend="Tekst">Милисава ослободише. </ |
| , показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— |
| Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам |
| драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чин |
| ђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није |
| — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио п |
| арац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право |
| треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend="Tekst" |
| сав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} У |
| ли што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људ |
| утрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“... |
| нама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из |
| теља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S} О, како је слатко |
| тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега |
| таше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, |
| да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капет |
| : </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend |
| сле неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљаниј |
| еној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахра |
| није имао нигде свога...{S} Остарео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке сув |
| ело да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо |
| врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба. </p> <p rend=" |
| се мора извидети, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа. </p> <p rend="Tekst">— Не сумњам, |
| је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакл |
| јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— |
| коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио.. |
| зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . |
| ...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао |
| ао: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја нег |
| а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручи |
| живе...{S} Сремац му досада никад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи |
| ; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p r |
| . </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистр |
| не боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој |
| тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју уч |
| о га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} Н |
| — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p rend=" |
| ">Ноћ је...{S} Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето р |
| и је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је? |
| rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу |
| празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Ме |
| жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе сла |
| а.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, ст |
| друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово ме |
| Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао |
| је и пажљиво посматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало тр |
| оје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше т |
| гзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Људи се ћут |
| Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недар |
| уја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог |
| d="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} |
| <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим се спусти низ |
| ајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценос |
| ати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њ |
| се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учи |
| беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођ |
| дук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе које је половина би |
| <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака |
| ше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот г |
| чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с к |
| ekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Д |
| ли се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било |
| мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревн |
| т Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, |
| <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме ј |
| де до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— |
| > <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst" |
| ац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица своји |
| уге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сеља |
| д потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако д |
| а Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те |
| гу какву играчку...{S} Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне бо |
| адошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у |
| каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девој |
| ељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад |
| еном децом. </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, стар |
| ни једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разгова |
| обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изг |
| </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи се разиђоше |
| ошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— |
| t">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Г |
| еду — одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодину, до мађистрата...{S} И твој је Милисав избав |
| тељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапута |
| е што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па |
| лу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец |
| > <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </ |
| момчадије...{S} Само један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостиј |
| nd="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко |
| дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна златна г |
| {S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S |
| м, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за |
| би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онд |
| беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната |
| зачуђено; јер све откако су се доселили у Планинац, није је стари отац никуда провео, нити је о |
| коле Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... < |
| шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О |
| Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе |
| ело пушити.{S} Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче в |
| могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена б |
| није приближио и, зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p |
| диш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шаре |
| већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћ |
| ало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му ј |
| t">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tekst">Она се осмејки |
| е и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} |
| а то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике |
| .{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматр |
| зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ов |
| ко једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — одне |
| две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. < |
| end="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој јединици. </p> < |
| то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p rend="Tekst">И старац љубљаше њену |
| пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или оре |
| , — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна бољ |
| ила...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога |
| исав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уз |
| две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, |
| до и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. |
| ј дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме сад?... |
| мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, |
| еби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, он |
| р с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, п |
| Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и |
| поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклони |
| {S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад |
| а се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђено |
| p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поре |
| како намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Сто |
| ..“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трез |
| S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се де |
| </p> <p rend="Tekst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто |
| ко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p re |
| ћи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема... |
| . </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издале |
| .{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!... </p> <p rend="Tekst" |
| олико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести |
| а умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе г |
| ekst">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, |
| олико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешт |
| га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све ш |
| а добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело п |
| са њене лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на дев |
| азником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сен |
| боко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима у |
| ратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љу |
| транпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ни |
| оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиро |
| но, сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају как |
| агоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено |
| на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљи |
| удске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старц |
| а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p ren |
| а врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, је |
| е: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p ren |
| е осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе лутки |
| ?{S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе |
| Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S |
| и једно млеко!... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гру |
| и са њиме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог бр |
| . . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> |
| нда извади иза силава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, |
| напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је о |
| о зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна ли |
| ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према бл |
| лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, шт |
| <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема дв |
| ада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостиви |
| ему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Тур |
| , па, и сама не знајући, пришапну му на уво: </p> <p rend="Tekst">— Ох, драги мој Милане!... </ |
| ћу запалио!{S} Он досада није ни мушицу увредио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја зап |
| rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је издалека пратио |
| шљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може. </p> <p rend="Teks |
| осматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драг |
| ше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече бол |
| ло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Са |
| kst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онд |
| а и деце. </p> <p rend="Tekst">— Нек се угуше, — рече у дивљој јарости, — нека изгину! — Затим |
| а свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, |
| коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst"> |
| е да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, |
| ан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће |
| Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је |
| е...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љуб |
| то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школ |
| војој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису...{S} Кад је сти |
| рећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се |
| оворити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „бе |
| t">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква је |
| звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до с |
| ака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире |
| је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов пи |
| па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места куда јој ј |
| тарац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудит |
| е бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није |
| убоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Ми |
| р старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде п |
| е тога капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетан |
| </p> <p rend="Tekst">— Милисаве синко, уђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао |
| .. </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пре |
| н и друге маленкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и остали |
| ека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта |
| није од потребе... </p> <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је по |
| иде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; пос |
| више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; |
| ји им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </ |
| гао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он уз |
| руже; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!... |
| арђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. </p> <p re |
| rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио |
| к, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са стар |
| ј дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој м |
| сав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p rend="Tekst">— Никад! — одговараше |
| истинитије него све речи казује осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе с |
| везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погл |
| наца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, |
| лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадно моје |
| им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па он |
| мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако б |
| жанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са |
| слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешко уздахну: </p> <p rend="Tekst">— Слободан!... </p> <p re |
| азе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="T |
| га, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се мало од узбуђености повратио, он |
| Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тихо уздахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!.. |
| о снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </ |
| .. </p> <p rend="Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког време |
| ко невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаш |
| пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милиса |
| и речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан! |
| це учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... |
| прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца |
| потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти |
| би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се |
| днога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док |
| пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о |
| линој кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао. |
| их Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољством, одреши са дирека конопац и веза њи |
| ешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богосло |
| !.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, прав |
| </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га |
| пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на вре |
| ријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си с |
| кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} |
| висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко |
| ремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши г |
| а је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А и |
| бледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} |
| а ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Ј |
| нула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде настрану... |
| муке, признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!... </p> <p rend="Tekst">Румен на лицу Мил |
| оговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се |
| а некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сах |
| из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одго |
| .{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} Зато су је и о |
| Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Пла |
| уда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци уђоше. </p> <p rend |
| спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада |
| р беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Напр |
| ви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у њ |
| ено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао |
| њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, к |
| А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, св |
| а, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељ |
| итељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговорити, до само: </p> <p rend="Tekst">— Ох, зн |
| беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst">— Сутра ујутру о |
| рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кр |
| крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, ј |
| ита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да г |
| љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојч |
| оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне к |
| ћ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку: </p |
| е док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. </p> <p rend="Tekst">Тако он то свакоме приповед |
| у нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, к |
| ева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу за т |
| у: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрепт |
| веном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све |
| рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учит |
| се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. </p> <p rend="Tek |
| о је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на |
| беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ши |
| рекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако ран |
| век од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, к |
| } Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе |
| d="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд |
| це!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бр |
| ..{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве нев |
| ји је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац седе на свога м |
| rend="Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> |
| rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда ти те минђуше и |
| rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како лан |
| </p> <p rend="Tekst">Ђоша погледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend=" |
| лим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге |
| Онда приђе стреји и тури у суву кровину упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади |
| учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи |
| стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за |
| ења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним сл |
| , крадимице, провуче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако јед |
| st">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше |
| те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ствари. |
| су видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатк |
| ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић н |
| није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разгледаше ц |
| оје волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> < |
| асвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После се тако исто л |
| и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око ку |
| овића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчев |
| у године и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нар |
| d="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари С |
| цу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p ren |
| ва Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{ |
| вши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend="Tekst">— Узми, пиј!... </p> <p re |
| држати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме на |
| луду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочека |
| rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице ви |
| rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило с |
| су...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје оправдање |
| м задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За живота с |
| тискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} |
| Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.{S} О |
| и је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{ |
| во, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја С |
| бље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> |
| пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто |
| !{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> < |
| .. — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. < |
| ме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S |
| rend="Tekst">Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </ |
| дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, |
| од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није |
| p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице |
| трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве!... драги |
| у текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао: </p> <p rend="Tek |
| е, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опет, није добро испекао за |
| ђе да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који |
| даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који бе |
| шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као |
| сти жену... па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца...{S} Па немој, синко, д |
| дио.. </p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, |
| Месец је зашао, и тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се лип |
| <p rend="Tekst">Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га |
| ело говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу |
| коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гле |
| ?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да |
| тојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухвати |
| трова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнае |
| време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагле |
| ивица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у |
| са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одош |
| е навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p r |
| ekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend=" |
| <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад н |
| st">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst">— Све је у реду — одговори Ср |
| p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А |
| <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеч |
| а. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбиц |
| end="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — |
| ли запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни |
| kst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> <p ren |
| ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више |
| е почупао косу?... </p> <p rend="Tekst">Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом од |
| о много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружани |
| ољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи да |
| атрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: о |
| јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синко!...{S |
| сто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевш |
| ади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове оног кога је намислио: </p> <p rend=" |
| соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозор |
| по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући. </p> <p rend="Tekst">Жалос |
| .{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи |
| учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend= |
| ekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован с |
| читељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p> <p rend="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше |
| на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону тужну празн |
| у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога |
| Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у |
| о, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p re |
| вако мицање пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а |
| ремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p |
| лио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и с |
| Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече к |
| е: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немој |
| Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се |
| <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неком закинуо или зајео.. |
| и; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Никола, н |
| де је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто пре |
| е водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега |
| > <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало |
| ком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагну |
| kst">— Куда ли ће тако у друштву?...{S} Учитељ и стари Сремац!...{S} Ту нешто има!... </p> <p r |
| сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Te |
| зверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и н |
| оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитују |
| е носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; |
| а је она друга половина од конопца... — Учитељ од зачуђености трљаше очи.{S} Сад је тек појмио |
| . </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што |
| према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му |
| "Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисл |
| илисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину |
| t">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад |
| е у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљу |
| није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом |
| их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавиц |
| ђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ни |
| "Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tek |
| е видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, блед |
| одмарају... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ ступио у кућу, затекао је Милисављевог оца где м |
| ekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој |
| </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, |
| не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много |
| ..{S} О, стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је |
| сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта на колена, з |
| end="Tekst">Ту, на њеном камену, сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику... </p |
| nd="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац жи |
| ћи. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помо |
| rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога уч |
| сле се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, има ј |
| </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и в |
| ам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је в |
| пише се код суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Плани |
| на једној клупици стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта |
| вета... (Те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити.) Осим оца нигде никога, ни кума |
| Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!. |
| атре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе |
| rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклон |
| чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с |
| ра, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Краг |
| , баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. </p |
| кад све изгубимо! </p> <p rend="Tekst">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хте |
| е шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није |
| кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. < |
| умеш ли ме сад?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p |
| ља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са свога места, па се рукова с Радованом |
| ...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно |
| ако се разиђоше... </p> <p rend="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља |
| а: „нечиста кућа“. </p> <p rend="Tekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} С |
| , докле не призна. </p> <p rend="Tekst">Учитељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам ни |
| исав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли |
| Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је |
| — Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — одговори стар |
| о је тако редовно походио свога доброга учитеља...{S} Он и сам није знао куд је управ’ полазио. |
| а је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше т |
| подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџа |
| писмен...{S} Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су |
| већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Сремац сасвим искрено ра |
| ра једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, |
| з једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац |
| јеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је |
| приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сре |
| st">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend= |
| лео наше комовице? </p> <p rend="Tekst">Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим раки |
| се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, до |
| — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, пр |
| rend="Tekst">Сад уђе и стари Сремац са учитељем. </p> <p rend="Tekst">Милисав се сав стресао, |
| у. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелиц |
| овара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз |
| од узбуђености повратио, он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали |
| и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Бе |
| t">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, други, опе |
| те невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да |
| да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tekst" |
| м додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend="Tekst |
| емца. </p> <p rend="Tekst">— Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, б |
| ривезан... </p> <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изва |
| Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу |
| донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де каж |
| тавио... </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је ста |
| з образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ |
| да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из |
| се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst">— Учитељу, синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу |
| у перлама искићену кесицу, па је показа учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену |
| е гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди.{S} Учитељ п |
| rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за неко „предсобље“: онде се они |
| о покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са својом јединицом. |
| ур савијајући, у недра; после се окрете учитељу, па му рече: </p> <p rend="Tekst">— Сад још с Н |
| је знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча п |
| !... </p> <p rend="Tekst">— Јест, добри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се |
| вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна |
| ekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади из неда |
| м тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није умео изговори |
| сва деца твоја... </p> <p rend="Tekst">Учитељу пођоше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, |
| , — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p |
| ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има још једнога учитеља; та не иде он бадава Ср |
| ије носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад знам! — рече учитељ. |
| еши. </p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некак |
| и са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, |
| е, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, |
| удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти пла |
| угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!. |
| о до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а ск |
| а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срем |
| <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита |
| устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— Седи, Јелице!...{ |
| селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти |
| , нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p r |
| кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend="Tekst">Милисав је |
| асом, који је као устрептали звуци меке фрулице до њених ушију допирао. </p> <p rend="Tekst">— |
| , — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} Је л’ ти отац озд |
| !..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та ту је он |
| е време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} Стојна зацело није заспала!...{S} Та т |
| торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па |
| „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> <p rend="Teks |
| че л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tek |
| е измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећ |
| рама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па |
| и срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p ren |
| обро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га |
| nd="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зо |
| {S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стег |
| "Tekst">— Ја, кнеже, нит’ имам пера, ни хартије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових |
| се... па наједанпут пребледе као листак хартије: </p> <p rend="Tekst">— Ох, сад знам!{S} Сад зн |
| ху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло |
| едала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од ста |
| , па и та је жалосно изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима с |
| ече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tek |
| ремца и учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — |
| засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мор |
| да ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу, ето, |
| потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} |
| ирило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један момак с |
| и, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Teks |
| ва ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти м |
| е него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће ба |
| удски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend=" |
| а кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — |
| убави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замисл |
| узе стару руку свога родитеља, па је, с хиљаду пољубаца обасипану, тихо превлачаше по својим вр |
| аву је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад се тргне, погледа у звез |
| ика стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> |
| се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до посл |
| а је милина оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гв |
| ekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учи |
| ајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — ве |
| </p> <p rend="Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрат |
| гнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки |
| Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су тајне изишле на вид |
| огзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него |
| спитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да |
| вљен... </p> <p rend="Tekst">— Јелице, ’хоћеш ли са мном у Јагодину, — рече стари Сремац својој |
| помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме |
| а ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Су |
| нечему помогнеш. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да |
| било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно |
| да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капета |
| шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас |
| него, лепо, у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људ |
| тељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и |
| заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, удари |
| није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрају |
| . </p> <p rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су т |
| качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке |
| о, Јело! </p> <p rend="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће п |
| ош лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p |
| ekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гл |
| </p> <p rend="Tekst">— Љубим те!...{S} Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори н |
| Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам |
| рив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио как |
| мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати.{S} Кад је |
| је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш л |
| </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту |
| ај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао сам оставити с |
| Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва п |
| .{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst">Старац узе са задовољство |
| а Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмир |
| S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручиц |
| ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак боси |
| аш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... </p> <p rend="Tekst">— Оно, које и т |
| d="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро сво |
| м тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело, Јело! </p> < |
| поведа!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Мили |
| а обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у с |
| дати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; ви |
| паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди з |
| p> <p rend="Tekst">— Јелице, ти заливаш цвеће...{S} Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... |
| , нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. |
| уди, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају, па се онда разиђу с |
| у, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су |
| не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?.. |
| . . . .</p> <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како |
| натом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле к |
| о, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... |
| } Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има вре |
| едва разликују предмете око себе.{S} На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, н |
| у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, п |
| оведао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању в |
| S} Такве дуванкесе није ниједан момак у целоме Планинцу имао.{S} Развуче је и пажљиво посматраш |
| ико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто |
| онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упрљао. </p |
| ре очи и, лагано корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледн |
| Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, |
| ој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепот |
| ма још?... </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, ми |
| и или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина |
| које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио |
| ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је о |
| а: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њим |
| лавом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} О |
| агасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тка |
| орина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и |
| артијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се могло, као кроз неку |
| иса; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога стародревног храста с |
| обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету празне собе |
| мешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се тал |
| до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочин |
| знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближ |
| слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— |
| <p rend="Tekst">Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред ч |
| утела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и |
| притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро пр |
| укав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса н |
| претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано |
| А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црве |
| све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!. |
| се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је |
| ним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбана клуп |
| показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И |
| — Није!{S} Још јуче оде с неким људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим поглед |
| а:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, н |
| вом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се |
| мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пу |
| елица са Милисавом, кад млађи, корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. </p> <p rend= |
| го тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће |
| и се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред в |
| ...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у |
| d="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико |
| . </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред |
| о, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — ув |
| његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> |
| ме добио... </p> <p rend="Tekst">У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника с |
| си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са св |
| рбије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, |
| животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, |
| снице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој туто |
| >Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... </p> |
| си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њим |
| ст. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошл |
| л’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на прси |
| за једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути |
| гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову заповест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли |
| отиња је!... </p> <p rend="Tekst">— Нек чека!...{S} Кога има још?... </p> <p rend="Tekst">— Јед |
| тојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} Ти си слободан! </p> <p rend="Tekst">Он тешк |
| поздравише, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst |
| тељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали |
| Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца |
| Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
| ници раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Међутим се стари Срем |
| озбиљна лица својих судија, па, ћутећи, чекаше њихову пресуду. </p> <p rend="Tekst">— Јесу ли т |
| ава своју мараму, па, убрисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћат |
| на познавала места која су с оне стране Челица и Ратковића. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац ј |
| <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха, |
| својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у његовоме наручју дрхтала као прут, а |
| ина: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада п |
| е-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p |
| бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет |
| времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} |
| и свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> |
| ом урођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све |
| све исприповедао, кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се р |
| ости трљаше очи.{S} Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S |
| ...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио... </p> <p |
| ако им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љуба |
| уменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само |
| нима са добрим старим учитељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, ве |
| шао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша.{S} Онда извади иза си |
| p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим друкчије изгле |
| ућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш л |
| ву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милис |
| д сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.{S} Кадикад |
| мца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је |
| које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као к |
| ни где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p re |
| ло, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све с |
| прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он ми |
| војче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земљ |
| ојим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гле |
| се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакш |
| шиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— |
| ромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst |
| ђе и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он |
| ада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће ни |
| неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као п |
| /p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића |
| end="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозде |
| </p> <p rend="Tekst">Канцеларија му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих да |
| их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде кап |
| ш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше не |
| неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи с |
| алтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео |
| старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме пона |
| атио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S |
| а барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће изма |
| капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изг |
| ога је намислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tek |
| rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чист |
| а Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. |
| заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце |
| p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и |
| . </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, т |
| у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје седнице...{S} Ту је Никол |
| вца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру к |
| пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Te |
| ео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, су |
| а мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу в |
| ваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код тв |
| ити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући |
| иликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ |
| едне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада |
| ав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су је |
| ују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се д |
| </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено |
| и брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља |
| и видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Д |
| о капетану левачкоме: како је то диван човек; како поједе по половину јагњета за ручак; како н |
| илисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан з |
| ења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу |
| ужанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји |
| абином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се н |
| “ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о то |
| ријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са |
| кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капета |
| ековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији. </p> <p rend="Tek |
| живот у селу: нигде живе душе!{S} Нигде човека!...{S} Само љубав и мрзост стражаре...{S} Никада |
| онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је ње |
| о, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: </p> <p |
| p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и ме |
| p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао |
| Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p rend="Tekst"> |
| rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... |
| ају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опе |
| } Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи, сносио то страховито мучење...{S |
| суднице.{S} Ту дође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није с |
| таница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милиса |
| е дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна работа!...{S} Кућа му је, некако, сама за себе на |
| чи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа ка |
| о лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема |
| а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у |
| га кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> < |
| самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — в |
| плашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Старац о |
| ">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да прода |
| ..{S} Осећаш ли како липа мирише?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ |
| чуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који је нешто п |
| ћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце. </p> <p rend="Tekst">— |
| ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад |
| посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, |
| ица оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим с |
| очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму славуја, онд |
| рац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљива...{S} Сиромах |
| ла, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> |
| rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало храпава, заједљи |
| читељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш виде |
| али „Сремац“, рукова се с њима, па тихо шапуташе: </p> <p rend="Tekst">— Праштајте!...{S} И чув |
| ео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се насло |
| у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно вре |
| е њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ниједна сељанка!...{S} З |
| дљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до |
| пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима...{S} Милин |
| ш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено |
| ном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак до ниже колена, на нога |
| којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена из |
| унак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија |
| </p> <p rend="Tekst">— Познајеш ли ову шарену дуванкесу? — питао је учитеља. </p> <p rend="Tek |
| ..{S} После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве |
| } Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенит |
| ко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила ват |
| kst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђут |
| ј преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша |
| и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде |
| га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су |
| натуче наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно |
| пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пен |
| а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим |
| животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по вароши |
| . </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до раз |
| штени црвени јастуци, оперважени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана |
| </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, |
| ућевних послова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина |
| игде живе душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну |
| аки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Ле |
| и били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У |
| ом однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на |
| еђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одреши уже и |
| е се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Нико |
| <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, гд |
| како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра |
| дође. </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао |
| st">Он, наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, н |
| душе...{S} Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу.{S} Он погледа кроз једну рупицу н |
| што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па н |
| оше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад |
| end="Tekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога. |
| чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгрозније освете, какове с |
| ку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као |
| е ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће |
| тал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озби |
| у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега н |
| ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не |
| мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је ост |
| му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли у себи: лако се |
| икола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојиц |
| Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему из |
| едаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с Ђошом? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, сн |
| аве дете, ти си ми нешто невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Teks |
| p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се |
| шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата ст |
| поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо |
| и, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је зажарено, јелек му је на |
| е, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, |
| се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је радио?{S} То нико није знао...{S} Тако једанпут, |
| лисаве, признај! </p> <p rend="Tekst">— Шта,... — питаше младић зачуђено. </p> <p rend="Tekst"> |
| данпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неко |
| иколиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Te |
| е сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће ту?...{S} Он нешто зна... </p> <p rend="Tekst |
| ачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш то, Милисаве? </p> <p rend="Tekst">— Љубим те |
| ом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, синко?{S} Ево те твоји избавиоци чекају!{S} |
| Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Tekst" |
| end="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девој |
| вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend= |
| се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, н |
| апу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени |
| пир, снао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га баци |
| сам, учитељу. </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend=" |
| уњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— Па шта сам ја учинио?... </p> <p rend="Tekst">— Кнеже Радо |
| велику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи |
| да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трже: < |
| ekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може |
| ?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вешт |
| тави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чеках |
| вредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом |
| гласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А по |
| ">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend |
| до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend="Tekst">Утоме доведоше М |
| . </p> <p rend="Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— З |
| ца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћу морати |
| <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старост своју |
| ме два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће вл |
| икућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђоше... |
| „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је |
| нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па не |
| д нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се |
| едну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.{S} Такве дуванкесе није ниједан момак у цело |
| kst">— И онога несрећника из Жупањевца, што је манастирско прасе украо? </p> <p rend="Tekst">— |
| је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tek |
| међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног цр |
| а му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара |
| а њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говор |
| пет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрт |
| и не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род! |
| епрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла није |
| st">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и |
| авише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p rend="Tekst">Мил |
| ла, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она |
| р залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек |
| ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> |
| а се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} |
| м видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни доб |
| е све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после по |
| н век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за |
| окле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два |
| е то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме из |
| слова, умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бе |
| инђуша!...{S} Ох, несрећнице!{S} Та све што је на њојзи, све је то његова... крађа!... </p> <p |
| </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, глед |
| едним писаром из Рековца и пописаше све што је по смрти његовој преостало.{S} Ситније ствари, к |
| rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. </p> <p |
| ако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . |
| в посао, те ме ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла не |
| .{S} Она се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћ |
| /p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој |
| у скачу?{S} И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја н |
| t">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појас |
| и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу?{S} И он |
| rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече пол |
| чега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут з |
| да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога |
| овића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, |
| е на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па |
| ано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљуб |
| доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Tekst">— Јесам, у |
| <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, |
| ем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си в |
| .{S} Треба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то и |
| мах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они |
| ивљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он ник |
| редио... </p> <p rend="Tekst">— Ти пиши што ти ја заповедам... </p> <p rend="Tekst">— Ја, кнеже |
| rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванкесу...{S} Сећај се, учо! |
| ду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата |
| <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожен |
| за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше в |
| ова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, ка |
| њеним снежним образима она танка румен што истинитије него све речи казује осећање узбуњених п |
| коле Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је понека баба, с пор |
| ослушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна |
| ekst">— Знам, знам, синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да п |
| Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Бел |
| и!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће |
| одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он сасвим кратко одговори: |
| тице, једна по једна, ућуташе се, само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, диво |
| ти гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људ |
| љају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи кроз прозор у сиву да |
| гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... < |
| тати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа... </p> <p rend="Tekst">Месец је за |
| че, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, оп |
| Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћи из пламена избавио...{S |
| >— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Tekst">Јелица се тр |
| о, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћ |
| орили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су |
| иколе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине кућ |
| аспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p rend="Tekst">Кад је све |
| капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!.. |
| очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </p> <p rend=" |
| заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Tekst">— Ту има трага, |
| свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, |