ад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, |
е нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се м |
„Житија свјатих; декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, |
длаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} |
ости: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он |
авно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, оз |
намести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Ле |
стано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго |
што ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој |
зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева |
рабио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам от |
шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манастирских ливада |
.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи |
} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже |
њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> |
ку.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен |
кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и в |
Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу се |
анина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастир |
.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p |
оставља код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње |
инута после прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господин, кога већина гостију почешће по |
се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише н |
<p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра т |
свију пређашњих манастирских добитака, а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што ј |
..{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Ма |
И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </div> </body |
што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним глас |
дрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!. |
ром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела |
пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на пер |
<p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> |
и младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно ј |
се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га ј |
рна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на не |
љушкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} |
... један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S |
ј — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... |
ило их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљ |
арио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли |
љуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n= |
са крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> |
ју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игум |
p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало про |
ову срећу, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али го |
"221" /> <p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све |
међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, д |
р!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, п |
хришћанска молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у ње |
Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, |
тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима |
иљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад пог |
pb n="3" /> га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...</p> <p |
Напред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Нав |
, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста |
м парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њег |
>— Пуна ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, |
скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ |
скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је н |
и трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— |
бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом... вије |
г, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци в |
собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на јед |
...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> |
сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, р |
орезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим |
ре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по не |
S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита |
евртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> |
ичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац |
ом оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из |
ђајним мукама, проказује правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскет |
бри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала |
би.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабр |
не превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, ни |
е...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сре |
почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} |
} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— |
живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикну |
им здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе рад |
{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи. |
у ово друго.</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«.. |
Врло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као п |
Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се ве |
се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе |
ма их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... ш |
мо је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећењ |
убомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело |
економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим |
е изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> |
у Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом т |
лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у |
викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Ве |
т позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је |
ио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није г |
по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="138" /> није да је болестан, питајте оца игума |
се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајн |
лости, изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и |
зведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ница |
се загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са |
Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер |
исне опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у дру |
е, вири половина старе масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно |
им посуђем, кухиње раскошне, господске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, |
ке туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пур |
кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њи |
..{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка |
заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која |
сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми к |
е букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи ник |
дњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!... |
врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њем |
о већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покр |
стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови |
а га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p |
егови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже |
их опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечас |
"173" /> сад требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.</p> <p> |
ра, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже |
просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!.. |
се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огњ |
поводањ, засу све манастирске воденице, а после неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, |
е се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти |
асу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чисто |
ше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насме |
развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и |
а гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке |
химандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сав |
че дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} М |
у Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полет |
Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чуд |
илавке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и |
ве чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...< |
игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо |
ан:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније зап |
Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвав |
руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али |
ази му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он |
оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! одговара Максим, крију |
старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} До |
{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... по |
дај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева с |
домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хв |
ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш |
е налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже |
ће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и танким |
топла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момц |
али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb |
в отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице |
ка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и ур |
Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </d |
нци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, |
Напослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је и |
мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магло |
— А квасију си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му |
су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и |
а боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Вид |
стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја |
жење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> д |
{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« |
<p>— Кући... одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем |
имандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз |
говим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом |
.. а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p |
и му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> < |
уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично |
ипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Госп |
акло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p> |
дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> |
са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... |
руди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> < |
г дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како |
..</p> <p>Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа в |
стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мар |
цело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створ |
рача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одуп |
ећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбеник |
навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као д |
па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник. |
упа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p> |
S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринс |
ла, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју об |
о прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премиш |
едавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ев |
ћи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина |
b n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... зарадићемо парч |
. грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p |
ако се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} |
је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав н |
па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с |
оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на |
о ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам не |
но, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то |
ебе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисла, док се напос |
оворити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће |
<p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред г |
асни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропа |
глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по |
дан и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површ |
> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p> |
је је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао |
</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="94" /> < |
роз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче |
е оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, |
ку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан ист |
е дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да |
ади ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљи |
фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би мо |
; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љу |
о преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је ве |
S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погл |
к, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти |
ек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све |
Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, пр |
и ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а м |
Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално ка |
S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се некако су |
знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам к |
/p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је |
..{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <h |
Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим г |
/p> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже |
амо!...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, промукло урлање...</p> |
што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало к |
: она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од старине нас |
застаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, |
оња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа н |
не!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више |
њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог |
ане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље |
ића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се н |
у је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, там |
во носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на гл |
љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> |
ао на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он |
вом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши |
чега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље пре |
чи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију |
адост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и г |
стов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије сл |
љни: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно ск |
..</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек |
ако се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом |
"98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и пову |
жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кро |
се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао |
кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> |
оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...< |
ушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Ве |
ајстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је |
им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два троне |
, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају |
ну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити нога |
арохије...</p> <p>— Попови нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> |
копско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и с |
ичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче |
није је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом. |
уга количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с једне нове те |
главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви о |
епћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гле |
родичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и з |
бије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колик |
S} Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Ч |
вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме в |
међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољиц |
> <p>Вратнице манастирске затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветље |
а, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе три |
ора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележ |
ближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} |
о замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљив |
што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и ла |
ки, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Анто |
аустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</ |
а под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане |
S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану ха |
.. лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти њ |
ква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p |
..{S} Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ |
е, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да с |
нух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— |
му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све |
легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтиј |
— »Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну |
самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећ |
мир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</ |
етнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелећ |
али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-х |
Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не |
, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите |
у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, |
— Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне нау |
скочише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!... |
стру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S} Министар то једва дочекао, з |
ознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да о |
овима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов ж |
атекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас |
дела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра |
.{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало |
видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, |
ј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати рук |
чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети од |
а, <pb n="205" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећи |
дух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо сам |
импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до |
ад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тог |
и дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, |
<p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд прол |
ону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно |
p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваести |
њиве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, |
. стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то т |
<p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам. |
p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василијан, чешкајући свога љуб |
... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то х |
а сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је каза |
е Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака |
се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира |
им гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред |
ли да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих р |
шта.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудновато !...</p |
.{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да ка |
.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад уг |
у — за твоје... архимандритство !...{S} А?...</p> <pb n="136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то |
...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... |
p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, ул |
само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа |
ећ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S |
е од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста!...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не оп |
ост игуманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља с |
је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се |
се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p |
сту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад |
на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Де |
чина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и м |
е...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кућ |
игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законом |
н лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: н |
да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игума |
ушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она с |
илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, |
.{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, м |
е.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Хр |
покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мал |
јетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку |
у тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...< |
гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} А хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме к |
вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике |
.. како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спири |
ало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, |
ло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке.. |
ако ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирски ктитори нису оставили својим за |
о...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са |
аш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; он |
о за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читат |
углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити нек |
имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, |
о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јев |
душе, његова другарица, Мирослава...{S} А по стричевој <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па |
уда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се крије |
се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, |
на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио |
ту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зе |
са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила с |
их господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифо |
дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви ве |
е народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као |
једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по тво |
и неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш |
ромиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе з |
са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш |
ја као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала |
А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} Пос |
апита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити |
ругу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су |
зу и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху дом |
до!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да |
ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкч |
да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се |
трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична ст |
отепа:</p> <pb n="43" /> <p>— Ехе...{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у с |
колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то ка |
ђи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у л |
као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман |
оме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, кој |
и и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На |
ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p |
нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи |
ад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... т |
ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу н |
од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пу |
ни прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се нал |
што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парох |
те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, |
и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p> |
али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друг |
давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја. |
то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђел Прокопије.</p> |
е.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред теб |
. укочена, сплетена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пруга |
192" /> тако страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, св |
елимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да в |
ма, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека |
рми и — предаје богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се п |
прљавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чу |
ге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како дол |
S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> < |
кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише < |
то не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, |
ега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим о |
..{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љуб |
тарих, поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет вр |
му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено |
ј својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас! |
но ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију |
остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... |
чеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љуб |
у другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изнена |
Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне ме |
тих места, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?< |
ижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. б |
па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, до |
сећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на пос |
тара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на гл |
ти пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале |
јне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, нег |
им светом, причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су |
слим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам |
м и често представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, |
<pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијам |
ући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђег |
се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за в |
ће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке св |
n="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђери или игу |
т. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса.. |
едно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јо |
ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убија |
, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио с |
мо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} |
</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљ |
.{S} Ови други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кож |
е онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Је |
огу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући погледом окол |
све странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Васи |
чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} П |
бомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ј |
/> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гле |
посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p> </div> <d |
пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем |
n="233" /> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају н |
још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсј |
авне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>П |
на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ће |
е црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру. |
/p> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога |
ти, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити св |
ло, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, |
ко по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још н |
иту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све тако обично, тако прост |
ти«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад г |
<p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p |
Што?... биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од |
Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори |
е! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца |
.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што |
редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Из |
осне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који |
м гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат п |
приступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, ме |
да ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, из |
свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, д |
вероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и п |
ко мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем |
близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, |
ромирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим о |
— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколи |
а окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ каза |
му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искре |
јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђе |
пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, |
е другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, с |
! узвикну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга про |
је све друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, поче |
о !...{S} А?...</p> <pb n="136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шт |
авнију вероисповедну сврху... </p> <p>— А куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овч |
вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како |
си обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и је |
Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p> |
увате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу.. |
пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.< |
мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после кра |
терају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и уп |
н, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и пр |
ити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор |
ола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш ка |
це, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им |
о ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; |
S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се нави |
севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он оду |
у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну |
а ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и пе |
к да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до |
још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њ |
ично прилази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћ |
изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он |
дајући влажним очима око себе.</p> <p>— А вера?!... проговори архимандрит изненадно, као после |
па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Ник |
не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти н |
чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нест |
ога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја.. |
а себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} |
ом насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јованка једнако распитује за тебе.{S} Није се још уда |
им виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са че |
ајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... в |
не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код |
пши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворе |
га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли |
не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио купити, а?... пита га бри |
м отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те |
ше Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?< |
ему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења муш |
у ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али н |
озбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледај |
као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код |
, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... |
а према њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, п |
ти метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео с |
р.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од неч |
њом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје механџија више ради учтивости, али он |
онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада |
Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све ш |
ри он прескачући једну врзину.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта |
понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} |
Хоћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p |
е око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, |
а се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како ј |
уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета шт |
ање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој р |
осле овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} |
з грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто |
и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињ |
ејану детелином, па подизати неке многе а веома потребне привремене оградице од трња или облица |
ешавао, те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхо |
итеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, ко |
иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклониш |
ли се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили |
да залупа добош у негда величанственим а <pb n="249" /> сад убогим споменицима српских краљева |
илијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењ |
{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осе |
аде праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесас |
уди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одго |
на... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мен |
="233" /> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на |
узвикну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга проту |
ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; за |
иђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он с |
виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесм |
Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p |
да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... зб |
према њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, поз |
нако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада ку |
лимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што |
онови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А |
се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је |
е, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руц |
грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто м |
... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене |
викну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга проту, |
иле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, |
ко и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кува |
дају некако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећ |
, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима |
смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже |
о га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсеније, севајући очима задовољно; прихвати |
ере ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Раза |
и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављај |
ар то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... све поискакало, истрчало чак у воћњ |
p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући црквено правило: »веја по чину да |
ца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до |
дањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... св |
мило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од влажне јесени, туробниј |
чно...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, вис |
е већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раш |
о све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочи |
.. неки паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бур |
господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно избија у светли не |
реба знати цело, као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама род |
екиваном појавом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Н |
свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слик |
путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува г |
у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од |
не изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како |
о је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу.. |
е ширине, простора, светлости...</p> <p>А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија |
Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје |
отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шу |
тера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније се прелива магловита даљин |
нада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се пр |
од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличје |
одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је стр |
ети праву истину, прави живот...</p> <p>А весело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, п |
ти крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па |
сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само |
истром практичном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог |
и ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у |
еобично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али |
таје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, н |
из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске |
очеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема с |
амим крајевима очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о пос |
нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, |
које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава |
узвикује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак не |
тављајући често недовршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћинск |
се иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мис |
} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добр |
ни што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићски |
два је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком |
<p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном засија очима а п |
i>цензор</hi> велике гимназије!«</p> <p>А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике |
кењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно господске шале и смеха |
оглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам о |
у пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераш |
ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао нар |
поглед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога грех |
дговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загл |
ледају некако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса ср |
, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се об |
ором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мец |
хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све н |
има по бутинама.{S} Певница је последњи авансман ђачки...</p> <p>— Идите! махну игуман очима и |
о се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је з |
> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p> |
ј глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јо |
ђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је А |
ику манастирског расхода цифра судских, адвокатских и других трошкова за овај спор била је огро |
о је како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професор |
који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима, |
остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одведе га нови му газда |
Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... у |
е тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуње |
киваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72 |
на мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јелен |
болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <p |
е молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при |
брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним тактом умири завађену братију, п |
педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацел |
ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадов |
<pb n="157" /> <p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним |
ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато |
отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он |
м мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Свето |
ино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш |
кај.... кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуд |
ине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац |
и са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у мана |
је поче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, нај |
ељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред то |
се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци... |
себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А |
то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдн |
о.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт пос |
ољно; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, |
/p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој |
елу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »пр |
ваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим |
тарац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се ут |
ако му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна з |
ћским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовиц |
ба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан |
ећемо наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има с |
о је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донес |
за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Оп |
смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако |
е можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти нек |
пре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, |
разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је пит |
{S} Нека вам обећају владичанство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игума |
ед капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем |
ема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто |
и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир |
гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему о |
{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад м |
Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим |
дстављају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — н |
протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши |
сто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде о |
ко вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна разви |
им гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И |
о необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он |
ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно жи |
учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима п |
орили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по пред |
злога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао |
подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио |
је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, |
давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, по |
азда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како |
илијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, после |
као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети |
ом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то да |
{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и у |
— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Вид |
лици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога |
осличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобар |
волика брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако |
е обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не пог |
идно шушти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво |
м, с каквим страхом од важности светога акта приступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе |
што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти |
живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p> |
обни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрем |
и!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, н |
да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! |
а замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет с |
p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује вод |
имир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој ми |
l:id="SRP19000_C3"> <head>III</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си в |
Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у з |
о и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бад |
е осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ов |
вије читати <title>Свето Писмо</title>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекц |
дина и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} |
убомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили |
цну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао |
</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешин |
hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то |
>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим је он уч |
омир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати |
ш шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан весело при |
штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га под |
егове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, кој |
кина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополи |
{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био против |
имир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој |
етка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до |
ћ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како |
ме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудами и воздержанијем умершчв |
другова, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и опи |
Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која |
се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује |
стирски.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што |
дскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њег |
ради некаквог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана |
ве стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног гр |
њу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи дос |
у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И |
комада угојених свиња... настави прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало г |
.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па |
{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и |
дизати друга... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако сла |
ених очију, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, п |
стина, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не |
{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од |
у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних |
архимандритов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чу |
p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љ |
и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? |
.</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца |
е, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> |
ао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у св |
разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не м |
кне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је друг |
е, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, |
.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му |
ије... хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, пр |
е: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и п |
а речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно |
се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили |
итивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато |
е кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јо |
едном слабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му мол |
он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболес |
Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи влад |
нџија бледећи, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар |
ост«!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p |
унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... н |
а, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и м |
остаје основно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богос |
лужи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто п |
по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут |
Леонтије добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна... |
е.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} |
тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта |
ну.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових |
оме.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, ш |
осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не бе |
омашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда |
и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређ |
еђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да он |
а.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај.. |
а му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није н |
што рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик од |
бро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга |
а сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног ре |
оји вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Те |
еда, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, криј |
обро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количин |
а.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" /> још дорастао великим стрпљив |
мир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко ј |
ично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад |
оса и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред |
азије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог им |
болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за који се обичн |
{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ за |
, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да бран |
ство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад п |
! додаје механџија више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава |
b n="215" /> <p>Леонтије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Васи |
бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> |
и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, |
S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на |
коше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Д |
живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одл |
е дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одговори :</p> |
о...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија |
целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се об |
и са некаквим непријатним предуверењем, али се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} |
ного волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад |
јући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> |
зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све жив |
, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да с |
колико пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју |
некакву гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p> |
је погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост задржава да остане |
њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не |
ђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Т |
види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па реч |
љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, |
} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако |
{S} Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти зап |
необично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгле |
ко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензо |
тив црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме ни |
пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S |
незда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирском животу, осећао |
очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури по |
ђе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} С |
смеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу! |
го за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су о |
е, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихов |
аћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио. |
од жита« да наставе пити досадање вино, али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p |
војега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових р |
{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скром |
ло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је п |
> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, |
ња свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, |
веном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се |
пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати... |
т.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи |
као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се раз |
ни познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзистори |
едном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с ко |
доста добро протумачити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало с |
осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино |
душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај ид |
страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учи |
хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад |
Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} Како му је то |
ика.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У |
с? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш ка |
Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> |
тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!... |
асто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер |
о ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако |
е.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце |
видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" / |
професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, |
едне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час |
стара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукам |
.{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубо |
атија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Макси |
.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта |
...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једн |
шљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти о |
ћи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у |
ђашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака о |
исли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </di |
о чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за |
е човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало |
ан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искључивала сваку п |
гунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га |
ноги му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то ч |
н није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и |
онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он оте |
ше, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у жи |
ти о ономе што је видео, <pb n="242" /> али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чу |
зма, материјалних рачуна, <pb n="85" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском |
ивлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и |
{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот ниј |
.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> < |
пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако ла |
о</hi> — цензор велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоски |
да човеку живети како би требало!...{S} Али како су толики испосници савладали, умртвили ово сл |
а. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> |
ко ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледа |
»Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведни |
S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш |
n="153" /> ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хлад |
убомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била |
и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и |
ксим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игум |
на састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, од којих мора |
м, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких |
а потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар н |
ње и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђ |
познате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна си |
, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд он |
ј преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома о |
ко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних |
>— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Ник |
?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— К |
а су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су о |
метају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... он |
, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге на |
о се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, он |
а севнуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле суз |
Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потп |
игуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, |
х, изгледа страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око |
се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто |
у момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир д |
ди помилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га |
штенији од поступака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би |
е наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може д |
кања док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад преду |
књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: |
ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје шт |
Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како |
му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... иг |
побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, |
мером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, |
p>Тетка грди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек с |
х је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што види |
сти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у не |
иковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} |
ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешт |
у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, пре |
иних напомена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ћ |
ангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Макси |
р му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, |
севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се њег |
екиваше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломише, истргоше му сваку наду |
ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни |
ко како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену по |
авио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од ов |
леда бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај пам |
сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> гре |
од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом во |
вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао |
као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао |
ш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући |
себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да из |
: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се не |
кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели лу |
се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не одн |
остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по |
е манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху |
<p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он прог |
исано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљи |
Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица добише разне изра |
/p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p |
а... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има |
је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> <p>Једнако га је, ј |
леда око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је п |
ећ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: |
да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па н |
ош ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да |
а од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{ |
осту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор |
о скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на |
м новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним |
а млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица |
ући се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти |
ике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> |
је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него п |
, знам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми т |
калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ов |
учан, сасвим, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} |
тенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Зн |
зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и н |
од студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад |
о увод, напомену.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше |
но, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист...{S} Најцрњим, најужаснијим бо |
дакле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је уч |
чећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава м |
попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге с |
Велимир не саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком б |
твену, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни |
није упамтила велика гимназија.</p> <p>Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна |
отов је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све... |
ућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, |
та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, де |
те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење« |
екако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о |
жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; врати |
ну заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек ст |
манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину год |
итању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«. |
предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење.. |
знати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" /> уз њега још н |
ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе |
ло, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је з |
S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га п |
ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, |
јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама ба |
ишта!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом |
вори архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба |
а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронич |
.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што |
S} Шта говориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаест |
луге, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi> |
Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како |
>— На што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Ч |
а видите... некако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејућ |
. и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле, брате, витлејемске, оно |
, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево т |
дрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?. |
богим споменицима српских краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили |
е ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пу |
ва црквених на полусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д |
на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто |
изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љу |
p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Н |
толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђ |
да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је. |
аца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је |
јенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>о |
стаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђели... помозите му!... узвикну пренеражен Леонтије.{ |
е у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости п |
збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај м |
о правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини л |
да прима палију, као обручење великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припрем |
иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са жен |
у ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</ |
светио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели људи |
своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо наш |
тка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не ут |
општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, добацује му Арсеније, гладећи руком стакло с |
проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија Великог, Макарија Египатског и дру...</p> <p>И |
се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да |
»<title>Житије преподобнаго отца нашего Антонија великога</title>«.{S} Толико пута је слушао да |
ead>XV</head> <p>Прочитао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије му с |
ући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и сви велики угод |
грнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новац |
мој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, често и по д |
и...</p> <pb n="151" /> <p>— Јест...{S} Антоније!{S} После <hi>онаквог</hi> живота, какву је сл |
понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окус |
ај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави све |
авља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно прилепљена за сто, д |
крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну спремљен |
е за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и после живео |
замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска |
би помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нису!«...</p> <p>Десе |
чије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га х |
сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</p> </ |
ладић рече малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и други угодници.</p> <p>Архимандрит |
ш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говор |
себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита ра |
="143" /> <p>Гле, дваестогодишњи младић Антоније, леп као уписан, обучен господски, води за рук |
лази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије заиста постојали, или је то обична, |
и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије написано најозбиљније, да га је морао |
title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивијих. |
д манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} После... кад се већ пр |
аведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад невиђени |
Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као |
рашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, ко |
ажности, као и посланица <pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> |
, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> |
к који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, |
о, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> |
ман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, председник, учите |
тавља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читав |
емена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.< |
} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине речи: »Треб |
како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јести са калуђером |
...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубом |
, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чем |
а и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре тре |
.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш п |
S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег леков |
ише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе пр |
аже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} Т |
пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, |
!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсеније, севајући очима задовољно; прихватисмо се малк |
бровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто каш |
Ко, ја слаб?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни |
и удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на |
калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд |
аке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p |
ја, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш л |
че Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горњ |
што ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S |
таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, д |
сли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето жи |
а готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у ко |
о надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, |
се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио св |
</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о |
буци, роде, стару антерију, добацује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви |
роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, онога |
>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изразом на |
p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и незадово |
по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част |
ињи!...{S} После самоубилца!... узвикну Арсеније с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек пос |
и у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{S} Ра |
на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и п |
. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој |
ова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом п |
равио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да није з |
> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обре |
а послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запрепашћено погледа игумана, па као утучен ње |
м и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати |
о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болес |
сврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој не |
тано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бојаж |
ишта не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се |
ити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} |
мову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени |
ји, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак пред |
је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разг |
дана по смрти архимандритовој, предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, п |
: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи према себи, и |
је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он о |
уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, жив |
ред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима |
а, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује архимандриту, да посвети највећу |
стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакву претњу и узви |
...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, архимандрит наслони књигу и стаде читати молитву: »Госп |
ма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Н |
тамно белог, необична изгледа, вина.{S} Архимандрит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами го |
вараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се |
вољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, ка |
ао у очи великих празника, осветљен.{S} Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отв |
ш се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати калуђерима и ђац |
п дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n |
И архимандрит ми сад одобри...</p> <p>— Архимандрит... причекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не |
њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одм |
ге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, |
х ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} |
з богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А |
Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату ш |
е с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а но |
брио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...</p> <p>— Архимандрит... пр |
пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још |
уђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> |
чно и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко |
Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха |
савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ови |
в им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</ |
ко себе.</p> <p>— А вера?!... проговори архимандрит изненадно, као после тврда спавања.</p> <p> |
ичести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит умре...</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Ник |
се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет заглед |
ређује изненадно велику гозбу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школски друг, старешина мана |
у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја |
зјавише забринутом »братству«, да ће их архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћа с |
:id="SRP19000_C21"> <head>XXI</head> <p>Архимандрит по други пут прочита одлучно, у љутини напи |
ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се |
ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљиво, не кријући досаду што је |
е...{S} Ваљевци су препредени...</p> <p>Архимандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да |
екај, није он још закалуђерен...</p> <p>Архимандрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи |
није, Макарије и други угодници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Ир |
пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит настави редом друга питања, по правилу:{S} |
оди на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин |
оплом одећом у хладном простору.</p> <p>Архимандрит настави даље оглашавати, да се нови брат оп |
итам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече |
оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и стара се савесно да |
/p> <p>Сутрадан дође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и |
оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придоби |
истити правом старешинства, него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки |
ати урамљене ликове старих манастирских архимандрита, важнијих владика и других знаменитих лица |
> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> подвиженије?...{S} |
чује Љубомир оштро, јасно питање; види архимандритов поглед управљен на себе, али још не разум |
о сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} |
се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подолазила; сви поседали за столове, пиј |
ју и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромон |
вол’те сад, господин-владико!...</p> <p>Архимандритово прорицање оствари се дословце.{S} Љубоми |
ица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архимандритовој, предаде Арсенију кључеве од стаја и св |
а свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, ок |
крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом...</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, нап |
p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Сав |
у важност своме саопштењу — за твоје... архимандритство !...{S} А?...</p> <pb n="136" /> <p>— А |
масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритство".</p> <p>Један професор зовну Љубомира, |
> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} |
о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, к |
ра да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... кој |
њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ов |
мо од владике.{S} Архијереј препоручује архимандриту, да посвети највећу пажњу необичноме младо |
то.{S} Трипут је морао додавати ножнице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку |
твом чине велику љубав новопроизведеном архимандриту <pb n="167" /> оцу Сави, и са тврдом намер |
p> <p>— То су, богме, послале господину архимандриту... знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он |
еније, као ’но први пионири хришћанског аскетизма, предаде строгом и тешком испосничком животу. |
се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>С |
се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда |
етли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка |
о, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и ин |
том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пр |
стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, |
вега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пуст |
подинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљив |
еки тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S |
и дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>С |
аки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> |
, бескорисна, искрена пријатељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, |
етао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врховима густа јелашја, и кад за |
јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво |
ај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бит |
елека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах !...{S} Леонтије горко уздахну и очајно, као оставље |
како ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море. |
егово</hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру с |
планину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, как |
у, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то ј |
авањ, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише |
ви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно |
ролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га |
а у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> |
> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, |
ала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати |
е пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је |
ја, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово прибл |
савошћу узвикну:</p> <pb n="41" /> <p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног на |
<hi>она</hi>?... а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и |
ним црквенословенским словима.</p> <p>— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да |
</p> <p>— Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко закл |
прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочек |
а с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Ис |
кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала |
дно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је св |
е лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека тра |
Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски каза |
. рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> < |
в староислужени »чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако |
о, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чим се вр |
се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима проме |
агана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се |
овију.{S} После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сва |
о, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе |
познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од |
ђе, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш |
... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18 |
S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хи |
међу женским светом, причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као з |
љао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе р |
нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаш |
жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају да су у п |
арамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови |
дупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} |
да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, |
p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!. |
.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека |
хиљада прихода...{S} Једног лепог дана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пренераженом |
p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогу |
ханичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим |
вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, он |
сечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам ка |
чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли |
тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Ср |
теже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих... |
акве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит |
ф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразг |
ле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још |
очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-х |
стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близи |
у !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже д |
да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање |
ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриз |
чагљевита смоница, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа |
м... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири члана скочише неповређени, нагоше да |
уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђе |
. ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Соч |
ећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима, налоњу уклон |
се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> |
Сваки се осећа испуњен, као електрична батерија, неким веселим одушевљеним осећањем, па би хте |
коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, |
као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш уст |
и... управо није грешила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он |
и од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би с |
Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p> |
ља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> |
предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно |
бледом, сребрнастом, нежном светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкаст |
ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} |
и покорност према ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи |
</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... |
да своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је ок |
оји је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђује |
, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, б |
метнији је море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> |
а новим, зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, |
и дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:< |
ћи да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш позн |
овином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих т |
д!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничи |
на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вра |
вим погледом дуге тробојне редове пуних бачава, буради великих, средњих, малих...</p> <p>— Пије |
} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пус |
је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума |
оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} К |
омили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке |
ћи много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути пос |
ћи по старим, давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових |
планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна миса |
ло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме |
почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако поч |
ег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непозн |
И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јова |
још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много |
— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим |
<p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Нас |
реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунц |
ће... жена до калуђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е |
зумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} |
ве маље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста!...«</p> <pb n="186 |
овању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али |
о ме изјури?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатн |
Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки пр |
»иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то м |
госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи |
д’, остати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загл |
/p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придев |
ује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А н |
За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, о |
p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам... |
.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... |
опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад прич |
па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{ |
ћи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са |
хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, ка |
— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по тан |
ко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} |
овечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му |
чаније, послушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу о |
и, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на |
све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузи |
а што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као |
не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш св |
!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p |
р се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> |
акав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији |
глед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја |
премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонт |
ле, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево |
ек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да |
преплашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево |
уди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и |
једем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, |
спа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га |
игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувш |
лаве ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен |
S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержаније«, |
оже човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се д |
овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љ |
ако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај |
се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још ч |
а грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути душом с |
у покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више ни |
трчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n="106" /> наточити |
почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И и |
га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана гл |
таде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, |
ургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} |
акоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зацело |
годне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодн |
уке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине. |
страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али |
а, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неки |
тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редом.</p> < |
не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут г |
цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} |
е, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опас |
онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћ |
лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — хра |
је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја сла |
} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</ |
мене својој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже радове, те он све |
пе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу та |
тавља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p |
е изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју при |
S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p> |
и...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, |
/p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> по |
у игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју једру, |
тала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити при |
ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мис |
аже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена веселим г |
аочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељ |
имир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Н |
рице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И са |
руге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољ |
муца стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли |
и није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане зада |
блажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све |
ази у »ношчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио. |
у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! м |
дело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад вид |
а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само |
у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... |
ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли |
х...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, |
исли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво пр |
у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мис |
Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајући често недовршен посао.</p> <p>А код Р |
да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити в |
леба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази д |
Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора |
и некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило су |
бане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и о |
пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчиц |
чарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ћ |
црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонт |
ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у Београд |
оме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично бистар младић, о |
екакву сличност <pb n="46" /> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова |
у«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек с |
паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и |
црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо |
ашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад |
у мислима испрекидану молитву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </div> <div |
на се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши п |
аније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру не |
иш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А |
ма да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман |
омир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да |
а четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало ст |
ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ц |
чу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> изгледаше много |
што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па шта |
бом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати |
да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да није овог све |
ри члана скочише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... |
што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од свет |
азмиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као крт |
што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, |
чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па дру |
дника, повешани у разноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто м |
о чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али ш |
радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то |
позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да с |
е досада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљене фразе о значају српских ма |
но, намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио |
о се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} |
... говори она једначито, онако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мо |
чаваше од једних врата другима, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се |
Леонтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</ |
сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогура се неколико п |
ћи, без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, |
је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све његове за |
шне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?< |
, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај у манастир |
че Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само |
ти:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако сла |
умани) некакав староислужени »чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачу |
жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S |
ка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спремила је богату част за ретк |
на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршни |
Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... м |
брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над це |
а реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво |
е, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навик |
олу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрд |
ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах |
ом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она |
степено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После |
ло на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у ман |
ему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља себи, |
па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђа |
и полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, к |
ни обични гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена |
е сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро |
лимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и п |
ао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај |
мењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава...{S} А по стриче |
порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{ |
они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то |
је слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је |
у буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену пра |
штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потпи |
ивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љ |
Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је |
дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" /> настави пи |
е креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још имена, ра |
и, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да т |
, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се |
е допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише ли |
гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозван |
њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, урођена женска љубопитност, која је подјед |
је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна послушност према старијима...{S} Он се, као |
анственошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги поверљивом мимиком, осврћући се бојажљиво, прозб |
ота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А |
седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо гла |
печеном, масном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они |
ао окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка б |
плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица, која сањал |
а ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као ш |
ободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако |
равља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи т |
ме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека о |
досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку |
его смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му п |
што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог < |
к, пружајући руку дувањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви |
епћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући с |
буђене, пијане главе...</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, т |
оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... |
ледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође је |
беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке ком |
евом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јас |
рвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око исте руке с |
м ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских |
њено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је мо |
иса, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи и |
од куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не освр |
аког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним |
Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, |
ксим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак |
вице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са с |
о хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, ка |
и крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <pb n=" |
тпадала, и по избушену крову прелива се беличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара »наш |
чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и по |
оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, |
хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад неви |
поремети општу монотоност какво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар |
ет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, |
аместише послушници неколико боца тамно белог, необична изгледа, вина.{S} Архимандрит се задово |
ше из града.{S} На малом, минијатурном, белом парченцету хартије, са познатим му крстићем на вр |
:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас ка |
е му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p> |
ло густом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично налик |
а јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p> |
ворећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као |
а се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла в |
прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигу |
у, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах в |
рти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и после |
.. .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанов |
виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирни живот. |
сподине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, |
ше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести от |
а школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћај |
една мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним о |
ак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме раш |
он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Мил |
преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужн |
РОМАН</p> <p>СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ |
оручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да |
мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" |
p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека вел |
...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неки |
риестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним |
оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту |
име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет с |
о опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свима пороцима и недостацима с |
="SRP19000_C4"> <head>IV</head> <p>»Ђак београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или с |
ио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да |
еде га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с ле |
гословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и зли |
н«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, к |
а звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит... |
После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју у |
, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и од |
м.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплаши |
прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче |
иру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из |
јао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n="226" /> начинио. |
дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово |
лави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гл |
јима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, прому |
јан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак |
и, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељица...{S} Ах, калуђерско је |
горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа започето и напуштено...</p> <p>И |
текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаре |
ло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, |
шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и би |
брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо да |
танове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улица |
то, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{ |
црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише!....</p> |
смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива |
е све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Как |
гуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво |
у даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим прост |
уденац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планин |
душа, које одједном добише непрегледну, бескрајну као океан слободу!...</p> <p>— Ликуј днес, Си |
доше ницати просечени равни путови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и непристу |
ђа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом не |
куд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, |
чне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а т |
тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p> <p>И |
, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, тамно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} О |
опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који се пред његови |
ухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним погледом у пространство, уђе у св |
ује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, што игра у |
е кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци |
о ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљ |
њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује |
рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, ужасни |
тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из |
Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом м |
никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из ш |
p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оста |
лосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспослицом, узвишене тежње — глупом детињаријом...{S} |
питета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то мана |
е Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Она |
/> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Л |
ом, превртао је прве листове, на којима беху »предисловије«, некакво »извјешченије« и још неке |
логе.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соломунова... |
окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи, испод двадесет година, живи, окретни и ве |
наставише започету препирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко поштениј |
знатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речима младић |
на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четвр |
е на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша |
, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега бил |
.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог |
сто.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...< |
оскочице, песме...{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају |
ћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег дру |
јрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »ц |
е о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, о |
откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али |
="193" /> узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном бу |
то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у ов |
рата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој страни хо |
ска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да |
око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становал |
знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{ |
} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мен |
послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овч |
ше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти а |
а, па све — против црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, |
рђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; |
вако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману |
/p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p> <pb n="259" /> <p>Једног да |
вом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, кад је човеку св |
ва другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у ман |
ном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бур |
ом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, |
ља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије |
е забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пре |
ивоту није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : „Житија свјатих; декемврији — фев |
ице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељо |
анствено шумско вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка |
место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, |
рно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је с |
виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У двориш |
де га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, д |
амо остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе т |
{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му |
о погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисл |
ивота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосет |
а говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{ |
} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... промрмља мла |
у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни д |
д његова бегства... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бо |
базна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он с |
ах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења |
епомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни из |
ове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, |
одајом оборене горе; других добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?. |
глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, |
>XXIII</head> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени |
н се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" /> још дорастао великим стрпљивим иноц |
диш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p> < |
Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе ку |
оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврну |
, лако удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је м |
се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, ма |
и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намесник дола |
аху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она |
це.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, према слабој светлости, изгледа |
више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати |
« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се |
турајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима.</p> |
хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} |
ћи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој меша |
у, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте |
за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по |
и се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, д |
пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита |
молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети одј |
у шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слобода |
то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?... |
ечи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е- |
прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n |
их грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао се |
а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— |
мире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчупаним срц |
је.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се може слобо |
..</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узв |
е то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања |
исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уз |
небесног плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветни |
а поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, |
ти морала, вере, побожности...{S} Говор беше тако изненадно-страхотан, тако громовито-убедљив и |
вод пећински...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводов |
, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести |
о много немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> |
..</p> <pb n="183" /> <p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провест |
и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост беше пр |
певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је ма |
тала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде прим |
ристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољство што је господин прота изволео |
утању по пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан |
прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, н |
образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио |
таде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} |
м облеће, а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места |
затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичц |
/p> <pb n="107" /> <p>— Штапове!... још бешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, наслађ |
ва...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! зачу |
реза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа им |
.</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и о |
уру!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах при |
аме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n="255" /> |
свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би постао механским момком. »Није то, није!... друго је |
ико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само при |
уђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велим |
н свима својим последњим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хл |
нарочито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да |
о напустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит пово |
се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би могао |
дна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} |
га, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољн |
мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато, п |
{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p> |
кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на душ |
о учинити оне промене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћива |
на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде |
итност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архим |
ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих т |
у? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог н |
да у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : |
<p>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам |
да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори бл |
обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у закло |
, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље представити.</p> <p>Љубомир, узимајући у |
раздрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, к |
ном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, |
отуљених, полузакривених очију, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије своје о |
<p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хо |
и <pb n="108" /> у мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — твоје домаће расправе.{S |
после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све |
} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо оти |
цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколи |
неким веселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући с |
му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа ј |
у собу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја |
ена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игум |
Куд пролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мисли |
ао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чу |
си... то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета |
то тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући |
ут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједном иза његове г |
и се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лоп |
.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p> |
ша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада |
земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, ка |
} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се |
мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> < |
днако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатског, како је он |
вих познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пре |
, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљ |
ту... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!... |
ејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати |
ивење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће |
се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да му задр |
се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све о |
што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У гре |
подићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После д |
себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа з |
ре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Од |
мо.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... д |
сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— |
умани, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена. |
м изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!. |
сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање |
Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај ј |
, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све |
ош задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме и |
рохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело. |
ми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се из |
. о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него |
а друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас |
ам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, с |
ачак говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> |
не Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што |
но и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, ил |
Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало пор |
ађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући |
може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што |
како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском |
је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жу |
би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, |
и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему |
механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица њего |
то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Д |
} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге но |
село-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, |
замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изнен |
и се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито глед |
уга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезав |
..</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николи |
а.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање весел |
и и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ.. |
> насладу, такво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу га |
Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пру |
ад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена |
его све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на он |
из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код и |
де прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на |
професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, бо |
одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој |
оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сет |
ше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> |
ош како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не |
човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте под |
е.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разлад |
и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у ц |
свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како су толики испосници савладал |
ерови сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он с |
онавља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... |
ије он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у св |
напред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачк |
ла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко |
да их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожа |
и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљс |
Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене |
да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема |
бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па |
рзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, |
ола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му В |
и, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како бе |
се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитива |
нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лагано, |
ту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за но |
о не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топли |
поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.< |
што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не |
, да Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније |
која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бе |
о главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само |
ену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би |
ло, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> <p>А ве |
...</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју |
екаква тридесетогодишња реликвија, коју би <pb n="173" /> сад требало изнети пред госте, а гово |
Велимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да |
ш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда рук |
младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о |
слуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> < |
светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер |
..{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га занима веома, и он је ипак з |
<p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} |
ујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој |
ка остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао |
и у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којо |
великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео вр |
адиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене |
у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широк |
валија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велими |
/p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан |
уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама |
рчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно н |
у добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиро |
е праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст |
е!...</p> <p>Сва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик ди |
ина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Беог |
..{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда н |
воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа |
Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, пра |
обрасло густом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично |
га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да |
може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком б |
погледа домаћинову босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али |
ци седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</ |
где не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео неку |
само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са |
ма, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исце |
душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> |
окатских и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она |
, према којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Са |
и Господинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за непов |
простио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <h |
Знаш-.. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметни |
а он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нис |
ене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђери или игумани као и он, како се они |
: свећа, тамњана, <pb n="205" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста су |
само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ с |
Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни |
им, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панта |
, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неко |
да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским ко |
које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, |
о их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљен |
>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— |
додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p |
о онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, сме |
љина искључивала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Васили |
за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна је |
амо то, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержаније«, те игуман ово правило ник |
се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде бли |
спростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb n="85" /> |
ита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвављених очију, |
еше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожу |
70" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p |
ко сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А |
није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо |
овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... |
да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се |
еноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у ово |
х малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх г |
за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удеси |
— у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуља |
сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од сви |
али огромном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и пот |
/p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера ка |
ко интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; упр |
— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стрич |
ара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди |
ећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n= |
е воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да |
и Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисн |
еотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи |
, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово |
целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одјед |
век одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте подост |
/p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш |
!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Вели |
стима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’.. |
каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудноват |
<pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ј |
<head>V</head> <p>Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци |
ле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она дв |
ола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да |
једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирско |
{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, |
но може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде и |
може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ств |
полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пан |
дине не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а |
сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топлином или з |
било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, |
ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>У |
ти све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и шк |
дједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са |
лас манастира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сва |
рао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе |
енути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После ду |
, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога т |
ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљав |
оја година, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом жур |
к родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, давно невиђене |
жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназије!...{S} Али |
и прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, |
их из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигар |
крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото |
одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скро |
забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шал |
у тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошколац |
о сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два ж |
а је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен... |
<p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Хрис |
Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици п |
љно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће |
/p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредит |
е учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен |
Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске држав |
која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањ |
лизу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда по |
, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите вра |
е никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочит |
а.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умр |
плака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре к |
амнаестој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм. |
Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, |
осу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио |
неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разред |
по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="1 |
ова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак |
буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Т |
урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њи |
ине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга ц |
1" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изне |
ће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва св |
м мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или котарицама преко рамена (како је |
ешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припа |
и.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши |
е траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекоре |
»Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље |
бегства.</p> <p>Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку |
еше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он |
ао болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са |
<p>Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи |
Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и поглед |
нине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с не |
{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, при |
гловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> <p> |
{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром практичном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о ч |
ем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна миса |
тим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг сна — после све |
р баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је |
зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта |
е да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више п |
аборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења |
рошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима |
ој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну н |
жасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубо |
то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Ве |
ћу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у |
жаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваш |
и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? |
а му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању тога <hi |
е: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува |
ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архим |
<pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све |
о, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву сток |
а само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео за |
му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n |
и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова про |
, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац. |
неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после |
Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је |
еви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље |
онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао с |
>ново</hi>. »После посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на |
манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и так |
о...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери почеша |
о настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се |
пстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} И љ |
ђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забрин |
ко јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у ов |
Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И |
Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али |
ју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње по |
како сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да |
љаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унап |
итургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом запеваш |
ва и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот |
и жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и |
>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је |
нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир постељу у уг |
рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних |
беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </div> <div type= |
его опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој глав |
ј поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник |
у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нем |
на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једи |
лијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке!.. |
тиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе тр |
вши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе |
намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> |
ште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па |
како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</ |
е!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир |
је, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угас |
првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко |
оће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како с |
часова постати сасвим <hi>други</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина |
тво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у |
</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и ста |
елу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође |
p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну натуру!</p> < |
Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше ник |
после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— |
него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће |
ђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" /> његовом душом |
ог физичког живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архи |
и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно |
м, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... |
ваки чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а В |
S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М |
нам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S |
м гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може л |
, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом.. |
и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно |
могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим |
амо ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић |
грешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и п |
да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ов |
, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси |
куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у |
х као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен прота. |
да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир б |
/p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! уз |
те« рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слаб |
p>»То је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, |
оји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка? |
промуца стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је |
инског пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце |
ли се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> <p>Ов |
кој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!. |
но га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао преко |
нинско око њега, задише <pb n="3" /> га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, к |
ма... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и |
поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш пре |
...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} |
њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и п |
ајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снеби |
роговори, гледајући изненађена Љубомира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом сави |
све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све |
му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му ва |
Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им |
Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то |
вима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, као вихор на врело |
нам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређ |
воју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудн |
славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и |
о, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свечано...</p> <p>» |
браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљиво |
заузеше места, очита се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, |
от и поступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, он |
о, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Д |
се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде н |
о.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или донос |
и му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешт |
опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир лагано у |
вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се девојче стидљиво.{ |
ислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједно |
а њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајући се да самим очима |
узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били |
руја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} |
а очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Гледајући некуд у даљину, прими |
брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети одједанпут и необичн |
је дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика |
ки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Т |
19" /> вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Умо |
ну тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправ |
астирском реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео |
сле кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто гов |
Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуч |
очи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, |
творише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупим погледом, |
кресаним грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући главу за |
..{S} Тако ли !... виче један дућанџија бледећи, спремајући се да устане, али као још очекује н |
кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, ш |
да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито појутарје разлеже се громовит, страхот |
кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово.{S} Љубомир се пр |
, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, |
ијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, |
тврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, нежном светлошћу, бацајући своје л |
Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа ж |
једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа |
озбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће м |
в нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, исколаченим очима, и само чује, пос |
рећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="110" /> ни |
рној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то зби |
овек устане после дуга спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покровског |
на некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити минис |
бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонц |
а стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупим погледом, Максим, пружајући револвер у це |
сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вр |
ромрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло |
, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p> |
ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као т |
лом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длан |
е порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некак |
. игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа |
} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, |
за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајн |
ве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу у |
е као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође |
вши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет про |
говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?< |
утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно. |
у све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена |
вор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се ч |
а из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из |
ебесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све н |
ки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео |
живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архимандрит шмрк |
ава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>При |
оведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Пре |
с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свак |
е јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче ј |
е је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права за |
професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који |
праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало |
е све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше |
а, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде побожно пр |
одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром |
сетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је |
стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n="106" /> наточити воде и до |
од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни к |
се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и ст |
интов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако у |
за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно смат |
је сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и тама |
о над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n="220" /> сва млађана срца, да |
мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...</p> |
и, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, кухиње раскошне, господске, |
друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, што игра у тами око п |
на студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очим |
ере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, |
ајним мислима, занимљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, о |
Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко пов |
ући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се |
пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно |
жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљ |
...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...п |
!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па |
много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христо |
бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-е |
е у <hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снаж |
ад</hi> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и пр |
краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ам |
етић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Об |
погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазани |
Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсеније, се |
и!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, та |
ко исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим.. |
мо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја ов |
та!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутра |
о нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара |
— заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш |
p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и ус |
мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником. |
... кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се |
шта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједн |
молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру монашког образа.. |
и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p> </div |
и и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао |
вац се гртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим тол |
ци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реш |
викну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор р |
и могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору. |
двојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памет |
лести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и правед |
другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљи |
и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, као што наређује црквено правило...</p> <p>После |
о друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест |
о се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не знам како ћу |
је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством ч |
а околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би д |
ала без нарочитих наредаба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера |
што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, |
прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи.. |
да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да |
— Није нешто се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече |
о куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете ост |
јући Василија значајно.</p> <p>— То су, богме, послале господину архимандриту... знаш, неке из |
осао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p> </div> <div |
ђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај. |
номе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназис |
... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Монаси певаху тако леп |
ле поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S |
са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише |
и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући црквено прави |
зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још |
мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игум |
ичних имена католичких и протестантских богослова-научењака, некаква причања из реторике и књиж |
мета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из про |
са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, к |
едети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p>На вратима дочека збуњена дечка сл |
себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... к |
с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} Још |
едању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије написано најозбиљн |
ђењем његови другови из гимназије, сада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на свој |
Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архимандрит Љубом |
овицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвикну гост, |
Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђерска дружина из разних манасти |
асположен сећањем на време, проведено у Богословији...{S} Доиста, он стаде распитивати о свему, |
овуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се прославља Свети Сава.{S |
ња отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја п |
ревио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљ |
њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... зарадићемо парче хлеба.</p> <p>Не помого |
духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег школовања и бављења у |
о, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави б |
овек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитати га марљиво и |
а лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши м |
ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} Истина, и то је образовање к |
стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црк |
рати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом двориш |
ро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, који са самим владиком путује, као што се о |
шком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео |
а би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> <p>После |
длазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под кр |
дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај м |
, тај се најстрашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима ра |
ања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати |
о је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ов |
сен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано |
шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... |
ки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да |
ије за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после |
о, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натур |
ве то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни |
сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђе |
одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Ле |
ветили великој заветној мисли — служењу Богу...</p> <p>Прочитао је доста других, краћих ну лепи |
није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</ |
књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу твојега, <pb n="198" /> Леонтиј |
сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобожнија |
им наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ј |
идим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду |
ead> <p>»Ђак београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, |
</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? ви |
нуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... |
а!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова |
ва шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним |
ити, смерно и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то он |
обуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} О |
та одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви |
ријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубоми |
знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> < |
ирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено бра |
ију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља о |
па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> < |
Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се |
<p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се шт |
авући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, |
уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није |
у.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него са |
/> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> |
Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, смрадном грешнику«... |
ичи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли |
хвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} |
S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«.. |
елу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећ |
ици?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци ш |
о.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакв |
ј господин оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој уста |
наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, које вис |
е часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић |
еш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало |
р се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде р |
ир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> < |
сак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечем |
угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити д |
бејаги поверљивом мимиком, осврћући се бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код |
односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у зач |
мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли |
тово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљиво приђе кухињским вратима и, промоливши само гл |
{S} Максим је том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, |
итам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, ка |
о.</p> <p>— У подруму, прошапта Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да ми покажеш.</p> <p>Љубоми |
и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори:</p> <p>— Нисам.</p |
обрте лист...{S} Најцрњим, најужаснијим бојама стаде цртати сувремене монахе и манастире, освет |
настира на истоку.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, |
се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки пространи видик, над којим трепери чисто |
ехане, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би о |
али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег се |
.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по |
осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће на |
и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на |
> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру п |
бучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме |
поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и |
ме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столе |
г места.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита |
миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је и |
а!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у рам |
е у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове б |
књу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованим |
Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња ј |
а опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи соб |
је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је о |
шта; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гор |
<hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче |
.</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од |
уд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако |
диш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио |
: »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p |
насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и п |
Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... иг |
ју, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примат |
тиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хте |
наликовао носу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плав |
састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши нек |
но паучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад |
то... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!. |
да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаук |
рал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крај |
си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођо |
</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га |
кох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне д |
лих...</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже про |
!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонт |
да у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, који је продир |
ори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... на |
му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекидано, го |
: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није |
ружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, с |
езве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи |
е значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мот |
ретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И |
решно крштење, затим молитва над једном болесницом и потом се имала започети ускршња водица по |
После самоубилца!... узвикну Арсеније с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему п |
акарије се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«.. |
је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" />, |
... завије, а <pb n="138" /> није да је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја |
еди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит умре...</p> <p>У манастиру све тихо |
у и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да |
{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту бол |
е они страшни надчовечни напори, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, а |
женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне б |
се нису ни интересовала »господиновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али |
арије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, т |
он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, теш |
срдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан к |
кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољ |
вија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко |
ухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно леч |
ире.</p> <p>— Подићи ћемо санаторијуме, болнице, угледне привредне школе... све оно, што носи т |
акија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвес |
руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се с |
егови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до вр |
авати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n |
ђе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" />, док те ниј |
а и бризга животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у ку |
аће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу и |
зарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много |
е грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу но |
вртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је ст |
и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућ |
димо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш та |
/p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" /> < |
А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... науч |
е место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Зат |
над једном слабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих |
и су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n= |
лесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смо |
е лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, |
а... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би |
раћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђач |
<pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учеш |
се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, |
b n="36" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, |
се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није н |
су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично |
ужила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p |
тир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављ |
е пуну чашу помодрелим запеченим уснама бониковим.{S} Љубомир, погледавши строго игуманово лице |
то допусти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до |
им у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> <p>Са великим, поб |
ма густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чи |
анац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као свој |
нственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тај |
, задише <pb n="3" /> га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори |
на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p |
и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И |
једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом свој |
ке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S |
мо имали друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... ова |
руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с вел |
ог платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па |
е девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још с |
и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде н |
омисли он и случајно погледа домаћинову босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га з |
ред госте наместише послушници неколико боца тамно белог, необична изгледа, вина.{S} Архимандри |
у што сами гости затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде н |
архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p> |
адојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леон |
ст, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хт |
иста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од |
ма достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад г |
стровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необичн |
м ситне прашке дуванске, истресоше опет браде <pb n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, |
, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда |
е... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена д |
Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, к |
брасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.</p> <pb n="69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје се тет |
вене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</p> |
цама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Из |
поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> < |
тирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске |
ци, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и х |
идим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем казат |
</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим |
Тримитинском пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А |
аво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде. |
ка... замуца калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> < |
му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е |
ао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" |
плашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта |
ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој |
ке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, право...</p> </div |
<p>Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традициона |
са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архима |
овори свечаним, јасним гласом:</p> <p>— Брат наш Леонтије постригава власи главе своје; рецимо |
. један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} |
уару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, |
кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са све |
рит настави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на |
ти више, одврати му иронично најстарији брат.</p> <p>— Хм... промрмља намесник и настави своје |
.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, п |
урило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на |
ене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући |
{S} Тимотије Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је нај |
о одговор монаха, као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом располо |
, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, п |
«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим с |
дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У |
насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја. |
авири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац нам |
p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле, брате, витлејемске, оногај... преставља свети престо, о |
ам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго ств |
најући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S |
о, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да на |
радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још на |
брте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази |
.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Макс |
ери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Васи |
па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом |
ани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти к |
а њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си |
оту нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или н |
нају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им |
морити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види архима |
а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то и |
>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p> |
оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у кл |
итање, него догматика.</p> <p>— Клисар, брате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењ |
о питање, па одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно |
{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи |
да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до са |
нтије проба да протестује:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу и к |
ако усамљеном тихом разговору.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир изла |
зреда основне школе. — Псикологија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича |
<p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.< |
ји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло |
<p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигљ |
кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање« |
еком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како с |
ева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S} Братија монаси, сматрајући последњи узвик као »отпуст«, |
да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било м |
што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе |
положи га, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах пок |
се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у |
него пређашњих година.{S} Сава напомену братији ову последњу околност.</p> <p>— Па... кад зарађ |
ви калуђери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ |
оћете, придворним тактом умири завађену братију, поновивши мишљење и речи Господинове, о томе д |
ких година, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасим |
и према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца он, стиде |
стише оца Максима у једно веће, удаљено братство. <pb n="188" /> После, по новој години, дође и |
мах после прегледа изјавише забринутом »братству«, да ће их архимандрит скоро оставити.</p> <p> |
рит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну при |
Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа ост |
, силна по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довр |
е листове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто оз |
рит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« болешћу.{S |
а, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да ста |
. ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствова |
<pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају неку |
му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно с |
...</p> <p>— Јест, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви с |
ђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мо |
Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива |
готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због сво |
се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, јектенија |
>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе и |
ка узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ |
ћу све саблажњивије слике из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{ |
ном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски »кола |
карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпезариским <pb n="247" |
да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, |
, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по |
н, нечовечји зверски урлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек |
p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли ж |
чува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбацано по косама горостасних, густих ру |
p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа? |
ше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осв |
таде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S |
то ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се |
нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговор |
ену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb |
плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетан |
м просеченим путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p |
и црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо на ис |
ком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топ |
се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му |
ла уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и г |
кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван |
чен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрл |
д очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом |
ма својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не |
е...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и |
ену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци |
ишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној г |
тати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око |
ом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио |
е, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави му |
ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се |
у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу |
зврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из требника...{S} |
ице престадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не |
шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, при |
мају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео кос |
оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао мес |
ђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па |
да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вуне |
још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очи |
лешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица добише р |
о и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се заг |
их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се |
рча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прс |
око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајк |
себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div |
иже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василиј |
бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старос |
архимандрит иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послу |
</p> <p>Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на |
утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, |
е стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пи |
о вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а пре |
што непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{ |
да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу нек |
итељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара |
ви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније |
у <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз п |
какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју паж |
н зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, з |
чиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S |
>Леонтије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Василија значајно.< |
дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и по |
мо да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомис |
оварајући целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу |
лију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико |
ликог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> |
павим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под гу |
ма игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S |
виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младин |
ирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер |
Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Сам |
ање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{S} Спреман је предлог директору: »Да |
а гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом. |
едомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свак |
" /> <p>Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <title>Свето Писмо</title>, али није |
ак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одједаре |
, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одгова |
док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> < |
гутајући последњи залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још какв |
, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све п |
!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља |
им гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га |
ивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игуман до |
рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узб |
заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послуш |
е за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антони |
, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чоб |
ица, стричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку |
, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на сабла |
рану најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек |
се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игум |
штено раније о доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сниск |
е по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобич |
невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању. |
сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, ко |
азумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајућ |
свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало |
ао процепом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више |
, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после прве чаше |
он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И кол |
азбашкарила се, махнула длановима преко бркова, па само наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте |
{S} Калуђери побацаше цигаре, избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стад |
власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> |
је по раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад |
исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, као голубије јаје, зрнима, а друг |
рима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S |
народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики |
севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове р |
Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; удар |
зно, ништавно, бесмислено, тамно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он з |
гу разли оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном |
смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на н |
наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд и |
илијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир о |
црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Пос |
попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам |
доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три |
отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гл |
нуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директор |
е можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде |
.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воде |
ма и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им |
ао што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако са |
еце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без |
слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује |
довина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треб |
о, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити |
од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од к |
воје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi> |
у и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове н |
за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га |
ислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не м |
а, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче |
а учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако исто да подигне |
мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p |
једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера.. |
а... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb n="159" /> < |
Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојч |
тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песк |
е ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вин |
је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије |
ли је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако ра |
лског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира |
е калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Влади |
ди новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...</ |
{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, бр |
ро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир |
а, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} |
но...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно ос |
/p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично |
и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања иг |
у кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да |
врдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити |
ступа тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, к |
, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича |
е оцртавају и колутају разни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет < |
е му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде |
ла и снова, око празне прошлости и црне будућности, око цела живота и око себе сама, види обави |
д смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па обично, тупо човечје чуђење над неочекив |
јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови |
о«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео сло |
рочите намере и велике планове, односно будућности »овога детета«, па му препоручује, да ослобо |
ислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети |
.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које је |
нисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> |
ре у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варб |
у.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одј |
о сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смр |
ати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана трава после пролећне кише...</p> <p |
ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за с |
обнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пре |
Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло трепер |
тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио |
издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испуп |
м.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо |
итаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено |
слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, према слаб |
.{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у с |
ом, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневн |
е дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, памет |
улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сн |
га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздр |
читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљ |
ом светском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши |
едом дуге тробојне редове пуних бачава, буради великих, средњих, малих...</p> <p>— Пијем.</p> < |
..{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, |
је, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !.. |
мир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже |
вно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у |
за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни |
им стварима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} |
нтом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљу |
ћа, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обож |
ац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелени |
опле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад |
и се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница је последњи авансман ђачки...</p> |
авошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? преки |
<p>— Па онако боси обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрд |
препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> |
тајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као сит чов |
ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако... дрк |
млазевима по зеленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полуг |
ћински зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут зас |
е снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молитве...{S} Л |
како пирка и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним боја |
свира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега |
и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> |
и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице престадоше млети, и |
рочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчре |
н</hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Бо |
енути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако |
младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчренијами по |
19"> <head>XIX</head> <p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у ав |
де... везени марамчићи!... узвикну она, вадећи неколико марамица, које Леонтије није метнуо у с |
ујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: ча |
И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љ |
томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му н |
аба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да |
ек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, уредише се многа црквена практичн |
то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Бео |
ији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они на |
је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лиц |
икове старих манастирских архимандрита, важнијих владика и других знаменитих лица и, певушећи п |
у ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратил |
ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухв |
шао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји так |
м кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она</ |
вог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архимандритство ! |
побожним осећањем, с каквим страхом од важности светога акта приступа нови јеромонах своме пос |
владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n="201" /> апостола Павла |
>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А пс |
ло чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо ве |
светли радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаси |
и !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се закле |
највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу из |
ј... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} За јас |
женицу, према којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> |
урођена побожност и скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње године |
неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију с |
о и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пас |
г друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу |
ро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа |
лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатн |
о време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђери |
о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у о |
ко...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја б |
е приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљ |
влажном дану, кад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да |
га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и н |
-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав н |
, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, нарочито момке.{S} |
се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширила зенице, и н |
ли доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лу |
сто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим д |
љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин |
лице, олакшавајући лагано паучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном |
ако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— К |
е шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, није вајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, како го |
почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гле |
о виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш гр |
рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладн |
жниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S |
’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна |
отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар ј |
а сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку |
еједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очи |
/p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> <p>— А |
им гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пуст |
нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.< |
у ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у ш |
зиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо п |
!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више се |
их реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха |
шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искуше |
у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— |
у... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се нав |
а краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путни |
шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! уз |
гутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} |
оре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање упр |
е колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још ни |
све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од ж |
ело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степеници |
е докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, |
дмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочиј |
манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, остати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти н |
сли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук |
ђе за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли |
од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир мо |
знало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориште... све |
ла, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде |
е завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити... |
уму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љу |
отан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p |
Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби о |
и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје механџија више ради учтивости, али он ос |
жни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки пакс |
покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим |
две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без |
"120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута ова |
унити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала ј |
ри под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо гд |
ве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. |
... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препредени...</p> <p>Архимандрит плану и вик |
веде свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празно |
ћи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препредени...</p |
сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибају |
и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство... па ако издржите и три дана |
Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је от |
ним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташ |
ћи да је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита |
покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, п |
ећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли ј |
<p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдо |
ости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, пре |
ах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са |
ео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, нема |
чито на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним за |
манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радост |
прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој |
присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским н |
игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и |
до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Ост |
су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најза |
се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће |
е напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} Љубомир с |
ad>XXIV</head> <p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S |
ћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура живо |
олузакривених очију, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећање од с |
ће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Ин |
наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући погледом околину: шт |
јима, испржени на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио |
нутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честито |
о песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова ж |
/p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Н |
омаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а |
што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... |
време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакв |
ног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно иск |
о добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за |
ине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне трав |
гару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку |
ена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зн |
ну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубом |
мир брзо уплете у разговор, погледајући Василија значајно.</p> <p>— То су, богме, послале госпо |
мљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накр |
ку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Василијан га дочека весело:</p> <p>— Готова ти камилавк |
а себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубр |
ју га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто весело прича, шетајући по кухињи, режућ |
шице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке |
Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и не |
ери побацаше цигаре, избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n |
гу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су о |
ца својих другова...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{ |
иње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели м |
</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати |
<p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Ве |
p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премиш |
{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано пову |
оћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> <p>— Место... те-сто. |
аш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арс |
вори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> < |
ложише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p |
Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и ота |
да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован! |
е подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побож |
олике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, д |
ни гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, гр |
боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће |
ију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} |
<p>— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николи |
запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мил |
!... завапи срећним, одушевљеним гласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећи |
го на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василијан, чешкајући свога љубимца по уску челу.</p> <p |
аја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са о |
страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно п |
иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први гл |
нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња са крој |
, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па му се сад не мил |
је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештини правити камилавке.{S} Доса |
си и суши...</p> <pb n="181" /> <p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети ка |
уката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... |
она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан истрча напред, церекајући се по своме обичају |
код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена |
још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он ма |
адини, који на свагда истрже одушевљена Василијана из наручја коларске вештине...{S} Зашаренише |
прављеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најнов |
тије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се о |
бвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе...{S |
жићима некакве кости, слушајући причање Василијаново.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и у |
се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се |
пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење |
лан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, |
и су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, |
</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ |
х у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног мла |
ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се |
; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Али нека га, |
ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли |
је знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну |
и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> <p>Отишо је зати |
али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> велике гимназије!«</p> <p>А ценз |
маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му с |
они својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> </div> <div type |
ше, после свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи ( |
то иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му |
и овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука |
во добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ов |
гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb n="125" /> мртво дете!«...{S} И у његовој |
разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја |
еље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрштенога.{S} Истина, други калуђери то н |
<p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши |
илењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па с |
ује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено |
ге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се |
поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзан |
којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га з |
на.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угле |
зе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовиц |
колико тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...</p> <pb n="234" /> |
кокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се распли |
у, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и |
вао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игуман га пре |
ети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, |
па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба |
о је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим обични |
рати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, избрисаше |
а, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто она |
ва све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висин |
иреним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, на |
на, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле |
зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S |
ила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа к |
ио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пр |
су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме с |
лио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{ |
S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити |
ају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу |
коли, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</p> <p>— |
а цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном вош |
ас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се |
другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} |
амој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили с |
му дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василиј |
>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не бр |
, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад |
и свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје |
побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуно |
ђем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се вл |
} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра мож |
еленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасвим пр |
езгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му је |
често разлева нека светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи ску |
ве налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, ње |
о је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији |
ечасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, |
шом, подиже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђ |
и калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, пог |
ам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, ко |
док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што ј |
...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кри |
туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, |
очију, запенушених од злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, чупају |
p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденич |
му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И |
ре, шарене мараме...</p> <p>— Ене де... везени марамчићи!... узвикну она, вадећи неколико марам |
ка, накицошена, намештена, са засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенка |
води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни дру |
еки пут поремети општу монотоност какво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси |
лу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обо |
> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде задиркив |
зда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капета |
А Леонтије, поштујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се |
и се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, |
завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} |
се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После које стотине годин |
непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би ј |
ше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и |
о шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p |
знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И он |
време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава нај |
ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p |
је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све |
ндовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; зат |
.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изр |
n="15" /> <p>— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудн |
/p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> < |
и...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Солому |
.. нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи |
о Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се о |
раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео чов |
и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" />, док те није снашла |
ослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који |
хова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико |
ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код |
у је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> |
.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} |
атију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те |
<p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком |
ећ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек к |
у кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, у |
огу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p |
А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почастити...</p> |
уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су пре |
о о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос не |
бљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па |
и он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не т |
са изразом <pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то н |
а ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сав |
о у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у |
подин вели...</p> <p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм |
и су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком п |
иста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио ј |
пита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се |
ру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава свак |
е тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско |
није, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... |
дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, уз |
ивот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да ид |
а што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки сте |
омисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотпадала, темељци поизвиривали и |
о што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142" /> |
је на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дим |
тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.</p> <p>Али оном малом професору у нао |
и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи с |
ду Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, јектенија — молитва »о брату наш |
ела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, и |
ко много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад |
кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по н |
/p> <p>Још пре неколико година учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и ист |
C18"> <head>XVIII</head> <p>У манастиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, |
вога школског друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он за |
чко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и тера |
унце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врховима густа јелашја, и кад засвира игласто б |
ављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> велике гимназије!«</p> <p>А цензорско питање у другом о |
..{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а |
и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина |
ско питање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{S} Спреман је предлог директо |
тном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, као голубије ја |
ом.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи стареш |
ко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{S} Тетка, калуђери, момци, |
} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућности »овога детета«, па м |
из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Он |
И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Калимегда |
понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди н |
обном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> </div> <div type="chapter" xml |
имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да |
имљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од |
Зашаренише се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, |
и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпа |
бре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!.. |
одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
ђене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе |
ичанствено излази пред оца, као »цензор велике гимназије«...</p> </div> <div type="chapter" xml |
сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекин |
е како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и стра |
евље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гле |
и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је н |
, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме |
из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Вла |
ину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" /> те тамани уловљене мух |
ка, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде |
све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда |
<p>Прота обори главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а |
Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није.. |
која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирској градини, који на свагда ис |
на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се |
да се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабук |
литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристи |
ли ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга ма |
повести, живим као што су живели његови велики угодници...</p> <p>— Знам, знам... прекиде га го |
па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ни |
није, Макарије, Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, смрад |
натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна |
нствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко |
а је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шар |
ом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> <p>Са великим, побожним страхом |
раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чуд |
слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под сла |
сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са де |
... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сва |
ор и почиње причати о тешким временима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овеш |
ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Мак |
авио твој велики светитељ?...</p> <p>Са великим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку |
са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављеним џубетом, подупро главу десном руком |
у, док другом руком приносе друго парче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим чврст |
ј, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним устима и пуштајући затим из грла дуб |
двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, к |
скривљеним старим опанчићима и срозаним великим чарапама, добивеним на крштењу, са медним, кала |
ама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно б |
ешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе је отвореним устима и некако о |
ма т-нског манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како |
али не беше <pb n="185" /> још дорастао великим стрпљивим иноцима, него плану:</p> <p>— Ја...{S |
рпски иноци ревносно и <pb n="176" /> с великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и осн |
цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ћ |
а обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена прек |
у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као |
упање поткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а и |
ге тробојне редове пуних бачава, буради великих, средњих, малих...</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар |
орене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} Архимандрит, у свечаном |
што је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пласт |
} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих <pb n="11" /> једно уз друго, па |
љеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне осу |
пама Господа нашег, Спаситеља и његових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост |
манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тре |
ени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путнику.{S} |
изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и онакав ис |
се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти ма |
{S} Једанаестог дана млади инок осећаше велико задовољство од прања уморних, подбивених ногу у |
> <p>Љубомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дох |
b n="115" /> обојица држе у једној руци велико парче, резерву, док другом руком приносе друго п |
злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... |
сове«...{S} Љубомир, по правилу, учини »велико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, |
p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним тактом умири з |
:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија Великог, Макарија Египатског и дру...</p> <p>Игуман га |
олике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео |
ead> <p>Прочитао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије му се житије |
рана су само четири редића, руком самог великог владике.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Кр |
, мирни живот...{S} Друга година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се |
ти ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас |
спасење; да прима палију, као обручење великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ра |
тије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих |
итије преподобнаго отца нашего Антонија великога</title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антон |
ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{ |
а оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли — служењу Богу...</p> <p>Прочита |
на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> <p> |
љубопитством, приближи прозорчету.{S} У великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху д |
одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно, стави му ј |
и се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с |
х прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаст |
но, одушевљено, као да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хлад |
сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром па глави, испод које се просула густа р |
потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пун |
листова.{S} Читава књига!...</p> <p>Са великом побожношћу и страхопоштовањем младић намести цр |
агано с правим гастрономским уживањем и великом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на њег |
о у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке |
ом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити |
ће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама |
им говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона и |
оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па |
нтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу |
, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, г |
аследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години.</p> <p>Љубомир не мож |
а господин-Николе.{S} Приковао га млади великошколац својим необичним држањем... некаквом гордо |
необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко анали |
S} На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој г |
ији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} З |
своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инерваци |
е даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећајући да га о |
им уверењем, да својим присутством чине велику љубав новопроизведеном архимандриту <pb n="167" |
мору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пр |
ити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста на |
а не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S |
о је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандур |
и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испр |
/head> <p>Отац Сава приређује изненадно велику гозбу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школс |
оше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветр |
</p> <p>После неколико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n |
еновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тет |
ави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја |
убо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па од |
? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</ |
<p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мен |
шљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да д |
p>— У Јасеновац!...{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, п |
вуче себи један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци из |
/p> <p>Чим Леонтије прими старешинство, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S |
: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски |
двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га о |
p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n |
, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирај |
наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао |
чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти ј |
имањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором п |
> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Настаде грохотан смех.. |
ираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо |
> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже о |
замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво |
господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифоро |
«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год |
} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећа |
очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... п |
p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко |
што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да се, |
<p>— Данас треба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!... |
>— Најмање још једанаест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у |
ори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А ов |
} Од немана тврђег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, разбарушена, у |
ка... слабим, уплашеним гласом прошапта Велимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а о |
/> <p>— Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки |
пак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближаваше отвореним врат |
те... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, |
p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ј |
мишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром практичном увиђавношћу...</p> < |
ни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом |
..</p> <p>— Онај господин оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p |
стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко би |
..</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро уве |
> <pb n="186" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих д |
љување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> < |
5" /> <p>Леонтије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Василија зн |
рхимандрит... причекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кр |
змацима, поновити овако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчањ |
онтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С |
смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашт |
ењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} |
белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— Море, т |
силијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није |
хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p |
је »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдн |
к осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ј |
<p>— Превија се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пу |
га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђење |
<p>— То га нећемо наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, |
као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао ц |
Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он с |
азумео задаћу живота онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, х |
неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом |
p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га н |
p>— Шта је, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb n="118" /> <p |
овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док др |
се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мља |
, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други |
а...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Одупи |
у најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока ост |
ијући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> < |
тав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис.. |
гуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш |
<p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па |
матика.</p> <p>— Клисар, брате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, |
е показати игуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је |
.</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, не |
p> <pb n="76" /> <p>—Улази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде ра |
ори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Воли |
осутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово |
орам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S |
да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада |
ер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску |
апита, смешећи се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну главом, гледајући радознало, шта ће враг |
>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p> |
... сутра! одсече игуман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одјед |
аме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир полустидљиво обори главу и одговори:</p> <p>— Ч |
е отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе к |
... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му |
9" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у |
крије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава |
н збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседин |
осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, заклоњена густим трњаком |
те од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} |
де јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном не |
епирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко поштенији од поступака свију |
..</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Леон |
но је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настаје њего |
ене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у некој сјајној магли...</p> <p |
онаха прелећу све саблажњивије слике из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и |
<p>Непрестано му игра пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а |
се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљив |
.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држ |
какве угарене удовице, и оно препирање Велимирово са домаћицама због прилога...</p> <p>— Снашо |
му се појави бледо, предругојачено лице Велимирово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га онакова, |
а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.< |
<p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше ј |
на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести |
ој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искрен |
ћину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира само пола ч |
мо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозниц |
другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролетеш |
окупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани воденичар д |
онаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном с |
плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:< |
а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а <pb n="249" /> сад убогим споменицима |
о, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно избија у светли недогледни зрак, |
ица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цензор велике гимна |
и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са све четири стране у нао |
раховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n="34" /> плаво небо, како т |
а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и |
је необично наликовао носу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне |
проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам |
и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, вик |
еди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу при |
у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Ј |
благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... |
и.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, |
х превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи |
Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, ла |
мир.</p> <p>— Видео си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек |
њег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио? |
ир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, |
аноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... |
а... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Ум |
р сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко |
целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковић |
ка, који тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи |
Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја |
н сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <pb n="160" /> коса мар |
ика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га |
{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Н |
Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифорову, |
p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, |
ану детелином, па подизати неке многе а веома потребне привремене оградице од трња или облица.. |
рос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад с |
а пр. библиска историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онак |
ожнија хришћанска молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљу |
н побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, послушан <pb n="146" /> и побожан.{S} Сам |
да живота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем зак |
ову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувен |
<p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{ |
пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште зад |
ар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он оп |
сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде примирје, |
и рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа... |
апно лупање поткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до половине цигло |
рекидоше говорника неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину |
а, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, к |
!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <p |
</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соломунова... мисли |
као после тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S |
јући влажним очима око себе.</p> <p>— А вера?!... проговори архимандрит изненадно, као после тв |
Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слу |
, откривајући сав ужас пропасти морала, вере, побожности...{S} Говор беше тако изненадно-страхо |
ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био п |
тмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобо |
им и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете одј |
ећ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну сврху... </p> <p>— А куд ћеш оволике калу |
а, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манас |
ма стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад |
ст, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.</p> < |
о сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Сави |
говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у |
.{S} А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра бли |
ута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</ |
ало само видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лакси |
ека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не в |
ри, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао |
скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се |
</p> <p>И то вечито гледање примамљива, весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души та |
аши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима или годинама носно бур |
те очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасвим променио: |
стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се |
њу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж |
дом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више нич |
уго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити |
и положају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван |
ин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у о |
љубопитно посматрати и слушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису в |
рца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују и — живе...</p> </div> <div type="chapte |
скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је осе |
, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S |
а: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му |
о запливало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као н |
е.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манаст |
испод двадесет година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурајући |
ану, за својим послом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да ран |
ушију простом камилавком на глави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, |
никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угрејали му шта |
{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{S} Већ се от |
pb n="251" /> манастирско примамљивије, веселије, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнути |
а и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га т |
еђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сватови, онака |
некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем главе, одобрише тај пост |
е тако пише?... узвикну обрадована жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтиј |
ији! вели му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... му |
га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи |
испуњен, као електрична батерија, неким веселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час |
крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} |
пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у виро |
рених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, стара |
ад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе |
{S} Све је око млада госта приступачно, весело, искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се |
и праву истину, прави живот...</p> <p>А весело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, пре |
ого стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осет |
ад стиже манастиру, Василијан га дочека весело:</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Права светогор |
естих малих воденичица, чија га клепала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти |
.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом. |
лужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, н |
авим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало |
.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљив |
ога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Бе |
мо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјајкују својим младим неразвијеним лисјем, пр |
и по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <p |
створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговори |
о, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, |
подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна гов |
о за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и |
ојим трепери чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према |
се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питањ |
е ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он о |
ажна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, |
ма, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеж |
шину...</p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до |
и...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" /> настави пијанка...{S} |
осте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише |
у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од влажн |
овеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљен |
т и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кост |
е запрепасти, кад угледа како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на |
— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословиј |
родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буд |
.{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо так |
ажња према њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајући се да сам |
ице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смех |
дрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто весело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем |
је је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, као што наређује црквено правил |
шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђеније |
адим неразвијеним лисјем, према топлом, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, бел |
јио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито гледање |
ави му се поновише све малопрешње слике весеља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и к |
ви.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да |
ричекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, бра |
е нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари.</p> <p>— Е, белаја!.. |
ни обични гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и |
и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножа |
н и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе |
уму истом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се г |
иди, до необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко до |
на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте ви |
услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом ј |
а га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превиј |
сник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи |
" /> <p>Обојица пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га |
ине, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> < |
> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> < |
ао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с |
/p> <p>— Господи помилуј! загрме сложан весео одговор монаха, као молитва за новога брата...</p |
сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни гла |
> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{ |
те зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо |
»И дахом јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде в |
p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ о |
ког писара — и доста других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише пријатан ут |
у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он д |
; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има |
весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да |
ње Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак и |
спред новог, створеног разним условима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S} Тек све |
села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господина и та |
веног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n="18 |
лећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, н |
ћи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама...</p> </div> <div typ |
»Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њо |
</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака б |
ја... све бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двоји |
иста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке.. |
гледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из |
itle>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о крис |
сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све ми |
и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На ш |
н реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, |
апута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необич |
ве послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, |
она има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим |
сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне. |
а!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</ |
обожни приложници... <pb n="178" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну |
ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никог |
да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му |
сеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он |
исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи |
25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па са |
Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоред |
оше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи |
пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антон |
ао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, д |
омир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све д |
а тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да т |
00_C12"> <head>XII</head> <p>Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој пос |
ајпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, |
у трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и план |
ута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама |
години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па |
а дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, |
интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и само |
е прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јо |
враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, |
викује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.< |
о прво пребивалиште.{S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и ка |
обичније појаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, |
ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гле |
Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу о |
саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А |
ан, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за |
ише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко. |
дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</ |
ко!...</p> <pb n="183" /> <p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио про |
е ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни |
јац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хл |
незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, |
чко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако препл |
вој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Ис |
о је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно |
других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али и |
кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> |
је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачно |
њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину |
по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} |
чарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води с |
се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф |
црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокоса |
старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— |
њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на |
и како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано с |
епознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ управљају породицама, кућом и често представљају чи |
ијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Сву |
анастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет мана |
дује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја н |
назији прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, С |
оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ва |
..{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" |
штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и |
тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{ |
војно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, кака |
ма са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је |
...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, с |
не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олу |
госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нек |
о му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се |
емо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> < |
ш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— Што »неу |
рема самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред. |
све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у ш |
Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свима поро |
прекидану молитву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </div> <div type="chapte |
p>Прођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава ц |
оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња...{S} |
дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, а |
н још закалуђерен...</p> <p>Архимандрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле зб |
елом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота п |
ности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре |
танак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо бега |
јом.{S} Министар то једва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опе |
:id="SRP19000_C16"> <head>XVI</head> <p>Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Д |
на му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су |
е к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако р |
ник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Л |
тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари |
и...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, д |
а пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Мл |
овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> прили |
сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, п |
по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у кој |
на калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и онда |
и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ход |
ке гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, д |
ати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и |
д Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. <pb n="188" /> После, по новој |
осле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је |
скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам ка |
ако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, и онда почети читање.</p> </div> <div typ |
ом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{ |
Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све |
овника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, |
не или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо |
ење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајев |
е, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци наста |
ја, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо са |
ка« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за свето |
одишњака, а онај озбиљни господин, кога већина гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, |
ање вино, али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p>— Напослетку... у друштву |
осветљујући грозне цртеже многобројним, већини добро познатим, примерима, објашњењима, описима. |
/p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском |
нству наследи.</p> <p>Обишавши неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газд |
гнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лаг |
удња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку |
код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архимандритс |
оступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да ни |
тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} |
рити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се сп |
S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, прокл |
се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S |
даје богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно врш |
па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна |
ина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелив |
м наступити...</p> <pb n="202" /> <p>То вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разгово |
ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу м |
тања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дођ |
и и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јака |
у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету влад |
војим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а дру |
<p>— Докторе!... двојицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише за |
: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња |
побожној, аскетској екстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се |
ремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде |
се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде |
адали, па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега |
е, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гла |
дно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџ |
ст за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични го |
савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао |
о и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне |
Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори |
е заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва глед |
је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, ка |
адну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На п |
} После честог стајања <pb n="45" /> на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растур |
бркова, па само наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте које дебело младо ћуре... почиње наређи |
трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад в |
јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерска посла!...{S} Завист!... |
ести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, |
еселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито гледање примамљива, весела, млада живота, лагано |
егов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он |
.{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано |
То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју |
p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у |
противност његовом досадањем дремљивом, вечно празном, полумртвом животу!...</p> <p>Гле, како к |
све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То |
еселије, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста |
а и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" /> или монотоног мех |
ља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, подсти |
је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога, око сви |
рења света, својим оштрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов жи |
Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други ка |
цима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, ал |
не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како.. |
цама преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирским парохијама |
се устима. <pb n="163" /> Раде кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прсти |
уварица«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наи |
стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца |
о већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњу прилога, па се |
ушевљена Василијана из наручја коларске вештине...{S} Зашаренише се међу стоком две необично ве |
, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на |
/p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештини правити камилавке.{S} Досад је начинио једну се |
правим гастрономским уживањем и великом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећ |
а!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен деч |
а весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:< |
он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш |
сву <pb n="161" /> урођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што |
оложење према тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временим |
ши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним |
ну пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијаст |
је и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикну значајним гласом |
дећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи |
. да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке |
почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како н |
жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман ј |
икну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља |
обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јеле |
ате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... |
бори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајућ |
<pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако. |
е широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бри |
еницу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>. |
је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам |
<hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам и ј |
ух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама у |
мисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонтију |
кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим н |
а за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа.. |
олог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шт |
село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на < |
онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно |
} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! |
испред воденице.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! |
асмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не |
ао да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још ја |
ом један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодишње вино, од |
па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, |
свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... как |
... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде у |
p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од |
му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, |
ашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мал |
.. оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јав |
86" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и |
м низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећ |
и, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумн |
то им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Свето |
селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред докса |
, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, |
и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети с |
, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва |
сподин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жу |
г гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све |
то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе |
јеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у све |
S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вел |
у тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и |
Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га о |
ам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb |
заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухв |
страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и наст |
о сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на |
..{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо |
се од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно |
ки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим глас |
ност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још и |
а, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљ |
се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбу |
ом писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} |
ад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима или год |
оспода.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="179" /> други, го |
дакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га |
опреосвештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен се |
је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне |
, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} О |
иго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дош |
како <pb n="245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, так |
мало прокошкаше речима, потом погасише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробо |
једном крају подрума светлуца запаљено видело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p |
апаљеном воштаницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се о |
многих житија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у |
Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што |
Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S |
{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све он |
шао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стов |
проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не зна |
вео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и |
у ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Са |
, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, к |
таро одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, за |
разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да се спре |
} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> али све добро разгледа, утуви и о |
оме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p |
дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : „Жит |
му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за ста |
пи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то |
деспотско понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица. |
и, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S} Требало је |
е, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га |
отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, |
руже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући најмилији кут |
>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, |
да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S |
е не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> <p>А весело, сј |
за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти |
а Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узв |
та и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попо |
творио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мис |
брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерских ћелија!...{S} Баш... могл |
је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Отац Ле |
/p> <p>— Чекај.... кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога ж |
це Велимирово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су |
Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова страшна по |
жућкаста стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} |
но, весело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p |
прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели по |
ав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игу |
став! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учите |
на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пр |
.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка р |
ности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве. |
азгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и б |
ицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазна |
црвено постављени крајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се леп |
отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како |
ике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... |
е?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види архимандритов поглед управљен на себе, али још не |
ебичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Св |
око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p>Једног д |
а вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само д |
рјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напр |
/p> <p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успе |
гуманом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу |
икако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде т |
n="126" /> Стаде превртати листове, да види колики је животопис...{S} Преко четрдесет листова. |
а дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако |
, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева нек |
ким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не м |
анастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандрит |
исоко небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне неј |
тарост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понек |
се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, исколаченим очима, и само чуј |
ни своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци |
ако је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, |
услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и пиће |
игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку глав |
а, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из о |
зарасло аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са ула |
и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не сме |
одно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Он |
и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један профес |
рос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и м |
ли око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трж |
мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да с |
але зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасв |
има... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да ј |
сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} |
же прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека |
нити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља ш |
тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, |
својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она гд |
жи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме |
не пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга време |
нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се |
чку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али г |
овара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим »залудницама«.{S} Он |
летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака |
требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше |
а...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зацело.{S} |
ива разноврсним бојама далеки пространи видик, над којим трепери чисто светло небо; како се вес |
светло оцртана јасним зрацима, неравна видика...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока |
еленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полугласно уплашен |
беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, која |
а... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у г |
на хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је о |
он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одвед |
наш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све на |
</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти реч |
олим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао он |
знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој пла |
} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после ј |
погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па е |
еки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости |
том наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали? |
тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну главом, гледајући р |
одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном уг |
ижући од стола занесену главу.</p> <p>— Видите... поче увредљивим тоном један игуман.{S} Ова ис |
p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту |
с изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако с |
а: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред |
ом, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови П |
... карловачка гимназија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не |
орите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је и |
а, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу |
ст, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па с |
није његов глас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза ст |
ао да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман |
рмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпо |
тан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и с |
кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, |
ака ти је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <title>Свето Писмо</title>, одговори му |
м мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим< |
некакве књиге.</p> <pb n="217" /> <p>— Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је |
време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвику |
а и залупаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродн |
док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мр |
.{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и |
{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао |
ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се |
сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па |
ко...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђ |
Права светогорска, од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави:</p> <p> |
дајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опрости |
показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— |
веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игума |
А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос |
је... онако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми изн |
тирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p |
b n="164" /> погледом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше располож |
ред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone unit="sub |
} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају |
то нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{ |
p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено и за |
аведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у гр |
озната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило нов |
асом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Би |
хну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а с |
тра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење све |
а отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јас |
од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном д |
унчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном од |
погледом, обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за ру |
ошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као нав |
том јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радуј |
и се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" />, у облику дивне, нежне као роса, |
еру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И ка |
створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зин |
клени створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!. |
се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под |
i>, паклени створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, нес |
ла цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се са |
вљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето прича |
ки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо пр |
драсло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Г |
у некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну ду |
блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очај |
рче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на |
више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на с |
роножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њ |
помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова |
/p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То н |
>Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива ч |
ћи по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензор, одговорише неколико гласова.</p |
што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди |
у неку травку, која није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази |
— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући т |
ах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} В |
ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижући од стола занесен |
ући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мно |
хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гу |
ко себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе |
ан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере. |
авља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи |
во је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледају |
вориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нов |
заврти главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи раки |
ман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена радознало.</p> <pb n="114" /> <p>Љубомир се |
>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустав |
<p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, кој |
еноћиште.</p> <p>— Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> напла |
.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и п |
p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у |
!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p> |
ми парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача |
ломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир |
е после, господине, са оволиким имањем, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати |
Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</ |
ш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући теткину руку.</p> <p>— Те |
Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очим |
амо да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, угледавши Љубомира: трчи... газдарицу...{S} Капе |
о.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама вол |
p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњак |
<p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет год |
гу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се д |
им једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза |
«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у |
а, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча о |
ао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну |
да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, оста |
<p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојин |
репредени...</p> <p>Архимандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче |
S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, зна |
ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капетан !... трчи...{S} Газда зове, па |
} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман п |
еком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламаторским гласом, који |
ву те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред |
тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља |
} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> < |
ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не |
одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и пр |
у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако |
p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м.. |
меја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну |
ор божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега она |
нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто неприја |
меши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>К |
ег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад и |
тацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих се већин |
знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умири |
ико боца тамно белог, необична изгледа, вина.{S} Архимандрит се задовољно смешка.{S} Мило му шт |
ио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p |
добро напијете, па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! |
их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остав |
м у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, |
жић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, |
липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се |
о »испод жита« да наставе пити досадање вино, али их присилише на поштовање већине и њених одлу |
ански грдите, очувала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развесел |
, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију |
имир не саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбр |
о.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S |
јапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, нате |
оклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протој |
и у уста неко мирисно старо манастирско вино...</p> <pb n="172" /> <p>Изређане су давно све здр |
ту своде на какво ретко, необично старо вино; којима управо, чим се помене манастир, одмах зами |
е манастир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, |
ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чаш |
иве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, да |
и у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки ч |
ако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} |
тридесет дуката.{S} Уништени филоксером виногради стадоше се прекопавати и засађивати дивљом ло |
ује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећ |
лимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо зај |
вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижући |
тапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, |
{S} Из грубе, широко савијене рогозине, вири половина старе масне камилавке, а на другом крају |
ако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокул |
S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загуше |
ри, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из густ |
.{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и кр |
м дугим власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепр |
ема њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кућ |
ш имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </ |
викну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај |
неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је он |
ан, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана |
ивљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело |
одигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, |
ту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљ |
стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </div> </body> </text> |
ња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко биса |
таре масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од к |
вна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен.. |
коро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љ |
пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друг |
иликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади |
ч почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави |
еде, пије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло гу |
исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас |
несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонтије добро познај |
... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" /> накрив |
ји дочек старе, давно невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, не |
ћа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Бео |
е и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, са јастуцима за седење, моле их да прич |
рича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Ов |
RP19000_C1"> <head>I</head> <p>Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих дол |
м зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као |
пела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, |
епашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интим |
> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад |
а, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n="34" /> плаво небо, како трепере под сунче |
та равним просеченим путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет.. |
као мимогред, напомене, како му његово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, |
ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите... високопреподобни оче!... стаде муцати као у грозници.{S |
мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и |
огије невешта професора, некаква чудна, високоучена историја старозаветног текста, са сипањем н |
ездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која ј |
дирао кроз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p>— Што допусти?!... прекореваше он |
зора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе |
епери чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу |
уњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по д |
и за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све тамније слике, меша се не |
иво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} На |
ата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајућ |
Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле, брате, витлејемске, оногај... преставља свети престо, одговори |
тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</ |
лаговању.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све |
n="29" /> отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући |
расти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не |
на.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто |
сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућанџија бледећи, спремајући се да устане, |
кло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са |
ла.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb |
реме осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује о |
ну тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и наста |
ој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најпо |
качу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, |
тене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> < |
и, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог |
е овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али |
ас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и |
љко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Ве |
аше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну |
а уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да у |
ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</ |
итија свјатих; декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са |
на које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, |
оји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, |
ејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за |
то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако б |
у.</p> <p>— А, ваљано! додаје механџија више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побрат |
екиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то питање, него догматика.</p> <p>— К |
рати пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим ка |
ледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног |
игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече |
ре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: ка |
> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се |
дједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... д |
о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њ |
м сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови |
едном, као по команди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно |
{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и печ |
астим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опаране са |
м силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, |
и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену братији о |
ти, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик |
> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послу |
лимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могл |
тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки се |
у; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не |
аноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом. </p> <pb |
дсјајкују, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење, у очима |
е гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га о |
мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га д |
милавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чата |
шње побожно расположење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се све више подај |
ви заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са |
му нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издиг |
лости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном осе |
, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, |
губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p> <p>У веч |
уде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова ти |
несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на |
е се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у |
уд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе |
речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учин |
а, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако |
{S} Чести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једн |
ник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед |
куће</hi>, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, и враћао се |
ој, скоро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све |
{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не |
само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се п |
е више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху се |
} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта вел |
есто, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао |
а, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, ка |
погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је |
очита последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разум |
другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукав |
/> — Е, моја Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то |
е, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и |
е, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора јед |
»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ће |
настирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи.. |
{S} Од врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд и |
ља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпоре |
а, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> |
н је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирском животу, осећао је да се и |
у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у |
о и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног |
замрзнутим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње за |
n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају |
чан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни изливи |
ици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд... |
ож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хо |
ње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда о |
а много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак с |
за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна у |
на, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далек |
и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликам |
више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.</p> <p>— Хм. |
S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман поч |
он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још ран |
<p>Леонтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено |
:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога |
н некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети он |
<hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Пр |
све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати пос |
Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће нас |
S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због госта, па су и монаси поседали са иг |
мо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси |
у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и прелив |
аки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било дос |
>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам |
ј иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му |
име, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, |
обеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сун |
. знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да |
иколи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержаније«, те и |
ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима |
нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше |
кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама |
о пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, ми |
и, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{ |
сла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> |
/p> <p>Овај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несв |
че она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи не |
олог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана пра |
— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубоми |
неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што |
а и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пр |
е мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећ |
на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и ник |
манастира, о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њиховим, које с |
ом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, |
обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с |
р био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="189" /> рукополажући Нићифора, опази сл |
ика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истините радости и одушевљења, што ће скор |
Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрет |
сет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници једнако.{S} И архи |
му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у томе питању |
о архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим |
.{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; |
а требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум |
следњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — и |
а нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манаст |
а синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим |
n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} |
це и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васк |
егове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући |
е незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни њ |
лаву...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па |
рих манастирских архимандрита, важнијих владика и других знаменитих лица и, певушећи полугласно |
само четири редића, руком самог великог владике.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Крагујевцу |
ађена Љубомира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом |
са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује архимандриту, да посв |
оту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружајући руку |
»планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: |
о си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво под |
p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} |
Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> <p>Архимандритово прорицање оствари се |
ећи се учевна богословца, који са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски становниц |
де отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га |
лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се |
лијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклоним погледом, па се |
арочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што н |
још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разло |
н је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој необичној побожности, чит |
мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено и загледа се у |
архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета камилавка: как |
е мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство... па ако издржите и три дана као он, нека |
ндрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш |
ка, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка »Господинова« у резиденцију м |
ћ хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у својој ревно |
Сава младића, не разумевајући завршетак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере? |
мести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија |
пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут нар |
буни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и |
у постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и с |
н отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку з |
</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од влажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на усече |
аучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процеп |
, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али |
и говорник, промуклим гласом, гледајући влажним очима око себе.</p> <p>— А вера?!... проговори |
... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, |
тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неис |
у, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен |
анки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским скло |
са бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленка |
:</p> <p>— Брат наш Леонтије постригава власи главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> |
тар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида |
са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа |
механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му |
рем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо вла |
..</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p |
оје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на |
уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је дошла да све »прими |
о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њиховим, које су имали пред |
<p>После две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије прими управу манастирску, као новопост |
ни се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир от |
ог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После тро |
аб, страшљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, нечастиви!... узвикује м |
ка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стар |
<p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајућ |
погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним д |
а светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се те |
па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који боја |
ху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он |
јна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му |
кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а |
пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљ |
авља овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страс |
му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну |
ри врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанств |
раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, |
днесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p> |
ка дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби г |
снику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком н |
ре тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се свом |
ије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чесме! запове |
гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да дон |
опрати стакло, <pb n="106" /> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>По |
} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{ |
Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се кл |
и ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишт |
ну и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто зе |
исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети |
Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да н |
} Те дај, рекох, једне двоколице испред воденице.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, остасте |
лон руднички, пообара шуму, развали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се мог |
страховит поводањ, засу све манастирске воденице, а после неколико недеља прохуја чувени циклон |
ма Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{ |
чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p> |
...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замисли |
таде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе приме |
аре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} С |
могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту манас |
астир добио парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште |
ро.</p> <p>— Готово, није вајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наре |
њу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb n="158" /> <p>Дивна, млада као росна |
рџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито сивим, окресаним грабов |
миру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега |
<p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Лео |
ама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити |
њушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воденичарев...</p> <p>Треба одгајити и уредити огромне |
шку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, да припазе на камење, па их |
настирску реку, поред оних честих малих воденичица, чија га клепала весело дочекиваху и испраћа |
е полагао право на неко старо запуштено воденичиште, на једном сеоском потоку, где се сад није |
у и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Ота |
пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим пу |
, вратише се другови у манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру старо и значајно.{ |
е на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијен |
ну собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на к |
није, леп као уписан, обучен господски, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули н |
ледњег <pb n="12" /> хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је п |
ву, гледајући краве, које се приближиле води.</p> <p>После краћег времена појави се озго, кроз |
старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит бе |
Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим по |
прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{ |
смејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с н |
тра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весе |
ницом и потом се имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће кота |
сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, |
о ред на овакве куће.{S} После освећене водице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин упр |
<p>Ко није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким парохијама, по једн |
лог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног дан |
.</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а |
тију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру |
з прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виноград, с радницима.{S} Да н |
се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа |
требника...{S} Започе проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно |
им?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво из |
рало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у по |
на одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изго |
девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и ста |
дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе |
замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече |
ојој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах |
ти...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима |
>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И т |
кну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-х |
о да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p> |
ображашесја, всјеми ухишчренијами похот возбуждаја« ...{S} После му износи пред очи сећање на п |
е двеста богословских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног м |
баш више главе игуманове било исписано »воздержаније«, те игуман ово правило никад није могао п |
нима, али дете остаје стално »трудами и воздержанијем умершчвљаја тјело своје«...</p> <p>У прек |
една баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине |
вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступц |
{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, |
и се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, нау |
о грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</ |
о у искреним другарским односима, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном тихом р |
ичких огранака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опо |
н механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — |
носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифо |
ичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него сести уз иг |
у вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћерет |
ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле. |
ота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети? |
не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва ч |
нам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нис |
ах...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме |
вом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на ту |
Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} |
ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много |
ред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} С |
вршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као волове... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> |
тску, разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необ |
и, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити д |
азом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања игумано |
велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико л |
наха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до кра |
, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изиг |
S} Механџији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.</p> < |
конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се де |
нило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он |
би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов је |
р је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али |
p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p |
гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад о |
авити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих п |
инама родитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео н |
ута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сен |
е, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у |
ка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправ |
асвим сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то м |
або осветљава поцрнеле, масне, покапане воском листове часловца, са којих се одбија светлост на |
ветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, |
дне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне |
тених зидова црквених на полусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p |
есела... све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} |
ки кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише!....</p> <pb n="208 |
пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском.{S} Зи |
незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад |
, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већ |
аде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="251" /> манастирск |
уши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјајкују својим младим неразвијени |
јанствено читање шестопсалмија.{S} Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, мас |
е — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном |
ешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да ока |
пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему сниском, окренут улас |
ио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} |
ељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасн |
ћат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн пласт чија се фигур |
громну књигу, осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномерно дисање успаваних другова, глед |
осетиоцима, осветљен слабачким пламеном воштанице, тако слабим, да не продираше даље од њега, к |
окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Б |
.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине |
оришту манастирском против многобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она |
ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим ст |
p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели |
мну главом, гледајући радознало, шта ће враголасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш |
ер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... |
да на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са својим укваше |
к, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једи |
бе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од игумана, море.</ |
дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебе |
стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком п |
тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао |
шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели |
кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шаре |
ожна задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, |
ута стаса, кратка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зел |
како се <pb n="29" /> отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и |
е се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио |
утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана |
та.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арсеније с |
ја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје |
за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством, приближи |
овишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, |
епте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито |
у конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само |
д »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са |
Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком |
за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се заглед |
<p>Арсеније се значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Све ј |
нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео |
рудничких огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно |
еоград у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не |
м фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче изм |
гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Ка |
пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој ст |
агрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом |
ђују старешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лу |
рсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, |
ку ноћ, Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га |
} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" / |
одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се испове |
весело, искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Лек |
оумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну |
тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље по |
е знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда |
{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да им |
е сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја <pb n="216" /> тишина.{S} Одједн |
ј страни ходника, претрчаваше од једних врата другима, желећи, без сумње, узети какву своју ств |
о на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни |
ерима ракију из другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, |
дици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начини |
и сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештат |
о, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и на |
а њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>П |
ју странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвор |
Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњ |
.{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све.. |
ију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радоји |
оже ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као д |
напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не! |
цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге. |
вима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! гово |
слени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књ |
асом.</p> <pb n="224" /> <p>Леонтије се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже р |
наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... |
чини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула г |
има и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке |
оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, ве |
ати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{ |
ито.{S} Председник, који је седео према вратима, само угледа како се онај игласти револверски о |
<p>После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паље |
уман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је вре |
сваки дан онај богословац...</p> <p>На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчи |
9"> <head>IX</head> <p>Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим ра |
оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p |
! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Ма |
праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е |
гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу. |
везано, сељак бојажљиво приђе кухињским вратима и, промоливши само главу, проговори некаквим за |
и се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S |
Љубомир се само приближаваше отвореним вратима, не разумевајући још ништа из свега што је виде |
> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом пр |
кове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, < |
да-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Леонтије |
натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји |
мандритом, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика са ракљас |
љака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незг |
оденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, па не може с |
едњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио шт |
манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије кос |
</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> <p>Воденично питање |
све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за бољ |
о тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, као што на |
Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, м |
звирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронау |
рни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, около њих |
ежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста |
један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељ |
> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у часовник |
тима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске затворене су, а храм је необично, |
} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.< |
руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или котарицама преко рамена (како је чему време) |
арени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана ник |
ена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утвр |
водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манаст |
врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи |
ље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз п |
севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење, у очима се све више |
ка, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њем |
опет промуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кућ |
али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, |
подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У такви |
кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасви |
p> <p>— Нека... нека... замуца калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p |
ромрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија |
онтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она од |
с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, |
аки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S} Братија монас |
стрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, |
="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Доб |
тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треба знати |
у све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он |
а, стругање, истресање, рибање, сновање вредних жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере |
то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се |
згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај |
о треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — све ви |
хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију.. |
хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину |
врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне |
{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове те |
, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} |
ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прсти |
очекивана одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стол |
, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладну камену плочу.{S} |
окрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> |
он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки д |
о рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци? |
омену огромне заслуге потоњих монаха за време робовања и ослобођења српског...</p> <p>Монаси се |
после добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Богословији...{S} Доиста, он стаде р |
процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад ј |
лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти |
представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени |
тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманово питање, па одједном изба |
ити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај... раз |
лизу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва |
датих наредаба, по учестаном у последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле |
а веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме |
м, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, |
ом донесено, настаде сасвим друго, ново време, други живот, други изглед манастира, друго све.. |
и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послужи |
стује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања |
ши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »сли |
вим причањем коњушаревим, не осети како време пролази...</p> <pb n="84" /> </div> <div type="ch |
им... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта м |
нако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... |
онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио |
је.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу неки коњан |
мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах !...{S} Леонтије горко уздахну и |
ва пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању |
ћи.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно |
ућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади св |
писом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попуни |
на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина |
це од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи |
ележеним путем, одживљавало старо добро време и уклањало се испред новог, створеног разним усло |
зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} |
а и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича игуману како су га нашли.< |
емена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... |
е десет година.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући |
ара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и н |
да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крил |
дости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови инок |
цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} До |
ивот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа с |
а је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над гл |
како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је |
говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки с |
дубљује даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећајући д |
еси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди |
и котарицама преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирским пар |
разним условима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} |
вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет саста |
Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На друг |
ров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лев |
са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца |
ало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена... тамо после поноћи, заврши окружни прото, гри |
} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се окамен |
<p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девојка ђаволасто: лепш |
кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао |
се приближиле води.</p> <p>После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на ве |
...</p> <pb n="246" /> <p>После кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у ма |
ати очи песницама.</p> <p>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једн |
свим други свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог |
воје«...</p> <p>У прекидима, кад добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиг |
авине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена трајати његова привремена управа?...{S} И шта с |
се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под тере |
му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, к |
ислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирским општим трпезаријама изглед и ду |
брће разговор и почиње причати о тешким временима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој ј |
чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће |
орни постадоше самостани српски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се у |
манастири пропадају!...</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрел |
дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати |
, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим |
оденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори |
ићен преко предњег јастука, као дугачка врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S |
а заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, |
зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао |
уставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помол |
у ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викн |
ој соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му |
умртвом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце раз |
је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с |
ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се боја |
обро изрибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у пла |
ихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад п |
ецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запи |
а наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад з |
гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говор |
шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући |
VI</head> <p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што |
е блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и |
</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> <pb n="100" /> <p>Обојиц |
но.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде ле |
м пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална |
чаталима старих, поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитин |
ћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачи |
е спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки об |
ђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се ж |
n="207" /> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате... |
па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Ал |
ранствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољ |
p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она |
дила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се п |
о утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Ве |
p>Никола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник |
о да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми |
омена неће омести његов омиљени посао — врћење главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.< |
е халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, |
ромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно новорођенч |
рд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усија |
лазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже рад |
је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мал |
а калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер |
чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут ш |
е, па одшета равним просеченим путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посмат |
аксимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} |
и...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светл |
> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово мо |
твор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи |
је прснула густим млазевима по зеленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p> <p>— Сото |
лени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врховима густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и |
ету хартије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, руком самог велик |
па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Мом |
оје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с ле |
и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега м |
ространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, |
{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати |
смо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p |
по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ |
навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на по |
моли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна н |
ад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и |
еда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, |
ки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу између свију манастирских жите |
му, без предомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све његове заповести, живим као што су живели њег |
омир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певницу! |
у се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Бо |
као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опр |
нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ управљају породицама, кућом и често предста |
ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчренијами похот возбуждаја« ...{S} После му |
а се као »<hi>осмољетен</hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелск |
»Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити та |
пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, зн |
во радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, ра |
b n="254" /> <p>— Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти позд |
Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покрил |
сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их |
да га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обој |
а!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и пл |
н проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да с |
<p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је |
обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, |
а!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу. |
е <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад с |
м свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у нек |
ајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад уд |
љених очију, запенушених од злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, ч |
и остављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разго |
сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашир |
пцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњ |
езахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско!...</p> |
растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте |
омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{ |
поштовањем младић намести црвену, масну вунену залогу на почетак животописа, затвори књигу и ос |
а, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да ч |
ад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му ј |
них и неприступачних дубодолина стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} По |
ного лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} |
греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.< |
чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике г |
Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све |
сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко |
не: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог ка |
догледом. </p> <pb n="6" /> <p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што |
утиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и са |
павај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни |
из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на ли |
, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну ч |
је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море... шта р |
лог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечасти |
осим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом но |
је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако пар |
гуманово питање, па одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћута з |
планинско око њега, задише <pb n="3" /> га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти |
ово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у |
уше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повуко |
ше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбаца |
нијево житије написано најозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако пре |
ајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну п |
реним ручицама, мекушно новорођенче, да га по православном обреду крсти »погружењем«, ухвати га |
њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај пог |
ј сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, |
манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S |
а, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи си |
, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја |
накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац |
колико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешин |
остају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи о |
p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} |
аде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не |
нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{ |
даде шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте раки |
м боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стри |
тало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се |
ек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац но |
луђерите најстаријег ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, стаја |
{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли |
{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</ |
не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се |
журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пр |
а да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више пр |
ад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац |
себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши д |
само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па н |
ра одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало |
.{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Ч |
жницу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист |
обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослоб |
ик, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле кра |
игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али |
атност од прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да |
...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе рав |
само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли с |
увши се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извла |
девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’ва |
/p> <p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцет |
А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако |
ужи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} С |
pb n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{ |
н рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли |
кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од с |
у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p> |
ко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због |
огледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте |
се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та |
пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од |
ано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, сп |
>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бо |
о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говори |
д никако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буд |
дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, з |
ој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс.. |
једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазн |
> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ш |
p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, |
пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} |
p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог пре |
бомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} |
ог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристал |
оред оних честих малих воденичица, чија га клепала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шуш |
шљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: |
е је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, |
нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на друг |
себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплаше |
одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући |
овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, ш |
ла или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње забор |
лео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће... |
рати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни |
е на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар похо |
царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја |
мена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати |
свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вел |
ђаконио, добио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да |
ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, |
ви помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шм |
кна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!. |
е гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли |
је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и |
се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Б |
узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све |
а чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би |
, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо |
а Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он постао владик |
саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а д |
асно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој ба |
љајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побе |
онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно расположење, и он се гуши, гр |
дједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S |
S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења с |
што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све ви |
У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде |
је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не |
дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, слад |
ан му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под |
, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано |
у и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено |
Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људ |
итно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" /> сад... свеједно |
к: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на |
ханџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је |
а му остаде задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p |
цима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и как |
га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прел |
си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одг |
> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> |
о си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам |
/> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову с |
дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско |
е пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир отежући |
, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око |
ко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> <pb n="170" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је |
жио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па к |
амјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> |
и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора |
/> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпез |
е на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине свој |
е пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, б |
ће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се о |
рочитао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да |
је непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, |
е везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад св |
, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S |
шља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" |
на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку |
сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са с |
илосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... маста |
диш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега |
амо данас таких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, М |
н какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од ку |
угачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошапта Светозару |
настир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз |
Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохв |
гло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли д |
јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, ка |
узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, вес |
чно гледају странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га хра |
калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђ |
у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио ч |
узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угрејали му штапови дебела меса!...</p> <p>— |
хова убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на до |
прћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љуб |
само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико |
..{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога се и |
га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу |
ајлук.{S} После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеж |
Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, |
Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се |
ати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> |
> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви пре |
..</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, о |
p> <p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добр |
је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си |
ос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда ње |
дници...</p> <p>— Знам, знам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти |
..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли р |
настира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па п |
.</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде с |
иве ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љ |
p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то |
осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац |
еоској распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрх |
е с псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика ве |
<p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити за |
черањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако |
отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не помож |
то је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним |
етљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако |
му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па |
огледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да шт |
рећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанст |
уго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа ни |
дему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{ |
пај! викну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још |
.. одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој к |
ш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> |
у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{ |
аде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог одједар |
уњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он |
аганом, бескрајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност његовом досадањем |
ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена н |
ишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он |
га јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као |
и дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, |
, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> <pb n="262" /> <p>Непрестано му |
це, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, |
ом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Ју |
улек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> |
утње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке не |
узе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Пог |
овек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири оч |
ука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећн |
се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство р |
неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит С |
ати годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, д |
и мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али |
пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ |
м.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира |
</p> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, |
евојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута |
ађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин п |
м оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Н |
кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зеле |
својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом. </p> <pb n="6" |
може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, па |
дисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескори |
никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу т |
преплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз вр |
уди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василија |
S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, |
ад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одм |
он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да му задркће |
оводањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што ос |
ени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово ли |
онтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> < |
један празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Та |
е одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треба знати цело, |
На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне |
, онако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи |
тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као ус |
тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке своје братије гледа много бл |
а чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије |
кад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође пор |
даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше |
pb n="56" /> прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газ |
чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачи |
рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе |
чан, нељудски поглед председников, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед в |
у у мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се за |
ви песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га б |
з Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="189" /> рук |
вађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом |
по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} |
ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе |
је су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљи |
а и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је |
ко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа п |
ећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће |
тране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог |
да угојених свиња... настави прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говед |
Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудн |
.. хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, |
авету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дне |
подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, о |
кву гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово |
огрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост задржава да остане још |
бично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа д |
а добро протумачити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само |
есор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад |
S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна па |
чи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и он |
га, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да с |
аше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломише, истргоше му сваку наду на |
ост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не см |
а и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он ка |
наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, м |
све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже |
прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19000_ |
крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном заплак |
и у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање |
одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{ |
{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложил |
аслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} О |
а.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родб |
му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} О |
а светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несве |
руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха |
ву, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у |
авном обреду крсти »погружењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како т |
ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево т |
ословске науке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу. |
нови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан |
, <pb n="106" /> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико м |
лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, после овог |
завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S |
мирово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и о |
та стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман |
викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође |
и га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«.. |
врати се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслони |
м изненадном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао |
слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је |
и ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је ста |
урово запита игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тог |
запита девојка са подсмехом, гледајући га ђаволастим, немирно-смешљивим погледом.</p> <p>Љубом |
мали... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погле |
или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад |
лијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније нов |
гимназије, сада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткуј |
уку везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичућ |
ство, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварим |
мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео з |
Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се. |
уманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али |
ад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који т |
је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јач |
го опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад п |
гама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у |
а се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку р |
се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах. |
а плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} М |
, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Ј |
вање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по и |
ако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Ч |
рошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини |
...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{ |
а опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицо |
/>, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морских ораш |
памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Пет |
ст...{S} Кад стиже манастиру, Василијан га дочека весело:</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Прав |
најући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде п |
> <p>Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Бог |
од којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен |
арија Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно |
ад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док го |
, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које се догодише |
и од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошколац својим необичним држањем... некак |
е?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсени |
.</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити |
дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p |
S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од |
преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није. |
> <p>После две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разу |
ноћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљ |
SRP19000_C24"> <head>XXIV</head> <p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда ср |
архији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне п |
спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе мом |
<p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија.{S} Исписао му п |
очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} После стаде својим суседима неш |
шо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отп |
тине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арс |
и су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по предању. |
, ова грешна облога душе човекове, како га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно |
жи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање вод |
ање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је п |
нутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Ус |
ого мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако |
сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрн |
леда како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} |
блудни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n="197" |
рича, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... |
нешто друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, му |
ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} |
нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је н |
.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која |
Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло |
очео живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему т |
, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скин |
ледњег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешт |
тегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љ |
{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрад |
охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од |
пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијар |
амо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те |
друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан |
ше обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се |
ствари, на пр. библиска историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све |
која није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи сна |
е, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капет |
очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с |
је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци! |
наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пи |
а се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напроти |
шио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија |
бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита пр |
баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера.. |
врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским по |
ушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају дете |
главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то пл |
глед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и свет |
{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега |
кво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, на |
сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући сти |
ки посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што ј |
е казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад |
собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу. |
ас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{ |
иња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: |
.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао |
...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пу |
осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај па |
и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} |
р, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур в |
оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само |
да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се о |
сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно |
а се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад друг |
е то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласк |
недогледом. </p> <pb n="6" /> <p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор |
вори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад |
у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, |
го, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господино |
асилијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лиц |
.. да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... |
ивши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му |
рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, |
аш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви |
прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим |
сти пружили руке према њему, задржавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми игуман, об |
авом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослов |
о парче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто ве |
..{S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псуј |
ао што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он п |
настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S |
бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочеки |
Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи. |
ову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, к |
<p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... |
х, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и д |
Василијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамитио |
ходи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се |
очити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ног |
за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну |
ашне породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лаза |
апије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, пр |
од крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледај |
тражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави... |
ливања, него подвикну:</p> <p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на доче |
. ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа домаћинову бос |
није штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер |
е уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђе |
и је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{S} С |
новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} |
викну:</p> <p>— Капетан !... трчи...{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван |
и му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="32" /> па га посла да |
ија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је дошл |
оворио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, пра |
и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући пово |
р весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, ох |
S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му |
После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено |
.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само јед |
ера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад п |
те.</p> <p>— Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... |
ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о |
еколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Б |
!... викну, угледавши Љубомира: трчи... газдарицу...{S} Капетан дошо... кажи.</p> <p>Љубомир је |
сећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, |
е би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>так |
што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се |
ла, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ак |
квено правило, све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било |
ла.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати |
о разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање манастирско...</p> <p>Две године после школов |
тира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу м |
м, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању <pb n="87" /> манастирском.{S} Помену како је |
мене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одужи |
људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је |
раве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ст |
, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу н |
трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, Антоније, Макарије, Пав |
ако просто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, кој |
м га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се |
тка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог л |
{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски поса |
, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њ |
.. сви сте једнаки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S |
дну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који се једва за њим |
емоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру на |
то, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономским уживањем и великом вештином, масну ћурчиј |
улежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се не у |
ан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од |
S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене |
неколико манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и дру |
о многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчиј |
{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страшније од многих мука.{S} А |
м светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичн |
ека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>О |
ишта учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је о |
огла подићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} Пос |
ком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} |
еде га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази |
по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши |
пи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена |
.</p> <p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као п |
још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше в |
њиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још |
и тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb |
највећу собу у Богословији београдској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, зб |
унце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом судова, преп |
и?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њим |
ади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све |
вори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не д |
гледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају |
Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир |
и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Да |
е већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их |
бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног |
ак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се зап |
воденичиште, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за |
сио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гл |
/p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Васил |
па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} Игуман неће ни |
рисутнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса |
њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књи |
ку песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прили |
се осврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очим |
рпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно пр |
епашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући о |
ком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопра |
ту.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне п |
} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрест |
убомир притрча госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту он |
мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љу |
да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин-капетане ?... изводи механџија |
знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код на |
другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зел |
љаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она ве |
руга... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сест |
о чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек посл |
ио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...< |
ногих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> < |
убомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа. |
кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепашћено пит |
млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно к |
око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погле |
у, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из окол |
се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p |
чући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну неразговетн |
иње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, Антоније, Макарије, |
ораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капета |
после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође |
да се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су |
ом воштаницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте о |
вина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту заго |
...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад |
га, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... ко |
е него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, д |
гнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то |
, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и в |
бро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски »колачићи« у |
ненадном црном судбином, <pb n="207" /> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадам |
Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гле |
истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко |
емирна деца, какве није упамтила велика гимназија.</p> <p>Али оном малом професору у наочарима |
је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло с |
тирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимназија!... да то |
а имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од у |
ко дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су |
»Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> велике гимназије!«</p> <p>А цензорско питање у другом одељењу |
понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Калимегдан, заву |
а у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају |
еченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
..</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова |
када био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпан груби |
њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да |
у, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радос |
ено излази пред оца, као »цензор велике гимназије«...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, |
C4"> <head>IV</head> <p>»Ђак београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, |
агледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, подсећајући га на његово цен |
ишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читајући житија светих, а још |
и говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћута |
богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и оборен |
луди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га ч |
ажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.</p> <p>»Ухватили |
зовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Главно је, |
о... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> |
/p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом је |
ај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, нач |
ветлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно |
да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га |
, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро р |
њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач |
настави пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> |
пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="110" /> никога посебно. — Хо |
а се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> <p>Првог школског дана, овај исти професо |
летео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао |
ндрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, |
="109" /> радио.{S} Одједном иза његове главе нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу |
ама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна |
анастира, молио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба д |
ијанове главе, помаљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејасан све |
ћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе...</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу |
а ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да не |
р се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом проговори:</p> <p>— Иш |
таде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки опремљена и намештена; насмеја се његову |
новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до своји |
то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање |
је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержаније«, те игуман |
<p>— Брат наш Леонтије постригава власи главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Г |
еонтија, веселим намигивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пу |
у.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат |
а се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и |
мом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учи |
..</p> <p>А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> <pb n="143 |
рође поред тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p> |
се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог кам |
чен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он за |
.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <pb n |
атученом до ушију простом камилавком на глави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ з |
је пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће |
ико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се |
о просед калуђер, са великом шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Л |
књижевности... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> |
појединих сцена...</p> <p>У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и ње |
адио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртава |
тадоше ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљи |
маглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага по |
уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђ |
" /> <p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све тамн |
мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... пес |
целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се ја |
е сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је |
’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га |
једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у п |
чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша |
<p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још |
ега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке |
...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича |
ртво дете!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископс |
културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи и побо |
је, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху ве |
.{S} По зидовима, испод икона, исписана главнија правила монашког живота.{S} Николи је пало у о |
азиско образовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар |
која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе |
гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а мла |
н има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешко |
њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном сваког манастира, па другу, која је засе |
..</p> <p>Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незг |
прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Ч |
ако га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, |
; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набр |
ећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и распо |
ије могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> |
ека... нека... замуца калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n=" |
адовољно, а погнути искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} К |
рете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— |
се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји |
какав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.</p> <pb n="30" /> |
у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладну камену плочу.{S} Одједно |
им, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем |
му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.</p> <p>»Какв |
<p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, ци |
а вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако светлим трену |
етка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео |
г јастука, као дугачка врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и по |
ва-три дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!.. |
се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну главом, гледајући радознало, шта ће враголасто девојче |
вој шали што падне при разговору, махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, |
но, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва д |
о награди!{S} Овај твој... прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућан |
ви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера |
е се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена |
ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прен |
ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на ула |
стељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после |
вотописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ства |
целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако |
другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо уг |
амо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.</p> <p |
глав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и не |
јавама природним...</p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти бр |
лцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за |
слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе с |
учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и танким гласом проговори:</p> <p>— Није |
аци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесно |
усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али не |
Свршено све !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, |
о преплашена и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапр |
ре... мене!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи |
еним до највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли |
рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> < |
девши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да |
еним обојици, потуљеним погледом, обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маље |
ајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се ч |
де испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погледа га |
} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту |
о гласова.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:< |
овор.</p> <p>Велимир полустидљиво обори главу и одговори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколико месе |
ад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— |
огледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно.</p> <p>Изнен |
и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да ст |
ос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, ал |
— Минералогија? пита Љубомир сагибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, в |
евајући очима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само |
Јок, море... промуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећ |
тав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ |
значајним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на в |
нако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ј |
есну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, у |
сто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" /> хумића, преко |
гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да |
ирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му |
улу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи ш |
ђе кухињским вратима и, промоливши само главу, проговори некаквим замрзнутим гласом:</p> <p>— С |
се великим постављеним џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Погле |
, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне |
есором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, |
<pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице |
ли му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се п |
саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном елек |
ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати нат |
>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" / |
</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудни |
пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако сам |
ро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица |
више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се |
чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запече |
и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му |
погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од |
ор »травуљар«, дижући од стола занесену главу.</p> <p>— Видите... поче увредљивим тоном један и |
воту само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, архимандрит наслони књигу и стаде чит |
<p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово нап |
еће омести његов омиљени посао — врћење главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.</p> <p> |
</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која ид |
баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаш |
ад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} |
ла и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и ка |
све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље ми |
тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на |
а!</p> <p>— Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир |
њене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али |
ко ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?... |
, стару антерију, добацује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!.. |
ле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n="181" /> <p>Отац Васил |
се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, |
е то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она |
а, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру |
ти се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у паме |
ег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, |
ћ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се ог |
два млађа игумана, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минут |
ако дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђе |
них, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, |
о и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и |
па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне п |
p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и м |
пет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више |
зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, п |
правља обично питање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је |
ругом руком приносе друго парче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубим |
/p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како мали |
овчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену |
на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10 |
пан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, |
као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједн |
мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти ј |
на, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p |
Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«... |
ти или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти. |
tion" /> <p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На |
Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Леонтије отвор |
отворио врата, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уплашен, крс |
, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, ш |
, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена |
} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — д |
раја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А |
> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи помилу |
годи онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</ |
де назадан: још није знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} |
и, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради |
одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрдн |
онај непознати му, чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то |
ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он |
— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећ |
брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву совру и ч |
чинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки и |
ка брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и |
астирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо |
Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и |
има, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је |
то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... |
ћи молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и |
> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубоми |
де у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа, како Вели |
оследњег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј гла |
војим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје |
аву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће.. |
икад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није |
химандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са |
и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за ле |
тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, |
е Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава |
на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим глас |
ст у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и водени |
у око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених на сло |
буђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се |
ђе му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих |
л; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n="200" /> јеванђеље: »Рече Госп |
{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на |
у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређ |
<pb n="86" /> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живот |
Израз њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...< |
ући му <pb n="164" /> погледом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше |
апољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одборници, |
ична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} А хаљине?</p> <p |
... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни |
обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погурена, потуље |
удновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успавано |
ити...</p> <p>— Мислити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> |
њу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, |
, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <mi |
а искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарисеји доведоше к Исус |
ир, наслоњен рукама на престо, говорећи гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>О |
под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи та |
.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</ |
двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како с |
јега«, па одједном севну очима и готово гласно одговори досадном госту:</p> <p>— Да се стидим ! |
ом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи |
.</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај |
ху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, са великом мил |
ени...</p> <p>Архимандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игума |
ог сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, |
о?</p> <p>— Цензор, одговорише неколико гласова.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним |
на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грм |
око стола.</p> <p>— Живео!... одјекнуше гласови испод липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, п |
?...</p> <p>— Живео!... загрмеше сложни гласови око стола.</p> <p>— Живео!... одјекнуше гласови |
/p> <p>— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу |
омак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати имениц |
причу јеванђелску о грешници, ударајући гласом нарочито на Христовим речима: »који је међу вама |
а друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> <pb n="224" /> <p>Леонтије се врати другови |
, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ојађена сам друга!... |
че, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута |
о сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ход |
љи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Уморан си.</ |
нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска |
овикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непос |
есам, господине, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман за |
p>— Са чесме? запита игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} О |
смелости, окрете главу прозору и танким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где |
си, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајде |
смеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жест |
у му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трж |
стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе и |
кну неким новим, јасним, декламаторским гласом, који одјекиваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у те |
шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица с |
ст, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; |
ише?... узвикну обрадована жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ т |
се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледајући влажним очима око себе.</p> <p>— А ве |
ити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се |
прдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти |
Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним гласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га п |
рће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... |
екаквим танким, изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м.. |
трча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капетан !... трчи...{S} Газда зо |
размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом прошапта Велимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему |
дном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:</p> <p>— Добро, добро!...{S} Иди!... и |
ја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас.. |
куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу.{S} Механџији као |
иком.</p> <p>— Устао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>М |
корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— |
е младићеве, проговори свечаним, јасним гласом:</p> <p>— Брат наш Леонтије постригава власи гла |
во, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... |
ену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви так |
«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p> |
дећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија |
з сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манас |
пропастите? пита Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— |
мо главу, проговори некаквим замрзнутим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца ид |
<p>— Попо, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по в |
је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се |
ао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком |
његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме |
р танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игума |
и масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </div> </body> </text> </TEI> |
асловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густ |
д га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?. |
рхимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас |
њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави |
љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада св |
ему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чег |
Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!.. |
то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђери |
ма и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научит |
на јасним зрацима, неравна видика...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, |
е један другом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то мас |
им и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, шт |
другој светлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала к |
ца с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чиста, обична поцрнела л |
а је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и р |
е више читао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... |
о да извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! |
животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!...</p> </div> <pb n="237" /> <div type=" |
вање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од |
{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но |
они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубов |
ике за сликама...</p> <pb n="143" /> <p>Гле, дваестогодишњи младић Антоније, леп као уписан, об |
о празном, полумртвом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... ка |
ву, о многим веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасв |
еже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају прописно школовање, н |
уз равномерно дисање успаваних другова, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} П |
е, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринут |
мо је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти |
д, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонти |
?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваља |
ину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да |
S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— |
м очима.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим по |
, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита < |
же му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити он |
убомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S |
коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло |
ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће с |
пуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени |
овима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац |
рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, к |
џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмисл |
више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним з |
ко наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148 |
не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Поч |
гала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И |
а, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што |
дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још мн |
обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оч |
паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у |
е родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру. |
аро гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, |
себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачк |
Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадош |
ри и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за |
ру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле ретк |
е се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својо |
арено светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају с |
, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да |
ље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са |
дњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са у |
стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци п |
одина, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, ра |
чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то по |
и маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узвикну го |
на у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру |
соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово |
а великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скоч |
кретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" /> хумића, преко кога вод |
ренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који се пред |
оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа |
и.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци по |
ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огња; и што више глед |
с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући погледом околину: шта се то зб |
равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљ |
"39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нис |
баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и наглед |
д навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</ |
главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђер |
војчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак д |
тид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пр |
по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље |
гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И |
у, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, кој |
све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и |
а платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бр |
де баш »велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се |
:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се са |
амо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за и |
е, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти |
оље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>После неколико недеља, на |
ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb n= |
. друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад н |
па само наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте које дебело младо ћуре... почиње наређивати по |
е...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања |
ко из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лага |
а пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни |
ко, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне |
Монаси се одобровољили, раскравили се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да је с |
{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ов |
кметови, одборници, сељани... лармају и гледају да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли |
лазила; сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан по |
ре спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква н |
есели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд диг |
д њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога. |
ше онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, в |
="247" /> рубинама?...{S} Калуђери само гледају тупо, промрмљају некакав нејасан одговор и укла |
да у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и |
и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а д |
а мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико |
.. ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... она |
да, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, и |
убомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оц |
е то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити |
!«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са све ч |
а иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих друго |
и он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не до |
као по команди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо |
та, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам и |
хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући изненађена Љубомира благо:</p> <p>— Дошло од |
> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не |
д мртвацем, прође ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у |
на друга.</p> <p>Велимир климну главом, гледајући радознало, шта ће враголасто девојче учинити. |
је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је неса |
! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледајући влажним очима око себе.</p> <p>— А вера?!... |
ш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући га ђаволастим, немирно-смешљивим погледом.</p |
о, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим погледом.</p> <p> |
ише уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи, пови |
прља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, |
м у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... во |
азан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бог |
де на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд |
p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како |
Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом н |
<p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну |
-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем т |
само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад за |
Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.</p> <p>— Та |
ад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клањају пред игумано |
Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих очију, које се све упр |
замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расп |
га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.</p> <p>После |
днијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој ма |
н професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</ |
p> <p>— Па, једнако!... одговори монах, гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам |
сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући окамењеним погледом како се претура и спада с |
ка, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе |
разли неизмерно блажено задовољство.{S} Гледајући некуд у даљину, примичући се друговима, он пр |
че игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="110" /> никога посебно. — Хо... таки г |
снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну н |
на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> <p>— |
нцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се о |
ош јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, Антоније, |
очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских м |
јући револвер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је се |
задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху н |
/> улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици. |
Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb |
и устима читаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово |
а пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче |
е притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се девој |
широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени |
уман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као |
о вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних мно |
за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну ис |
нако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече изву |
<p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb |
е се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, о |
и, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао с |
<p>— Тек ’нако... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb |
хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро изле |
живахном друштву...</p> <p>И то вечито гледање примамљива, весела, млада живота, лагано ствара |
а се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим нео |
S} Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу |
друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљи |
коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вук |
а доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као |
а камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први |
вио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, са |
е одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важ |
мња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што ј |
окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у |
роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«... |
тка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасн |
е на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему |
све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у двориш |
, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у ре |
а стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, |
е онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеал |
га, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, п |
подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморној неј |
сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, пода |
<pb n="162" /> средини ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше |
жаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом прозору ко |
н уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чар |
ђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као |
викао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се |
се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, |
утљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже |
ва, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружил |
стаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана млади инок осећаше велико |
ске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са н |
а и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</ |
ју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па |
онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелив |
коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он с |
дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="179" /> други, господски народ |
олуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда ј |
е шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали б |
да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом |
као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне |
ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема бо |
вом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обу |
<p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно |
оса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обичн |
о у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницам |
ало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих ка |
уварове стајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених |
к и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на |
служи старешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе је отвореним устима |
.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред моји |
а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миро |
о било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији |
је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово са |
ана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, п |
Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и |
узалудном беспослицом, узвишене тежње — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби |
једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме |
аше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се виш |
прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељ |
као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки све |
трљица...{S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са цр |
д је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако неми |
аци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игума |
ливадама чупкају спржену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелиниште зар |
посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му ло |
ера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше |
онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велими |
рину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воденичарев...</p> <p>Тр |
прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb n="13 |
А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n="42" /> <p>»Цен |
променио: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа |
пропасти морала, вере, побожности...{S} Говор беше тако изненадно-страхотан, тако громовито-убе |
ли нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским погледом, да се Леонтије |
з, па све слободније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да ј |
право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на све кал |
а погледа чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећ |
ао да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше п |
аран. »Ово су, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{ |
»Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <pb n="123" /> запи |
уствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољуштени |
овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен |
т.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио |
умана погледаше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Гле како ј |
ретски, специјално калуђерски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху |
му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и |
овор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, |
о, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог с |
!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је л |
че, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њ |
е и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послушници неко |
ка врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је |
аше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говорећи гласно црквене молитве, које је знао на памет. |
око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штрк |
пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако женски, без наглашавања и у |
е зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, |
он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} |
нежна изливања, него подвикну:</p> <p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити |
етозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још |
а хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{ |
ека <pb n="96" /> сад... свеједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасн |
ивен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвен |
помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није з |
="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> |
у у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање.{S |
ио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, урођена женска љубопитност, |
с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови с |
едно од најлепших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га нијед |
ц послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако д |
елимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к |
. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето« |
да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! проговори п |
на.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућута, јер му се |
азред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, пос |
ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хв |
пери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" /> сад... свеједно, нека г |
ама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта |
је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, |
ора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на с |
лазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одр |
море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то.. |
као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш |
Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у |
ети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да с |
73" /> сад требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.</p> <p>Са |
им крајевима очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о поста |
фразе о значају српских манастира, које говорник, као увод, напомену.</p> <pb n="175" /> <p>Али |
астире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви< |
беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледајући влажним очима око |
што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист...{S} Најцрњим, најужаснијим бојама |
<p>— Манастири, какви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, ј |
во слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, |
ну! да се униште! привикаше и прекидоше говорника неки, којима је грло веома засушило у току ду |
а, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света |
љење, испустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки по своме |
ана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, раз |
слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе |
егове симпатије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василија |
њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да му |
амилавка, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, зам |
а ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема |
оге наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије га |
почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и п |
угла је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} |
чека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о |
ти, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напр |
зе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распаса |
..</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде с |
воденицу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</ |
не, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газда |
хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини нек |
старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, |
а и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па к |
ди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} |
омни, повучени, мирни живот...{S} Друга година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му |
огу изравнати са издацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник ко ри |
ли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И |
9000_C20"> <head>XX</head> <p>Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, нека |
док сунце сија...{S} После које стотине година, од неограниченог права над селима, манастирима |
з ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна угледн |
е, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрело |
ористи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> после једне добре пијанке у мана |
одише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за јед |
све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања у двориште, ска |
мао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, |
затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двад |
ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рука |
<head>XXVIII</head> <p>Прошло је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише многе про |
S} Обојица беху младићи, испод двадесет година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше |
а иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је об |
право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком сво |
младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину |
е, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, младићским животом, |
сти«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није в |
с колима и стоком...{S} После десетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошт |
Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблаж |
би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва не |
механском стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају |
а, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару братију и остао са |
на Љубомира стаде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и слобо |
ити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену братији ову последњу околност. |
ле, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу |
а, весела младића, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу с |
евоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед са |
акаријево... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду |
{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на нов |
т тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од |
stone unit="subSection" /> <p>После две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад |
све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за старешину манастира Т. У |
а иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се |
ји, газдовање манастирско...</p> <p>Две године после школовања проведе у манастиру тихо, нечујн |
ли ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, |
ћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевен |
аци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што с |
а је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а манасти |
ља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, |
овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} З |
етву...</p> <p>Одмор после прве школске године проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога вла |
»неуредност«!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године |
а је свагда удешавао, те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику мана |
<head>VII</head> <p>Прођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Ма |
но огледала на лицу му.</p> <p>Последње године школовања посети фрушкогорске манастире.{S} Одав |
е школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у |
је почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад |
ма мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господина и тако... рачуњ |
све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа |
те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n="90" /> <p>Тако пролажаху године за г |
b n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два м |
виш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш |
не.</p> <pb n="90" /> <p>Тако пролажаху године за годином, доносећи собом непрестане промене у |
ратство. <pb n="188" /> После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског манастира |
кидајући читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље ка |
S} Син јој је великошколац, у последњој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога |
о дете сиромашне породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, |
е љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерит |
— и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори с |
b n="90" /> <p>Тако пролажаху године за годином, доносећи собом непрестане промене у манастиру, |
евих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> <pb n="202" /> <p>Т |
арије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир пре |
љао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n="2 |
> <p>У манастиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка »Господи |
рцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни је |
га.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више |
<p>Отац Сава приређује изненадно велику гозбу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школски друг |
езадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пак |
та обори главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке |
едставља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голготу представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?< |
оса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубом |
промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зеле |
угачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући |
иреном, завитланом у назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са подигн |
ови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно ново |
блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и пог |
љинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S} Под |
стирску шталу.{S} Љубомир притрча госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, разгледа |
ке ћилибарске бројанице са крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које |
ебо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим дивотним перј |
нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и |
не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо |
кају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...</p> <p>На |
>Одједном се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{S} У средини ујармљена два |
белише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна преко дру |
олуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвављених очију, запенушених од злобе |
ере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад уг |
огословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са пре |
жњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је ве |
па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад о |
S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисл |
ости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија |
које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш пла |
примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достоја |
ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... не |
ште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу радозналих слушалаца...{S} Исприча му трговац ис |
пило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићим |
јасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим |
о</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Ант |
о, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством, приближи прозорчету.{S} У великој п |
клопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и о |
Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, х |
вешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} М |
</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да |
госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно |
ац својим необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, |
..{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бу |
равили се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, |
како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S |
оговори блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, о |
огло животарити једино продајом оборене горе; других добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толи |
’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су |
— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме |
се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходник |
се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је оби |
{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну ис |
де и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студен |
нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних пред |
ти фрушкогорске манастире.{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеални |
у је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запрепашћено погледа и |
то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чиз |
репио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена |
е се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга к |
то га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошка |
ше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка |
знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим |
ма... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспосли |
злеже се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мис |
време!...</p> <p>— Ах !...{S} Леонтије горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, |
} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као |
е, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетн |
малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплака |
шли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све пр |
p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљуће |
омаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</ |
вац је брдско село, разбацано по косама горостасних, густих рудничких огранака.{S} Леонтије, јо |
и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло |
правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ |
<hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним |
сле?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести... |
читаше <pb n="200" /> јеванђеље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене дост |
туд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахи |
вија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху <pb n="174" /> онако »испод жита« д |
сматрати и слушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, |
сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би мога |
а се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових великих угодника...{ |
и, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које нико не р |
ени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав з |
његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И |
уја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго |
, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања игуманова била једн |
нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђели... помозите му!... узвик |
наслони књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу твојега, <pb n="198" / |
лас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне ду |
игава власи главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи помилуј! загрме сложа |
ецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи помилуј! загрме сложан весео одговор монаха, ка |
ко што је краће: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи |
ад загрме двеста богословских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци с |
и зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> <p>Архимандритово прорицање ос |
сата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин-капетане ?... изводи механџија капетана на док |
и недостацима својих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјет |
о хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— А-а... »Господин вели«, преки |
могне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда и |
о!...</p> <p>— Остави, човече!</p> <p>— Господин-игумане!</p> <p>— Погрешило дете...</p> <p>Пов |
о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори о |
Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— К |
p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <p |
убомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошколац свој |
. онако младићски.{S} У том наиђе његов господин.</p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Да види |
о, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро |
у лицу беше исписано задовољство што је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недостој |
да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи нов |
p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на поса |
е готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може м |
ме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и |
ш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не |
е чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господин, кога већина гостију почешће погледаше с пажњо |
да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако исто да подигне једно раме, да се устур |
епају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај господин оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с најв |
са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и пр |
дио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, |
дићевим; само један озбиљан, средовечан господин, који <pb n="171" /> је непрестано ћутао и пон |
Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек |
јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре заплећући се, застајкују |
..{S} Господин вели...</p> <p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли |
тозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду |
/p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> |
ећ четири године, овде у манастиру »код господина и тако... рачуња се као куварица«, али призна |
ија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све |
тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну један грађанин, ко |
етан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} П |
прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Јесам, господине, одговори Љубомир таким гласом, да се више ни |
прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... светац!... |
S} У том наиђе његов господин.</p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчи |
а-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронично његов жути капут и нека |
} Сва пратња владичина, после повратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирс |
ађену братију, поновивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне |
мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чи |
ти.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на уснама, ка |
вог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође |
начајно.</p> <p>— То су, богме, послале господину архимандриту... знаш, неке из Јасеновца, саоп |
редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p> |
литву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намуч |
вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, в |
, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци н |
</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима заклиње Богу жив |
су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" /> накривљена чат |
тају сребрним посуђем, кухиње раскошне, господске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, п |
карасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако |
/p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на посте |
гледаху они овај <pb n="179" /> други, господски народ у новим му, за њих, околностима и полож |
младић Антоније, леп као уписан, обучен господски, води за руку своју једину сестрицу, а за њим |
ао на митрополитово служење у цркви, на господско <pb n="113" /> држање онога синђела, за кога |
ћање на продату очевину, тугу сестрину, господство његова рода, славу светску, разне насладе... |
таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно ист |
стом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, си |
наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> |
поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S |
суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од |
о се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— |
ци...</p> <p>— Знам, знам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти жи |
е тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита |
као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p |
тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу |
ологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту онако, како обично разгл |
а се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он |
нично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом прогов |
и ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, прошапта Љубомир боја |
свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах |
<p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а развуче игуман, поз |
и.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана одговора, као да га не |
одника...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, који су могли чути о |
чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи м |
, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потребу, која изазва појаву првих хришћанс |
уди, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и |
оседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... госта.</p> <pb n="76" /> <p>—Улази овамо, шапну Велимир |
одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, весело, искрено...</p> <p>Неко лупну |
е !... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског дивљачета |
...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се гото |
премила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуст |
недељни: мало се што више спремило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицим |
рвозно и иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чес |
испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешње |
е, да ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степен |
о видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати |
р већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост за |
главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!. |
к у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само са |
<pb n="173" /> сад требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.< |
осети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послушници неколико боца тамно белог, н |
гађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек о |
кше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, да се тет |
А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али по |
убомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити |
убазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из |
ђе, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог бо |
божним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно |
сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узви |
арицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место.. |
сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као пр |
позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жми |
им корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако |
говарајући некакву претњу, псовку...{S} Гости пружили руке према њему, задржавају га...</p> <p> |
андрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз пр |
шком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво сл |
људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p |
са, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, |
уше у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одиг |
— Погрешило дете...</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвик |
ше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на више, |
n="110" /> никога посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, |
ак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија- |
о изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о мана |
е задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, које ће му спасти чи |
!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газ |
и оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово |
е весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непрестано је пр |
ати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати |
очитим тумачењем.</p> <pb n="105" /> <p>Гости заузеше места, очита се молитва, игуман благослов |
н само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која замириса тамњаном, и на |
у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, |
орних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте |
а, а онај озбиљни господин, кога већина гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједн |
p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p> |
точите... сви сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад |
јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиља |
дали са игуманом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали мн |
.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у |
е реткост.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће |
од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула длановима прек |
Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу |
на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека |
у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, ра |
а светлуца запаљено видело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде |
чекујући да ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост за |
очима и готово гласно одговори досадном госту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопам |
е.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту један празан подметач до себе и посади га на њ, г |
ак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сест |
p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понек |
нако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је пос |
ој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком и црни |
у теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави |
ћу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се дово |
ј години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... после |
не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити |
еобично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Мора |
у, Василијан га дочека весело:</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Права светогорска, од сукна... |
...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и пре |
и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може |
дико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он д |
е да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицама... и он изређа још десетину оваки |
лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га! |
ква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски |
громном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио |
других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се |
мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше |
{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ни |
гледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да види |
убомир уз степенице, погледа чудновато, готово прекорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која ј |
види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље р |
оздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, није вајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је п |
ан тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијуга |
наче никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљиво при |
шо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по некол |
мови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту |
, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за |
Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно одговори досадном госту:</p> <p>— Да се с |
вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару с |
ћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну с |
ију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши |
као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђ |
/p> <p>Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, < |
ику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ |
</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет |
са дугачким, загасито сивим, окресаним грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, севајући очима крв |
Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> |
вгусту.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити н |
где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не |
Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задр |
ту окружни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту |
а, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли |
ници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихове породице |
због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, белом парченцету харт |
но набоде виљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру и з |
им кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај |
{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="179" /> други, господски |
ог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне |
ума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и ст |
/p> <p>Треба одгајити и уредити огромне градине манастирске са разноврсним поврћем; треба уређи |
здатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а вино |
Појави се велики уљаник у манастирској градини, који на свагда истрже одушевљена Василијана из |
детелиниште зарасло аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастир |
/p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около не |
им на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Д |
се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га уп |
која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не мисл |
ако се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ла |
ој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} |
подине, са оволиким имањем, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати крај игуман |
Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</ |
ога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађ |
ема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подол |
њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастир |
сто, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу ни устат |
, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше |
ање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то о |
ади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p |
рзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то |
рје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се |
он прешао <pb n="195" /> преко некакве границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, |
кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође < |
олико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима н |
ери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и |
и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има |
вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим ле |
, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, п |
адно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен умор !</p> <p> |
д падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад |
ећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, на коме ј |
?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почастити...</p> <pb n="54" |
чешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црн |
х газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичај |
занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, |
надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је т |
ијете, па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну он |
ан.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодишње вино, од кога сте се |
те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутито и ирони |
момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n= |
опац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу д |
омисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе раз |
/p> <p>После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кух |
и кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела |
више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сен |
о?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто д |
S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?... |
ле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започет |
»Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци камено |
.. севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уп |
ристовим речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: » |
роштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пу |
у сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{ |
трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а к |
154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одуш |
итао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љ |
Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос |
следњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро |
>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена з |
а је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају |
/p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онако правилн |
<pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди |
анити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, како га називају свети исп |
ају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љ |
ној лепоти природној моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече мал |
ио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>так |
и: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осу |
...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је п |
та изнемогло, промукло урлање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред прест |
по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше м |
о плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекоше обилним млазом низ усијано лице му, |
ји, смилујте се мени окорелом, смрадном грешнику«... изговара у мислима испрекидану молитву зам |
{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао се ве |
ита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући гласом нарочито на Христовим речима |
гом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се |
дан се није преластио женском лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који су следов |
е која киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке д |
да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једе |
је...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде |
} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, |
опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким но |
амо после поноћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономским ужива |
. чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио д |
качи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стен |
>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли |
незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е |
тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, уч |
е и прекидоше говорника неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се |
зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући изненађена Љубомира благо:< |
у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!... |
го, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} |
хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не м |
, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Ч |
споди возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се |
ш како је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека |
га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гле |
умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S} А по једно веч |
дићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед |
> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} |
.</p> <p>— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Н |
ш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара Никола нека |
<milestone unit="subSection" /> <p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игум |
више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} |
.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава |
трином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и у |
летни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаво |
нуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише преплашена Николу |
оју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом |
pb n="9" /> дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветр |
времене монахе и манастире, осветљујући грозне цртеже многобројним, већини добро познатим, прим |
копреподобни оче!... стаде муцати као у грозници.{S} Никад..</p> <pb n="107" /> <p>— Штапове!.. |
м и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, оче |
чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о ово |
је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, д |
цу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драга |
службу митрополитову.{S} Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа |
А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе и |
дадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати просечени равни |
само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>А |
аса се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележава се сјај |
и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се преп |
оде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко там |
и вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у |
алуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком донесено, |
з собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, з |
е прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n="200" /> јеван |
, бледо, магловито појутарје разлеже се громовит, страхотан, нечовечји зверски урлик...{S} Дале |
вор беше тако изненадно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што с |
Велимир то исприча осталима.{S} Настаде грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за т |
е и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... |
, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јованка |
који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрште |
ужницама т-нског манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и |
коше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху п |
калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен испол |
ла у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друга... трећа.. |
мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, вири половина старе ма |
је потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> |
и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широ |
веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али |
...{S} Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше св |
во.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад до |
, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то п |
мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено... све |
ве нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И деведесет ко |
јући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али де |
се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!...</p> <pb n="116" /> <p>— Тето, да |
собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од |
им га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспр |
живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне |
же је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— |
а му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с во |
имназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо. |
канина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као ра |
ма пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше ка |
че нож...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну раки |
великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још ти |
једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже |
ак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге нос |
жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професо |
...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, там |
ленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устим |
носом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно расположење, и он се |
...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, промукло урлање...</p> <p> |
ију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и |
<head>X</head> <p>Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој |
опек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у ме |
p> <p>И одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекоше обилним млазом н |
е и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у |
ом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш |
изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се јед |
наје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први |
едом, Максим, пружајући револвер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Пре |
...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} |
акво радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако пр |
ури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде грцати свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са |
нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у |
ња није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: кол |
глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима.{S} На п |
...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерска посла! |
рно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа ис |
обожно расположење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се све више подаје поб |
, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерска |
а њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, ју |
а са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, кр |
бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хук |
јно рикање рањена звера, или страховито гуђење развитлана оркана?!...</p> <p>Понови се загушена |
те једнаки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S} Братиј |
смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода |
д њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</ |
м и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици |
уђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерс |
чима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимна |
жљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог н |
лете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а дево |
вором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право |
, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, |
во планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста павитина од лозе, оструге и трњ |
о лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, п |
шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом |
н...{S} Ах, кад загуди великан врховима густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашум |
идело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави |
0_C8"> <head>VIII</head> <p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и ве |
о дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само ги |
јане главе...</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено |
загрме игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у |
њу јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкај |
низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или р |
етра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали |
, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, |
топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазевима по зеленим врховима дремљивог бучја и |
елимира, наслоњена на врљике, заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она |
е трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, зајед |
село, разбацано по косама горостасних, густих рудничких огранака.{S} Леонтије, још ђаком, воле |
ем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, н |
рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да п |
провлачи манастирском реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што ви |
кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен |
сније, све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, |
стирска речица.</p> <p>Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му |
дишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленил |
мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се баци |
овови...{S} И они већи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... д |
бацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} Н |
ћ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.</p> <pb n="69" |
у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> |
а се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спусти |
носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само |
псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова |
p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанств |
дајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— Х |
p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући брижно и пажљив |
оше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После |
м... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осе |
а ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадош |
рио...</p> <p>Тек после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишље |
е из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као |
је, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му |
ше некакво радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да ов |
>А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, ка |
о!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије.. |
није и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="251" /> манастирско примам |
ри гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирн |
се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати |
е добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да |
..</p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника неки, кој |
тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепаш |
а у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио д |
регледа изјавише забринутом »братству«, да ће их архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог час |
ен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадош |
е бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а |
хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже |
само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да г |
квим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманов |
тио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би постао механским момком. »Није то, није!... друго |
толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само |
аљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је |
калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Ве |
сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова д |
ћи га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чр |
S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом |
а писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, ва |
Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритство".</p> <p>Један професор зовну |
дио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче <pb n="2 |
Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да |
бежати из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...< |
догађаји натерају и најглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Ма |
су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много.. |
ене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна к |
е по манастирима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по |
е најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{ |
{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на сло |
е био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом |
је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом |
зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овд |
и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живој |
p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко |
таде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз |
најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу крат |
...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да ј |
нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав |
ђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се |
ашен свима својим последњим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога |
очанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачу |
оће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, т |
срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут |
напијете, па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну |
убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!. |
најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако |
едне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, |
.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њ |
!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запр |
н дође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћ |
учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>о |
од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново |
нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непр |
трпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала |
уо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије написано најозбиљније, да га је |
си знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не с |
вајући <pb n="220" /> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују и — ж |
а са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је ул |
ле кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен з |
е, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава д |
утра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на |
<pb n="126" /> Стаде превртати листове, да види колики је животопис...{S} Преко четрдесет листо |
:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212 |
p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи |
апта Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и |
непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} |
ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном |
7" /> <p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом пр |
зовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио |
нтонијево житије написано најозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако |
ости »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде н |
>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p> |
а, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео о |
репуно поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као |
ал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа |
одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само |
> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве. |
один; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, јо |
, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} М |
трашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спасит |
турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викн |
се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак |
беше тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет зап |
село...{S} Воденичари замоле помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се |
се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али |
јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеле |
нство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на вр |
ји га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду |
вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне |
ам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишља |
ку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} |
ближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господи |
а; јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао |
та нарочито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и |
рује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... гот |
аширеним ручицама, мекушно новорођенче, да га по православном обреду крсти »погружењем«, ухвати |
ада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледа |
»полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике ги |
{S} По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, сам |
> лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад |
сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дан |
орао напустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит п |
а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан д |
власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где поја |
нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} Тетка, како изгледа, нем |
, осећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми ш |
ије се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би мо |
мах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступ |
ку и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, з |
"259" /> <p>Једног дана Леонтије опази, да се добици манастирски никако не могу изравнати са из |
, и на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{ |
укчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно |
госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима пону |
собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После |
ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне ј |
туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на |
ало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, м |
ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: |
су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај |
а нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај в |
{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше |
ње пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се ј |
ле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис.. |
ету препирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко поштенији од поступака |
кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живе |
мртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело |
зни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...< |
Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p> |
<p>Архимандрит настави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шле |
вих извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала.. |
уђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живо |
p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у црк |
енице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и |
оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и |
а основу стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву |
амичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та н |
па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног |
мира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са с |
...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледа |
на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па с |
сини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју |
да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p |
је време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени непријатни догађаји натерају и најгл |
...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуб |
</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се |
а и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужнос |
руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!. |
чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао |
Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало бор |
може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори вр |
.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште ру |
<p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Нахрањен, напојен, |
мој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш |
сели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине велику љубав новопроизведено |
бачким пламеном воштанице, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен |
вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит |
доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цо |
ња редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке |
владика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> < |
овор тако слатким сестринским погледом, да се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује раз |
.{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једар |
јаше тамо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... отверже всјех имјенији |
<p>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и поглед |
сподине, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти гла |
а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Жели |
ије и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода |
тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за прено |
отан, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје |
наш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш так |
једна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{ |
ослао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мисл |
човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто |
е? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све ј |
према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шес |
оја му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у томе пит |
Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само п |
начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је |
погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он там |
ка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд пр |
ди и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, |
иког...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молит |
има и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, |
оложење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоње |
кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча п |
ео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има мн |
је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време за |
же она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али м |
њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може дов |
о, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим |
и у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће рад |
а, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до |
тулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ов |
јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко некакве границе, к |
је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била |
увај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући кра |
: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређат |
што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као |
младића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако сре |
ло за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зн |
ав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими |
бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, |
колности, прилике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p |
ругом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" / |
новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати |
а одговора; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друг |
не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али |
у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, о |
: хап!...</p> <pb n="116" /> <p>— Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно |
етком своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао право подићи водени |
игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!... |
Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не стара |
из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, |
тог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се н |
шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде мора |
S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p> |
е нејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано |
од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде |
може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити |
г манастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан. |
егом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути |
можеш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по |
ко сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би м |
ар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође |
авали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{ |
ржи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману. |
... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за гред |
ам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста других р |
осећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широк |
а, него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уве |
из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао.. |
сује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати прода |
атри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече ов |
и ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У ма |
нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19 |
рими старешинство, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, д |
} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па по |
и, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, |
момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би б |
задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити |
било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми пој |
о ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, |
све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промич |
изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, з |
{S} Архијереј препоручује архимандриту, да посвети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} И |
и да ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтерес |
н неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очим |
упи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам при |
олико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећо |
анци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не по |
гну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не м |
е својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђери |
ш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој |
кама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи |
ика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га |
, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Је |
мислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, так |
{S} Хо, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али |
е може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном кроз главу, |
уди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одгов |
Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле с |
апатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да оба |
ју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад |
ро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је о |
уд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и |
ори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на г |
ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато |
оворе свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тет |
та.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</ |
пу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> |
{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки г |
> подвиженије?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} |
о да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p |
смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће |
па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто ј |
ене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао |
...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана пре |
ве, кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на |
е у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... после стара вина, да |
је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне сусе |
какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S |
ија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру монашког об |
вот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли |
ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим њ |
тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад ника |
ј раскош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у својој ревности, па задовољно |
саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним ис |
што последњи пут закле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— |
уше, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше |
не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</ |
амо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Та |
е му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалу |
тио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику г |
и, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква х |
> <pb n="114" /> <p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој са |
је што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну н |
То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљ |
примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љуб |
реба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри |
лучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела...{S} А |
рце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут |
"167" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...< |
после краћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам јед |
, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Лео |
и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учин |
могао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак |
ле рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђац |
ојој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је и |
А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто дела |
х беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту |
е може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{ |
и.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго |
неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старе |
У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита |
лепим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је |
иште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометну |
бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — |
ао обручење великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира |
им вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну |
, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, |
; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као обручење великог и анђелског образ |
а у град, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољ |
оја га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње ид |
ста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови. |
вио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да |
Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи ч |
>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљ |
ад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p |
> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво |
осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«. |
...</p> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, ост |
</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов |
..</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и |
непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије заиста пост |
чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе |
од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо сваг |
.</p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако |
и ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи |
да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махн |
теже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчу |
само данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маље |
до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и влад |
} Василијан у виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...</p> |
ет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њи |
, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутил |
а и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> |
ина учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, од |
што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш уст |
злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко |
а што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него |
обаху <pb n="174" /> онако »испод жита« да наставе пити досадање вино, али их присилише на пошт |
белом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа оч |
птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира му |
да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифо |
ино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...< |
огао учинити оне промене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћ |
же као легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорн |
р, као једини смисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе |
се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека |
е и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши о |
а засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, глед |
н и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао |
пред њега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се калуђериш !... сутра! одсече игуман љутито.</p> < |
домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... |
ласно одговори досадном госту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, |
лону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себ |
стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме об |
гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред ка |
а у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се х |
епа:</p> <pb n="43" /> <p>— Ехе...{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све |
и тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...</p> <p |
рећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако |
S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n="151" /> <p>— Јест...{S} Антони |
познао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем |
езгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су ста |
еже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, часни оче, |
а мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја н |
р то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одгов |
цима, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привла |
рта окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њега па, напослетку, остави све |
/> на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, |
она обична људска радозналост задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’н |
молбе, савети, преклињања свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће... |
добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је о |
гледају странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри |
>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залог |
ије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>И |
естили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало |
вају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је ле |
кнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, сн |
ици... <pb n="178" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну сврху... </p> |
, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад наст |
истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и раст |
Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пр |
ио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмисле |
По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам ч |
рану од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо |
се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито |
у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшн |
вај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...< |
..{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех |
есело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено мест |
јући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} |
ког и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражи |
у сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, |
> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку |
ље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p> |
ом животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: |
ње, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман от |
ка те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па ошт |
ешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: од |
де задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни |
аст«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља |
{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки духови |
, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>исти |
а, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... з |
Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да ди |
4" /> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одје |
к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под |
раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бу |
и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће так |
нда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p |
није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну в |
ачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у с |
а како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено к |
вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави |
уго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у с |
Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он сам |
ких паса...</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или |
гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то т |
добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што |
опстанка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом |
су.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из мла |
ос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, св |
ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па |
ор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и заст |
} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако исто да поди |
онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубомир и |
<p>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно. |
ивојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да |
»његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то доб |
и: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намак |
гореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, |
љка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припад |
млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно располож |
је.</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на ра |
кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли |
уново слово !«...{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разум |
ко каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно |
им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чис |
p> <p>— Синђел Прокопије.</p> <p>— Мора да је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам |
мунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим. |
и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад ми |
подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад |
ац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђе |
сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, |
земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских г |
А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избац |
ш нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе де |
.. то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућ |
о постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да жив |
знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан |
ћ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткр |
настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад |
ном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија |
коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... о |
влачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пр |
ело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд |
а преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њег |
> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{ |
усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали н |
да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово т |
свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис ско |
заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" |
ајмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— Нека... нека... замуца калу |
репаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, |
ну стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужнико |
полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он |
ама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...< |
снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена м |
— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Б |
кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Лео |
да!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{ |
закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено г |
токо у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили |
хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш |
их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обу |
има, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плаш |
са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, вид |
, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећ |
, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледа |
баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} |
маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако |
а, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те |
<pb n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да и |
ом, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањив |
непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав |
ро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} По |
д вратница сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав » |
... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринс |
близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одј |
онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер |
мир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она не |
у оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" |
ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће |
крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уж |
ецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просул |
е то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више о |
, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S |
почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила |
и како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрез |
ође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</h |
кретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред.. |
<head>XI</head> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, на |
ражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се |
его знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре |
развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је |
нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећ |
занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.< |
ва га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — н |
то он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на си |
ући још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре |
а, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква глас |
то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од с |
таде на последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је |
омир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То |
ивикавао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуство |
е год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове ек |
тија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду нал |
ер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још |
поче управљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој |
ушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и ос |
p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не |
од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ћ |
ј по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном |
потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам |
. рачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и а |
е, даде шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте р |
онако... завије, а <pb n="138" /> није да је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... и |
а кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p |
што се отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтиј |
мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире« |
он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} |
а их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, |
, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, к |
и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И |
вором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице |
...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре |
успешни покушај.</p> <p>— Како... докле да живиш?</p> <p>— Па, једнако!... одговори монах, глед |
више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу |
ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n="42" |
ела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</ |
те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> ум |
отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са |
гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгод |
ем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега |
све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости |
ј туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... је |
боди овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и н |
ћ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ у |
Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко ч |
саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и в |
спосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како су тол |
сад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубом |
кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хо |
маха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко |
> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, с |
оснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли |
ри блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћу |
иношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао н |
плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман |
ском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, с |
и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да г |
ве онако, како онај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и други угодниц |
Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, |
И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за |
о је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, |
ане, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према не |
тањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су др |
о сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерст |
одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао |
та и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p>Једног дана доја |
{S} По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а |
тући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изели |
р ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њ |
рилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају |
е бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— |
И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" / |
.</p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о |
мир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека дом |
обично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном |
<p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само ј |
еја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p> |
исли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен |
један дућанџија бледећи, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извини |
блажено осврташе око себе, старајући се да самим очима покаже друговима колико су му мили, јер |
гуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> < |
p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’з |
нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац |
, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац |
брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div type="chapter" xml:id |
а ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? по |
игуман испод очију погледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице |
тако даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде пита |
еси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После које |
ом.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb n="217" /> <p |
ји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, |
о бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже ст |
..{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одг |
страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, је |
загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одје |
та ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мис |
ење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... у |
. а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неким злослутим гласом, |
акалуђерите најстаријег ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, ст |
ских краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошл |
ло.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу |
карије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу. |
сло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> |
Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном. |
Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као |
рургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора д |
.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-с |
Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирск |
.. узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, глед |
н зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S |
ламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разг |
ти!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување.. |
узети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта |
!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!... |
сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »с |
тос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> <p>— К |
се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога |
ео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, ни |
Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или |
је, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, |
, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p |
које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком |
, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, сва |
е упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, уг |
штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, а |
енише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} |
аштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, а |
</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одје |
смо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколи |
нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће |
алуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, не |
о до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими |
ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша |
ш више раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, |
магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се прелив |
знутим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми |
ш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, |
а и игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има вр |
ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што |
етири члана скочише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум |
, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још ко |
S} Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре |
је са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?.. |
држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања м |
таше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, |
сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је м |
обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак |
паст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено |
воје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} Ист |
ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више корис |
рске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истр |
била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису |
је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво |
> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па |
да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути |
ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерам |
ка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо |
умеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли |
сећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више |
еку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> < |
пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини |
бопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... ар |
да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке з |
<p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, к |
S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена |
пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div type |
ција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, жив |
, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>О |
ки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце |
а је морао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да |
коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</ |
око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевш |
ађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири |
и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> б |
се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње раз |
отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и про |
то, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: |
сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и у |
Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају |
ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игум |
се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удуб |
као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> |
немирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још |
уби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>О |
смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је |
да он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазл |
о би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чоб |
оју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, пот |
било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да |
им младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да од |
та, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, п |
вена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он н |
ругарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она |
бичан одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих ј |
е тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор |
онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> |
сор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, ал |
ику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, |
а га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнак |
мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно ма |
ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Ср |
...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда |
а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир |
Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубом |
Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p> |
, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што см |
, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Св |
<p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу литургију, а |
н...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S |
није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: |
! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне.. |
ворен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S} Ја |
м за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову |
лавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... а |
Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> |
ољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капета |
преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p |
не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> |
н? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</ |
упе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа по |
у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, |
ављати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се |
аст после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљоти |
оста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка п |
узета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је |
ло пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта он |
а необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевк |
/p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насм |
јалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је по |
руји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз јед |
а ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав н |
о, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман теш |
ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!. |
, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратн |
нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... девојка, у порођајн |
и ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари |
луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха... |
ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, ч |
на обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ос |
.{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{ |
убо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, кој |
ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке. |
о и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, |
едном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обел |
внем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по |
е питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, неж |
ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад м |
} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку |
његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, к |
, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним |
тила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на ру |
светлије, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не |
много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја. |
...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир о |
осник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле |
ад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, а |
а...{S} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се з |
шој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, а |
мир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам о |
ир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала би |
прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећ |
е ондашње манастирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{ |
а и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То |
а, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се пр |
о уплашено, освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, |
изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, |
није стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и тр |
ријатност од прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна |
оја га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћ |
аше главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствар |
у, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјаз |
у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одм |
половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— |
но, изнајпре заплећући се, застајкујући да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак г |
се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже |
аступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са узда |
... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки |
аквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема |
идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир с |
евојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он |
другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, ни |
један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не глед |
а она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио ј |
учених незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће |
е за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, |
епасти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред |
ного, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко ш |
сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег г |
?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се р |
.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а <pb n="249" /> |
ка, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дош |
није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може са |
реху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле наро |
школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нип |
... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем м |
о, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео д |
: »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђавол |
га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што |
</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије |
е, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширет |
, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми |
овору.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И |
прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни |
путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се |
рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано |
ко то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се |
оже <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако |
е знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је р |
та, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После неколико минута Љубомир се |
г деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна |
{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и |
ожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не мож |
чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа к |
у страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он из |
а...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се |
да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га гл |
} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и |
и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа ка |
е као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине |
ви калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек |
и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>к |
уман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на ду |
алим његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" |
необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и |
е се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар |
рзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле |
очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше м |
билазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га покло |
еда...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе |
>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n= |
а, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да л |
ргнувши се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се из |
боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, по |
гословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... др |
кну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу |
о сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S |
викну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Ид |
..</p> <p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звон |
{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе т |
задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширил |
много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њег |
вицом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо |
на, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одм |
>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе |
не изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је ист |
тно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред |
ици.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну |
е стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно |
...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одо |
одиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узв |
ва.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући в |
ма чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гле |
жљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као д |
тише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно ж |
е и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb |
да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} |
часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом и пр |
ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се нико |
— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из засе |
победнички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно |
слих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степени |
и немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном ск |
</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па |
призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман прој |
о.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и д |
лази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста це |
е он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини ов |
алуђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући анте |
гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понављ |
говори Љубомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи |
проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног |
/p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нис |
а лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му |
едајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз ње |
ах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате.. |
м, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то |
а криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи с |
свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче |
стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...</p> |
пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S |
то, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, |
света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не од |
ац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робова |
ла и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше |
ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А |
> <pb n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи. |
а учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се |
једном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске |
, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му ве |
ен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <pb n="123" /> з |
одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољушт |
p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, пош |
цу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, |
рочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова |
.. хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто |
рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет |
упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у ср |
се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на го |
уше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не д |
рен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад и |
се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разгово |
спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незн |
рича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој б |
оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Г |
ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду« |
у, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори |
еда у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p |
е га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије. |
са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су |
ко топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га ма |
уман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, ми |
p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи с |
питаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти. |
а, њихове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова ве |
..{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих мес |
да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> < |
уди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, прола |
ост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује о |
ла би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.< |
оји је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до је |
кога</title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљи |
бу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} |
Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> < |
.. не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се с |
ћи у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> |
јиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! в |
, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дне |
есе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и пр |
дужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже с |
пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све шк |
о крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво оч |
а помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање... |
се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може < |
љиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то муч |
, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да |
није и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: |
да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није брину |
ће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мо |
Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо са |
малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично зб |
чи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже |
Нећу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад о |
ли после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Б |
који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе |
?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у |
p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана. |
шао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А пос |
да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветил |
ес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи.. |
рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препредени... |
к малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате |
е!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог |
нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се |
то сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па како... причај м |
свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много пр |
Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: |
о себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао |
то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... рек |
итати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и |
помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад |
м погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарас |
и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слуша |
оване цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије |
та се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>» |
се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утиц |
b n="245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је жи |
жно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који |
шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном с |
двојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте подоста лис |
p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакл |
смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.< |
ају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може |
мачити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он н |
рилика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине |
сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Ник |
чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш т |
им манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију с |
идљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, |
унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступко |
га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се |
ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, |
.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим доб |
са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, угледавши Љу |
<p>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, |
Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему |
{S} Права светогорска, од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави:</p> |
..{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја |
киде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су дв |
у.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеш |
леда, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, м |
привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природни |
на баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају |
и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, ва |
е разумевајући више ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом прес |
му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима гов |
огађај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— |
,</p> <p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имањ |
радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти.. |
к, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору |
>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљив |
у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Госп |
> рукополажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима. |
аво у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља изв |
азноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, п |
као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући |
свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и во |
лога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окуси |
ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђер |
распасало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псу |
као његов некадањи господин; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз ча |
ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Про |
вулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="14 |
чког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим зане |
ђивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стоп |
<p>— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње во |
твовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу |
до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једн |
, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара |
Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p |
ли, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пип |
у главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А |
</p> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за |
времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Мака |
ети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јес |
уго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих |
ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.< |
одборници, сељани... лармају и гледају да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам |
ико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нест |
ује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« |
својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце с |
у! узвикују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна |
н по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, |
остима и положају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи |
ој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млад |
сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не |
уман, који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да |
} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него с |
d> <p>Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, ни |
} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манасти |
еко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, оч |
има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> да |
алогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како је гладно |
обичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућн |
но виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда г |
м који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би глед |
сле је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изју |
задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој за |
ије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — п |
бро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавит |
ди, објавише глупо-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике |
плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете п |
збегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако расположење, док му с |
ва дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње |
n="161" /> урођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље лич |
оштујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толи |
Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... на |
алуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, |
<p>После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...< |
ала »господиновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске |
занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, ј |
би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако |
како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спре |
суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два д |
и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагиб |
ти му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу ви |
и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спре |
азио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лиц |
> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> < |
, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом |
/hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и неп |
ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> |
толице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу д |
м обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор малоп |
бу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина. |
ш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки профес |
ељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> |
n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије |
то отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда |
> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христ |
вари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој п |
лимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и виде |
је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <title>Свето Писмо</title>, одговори му сељак, |
лу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ т |
света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок |
жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема к |
омену калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он в |
а тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месеци |
лажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} З |
ир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предо |
} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Од |
памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} |
рима.{S} Спреман је предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> |
јутрење послужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; л |
живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах |
то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, док |
И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дук |
Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p |
као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли ост |
з које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> рад |
сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме |
би: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта |
, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се |
и: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду м |
ма синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чумави мал |
ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију си |
правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочи |
запита игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да веља |
али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грм |
а он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирућ |
часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим исп |
о у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром о циљу живота, |
ред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим т |
ам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хлада |
ead>XVIII</head> <p>У манастиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после по |
ио најмилији, најзаноснији дочек старе, давно невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оц |
а, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста ц |
И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</ |
оту.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан сво |
/head> <p>Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро пр |
укло паучинасто покривало лака заборава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb |
није о доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сниских трпез |
ао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зов |
ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све са |
дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколи |
енуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно |
утник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто к |
деала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после ро |
ги калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде |
се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговор |
очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је |
но...</p> <pb n="172" /> <p>Изређане су давно све здравице, званичне и незваничне, пријатељске |
амо служе парохиски свештеници, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже у други |
/p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала онако исто, као што се сећа свој |
а већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било |
тово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по |
ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се и |
оплој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што н |
асловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p> </div> <d |
манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се пре |
све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми.. |
не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... |
да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радинош |
ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како ј |
чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано повуче за мант |
ка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже |
што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а |
битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он |
лање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Леон |
принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се |
а, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{ |
оже да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са |
какве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци с |
Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!.. |
м шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излаз |
мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, |
љили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Вели |
шта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... госта.</p> <pb n="76" /> <p>—Улаз |
таде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да т |
ек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко б |
лутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се проредише, манастир |
ко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред воденице.</p> <p>— Д |
ед, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве но |
анастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује то |
навучених незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу пл |
ја обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир ј |
.</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, < |
о се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’на |
ма српских краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне |
Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Сам |
кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као д |
вати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљуш |
> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као вол |
<p>Архимандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем о |
ошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради? |
у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако сил |
војих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи |
бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд |
негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана одго |
ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p> </div> <div type="chapter" xml |
ао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико |
ћи сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче |
бомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се де |
трахотан, нечовечји зверски урлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљућ |
ди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> |
њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су |
ји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки пространи видик, над којим трепери чисто светло |
даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона ма |
о чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се |
о и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе б |
.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадош |
ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, иг |
не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред |
о куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог је |
ке, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о |
и брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од зем |
ије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема |
па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо ви |
беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко поштенији од поступака свију калуђера.{S} Али Љу |
з књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, посте |
оће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што ве |
ње, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију зе |
ан, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста |
као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, која је |
вређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз |
ашна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево поток |
у шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгрешнија места на свету! |
его се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, нечастиви!... узвикује младић са побожном одлучно |
</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих стар |
па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, бо |
довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан |
злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, и |
} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... девојка, у порођајним мукама, п |
и износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност |
де... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— |
воштанице, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на прест |
се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S |
не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако в |
го замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе је |
а, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети |
уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу |
у при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Ав |
ом простору.</p> <p>Архимандрит настави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; |
се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постар |
ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је о |
и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетв |
е распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је све то већ п |
правила — молчаније, послушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову сво |
зговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је |
ескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље |
ио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарск |
е близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како |
м, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниск |
таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваље |
у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има |
/p> <p>Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и |
прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посла |
шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да л |
а у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не з |
о одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и напомињ |
с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} |
е зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, |
ажено задовољство.{S} Гледајући некуд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p> <p>— И |
о окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно |
ан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од о |
а земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробн |
="6" /> <p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</h |
p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан доса |
мо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања |
Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро |
икну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа |
SRP19000_C2"> <head>II.</head> <p>Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило |
о је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И |
од ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p>На вратима дочека збуњена |
и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, |
Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше о |
рски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и к |
вник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воде |
гог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од бо |
чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула |
ојој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га с |
господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Ма |
ђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.< |
<p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој |
ни путници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, ил |
изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p> |
тичним околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је н |
е, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео |
ући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... |
редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва |
ве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором |
ен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће нека |
раду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни |
ити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходн |
своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Ал |
стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и |
се обрадова таквој понуди.{S} После два дана добио је <title>Робинзона</title>.{S} За децу са ј |
="180" /> да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али |
> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже |
лупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> < |
одбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби |
ословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, |
. загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, т |
а и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицо |
што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположењ |
ка .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излаз |
и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора |
рна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{ |
беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архимандритовој, предаде Арсенију кључеве |
д наших глава«...</p> <p>Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разглед |
исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит умре...</p> <p>У манастиру све |
о седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе |
убомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разр |
А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ |
и сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то? |
казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Једног дана, пред подне, дође у манастир један постарији свешт |
изобиљу...</p> <pb n="259" /> <p>Једног дана Леонтије опази, да се добици манастирски никако не |
приближило школско време.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур с |
и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у њег |
леда у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и наме |
наест хиљада прихода...{S} Једног лепог дана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пренераж |
и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пуна двој |
?...{S} Зацело нису!«...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— |
ојих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао |
мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, |
слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана млади инок осећаше велико задовољство од прања умо |
м попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и |
ћи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах |
манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне |
деш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, це |
мах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана ис |
бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини наста |
у владичанство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристо |
ко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше вид |
заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и р |
у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка...{S} Посмат |
млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да |
ва одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир |
омир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p> |
.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А |
д дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n="181" /> <p>Отац |
залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу |
њигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дј |
— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир. |
прилоге.</p> <p>— Најмање још једанаест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтијево: колико ће |
тозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и |
ај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад |
ободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: |
е напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о |
и остатак <pb n="56" /> прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, п |
вршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гла |
ора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновни |
кчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш как |
се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} А хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, с |
ни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропало |
му, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај госпо |
ким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну пл |
а квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље |
грешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> |
његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, прве но |
p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једн |
и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих т |
у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од |
м, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим |
га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забога, како ј |
<p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— |
ехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки |
шен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Ва |
су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} За |
шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши |
Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или г |
аломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу и одуше |
за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, |
све једни исти, једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час |
д онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, |
а и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p |
уђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, пос |
то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разг |
зао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, |
колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната |
ито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком не |
густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује |
ик, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад |
е дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, |
stone unit="subSection" /> <p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно |
, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Ар |
, после онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да |
>— А куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ |
хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушев |
арабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо |
, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две п |
тих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="119" / |
бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и |
ост код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архиманд |
није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је о |
од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, навикнута на ове послове. |
аде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друг |
ад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњено |
а домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана |
била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</ |
воју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, |
оказује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, кој |
љен до половине циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутрењу шет |
лупнувши поткованом копитом о храстову даску...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1900 |
ела и пламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више |
кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирским општи |
е марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... на |
е он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, да т |
онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Х |
ва што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одго |
на, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго ра |
трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озелен |
м.{S} Задахну их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb |
лашеним погледом, како испушта последњи дах...</p> <pb n="246" /> <p>После кратког времена Леон |
ћ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{ |
да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело. |
и у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни |
.. јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} |
баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути душом слободније »као сваки жив двоножац«...</p |
ајмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова. |
а, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира |
аква имају фрушкогорски манастири... »И дахом јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло се |
иње причати о тешким временима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мо |
акав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече |
зразом, на оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљивала, ши |
је зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је |
поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу б |
па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно |
ех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу |
ер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и сукат |
недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа доб |
алим вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по с |
е увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то |
и...{S} Тимотије Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је |
вена, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају |
се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Светозара |
е по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио |
мир се обрадова таквој понуди.{S} После два дана добио је <title>Робинзона</title>.{S} За децу |
стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни х |
кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, |
pb n="180" /> да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, |
.</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га тр |
значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са набрано |
погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе |
S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по пар |
себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава нап |
е попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се |
ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</ |
де ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у |
н гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и |
десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника |
и се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и |
уман опет поћута значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, п |
о се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} К |
прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек |
рополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је |
дравима.{S} Обојица беху младићи, испод двадесет година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир |
уђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Владика од |
ој капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је т |
манастири... »И дахом јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се |
ну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као |
ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробани п |
непријатним предуверењем, али се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо |
се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао |
убомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај по |
а сликама...</p> <pb n="143" /> <p>Гле, дваестогодишњи младић Антоније, леп као уписан, обучен |
b n="244" /> шесет — седамдесет, чистих дванаест хиљада прихода...{S} Једног лепог дана бануше |
се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> < |
— тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — |
вадица... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, |
страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у |
двизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У |
S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi> |
глу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде ч |
м везеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, |
ултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији |
milestone unit="subSection" /> <p>После две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} |
аређује црквено правило...</p> <p>После две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије прими у |
кар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за старешину манастира Т |
дица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у |
P19000_C7"> <head>VII</head> <p>Прођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута м |
рчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Ву |
вештине...{S} Зашаренише се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљ |
ерен...</p> <p>Архимандрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића |
добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу |
и сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће подел |
ши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чин |
а је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече |
Србији, газдовање манастирско...</p> <p>Две године после школовања проведе у манастиру тихо, не |
ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара |
дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не из |
ак...</p> <p>— Доведи! загрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубо |
о правилу, учини »велико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у пре |
стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, окренут храму, претурајући тамне листове некак |
часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Господи возвах к тебје, у |
на средства: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаво |
и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савиј |
испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућанством и посла својој кући.</p> |
а је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру |
спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су т |
>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или ја |
кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадош |
измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страш |
у?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама |
мају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег глас |
е, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо |
у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искреним другарским одно |
шу:</p> <pb n="239" /> <p>— Докторе!... двојицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах посл |
а живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред воденице.</p> <p>— Добро те само ви, к |
ника...</p> <p>На криваји, углављеној у двоколице, пресамићен преко предњег јастука, као дугачк |
упцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" /> средин |
дахнути душом слободније »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прође оп |
овезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав овом изнена |
Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овд |
у градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n="33" / |
p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још |
се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се светит |
, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе ку |
ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђерима ст |
ајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никиф |
е за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за ј |
и, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хит |
ога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Велимира! |
по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="251" /> манастирско примамљивије, весел |
дина било: ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу |
многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим корако |
а читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у |
старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песм |
ку књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог д |
е руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе се |
учајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што на |
шње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћели |
је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту онако, како обично разгледамо добро познато на |
испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на док |
.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао |
у неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема сањив |
антију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимнази |
сали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се |
ко тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и кад |
ветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском против многобројних врабаца, и др |
само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, про |
е... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: |
тање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n= |
дала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи. |
томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики |
гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући |
Свето Писмо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А |
пешкире, шарене мараме...</p> <p>— Ене де... везени марамчићи!... узвикну она, вадећи неколико |
е прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, |
он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S |
вуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пан |
да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га п |
пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из куј |
ак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мал |
азом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љубоми |
мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи |
, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и |
масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гл |
е омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим пл |
<p>— Еве га!...{S} Угрејали му штапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја |
м као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округ |
камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, квас |
о укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа |
угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи |
аве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаше целе, изиђ |
луђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа пр |
е у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књига, разгледати урамљене ли |
ује...</p> <p>— За вечеру гледајте које дебело младо ћуре... почиње наређивати полицајац.</p> < |
па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижаног крупно, дувана, за |
ше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остра |
ости, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирк |
о личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле изв |
ју, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром па глави, испо |
љају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки те |
њим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искључивала сваку помисао на какав било успех у |
бо одговори:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И деведесет комада угојених свиња... настави прота, али г |
сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђак |
ри часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не |
} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, да припаз |
} Сестрицу оставља код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} |
ише осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} |
главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !.. |
>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, овако преплашена и изненађена, протури кро |
да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у та |
они да се смеје даље над праведником... девојка, у порођајним мукама, проказује правог кривца, |
нако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он с |
ло, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су |
<p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући га ђаволастим, немирно- |
у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко |
игла, разбарушена, у поцепаној сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, а из кућ |
ри Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара вре |
рашна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око се |
слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — |
... па онај страшни догађај због трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се сам |
се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође њего |
ки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас |
м, само мало развијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући радознало Љу |
ену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће на |
обанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је наму |
о, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Н |
пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, ка |
"5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, |
и пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, к |
ди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p> |
и се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам он |
као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав г |
ро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растур |
диста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, а |
је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да са |
с.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мисли |
, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о з |
одаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да јо |
p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам |
Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у |
а једног шибљака, задихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — од |
нског дивљачета постало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb n="61" /> оче |
гледајући радознало, шта ће враголасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? з |
и, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје |
n="159" /> <p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је |
леба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> |
ко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p> |
с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: ј |
детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде |
.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда |
} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гледајући за младиће |
ата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљав |
чне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има |
р се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим |
дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могл |
ешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким |
одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да м |
То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се |
и, али на доксату механском стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што |
и пријатна као цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи једног осредњег поштеног домаћина, стаја |
Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, навикнута на ове послове.{S} Једна удовица м |
ољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </ |
и теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, |
о Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о р |
беше руком исписано : „Житија свјатих; декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : № 9.</p> |
ђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламаторским гласом, који одјекиваше ходником:</p> <p |
много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешк |
том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редо |
... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне по |
е се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе, с |
ледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> |
ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игум |
сти, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на при |
причати о постанку српских манастира, о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, |
м газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без кој |
и!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Не |
ола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потреб |
онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} |
калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са |
но!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим оштрим крили |
једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чис |
ине.{S} Објасни доста добро најглавнији део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш поте |
и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његов |
еног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да |
и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене лежанк |
му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете |
ци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује за |
ања...</p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па ви |
м, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— Молио бих понизн |
} Обеси о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који |
био дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манастирског новца ради ове поточар |
p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-х |
та поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли |
_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Прошло је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише мно |
шити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па м |
ију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да по |
а даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> после једне добре пијанк |
е за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли св |
луша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја с |
гла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни... |
она из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана из |
<pb n="13" /> сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада |
гли стати с колима и стоком...{S} После десетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљад |
кујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, |
је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве ве |
отованима, изелицама... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа |
Макарије?...{S} Зацело нису!«...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.< |
р не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чумави малишан, у масној, потпасаној пам |
н, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном |
ј... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао |
е...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n |
не газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колут |
d>XIX</head> <p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} |
p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« з |
лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну стр |
ца на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василиј |
о на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије к |
роклета камилавка: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} Празна је ду |
ена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како |
ге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је п |
сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{ |
ади!{S} Овај твој... прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он |
! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог |
ча... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру |
иким постављеним џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му ј |
страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</ |
кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као м |
монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видесмо у манаст |
, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним |
зе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се тр |
и о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пиј |
остао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он п |
лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себ |
побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки |
обего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он |
годбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог д |
и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудами и воздержанијем умершчвљаја |
ња по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, с |
помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи |
о старац, постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, ко |
авијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже с |
е говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га п |
:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у |
нио...{S} Васкрсао <pb n="125" /> мртво дете!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствар |
p>Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој години отац га до |
>— Господин-игумане!</p> <p>— Погрешило дете...</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, нашавши п |
, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он |
ћи, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни« |
а озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а о |
о.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде |
говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло аптовином, поврће у градини не види |
сејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке многе а веома потребне прив |
ј мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама и |
лике планове, односно будућности »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од |
>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</ |
ако крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала с |
гу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и настаје... |
ом беспослицом, узвишене тежње — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, |
ике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ м |
поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...</p> <p>Србија поведе рат за не |
е своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по један, стварао |
ео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром игра |
д погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста |
гледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет! |
ећини испрекидано, горко јецање и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна |
е лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа |
Они се предадоше чистој, невиној, скоро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести |
рајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а |
но, та последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Св |
и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије. |
чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, изб |
внати са издацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о зем |
смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу ј |
p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, |
е он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> ме |
кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p> |
, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.</p> <p>Али |
зудале се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изр |
Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!. |
у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући. |
сто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} |
ј велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може д |
у из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код г |
ац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним |
о, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци наш |
} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплак |
опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и бра |
же довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и |
новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна пред |
дитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> |
нам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно ј |
о Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити мож |
ињемо политику, кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.</p> <p>Од гостију ни |
што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце |
кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он ст |
тару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово де |
обио је <title>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, кој |
ћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи |
да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима г |
е бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренер |
ају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, |
ло ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, |
и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог с |
пезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побо |
у побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко |
-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирн |
њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> <pb n="14" |
вац...</p> <p>На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира |
а њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе. |
p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу с |
сорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на |
.</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи р |
е бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна |
рамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чуд |
кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не з |
рца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела |
се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и о |
бично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али о |
асић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за р |
</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капет |
ственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жу |
очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је |
штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> отворише шталска врата, как |
се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њем |
хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су |
н, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто |
е чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сни |
ит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су м |
благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му закл |
сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> < |
.</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онд |
како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанст |
... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којо |
а!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље |
сте, детиње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} |
ва.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранц |
њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонтије добро познаје свако ово лице, али му |
е да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу |
> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди |
си ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и г |
у.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насме |
ша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га |
{S} Умор, страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувш |
} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одав |
али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али |
и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло |
вако лепим појавама природним...</p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се |
маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који |
оју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом |
слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора |
ори очи.</p> <pb n="256" /> <p>— Тсс... дечурлија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} |
ан, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек с |
белавку за прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, |
узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игу |
и.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало бо |
} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа |
ти како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они овај |
прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налаз |
> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, н |
искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче.{S} Сад је др |
шће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју је чуо ил |
озуји над <pb n="258" /> овом усамљеном дивљином; по ливадама чупкају спржену траву кржљава гов |
кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за своје гр |
ади стадоше се прекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана |
земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомич |
вршује воденичар.</p> <pb n="158" /> <p>Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цв |
оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем |
ђе лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији ил |
о чудно виђење <pb n="144" />, у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљи |
а иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Вид |
тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...</p> <pb n="234" /> <p>Лео |
рши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> |
брегу више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовин |
најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш |
лубова, одсјајкујући према сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, то |
>Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају п |
..{S} Целу чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодр |
ано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку |
оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ва |
ме, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти |
орко...{S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} |
онај игласти револверски обарач диже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{S} Задими се со |
.{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту магл |
рени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А |
и се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S |
..</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински |
ће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које вес |
јући целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше |
како се онај игласти револверски обарач диже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{S} Зади |
исно школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!. |
и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n="34" /> плаво небо, к |
ене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} На |
вљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмер |
истина! викну онај професор »травуљар«, дижући од стола занесену главу.</p> <p>— Видите... поче |
блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно што ра |
бори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту ј |
бе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, об |
реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема где да |
којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишл |
рало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широк |
/p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну ру |
ских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо |
е ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово |
еде на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се |
у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како |
ро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Је |
гим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беш |
ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, угледавши Љубомира: трчи... газдарицу |
S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређени |
из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђе |
ста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је |
асну даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву тав |
ћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадио |
дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, с |
бијајући устима читаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће |
а, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p>— То |
ка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови ла |
И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескр |
угом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само |
се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха |
а изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манастирског новца ради ове поточаре.{S} Новац с |
азно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.< |
згледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{ |
дсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први |
риге професорима.{S} Спреман је предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших гл |
е најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из ње |
абим пламичком воштанице, уз равномерно дисање успаваних другова, гледа широко раширеним очима, |
и овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, |
бној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај |
де се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бес |
еленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него |
илике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нема |
скрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво се имало извршити |
моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти пла |
га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се см |
ба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчањ |
сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није преластио женском лепо |
пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве р |
е родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и н |
За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвик |
стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Ка |
пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, |
остинске собе, разбашкарила се, махнула длановима преко бркова, па само наређује...</p> <p>— За |
ухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница је последњи авансман |
планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске план |
-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, о |
«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим |
рави.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...< |
ни зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног |
дине добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхода цифра судских, адвокатски |
и пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је на м |
ну као океан слободу!...</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним гласом Вас |
га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> <div type="chapter" xml:id |
гашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза |
дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и т |
том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека пада |
одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... |
га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> |
на.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издрж |
е, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, ки |
Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он |
ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица |
справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разн |
а заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да |
гао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све |
моран, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику у |
чини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" |
.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладн |
удан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... п |
окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита |
ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...< |
стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај |
не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> |
ствари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а |
иди митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да га види, п |
али сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати ни |
шеним гласом прошапта Велимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у не |
разну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа ка |
но лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друк |
Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... как |
гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу |
</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово |
ући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Жи |
им ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманов |
и необично смирен изглед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обе |
о онда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као д |
мамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терај |
ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, к |
тски живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окус |
ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на друго |
д њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов |
Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђер |
чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S |
Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је |
е човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунају |
ос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жан |
ане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је |
брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; |
и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Пр |
цима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се уса |
адном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну рук |
да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за п |
тарија кристална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зо |
које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} Т |
ије првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, |
а разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуван |
иње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Ма |
А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду |
ећ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз п |
дног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, |
убице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> |
га не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; та |
риво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...< |
знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде уст |
е сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде |
држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци |
м са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна же |
што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— |
, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Н |
ло, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви |
у живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и |
одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, с |
.. развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S |
...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео сме |
лити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— |
стао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> < |
лимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да пр |
ине и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се |
Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, |
о да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћ |
ко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спази |
ројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка |
Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом! |
p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и заве |
пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, |
је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео ј |
одушевљеним гласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, ро |
, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружил |
бего из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Так |
лепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше |
понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="32" /> па |
: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћн |
се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека ба |
ас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арс |
бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом прошапта Велимир.< |
међу прстију... млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и преврте очим |
вори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко |
са игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на глави, онај весели и усл |
>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до |
и веома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То |
о оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, |
аде осећати некако друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је |
рестано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се цели |
о променио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући т |
аза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опе |
д није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житиј |
{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!... |
оју урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јер |
еди за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се в |
се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш... |
о срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облик |
ели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... |
{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозб |
n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја тре |
но одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном |
је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојч |
као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Т |
упке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, ув |
а ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од св |
сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли. |
итаву струју некакве нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешт |
разјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена нена |
о је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле |
и кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не |
стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастир |
, показа он госту један празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у |
нем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем |
на жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је г |
нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана главни |
е их архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиново |
дем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носо |
ем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их не |
а мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало с |
лази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Забора |
то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему |
била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље на |
з јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром.. |
ков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче |
глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан истрча напре |
.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, добацује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> |
н поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се н |
њаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоћ |
к има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под |
престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампан |
че му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одел |
беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, корист |
први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори |
ровести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, |
љао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, зав |
поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисла, док се напослетку не заустави |
опанчићима и срозаним великим чарапама, добивеним на крштењу, са медним, калајисаним и споља и |
мци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, п |
е је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритство".</p> <p>Један професор зовну Љу |
тјело своје«...</p> <p>У прекидима, кад добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове необич |
агда удешавао, те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирско |
кораке, стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, преплашен и необично смирен изглед; од |
кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свију епископа за твоје...{S} Прота на |
литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, |
> <head>XIII</head> <p>Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се на |
радова таквој понуди.{S} После два дана добио је <title>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком |
г посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није ви |
оваца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља код обреч |
И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове |
е било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада |
аве, тако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу на своме вод |
а, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично п |
ти једино продајом оборене горе; других добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па св |
во нестало свију пређашњих манастирских добитака, а издаци се повећали огромном порезом и дугом |
р дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плав |
ните радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао |
} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за |
/> <p>Једног дана Леонтије опази, да се добици манастирски никако не могу изравнати са издацима |
ед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, ш |
} Али после изјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх о |
их строгошћу управе душа, које одједном добише непрегледну, бескрајну као океан слободу!...</p> |
иште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, пов |
е паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а <pb n="249" /> сад убоги |
уче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му з |
о момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није б |
браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калу |
томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Бог |
о, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, п |
ко треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— |
Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за |
е, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: јед |
намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове св |
пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је пут |
етак година, <pb n="141" /> после једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе |
ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички |
е у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубом |
ана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити т |
ше време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то сл |
округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати |
мах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану |
граду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Дел |
ма раширио...</p> <p>Тек после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати |
ће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; н |
проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> < |
о, без размишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угуши |
а плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде |
човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми |
д нестаде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p> |
а почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане ко |
миришу тањири са тек испеченом, масном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{ |
ољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{S} А има л |
ро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се ироничн |
<p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешт |
тиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде |
ашеним гласом прошапће:</p> <p>— Добро, добро!...{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час о |
улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} |
живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом |
би све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весе |
ољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, |
ава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се |
т.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, п |
а то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почастити...</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, |
е! рече изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну мо |
о, ја прескочим.</p> <pb n="47" /> <p>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру. |
нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћ |
орити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову с |
дне двоколице испред воденице.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли з |
ка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега |
ељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењ |
који га у будућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, |
брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па ш |
им, уплашеним гласом прошапће:</p> <p>— Добро, добро!...{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и п |
И тетка га задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико доби |
како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушки |
у ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год |
ше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу литургију, али га је мрзило да у |
гуман поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавнији део литургије, па се осети заморен. » |
ри кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Е |
/p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> <p>Једнак |
поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, о |
ме што је видео, <pb n="242" /> али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p |
да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је св |
цање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, |
S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се по |
ок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонтије добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група |
р.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb n=" |
ојом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна д |
омаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегањ |
оме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... после стара вина, да грдите |
се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, који се |
ра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу |
е још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо др |
олусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем |
ње плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавил |
S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> <p> |
а врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође |
таних свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњано |
} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, према слабој светлости, изгледаше јо |
ленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање м |
јући грозне цртеже многобројним, већини добро познатим, примерима, објашњењима, описима...{S} Н |
лаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац С |
илостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... д |
> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— |
ва жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, |
и преливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле плов |
м, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бла |
утуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали |
овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи св |
еде, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га зв |
ут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви пошт |
, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, и |
лату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за пар |
, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема ника |
дворишту онако, како обично разгледамо добро познато нам место, после дужег одсуствовања. »Све |
то...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хи |
јом обележеним путем, одживљавало старо добро време и уклањало се испред новог, створеног разни |
!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми нећ |
ма интернатског живота, које је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето Писмо</tit |
еста.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна |
е и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Вас |
мо синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко |
ном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао |
је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујућ |
ру, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумњ |
ена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се |
лим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, |
иди да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и свој |
ном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га ј |
ичког живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архимандри |
е породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, |
школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за ц |
омаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— Нека... нек |
пити <hi>онај</hi> тренутак...</p> <p>— Доведи! загрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурба |
Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже |
вцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отеч |
гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши |
не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љуб |
нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо |
стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једн |
де смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас |
{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p |
. одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, |
радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајни |
озе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који ј |
дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му с |
p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том |
<p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S |
о непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и танким гласом |
ледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико не |
шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и ч |
поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си |
о издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне к |
астаје после њих...</p> <p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, к |
с !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже |
воме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, н |
адици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело дво |
је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S |
... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> |
и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио и |
ну и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет |
XXVI</head> <p>Јеромонах Леонтије мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће годи |
стити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит поводањ, з |
учило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часов |
Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру монашког образа... остати у побожности |
и, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као волове... узв |
.{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженств |
ка, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све |
се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97 |
омцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљиж |
е Макаријево у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, која обеђује Макарија у гр |
а око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ре |
<p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао |
.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, к |
ад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст |
опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне ул |
ли не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред ње |
...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> <p>Најмучније беше |
оред његових мислених очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се сажи |
поменути, да често поновљени непријатни догађаји натерају и најглупљег човека, да их малко псих |
ивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у н |
ислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све |
нутка више интересовало то питање, него догматика.</p> <p>— Клисар, брате! узвикну Велимир.{S} |
вна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак п |
мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђел Прокопије.</p> <p>— Мора да |
и се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикну:</p> <p> |
...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узв |
све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Трој |
Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> <p> |
и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> < |
нако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, |
оље обавести о свима променама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} О |
стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, |
> <p>Свећа, усправно прилепљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску; поч |
о парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{ |
рвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна у |
чима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице архимандриту, који их је отурао од себ |
ивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје механџија више ради учтивости, али он осећа исто |
о, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> |
препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на |
> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нервима читаву струју нек |
ш очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, завитланом у наз |
...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох |
n="131" /> <p>Једног дана, пред подне, дође у манастир један постарији свештеник, обучен фино, |
<pb n="188" /> После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског манастира, који ј |
S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он п |
рт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тет |
} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих.. |
е гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p |
</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, |
рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати б |
неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах !...{S} Леонтије горко |
каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће л |
кочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из |
атру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, з |
н, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овд |
езу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а |
<p>Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме |
он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми |
...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало зати |
и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места из |
а Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о |
<p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, изву |
ута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети |
о у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних љу |
престане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесе |
е, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељица...{S |
прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milestone unit="subSection" / |
ликом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно рас |
д... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих |
о калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени с |
>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га о |
и становници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихове |
..{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да |
рећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад |
почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем друго |
оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе с водицо |
се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> |
све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла с |
ан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим |
му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... |
лио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као н |
сти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи |
, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад прој |
6" /> <p>После кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо |
тавише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет он |
омунов храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... |
{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он |
ке, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раме |
онтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај |
нем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека м |
туљеним погледом, обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчи |
окућанством и посла својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног манастира, те исповеди и пр |
утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и |
рзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствител |
е друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет |
ну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобо |
ругови, у живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха |
с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде поб |
читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова |
другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случ |
другова...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђер |
арешинства, него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Ј |
III</head> <p>Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре прот |
туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара |
ти за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} |
, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља |
али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?. |
очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога да |
>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> |
д новог, створеног разним условима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S} Тек све се о |
на време, проведено у Богословији...{S} Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницам |
а, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то и |
</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не по |
о очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и |
истос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могућ |
ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашам |
ижило школско време.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пуш |
а га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је прв |
је, вели, пити за раније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те исту |
дна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p> |
део, мислио, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове о |
о дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавес |
осле, лагано, добиваше све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> |
м ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњ |
љи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После које стотине година, од неог |
огледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: н |
ј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и |
имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир |
руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање |
о пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које |
то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А |
ологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p |
а и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача |
ном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего |
адости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла |
алуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чи |
нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурај |
год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то |
о неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«.. |
какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, |
ра једног џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, |
т, у размацима, поновити овако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од нагло |
ек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци с |
а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почет |
зговарати.{S} Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми ле |
ово правило никад није могао прочитати, док су она друга строга правила — молчаније, послушаниј |
с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књиг |
ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</ |
тору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха |
остељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах намест |
тка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта |
као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и бл |
Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то бр |
обна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, |
чето причање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим |
е.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, |
ке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њ |
ставља га пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете |
же у једној руци велико парче, резерву, док другом руком приносе друго парче великим гладним ус |
кне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, бра |
ругих села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити св |
и собом непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S |
ма богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, јо |
око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким п |
ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запева |
игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бег |
о народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, |
да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:< |
та говориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</ |
запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио вре |
дем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри чо |
ке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па |
едим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га про |
к испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилиц |
ошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет за |
рипазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се рас |
а на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе |
S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин па |
во са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен ов |
сли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и с |
јим суседима нешто живо објашњавати или доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на |
ају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док |
} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што г |
их моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, слав |
ах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него д |
игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђац |
тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Гд |
рви неуспешни покушај.</p> <p>— Како... докле да живиш?</p> <p>— Па, једнако!... одговори монах |
беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега... |
тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро нап |
би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље |
рао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи |
ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не |
улева неки тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност |
5" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има н |
одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том о |
етане ?... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасак |
ула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поум |
црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој об |
им потребама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте п |
оре... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију |
!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин-кап |
све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара Никола некаквим тан |
ам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!... |
риђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} |
благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се |
>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло про |
ча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати з |
и ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излаз |
калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није |
Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових година |
заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ра |
сле се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромн |
, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па докто |
емном кочијашу:</p> <pb n="239" /> <p>— Докторе!... двојицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, |
{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не да |
ће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весе |
па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о шк |
на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчовечни напори, муке и болести те |
еље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије.{S} До с |
есући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерских ћелија!...{S |
и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене |
старешине и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, |
Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки мл |
о...</p> <p>Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... пор |
pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње |
ту.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, до |
ом лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’на |
посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке |
Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице, п |
је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозн |
ту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љ |
не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако јутро, и односити покупљене прилоге.</p> |
време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p>На вратима |
} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} |
...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју вл |
ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, риб |
шка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориште... све оно исто!...{S} Сам |
па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, |
мир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње |
ом обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »К |
<head>XX</head> <p>Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Бо |
, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући |
n="210" /> <p>Село, обавештено раније о доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене куће |
има, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љу |
, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се при |
ина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирск |
много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <p |
игра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунад |
нула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! |
рачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се |
д бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, ис |
ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их |
настира.</p> <p>Овај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледа |
иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута |
чило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зр |
енадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук |
зиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране разм |
ује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови |
ма би назвао игуманов поступак, — твоје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо |
, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остад |
« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама...</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир |
це, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да нисте гладни |
звеселили.{S} Покажите нам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта |
девојчица, кћи једног осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, зак |
е жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђез |
се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, |
се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снах |
адно!«... помисли он и случајно погледа домаћинову босу ногу, која није била чистија од његове. |
Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али после на |
{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У чет |
ди монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у |
дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица |
упна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе |
уха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p |
него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне ру |
удовице, и оно препирање Велимирово са домаћицама због прилога...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак |
но усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане |
тенике и калуђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи при |
раве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се морао напустити због скуп |
мом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с раз |
а се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се |
и бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срет |
то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета камил |
и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="91" |
ах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоруч |
лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо л |
тати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченц |
ком, уписивао колико <pb n="88" /> чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало |
у ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показа |
>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Нахрањен, напојен, Љу |
кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Гд |
ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају влади |
и оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпезариским <p |
о.</p> <p>И одједном као чаробном руком донесено, настаде сасвим друго, ново време, други живот |
а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</ |
сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра ред |
стакло, <pb n="106" /> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После нек |
разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се |
е ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време |
{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике тур |
а?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, уредише се многа црквен |
у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, белом парче |
ије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ћ |
калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљ |
/> <p>Тако пролажаху године за годином, доносећи собом непрестане промене у манастиру, док се н |
зразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је |
окласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало |
омаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У неком |
..</p> <pb n="136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донел |
астире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су све више подизали материјално |
ио мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па |
ир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућу |
. нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не |
за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није зака |
осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пож |
таде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је |
и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољст |
/> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне |
ном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за |
раво овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, до |
н празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под тер |
хитао право високу небу...</p> <p>— Што допусти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{S} И |
скверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... дево |
убомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не |
ако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде |
ећутати, али не беше <pb n="185" /> још дорастао великим стрпљивим иноцима, него плану:</p> <p> |
ав предао вештини правити камилавке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по |
</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа |
рете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, уп |
ној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у животу имала једну сталну подлогу |
" /> онако »испод жита« да наставе пити досадање вино, али их присилише на поштовање већине и њ |
езнатни послови у пећини, пореметише му досадање одушевљено-побожно расположење, и он, као свак |
нова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живота, остаде само магловито сећање...</p> < |
калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изне |
узело цела.{S} Каква противност његовом досадањем дремљивом, вечно празном, полумртвом животу!. |
... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће |
оја стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједном отворише |
стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошл |
в било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на |
м из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, |
/head> <p>Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се сл |
бодније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот |
е, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, и |
у да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос в |
ом севну очима и готово гласно одговори досадном госту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам |
химандрит шмркну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше |
у.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити ка |
ндура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто г |
право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{ |
ј, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> < |
ао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p |
о сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде |
/p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он |
да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместиш |
а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати дост |
аке инервације поче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{ |
вршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита последњу реченицу: »иди, и |
с заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због че |
се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћ |
омиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и |
S} Почеше се ређати најслободније шале, доскочице, песме...{S} Калуђери, који се беху склонили |
ина игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора љу |
<p>Архимандритово прорицање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упозн |
/p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осул |
а с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игу |
ћ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некак |
шње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео м |
.. видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује с |
и непрекидно на своме језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце |
дижући многобројне манастире:{S} Изређа доста опширно, наводећи примере, како су српски иноци р |
ане да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори ч |
много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p> |
:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се |
оку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их има |
пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу литургију, али га је мрзил |
ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p |
, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на свак |
нао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор леп |
ли — служењу Богу...</p> <p>Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по |
овлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па |
шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних свећица, тамњана, жижица.{S} Х |
тамњана, <pb n="205" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа |
ди тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће |
ким меким гласом, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та сл |
ло се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром практичном увиђавн |
у за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој ку |
а се удала за једног среског писара — и доста других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонт |
{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, про |
у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гл |
утим игуман поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавнији део литургије, па се осети замо |
рено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажн |
калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И |
и Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време |
</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав поса |
отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и |
..{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други чов |
паде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И деведе |
ије заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тв |
о не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што учите о кам |
нтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља себи, како ће то изгледат |
тре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb n="85" /> али к |
олази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{ |
кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели ра |
доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Млади |
ња.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста.. |
угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се |
јај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошт |
м држањем... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко д |
крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугач |
јми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрте игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја ни |
/p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> < |
ледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав се |
је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, које је г |
> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да |
ушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, уп |
зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате |
е... наравно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказан |
ђе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд |
у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за |
ма, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица манасти |
, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче мо |
хињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и с |
а то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех |
н у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научи |
с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и |
со, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... н |
његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— |
имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је са |
калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче |
ра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећ |
ну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубо |
о стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја |
, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав |
, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућ |
са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене р |
е искре, и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе је отво |
оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су |
рупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу |
нити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви |
и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Поглед |
о другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве п |
Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше га на |
ћи се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да ос |
весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмили |
Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} |
је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, давно невиђене околине, висока Маљена и це |
о човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметни |
искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Чита |
..{S} Кад стиже манастиру, Василијан га дочека весело:</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Права с |
укчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан ка |
ан онај богословац...</p> <p>На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, стар |
што лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламн |
његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај б |
ле овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необич |
кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказаних же |
ст њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога села: |
ом, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, ст |
ти интерпелацијом.{S} Министар то једва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, с |
знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете д |
<hi>онаквог</hi> живота, какву је славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Тивејски...{S} Т |
се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је би |
: »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир |
одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као да говор |
абрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од ка |
.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весел |
алих воденичица, чија га клепала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из |
Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљ |
тресање, рибање, сновање вредних жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере, који псују не |
лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и урла бе |
обеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке ок |
ед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац |
сказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читајући житија свет |
манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом |
ш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана |
дати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим |
та: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће |
се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад |
д му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, |
ало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одм |
ћи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући с |
вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види |
е игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, |
са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата не |
ади чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршил |
с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, који с |
али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, с |
<p>»Власт«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам |
да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру |
зрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова до |
да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем др |
пази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан запов |
ући изненађена Љубомира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом п |
ко се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји |
Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.</p> <p>— Оче Ма |
што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплаше |
себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља |
што рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не може бити! |
бом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прек |
луђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно зна |
, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите са |
а шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, зн |
бомира: трчи... газдарицу...{S} Капетан дошо... кажи.</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у ме |
а, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одве |
ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Мириш |
му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се зас |
<hi>свете куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио |
амо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S |
а; остадоше непрегледне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?. |
амере постају <pb n="193" /> узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламе |
аде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе |
>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb n="139" /> <p>— Хмм. |
их дубодолина стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уља |
тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згур |
у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манасти |
ади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ из |
ан постарији свештеник, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубом |
е праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту мана |
оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, окл |
мо се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотај |
ина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастреб |
колико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица пр |
р нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајући с нагласком и с н |
тојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви б |
<p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скин |
на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више |
о, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} |
— човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, вео |
страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети |
е пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и |
S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" /> или монотоног механичког читања |
дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Тако про |
ла густим млазевима по зеленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p> <p>— Сотона!.., ша |
.{S} Каква противност његовом досадањем дремљивом, вечно празном, полумртвом животу!...</p> <p> |
, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури |
ОВИЋА</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1900</p> </d |
и са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је |
ње у цркви, на господско <pb n="113" /> држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити влад |
ену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} |
бомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другов |
сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гледај |
га млади великошколац својим необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим п |
од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести ов |
мо оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустав |
, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је |
у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види оч |
о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Т |
ровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="9 |
иру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Литурги |
не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архи |
који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њ |
смо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно |
протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко |
тка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче |
све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто др |
да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, |
квим печењем, па <pb n="115" /> обојица држе у једној руци велико парче, резерву, док другом ру |
кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зи |
ао и све ондашње манастирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три г |
и као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> |
бљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно |
’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се |
огослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Св |
ливање светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очи |
рчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, озбиљније.{ |
се обичан одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од ко |
у на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није м |
и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јар |
им, као голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игума |
што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само г |
игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну |
</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’ |
м гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове п |
у, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он виш |
мним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне |
тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто |
ако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, који ј |
у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо |
очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а от |
е раскошне, господске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ип |
Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљуће ракије |
ма, гледати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има |
ну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише |
ним писком мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, |
ња и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса...</p> <p>Леонтију није првина да и |
Антонија Великог, Макарија Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као чов |
..{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде г |
p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Вел |
едан архимандрит, његов најбољи школски друг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, |
е и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гом |
> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сн |
! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не зн |
о заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног |
и је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старе |
груба страст и позив на састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне |
ој скромни, повучени, мирни живот...{S} Друга година, услед великог посла у школи и у цркви, пр |
Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, д |
која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све |
...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загле |
ра се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с ве |
млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Ка |
{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну главом, гледајући радознал |
никад није могао прочитати, док су она друга строга правила — молчаније, послушаније и тако да |
ишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом с |
писан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у |
ознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине манастирске.{S} Описује му се |
развуче игуман, познавши свога школског друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике |
а... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је |
и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се в |
елиштима господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на ко |
е до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n="2 |
арно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам |
ко јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема где да се узме |
м:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима. |
тело.</p> <p>Архимандрит настави редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се |
епана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за |
о је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p> |
и.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разговор друга сестра, после онако исто поетична почетка.{S} Дао |
рохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, ј |
звикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p |
са свима пороцима и недостацима својих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловал |
има, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празн |
а друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава...{S} А по стричевој <pb n="8" /> |
е, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи пла |
главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, пра |
</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, |
и, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</ |
и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А |
Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло |
си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких морални |
она изненађена и погледа госта искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског дивљачета постало је пра |
двојица су остали непрекидно у искреним другарским односима, па су волели провести који тренута |
оби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погреш |
или и својеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па |
авао, те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхода |
да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свим |
ешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по њ |
јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваз |
ј су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Миросл |
амети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, а |
је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</ |
о ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао прилог |
ије«, некакво »извјешченије« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво ж |
ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> <div |
ње у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађај |
г бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Леонт |
ем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит |
хињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S |
че.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равноду |
љу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити |
n="223" /> једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и |
једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </div> </body> </ |
анастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене |
драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> пос |
Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејас |
, о васпитању новокрштенога.{S} Истина, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучн |
сено, настаде сасвим друго, ново време, други живот, други изглед манастира, друго све... све ! |
сасвим друго, ново време, други живот, други изглед манастира, друго све... све !...</p> <p>И |
града, гледаху они овај <pb n="179" /> други, господски народ у новим му, за њих, околностима |
који га тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести |
че управљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се |
е, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасно |
ужни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са ирони |
и му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад с |
а ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало за |
е му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milestone unit="subSection" /> <p> |
ати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго |
цем, и на њиховим пепелиштима господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде неста |
изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладовином, кра |
личним интересима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрт |
обра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима нек |
245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, |
, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар |
>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонти |
треба живети: као Антоније, Макарије и други угодници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да н |
ао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла уг |
сима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и |
узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«...</p> <p |
> <p>— Добро си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира |
ко док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>П |
којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, сал |
е. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, да |
S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... как |
{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти |
десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара д |
шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Макс |
кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад |
жан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћ |
ле ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и св |
питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дуж |
21"> <head>XXI</head> <p>Архимандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино |
и тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он |
отели храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p> |
то је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на друг |
их кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две |
по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" / |
воју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио |
, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега |
ст, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад |
кроз неколико часова постати сасвим <hi>други</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши |
у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћење опази, да је |
l:id="SRP19000_C2"> <head>II.</head> <p>Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно пре |
акло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на бре |
еђено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, са истим околностима, |
дњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју |
оше опет браде <pb n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубом |
чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу |
рбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на докс |
у одједном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви д |
ао покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!... с |
му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црња |
ешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити н |
у неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није мо |
ни ходника, претрчаваше од једних врата другима, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, бе |
а је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда |
ивотарити једино продајом оборене горе; других добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад |
лужењу Богу...</p> <p>Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима с |
дала за једног среског писара — и доста других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви |
А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев |
да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно и |
их племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... <pb n=" |
сећајући се живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије. |
ирских архимандрита, важнијих владика и других знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислушк |
је у суседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са св |
извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, св |
ог расхода цифра судских, адвокатских и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако т |
их ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских кушања...</p> <p |
рхимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши п |
е, други живот, други изглед манастира, друго све... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадош |
>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— А-а... »Гос |
ао механским момком. »Није то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друг |
агорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спир |
куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знај |
тне погледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. пре |
ашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам за |
з њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено виде |
постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климну глав |
живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег мета |
ки...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све |
— или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родите |
го о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад |
све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир |
, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p |
арче, резерву, док другом руком приносе друго парче великим гладним устима и кидају га одлучно |
х сена, зденутих <pb n="11" /> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у јед |
е смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више др |
или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједном иза његове глав |
е испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта |
} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Д |
чаробном руком донесено, настаде сасвим друго, ново време, други живот, други изглед манастира, |
пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Анто |
о, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство |
звршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго.</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си оно Хр |
ти...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, |
воје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљ |
{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се о |
узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје врем |
хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да посл |
зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка |
е бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S |
р неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и |
е уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на в |
то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то |
Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ |
оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом |
азни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толи |
, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <milestone uni |
му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi |
е по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се ис |
сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцел |
о узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он |
Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у и |
као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{ |
вљена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта |
е слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све с |
никакве молбе, савети, преклињања свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште |
и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и |
само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједар |
штанице, уз равномерно дисање успаваних другова, гледа широко раширеним очима, али не види ништ |
у се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живот |
гледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одговорити.{S} |
смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на н |
у под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та ст |
биљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо па |
словце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да зна |
одине.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и брад |
и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут |
калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних |
марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице |
{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и он сто |
о псујући и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом м |
олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају прописно школовање, напрежу |
ом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви |
гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, подсећајући га на |
зглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, р |
е прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим |
ђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише в |
и тек... тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућности, дођоше до угну |
брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S |
ат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... |
ро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> <pb n |
ебе, старајући се да самим очима покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи про |
Гледајући некуд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Господ |
/p> <pb n="224" /> <p>Леонтије се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку пр |
. хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и, знача |
и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плаш |
Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архимандритовој, предаде Арсенију |
, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе кре |
омир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас з |
у година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пази |
, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у |
нзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у |
пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао |
о стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више сп |
онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно ко |
сети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир в |
ако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир |
све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да |
па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз |
м се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио вели |
="62" /> бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слобод |
неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, |
сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућ |
беше се загледао у чиновника, који, на другој страни ходника, претрчаваше од једних врата друг |
нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред |
есму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише |
ју чувствителну натуру!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута игумана, и |
о тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом |
града нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњери, |
а крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> < |
е гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у р |
е стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до |
сао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отво |
/> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — |
налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хлад |
ри половина старе масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело |
зног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се |
лски друг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свра |
е за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморној нејасној тами, на једн |
.{S} У великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео |
} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у к |
не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би д |
> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— |
:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанствен |
о, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!. |
њим у <pb n="252" /> другој светлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Нек |
једној руци велико парче, резерву, док другом руком приносе друго парче великим гладним устима |
о у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу |
но</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође |
јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ |
о у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући у подруму истом кантом, онако ђачки... |
аци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је |
у, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени нек |
ично-пакосним изразом, подмигујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо к |
ше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ци |
о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теб |
жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се же |
S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одре |
ва дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверењ |
гимназије!«</p> <p>А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{S} |
>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике ги |
е рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше |
елу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се |
дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз |
Велимирове породичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна з |
та, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна ск |
кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на |
ори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостиви |
р.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, ко |
их и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и |
та премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослобод |
код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То с |
но преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитиј |
итог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране |
} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво |
таде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он прог |
до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш |
нати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет о |
м — главном храном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејан |
лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше п |
стирском против многобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је уби |
ори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљ |
Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице |
аљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвику |
2" /> Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... х |
осипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{ |
тави се у богословији читава калуђерска дружина из разних манастира, која одмах заведе свој оде |
ак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! уз |
а посао...</p> <p>Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери ср |
у, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни при |
ја на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево |
а су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан заповедничк |
ку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетена, некако онако...{S} А как |
кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетена, некако |
кчије одевена и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не дол |
едно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а |
ко дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... ни |
их оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме |
p> <p>...{S}Љубомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад |
ако треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти ка |
давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати |
>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам друкчији |
.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији о |
амо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир осети да се |
ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи из ст |
оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко свега се навукло паучи |
тало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се |
даше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђерск |
су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економиј |
м као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му |
пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда |
ори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Ом |
д очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} |
и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, озбиљније.{S} Нема ни чега ђач |
овима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба |
, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вел |
његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} |
та, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању тога <hi>непознат |
магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, ал |
о баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} |
опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе |
видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја |
глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, |
нам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас др |
итлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засеб |
је изгледа... калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како са |
ца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније ил |
бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не ра |
ав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, ви |
и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет |
b n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после |
а, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да о |
гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар |
мир, мислећи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он |
ј...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, са |
ећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито гледање примамљива, весел |
њених одлука.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се |
и! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као |
рополитову.{S} Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав |
у, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје механџија виш |
ити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслу |
ладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литургије, по об |
у...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p>— Ј |
смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још |
ци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око и |
је, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> |
небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душ |
све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио |
изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасну |
лаву у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, као што беше и н |
шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше вући стотине кола дрва, која су до с |
м се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После неко |
рапним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, род |
.{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n="257" /> којој се јутром |
в било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана |
љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се |
јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима.{S} На први звук звона по |
то беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, |
као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим |
то онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега |
лаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и сл |
велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камич |
овито сећање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну гор |
едача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поре |
зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам |
икошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и к |
неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па |
смоница, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље |
заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} |
непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снего |
ђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лак |
му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клу |
у цигару од сеоског, накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који |
очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох тр |
бирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; |
и низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет браде <pb n="74" /> и један за |
гаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лек |
ед њим, одбијајући устима читаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим, страшним, љутим очи |
Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, |
премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} |
="71" /> зубе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијају |
> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, |
ос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, маст |
к и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, |
вати.{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне... |
ика, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сото |
прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињст |
мор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, |
— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам з |
ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није |
лијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</ |
загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, к |
обром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет |
смислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава |
да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На |
сли израз, па све слободније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима, за који би се пре ре |
А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{ |
Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог запрепасти калуђере.{S} Он ниј |
ја и најпобожнија хришћанска молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се |
унцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Р |
, пресамићен преко предњег јастука, као дугачка врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љу |
аној соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са в |
, режући на четири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, проговори свечаним, јасним глас |
са нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он |
и.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« разноврсна печења: пр |
ескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мири |
Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у с |
нџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Те |
ном судбином, <pb n="207" /> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га ч |
На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито сивим, окресаним грабовим штаповима. |
ило их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, ко |
е.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем |
ље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанствено читање шестопсалмија.{S |
="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пр |
b n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако |
вено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" |
смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.</p> <pb n="69" /> <p>— |
очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима |
ногобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} С |
својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да ниј |
рно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени гов |
узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој... |
а до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирс |
та, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојне редове пуних бачава, буради великих, сред |
и, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, |
ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игум |
дићског заноса...</p> <p>А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама... |
ијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја из |
розваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зн |
е му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, |
ој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и |
ише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, које је тако гру |
у, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по |
жњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја <pb n="216" /> тишина.{S} Одједном он чује |
одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, на |
лашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весе |
г новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{ |
S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и |
сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве ос |
рих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико пре |
пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућута, јер м |
и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да |
и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкам |
S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе в |
{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Е |
о по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко |
проредише, манастири исплатише порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ће |
са се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа |
вуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: по |
а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је |
, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...</p> <p> |
релост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мра |
че Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали |
волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се саста |
> <head>XVI</head> <p>Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, ли |
љно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, при |
подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n="33" /> лименим поклопцем, за |
уј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман |
ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихове породице.</p> <p>Ижљу |
p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очек |
згледамо добро познато нам место, после дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говора |
.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цок |
S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и б |
озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А н |
о ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</ |
Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безб |
сти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Све |
му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ниш |
собу, одређујући му нарочита правила и дужности.</p> <pb n="221" /> <p>Пролећу месеци за месец |
кењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу |
историји позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигур |
кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га |
тим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филоксером виногради стадоше се пре |
Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се с |
ли?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче ве |
рну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом |
у архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>П |
иже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири чл |
барач диже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, сва че |
ику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше н |
ерски обарач диже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, |
у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угл |
револверски обарач диже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса |
од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он оп |
ра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и глад |
има и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била |
но, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово ц |
рише из манастира.</p> <p>Овај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и |
чку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућанџија бледећи, спремајући се да устане, али као још |
ам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, председник, учитељ, неизбежни побратим игума |
кав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли |
настирским општим трпезаријама изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову |
мах нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочити |
... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гл |
воваху они обични гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непрестано је правио шале на рачун Мак |
оведати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегл |
...</p> <p>После две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије прими управу манастирску, као |
> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} |
изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.</p> <p |
вог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} |
штањем!«... чуди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога тренутка према њему необи |
настира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно |
браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да |
ма се све више губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази. |
тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p |
е кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:< |
ених очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвој |
ини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је |
.{S} Његова раздрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећ |
скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасвим променио: друкчи |
дели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p |
рски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него |
а је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане.. |
на, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој м |
ених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном добише непрегледну, бескрајну као о |
беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ |
о, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{ |
и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: зам |
мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђ |
ан да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо ! |
вети!{S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се |
свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Од |
так и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је мо |
»туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па |
<p>Ах, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, како га називају свети испосници, оно је |
неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегош |
негде, у најсакривенијем крајићу његове душе, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све т |
о и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир полустидљив |
по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне |
де, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој М |
оти природној моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да |
н...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава...{S} А по стричевој |
уке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... те |
прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p> |
з олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасну промену |
се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљиво, не |
гућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, |
или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали |
оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем |
7"> <head>XXVII</head> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ев |
са неком злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни пр |
и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, св |
да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он прогов |
о нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Пропаст!«... по |
млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а |
ади сваки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, дев |
на, провидна измаглица, која сањалачкој души улева неки тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, |
.{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од те |
едаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су |
да кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у животу имала |
шља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљен |
један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодишње вино, од ко |
ери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, |
ој <pb n="166" /> самој неправо дахнути душом слободније »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И В |
ва дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чред |
дном се споји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до |
ажно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</ |
далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не |
е доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви |
еђе преко некакве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> < |
мети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, пову |
е то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у д |
тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је до |
аље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: |
како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да ра |
а, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прња |
кривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и |
е то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је ј |
и идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског |
о, зрело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступ |
, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она |
} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје в |
отона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох вл |
тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред ова |
ајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ ско |
д свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и о |
а, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватр |
едан по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом ср |
без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb n="45" /> на вечерњи, |
рање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб с |
Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је бил |
, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— |
у, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би б |
>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљи |
:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> |
им смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} |
p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зе |
тир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и жен |
од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да с |
заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако светлим тренуцима Лео |
стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред |
е свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста!...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не опази, кад с |
це, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што |
пита девојка са подсмехом, гледајући га ђаволастим, немирно-смешљивим погледом.</p> <p>Љубомира |
времена.</p> <p>— Море... отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна мл |
д угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се ст |
д Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута част |
ешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш |
меја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>» |
о ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно изва |
/p> <p>— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, траж |
43" /> <p>— Ехе...{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Профе |
и руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи ст |
четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена комисија, па сваки члан зазире од д |
јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Нег |
ио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — ч |
, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе |
дан од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Ид |
и речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута преме |
сам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј коли |
за самовласне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирс |
Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али то |
бог прилога...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, |
>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакву претњу и |
head>XII</head> <p>Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га |
, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз пр |
шао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још. |
атељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као |
— Устао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах у |
от?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситн |
ислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је ба |
пет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђе |
бомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва |
ну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсен |
l:id="SRP19000_C4"> <head>IV</head> <p>»Ђак београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина и |
онце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће ова |
радању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на друг |
а шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника |
ства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на с |
Крагујевцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пази |
ао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манас |
клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, свануло !</p> |
три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... госта.</p> <pb n="76" /> <p>—Улази овамо, |
мати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не о |
ах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, са јастуцима з |
а, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху |
и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разу |
ма са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко |
/p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</ |
оји доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, ко |
једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора д |
у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у јед |
е.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико стари |
оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не |
о се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђак |
ој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, |
их рудничких огранака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му. |
аник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином по |
, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове к |
ца и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити трпезар |
ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владика га, у првој ват |
Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се о |
ка и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче |
ом и <pb n="229" /> пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили |
и да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља |
о, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, смеју се, |
пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпоре |
Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенаст |
ају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватр |
ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је т |
ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуман |
се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти он |
не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, б |
.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако |
ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи, испод двад |
p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по |
тир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пић |
{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће |
се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, |
.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, го |
</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, |
ост; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »госп |
стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура н |
о њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова прич |
ике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S |
душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Д |
ишта; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два- |
ремена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само |
после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} |
то, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од |
и пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати како се веселе п |
еколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хва |
трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно |
од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догм |
митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу икон |
ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом н |
има.</p> <p>— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву |
49" /> <p>»То је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како при |
А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе весел |
циг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво оде |
цима својих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој г |
своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читајући жит |
шко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, ал |
ад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога ч |
епрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологла |
тинама.{S} Певница је последњи авансман ђачки...</p> <p>— Идите! махну игуман очима и трпезариј |
крете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгл |
натежући у подруму истом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бив |
манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, |
независније, озбиљније.{S} Нема ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?.. |
но, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа |
ми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и пр |
увам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник препл |
е лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том |
ји је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пу |
етом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада .. |
/p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак. |
о...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај ска |
је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{ |
, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одву |
дриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићи |
ги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера |
ом, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотеса |
...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, н |
штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназ |
виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих с |
им застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда ка |
та, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бр |
овек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> |
ша... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне |
а тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд |
од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стак |
е зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</ |
ндурски монолог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпи |
а ћу ово друго.</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном |
и видите сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши |
p>— Врло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и ка |
па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, |
гнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сев |
лажњивијих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за |
те...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки по |
циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу |
<p>— Није нешто се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... ре |
и и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и |
а.{S} Настаде грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, сме |
, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да |
дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир. |
>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који |
та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Н |
едном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако ста |
олици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим |
, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме |
ди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу р |
ељак, пружајући руку дувањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако |
ао човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози |
хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци |
наш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити |
мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: |
> <p>— Знам то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јач |
> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... он |
и-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући |
гледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</ |
тра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове |
<p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, м |
д јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло |
а после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, да |
жњивијих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за д |
и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и с |
p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, мла |
ућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада |
ијући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли |
стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни ма |
ара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним устима |
икну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада појави се на врати |
плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунад |
кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако |
<pb n="116" /> <p>— Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажним и бле |
ако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под мо |
ћи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан она |
у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни |
овара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним усти |
двикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада појави се на вра |
узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам до |
у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секун |
ји део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово л |
.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готов |
о... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хран |
ебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи. |
њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угрејали му штапови дебела меса!...</p> < |
n" /> <p>После две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије |
о велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче и |
, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад |
а синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поп |
руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту један празан подметач до себ |
опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња |
!...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу о |
. јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а |
шно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!. |
>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три тр |
а и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збого |
оле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву ду |
ужајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту један празан подметач |
брадована жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Ле |
бомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, прек |
ше брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не ви |
тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени гл |
плија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утеш |
id="SRP19000_C24"> <head>XXIV</head> <p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негд |
. што је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима |
м за стопама Антонија Великог, Макарија Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврш |
S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби.. |
само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још заносније, по |
народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb n="85" /> али ко ће з |
ом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сив |
ш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечк |
азгледајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубоми |
мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево |
јући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ух |
о вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> < |
, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, ко |
олена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јадн |
после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, дале |
звикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам доли |
уклим отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и |
олесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено. |
ке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone u |
и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p |
е газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, не |
p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нах |
се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну |
овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако бл |
ности...{S} Сваки се осећа испуњен, као електрична батерија, неким веселим одушевљеним осећањем |
о би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топлином или зебњом, он се само стреса под |
аје Свето Писмо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S |
апе, пешкире, шарене мараме...</p> <p>— Ене де... везени марамчићи!... узвикну она, вадећи неко |
ико кривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по |
ка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изненађена и погледа госта искр |
ђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори гла |
рбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш. |
главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љ |
х завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући |
т тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрте игуману:</p> <p>— Приј |
е на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, |
осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вод |
ка...{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанс |
е да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисл |
оварамо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је д |
, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... |
ити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљ |
ељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијами«...</p> <p> |
а се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</ |
нтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање т |
»кратким путем« добило сагласије свију епископа за твоје...{S} Прота нарочито застаде са краје |
ешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар |
он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, он |
и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспосличара, |
аже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, |
ени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву |
мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... |
њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-х |
пире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— |
ој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци ра |
ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.</p> <p>— К |
и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и |
д, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... рец |
»Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и |
се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све сна |
кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он |
е... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира и |
...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просип |
м.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш |
њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад |
о нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво прелазити прек |
ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми она |
... промуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене |
га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђе |
стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у све |
</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трче |
ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, |
а увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Н |
а лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све |
.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до сам |
узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју с |
тва своего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Ма |
ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце о |
.{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о |
шину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!. |
у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, че |
тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд п |
мешењем протепа:</p> <pb n="43" /> <p>— Ехе...{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је удари |
промуклим отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовање |
</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад |
д целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градин |
а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, |
ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чи |
побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му ствара непри |
би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикуј |
ну Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море... какав пост! узв |
послетку, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадањ |
печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо |
едају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспослицом, |
, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у ман |
све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подо |
ијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди при |
вади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу његов |
алуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, |
а изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} А |
стио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и ам |
p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да ова |
Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навика |
ом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене.. |
шио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове |
де Велимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за |
ушевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спре |
душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, замореној дугим |
амне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, ра |
аци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда |
а част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро п |
енутих <pb n="11" /> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњак |
м сновима, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жало |
могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из с |
пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван. |
н.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се |
нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за л |
а она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у |
Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видет |
а, претрчаваше од једних врата другима, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, без које не |
руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво |
а рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко за |
а тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! вик |
девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у с |
>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</p> |
одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, часни оче, промуца он, и одјед |
и мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођош |
у вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, |
ужити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До са |
p> <p>После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно п |
кола истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим ос |
у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир полустидљиво обори главу |
S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«. |
"136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанс |
ога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све послове, Леон |
целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш |
ске манастире.{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о |
дом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ре |
н, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у |
<p>Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода пре |
кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти |
, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} |
, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чиста, обична поцрнела лица.{S} Лео |
о себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако ви |
воту није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли |
шамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; |
прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се т |
аш све тако пише?... узвикну обрадована жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Ле |
ан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испре |
куће једна ливадица... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n="255" /> <p>И тет |
а како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, |
уће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S |
етски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш |
гледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} |
егао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао ц |
арамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постач |
у!... што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а г |
је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону |
ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, ч |
мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек |
ене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онд |
"68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има муж |
би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој р |
лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љ |
док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се |
p> <p>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68 |
е, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није |
љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена радознало.</p> <pb n="114" /> <p>Љубомир се замисл |
и разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам о |
ање, истресање, рибање, сновање вредних жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере, који п |
при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који |
е главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и насло |
ецијално калуђерски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана ј |
од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не до |
д њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је |
еки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласо |
к, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим к |
седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је |
ишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не у |
р му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље |
сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се |
p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жи |
»он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчренијами похот возбужд |
је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из с |
.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и |
ке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, о |
>— Напослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, |
овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевствени |
ву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје сталн |
вајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину |
наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки опремљена и наме |
д чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вре |
манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, г |
те куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, к |
рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, према којој су његове симпатије вазда биле стал |
на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се б |
је оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова |
оше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест |
у, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа |
јој говори!{S} Она безразложна, урођена женска љубопитност, која је подједнако развијена и у се |
вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу |
обичан разговор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнич |
а оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнути |
, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, |
а нигде!... говори она једначито, онако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> |
ао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубоми |
лој манастирској околини, нарочито међу женским светом, причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, |
момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони |
онтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страшније од многих мука.{S} Али мора |
.. ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од см |
вственици.{S} Ниједан се није преластио женском лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стоти |
заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n="86" /> чувао се туђег погледа и »гласа |
Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гла |
у, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу |
бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку |
!</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p |
тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешил |
»Књижевници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекош |
леду на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, |
ве спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} А |
у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумњ |
мо, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики |
иваду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам |
де.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђен |
ед игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене |
и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио...</p> |
е, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи |
овори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све нем |
зи са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задово |
ј тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може |
д Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка р |
совку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсени |
манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, < |
аво дахнути душом слободније »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прођ |
— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје во |
.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан р |
хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа прод |
пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се ис |
ињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вел |
, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје д |
о, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осет |
и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људим |
се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима |
крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито гледање примамљи |
а, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред |
Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} |
вим светлим покровом веселе, радују и — живе...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19000 |
и, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор по |
ој моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба живе |
ављати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
После неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви гости раз |
деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово ог |
/> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игуман г |
ветозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, до |
} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу |
ео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се |
све његове заповести, живим као што су живели његови велики угодници...</p> <p>— Знам, знам... |
мамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p> <pb n= |
оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</p> <p>— Живео!... загрмеше сложни гласови око стола.</p> <p>— Ж |
меше сложни гласови око стола.</p> <p>— Живео!... одјекнуше гласови испод липе.</p> <p>Леонтије |
де, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео је да д |
бог тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ват |
кавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две |
S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се пр |
како онај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и други угодници.</p> <p |
аос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити А |
<p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и ма |
е хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, ал |
е стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије пр |
еба да каже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе |
то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... и т |
мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде |
асвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређуј |
сели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да |
ију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав било |
једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе |
оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како су толики испосн |
релива до јесени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга жи |
ши забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, нема ка |
.{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и |
ца беху младићи, испод двадесет година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом к |
мо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред |
ажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Е |
ра неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њег |
г факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, младићским животом, кроз н |
неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадн |
дити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно |
!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нек |
забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирски ктит |
p>— Добро те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутит |
ас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, |
њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb |
оји влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље др |
све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војв |
давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се препаде на |
арима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овд |
ељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не з |
убица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и |
једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде ов |
да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан |
и:</p> <p>— Вршим све његове заповести, живим као што су живели његови велики угодници...</p> < |
не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш |
вих хришћанских манастира на истоку.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих »подвижника« и |
ати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се зас |
ћу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одоб |
е улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће св |
бама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано поди |
не: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре сва |
от, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећ |
прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«. |
и и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родб |
е без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога |
че професор, гледајући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте крас |
Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живи |
ешни покушај.</p> <p>— Како... докле да живиш?</p> <p>— Па, једнако!... одговори монах, гледају |
ди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, са |
во, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не жи |
отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, |
.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка от |
— а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планов |
ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људ |
. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљс |
т, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, постепено, текло мал |
и надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полет |
еш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обо |
а груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би |
етлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаси |
ени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и мој |
оискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешин |
, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калу |
. као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се |
је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и с |
{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот м |
<p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да још бо |
престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће |
новање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и онај |
а.{S} После стаде својим суседима нешто живо објашњавати или доказивати, па онда замаха рукама |
поплочаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се |
.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на |
х ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже |
S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за ма |
шкогорске манастире.{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних мона |
к... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, с |
је мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки по |
се најстрашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распето |
»Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну р |
се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?...</p> </div> <div type="chapt |
ореног разним условима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном изме |
ила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љу |
{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже но до |
и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио. |
у...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срц |
b n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} |
некакве границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због |
а оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико тренутака |
кућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и |
празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p |
се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је |
ост?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се |
тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијами«. |
адић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> <p>А весело, сјајано плаветнило над њим чи |
г гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: |
настаде сасвим друго, ново време, други живот, други изглед манастира, друго све... све !...</p |
м интересима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се з |
стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са |
ј даљини настаће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна сам |
о има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе |
је у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усп |
рочује у народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се уда |
ави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, |
едовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се пос |
овечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?...</p |
/p> <p>Леонтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, |
трудих се отворити, проживех мој блудни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе пре |
и настави свој скромни, повучени, мирни живот...{S} Друга година, услед великог посла у школи и |
хала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му бела |
вају и колутају разни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашт |
ара се полако неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада п |
ећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године?...{S} Шта би |
како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, |
ве шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магл |
друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, |
ји живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, д |
чне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништ |
до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Максимова и д |
Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше |
е, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао |
ста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавд |
шио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли — служењу Б |
но, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" /> или моно |
е га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> |
ни?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..< |
хнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи |
{S} Антоније!{S} После <hi>онаквог</hi> живота, какву је славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} |
ечито гледање примамљива, весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за о |
е знају у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p |
ивети у манастиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир |
па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> <pb n="262" /> <p>Непрестано му игра пре |
цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пе |
ови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер |
е прошлости и црне будућности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, |
мостани српски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири п |
е одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане |
у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њ |
саблажњивије слике из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И св |
еле мучне прошлости, од свега досадањег живота, остаде само магловито сећање...</p> <p>Леонтије |
а, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне поја |
живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Сав |
иљ и битне особине иночког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, |
свему, о многим ситницама интернатског живота, које је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело |
аво одрећи се себе сама — свог физичког живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасе |
она, исписана главнија правила монашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш виш |
хове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при ч |
нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p>— У зд |
ео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до ск |
иди цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима.. |
покретљиву душу измисли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац |
Чека повољан одговор, као једини смисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећно, сти |
S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се |
...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, она |
простачки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање подмла |
ов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</h |
и он грешио?... или није разумео задаћу живота онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео |
дмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничк |
ш сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" / |
саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у црк |
сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једино продајом оборене горе; других добитак |
около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од с |
а ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до |
као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави или послу око |
етском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!.. |
у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину по |
огледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све примамљи |
асветли у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монаха, са уставом манастирским, откр |
и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело |
живи одмерено, једним истим, младићским животом, кроз неколико часова постати сасвим <hi>други< |
ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа |
де превртати листове, да види колики је животопис...{S} Преко четрдесет листова.{S} Читава књиг |
читао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасви |
црвену, масну вунену залогу на почетак животописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад |
сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа |
руги калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим |
ем дремљивом, вечно празном, полумртвом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију |
му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути |
ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомир |
ти томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у м |
мови о манастиру и знање о манастирском животу своде на какво ретко, необично старо вино; којим |
али што се више привикавао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> < |
а, предаде строгом и тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабд |
на шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђе |
чи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна н |
<p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је поче |
ве...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} За |
обио велику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исп |
} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се |
ши, која је за све досадање случајеве у животу имала једну сталну подлогу — навику...{S} Све се |
своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава ј |
p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb n= |
е са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Свет |
ли корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђе |
та нагорелих воштаних свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му |
чај изговарати.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом уже |
целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише необично...</ |
} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате заш |
оци пробаху <pb n="174" /> онако »испод жита« да наставе пити досадање вино, али их присилише н |
едничку улогу између свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му ј |
онавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови |
ељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{ |
и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу |
два једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао н |
да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жест |
кора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и |
о из гимназије...{S} Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу библију. |
дан угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи |
о његовој необичној побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, |
му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да су сви све |
траг на корицама беше руком исписано : „Житија свјатих; декемврији — февруа.«, а више тога, на |
посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа |
него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, |
е, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{ |
— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, |
од неких богословаца, да је Антонијево житије написано најозбиљније, да га је морао писати как |
Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивијих.{S} Говорил |
на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на |
реварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!« |
ему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њега.. |
ко је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего Антонија великога</titl |
едом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашчен |
их.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онак |
ао и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад не |
што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} Љу |
ракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, |
p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слаб |
ерење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — све више му |
де на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као |
дили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се |
ти се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог физ |
кву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао |
чко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блуде |
свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових изво |
вагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачу |
љиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и п |
а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, |
испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове мана |
бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли ст |
ростор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробн |
Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојне редове пуних |
илица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег тр |
велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја с |
а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, тор |
амести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако б |
лостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш |
ираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија |
се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љ |
ао што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће |
дједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одје |
едао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери пој |
ко се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасн |
а на младу прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! д |
е даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да |
а, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се |
је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и закло |
у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци |
.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим узвико |
ал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: свак |
оустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах изла |
слу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати просечени равни путови кроз |
к ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, ал |
ичио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, |
оде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено к |
ом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, |
рки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журним погледом, превртао је прве листове, на којима бе |
p>— И пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? н |
у некакав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије |
а побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје му |
свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи само |
а... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети и |
а, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне пра |
нише се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене |
И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућн |
та: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно |
озно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт ч |
прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро укљук |
њег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</ |
и господине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n= |
да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване леп |
ндеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком заосталом б |
Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру |
тоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак <pb n="56" /> прошлих срећни |
:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав л |
обично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Ун |
ло да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ доби |
је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{ |
овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.</p> <p> |
дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само м |
е нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске оч |
у.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене кости и зла |
исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовица.{S} Насу |
а се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако |
у, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз пла |
} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако њег |
лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.</p> <pb n="69" /> <p>— ’хоћеш са |
се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ по |
живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови сн |
»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> |
и (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), г |
е једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: д |
ко <pb n="113" /> држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејас |
ије, дугачак говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здрави |
шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би би |
а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке виде |
<hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, шт |
собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не зна |
<p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо <p |
уком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом ру |
...</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни а |
атотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему то |
овек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодил |
орета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни |
тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, |
ена са <pb n="33" /> лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа |
аше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не |
И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и по |
уђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би |
али он отеже промуклим крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не |
ега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад ста |
једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p |
одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно |
та!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило саглас |
?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да |
" /> други, господски народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»Како умеју да |
и бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И момци весели; нико се не ж |
p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом ками |
ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича |
им чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, |
па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци |
добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога |
а добио је <title>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, |
Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко и |
</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на |
бројено пута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> |
т са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјетства своего |
пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Ан |
/> запиткивати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може ник |
ца, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијен |
, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, |
свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и |
доше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича игуману како су га н |
епала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло в |
јих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, д |
ту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је п |
а би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архимандритство !...{S} А?...</p> <pb n="13 |
ко бркова, па само наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте које дебело младо ћуре... почиње нар |
ора да је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати |
ов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div |
дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како уг |
, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антони |
е: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се » |
маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зеле |
, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити свак |
гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп |
ијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењач |
/> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути ви |
округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоко |
ину, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с |
судских, адвокатских и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке |
ложан весео одговор монаха, као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блажен |
а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Бо |
ну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лен |
ечани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... |
а није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси |
опроштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки |
осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре |
нило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>овак |
пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још |
но да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живота. |
има у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с М |
цу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме ра |
Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара |
Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, |
сом, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... |
то теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавају |
е загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој С |
ење главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из |
} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста других радо знаних в |
калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно |
о Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никол |
оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети о |
После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огр |
де на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он им |
ро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мис |
истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— О |
т.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S |
спремљене високе столице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумар |
доше гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати |
и се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође |
посао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола о |
је...</p> <p>Свећа, усправно прилепљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну да |
вако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овако |
а одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у па |
узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на др |
му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог об |
збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомир |
м букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, |
ош с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила. |
<p>На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нест |
путем« добило сагласије свију епископа за твоје...{S} Прота нарочито застаде са крајем речениц |
мпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартиј |
се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звон |
гама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али ос |
старешинства, него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> < |
, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, |
тара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чиста, обичн |
} Помену огромне заслуге потоњих монаха за време робовања и ослобођења српског...</p> <p>Монаси |
стима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка м |
>— Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се т |
ени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... |
ава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у о |
о, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи |
казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их д |
S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно го |
створеног разним условима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном и |
ицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«...</p> <p>Прва свештена радња |
ло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p |
S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима |
и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој |
њацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га до |
има распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћ |
оравио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Ниса |
ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те |
леда преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, ка |
.</p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као бо |
омир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Ч |
ад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже м |
привремена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за стареш |
је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па |
ој празној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у животу имала једну сталну п |
овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} |
авља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек |
ови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, завол |
ости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, |
p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, |
же и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сут |
е можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, наст |
...{S} После десетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није |
ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лага |
игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто |
лакшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... бић |
нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога т |
> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће од |
убомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одве |
е.</p> <p>— А Јованка једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се. |
гим читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> <pb n="143" /> <p>Гле, дваестогодишњи |
аки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који од |
ш шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окам |
>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} |
и умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа |
и: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно п |
школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихра |
да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглаше |
анастиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из св |
е« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампи |
они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван... |
какве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S |
ким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се н |
<pb n="90" /> <p>Тако пролажаху године за годином, доносећи собом непрестане промене у манасти |
зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер |
е одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде побожно пред икону, пр |
томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S |
ије ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му |
о истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, ка |
убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном |
ите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </div> <div type="chapter" xml: |
е пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да р |
S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих |
ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је |
то је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подр |
о, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи упр |
мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако з |
— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно |
ошло је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш п |
ина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као |
Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, |
е би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична г |
плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут заглед |
ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомир |
{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— То |
кло друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</ |
> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хла |
а, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му |
од хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, |
идиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет ча |
аки у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на уд |
е хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пла |
ерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{ |
а њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, |
че га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне |
дур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо |
</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... |
седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и дост |
>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се дру |
/p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе |
овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више |
торитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше |
уке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта мом |
зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у |
} Али га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „т |
твоје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манас |
мира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом над |
лада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга м |
није оцртавају и колутају разни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опе |
е његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до |
леп као уписан, обучен господски, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, |
р што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним ме |
ког ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цел |
идео си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и |
ојица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, њ |
гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта |
е има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} |
S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, к |
архимандритова подолазила; сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се |
н сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али о |
омира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и |
му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутство |
ре, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" |
ије могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту ма |
виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да по |
осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом гово |
тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чи |
ичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше |
Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено и загледа се |
и они што слушају, стоје као приковани за место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће |
бећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p> <p> |
х тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или |
ћи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А ка |
дао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а посл |
S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја гре |
како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је |
су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене д |
ју.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Ист |
, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо мл |
нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{S} Је |
ржати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбу |
и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То тре |
време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад |
ли нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{ |
лије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком њ |
че остаде наслоњено на чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да м |
ир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звона |
излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да с |
и.</p> <pb n="221" /> <p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све не |
вке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па до |
ога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Б |
гумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти по |
беше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или |
.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, |
е, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, ил |
</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових великих у |
ним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија Великог, Макарија Египатског и дру. |
грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Х |
му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не |
ком, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњ |
лијан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати просеч |
е прекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана трава после |
на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дох |
ају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је о |
је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни р |
одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, са истим околности |
следњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у св |
ресоше опет браде <pb n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љу |
уди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће о |
а се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином гороста |
а од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S |
рсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник си |
е питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p> <p>— Говори, гаде |
> <p>Пре две године Максим је постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у то |
>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ |
продао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, вр |
у и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама |
не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару |
жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слобод |
, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут с |
оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богосл |
ђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више ра |
лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте виде |
убомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n=" |
<p>Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу |
док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља код обречених Х |
ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а |
дан бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који |
путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} |
о: или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о |
ех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— |
ра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сети |
ласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листова и |
о живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у |
р ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивал |
ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!.. |
тавимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нак |
конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћ |
асове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, |
о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта |
— храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у |
окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са ир |
е бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџ |
ри неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно пр |
оним, што је најсаблажњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија же |
но« лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао |
е се сад није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година бил |
чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, умор |
оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавн |
динске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Ч |
ршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим |
асне идеале...</p> <p>Србија поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Је |
читих наредаба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше вес |
и очима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само прибл |
ој, страшној лепоти природној моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић |
ри, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руко |
е руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео с |
оменама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку |
у уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочи |
до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле п |
момке, који дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љ |
јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису |
> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му |
ад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на |
ође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љу |
ано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све т |
упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братиј |
ар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвик |
личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, |
на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом...</p> </div> <div type="chapter" xml: |
црквене књиге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, осветљен слабачким пламеном во |
свим други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставим |
<p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвику |
главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна |
се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жа |
S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n="42" /> <p>» |
важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? |
..</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> < |
због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају. |
смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељ |
ро, добро!...{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери |
моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досл |
ику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на л |
та цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишће |
е што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Ј |
{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, с |
{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове |
} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, к |
head>XXVII</head> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рад |
сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке? |
ћ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вел |
> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} |
твар, животињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше |
што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахну |
мир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у не |
ј наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више |
о да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да |
> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} |
није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде |
д дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n= |
а, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како с |
ра; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање |
е она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупим погледом, Макси |
озлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb |
шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пр |
чко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још д |
анас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад |
е, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јо |
ка.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одис |
>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир |
га се навукло паучинасто покривало лака заборава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њ |
а то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега |
време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сц |
, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, к |
о нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањањ |
ево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, ве |
која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с не |
розборити.</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</ |
, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у меха |
и младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти |
је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, г |
ово друго.</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... |
обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје за |
: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, а |
е доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да он |
и.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треба знати цело, као »оченаш«...</p> |
нутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, |
.{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> |
ти <title>Свето Писмо</title>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о нек |
<p>Леонтије му осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.< |
род, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба ј |
реноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико дом |
да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов |
за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гоми |
моубилца!... узвикну Арсеније с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:< |
х некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан из |
се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица, служи он гос |
лекари, и одмах после прегледа изјавише забринутом »братству«, да ће их архимандрит скоро остав |
ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, |
>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ј |
и говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«. |
и, ако хоћете, придворним тактом умири завађену братију, поновивши мишљење и речи Господинове, |
оду!...</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним гласом Василијан, седајући |
дружина из разних манастира, која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и |
еобично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} |
<p>Кад би све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљиво приђе кухињским вратима и, пр |
а, у очекивању добре ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одј |
а тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, |
вина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руко |
е подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> |
p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неур |
глед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха |
е смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вам |
лтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шт |
пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и т |
рну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти |
кивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким |
ничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла |
оји су цео живот свој посветили великој заветној мисли — служењу Богу...</p> <p>Прочитао је дос |
<p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и стари |
ори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижаног крупно, дуван |
а радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојне редове пуних бачава, |
м купуса, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти |
а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако |
... само по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="138" /> није да је болестан, питајте о |
аба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је |
и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен |
ок она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако.. |
А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи оту |
и скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто |
и роб!</p> <p>— Калуђерска посла!...{S} Завист!... заврши отац Сава, плаховито шмркнувши ноздрв |
ести очекивање подмлатка...{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261 |
додирујући ногама земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом, са голим разбарушеним и за |
пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које с |
је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p> |
часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући у подруму ист |
ромуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе о |
S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао широки позлаћени крст на црвеном кубет |
за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} |
лијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати |
студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде ов |
е, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста Јован |
више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненад |
о? запита Сава младића, не разумевајући завршетак владичина писма. — Какве су то твоје испоснич |
е вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш |
<p>— Има времена... тамо после поноћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући лагано с прав |
<p>— Калуђерска посла!...{S} Завист!... заврши отац Сава, плаховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p |
ји од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаш |
ваца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским погледом, да се Л |
оји су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и с |
а, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви кал |
везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb n="158" /> <p>Дивна, млада |
се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разговор друга сестра, после онако исто поетич |
..</p> <p>Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносн |
алске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим те |
/> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не з |
анџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан. |
S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> <div type="chapter" xml: |
ај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се |
и прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То м |
га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наст |
трчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито сивим, окресаним грабовим штаповима.{S} Иза њи |
ца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у |
претурајући <title>Свето Писмо</title>, загледа се у »<title>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} О |
ање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети д |
уши тајну жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весел |
еселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све ма |
амо магловито сећање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, узд |
а си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена цркве |
ланинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{ |
бу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко нео |
самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њег |
е сасвим обичним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, |
адичанство! узвикну младић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, т |
n="51" /> <p>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При прв |
ега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</h |
горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, тамно!...{S} |
{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S |
ит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети |
бореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сад |
пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{ |
ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо теб |
о и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући |
панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није пада |
еднако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својо |
> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој страни ходника, п |
ли...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским г |
аиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми |
> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у паме |
састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрај |
им гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, |
скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</p> |
еко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно |
манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га пр |
питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, |
, лаганим гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни |
поди помилуј!</p> <p>— Господи помилуј! загрме сложан весео одговор монаха, као молитва за ново |
мњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана |
ући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Господи возвах к т |
. још бешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, наслађујући се чисто звонком оштрином, к |
е великог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје |
ја!{S} Хоћемо ли?...</p> <p>— Живео!... загрмеше сложни гласови око стола.</p> <p>— Живео!... о |
>онај</hi> тренутак...</p> <p>— Доведи! загрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} |
ере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете |
мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку испод звона |
о као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врховима густа јелашја, и кад засвира иг |
загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир домет |
камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено |
развитлана оркана?!...</p> <p>Понови се загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља |
леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздолазише |
есело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво дан |
<p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздрж |
тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево |
о огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсиј |
Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а о |
јно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} |
<p>А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{S} Спреман је пре |
. и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваз |
аге ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, |
капетану казати.</p> <p>Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му о |
есто пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствар |
алазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађива |
дузео последње »слишавање« из прочитане задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гледајући не са |
<p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онако правилно као Велимир?...{S} Та он ј |
Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво зама |
ростран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати подрумски дах, у коме има не са |
нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да |
е... и — дум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири члана скочиш |
ко целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских |
је иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободн |
и јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао |
— Да, потврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у њего |
д искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од |
ну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <pb n="3" /> га блага смоласта боровина, а студе |
да му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно расположење, и он се гуши, грца |
дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени |
куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искљ |
ово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спреми све, што |
вно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа |
а: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василијан, чешкајући свога љубимца по уску че |
ћи се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима манастир рас |
ија... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре не |
ова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жива м |
и да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се иза уха, |
... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!...{ |
Та-а... отеже Арсеније, севајући очима задовољно; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што |
> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S |
претерује сувише у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, оп |
ни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, бил |
ваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од |
обична изгледа, вина.{S} Архимандрит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише о |
Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути искушеник, мрдајући главом под теш |
жним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки ја |
снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит |
ој, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Лео |
ало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства.{S} Под утицајем тога о |
итом такву <pb n="21" /> насладу, такво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свем |
анаестог дана млади инок осећаше велико задовољство од прања уморних, подбивених ногу у топлој |
ети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n="199" /> молит |
таријим, и на његову лицу беше исписано задовољство што је господин прота изволео сврнути пажњу |
а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Гледајући некуд у даљину, примичући се |
ука.</p> <p>Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обо |
говарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју је чуо или прочи |
ом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, сањао, по неколико часова, |
а само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: свак |
Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падал |
плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па налази начи |
м, али га она обична људска радозналост задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, |
ку...{S} Гости пружили руке према њему, задржавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми |
подвикну:</p> <p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{ |
хни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он п |
кује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха... |
ан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерства, |
одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњери, девојкара, |
ом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог мато |
н испод очију погледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спрем |
type="titlepage"> <p>62 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 62</p> <p>ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ</p> <p>РОМАН</p> <p>С |
а, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова к |
још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... |
му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај |
, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће |
... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е |
ењем, али се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме пре |
у!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву при |
док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обичн |
нца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима |
анастирски ктитори нису оставили својим задужбинама онаква средства, каква имају фрушкогорски м |
а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — |
не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Наба |
етлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако.. |
о погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласо |
два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, |
е то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му са |
</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љу |
ушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како в |
то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залуд |
рећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и д |
ља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то ј |
ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се б |
м у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња...{S} Ниј |
лски састављена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!. |
е на све стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепо |
одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна из |
онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, ш |
ужбено викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод г |
аш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободит |
густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Г |
приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разн |
такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он приб |
и <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна прича?!...< |
рство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, |
Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се н |
ови испод липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима дру |
а зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантам |
о заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут |
..{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта |
продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи бр |
ичати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се |
.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосетно, б |
каријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... |
људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господ |
очету послу, утучен, прегажен судбином, заједно са свима својим сновима, иђаше несвесно, као по |
им соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} И само тај је |
оби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина |
да и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићн |
{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весе |
лимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S |
{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевајући ви |
а!...</p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово углед |
тањири са тек испеченом, масном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па |
ојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... к |
ио и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> <p>Архимандрит већ прочитао две моли |
уђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Зн |
ра истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећ |
о своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше г |
и врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио |
{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговарам |
видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати манасти |
едељу служићемо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и доведите да га рукополо |
ни мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... после сам о |
опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је тет |
еничаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах тетка изи |
поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотл |
S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, ука |
У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако |
а земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод |
, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти ву |
провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека |
се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано о |
ригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Каз |
о са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе на |
знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се оч |
и један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу |
живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком живот |
читао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски р |
злазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја са |
такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> < |
а ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поште |
осподин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} |
На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све |
е заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школске године пров |
.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надиш |
господо, тај се најстрашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, р |
оследњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, промукло урлање...</p> <p>Грешник |
и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је неп |
еда страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У у |
ман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он о |
н оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, п |
лићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а н |
ило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, |
дозналост задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико п |
24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да |
а.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћ |
ајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачила оград |
и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љ |
и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њ |
Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако у во |
е: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, ал |
не прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Под |
дном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, уредише се многа црквена практична питања на но |
Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио |
ао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно пр |
пет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него само да м |
аћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта вел |
огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви са |
и је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвављених очију, запенушених од злобе уста, вуку вез |
реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти по |
се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, |
> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја |
а слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсе |
оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе посл |
и живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси н |
ина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђ |
и ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће и често погледа у косо |
p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер |
...</p> <pb n="116" /> <p>— Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажни |
прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачи |
мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима |
ају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладовином, крај самог студе |
наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> < |
њем младић намести црвену, масну вунену залогу на почетак животописа, затвори књигу и остави је |
</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека |
е у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, гос |
рилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све б |
газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити. |
p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су годи |
једног ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији про |
ију види немарно расположење према тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње прич |
} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а <pb n="249" /> са |
говори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се |
у, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да |
ојица нешто ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кр |
ко наређују старешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, ста |
аха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из м |
апао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После неколико минута Љубомир се грејао |
назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, не |
иво објашњавати или доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говор |
Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.</p> <p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Оч |
Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смири |
ијалних рачуна, <pb n="85" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S |
опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n |
и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воден |
од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку ц |
јек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовеч |
дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири члана скочише неповређени, н |
.</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројн |
знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце ра |
добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па после, к |
а управо, чим се помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се р |
аку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро закајма |
...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и |
днако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како ј |
н вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, |
му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли не |
настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше |
знало.</p> <pb n="114" /> <p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Ка |
жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле |
тонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећ |
идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим м |
, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, |
је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим оштр |
, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме |
па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-романтичним околност |
што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, |
уги, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за |
цала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то ни |
, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза ј |
, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, да припазе на камење, па их нема у вод |
није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S |
ор, користити правом старешинства, него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црк |
аки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир би мога |
најглавнији део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораш |
изговара у мислима испрекидану молитву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </ |
жаром младићског заноса...</p> <p>А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за |
епире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико н |
у га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је о |
јасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли |
здо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и |
. онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију ли |
омоливши само главу, проговори некаквим замрзнутим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере |
.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да има ба |
громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загоре |
зује Леонтија.</p> <p>— Нека... нека... замуца калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} |
страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још ј |
обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не покв |
p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p> <p>Од момака и посл |
p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је |
пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај ле |
изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа! |
наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда |
р још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни жур |
па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлук |
љачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, му |
ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, |
да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносн |
прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако |
о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког т |
овљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег п |
ам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање каквим узвиком и кра |
оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанственошћу, коју је, и |
авом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само |
свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројним новим појмовима, значајним |
велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чи |
је и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> <p> |
"125" /> мртво дете!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен |
ај професор »травуљар«, дижући од стола занесену главу.</p> <p>— Видите... поче увредљивим тоно |
ње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко |
парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година учини се велика |
вари, на пр. библиска историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све ис |
донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покр |
ако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што г |
и му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, и |
богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити л |
з Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, < |
а је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и |
ега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија |
се бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице престадоше |
ти уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву <pb n="21" /> |
еће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где |
ним новим појмовима, значајним мислима, занимљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: |
е манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како време пр |
ловени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петковачу беш |
ови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке |
д оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко |
ка и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најб |
дао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, замореној дугим читањем, глави са |
е чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n="200 |
. шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њ |
ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разноб |
дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања.... |
нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памет |
више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и |
да ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузим |
ио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже.. |
а је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из |
рушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по један, |
ролећу поред његових мислених очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако |
ипатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огром |
ека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му |
међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: постиго ј |
аборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наи |
S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га за |
усти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче! |
{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разгов |
овим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов госпо |
страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руко |
осушена, чагљевита смоница, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... јо |
не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p> |
а, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} |
ави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, га |
ве мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, уз |
од сеоског, накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се прем |
уго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено видело, те показује госту правац, којим му ваљ |
тру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, видео где ће с |
мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, о |
ицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У свеш |
.{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> < |
о им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и ре |
ма, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо |
оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Нико |
, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може ж |
S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворит |
.{S} Гомиле народа, закрвављених очију, запенушених од злобе уста, вуку везана праведника кроз |
че тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама бониковим.{S} Љубомир, погледавши стро |
да у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; |
прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесн |
ошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд |
обу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту |
во бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се |
чи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући окамењеним погледо |
од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад |
очита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши ч |
<p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као д |
ан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> <pb n="256" / |
дно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.< |
нак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме |
...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Прота об |
и.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући га ђаволастим, н |
ље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</p> <p> |
иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу н |
и собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, одговори Веља |
<p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у |
’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, одгов |
вај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.</p> <p> |
госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту онако, како обичн |
онити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваља |
рама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући завршетак владичин |
слов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлази |
.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну |
немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Вид |
и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир |
вољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни његови ка |
p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради |
ти — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни п |
огледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погл |
уку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> <pb n="170" /> <p>— Кажи ми... мали: как |
Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> < |
принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да пр |
и мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах у |
а се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа.. |
да не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да |
гово лице...{S} Он стаде <pb n="123" /> запиткивати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му |
S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога се и деч |
ти око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... |
и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати |
егово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим вес |
жно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи |
а нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је т |
за костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију |
и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно |
Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим |
а, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио д |
старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из тре |
овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, кој |
отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи |
.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре заплећући се, застајкујући да смисли израз, па све слоб |
ао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели по њему, р |
изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што јурну |
и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па просто |
е, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и св |
Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчати са ст |
и, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али по |
га мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође ча |
омиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p |
ад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«... |
чија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир дохвати са прозорчета |
ом трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање поткованих, по |
као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се калуђериш !... сутра! одсече и |
ли да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго.</p> <pb n="204" /> <p> |
ања одговори:</p> <p>— Вршим све његове заповести, живим као што су живели његови велики угодни |
S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, |
> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што |
познатих му молитава из требника...{S} Започе проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p |
над једном болесницом и потом се имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и в |
зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе |
го да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршеног крштења сети се да |
ије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не п |
колико корисних и бескорисних предузећа започето и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулил |
дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Вели |
у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <p |
ате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, прегажен судбином, заједно са с |
одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба само пити.{S} Децо, точи |
!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог запрепасти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њим |
е затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан весело прича и ка |
ир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном |
не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стај |
ебе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја? |
сс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запрепашћено погледа игумана, па као утучен његовим одг |
162" /> средини ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше.</p> <p |
где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од поми |
а као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, как |
пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном |
> <p>Село, обавештено раније о доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене куће и двориш |
Манастир је полагао право на неко старо запуштено воденичиште, на једном сеоском потоку, где се |
} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и |
а је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је |
ој светлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као дв |
у друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{ |
едаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши |
а« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена весел |
дњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бе |
<p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама с |
ло пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{ |
дећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, |
ругих добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије нај |
видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А збо |
.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђуб |
брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и по |
д овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни кал |
Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би ду |
ди тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не мож |
кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Ант |
ситеља и његових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна |
<p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствар |
.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љ |
?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете |
.. насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се |
ти и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она |
устињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, ко |
м, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи јо |
луђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли д |
од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као |
аквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми |
ђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велим |
дњих, малих...</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он о |
p>Љубомир стане причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, |
ши, одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у |
а Љубомира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!.. |
S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калу |
биле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— |
по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то. |
зар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} |
лио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки |
обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује |
же одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега |
подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио |
ва се беличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весе |
у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом |
другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, како див |
у — све снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>А |
... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чан |
а ја, што!... свршио сам богословију... зарадићемо парче хлеба.</p> <p>Не помогоше никакве молб |
у последњу околност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — |
наника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механ |
се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и |
но старо, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло аптовином, поврће у градини не види се од траве |
ва у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb |
оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са р |
чена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом младом кожицом, испод које провирује месо, шт |
ером виногради стадоше се прекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, к |
екакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, |
је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда в |
главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну новост. |
и великан врховима густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калу |
оју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је |
по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужности |
све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, ка |
га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није |
м; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном сваког манастир |
ном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па |
оја је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке многе а веома потр |
и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим при |
а.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како |
>А Љубомир, после овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено за |
е развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свако |
и основани манастири.{S} Помену огромне заслуге потоњих монаха за време робовања и ослобођења с |
џи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист...{S} |
ар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увред |
но цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог трен |
но догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викну |
момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони |
му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса |
ије зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде |
асто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јар |
евојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другари |
се оштра, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изв |
би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђели... пом |
n="198" /> Леонтија«... отац Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути искуш |
дјури у стовариште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу радозналих слушалаца...{S} Исприч |
епископа за твоје...{S} Прота нарочито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност к |
авац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степеници.{S} Знао је да се треба |
иво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш дан |
кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу с |
дин поче лагано, изнајпре заплећући се, застајкујући да смисли израз, па све слободније и јасни |
е разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању <pb n="87" /> манастирском. |
ићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог тер |
га.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, промук |
озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити |
сници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> < |
гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врд |
кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, |
, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању.. |
а у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његов |
једног пролећа удари страховит поводањ, засу све манастирске воденице, а после неколико недеља |
а као јабука, накицошена, намештена, са засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две обл |
ше говорника неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узви |
ава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајући често н |
ен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се |
гну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, |
да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је ми |
у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким |
од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске затворене су, а храм је необично, као у очи великих пра |
и од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву |
устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих стро |
? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом |
заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком вошт |
ну вунену залогу на почетак животописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није мог |
спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да |
ата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се по |
о није грешила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по п |
ру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се |
.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно п |
о поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде ов |
емирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, кад у |
га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се |
обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсен |
у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> </div> <div type="chapter |
ако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с |
се имало извршити једно прешно крштење, затим молитва над једном болесницом и потом се имала за |
а се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја |
најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми |
Капетан !... трчи...{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје |
>Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изг |
накрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка |
ик велике гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и пр |
а! понови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад |
S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарис |
!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узнев |
д, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде луп |
и великим незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</ |
анастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласк |
уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи га на ј |
S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и н |
ање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа, как |
е да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја |
толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и |
.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени |
оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут н |
и потврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му |
на пролеће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир |
усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три ста |
ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други. |
го слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, |
мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочи |
Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се раз |
пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот |
вољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво к |
и нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ с |
>— Штапове!... загрме игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му за |
ије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> |
и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку |
омче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ли |
суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудн |
тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде |
ни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко о |
е...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камила |
а...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала |
не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђ |
акла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима. |
ао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе о |
погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љу |
је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са |
да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу по |
шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Ви |
ко ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарским ш |
чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, |
мир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не осет |
гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком па |
врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књ |
авану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{ |
ти очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p |
е ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах |
тумачењем.</p> <pb n="105" /> <p>Гости заузеше места, очита се молитва, игуман благослови трпе |
онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварим |
"82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао умо |
к више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« доб |
нка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истера |
а прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог жи |
p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим узвиком: ‘</p |
угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И |
војче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако. |
е све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S |
Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> <pb n="100" /> <p>Обојица пођоше ц |
ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на св |
плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... д |
да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали |
p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезв |
ислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} |
рош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста |
.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречи |
..</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам мо |
зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} С |
...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то арх |
овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нису!«...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, до |
шта одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав на |
.{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пах |
вца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом |
ш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Миро... < |
сти какве средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:</p> <p> |
... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{ |
међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, преле |
ешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањ |
гледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили на |
p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гл |
етиња и мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена |
и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир д |
Кроз ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуш |
необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто ја |
p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као кад се н |
како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда нека |
искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> |
вим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p |
них столица.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше гост |
.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насм |
а одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до |
едајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњ |
школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milestone uni |
о ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... сам |
ким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. » |
ећ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: ка |
а, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас |
.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се на |
јан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... |
сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речима младићевим; само ј |
од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани пролазе |
} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, кривој дашч |
вог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку планинск |
И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг |
делу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Нико |
ом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући погледом околину: шта се то збива?.. |
о парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му полугласно |
Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као д |
</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће |
, једнако!... одговори монах, гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђер |
насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и о |
гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! |
иће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{S} У сред |
ијана из наручја коларске вештине...{S} Зашаренише се међу стоком две необично велике жуте крав |
...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише |
а поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и |
он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, |
аничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а го |
на приповедача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момц |
моћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19 |
кај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек |
одине, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи |
ричање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, |
никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном |
Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена радознало.</p> <pb n="114 |
> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нис |
рост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> А ј |
а, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам |
сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се |
а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто |
у, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како б |
е ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне с |
просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничав |
не почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повик |
аје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у |
о века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, |
..{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се полож |
што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари |
, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осе |
а не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, |
мо му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>. |
Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа |
нски у томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове н |
ки метеж, Љубомир се замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећ |
шја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да т |
че и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном |
о, питајући погледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола п |
, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за д |
вља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли с |
нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зид |
ца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен с |
утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај |
коро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све више |
реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориште... све оно ист |
ир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то< |
тва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну |
у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови |
е Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него |
а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су ње |
ког брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А |
а живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... |
оно препирање Велимирово са домаћицама због прилога...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је по |
као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун манастир |
је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, |
ме у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и |
а, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и после живео по њима |
се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он |
каква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} |
.{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, не |
лику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На мал |
м.</p> <p>Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је |
потребу; а виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног |
јево у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S |
чан, недељни: мало се што више спремило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По |
траховито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би с |
, али није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Ал |
ћеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због че |
вештеници, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па му се с |
огледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовно |
ичан, мио и светао!...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19 |
лији кутић на свету...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљ |
S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде на |
н, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
ћи најмилији кутић на свету...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, |
ије видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно б |
</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али |
леда зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</ |
, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим си |
као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег о |
да појташ...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође врат |
ћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу |
и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте ру |
тра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге |
приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> <p>— |
е намере?...</p> <p>Леонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писм |
а у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и б |
решина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову т |
служном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели |
} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га |
рена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насме |
хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим последњим поступцима, д |
ђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројним новим појмовима, значајним мислима, |
ни не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, прегажен судбином, зај |
таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Бо |
. а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што та |
сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало г |
богословац...</p> <p>На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од |
две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски ред, на |
ај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија |
-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут це |
евојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи |
апетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. |
света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко лотре, и седе баш уз |
е, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?«... помисли, и уг |
треса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно глед |
е учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, п |
као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто у |
ти, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Василијан га дочек |
" /> <p>Изређане су давно све здравице, званичне и незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ |
Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>В |
<hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он |
сели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S |
је.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, проша |
одно разговарати.{S} Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш как |
Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су |
ко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела |
чупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или страховито гуђење развитлана оркана?!...</p> |
овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викн |
причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су керови саг |
курузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да не трчи |
опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна по |
злеже се громовит, страхотан, нечовечји зверски урлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненада |
вени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А д |
но, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час |
ечи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и в |
планинским склоповима.{S} На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, |
ео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га проб |
се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} |
лаке таљижице по помошћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери |
и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али |
да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуш |
ре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— |
ов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} Игума |
мркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се |
осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино |
ог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрн |
виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност р |
а, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара Ник |
.{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Ле |
Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола |
ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати |
.{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> < |
ије загрме игуман, наслађујући се чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из остале грмља |
.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која |
Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу |
ше лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати |
ена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, |
— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што |
ви Велимира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима, понов |
че Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> <pb n="100" /> <p>Обојица пођоше цркви.{S} |
бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше |
ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио к |
је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао |
бичнија од синоћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз вел |
боким планинским склоповима.{S} На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са жур |
ма.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: |
з коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански <pb n="235" /> ј |
зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све |
је само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у |
, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, и спрема |
оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје |
, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и с |
мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су |
штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и о |
, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p |
опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, к |
полицајац.</p> <p>— И пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је |
њавора, од његове неке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је д |
крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" / |
палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману |
ки тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} |
ека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, |
е се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласн |
о себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило |
ише привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту.. |
о у хлад, између неколико великих сена, зденутих <pb n="11" /> једно уз друго, па жваће још нез |
авномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гл |
} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске |
хија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писмо.</p> <pb n="77" /> <p> |
</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, |
у, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срч |
и се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше досада |
<pb n="172" /> <p>Изређане су давно све здравице, званичне и незваничне, пријатељске и шаљиве, |
.</p> <p>Један професор изговори шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тр |
тична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А прод |
, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«...</p> <p>Прва свештена радња, п |
ара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је ост |
више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, |
да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети |
трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате.. |
.. како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом |
S} Обузет оном електричном топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећа |
је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију |
инско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пруж |
че у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети |
лечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу |
бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у ви |
ладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остав |
ред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још ст |
хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И |
иси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врховима густ |
адина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и сам |
оровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врх |
имњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише |
ву, која је прснула густим млазевима по зеленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p> < |
врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све |
а из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене ка |
д, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се |
ка ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела |
сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и |
блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...</p> < |
од очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, која стајаше ск |
У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепћ |
ве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте |
пше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густо |
ај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест го |
а као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим |
веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и он |
миче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе зан |
ледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p>Све вр |
сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње |
су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а дан |
p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на |
оге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу |
на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста |
{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише сл |
гу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели |
прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му мол |
ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећа |
ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се в |
се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком |
у на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио до |
Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, спорила је право манастиру.{S} Сад |
који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То |
асну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га св |
знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио ј |
ед види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажел |
о равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом, са го |
шуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некак |
ча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} У оном л |
осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада неш |
зити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад па |
тије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Н |
у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамна |
огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао с |
.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, с |
{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној нев |
нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру вес |
себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне он |
на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се в |
уха...</p> <p>Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у н |
ећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час п |
у испред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе |
бомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би |
баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој |
ише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека из околин |
поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и б |
е карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о бед |
ом свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети најстрашније сл |
маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га је, |
Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n="34" |
је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...</ |
ед, прелетајући са испуцаних, ољуштених зидова црквених на полусухе старе воћке око амбара, кој |
гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, он и з |
зноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некакав |
еда као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана главнија правила монашк |
ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе ј |
ући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb |
. мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелаз |
а, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају... |
досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају слав |
чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Им |
е нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега |
ру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко гл |
, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу |
ку ракију — све снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.< |
орез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <p |
на, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топ |
ни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игуман реч |
на од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једн |
врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори |
слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све ви |
кну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> < |
мају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти во |
опростити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему |
Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући |
и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, д |
но их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Там |
ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... |
покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и |
вом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да |
што једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво прелазити преко се |
има, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разуме |
на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... ка |
аво мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi |
ти...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху |
ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n="42" /> <p>»Цензор... ја?!...{S} |
овак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилиб |
ка пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и |
како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чес |
на маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...< |
о...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У свак |
то... и он већ предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он на |
г скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит поводањ, засу све м |
p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!. |
ода, закрвављених очију, запенушених од злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га |
о наговести очекивање подмлатка...{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb |
тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и |
е и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, д |
мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, де |
из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још ика |
душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће |
ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p |
о облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено мес |
те да ме упропастите? пита Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња.. |
етура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло...</p |
...{S} Обелоданише се нечувене, огромне злоупотребе...</p> <p>Отац Максим најпре опроба обична |
. као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и ка |
тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек |
н, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> |
.. а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој |
сно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће |
је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква п |
но отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати н |
hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>.. |
нао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем ос |
не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко б |
ира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мис |
знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет.. |
и се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од неку |
се гртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким |
н и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хлад |
ина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и |
тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... з |
а топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен |
учно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само на |
реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубоми |
о, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита |
прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> < |
знемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити и |
ј кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> |
ран, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у |
ат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} |
ндура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се врати |
ати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир в |
му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у |
се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, |
бомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" |
у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па |
мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и |
некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друк |
гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубе |
ак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру |
; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а В |
да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубом |
И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако |
S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити к |
сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао |
како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} У |
може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема |
х папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја |
е Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> < |
вот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све |
} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо |
како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично на |
и се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу литургију, али га је м |
е рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе пр |
не жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, сам |
ешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, забо |
. друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, |
од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</ |
ло само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и за |
му, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И на |
прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља ка |
оћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне |
а, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином утиш |
је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и в |
није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умак |
доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити |
сно, разумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> та |
дна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније. |
е: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! пр |
p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калу |
.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он |
сеновац!...{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече а |
почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама как |
ко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> < |
лост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’ |
теде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, о |
се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, н |
е крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједном |
90" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, |
он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситни |
А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад |
о око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко г |
Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још |
дао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је чи |
ди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради |
као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено место, приђе |
видевши безброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у ви |
се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да му је до |
гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се некол |
ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} |
ћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах |
је Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака п |
а друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... онога |
ир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али с |
осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан |
ба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тет |
што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, и |
ена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху св |
чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, |
очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</ |
ега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман |
ке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанч |
осељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаш |
родужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде В |
изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио |
д би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала своји |
а!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спремила је |
»Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки крива |
интересовала »господиновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве |
за Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и влад |
.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу литург |
рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм |
у, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од нек |
</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} |
еба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака.. |
на цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим |
егови велики угодници...</p> <p>— Знам, знам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то ж |
да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора |
р прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то ј |
А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је м |
н?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај мо |
ће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочита |
{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{ |
и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се |
.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш |
у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш |
еном на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, пос |
треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетк |
вео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао та |
вели његови велики угодници...</p> <p>— Знам, знам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав ј |
ера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} |
у животу нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава |
ко се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p |
то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, побратим... опију га |
тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти |
иће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су |
прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти |
којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше |
познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћ |
<p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим |
чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то |
ба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све |
о каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова па |
а.{S} Нисам још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?< |
сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то |
Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем |
аве, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара игуман љутито, псујући оног |
35" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд поша |
мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало.. |
</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је |
црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дуга |
S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам г |
друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде ћу |
стељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери |
— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о сваче |
<p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пу |
на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, |
...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ни |
.. по божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не вид |
вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, |
џија га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли |
Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима.. |
архимандрита, важнијих владика и других знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислушкивати ш |
јче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка луж |
ког детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Г |
ог среског писара — и доста других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише приј |
и зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца...</p> <pb n="254" /> <p>— Писали смо ти... рече |
, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње. |
>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у |
нда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу |
их се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу своде на какво ретко, необи |
о разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер |
му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг сна |
ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен п |
каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} |
о нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то проф |
омир застаде на последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: |
уће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрав |
еко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... |
му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља п |
оворећи гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест |
неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њ |
пов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, пог |
власне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газ |
ост, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у то |
Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен |
али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, |
ш мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... |
сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, |
Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у к |
жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па с |
квеним певањем остаде назадан: још није знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир до |
и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са уморо |
мандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове о |
!... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ст |
та што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што учите |
, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју |
ена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, |
да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако... завије, а |
ема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препредени...</p> <p>Архимандрит |
ом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас |
г.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ћ |
злагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ ве |
лепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче |
Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овд |
о су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је |
амо прочитати па заборавити...{S} Треба знати цело, као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо |
<p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, побра |
је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p> |
будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад с |
а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, кој |
а је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, као јединог свог уточишта...{S} Како |
.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Б |
н, збуњен многобројним новим појмовима, значајним мислима, занимљивим фактима, само блуди очима |
Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де |
ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу.{S} Меха |
вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата |
која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стране какве угарене удовиц |
уплете у разговор, погледајући Василија значајно.</p> <p>— То су, богме, послале господину архи |
ј поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могл |
. на великом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах |
кама и скором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болесникове није |
ћи досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим крајевима очију, насмешише. |
х устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, |
гумане.{S} Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, ни |
ично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо за |
усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна |
а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуње |
.. па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... |
ом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекло; колико ли |
а, без икаква основа, поновљене фразе о значају српских манастира, које говорник, као увод, нап |
о треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрштенога.{S} Истина, |
хни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, |
вирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} |
а, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота |
у сиротињи«...{S} А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чин |
есто... сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад в |
на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир |
у, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао по |
химандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање два да |
<p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која ни |
ној и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што т |
.</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ј |
еви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би |
о пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— |
елацијом.{S} Министар то једва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, п |
свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} П |
ше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p |
собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам ко |
смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је пра |
игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста так |
што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друк |
огме, послале господину архимандриту... знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као нек |
ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун ка |
е <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Лео |
авор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсе |
во... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У свакој другој |
мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p> |
догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до |
ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послуш |
реба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола п |
и од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то исп |
<p>— Клисар, брате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш |
тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све |
/p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на ус |
и све старе, дивне успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељ |
ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— З |
пане и писане, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти во |
ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговарамо много...{S} Послао ј |
ста... гле! потврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, макар били и калуђери. |
му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Св |
/p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — ми |
оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари |
»Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш |
себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{ |
разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицо |
ричекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак |
, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа ч |
сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, ле |
ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само |
ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир |
а да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола |
та га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: диј |
?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна |
р нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је |
умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, |
еш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене |
мрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевн |
ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђер |
спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво |
тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштењ |
<pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догма |
ало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш, невоља ј |
па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и |
о лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко с |
у неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледа |
ако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богослов |
... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Ка |
мља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске |
</p> <p>— Капетан !... трчи...{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталск |
/> знати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и д |
укчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већ |
даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим |
и обични манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирс |
јемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити |
вориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаре |
ривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Са |
а и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полу |
архимандритство".</p> <p>Један професор зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим |
ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служите |
о живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треб |
је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осве |
нда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремај |
пржени на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући |
високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог запрепасти |
ше глупо-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и |
чице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, |
ке и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb |
андрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико! |
ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S} О |
љујући узбуђене, пијане главе...</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза гро |
ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду та |
опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је д |
ле истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, привика спремном кочијашу:</p> <pb n="239" /> <p |
се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n="180" /> да |
вено и моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца...</p> <pb |
, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штето |
, нежном светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нек |
се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се о |
ја се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице бе |
> плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у |
преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на |
се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се |
ка Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна видика...{S} Гле, она иста, искривудан |
не.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајн |
е сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} И он |
<p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољом |
ер нестрпљиво изређа неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с |
Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав |
коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу ота |
манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спир |
/p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављу |
ројанице са крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи дим |
јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж |
.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Су |
стима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Рад |
сим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... |
пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а |
пропаст, — или: јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... п |
тима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто весело прича, шетајући по ку |
Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче.. |
ег ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати |
ољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} А |
у: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај |
ба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слобод |
лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} |
>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љ |
S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и о |
ј невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и околности, прилике... све је тако јасно, да не остављ |
ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је т |
говором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао прав |
Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је поми |
усти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава бр |
емена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, как |
свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одуш |
е, из педагошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну |
мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући |
сагледа само крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик. |
дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама |
у се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се об |
иром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби л |
, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је |
ан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну к |
Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише |
дице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да нисте глад |
иваде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="251" /> манастир |
ија, и градина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гу |
е да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се же |
/p> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери по |
шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и |
памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни |
ој необичној побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му |
« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки ј |
загуди великан врховима густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје.. |
едног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му |
У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} |
, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разу |
, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb |
ма стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка... |
сматра архимандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архим |
чна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослет |
трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна заш |
е?...{S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" /> накривљена чатрљица...{S} |
и и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш |
ецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи |
ивила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по избушену крову прелива се беличасто сива маховина. |
се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што |
да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Мома |
S} А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све с |
е језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> <pb n="100" /> |
во... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дуж |
а, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли |
го таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно и |
еда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова |
, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубом |
у да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејас |
меном <pb n="197" /> поплочаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ни |
с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући у подруму и |
ш му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што |
им, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, |
једнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распро |
сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заин |
ом старешине и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвоји |
ебо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љ |
бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и п |
преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху и |
ји, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га |
блене пренераженим, исколаченим очима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чу |
иблиска историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као |
ова би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване |
о се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, |
де су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Наст |
се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кука |
Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> <pb n="170" /> <p> |
ше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича |
ропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је сврше |
воје богословско образовање.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гим |
чекни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} |
тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја |
ки и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> |
е, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи. |
о гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему |
и и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до |
ир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p> |
се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он преш |
уђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице.. |
ирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: |
а.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад |
наслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он |
ала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Ка |
ба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, весел |
е подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У так |
сле овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигн |
се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа упра |
та других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али |
ој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</h |
сије«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво |
ких огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђ |
арешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати по |
, искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</ |
су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S |
је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбит |
лимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему т |
бично...</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зау |
о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидн |
о сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим ј |
p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према ти |
и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удар |
емље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад |
настирском против многобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је у |
се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима |
Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу |
давно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} До |
</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего |
та слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радуј |
остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда |
претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овак |
м одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако не |
...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</ |
ди на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одј |
још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи |
шама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} |
онтије се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као |
ише завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити. |
делити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се |
!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирни живот...{S} Дру |
/> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу |
стило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весел |
им</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, |
само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава леч |
има манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Мож |
утрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу |
, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да |
адом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљав |
но страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но ш |
Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му |
р вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме н |
о срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на |
одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, као чо |
а, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мо |
да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је |
у...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом прог |
...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испра |
сање и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак |
ишта не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па је |
ету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и |
мљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не |
зило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у м |
а више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог |
ла...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и к |
а јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му с |
и...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, о |
омира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се |
у као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта би |
ре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах |
авице...</p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви |
ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко б |
д олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају прописно школовање, напреж |
њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледај |
чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то |
а ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу |
Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје ста |
нако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније |
м сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мра |
међу свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, шт |
положењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, по |
ћи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набрано смежурано лице, оног истог секун |
p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају нек |
ишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узб |
ем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој бра |
Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај |
n="122" /> ово игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не |
тоније због тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је нал |
некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам |
и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чек |
ста! понови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, к |
осадање одушевљено-побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе кра |
га задише некакво радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио |
а кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним п |
.. севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љ |
онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љ |
рвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђери |
аће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.</p> <pb n= |
је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да с |
у у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним в |
на, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, м |
буњено, преплашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбит |
близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост |
.. нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање |
овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним |
..</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме про |
редстављају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — |
ј Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити |
лашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз |
некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек |
кчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће с |
S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке |
b n="46" /> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли |
и поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, о |
очима, од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велимирово са домаћицама због прилога.. |
p> <p>Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег |
ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве |
рено сновање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и |
алуђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у биса |
његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим в |
..{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, |
р као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и |
роким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће |
и им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потр |
под штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n |
и се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добр |
ведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жен |
ло!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном |
ла околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих |
м архимандриту <pb n="167" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се у |
..</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде свак |
о пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај жив |
ђер не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге |
ј, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песниц |
су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, |
/> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузам |
мољетен</hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> |
а.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игума |
је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине уту |
одбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу |
е дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално |
ажи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим |
више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уж |
своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} И |
»Какве ножнице?... где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} |
адесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S |
м«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! у |
корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, |
е журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се |
а, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} |
от чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, |
и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Вас |
ени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, б |
одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове дети |
астир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућнос |
Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, |
велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од то |
јицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише забринутом »братству«, |
овито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани |
едамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, х |
а чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>» |
ова.{S} Лети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућ |
рег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и к |
а будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад |
е ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више кор |
на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазив |
доше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«. |
!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити |
моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца...</p> <pb n="25 |
вар: треба сачекати какав већи празник, и онда почети читање.</p> </div> <div type="chapter" xm |
тотине, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке ро |
разговору, махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао как |
би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у |
} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре други људи и чују се |
зно, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољство што је госпо |
шу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и у |
то га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећн |
егде наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинск |
е момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из ку |
ица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је п |
уша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри к |
е да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га |
гу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више з |
одитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује |
е у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројних светитеља и прав |
ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми |
е; они »обични« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађе |
Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба |
рхимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно кал |
ц, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више |
х понавља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише нека |
једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском |
огледа око себе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} |
ање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор |
последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му |
је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се |
!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прич |
?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он |
коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} |
и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непром |
ну, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна |
..</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам |
Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се |
поснички живети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, |
дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш |
шљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му |
носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог ч |
заволети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дош |
о, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну |
планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила.. |
мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори гла |
штавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно |
ио тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га стр |
чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде |
не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет |
посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <miles |
} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај п |
он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одежда |
сети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се |
ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски пос |
запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и |
одигла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, |
шно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, као што |
иту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни |
га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било! |
Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" /> настави пијанка...{S} Тетку из |
ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!.. |
му осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их |
то га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга |
штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, |
ре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепт |
чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну |
ина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је на |
Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљус |
<p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи |
се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p |
есташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова |
ак ће манастирски долазити свако јутро, и односити покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање још једа |
кад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!. |
о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се о |
ућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињ |
тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна раз |
/p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених ве |
чин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде то |
је!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ћ |
ијим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} |
и.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац про |
ако необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и |
?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не |
е ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само ј |
И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно |
кивање подмлатка...{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му. |
а светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се |
ог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стра |
ешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — н |
се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не рад |
крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празниј |
уку, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога трену |
ашена и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узв |
ене!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Цр |
ва.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:</p> <pb |
иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако |
ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио пр |
акачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом у |
да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распе |
туцима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћин |
се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима |
Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј |
авири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним погледом у про |
оворили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по пр |
или, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или |
оше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже |
ело!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко свега се на |
ад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим |
неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гл |
мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су ближи ов |
раћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сироти |
од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која |
разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучив |
— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачк |
о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред у |
још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у ов |
ешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.</p> </ |
уге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву д |
ђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци ис |
асти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљ |
о подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потраж |
крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода |
нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... не |
ти по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљ |
е године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхода цифра судских, адвока |
ене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој |
ше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху <pb n="174" /> |
но прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер |
и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан т |
, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} |
у отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима |
хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је ск |
још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S |
љена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу к |
о му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно |
<p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну св |
ен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку п |
нако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пре |
о запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Сав |
илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} |
ти!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне |
астиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше |
p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Некакве нејасне, оделите сли |
е са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи |
куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време |
кога питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каж |
о Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио. |
ара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у |
у њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се с |
ј, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, де |
..{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има вр |
/p> <p>— Хм...{S} Голготу представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора по |
{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, |
и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или |
овако красним готованима, изелицама... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p |
се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n= |
е била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нис |
ао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некак |
мо је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола |
оње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А |
м, давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, |
а понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже |
асти револверски обарач диже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, зами |
а, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене |
да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише сув |
читајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећ |
Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одј |
на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем |
м да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ова |
оје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</ |
{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} |
ред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, |
т — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Зн |
медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са |
којој само угледа много, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те ма |
, Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, |
и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је |
... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... л |
чко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу г |
мир сагибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, д |
и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудњ |
е, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} |
.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и |
ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на |
. већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се п |
а слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шт |
Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} |
а од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи |
не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се |
штеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А м |
дишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе |
ци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наив |
оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и |
да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S |
цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али |
.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и |
гледа у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и |
и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени |
окаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро |
..</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут |
таће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</ |
нзона, Петка, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око се |
ске, истресоше опет браде <pb n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</ |
је веома учтив, послушан <pb n="146" /> и побожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако и |
т прострла се по видику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</ |
уги »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без |
сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њи |
користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него |
ушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је |
га...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве шко |
ити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скром |
претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бег |
пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоуби |
S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они љу |
е... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p |
гимназија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеос |
ице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми го |
више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одјед |
као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... как |
, првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним |
ко је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о ж |
очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој |
а је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промукл |
рска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нак |
И одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то? |
је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запит |
кчије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје |
кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може нат |
же на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је ку |
трајати његова привремена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после |
Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико старијих, зрелих љ |
А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="25 |
шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко |
ош мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, |
крсао <pb n="125" /> мртво дете!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} |
р Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце |
рам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у х |
: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки |
као над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови п |
е морао напустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страхови |
, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарч |
иво наговести очекивање подмлатка...{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку < |
хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себ |
и водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, рибање, сновање |
као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, п |
во је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p> |
е, ради припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, по |
једно са соком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно о |
е удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними м |
у се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други |
з оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, п |
јна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква бел |
{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети ил |
рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе н |
та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узи |
ода, славу светску, разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад нас |
куд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молит |
тац Леонтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се |
> <p>— Хмм...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Ова |
све углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена трајати његова привремена управа?.. |
њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да |
си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, п |
ојим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој |
уза и промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, ил |
ног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она зау |
уша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао |
{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пре |
покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских куша |
у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екварис |
те земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и б |
живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} За |
ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, п |
ављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити |
Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ћ |
и и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко |
ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе р |
ла друкчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако |
д очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир |
ба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно ст |
а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуљ |
м животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живо |
акло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке. |
благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче.. |
га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p |
а се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав ха |
вишене тежње — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном ра |
ећи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од з |
макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и в |
ет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговор |
аријих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепе |
би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназиј |
убомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну.. |
раћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n="193" /> уз |
око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад нек |
а се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место. |
ати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За |
n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили! |
какав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} |
одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто |
ја одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је би |
куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм .. |
о је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели п |
завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p |
{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, цел |
о неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), |
м и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, н |
и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени са |
удног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси |
ожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му |
ра животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!...</p> </div> <pb n="237" /> <div type |
сим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одго |
ама изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неко |
пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов хра |
адској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђац |
рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљ |
еви учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно при |
оле-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под мо |
о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у њег |
своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако |
мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> |
ац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а он |
који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и с |
ене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, а |
смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, по |
свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонт |
богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они |
{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може |
е га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим пом |
то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте |
едном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега о |
ру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="23 |
иђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројним новим појмовима, знач |
у... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчин |
таде Велимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се |
атруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за с |
о он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега |
није од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа |
оград, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оц |
на му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбит |
а сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Ми |
тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па з |
наче га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивн |
ве ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</p> <pb n=" |
не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Макс |
ђамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су |
а му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.< |
наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нис |
ја га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да |
ви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је м |
</p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, |
о и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас |
<p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино |
носу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са |
вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А ка |
ди шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} На |
и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњен |
/p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— П |
аха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калу |
Нека... повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она в |
уги</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{ |
рополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе |
добрио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...</p> <p>— Архимандрит... |
и.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она |
сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од |
полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад |
х, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се пола |
топлом, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене |
крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима |
ци, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овак |
рака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љуб |
се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побе |
мљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов |
рекореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И не |
е живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И вид |
како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, |
7" /> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> |
аве ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећ |
о је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрач |
викну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone unit="subSection |
ким бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине |
житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет једа |
ати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама.. |
ише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога |
»предисловије«, некакво »извјешченије« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} |
а, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахну |
бично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> <p>Овако је |
, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату |
ез греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљ |
динства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав |
асилијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, посл |
ковање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа |
да се удала за једног среског писара — и доста других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Лео |
и се себе сама — свог физичког живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе с |
Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ослушкивати.{ |
мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвик |
овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што |
кве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно |
и, него кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметн |
рубо одговори:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И деведесет комада угојених свиња... настави прота, али |
А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Поби |
оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи |
. почиње наређивати полицајац.</p> <p>— И пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прот |
ријатељским гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од |
сле дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за ког |
ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје ма |
, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће на |
ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неко |
ви, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, |
налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже р |
дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да з |
је је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S |
р наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi |
тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После |
, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њи |
пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш |
> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и |
не недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који с |
мирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опа |
те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђ |
ље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је он |
екинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира. |
свећене водице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да |
т, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео с |
ви пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А |
чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан р |
и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не |
.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомен |
ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n="90" /> |
војче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се |
о вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велик |
ад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле |
ових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... <pb n |
а ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намер |
д, сећајући се живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчиј |
е прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светло |
знаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином |
глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, н |
у.</p> <p>Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаш |
се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— |
је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, нек |
ћеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи |
и цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и ку |
од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за р |
ају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овак |
{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнод |
еном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубоми |
, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан г |
и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија бра |
ти друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита прави |
бузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} |
»господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копр |
осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстим |
е зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као ка |
Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо т |
телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јо |
е обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— |
{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} |
, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једа |
ршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко би |
ва беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке к |
о уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиш |
баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! |
него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе |
ј главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто |
егао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обали |
огу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S |
оведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дре |
="245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео |
авици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд. |
мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле |
, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари |
риснога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у коп |
а мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ с |
зузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се |
ужни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваес |
ма чупкају спржену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло ап |
{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он |
илка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чуд |
о правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од ј |
— <pb n="86" /> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог жи |
и у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово с |
је, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, ж |
столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обр |
но причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, |
есо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.< |
ста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не се |
бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у |
ровалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Вели |
ејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?. |
подиже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху п |
да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастир |
, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде |
ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне |
да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђели... п |
гоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као и |
се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски х |
осле не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, |
} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у праши |
је и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не мож |
>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубоми |
ро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чу |
> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и м |
овој, предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увид |
на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало |
купила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим к |
у разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у |
а га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Прев |
понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ћ |
е јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себ |
S} А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— |
иве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и заг |
оже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобожнија хришћанска молитва... дугачка је веома, |
а и хладовитија, и градина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, |
већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па |
е на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко бој |
гласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну |
гу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разноврснија и шаренија, и лив |
одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У ве |
је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, к |
има по зеленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полугласно |
узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква |
јевцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите от |
ијет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У о |
пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла |
азумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да л |
ост и нема сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни |
проговори:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам в |
чећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо сла |
, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пе |
сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, |
селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио ко |
им, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час промен |
Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Х |
огађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истини |
стирских архимандрита, важнијих владика и других знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислу |
о волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се сас |
лижих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, т |
ашири на <pb n="162" /> средини ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано п |
највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче дру |
о са архимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика |
то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, ш |
о дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарен |
вечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема |
.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у |
...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n="257" /> којој се јутро |
еше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим |
едаба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма д |
е, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну бо |
.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама боников |
ме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев те |
велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим з |
сана је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{ |
д ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на |
рцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави ле |
одице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{ |
е он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу |
слетку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, око це |
а...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, пом |
е борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена по |
</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спремила је богату |
ом, масном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоск |
гама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весе |
а, усправно прилепљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се ра |
друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нов |
лаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.< |
ећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није им |
ну собу, одређујући му нарочита правила и дужности.</p> <pb n="221" /> <p>Пролећу месеци за мес |
> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, |
озну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у |
Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да ниј |
тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га |
е мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} |
} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији чи |
ељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта |
сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p |
погледаше ликови многобројних светитеља и праведника, повешани у разноврсним рамовима, без икак |
е осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, |
у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у по |
крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, к |
чићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, |
осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све ви |
како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је |
ући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Б |
рилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећ |
b n="207" /> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате. |
таде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче |
ери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше |
ти о тешким временима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се диз |
ава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S |
енут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, |
иру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Каза |
са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом. |
епрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из |
и пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цвр |
p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију с |
е му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама... |
тио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одс |
адаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га зани |
плива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако |
ући устима читаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му о |
скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p> <p>А она пауч |
био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што |
и«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Зна |
ојечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути д |
е друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од |
, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праска |
а, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После десетину година изузето је за исту |
ња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на |
тати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи. |
чан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестр |
у, учини »велико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, г |
т, од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из До |
сељак бојажљиво приђе кухињским вратима и, промоливши само главу, проговори некаквим замрзнутим |
и народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле ка |
носе друго парче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан |
им прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само |
м, мљацкајући великим незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи |
рзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} |
сукње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним великим чарапама, добивеним на крштењу, са м |
ка, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква ре |
ке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!. |
београдска слушкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, |
отвор на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, беск |
а у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека свет |
ала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она св |
с му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрет |
Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се |
сет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене |
а, занимљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је |
акије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, |
и...</p> <p>— Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </div> <div typ |
је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, ко |
p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим пр |
ву Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно одговори досадном госту:</p> <p>— Да се |
уше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на |
во крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви |
теле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p |
облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где |
ље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу |
он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у т |
е до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, как |
чно девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: |
једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То |
а; <pb n="160" /> коса марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави п |
<p>— Ене де !... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског |
то се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи |
бопитност, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру. |
осле два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, о |
, давно невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна видика.. |
мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази |
чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> < |
але црнпурасте главе, кицошки опремљена и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку н |
и дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, ст |
словима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше с |
песницама.</p> <p>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о друг |
оплу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три пос |
још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити |
о цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> <p>» |
мислити, девојка сад, овако преплашена и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ни |
p>Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи |
/> <p>Леонтију сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина |
о лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају |
ом стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци |
године, овде у манастиру »код господина и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није |
...{S} То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p |
азлева нека светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кр |
иња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду |
опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокак |
ља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, |
котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p> |
</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</ |
посница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гур |
а?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри ма |
>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где б |
м друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па глед |
мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође б |
едам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... |
ско вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз ма |
оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподесниј |
едначито, онако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Л |
Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тре |
ом носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских пас |
аслуге потоњих монаха за време робовања и ослобођења српског...</p> <p>Монаси се одобровољили, |
словију.{S} После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је с |
{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Бео |
меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> |
238" /> или монотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би |
де протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико ко |
стреса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гл |
ну кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву <pb n="21" /> насладу, такво зад |
, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: |
{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{ |
ави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гл |
оге воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу |
квим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш.. |
да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка з |
дура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p |
као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, тр |
увањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пру |
га друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад |
за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Ду |
јде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то |
атворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне сто |
елимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слуш |
данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, на |
ци, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се рас |
ђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} |
певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у |
у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроум |
е у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, ка |
ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зим |
е леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; |
огађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим ч |
ва, весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} За |
> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Л |
у пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на полови |
...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, |
ајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаст |
ђе недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, са засуканим |
е Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала |
д чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, повезану на три места |
дмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, са јастуцима |
p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живој |
и се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи с |
еким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови иде |
> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, |
у, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе пар |
наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајућ |
м погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али г |
већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се |
ним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним зат |
тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пу |
ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то би |
ући окамењеним погледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ |
оме, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са |
едао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове годин |
се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би |
време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује |
гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, |
тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао ни |
ви му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се з |
све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана велико |
пцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало |
, Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи |
брте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у ис |
, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезани |
у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно |
, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило ш |
и кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све. |
и-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> |
енада; једним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игу |
ости и црне будућности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто он |
де хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других с |
викнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку |
андур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, ја |
агано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осе |
/> чита редом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави |
их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је на |
тупи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки стра |
ну, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, з |
процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, ал |
..{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, п |
p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна по |
м младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладови |
одним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по нека |
.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натр |
и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} |
им, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених |
ени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, |
ку српских манастира, о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њихов |
врћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређа |
потока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика |
има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад ста |
љајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже п |
е, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} Обојица беху сагласни |
паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као проц |
ена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће! |
> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерни |
ну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено |
н нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чи |
ења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдат |
тије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати н |
, о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њиховим, које су имали пр |
посао — врћење главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог ле |
а.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разг |
, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али п |
оку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p |
то одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли А |
неколико чаша шљивовице, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном |
ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху гра |
жнијих владика и других знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислушкивати шта се чини на по |
ма ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, р |
ла једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао дру |
{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илин |
д виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} |
година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, |
па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— |
вите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљи |
’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго |
љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... |
пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег р |
и ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже с |
кад угледа како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слуша |
а! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару |
ти, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све |
тно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох |
трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове |
ифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како се црне н |
надно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слу |
већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: |
Умро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони |
естано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бој |
, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је н |
дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора зб |
рође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S |
тал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у |
Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обо |
аздовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва новина у манастир |
. и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: з |
друго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас, читају |
; да прима палију, као обручење великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припр |
и!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p |
а Антонија Великог, Макарија Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као ч |
јим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио ве |
зи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> |
побожности и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Мо |
ош у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игум |
стаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му |
у врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити... |
чи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затв |
ећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим последњим |
другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небес |
али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга |
је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке |
је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматра |
ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати она |
оже да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, стр |
се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љуб |
манастирским општим трпезаријама изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у оваков |
подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да |
ти...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело |
гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку суз |
кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и |
он госту један празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p |
кама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис св |
где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ов |
али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од с |
и у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капетан !... трчи. |
ети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, |
е«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он н |
издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а ви |
болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и прав |
{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуру |
крајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле |
.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште |
чава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без |
раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одговорити.{S} Само пом |
и књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над |
у, који је продирао кроз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p>— Што допусти?!... |
убомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не о |
е, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у пос |
онзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тоно |
е се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби |
о преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није в |
сложно испеване <pb n="199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</ |
<p>Архимандрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да својево |
своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста |
се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, з |
ена, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сн |
све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му |
црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна |
има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји, угла |
ша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело |
S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> |
де само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване, драгоцене |
то је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по чи |
на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему шт |
ави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>С |
кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} А |
не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с в |
Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица са |
собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко н |
пљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати к |
га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави с |
Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Беогр |
ти стакло, <pb n="106" /> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После н |
јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Се |
ака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није д |
.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман |
да...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љубомиро |
<pb n="155" /> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет нат |
> <p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размаци |
да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чи |
и се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелија |
дати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p> |
омир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну п |
баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као чов |
адно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викн |
е калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p |
одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчов |
д ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зел |
сте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прођ |
се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње |
тињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, |
алудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слобода |
као прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај бог |
дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар ни |
ад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је н |
ије, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави |
и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога |
е присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским |
киваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред |
овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ствар!. |
киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, |
стиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а |
бузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивов |
вада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна |
зану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и нас |
и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се узд |
на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом сле |
а«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназиј |
д страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на дру |
аве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно поглед |
чица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он |
лад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све |
а још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је |
о.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад |
квих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p> |
Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога |
га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је све т |
г, накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом пр |
м је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чав |
ери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па се одје |
чињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, ал |
чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је до |
да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, каз |
дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре |
расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се вла |
и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све ј |
на је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија |
ште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљад |
Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је за |
Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем.</p> <pb n="105" /> |
S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили |
боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тр |
истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са см |
, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају |
ј... развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново. |
познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у пр |
ољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га прити |
{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути ка |
змишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару |
неотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и цр |
но, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: о |
га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газд |
се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево жити |
ја места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... |
дећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се в |
и ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мис |
е младић са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које ј |
мака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Од |
удновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} А |
мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше |
ве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге.. |
лади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, паклени с |
строга правила — молчаније, послушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} |
стима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљ |
јући да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима, за који б |
св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванзема |
новрснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само дворишт |
ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху поб |
е Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> |
аб?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше |
бомиру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред |
та, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па з |
и: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нису!«...</p> <p>Десетог дана, |
ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говориш?</p> < |
...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна |
кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезар |
се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимиро |
<p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леон |
да треба живети: као Антоније, Макарије и други угодници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да |
— Штапове!... још бешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, наслађујући се чисто звонком |
} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашченаго«.</ |
онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, |
о <pb n="88" /> чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од |
ет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није боја |
као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у жив |
ко није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чист |
ји, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т- |
рибање, сновање вредних жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве д |
над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да |
ла се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад |
се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јас |
ига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог |
он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и |
неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако |
аче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си |
леда га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, |
оведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је |
блику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, в |
мење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађ |
, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једа |
Некаква непојмљива предавања из логике и психологије невешта професора, некаква чудна, високоу |
и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га н |
и главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соло |
их жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне |
-научењака, некаква причања из реторике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постај |
Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шум |
ира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада |
д момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана. |
оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалу |
ља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</p> <p>Она м |
ом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмак |
лимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, св |
за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову ти |
ице, званичне и незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се с |
уђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшн |
зи одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од |
азе они страшни надчовечни напори, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, |
кле све <pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насме |
преман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитати га м |
он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да види |
праси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном |
риђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав |
поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколи |
ака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које бол |
прозорче, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако с |
р, наслушавши се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде умор |
лу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејак |
мља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуч |
Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаш |
свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест |
намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским ствари |
рају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та на |
ти, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скруш |
да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрште |
на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме |
.. док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> |
.{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.< |
је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, а |
да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овд |
а ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n="41" /> < |
мназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанстве |
им путем, одживљавало старо добро време и уклањало се испред новог, створеног разним условима, |
ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прили |
томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како |
егово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, ра |
рашнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете пре |
ра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку |
регледне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно веч |
ва необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чи |
свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архи |
ји је у суседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са |
етлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а |
па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрач |
сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се белас |
х нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за |
принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје |
у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испосничк |
довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у црк |
д се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође ње |
ако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«. |
а крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сва |
и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и јо |
ка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, |
ућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се |
..</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан. |
ћи оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе по |
о, али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и к |
ко и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено сумор |
одао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла |
понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је |
ш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки зву |
рквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А |
о о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике |
ронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на с |
о се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуств |
«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека |
ред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сот |
оше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} О |
зређане су давно све здравице, званичне и незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и а |
у те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу |
таде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »доб |
а се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путнику.{S} Баци пурењак, ко |
ивлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И |
њом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома ве |
слутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! о |
над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку град |
доздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина |
ује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угле |
</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије |
и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов |
нично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не |
и стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени вр |
му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер |
рачној пећини испрекидано, горко јецање и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји са |
ља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спуст |
м, обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} |
, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори:</p> <p>— Нисам.< |
ири завађену братију, поновивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, које су биле аутор |
ладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; тр |
затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено |
ла чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, и |
забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна преко д |
ских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера сто |
: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све |
d> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, |
и у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у ј |
{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућности »овога детета«, па |
но пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он |
ма слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па |
рицу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела гр |
е чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то |
сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p |
ило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n="220" /> сва млађана срца, д |
и благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му за |
кола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од |
Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости. |
ао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао пр |
узе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеали |
ђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет |
а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ тр |
ма...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео с |
Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} |
>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{ |
се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две годи |
гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани з |
ију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и |
и тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по пери |
обро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побе |
гове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше |
стаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.< |
доглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се |
а и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање ј |
у неких морских орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује |
елој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за буду |
адне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти |
чу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у ц |
то је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја са |
им вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа нека |
и молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање |
макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно... |
збиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако |
} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> |
ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бега |
ити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, |
сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... |
...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одј |
лабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава и |
е се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћем |
p>Монаси се одобровољили, раскравили се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да је |
треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ |
д момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звон |
<p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</ |
и или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све |
и видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, ма |
и се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у |
, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог |
> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није |
натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема га!...</p> |
ћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изгова |
а за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По њег |
ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на |
игујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> |
од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи- |
ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, род |
оју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !... |
што има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да |
то.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мр |
ко почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам |
чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља себи |
јупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шт |
помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навик |
head> <p>Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се |
ко ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо |
чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урође |
зао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p> |
се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и о |
ни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине, |
ка.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађ |
ји имају прописно школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А |
епане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној ко |
>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема весе |
...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и бр |
јмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро закај |
али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! |
аки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако ист |
ромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирн |
ни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни глас |
окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поизд |
у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близи |
прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> |
Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — шт |
и и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво пог |
од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се би |
: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљач |
ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он пост |
апске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних ч |
обећају владичанство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори не |
га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добр |
у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема |
оће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Ник |
помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонти |
јој кући, одмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, с |
?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну же |
ло пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div ty |
ећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћ |
лости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну ш |
узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узми |
га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким |
колу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред |
ли од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер ота |
дном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути ра |
оји је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рек |
и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега по |
треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p> </div> <div type="chapter" x |
и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирск |
о принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте |
, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спре |
ухиње, залепи масним одговором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где с |
а, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко |
циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, ж |
стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: |
, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишља |
боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапа |
вај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах !...{S} Л |
ло се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се свет |
ити...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме |
им бојама стаде цртати сувремене монахе и манастире, осветљујући грозне цртеже многобројним, ве |
> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај |
оетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А пр |
ођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{ |
утника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покор |
? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погле |
појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, |
затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио |
чки, пообара шуму, развали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло живота |
.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући на четири места унакрст |
стири исплатише порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} Д |
ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та леп |
луг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Лео |
га искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији |
у на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете с |
ћи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина заба |
> <p>»То је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесош |
тал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме |
>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш ш |
.{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фар |
де!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узн |
лике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и По |
осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, |
ару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максим |
<p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није д |
ових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано пауч |
и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту ду |
/> <p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо |
, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он |
а...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́да |
!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам |
> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три |
часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћит |
ећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим крајевима очију, насмешише.</p> <p>А говорник, |
девене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</ |
говца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p |
једном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну иг |
>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника неки, којима је грло веома засуши |
ћине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће с |
ад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> < |
ма, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостиј |
тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати ка |
ми Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архима |
кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједн |
ног плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, п |
полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда |
, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} |
а... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Миро... <hi>никад</h |
чиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда |
се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на сва |
е више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће |
и.</p> <p>Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије |
аклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, г |
ри кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ |
људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале. |
Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили ј |
анастирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандар |
/> настави пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</ |
свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, о |
ви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са не |
ме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку испод зво |
мет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, постепено, текло м |
де кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче мало јако |
тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући уст |
е, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано с |
сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава |
и грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршеног крштења с |
Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где |
тадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и п |
Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу |
д њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око |
{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша прича |
издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођо |
ли од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он |
ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се дев |
прилике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нем |
, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја с |
се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још |
м.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово с |
е и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n="193" /> узвишени и драгоцени, к |
рквена практична питања на новој основи и — одузеше се манастирима парохије...</p> <p>— Попови |
м тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при |
где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се при |
и ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, |
="242" /> али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва кал |
широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маље |
осле дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не |
к кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћ |
тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као |
ије могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> < |
чке намере?...</p> <p>Леонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино пи |
алас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче |
има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак |
азазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не |
узео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се |
дник из удаљеног манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит |
е хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, н |
му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве |
ку челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, ма |
а га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир |
иховим пепелиштима господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног ста |
n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</ |
... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од в |
блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за |
ис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега |
зеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање |
ен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, ви |
а... калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја |
нова страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p |
ци: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и с |
ајмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећ |
} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, ова |
кну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји |
ајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благо |
је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треб |
а лепа поотпадала, темељци поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то св |
плашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох бати |
му, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради нов |
д њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али < |
и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> < |
ростом камилавком на глави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас |
-.. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је |
алуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд кр |
и и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у он |
бани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога шт |
се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S |
уга година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође |
звадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с п |
да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као |
стаје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} |
им легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут |
тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на |
, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене |
— а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{ |
} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам зн |
азнима, али дете остаје стално »трудами и воздержанијем умершчвљаја тјело своје«...</p> <p>У пр |
и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се |
рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S} А по једно вече зан |
е бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове х |
stone unit="subSection" /> <p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман са |
к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њ |
ине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни мана |
крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд ос |
о штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним пот |
{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у ман |
средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:</p> <p>— Добро, |
ом сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки пространи видик, на |
р онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе ру |
да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; в |
: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега |
намере постају <pb n="193" /> узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пла |
а, друго све... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадоше самостани српски у новом времену!{S |
ћања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој р |
ах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује |
га тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на |
, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани прола |
>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније |
ле... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, |
меља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p |
цниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{S} У ср |
и, испод двадесет година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурају |
јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на др |
...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљив |
м стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само |
е била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала |
ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта |
а свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њ |
— тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... т |
ка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза ус |
у црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим |
, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих |
труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама у |
је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... |
мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика |
</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је |
астир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и п |
ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола |
и.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ћ |
на, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p |
је, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> < |
аносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над |
Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра нека мл |
алмија.{S} Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане воском лист |
неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо |
иштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бе |
апљеним вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви с |
сма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, |
н се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Ал |
луђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да иде |
Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, как |
оји се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n="181" /> <p>Отац Василијан имао је |
ла преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »ш |
по <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелен |
у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, ве |
ако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да |
</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, де |
ксером виногради стадоше се прекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, |
пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, п |
у се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим сами |
ваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сун |
тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" /> још дорастао ве |
ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испо |
асу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека из околине...{S} |
а се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, |
залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> < |
ком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади инок, с надувеним до н |
тадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, |
...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну н |
сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он |
другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешк |
ао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђер |
н.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p> |
</p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо |
<p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има |
а игумана, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после |
в, воденичарев...</p> <p>Треба одгајити и уредити огромне градине манастирске са разноврсним по |
ного полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Зн |
ола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, ког |
а извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, |
примати госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо доч |
ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> |
нтонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Н |
ти, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па су |
убили.{S} Владика — из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђ |
сковак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћил |
И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, |
д њим у <pb n="252" /> другој светлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Н |
ју идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, око цела живота и око себе сама, вид |
монашког образа... остати у побожности и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом |
и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се |
тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсени |
/p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини |
их седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и до |
трени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</p> <p>— Тако то |
е... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} С |
p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треп |
дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично каме |
<p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p>— Јованка.{ |
вим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... ш |
но па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег |
суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S |
оноћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономским уживањем и велик |
е свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и ма |
ном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај п |
S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> < |
селе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да |
ћи очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго |
S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... неза |
стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="251" /> манастирско примамљивије |
ко се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер |
су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља преки |
ир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту лип |
ју...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова с |
<p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али |
а се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о |
е мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од оноли |
аље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних во |
има се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегов |
днику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се с |
малишан, у масној, потпасаној памуклици и шареним накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте т |
аде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и |
n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад бо |
да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и |
ата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није |
весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или котарицам |
рха, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници... <pb n="178" /> кад већ нема ког |
рих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида свој |
</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</ |
ажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојч |
ћи широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мен |
ути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узвикну |
ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несв |
оврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> |
<p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже он |
По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те |
седа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, раз |
пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кратког врем |
«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ак |
га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући некакву пр |
амо погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гла |
Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку |
ђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде |
што и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надају |
ећ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче чит |
ко запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, ни |
кадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...< |
м то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим |
, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љ |
уни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Пог |
..{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> |
. или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам |
{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и к |
кстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу раз |
рибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и |
љиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, од које |
и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} |
ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, з |
се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крст |
це...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одв |
управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађ |
е пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и а |
="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала ц |
анастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој го |
уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... |
част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични |
и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и |
а, док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми с |
га је морао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, д |
а се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прек |
никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n="75" /> <p>» |
ити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потре |
ирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубоми |
брат.</p> <p>— Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрат |
ут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, |
пре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па |
е ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како |
ично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, ч |
ред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде л |
аучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се |
и првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерског живота.</p> <p>— К |
.. онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прав |
озната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb |
иш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Су |
Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друг |
колико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлов |
алуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Ису |
необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Васил |
једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене рад |
сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се |
лагано с правим гастрономским уживањем и великом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на њ |
/p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.</p> |
в је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме |
/hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше <hi>томе</hi> нек |
а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> < |
ехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«. |
итарни и културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивач |
раведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама |
Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме нек |
е нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје |
дујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа! |
приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узв |
и или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсал |
ећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, |
било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, |
а, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним тактом умири завађену братију |
магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> < |
м неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам |
е ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је |
еним на крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена в |
сле и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му с |
сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речима младићевим; само један озбиљан, сред |
мена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, одживљавало старо добро в |
шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојне редове пуних бачава |
се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамн |
а кроја, са широким, црвено постављеним и посувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман н |
о лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубом |
у назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, |
промрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стак |
</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир |
жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ојађена са |
ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је |
ело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S |
стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на |
. како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској ч |
ији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред н |
ве калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући ник |
ај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути р |
у оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а |
еше се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну ст |
боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачуд |
оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишарани |
оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за |
астира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу |
ног имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудам |
ки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламато |
запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p> |
скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се м |
о обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p |
ло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> <p>Арсе |
нека... замуца калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> |
ледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ов |
шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати |
} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута |
игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако ка |
ари пуна двоја кола разним покућанством и посла својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног |
са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено |
хришћанског аскетизма, предаде строгом и тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узро |
91" /> ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почн |
лимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодб |
вне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како време |
дом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Најви |
ине сасвим обичним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом |
м, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S |
у и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отво |
, а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то ј |
Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, осврта |
исто тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајућ |
има ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграп |
зиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати |
очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејас |
ећ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нест |
тио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им рук |
у ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прс |
онеки пут прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на |
еда читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, |
ђе ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не св |
торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на до |
ман још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју |
готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све с |
ућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што нема ч |
b n="182" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и с |
и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у б |
где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњаст |
ови, под теретом судова, препуних јелом и <pb n="229" /> пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто |
пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира само пола |
светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирск |
га брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети одједанпут и необи |
ј сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, |
лази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики те |
друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани п |
осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећина измен |
<pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркн |
е...</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без ре |
.{S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га |
hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се д |
оним истим покретима, са истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко |
но наликовао носу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве пл |
ословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петковачу б |
аду прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје м |
ћина гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре му се ов |
д није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну |
ору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он в |
одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! п |
овори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заје |
један се није преластио женском лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који су след |
вршњаци већ управљају породицама, кућом и често представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако |
испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја |
је да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’н |
ње, затим молитва над једном болесницом и потом се имала започети ускршња водица по целом селу. |
, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је став |
ит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако наређују стареши |
е споји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.< |
еко некакве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архи |
осто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква |
зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, |
!...{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше |
но у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће уб |
} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад |
{S} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вече |
де га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шу |
па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p |
-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлу |
све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа |
Срећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="110" /> |
све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених |
о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако |
ујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте |
.. онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано |
е, дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати |
ријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се сврши |
и, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Ми |
одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, та |
укуља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад заг |
S} Одједном се умири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућн |
ја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местим |
лас...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!.. |
е боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој |
ната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је уч |
..</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за |
, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим последњим поступцима, да би, п |
ојавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, сам |
понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збуни |
.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег |
.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљив |
<hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту овак |
могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</p> </div> <div type="chapter" xml: |
е куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се т |
јела, лица им добила немоћан, преплашен и необично смирен изглед; од прозорчета до стола само с |
А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</ |
он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побр |
ање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околностима почео се |
Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одгово |
. и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</ |
а, која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше |
мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> |
у, која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с |
само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, |
еће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од гр |
вакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена |
вина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ват |
, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о |
ао хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који г |
n="217" /> <p>— Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти ј |
ве, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они |
?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну ко |
тини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, |
вици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што |
испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те сл |
е и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа домаћинову босу ногу, која није била |
ај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће |
папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле вод |
у.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p> |
{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате з |
{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, |
} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, нежном светлош |
, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се |
ромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота |
и.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да |
После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а |
који се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је |
тио огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држећи да то »све |
делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p |
нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ух |
хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да |
мо од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему |
> <p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и |
аком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мр |
ио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутраш |
све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву. |
изима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима.. |
А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него з |
ала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опази С |
ишту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и об |
им чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела |
итрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно приле |
готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
оследњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана |
су били прости калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у ов |
оклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везују |
и, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... ш |
од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} После... кад се већ |
би замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонс |
и тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!...</p> |
е лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} Макс |
на дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ ку |
ошчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И |
{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао ир |
ча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за с |
аочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води |
је је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над |
осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске |
бе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, кака |
изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из требника...{ |
у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} О |
<p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.{S} |
који <pb n="171" /> је непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговор |
њима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у ми |
ока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и |
е године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезариј |
олазио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S} Министар т |
и, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи |
е, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи н |
потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! |
то ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жеље |
ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је |
о сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба |
оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним |
се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> <pb n="256" /> <p>— Тсс... дечурлија! |
Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или |
је том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на њего |
уке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубом |
сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако |
лушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји т |
му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... |
{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње ца |
лећи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући |
о другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда иг |
ао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још за |
уно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор располож |
е насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче |
одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} |
А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је ви |
о око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па виде |
о чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову |
ине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, заду |
увши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворн |
ико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ра |
тину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктија |
д се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела. |
остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> |
} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«. |
воришту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа |
најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није |
, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана |
кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у |
лажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик в |
ише неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код |
е није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о том |
Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> </div> <di |
чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, |
мирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући из |
ишљу, <pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распред |
Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова |
ово?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А к |
је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, ка |
а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су с |
е... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледа |
и неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, и |
од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трго |
вљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незго |
млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, чети |
ретња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим туп |
љике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што |
ић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо |
</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је б |
ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледа |
ите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Ониси |
паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Ар |
у безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика па |
навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко |
о раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити |
д!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n=" |
но кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено з |
S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} |
Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је толико |
есмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица манастирска, она ле |
но, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио |
Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова д |
сти, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пи |
више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, који се пр |
рокошкаше речима, потом погасише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробојна, та |
подина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и |
их безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, ну |
но архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета камилавка: к |
осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа з |
био, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, |
вим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад |
свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у л |
...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах из |
ема њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајући се да самим очим |
ко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, |
ала, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} |
са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, |
а изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лаган |
т: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају вла |
, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна н |
капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки зн |
м, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари зв |
и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се од |
ног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и прелив |
, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости јо |
о и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ годи |
p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} |
Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из |
е — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.</p |
пунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, архиман |
уци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старинс |
<p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} |
а толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, т |
е и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> |
Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у |
и као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све |
оз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаше.</ |
но разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Ве |
, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију |
слити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на |
<pb n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љу |
тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није д |
ако обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом |
му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загу |
пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, з |
ије.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море... какав пост! узвикује тр |
а Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, |
разовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Главно је |
штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и изби |
је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и |
иза се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Б |
Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним оком г |
најновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним |
...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутање |
е се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или ж |
владичанство! узвикну младић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, |
љаво надувено лице беше добро осветљено и, према слабој светлости, изгледаше још шире и надувен |
ћ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетн |
еже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затече |
виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно ис |
са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне |
лупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...</p> <miles |
... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи |
узе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она |
ора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остата |
м се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од см |
се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена |
ећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одједаред искоч |
и последњи залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом зату |
ити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" /> настави пијанка...{S |
и, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га св |
ом! збогом!...</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така груб |
ти!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— |
} Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него.. |
мо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Ње |
идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и |
да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му са |
га тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и не |
омињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у |
Тсс... дечурлија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p> |
и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !.. |
је догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у свет |
м злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики ул |
онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности |
пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомен |
аспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки |
мора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изглед |
о узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су бил |
е скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница је посл |
примере, како су српски иноци ревносно и <pb n="176" /> с великим прегнућем радили у истој свр |
p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Макс |
, као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете гла |
све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, к |
р Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека |
} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово ве |
о је срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје |
штавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено |
ила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да јед |
појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрте игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја |
д оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад |
а се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли |
«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, |
очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа. |
госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије најви |
лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па |
овека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да м |
ју му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, в |
енично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо |
док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... |
ад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње р |
ишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више |
змишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и |
ве у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од вла |
! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате |
> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Ник |
»Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па |
лиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним и |
евојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi |
ни ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па |
нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} |
последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — |
..{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговар |
ком реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежн |
али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ М |
ако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се |
раво »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свал |
рисних и бескорисних предузећа започето и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и с |
зора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, |
стеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, три |
ећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладну камену пло |
не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи пров |
d>VI</head> <p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога шт |
народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два м |
но чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и |
га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном |
све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређ |
угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад |
скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: |
ди учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излив |
се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе |
на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући брижн |
имирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{ |
човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљ |
беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} После се и с |
е никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се |
ри боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да не |
одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у ста |
срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито сивим, окресаним граб |
<p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакву претњу |
да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јес |
ир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, |
еној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Л |
и један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на |
е не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стру |
њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издрж |
"186" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он |
е, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присеб |
, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{ |
</p> <p>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n=" |
или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић упла |
ти.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у |
а пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир глас |
упо, промрмљају некакав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> < |
чера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, о |
лудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временима, великим дацијама и |
Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дје |
ајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> < |
и се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф |
ена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> < |
уле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим |
обего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој |
епо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женс |
се се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко |
... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опко |
Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} Колико је |
Савин одговор расположи га, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S |
ете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Ид |
ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И неш |
ресима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало |
каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} З |
у народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити < |
>Леонтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како ј |
свим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, |
ог и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, к |
писмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту в |
рском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничан |
ажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} |
то живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особине старе срп |
ге главе...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око |
ришту и по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, о |
могла угушити његова урођена побожност и скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</ |
а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље |
у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с в |
опа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о |
јући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светло |
д поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом |
е економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И.. |
, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> гор |
ом расположењу, младић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испе |
му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — |
дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за пола |
pb n="51" /> <p>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При п |
/p> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па |
ласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је куш |
стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</ |
негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совр |
на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и ск |
еченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много |
а.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао. |
провуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване |
но отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и п |
о највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Му |
ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре. |
/p> <p>Велимир полустидљиво обори главу и одговори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколико месеци вид |
и ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс.. |
еокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" /> хумића, преко кога в |
у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потв |
у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг г |
речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло |
и судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави В |
ји је необично наликовао носу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху круп |
p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : к |
>А Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајући често недовршен посао.</p> <p>А код |
</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то з |
аза.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења л |
у Љубомирову, архимандрит наслони књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слу |
гу на почетак животописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати ов |
ад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је |
младић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n="199" |
а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих трој |
i> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужн |
да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једна |
двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше сниз |
у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по на |
ром, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању <pb n="87" /> манастирском.{S} Помену како |
е врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је о |
, чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе с |
шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном |
{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му јо |
војих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што с |
сити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би |
м!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p> |
та се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити |
д отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и |
ика све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за будући живот...{S} Све ће с |
еда како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно |
удећи се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, |
тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанственост и |
о, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубо |
..{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта |
и кметови, одборници, сељани... лармају и гледају да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега |
журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај господин оде, процмил |
и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у з |
.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном пр |
поновљени непријатни догађаји натерају и најглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S |
сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слушајући причање Ва |
напред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> |
је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> |
ањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандри |
го игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи |
и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање цркве |
долазила; сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан |
не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракиј |
на, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од |
ма, Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо |
је младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...< |
ледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— |
његовим светлим покровом веселе, радују и — живе...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
глед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни |
тинском пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макар |
.{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив |
>После неколико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" |
о, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} |
и старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик пе |
>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у се |
вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у |
S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими св |
а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније. |
p>— Као волове... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... |
> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грч |
p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући вр |
ма слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан с |
убила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлу |
ио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, изв |
>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У нек |
подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озб |
ужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још |
i>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у |
у цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за ча |
, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не ми |
на где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, а |
гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике |
а и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђели... помозите му!... узвикну пренеражен Леон |
меха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му |
во, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не мож |
нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сла |
b n="260" /> убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе |
свесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог |
х ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, |
једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разн |
Љубомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што друг |
о га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више с |
егова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им |
он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, |
лободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живо |
их и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, |
е.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на сас |
м низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или |
ки пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мо |
овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије о |
траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш |
какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвов |
ара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Василијан г |
преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље од стр |
тазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, занос |
препредени...</p> <p>Архимандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— О |
увао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> |
То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски жив |
скренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који се пре |
Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи |
о црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год иноко |
Употребно је сву <pb n="161" /> урођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, |
з баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изн |
/p> <pb n="234" /> <p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега |
му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито |
у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ коса |
остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb n="45" /> на |
теран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дан |
езни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов |
о за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна |
д је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, |
урлање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом |
место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, |
е беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледајући влажним очима о |
...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је др |
{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од бр |
гледа чудновато, готово прекорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазев |
е наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор.. |
<p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промен |
могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игуманово питање, одговарајући му <p |
<p>— Ах !...{S} Леонтије горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у пла |
« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остав |
ру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете ку |
уку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, |
се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, урођен |
азговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, забор |
ога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога све |
е наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрањ |
стима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а |
чито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је тру |
му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се с |
е речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља |
излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, она |
ит фркну носом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има |
а.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећа |
хвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна |
Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејт |
, која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, о |
погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и по |
ојих се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу своде на какво ретко, нео |
бре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва |
довољно смелости, окрете главу прозору и танким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде м |
кола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, |
, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи.. |
се што више спремило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних го |
ила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не |
пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцол |
егнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромне заслуге потоњих |
па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (о |
каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила ста |
у у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онак |
аци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n="207" / |
сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицк |
момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{ |
луђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим прилик |
ном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она |
ити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича С |
текла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на |
жио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p |
м... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратиш |
ишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекину |
мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се |
овале за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, н |
омчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, |
тила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише из ман |
ана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{ |
{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги поверљивом мимиком, |
књига!...</p> <p>Са великом побожношћу и страхопоштовањем младић намести црвену, масну вунену |
чица, чија га клепала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве |
Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по |
а и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши! |
да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«...</p> |
годно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђе |
, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, т |
муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта м |
ресну спремљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху |
иљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих |
седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи к |
р окренуо, да је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ак |
рину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Ч |
њег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се |
свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши |
ма његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласц |
поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} П |
му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} |
ог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у |
и слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А и |
ана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли ј |
ла, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бој |
д у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше |
n="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, |
обема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, |
е у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} И г |
раним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, ка |
о је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па т |
гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том гр |
ог »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта |
, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е. |
цама... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспос |
чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, |
ског расхода цифра судских, адвокатских и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако |
, са сипањем необичних имена католичких и протестантских богослова-научењака, некаква причања и |
ва из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...</p> <p>Лео |
вања и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса...</p> <p>Леонтију није првина да |
о, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа започето и напуштено...</p> <p> |
ајну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше вући стотине кола д |
и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архимандрит шмркну нестр |
оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у |
је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе |
нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим см |
. зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као |
д!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стег |
/p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} А |
{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки |
ад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са гото |
, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад от |
некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са ч |
и... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се ста |
до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају годин |
привредни рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела о |
ла две кравице...</p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили ј |
Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из мана |
манастира, друго све... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадоше самостани српски у новом вр |
иви, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике годи |
опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала |
мрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом г |
њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се |
а, од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, |
, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати |
.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не ми |
није »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мр |
брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, обј |
то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави |
нека свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепас |
ги људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикну |
љама од дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче |
, као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осе |
лиже прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана чове |
им.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, |
.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, |
ашњење својој ненадној невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и околности, прилике... све је так |
оста других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} |
уша празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао с |
воју страну, за својим послом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледај |
веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: |
а више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће оста |
редузећа започето и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бе |
плаче горко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећа |
еран, ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, |
оме веселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито гледање примамљива, весела, млада живота, л |
алуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</ |
д љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио |
није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори |
астир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком донесено, настаде сасвим |
значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваест |
обом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то |
каква имају фрушкогорски манастири... »И дахом јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло с |
ви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или ' |
х, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега |
се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <p |
а њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа. |
у њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; а |
опрешњем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... как |
т у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> < |
ом послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«. |
м носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у ц |
према вратима, само угледа како се онај игласти револверски обарач диже... диже... и — дум... д |
час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака |
н врховима густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршћ |
чима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И шт |
о, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд |
вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> |
еврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више. |
ји се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ниш |
пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S |
мо му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори |
е, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је |
круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не |
игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!« |
раду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од |
на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучина |
о, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се |
о блуде око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је |
ако се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пла |
...</p> <pb n="262" /> <p>Непрестано му игра пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} Ми |
бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жу |
</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси |
и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, је |
догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања |
достан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игр |
тање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли о |
з мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му |
твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, ал |
у све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; од |
, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки по своме темпераменту... |
е сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина |
граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" |
а чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одјед |
>Гости заузеше места, очита се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше |
<p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори глав |
тре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примиш |
ва није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у м |
подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђ |
им ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе |
литва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па по |
ји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Зн |
ђемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састављајући у памети питање.</p> <p>Калу |
p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена р |
те и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те о |
елимир весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлу |
мљао и није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури и своје не |
леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубоми |
ак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, о |
м... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке |
знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечит |
та, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и м |
омажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу с |
озва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отворен |
еда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечн |
и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да г |
ораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мора |
де су се могли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак. |
угих потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, |
нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их прев |
ој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично г |
дски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, ис |
нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хт |
забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се п |
ше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе |
вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" /> средини ходника и ст |
ио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Как |
и.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта |
бомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да м |
како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридо |
а доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио в |
и од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворено |
з очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, |
/p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он п |
сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему |
само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да му задркће ши |
угојених свиња... настави прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, |
посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је д |
Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу литургију, али |
p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа... |
стави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело н |
/p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара игуман љутито, псујући онога, што је сад »његово царств |
} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе |
ола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме доста |
/p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Бог |
био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубом |
»То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело! |
повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових |
ни на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане |
во први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижн |
и подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами |
олутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да п |
даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу |
n="188" /> После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског манастира, који је у с |
пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време, п |
етак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђош |
притрча госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту онако, ка |
кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући |
евању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и |
ти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанс |
спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испод крај |
едва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао |
су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор ма |
и!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савија |
о Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S |
његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана, кудра |
ешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, наслађујући се чисто звонком оштрином, која се |
ема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, па не |
раћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви ра |
устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка |
ан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њ |
ме неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о |
манове било исписано »воздержаније«, те игуман ово правило никад није могао прочитати, док су о |
де.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, |
укну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђ |
<p>— Да се калуђериш !... сутра! одсече игуман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и уч |
p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="1 |
.. необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким тоном, из кога јасно |
.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга проту, који је са |
њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... |
...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да |
овлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира |
у се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посм |
ласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него подви |
за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Ш |
и са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам н |
е мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у |
сенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан |
</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у |
<p>— Мој устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> |
hi> тренутак...</p> <p>— Доведи! загрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велими |
по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је |
о, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од влажне јесени, туробнији од кишна |
прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да г |
х морских орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се ка |
о, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавн |
— Видите... поче увредљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очу |
свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не пецне с |
ушу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="91" /> Згр |
: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редо |
<p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети, а »Ш |
лом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види д |
о важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета? |
, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке |
нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајући с нагласком и с неким ди |
тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти |
баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући ко |
<p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе |
>Свето Писмо</title> прочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело |
Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар |
</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу |
ви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише преплашена Николу за ра |
авансман ђачки...</p> <p>— Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </ |
ха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини |
а овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног < |
id="SRP19000_C17"> <head>XVII</head> <p>Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна |
ml:id="SRP19000_C10"> <head>X</head> <p>Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне по |
се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са иронично-пакосним изразо |
никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђ |
е од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не веруј |
ица као у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њи |
куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После неколико тренутака, кад |
ар то једва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> < |
ог, Макарија Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је на |
ава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше |
о само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и по |
, што упропашћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше |
клу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола |
исећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном |
, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он |
: на входу, брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно, стави му још два питања, н |
не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа д |
о нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећајући се узроку теткине |
тином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и т |
о српско јутрење послужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном у |
а.</p> <p>Арсеније запрепашћено погледа игумана, па као утучен његовим одговором, обори очи, пр |
ели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p |
ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви троји |
ј прилици ова би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после не |
38" /> није да је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтед |
места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе |
о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухи |
врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спав |
нија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне ис |
е од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је с |
ки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се неш |
и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре један |
ти многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко лот |
ђу свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што |
чити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} П |
тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на које се |
ри се, људи се расклопише, пропуштајући игумана, који се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па |
мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, измени |
обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону стра |
е госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше значајно и као |
дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окуси |
<p>— Остави, човече!</p> <p>— Господин-игумане!</p> <p>— Погрешило дете...</p> <p>Повикаше сви |
о, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим крајевима очију, |
а њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало јо |
избежни побратим игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« без пензије ( |
титељи, што су били прости калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде |
се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао к |
ко треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко |
t="subSection" /> <p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчиј |
месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог запрепасти калуђере.{S} Он није имао о |
председник, учитељ, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени » |
08" /> у мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — твоје домаће расправе.{S} То ти ос |
нџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово нек |
онах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вра |
јој ненадној невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и околности, прилике... све је тако јасно, д |
ја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира |
који не имађаше стрпљења сачекати крај игуманова разговора, — после, кад укинемо манастире.</p |
мци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде |
е не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара |
великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на |
ло у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержаније«, те игуман ово п |
лаву, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... |
аг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изг |
одговором учинио је пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до крај |
се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом ка |
ци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он |
едати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игуманово питање, одговарајући му <pb n="164" /> поглед |
а.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманово питање, па одједном избаци: на входу, брате.. |
чинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврд |
ониковим.{S} Љубомир, погледавши строго игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавши Никиф |
к, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави света |
зговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухи |
о реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распи |
због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да су |
и светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необич |
о гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега пр |
и три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И он |
доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији свој |
чи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p |
к се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну иг |
.{S} За то време Василијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престо |
јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући запов |
Он се енергично и достојанствено обрте игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гл |
није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај и |
ност.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манасти |
ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он ј |
мандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ов |
а да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било |
це и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што |
в. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима пре |
кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се н |
се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта |
ласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која с |
да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски |
p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на |
паса...</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бис |
говара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... |
речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и |
заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— |
дан дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа о |
а и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окусити |
ета, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок је |
бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb |
наче знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у |
ворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S |
осветљену тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, ни |
рднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и ж |
о... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између теб |
два за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у |
д се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Пет |
а бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко |
од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати |
ста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена комисија, па сваки члан заз |
е цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колико х |
ође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући с |
постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети |
p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело. |
н стаде <pb n="123" /> запиткивати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> < |
а овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задов |
и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ов |
мом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и |
као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и пред |
е дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И |
И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, |
Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то једно, та последња уте |
толике године?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало сам |
млади монах сећа својих давно порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане |
еал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлост |
све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...</p> <p>Србија поведе рат за независност.{S} Љ |
заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, које је годинама, ј |
И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, а она с |
, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само настави тако цел |
е да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи |
је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, саломи их |
, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или мож |
СКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 62</p> <p>ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ</p> <p>РОМАН</p> <p>СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА</p> <p>Б |
свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жало |
м заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које |
вом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И о |
умње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је |
му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе врем |
Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, |
о...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Там |
ући се друговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике... |
ерити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где |
бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд и |
је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нит |
јином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се |
то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb |
мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викн |
о до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi |
мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђа |
да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све ј |
е једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу свети |
ај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да |
ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам ж |
д...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n="42" /> |
S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, |
ри он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чи |
једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти |
какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо р |
и дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам |
адити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{ |
е:</p> <p>— Добро, добро!...{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причеш |
познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он |
прошапће:</p> <p>— Добро, добро!...{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав наро |
замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијају |
освети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, зва |
Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш. |
ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> < |
/p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно |
добро! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то |
нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, шт |
А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> |
калуђер не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из |
је последњи авансман ђачки...</p> <p>— Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут исп |
p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} |
итељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује о |
де најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отв |
стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месеч |
ићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа укра |
> доброг сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворе |
тајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом...</p> </div> <div type="chapter |
бином, заједно са свима својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећај |
леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, к |
су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није ч |
елих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или је |
врши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скине о |
свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</ |
тва, какав члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави |
лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скромно п |
а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљ |
му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпо |
ирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи |
ијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и не |
мештена, са засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по |
окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крс |
не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука |
биљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве |
вања игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то само између и |
све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архимандрит Љу |
анастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед |
.. прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... по |
то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он |
ди да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} |
уту, пратећи свога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збун |
уман неким особитим наставничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре |
ширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="13 |
у, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини на |
е јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; |
ечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} И |
и као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није |
о у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи |
шао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, |
та отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде |
све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, полузакривених очију, севнула би |
лио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да |
од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, вири половина старе |
јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све га то раду |
само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Ал |
ц баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гл |
Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити п |
апред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навиш |
, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже пр |
удно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз |
под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане ц |
е заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која |
b n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, |
и брзао при читању познатих му молитава из требника...{S} Започе проносити ускршњу водицу с јед |
јица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштени |
е, ту окружни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, |
у пре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и |
и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па так |
испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он прес |
звонком оштрином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, о |
и и саслушавати једног по једног човека из околине...{S} Обелоданише се нечувене, огромне злоуп |
ан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су |
мену.{S} Механџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њем |
.</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека |
преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, |
служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путни |
S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на т |
на свагда истрже одушевљена Василијана из наручја коларске вештине...{S} Зашаренише се међу ст |
пова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца |
отона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и |
у богословији читава калуђерска дружина из разних манастира, која одмах заведе свој оделити нач |
рота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из |
мере...{S} Некаква непојмљива предавања из логике и психологије невешта професора, некаква чудн |
и калуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор б |
их богослова-научењака, некаква причања из реторике и књижевности... све се то меша у његовој г |
рао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са н |
<p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта |
еним вратима, не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа свију |
и у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки ч |
тира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привук |
Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат |
а њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица |
и посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, прима |
убомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, а |
их јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га те |
другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог |
и да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она |
ама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима |
, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај г |
ћи док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, оч |
>Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе |
се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="1 |
новници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихове пород |
и гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ват |
а се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, н |
зе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... |
мир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb |
ле господину архимандриту... знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику та |
а монаха прелећу све саблажњивије слике из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка |
ди!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто зами |
а потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манастирског новц |
калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види какве |
а.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> < |
е триестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са јед |
чи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче |
кругласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап! |
и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n=" |
кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше вући сто |
преже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и ста |
таца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љ |
меши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим »залудницам |
амо крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p> |
исивао колико <pb n="88" /> чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода |
..{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених оч |
S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! наставља Ве |
од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавнији део литу |
чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ д |
оди због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, белом парченцету х |
и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност < |
ан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине и |
и, псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај поступак дућанџија доли још в |
сао.</p> <p>После овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва |
> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама |
твор на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескра |
вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана н |
, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, подсећајући га на његово |
необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обичн |
настаће сасвим други свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> |
<p>Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост |
који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред |
ећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивањ |
је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напус |
во знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележи |
по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пл |
и.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко и |
разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S |
и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се ра |
ити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко вра |
надно набоде виљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру |
прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће и често пог |
слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајућ |
p>Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се прел |
ере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p |
> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђа |
> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прекиде га |
гластих борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као |
сла својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног манастира, те исповеди и причести оца Саву. |
p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!... |
p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко |
д у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, з |
ким незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p> |
, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — |
!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто с |
р није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="91" /> Зграбио са |
ређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о |
а овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и по |
м владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, п |
о мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читајући житија светих, а |
е био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у |
свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па |
а му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у < |
во, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну чест |
уман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном д |
p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="2 |
ветозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и |
— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познад |
ајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште |
и, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај |
едовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај кора |
/> <p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, |
а из свега што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> |
ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?< |
ело нису!«...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Лек |
с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Ш |
е више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... |
ити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру |
, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадно |
амет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, |
црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати ов |
настави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на |
о да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" /> или монотоног |
ино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незго |
ј мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, |
али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — неј |
у, па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и к |
са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева с |
намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и о |
розничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир пол |
азнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ |
васто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повес |
ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... о |
.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, ј |
ставити непрекидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, |
дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортак |
и не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; ко |
="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, и |
се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо |
е да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врат |
е некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуља |
чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче.{S} О |
док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звона |
онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн п |
уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом...</p> < |
сивим, окресаним грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући |
вим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом р |
и посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не мо |
ни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком |
загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и |
="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као кад се неко узал |
.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир к |
алама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S} Братија монаси, сматрајући последњи узв |
о је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба |
теже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да |
водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући некакву претњу, псовку...{S} Го |
и! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! |
олове... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игу |
ће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућу |
леда и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не |
друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједном иза његове главе нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-ф |
неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> |
Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележава се |
то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узви |
се усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујов |
дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће т |
едај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усуди |
љиво.</p> <p>Гост објасни потребу, која изазва појаву првих хришћанских манастира на истоку.{S} |
тресе од овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нервима читаву струју некакве нове, не |
очито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би |
лужбе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n=" |
ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, ут |
ви Максим игуманово питање, па одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> <p>Игуман оп |
је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљ |
Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола |
али њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама |
већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у |
прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за пост |
молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање п |
<p>А Маљен одозго величанствено и моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздра |
и да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече |
намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком обе усн |
, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по избушену крову прелива се беличасто сива маховина...</p |
јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не |
рљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га д |
"163" /> Раде кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче |
и се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, п |
ше.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и некол |
отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калуђерски осмех кад |
сећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјајкују с |
пке, одједном се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекош |
м, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не нап |
ко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој св |
дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стој |
мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Мо |
еда иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се н |
надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи по |
асто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око исте руке су омо |
, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка чест!. |
ком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, |
{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утув |
обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама сто |
на којима беху »предисловије«, некакво »извјешченије« и још неке друге ствари, на које он не св |
ли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући некакву претњу, псовк |
Где ћете сести, господин-капетане ?... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну |
н изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му о |
у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> <p>Архимандритов |
исано задовољство што је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А |
ће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се |
ри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју |
аном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног плана, с кој |
здуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србиј |
.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при чита |
а лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго.</p> <pb |
...</p> <pb n="208" /> <p>Прво се имало извршити једно прешно крштење, затим молитва над једном |
пиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир полустидљиво обо |
: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав |
утали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!.. |
ред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир. |
и у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, |
дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже н |
/p> <p>Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан |
и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојак |
ука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</ |
сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре |
енима, манастирским општим трпезаријама изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у |
ла узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, ни |
м друго, ново време, други живот, други изглед манастира, друго све... све !...</p> <p>И тужни |
а и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опрас |
лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, послушан <pb |
ла немоћан, преплашен и необично смирен изглед; од прозорчета до стола само снују и севају једа |
д преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И |
је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет |
да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се прева |
и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце! |
, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке |
ове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разноврсниј |
ици неколико боца тамно белог, необична изгледа, вина.{S} Архимандрит се задовољно смешка.{S} М |
дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут виде |
..{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћ |
азумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла њ |
н је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је |
... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацр |
осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, и |
о, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је |
све припада манастиру...{S} Тетка, како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући |
ћи настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за по |
аније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...</p> <p>Али вин |
клопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваљ |
, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нек |
сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забога, како је то?. |
ђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он |
сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много |
мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним пе |
ивот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном об |
у, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотпадала, темељци |
зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако об |
иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} |
равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да пр |
града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим ка |
па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако на |
е не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више о |
полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно о |
ро осветљено и, према слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за |
бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> изгледаше много необичнија од синоћњег калуђерења.{S} К |
ачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непре |
ратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће |
Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... |
а не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> |
ла је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у |
доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступ |
рави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек б |
се мени окорелом, смрадном грешнику«... изговара у мислима испрекидану молитву заморени бегунац |
палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то ле |
есор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао |
н скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући некакву претњу, псовку...{S} Гости пружили |
војим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством |
ко само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже гл |
и молитве, које је Антоније имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, упали вошта |
и дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... |
сао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} А хаљине?</p> <p>— Хм.. |
ава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир он |
е темпераменту...</p> <p>Један професор изговори шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру |
Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у м |
ниш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад |
те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхода цифра |
е о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа за |
тарим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Доко |
бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међ |
кама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље там |
n="231" /> настави пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену п |
>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и пам |
дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак за |
ман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну ру |
26" /> начинио.{S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, весело, |
азати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у последње време обичају |
ај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве |
вију пређашњих манастирских добитака, а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је |
манастирски никако не могу изравнати са издацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији... |
е чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкаст |
се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смеја |
чу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипраж |
га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само бле |
а и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у у |
ладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубоми |
шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме заб |
, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати |
хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвављених очију, запен |
S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради |
лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{ |
Нека вам обећају владичанство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман из |
отивном крају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке старе црквене књи |
онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту |
то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа |
семе не утре, овако красним готованима, изелицама... и он изређа још десетину оваких и горих еп |
куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се |
болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <pb n="145" /> <p>»То је јунак ! |
олико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше |
де мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир |
ац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну |
Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се |
па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љу |
.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође оп |
...</p> <p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у р |
е, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочари |
д јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговц |
му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, веч |
чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе сво |
и причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и ж |
опостављени намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно |
..</p> <p>После неколико тренутака како изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она иста в |
/p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мал |
, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <p |
ав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен много |
, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" />, у о |
брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан. |
енеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје ле |
Заједнички... шта чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девој |
пчене капке, одједном се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима |
/> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством |
дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дув |
јући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари. |
д њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно |
ио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа н |
на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво, пог |
е време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме |
ко је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље разми |
шније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, глад |
а: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом сл |
да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: прво с |
тари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, от |
ротојереја и игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p |
стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише забринутом »братству«, да ће их архимандрит ск |
већу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, о |
на је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза кост |
за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти неки... пл |
ир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго веч |
он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет настав |
из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењ |
смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послуж |
е, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у |
буни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави |
како не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те |
редао посматрању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давн |
ну да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће и |
..</p> <p>Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна св |
аклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чист |
он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цензор велике гимназије«...</p> < |
ако се који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пруж |
им баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о њег |
је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотон |
Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се |
ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више |
ва неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге |
а звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{S} Тетка, кал |
ан !... трчи...{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљен |
осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људ |
, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час промениш |
Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p> <p>— Говори, гаде!...{S} З |
ичке могућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни |
Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, |
тати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са |
лечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица, која сањалачкој души улева неки тајанствени |
а, светлости...</p> <p>А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећ |
њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он глед |
ло, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта |
о себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено... све је хладно као лед, без |
> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова |
е густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђе |
ек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе прет |
која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«. |
} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди тргош |
вно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих <pb n="11" /> је |
а тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео н |
езарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, п |
лом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади инок, с надувеним до највеће ме |
гошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на о |
им случајевима вршила посредничку улогу између свију манастирских житеља с једне, и игумана с д |
ако угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико пошто |
ао права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ниш |
ена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, уредише се м |
S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као |
розори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици |
која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три постеље, једа |
ело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дуб |
, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новац |
иректору: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> <p>Првог школског дана, овај |
ј прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре заплећући се, застајкујући да смисли израз, па |
— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али |
вање но здравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, |
се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка |
бомир, одговара Никола некаквим танким, изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир |
т застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, промукло урлање...</p> <p>Грешник улете у пе |
кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... ’нако, изненада пошо...</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Реч по |
љавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово ниј |
какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје |
прихода...{S} Једног лепог дана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пренераженом Максиму |
лавом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И |
. ’нако, изненада пошо...</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обо |
се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и огласи поч |
е испосничке намере?...</p> <p>Леонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је вла |
крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчи |
е.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве бо |
отпутова своме крају...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро |
ије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је |
чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и |
а отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни поми |
ивота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест |
<head>XXV</head> <p>Отац Сава приређује изненадно велику гозбу.{S} Један архимандрит, његов нај |
затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гости из града, к |
им ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа од |
вере, побожности...{S} Говор беше тако изненадно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлучан, |
<p>— А вера?!... проговори архимандрит изненадно, као после тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? |
!...</p> <p>Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше сви ње |
таше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S |
опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед беше управљен на њега...</p> < |
убомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Ч |
и се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег |
жанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.</p> <p>О |
меши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се |
ислити, девојка сад, овако преплашена и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ништ |
војим јаким грлом, проговори, гледајући изненађена Љубомира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и |
<p>— Нећу! одговори он одлучно.</p> <p>Изненађена оваким одговором, Јованка се скоро наже на њ |
орамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И с |
аху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели. |
ала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса...</p> <p>Леонтију ни |
алуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични |
<p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, |
ад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бој |
де ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p> |
у, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После јед |
но, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху |
тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> <p |
у, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста в |
задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући врат |
ија, коју би <pb n="173" /> сад требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен археоло |
а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са |
ка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што д |
S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији |
е почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, ос |
им приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n="244" /> шесет — седамд |
ијами похот возбуждаја« ...{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрин |
ко му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p |
штењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крс |
ћи се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p> <pb n="259" /> <p>Једног дана Леонтије о |
да се добици манастирски никако не могу изравнати са издацима.{S} Како која година, дефицит све |
је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само |
агледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена црквено-словенска писмена као у неку светињу.< |
елој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним струж |
ада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс.. |
ре заплећући се, застајкујући да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак говор о наш |
би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђе |
зјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне с |
ним истим покретима, са истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дв |
се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му |
смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не р |
’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-х |
спити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, |
јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џа |
остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чиј |
оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судов |
није, кидајући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Макси |
а лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>К |
чном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љу |
че у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред оч |
пенског манастира, са иронично-пакосним изразом, подмигујући оном другом сабрату, смешећи се и |
. узвикну Арсеније с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:</p> <p>— А- |
ице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по п |
е гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје ч |
е.</p> <p>— Најмање још једанаест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтијево: колико ће се за |
Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чуд |
стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила |
има, подижући многобројне манастире:{S} Изређа доста опширно, наводећи примере, како су српски |
о красним готованима, изелицама... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пу |
Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{ |
твом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред |
настирско вино...</p> <pb n="172" /> <p>Изређане су давно све здравице, званичне и незваничне, |
а низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најза |
рипреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно оде |
е, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечј |
не, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојас |
о готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људ |
није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други р |
ма и стоком...{S} После десетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се во |
тац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манастирск |
лађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— Нека... нека... замуца калуђер |
као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесм |
штао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако ис |
остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред с |
<pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улаз |
а, повешани у разноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манас |
сада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљене фразе о значају српских манаст |
о да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, к |
ицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом |
је баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана главнија правила монашког живота.{S} Ни |
а, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајући само пр |
омир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде побожно пред ико |
<p>— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна с |
к, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пр |
n="48" /> целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, |
, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчовечни |
као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из |
о створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S |
као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким с |
у; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црн |
срцем, или очајно рикање рањена звера, или страховито гуђење развитлана оркана?!...</p> <p>Пон |
и то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Деремо ј |
. као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?...</p> </div> <div t |
а сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим ње |
во, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</ |
вара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... |
руга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осуш |
ко да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола |
И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га |
S} Остало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допа |
у Антоније и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у свети |
да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему |
иски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S |
да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је о |
или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па с |
ајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{ |
<pb n="235" /> јаук за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или страховито гуђење р |
крив октобарски или новембарски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манасти |
ху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, |
твар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109 |
д белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све. |
2" /> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих вошта |
притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисн |
удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је дост |
{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, |
набијеним кострутним бисагама па врату, или котарицама преко рамена (како је чему време), вешт |
асмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : д |
оже бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онако правилно као Велим |
и му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Ма |
...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да |
а не оставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збор |
з вечно празног дремежа, <pb n="238" /> или монотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} |
исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...</p> <pb n="50" /> |
ци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд |
раво</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго... |
} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили |
ставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори дево |
главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било |
вор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не |
Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, |
{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко |
Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједничк |
а зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, |
о кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?. |
капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа |
он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају с |
S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови мој |
неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и |
ка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмил |
фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску...</p> |
рећна, весела младића, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрену љубав у ср |
о један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> пок |
гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу |
ма потребне привремене оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, |
, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
/> јеванђеље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши |
ало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси с |
по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</p> < |
, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњ |
ружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу |
ну главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп ми |
стављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко о |
умана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми |
какве нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз |
жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окић |
ивотињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се зауз |
ки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна |
г, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња ро |
добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним кувари |
нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски казан, или се пријави која побожна душа |
е на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а |
светитељи, што су били прости калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И ни |
сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најслободније шале, д |
својим суседима нешто живо објашњавати или доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајућ |
ећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана ко |
још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха- |
ећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече |
охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, |
ви за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, |
им изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чим |
и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крста и ње |
во?{S} Обузет оном електричном топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових о |
илика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n="86" /> чувао се туђег поглед |
о стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање |
човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p> <p>— Каж |
е дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мал |
а камилавка: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мо |
љством ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако да |
одици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам |
о се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако! |
и, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за |
чним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јар |
е калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} Истина |
е се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвак |
пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљу |
и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поно |
, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Манастирски лонцолизи!... св |
ко сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необичн |
чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио г |
Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и |
ше кораке, стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, преплашен и необично смирен изглед; |
, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан за |
калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па с |
оски становници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихо |
о, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испраз |
ђерски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна греш |
праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чу |
другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много н |
вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са израз |
мићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, кухиње раскошне, господск |
од, напомену.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слу |
безброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, кол |
даше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намес |
тени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако.. |
ди путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или |
уживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, п |
ла за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао |
ного бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно |
манитарни и културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени осни |
није.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отрес |
и праведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећин |
упаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпез |
ладих, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господин |
ави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист |
се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се |
који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала в |
<p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима. |
...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници... < |
их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, ка |
о ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији прис |
ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оно |
поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, |
их задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га |
рех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онд |
азну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према се |
ћи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике |
како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана |
женском лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и св |
ег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао |
тави редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћ |
требало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена... тамо после поноћи, заврши окружни прото, |
.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има дост |
орити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да |
S} Ови други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне |
е Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у |
навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, ал |
о је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим њего |
с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у с |
не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи. |
риваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се и |
е и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: ту |
још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> |
чноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућност |
штро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти |
на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да |
S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не |
њу, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, |
А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страшније од многих мука.{S} Али м |
— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их |
у их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" /> у |
чарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирс |
ачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <p |
он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, |
нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Н |
наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p |
други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још о |
<p>Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми ба |
и намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни д |
..{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се ок |
све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се |
. јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</ |
ему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више |
одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на |
S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох.. |
гло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе |
пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »процен |
Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек |
ле нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?. |
гме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више |
забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћив |
отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не о |
а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њ |
, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим |
м имањем, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати крај игуманова разговора, — п |
ругове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцелар |
бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрај |
ојим задужбинама онаква средства, каква имају фрушкогорски манастири... »И дахом јему (манастир |
етку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор прв |
а од стричева... сви окупили једно, сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили д |
и...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају прописно школовање, напрежу се и често пута дижу |
прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и |
свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <p |
осао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу |
к, учитељ, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« |
ило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, |
јка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и бе |
олитва над једном болесницом и потом се имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради то |
а је за све досадање случајеве у животу имала једну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило |
идео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, с |
ра немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... сева |
та не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомирово |
еле српске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући многобројне манастире:{S} Из |
знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи |
ије могао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе |
тром практичном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог п |
ка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осет |
је видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица манастирска, |
дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво се имало извршити једно прешно крштење, затим молитва над |
, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсениј |
боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се |
о.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би мога |
икује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игу |
свим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаница |
е одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> |
ак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све |
за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и ко |
..</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви ба |
тера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда |
матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Х |
није Антоније због тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад |
даде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља код обречених Христу девој |
чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблаз |
шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења |
ц има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} |
о од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мис |
е Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, как |
ом испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим |
монолог запрепасти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, |
а око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, камени |
се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, |
окренуо, да је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ако |
’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>В |
..</p> <pb n="181" /> <p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, |
имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као |
остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година учини с |
ињи«...{S} А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити доб |
да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо... |
је ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?« |
ог часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, м |
тина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с |
ити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла мех |
ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога |
ај ће некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у о |
... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?! |
то искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... |
што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толкова |
ко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p |
га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смело |
хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она о |
преклињања свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} Нићифору к |
доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави |
: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната |
обре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из |
хтеде скочити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним у |
ма господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је |
, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још |
уђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велике гимназије |
розаветног текста, са сипањем необичних имена католичких и протестантских богослова-научењака, |
ј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беш |
че и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, |
ао »<hi>осмољетен</hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски обра |
га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, др |
ви му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерењ |
Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— |
није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој |
амером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима |
тази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли |
га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више ско |
47" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто |
ан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са |
>Морало се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као ку |
необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Досетио се: ако ста |
те новоме брату широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад |
, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него сести |
прати и трљати између прстију... млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само изви гл |
оком гледати.{S} Једанаестог дана млади инок осећаше велико задовољство од прања уморних, подби |
људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне по |
а га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са |
звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="161" /> урођен |
они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, к |
њу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита |
освети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике |
онаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да |
не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не мо |
два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ниједан с |
ширно, наводећи примере, како су српски иноци ревносно и <pb n="176" /> с великим прегнућем рад |
"185" /> још дорастао великим стрпљивим иноцима, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш цар |
на, показа суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ов |
, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао |
је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опста |
ква било утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За |
самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче други живот и други ред |
и.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« болешћу.{S} Знали су да то |
га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то питање, него догматика.</p> <p>— Клисар |
распитивати о свему, о многим ситницама интернатског живота, које је Љубомир добро уочио.</p> < |
е му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S} Министар то једва дочекао, знаш већ. |
јала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Мир |
са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбин |
њаци прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Ср |
јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</ |
ави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> <pb |
а њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љу |
нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, |
ан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе |
{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас з |
историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што је п |
S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати то |
оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{ |
створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не дав |
</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, к |
оступака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир мога |
кидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог д |
авничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола з |
е уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не |
hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: ш |
!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са иронично-пакосним изразом, подмигујући оном другом сабр |
озбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S |
{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандри |
г с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на к |
!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А |
ора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а |
ати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило |
о житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако в |
а... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фрка |
се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.</p> <p>— Хм... промрмља намес |
S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и ст |
ијена у рогозину, повезану на три места исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{ |
ме, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му за |
се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путн |
екала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стад |
сном намером: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимна |
му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друга.. |
ну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одгово |
ир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, |
.</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишин |
она</hi>?... а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде |
књиге.</p> <pb n="217" /> <p>— Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Пи |
Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— |
ма; али пошто је необична псећа дебљина искључивала сваку помисао на какав било успех у томе пр |
ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском против многобројних в |
једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... три |
>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави |
ами, ништа не види, блене пренераженим, исколаченим очима, и само чује, после сваког фијука, он |
емљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом глав |
.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме |
то време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе |
корача замишљено чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезве |
— Као волове... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... в |
у ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чашу глом |
на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако н |
лажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су доч |
ело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, см |
су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласк |
.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искреним другарским односима, па су волели провести кој |
је око млада госта приступачно, весело, искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимир |
све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и при |
парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год с |
узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског дивљачета поста |
а испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у сл |
.. треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, |
ма или годинама носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, ка |
евијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмис |
кој, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по избуше |
е ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих друго |
е, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним великим чарапа |
ма, неравна видика...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n="257" |
о, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко |
неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна...</p> <p> |
падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш |
ј теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему |
Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> < |
.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то прела |
цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер |
онаси се насмешише задовољно, а погнути искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, помисли: |
туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, |
ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је |
ти?</p> <p>Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезар |
брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена деч |
азу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све тако обично, тако просто...{S |
, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над профе |
тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n="199" /> молитве и од свега што се учини |
осао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском.{S} Зими се зар |
кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом м |
а запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро закајмаченом, од бела и црна б |
ледавши строго игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, з |
лабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа ка |
кад човек улази у овакову одају, после испијених неколико чаша шљивовице, насмејана лица и раз |
.. то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и бел |
бледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у |
до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана главнија правила монашког живота.{S} Николи је |
а, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега шт |
ји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољство што је господин прота изволео сврн |
видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : „Житија свјатих; декемврији — февруа.«, а ви |
о, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержаније«, те игуман ово правило никад ни |
отказ владичин да премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине речи: »Требају му она тр |
Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не ра |
бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се |
деном вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, |
м ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећ |
је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако |
ија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лиц |
а се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао св |
дједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа приј |
анастирске шуме се проредише, манастири исплатише порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше |
о вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, нежно |
b n="155" /> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натра |
ђе исповедник из удаљеног манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести ар |
> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p> |
нством и посла својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног манастира, те исповеди и причест |
ор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене опро |
е јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном сав зацрвени |
му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана главнија правила монашког живота. |
н Сава, старешина Покровског манастира, испод крајњих рудничких огранака.</p> <p>Отворише се вр |
кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над само |
ека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стај |
д калуђер, са великом шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Лице му |
са поздравима.{S} Обојица беху младићи, испод двадесет година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љ |
као павлака, заруделом младом кожицом, испод које провирује месо, што се топи у устима као мед |
његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа дев |
свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трк |
крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће |
оришту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно |
постављеним и посувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено по |
м покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по |
S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" /> накривљена чатрљица...{S} Јест. |
звиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца |
ир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лиц |
ног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} В |
а.</p> <p>— Живео!... одјекнуше гласови испод липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с |
нувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љу |
чинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да му задркће широки ру |
адне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, |
уваше лаке таљижице по помошћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви ка |
ила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у |
спода оци пробаху <pb n="174" /> онако »испод жита« да наставе пити досадање вино, али их приси |
ока, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, |
и, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... |
пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што за |
ави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћ |
заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се |
на младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, паж |
нице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледај |
ре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да |
и!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са сво |
ко би требало!...{S} Али како су толики испосници савладали, умртвили ово слабо, подложно труле |
а душе човекове, како га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живе |
} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p |
.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно рас |
<p>— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од |
парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...</p |
Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешни |
ије имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: свећа, тамњана, <pb n="2 |
тог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта |
ак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...</p> <p>Леонтија изненади и збуни |
е воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва пи |
ра, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, часни оче, промуца он, и одједном, к |
етна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} |
а и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? |
ког аскетизма, предаде строгом и тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се |
алих слушалаца...{S} Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две годин |
и вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</ |
је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледе |
уме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломише, истргоше м |
ре.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком сит |
које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили.{S} Д |
вега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разн |
у, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p> |
игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP190 |
и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, |
бање, сновање вредних жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве дом |
ца, чија га клепала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, |
ешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном |
, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју обич |
/p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погл |
е онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Дево |
то тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји, углављеној у двоко |
вљавало старо добро време и уклањало се испред новог, створеног разним условима, већ дозрелог з |
осмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред воденице.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, о |
нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубоми |
о, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако и |
>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, кој |
ињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве |
лавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, потеран десе |
лику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица иг |
боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање и прави детињи неутешни плач. |
мрадном грешнику«... изговара у мислима испрекидану молитву заморени бегунац, јер већ не може н |
они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зову уштипцим |
на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а н |
итаву гомилу радозналих слушалаца...{S} Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</ |
о опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он раз |
{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, ка |
р им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Настаде грохотан смех...</p> <p>— |
библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редом.</p> <p>— |
ме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из Кра |
о...{S} Долазио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S} М |
је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, постепено, текло мало по м |
његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци |
лаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</ |
дности, умерености...{S} Сваки се осећа испуњен, као електрична батерија, неким веселим одушевљ |
дану, кад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одј |
ћује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом |
енкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаше целе, изиђоше изв |
а кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, |
да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољуштених зидова црквених на полусухе старе |
га« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман |
, са раширеним уплашеним погледом, како испушта последњи дах...</p> <pb n="246" /> <p>После кра |
е увредљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триесто |
зрацима, неравна видика...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n |
ђеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде |
сим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен |
он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му ц |
ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, |
, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први |
накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искр |
ну.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним про |
извијене кости и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са кру |
а њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="163" /> Раде кочијаш |
несена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кр |
— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то |
њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна ж |
шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, привика спр |
шне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онак |
ашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још |
куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, непомично |
о људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} З |
ва«...</p> <p>Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије |
ојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из и |
одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} |
ата деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, |
за другим, са једним истим наличјем, са истим околностима, само <pb n="214" /> понеки пут порем |
орене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира |
и шеснаест година живи одмерено, једним истим, младићским животом, кроз неколико часова постати |
дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, са истим околностима, само <pb n="214" |
> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним погледом, обори глав |
, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица, служи |
ло снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима лица, како |
и разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само је |
ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену |
устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљао на митрополитово служење |
анастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> оста |
крштења, о васпитању новокрштенога.{S} Истина, други калуђери то не раде никад, али се он давн |
вога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим |
помене своје богословско образовање.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основ |
ко, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најп |
калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од |
гуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни с |
ј глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачу |
ега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред реши |
ве муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi |
м му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са |
грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижући од стола |
градске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како он |
то, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али |
о ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мис |
ом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав |
може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и нап |
г света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} Обј |
им не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да |
погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га |
лашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима |
због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће |
ва ревносно раструбили.{S} Владика — из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити прав |
и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господ |
баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> подвиженије?...{S} Хоћу рећи, овај... да |
та!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> <p>А весело, сјајано плаветн |
величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним кап |
ини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, |
ира стаде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом д |
све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јут |
бе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири мас |
нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује ла |
ница, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога |
Леонтије у дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакрив |
нџија више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних у |
, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче |
осле дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са испуц |
ј »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и н |
и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци ј |
м место, после дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајућ |
то је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу по |
чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi |
.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, спорила је право манастиру.{S |
ве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обез |
pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примам |
жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само оста |
ренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школ |
он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сам |
ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младос |
рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.</p> <p |
ли по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и о |
p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле |
буде као његов некадањи господин; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кр |
ећа својих давно порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ |
шује разговор друга сестра, после онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља |
беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сва |
..{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто гово |
д лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{ |
у послу морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манаст |
<p>— Хм... оногај... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје од |
азати... оногај... развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном изба |
е мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n="201" /> |
једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволик |
погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад паро |
доласка?...{S} Гле, двориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, угојен |
надио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније |
стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем ж |
кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почасти |
зу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови |
адне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{ |
црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може д |
сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му н |
сећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овд |
угови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра н |
се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећај |
му!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли |
својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и |
, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмањ |
hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га |
једном оно набрано смежурано лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} О |
ђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа |
вина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику |
ава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава |
да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобу |
бне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико д |
n="176" /> с великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену |
а појаву првих хришћанских манастира на истоку.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих »по |
ени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у т |
ијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <pb n="210" /> <p>Село, обавештено р |
ано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S |
удити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики свети |
ма са старим другом, натежући у подруму истом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и |
о, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан. |
а професора, некаква чудна, високоучена историја старозаветног текста, са сипањем необичних име |
на у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, одживљавало старо добро вре |
ви.{S} Али га последње недаће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> уби |
олапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, рибање, сновање вредних жена — дочекује и ис |
ти.{S} Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, реч |
да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубо |
и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет браде <pb n="74" /> и један за другим, л |
у манастирској градини, који на свагда истрже одушевљена Василијана из наручја коларске вештин |
ажен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погледа чудновато, готово |
а њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше вел |
Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну: |
не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, глед |
аци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан истрча напред, церекајући се по своме обичају и пружају |
орао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чи |
рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје ока |
<p>А родбина весела... све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и м |
не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, |
које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако са |
господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде |
ан овом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, да |
{S} После десетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није мо |
ламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало |
снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} После |
<p>— »Књижевници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду |
укама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по д |
неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, па се изви |
прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као о |
а крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као ду |
д је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Как |
едељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, |
те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степеници.{S} |
жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, |
рио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати дос |
само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у ра |
i>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Н |
так од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} |
»Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђ |
баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам |
бом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте |
тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Л |
ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?< |
е своју другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> |
>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа с |
а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Ле |
из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</ |
, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи |
стурене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге. |
иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим |
камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоуби |
наша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> < |
гађаји натерају и најглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Макси |
.{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепа |
ом, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и |
пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно б |
осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јо |
еце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна лив |
или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећ |
...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на |
епа обема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувен |
, невиној, скоро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а |
гуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Ар |
Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, п |
ијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намиг |
ком лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су |
утања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао дост |
е ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежем |
моле помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман врат |
ка попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају |
љује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити |
ре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и |
тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторо |
ећ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе |
на погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После нек |
е столице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу дец |
е друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задо |
имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало |
а изјавише забринутом »братству«, да ће их архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћ |
ира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка |
{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да с |
, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала |
том ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а |
рао додавати ножнице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими нож |
ита« да наставе пити досадање вино, али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p |
му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек |
еди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножнице?. |
наш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p> |
е се у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} |
би је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај с |
наставити непрекидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће с |
, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадн |
ремишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом |
о је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о х |
{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} |
че чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски |
мирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, оп |
атворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонам |
ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, |
ије имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљиц |
и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним ко |
го знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га право у |
.{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствен |
злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> < |
тврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му срце |
о провести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речим |
е стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, осветљен с |
мешени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се са |
глед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у гла |
спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кад |
тељ, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« без пе |
храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под |
ављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор п |
и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкох |
крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добр |
« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, гости још сед |
онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе |
и њу!...</p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, ка |
лушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово! |
ом госту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових |
рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, ка |
но одлучним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија Великог, Макарија Египатск |
... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Нико |
— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек оч |
листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима.</p> <p>— Аха, |
као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким с |
леда шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама њ |
им професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред |
ачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема |
ком, заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго о |
реним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у сам |
сли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве |
на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се н |
ше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или ст |
нути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују |
гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђ |
жњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всј |
{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист |
се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад |
ћи торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на |
, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна с |
рамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би м |
у њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа |
школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</p> <pb n="47" /> <p>— Добро, узми, одобр |
</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па н |
b n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих неку |
м гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју |
чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије |
вено обрте игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се |
Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Васили |
>— Хм...{S} Голготу представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути |
не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мис |
плашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из стр |
виш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насм |
бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> |
бору...</p> <pb n="42" /> <p>»Цензор... ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око ме |
и, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па ком |
.</p> <p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> мног |
— Знаш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све |
... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у |
бодно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри с |
авдати...</p> <p>— Што »неуредност«!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за напл |
араре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ј |
Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пи |
<p>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{ |
поштено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго.</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио |
и после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ј |
брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога |
леко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Бож |
идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Про |
врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, утаче се дом |
<p>— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета |
сти и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и ја |
шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти ми |
будућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му к |
Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима |
аки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели |
у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио |
: сваки чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, |
аш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном |
сањалачко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола п |
јица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но |
ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохото |
, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.< |
у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче си |
ке, оперважено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући о |
разумевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтиј |
кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни п |
стрпљивим иноцима, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> |
у сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа |
лићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш |
..{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p> |
јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, остати тамо?</p> <p>— Јок.< |
их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што |
а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>К |
n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... зарадићемо парче |
<p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— |
стави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> |
лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти њег |
>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролет |
стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то тре |
Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чр |
би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, |
Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда |
шо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле |
!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да п |
олима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи |
и ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љ |
ривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb |
им да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам п |
»Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... |
ве странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Васили |
су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледа |
едом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Изво |
другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све |
да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до са |
ку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха |
млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} |
и.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се ме |
...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, |
:</p> <pb n="43" /> <p>— Ехе...{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све... |
е размиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као |
ледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... |
монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се з |
а да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине.. |
ши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну |
ињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слу |
S} А хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одго |
овек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« |
ам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер н |
идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, о |
p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из |
та не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једв |
и сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, бра |
е знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет.. |
сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радуј |
ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако |
ристових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одјед |
већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се про |
еним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А мож |
земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био |
друкчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, |
ка пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубом |
баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће |
јатељским гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од о |
, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да |
мо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: |
ао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, |
викује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је |
оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни |
онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави |
...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутр |
чними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И ко |
ојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>о |
ли му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Мил |
љајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути |
је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па так |
<p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, |
сницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш |
Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— |
мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га б |
.{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у пр |
да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла! |
.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Јесам, |
а звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почел |
баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочит |
а је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мо |
бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Да |
одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’на |
ицу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме ј |
вот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народо |
а беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од |
а мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким |
ајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, ал |
чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!. |
а... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетку... |
{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирућ |
отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући окамењени |
коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви |
Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде |
на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама св |
S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се |
сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о |
и...</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и |
b n="41" /> <p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који ка |
} Нема ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Васи |
вај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све |
кну са неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте |
еже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком г |
>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писм |
/p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављач |
арије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не |
кором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, |
успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња |
<p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љуб |
друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Са |
ајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p |
— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари св |
ди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је |
добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти |
, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док |
’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И о |
кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници |
иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговор |
ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић оду |
</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као |
то, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то нау |
ава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} |
еним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, полузакривених |
наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је п |
ом <pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто она |
х, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он жу |
гледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p |
аш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хо |
прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара |
ана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, са засуканим везеним рук |
ад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим задовољством |
</p> <p>Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа вел |
/> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци м |
га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и за |
ајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве с |
навља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити |
/p> <p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, н |
м благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломи |
ти кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није п |
S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...< |
</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а |
<p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије |
а шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гледа |
свртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир |
пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код С |
е очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, |
ожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студ |
астирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију се изна |
едајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виноград, с радници |
ушност према старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>А |
хињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се |
дох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, |
и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S |
н оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као он |
не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше крав |
скочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар за |
<p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и с |
зналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни р |
дим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Са |
ина, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, му |
о, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек |
даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гл |
ко смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> |
шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је |
е сад није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била ј |
ве мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} И |
преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим побожни |
рске бројанице са крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу гус |
у често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зову |
и-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не з |
таје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га |
у светску, разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај |
а га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели |
х батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се прету |
нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, |
не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Деремо јарца |
онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је |
мена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад |
тине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем |
лику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Досетио се: ак |
стао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још п |
арче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} |
му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући изненађена Љубомира б |
би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши си |
ма истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављени |
очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! пр |
у.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет |
њење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као |
едном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лаг |
како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи ск |
е причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку |
увши уснице прстима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано цел |
а га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љу |
неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су без |
<title>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их суг |
{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечег |
Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила в |
и ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је |
њизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кро |
хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја |
Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре бил |
и учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у ми |
је прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде |
да ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута задуго |
оје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Д |
че извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си |
би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} |
езобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и |
и: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене лежанке, седе |
е се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше ом |
што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде задиркивати због |
ира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених н |
/p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши д |
. јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себ |
он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, про |
о, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стр |
Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, |
је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики |
О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узв |
у чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнул |
акву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он |
S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбацано по косама горостасн |
господину архимандриту... знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну |
и јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око |
јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле, брате |
{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле |
ле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле, брате, витлејемске, оногај... преставља свети пр |
јено пута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p |
... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах |
ко... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле, брате, витлејемске, оногај... пр |
ељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љуб |
е...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путо |
женство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p |
Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и сту |
е.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и б |
ких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како |
еразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S} Некаква непојмљива предава |
ћи да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима, за који би |
псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије |
м и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламаторским гласом, који одјекиваше ходником |
чке косе младићеве, проговори свечаним, јасним гласом:</p> <p>— Брат наш Леонтије постригава вл |
е, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна видика...{S} Гле, она иста, иск |
<p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог саб |
си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види архимандритов поглед управљен на себ |
им особитим наставничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењ |
на побожност и скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње године школо |
p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, к |
дином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше и |
... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је |
јући се чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зел |
ети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некак |
одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао |
туљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! в |
по дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па м |
љу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више н |
. неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бес |
осле кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се |
ња мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се заг |
.{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живота С |
и у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p |
и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад |
ва, и околности, прилике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: или — и |
елиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући глас |
има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се |
о спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је |
е-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калуђерски осме |
а, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута пре |
се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов |
"197" /> поплочаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S |
ви игуман живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје исказано мишљ |
ивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одо |
чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слат |
це, погледа чудновато, готово прекорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим |
ше своје, очекујући да осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог ка |
о махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... |
{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово сум |
ј у двоколице, пресамићен преко предњег јастука, као дугачка врећица, окренут главом руди, као |
на раније спремљене високе столице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се же |
кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен не |
нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш позна |
ли то беше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера |
се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два ча |
, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, |
за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице ме |
а види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на |
И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући с |
стаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком |
некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, по |
борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена погл |
вило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви |
су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче го |
гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} |
не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце од |
ни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на с |
оси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудар |
ебесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и |
онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је за |
p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да з |
И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је |
сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници |
од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литургије, |
ави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази |
заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пре |
и, какви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од |
бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> |
а бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... |
13" /> <p>— Попо, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се влада |
је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир не |
p>»Ђак београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна. |
ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па ку |
били?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом иск |
езгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво ли |
пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици |
’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— |
p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, |
свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне |
Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо |
е му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне |
нам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћута |
редовечан господин, који <pb n="171" /> је непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали шт |
изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> < |
ак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у сам |
... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанс |
е је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и оч |
ко...</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227 |
/> Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«.. |
а, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Ма |
p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам т |
та били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S |
че нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче |
p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Мил |
да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, |
па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, н |
неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— |
а.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило... |
е скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина |
ити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга |
ће враголасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом |
прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је про |
Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по не |
живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне л |
ред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући |
онови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући |
им забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне |
есет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да ј |
помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах. |
000_C10"> <head>X</head> <p>Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У |
опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године добије а д |
и права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="16 |
Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра |
па постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb n="125" /> мртво дет |
вши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у зако |
/title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме с |
а, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шум |
ево житије написано најозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако препун |
ри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се |
променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ови |
еби искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.< |
е ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, |
или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборави |
и, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни жив |
а, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи. |
дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и она |
виком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, а |
становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не од |
а речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, |
а, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собо |
тир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу |
на, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; |
ту владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно |
обро протумачити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно |
{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} |
пет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом н |
S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсеније, |
Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од они |
ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољу |
вим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути |
а, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... вик |
што друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучил |
мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана |
Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега там |
азало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је |
бе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} |
p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што |
о одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само пр |
hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, рав |
посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« |
крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући |
акав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, |
знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди см |
ли, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичино |
до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то питање, него догм |
тем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом |
виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...< |
Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до н |
га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда |
омир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је |
о манастирима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по ма |
помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин |
{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је х |
це закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би |
} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој |
је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије написано најозбиљније, да га је мо |
а равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улази |
ање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио та |
уно поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да |
па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и |
во пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време |
жњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господина |
лира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимна |
именим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не |
рото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана м |
асти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, |
на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} |
препирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко поштенији од поступака сви |
це.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и до |
а.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свим |
је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p> < |
ма братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест с |
и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као |
г...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, |
уљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред |
на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време заним |
он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до са |
но осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко некакве границе, која |
и ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, че |
ом своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу |
војој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима |
еше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, и |
га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеал |
... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича |
а не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.< |
у од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на |
врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито по |
ослу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног |
S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и |
ако се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као |
че да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави св |
је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у свој |
сно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то трај |
бро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што ни |
што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне |
во слово !«...{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш |
каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно пог |
<p>— Синђел Прокопије.</p> <p>— Мора да је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам... |
ова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... |
дсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је |
... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...</p> |
кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве о |
рекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав ка |
упним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго ужива |
ако... завије, а <pb n="138" /> није да је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам |
ло стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, ј |
око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и н |
премати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га н |
ојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Ко |
p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о зн |
ате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одгово |
д!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто |
ља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озб |
а... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису тол |
ше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће |
е морао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да је |
вори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, |
ан одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је т |
полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али д |
би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Д |
еобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Ст |
рчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{ |
м? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по уче |
{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир осет |
га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу г |
он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки мл |
Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е |
> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и з |
<hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако как |
трана, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгле |
заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како |
нај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као< |
азе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи |
ловију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи |
дави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширила з |
изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто о |
{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо |
же главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвише |
чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа |
нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb n=" |
-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе! |
еднички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, ш |
јући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена |
и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то иде |
та глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзив |
ита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез. |
топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка |
а</title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивиј |
омагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} |
му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, |
манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију се и |
баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају сре |
ђај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш |
вао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њег |
> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за тв |
, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и |
виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда глед |
оји се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати |
После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> |
о тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и |
p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љ |
још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p |
ир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши |
ловца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се т |
а чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у к |
ећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао |
мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће |
њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши |
што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару |
војчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да |
којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Влас |
зве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који б |
био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избега |
ица.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, спорила је право манастиру |
p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — ос |
пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спрем |
суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зив |
n="195" /> преко некакве границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му |
<p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, |
ба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу |
оној празној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у животу имала једну сталн |
о, обрасло густом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необич |
еније, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} У |
ложна, урођена женска љубопитност, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је д |
ше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дувар |
о, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазевима по зеленим врховима дремљив |
рћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном сваког манас |
храном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, |
ео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ћ |
а китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче |
<p>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њен |
еним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} |
лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим по |
крињи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти |
ита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није |
крије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако |
побожнија хришћанска молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више уду |
ц, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ов |
="SRP19000_C3"> <head>III</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан |
мехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово но |
ilestone unit="subSection" /> <p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако проле |
кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једн |
е силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сес |
ве свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако г |
зиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, док се |
з пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху пот |
би ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно и |
уковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може м |
у цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, ми |
ро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна |
скати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак |
ницу.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоск |
слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима |
ких и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она углед |
и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у |
мевала без нарочитих наредаба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и веч |
жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светоз |
ја је исто земљиште убаштинила, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како с |
целу тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошко |
Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу куку |
RP19000_C20"> <head>XX</head> <p>Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, н |
на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све |
n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о наград |
ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ов |
каше и прекидоше говорника неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да |
мештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} |
а она три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио |
ечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, послушан <pb n="146" /> и побожан.{S} С |
новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради |
је обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потес |
м се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише |
и разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је |
лево, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунит |
} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раз |
на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и |
9000_C8"> <head>VIII</head> <p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и |
еке строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и |
>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни |
у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто она |
Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом |
намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после |
е могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митропо |
жешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <p |
ераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зуб |
са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго та |
еиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од |
ше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S |
овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о |
сле, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој |
ко пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућута, је |
у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур с |
и како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.< |
онија великога</title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и |
његов господин.</p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчије...</p> <p>— |
здишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући га п |
руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњи |
.. ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају |
ги људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од стра |
га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га за |
ао да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не вид |
бомир га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега |
уљано, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући |
цом истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} |
о, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсо |
а се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази ч |
{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, г |
њења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебде |
великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходо |
во, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном |
и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави с |
уду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако |
премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег |
исли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И беше |
а га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он |
..{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни |
они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па бе |
а некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Нек |
алуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да л |
S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига« |
аг, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што |
ћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава |
ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи ј |
наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен мона |
само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће |
А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном к |
поту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настрахова |
ту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премиш |
рукчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</ |
ћи се длановима по бутинама.{S} Певница је последњи авансман ђачки...</p> <p>— Идите! махну игу |
управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејас |
новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком и ц |
глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске старешине.{S} |
како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна дв |
, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен |
лучни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је пи |
зе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је ства |
део !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крешт |
нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" /> ил |
прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо |
друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од о |
ти очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, |
достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као |
. држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писмо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене |
ажи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бит |
у и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.< |
сто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мо |
сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот. |
месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, |
да и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из ма |
ранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама с |
је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред о |
ма га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим оштрим крилима парао веч |
беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пож |
.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су г |
о старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, |
о, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богослов |
Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу посматрао службу митропо |
и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице |
сећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он с |
вог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао широки позлаћени крст |
е и расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну |
</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> |
а каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком немом тугом |
вај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек и |
реме — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај |
е оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киш |
е време занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му |
предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекас |
ашање намесниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији поз |
слио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само |
ти овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!... |
неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само пре |
да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим др |
n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па |
плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Дана |
>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињ |
жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му пока |
почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости у |
ш није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, позна |
.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад заг |
ивео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са за |
ведочанство!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скром |
а га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, не |
позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и ниј |
се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је |
он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? |
<p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упо |
гова доласка била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, д |
међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим дру |
два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше |
ен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему |
разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, као јединог свог уточишта |
ећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што је отац Ар |
шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваљ |
гово лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, |
барајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и по |
нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, |
а прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да р |
ју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде нес |
том средином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се нај |
а времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме.. |
постало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb n="61" /> очешљана, друкчије |
вања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, |
ила, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, ј |
.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифо |
ни, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, све му |
иву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> |
и...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништ |
питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор. |
све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад не |
д одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква о |
угог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није |
читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто др |
а се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, |
дао вештини правити камилавке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој |
ју и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због гост |
авка, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишља |
p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Х |
о озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у пр |
, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, |
.{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почи |
литве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим о |
леди као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве |
игуманова, и околности, прилике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: |
ешено, измајсторисано, намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један стал |
је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајстор |
; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено... све је хладно |
димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у двори |
ко је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандри |
амо ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бав |
исао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролаз |
м друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... ка |
прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi |
S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, весело, искрено...</p> |
олесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је с |
ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити вра |
p> <p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично |
је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед |
је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се |
з рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово н |
алуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио |
азе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то |
мо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, |
о, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је |
ада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) |
онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзи |
а срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека к |
је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што вели |
отоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се |
.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још не б |
втер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb n=" |
ћ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби |
есмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, |
и ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право< |
е је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано |
ир притрча госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту онако, |
нило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, к |
икаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> |
ве...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине |
н добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У |
иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски |
а како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псов |
ања <pb n="45" /> на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светоз |
не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна ка |
о Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх |
се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n="226" /> нач |
утрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ д |
гим ситницама интернатског живота, које је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето |
сок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.</p> |
деале, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на саму д |
, говорећи гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамна |
ну, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну спрем |
и пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња и |
Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде |
е помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе |
ђа неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и н |
... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S |
вори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне ка |
во кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупиру |
препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити |
{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Б |
вај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је св |
могоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о се |
евима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, |
/p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како |
ува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" />, док те није сна |
} Него знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, у |
..</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, мн |
асвим, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се |
јима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разла |
то би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намеште |
ве, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком |
де Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она |
груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висо |
не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S |
а му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му о |
споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} |
им узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот |
оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња у |
се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> <p>Са ве |
распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb n="85" |
ги дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између нек |
..{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређ |
препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И |
децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мен |
p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— С |
чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не мож |
ови у манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је по |
и, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у ка |
, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} |
нђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загон |
чашу гломазним великим прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући |
, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само |
ј кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљао на митрополитово служење у цркви, на господ |
="SRP19000_C1"> <head>I</head> <p>Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих |
ко развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли |
еже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је |
плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо |
опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута г |
Море... отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се. |
« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али п |
и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно д |
Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће |
заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова |
о се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху |
то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња |
иваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и чов |
ироким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну |
етак животописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљ |
} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и |
ла оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошкола |
и смо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасно |
попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, |
/p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше по |
цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар пред |
ју.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и |
ромашног Преображенског манастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба з |
сте видели срећна, весела младића, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрен |
сврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа с |
чни мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси |
р Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кош |
вири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све ј |
ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну |
не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са нек |
ни у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према вратима, само угледа како се онај игласт |
своје давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи дома |
рајући му <pb n="164" /> погледом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не б |
у Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи |
ца папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност велик |
тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалос |
ило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола з |
!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено |
а беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величином и бојо |
очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и хитао право високу не |
лива као крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужит |
знавши свога школског друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбо |
шту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} |
, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па е |
<p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, мл |
, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, |
сом нарочито на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и |
давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не се |
одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш |
ргике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, < |
Стаде превртати листове, да види колики је животопис...{S} Преко четрдесет листова.{S} Читава к |
пкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, |
расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} П |
е. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на п |
ратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за |
оше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љ |
и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у ка |
да, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чек |
уја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и |
ини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, одживљав |
мену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</ |
е лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје |
апочету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју ј |
погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљањ |
ка... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мир |
рте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Вас |
неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја б |
..</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто врем |
ван обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима |
ађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и троши |
кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p |
о чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвављених очиј |
исока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам ми |
ијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са |
.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утул |
а кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасполож |
Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије хтеде |
о га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне |
у...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузим |
му се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то ј |
како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој |
и, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, ниј |
ра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на ва |
ледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, |
{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она но |
ном.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, |
сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина... |
еде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, доб |
игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па |
а своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остал |
м певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе |
д попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> |
Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир |
а беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, п |
Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у п |
лике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија |
што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао при |
нисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху млад |
села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И |
стирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година |
ског, накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом |
тоније и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књ |
S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да зад |
решила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{ |
нија правила монашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове |
жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, каж |
да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тра |
Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па како.. |
> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— |
је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још дв |
ли... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми |
.{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио с |
} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло |
ко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљив |
иво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам |
... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p |
г прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се |
егам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не мар |
се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти |
ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш пот |
е вајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да шт |
ком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка поглед |
мљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани |
слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино |
једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <title> |
апасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта ми |
за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном засиј |
а док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> <p |
ако ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће |
иде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.< |
она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и та |
шати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан |
вачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца о |
укчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <mi |
="170" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> |
је га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој см |
е!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које |
лубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, за |
н.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и р |
је до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени к |
мамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена |
не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац |
њи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Зн |
ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем к |
ромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, б |
ваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетиц |
— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; н |
мала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n=" |
е и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће |
<p>— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26 |
ш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се девојче стидљив |
њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, |
у жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена са |
тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да |
} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромн |
ну траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је нај |
ксим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, |
и он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ов |
ш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста бил |
е наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години.</p> <p>Љубомир не |
иким дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба мног |
сплетена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке |
пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукур |
ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски казан, или се пријав |
уди од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа мана |
њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему |
амовласне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског |
људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му пос |
ни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се чит |
но је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се |
вља га пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{ |
је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају с |
ије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, |
а је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубо |
се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ра |
онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрси |
атнице манастирске затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} А |
знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса! |
егове неке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да ј |
е јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати |
луђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па се о |
и и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... н |
е.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу в |
.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређ |
е пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу |
ба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карн |
а рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као ш |
о и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, |
се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се |
љен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> |
ме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, уд |
ајстарија кристална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, |
омисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише с |
ао она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло к |
9000_C2"> <head>II.</head> <p>Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} |
> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрд |
је велике бриге професорима.{S} Спреман је предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изн |
и, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне |
Јок, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена радознал |
ете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града |
гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђе |
пропашћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из гра |
које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која |
нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чу |
начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, |
} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Доз |
зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је |
да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље |
в сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њи |
леба!</p> <p>— Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубом |
> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту ста |
е нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да |
весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео |
звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрдну |
док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао м |
еким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају |
ожност, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у |
тија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне |
се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгле |
у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{ |
свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који влад |
а, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снис |
жењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто р |
бична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овог |
, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} |
рећу, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гости и |
о и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима свој |
ода пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Ан |
га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S |
е у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено дети |
издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам |
а помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад |
не о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубомир |
онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом д |
закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту гл |
тивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити |
знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући <tit |
ка историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што ј |
само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И вел |
диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се с |
S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је |
калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа д |
> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакл |
{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилиц |
<p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као ш |
бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p |
леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га |
мех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на с |
одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензо |
, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на |
најући још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још п |
n="119" /> треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила по |
дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква г |
ад да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, |
кав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрста |
ди очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима |
је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место о |
међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а |
ав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се |
> <pb n="181" /> <p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, живо |
е побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг сна — по |
ита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Бо |
и знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор |
застаде на последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли |
Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} |
д је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, д |
"40" /> тихо, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељ |
ена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, |
е, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S |
19000_C15"> <head>XV</head> <p>Прочитао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатс |
мисли — служењу Богу...</p> <p>Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је |
им рукама, са журним погледом, превртао је прве листове, на којима беху »предисловије«, некакво |
hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И св |
ти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овц |
Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубом |
све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао |
изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... » |
привикавао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присус |
ао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и |
> <p>Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} |
где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове |
е, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сен |
и путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад се љут |
та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге |
а!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S |
рестано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му |
ја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, прекида |
како сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S |
и образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, прекидајући читањ |
а му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туг |
ије оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... |
епа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, сам |
есем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не |
шља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христо |
ка игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрдн |
а, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Једног д |
ан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ев |
. повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, |
о место... сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до са |
оме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на |
кључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-кам |
њу...</p> <p>Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се н |
једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по некол |
анским момком. »Није то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго мног |
д није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: свећа, тамњана, <pb n |
житија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду |
је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је ств |
сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што |
, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући ј |
ако поче управљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у кој |
а је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време прово |
огранака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше |
се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана. |
.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта |
е могло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе |
очитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу |
ку шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних свећица, тамњана, жижица.{S |
ико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од |
н је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, |
се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада к |
ијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпат |
овао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала ма |
манастира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки с |
d>XIII</head> <p>Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре п |
таквој понуди.{S} После два дана добио је <title>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком маштом |
већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће |
скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и |
ућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је јо |
леба са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, |
мљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хи |
је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даљ |
. да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој гос |
ло нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, боја |
мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз к |
а ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да м |
.</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет |
њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p> |
{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је |
{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем.</p> <pb n="105" |
рца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, о |
у смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се |
ад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов гл |
књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад |
ајући по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензор, одговорише неколико гласова. |
ећ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета |
су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању |
утра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара |
самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изне |
ма и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачеку |
у.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наред |
побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри н |
Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S |
смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, н |
дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим о |
и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха! |
ко боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и |
тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> |
о.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окади |
Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му св |
а: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да |
ћи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је |
Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да с |
ан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, после овак |
— да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнаш |
шушти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо |
латком, заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаг |
друкчији!</p> <p>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> < |
су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</ |
са истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са |
очитао житије Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, |
животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живел |
износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све |
p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, |
е.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како м |
дједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужасно... |
ло комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он се |
ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмисле |
ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или |
ам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере поста |
огај... развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто но |
.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као бр |
Округла је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако... |
ом главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће |
рема сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!.. |
и углед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А |
а хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола |
ст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се ви |
сење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста!...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не опази, ка |
Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, |
нзор велике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да из |
кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Настаде г |
се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, ка |
љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} |
да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз т |
ругом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог м |
<p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна ш |
Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у |
ако нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у н |
леб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Види |
а...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у годишњи |
ишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене ф |
она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и после |
и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа иста |
а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати |
n="87" /> манастирском.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год |
има и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газд |
ож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко |
глас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходн |
рату, или котарицама преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастир |
му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући |
таје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохв |
е опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад ч |
може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за |
преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у |
капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од п |
код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да |
раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео је д |
<p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочит |
з допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на |
склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због к |
а их малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на вр |
мања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и т |
о вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га пр |
сли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатир |
из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се за |
учи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у |
управља овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових ст |
лимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи |
S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није зна |
скрена пријатељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. В |
ица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући |
она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако д |
би могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити |
зорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{S} Спреман је предлог дире |
} На Љубомира пазите отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се |
ад!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути |
.</p> <p>Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и < |
Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19000_ |
ћа, тамњана, <pb n="205" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха ли |
не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затво |
>V</head> <p>Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су д |
. не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, н |
000_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Прошло је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише |
упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... |
оравио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, |
подство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопа |
дговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p |
у отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичн |
у није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештен |
рено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" /> хум |
решти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венециј |
</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би |
имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао |
Прота, неки духовит весељак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим |
из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="161" /> урођену и наслеђену вештину да св |
<p>Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливај |
две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ослав |
осети фрушкогорске манастире.{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеа |
образовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одл |
пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство.. |
носном маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, |
е се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се от |
, како га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би треб |
у је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је |
да ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, п |
размишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити ста |
S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И |
етеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком |
е Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевственика!...{S} Ка |
о је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима у |
све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно |
њира, очистити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, |
о већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литург |
зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«.. |
и из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p> |
>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p |
</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће |
жљиво промотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубом |
чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он |
викну:</p> <pb n="41" /> <p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног д |
е школе. — Псикологија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што |
а наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, |
/> накривљена чатрљица...{S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гле |
да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да |
уди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, |
како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су њ |
мнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобожнија хришћанска мол |
буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а с |
онтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, ниј |
митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Кам |
Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то |
у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из |
на за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако уд |
љиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје |
уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир влад |
рислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb |
едељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, поче |
аве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на |
ше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубом |
, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блаж |
сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овам |
и му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не верује: |
богословско образовање.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназис |
људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што |
едно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у шк |
кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђ |
ва — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дуг |
ове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али те |
њем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но |
не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да |
ажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади инок, |
уга спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испод к |
ову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако |
е:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наре |
омир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пр |
е от ложа«...</p> <pb n="145" /> <p>»То је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} |
радозналост...</p> <pb n="49" /> <p>»То је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и нас |
ана милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живин |
нада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S} Пропаст!...{S} Свршено св |
њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{ |
птица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа |
ком...{S} После десетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица н |
ти.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не |
једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Ант |
м сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он |
чају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао |
hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«. |
овара игуман љутито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди |
ш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi> |
о што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше иде |
Архимандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање два |
скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене |
к се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и |
ед других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воде |
на, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на с |
ој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а |
а он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с те |
дор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није прелас |
кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Да |
ура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. с |
p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у |
оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него |
настирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимназија!... да |
стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утуви |
не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова свако |
ови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од |
p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која |
атало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и к |
одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, овако преплашен |
а.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержаније |
апита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хо |
на кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу |
о је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, сед |
Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе |
га...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у св |
већали огромном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и |
нска молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смис |
која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, |
ише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, св |
не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да се с |
и, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви |
друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим помрачи |
н таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му зад |
же но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право |
канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, в |
настир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега |
сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, шт |
о, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливал |
..</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера |
у новаца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља код об |
адосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот |
S} Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постав |
.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> али све добро разгледа, утуви |
... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манаст |
је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... не |
а, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све ос |
и, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му |
анемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја |
, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе |
тир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као д |
та, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и |
љан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања |
тајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нек |
шање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући ра |
едено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле |
Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осет |
огај... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} За |
да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови г |
гову лицу беше исписано задовољство што је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недос |
и је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде |
p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозн |
ила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитв |
рне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} |
погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и ж |
тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; |
ојим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио |
ши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p |
мркну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим к |
Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задру |
обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, нераст |
а имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са докс |
!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа |
уди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, |
је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир |
ја брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши ж |
ене чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искључивала сваку помисао на |
а рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око |
; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту го |
го се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево ж |
и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не |
убомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом |
ченик велике гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и |
ља и његових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лиц |
... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и л |
те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и |
је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изгов |
редмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из |
беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора с |
у којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Пс |
да, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манаст |
орока Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се о |
дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога |
кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете |
S} Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али |
шнија места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред |
наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта |
н новином прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, ст |
време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио с |
о је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом стеном, на крају ш |
орицање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим ствари |
ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дозна |
о се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљ |
на, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> < |
срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да |
19000_C12"> <head>XII</head> <p>Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој |
RP19000_C6"> <head>VI</head> <p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу. |
ила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом |
.., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако |
манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо запуштено воденичиште, н |
<p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо |
како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у |
заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из |
рло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жи |
ма.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирским општим тр |
редавања игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то само изме |
о те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним уверен |
како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је ост |
некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и |
о ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, |
с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и нас |
ња, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расо |
м најпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђакон |
се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздах |
рбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да |
оказују очима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице архимандриту, који их је отур |
а у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из кра |
>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристали |
гих, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак |
зимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о |
S} После <hi>онаквог</hi> живота, какву је славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Тивејск |
значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њег |
мо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="9 |
закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика |
јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одјед |
аска разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике ду |
пне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научи |
очаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је |
задовољством ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, |
шком оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да насту |
ј одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што с |
а исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, |
о, изумрло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на ск |
али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.< |
е једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је до |
ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је |
остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакш |
Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јас |
ш узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова |
даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о б |
у.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се |
немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да м |
ити!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију.. |
к вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n=" |
, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе г |
...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.</p> |
ез сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко ра |
..{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборн |
, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а не |
је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} |
м као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он |
а житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад |
о... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— |
S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске др |
к, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем |
ле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако |
извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, |
па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после ду |
импатије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав п |
и <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и при |
хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му |
ао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна послу |
Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у послед |
уће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само |
је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео |
... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па |
рава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, да |
о место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао п |
же своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још |
осадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој си |
у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да |
ти да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи |
сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи прав |
бесмислено, тамно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, |
слим</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Ј |
адна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене |
ди, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит на |
ке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, |
а, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, по |
и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има какв |
, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда |
n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао |
у немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, с |
лачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: остави |
ао да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! проговор |
почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и |
плашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме о |
ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.< |
онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са |
{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их |
но</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Д |
и од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто ос |
спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, |
ао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђ |
<hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљат |
ори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, прогов |
митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад сл |
помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које |
а му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и п |
али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, |
е може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир с |
гурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са ш |
чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послушници н |
есност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим |
слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, о |
да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижући од ст |
у од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском проти |
ли, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад за |
школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима ж |
а бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> ми |
о чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђако |
у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живет |
и неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи п |
додавати ножнице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножниц |
не козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет |
орене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{ |
имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама |
а и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите |
опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добр |
љко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више |
сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбацано по косама горостасних, густих |
ше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о |
је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...< |
</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све |
г посла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S |
, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онак |
од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам. |
р пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, |
Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући гласом нарочито на Хр |
аксим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо |
виног гласа, који читаше <pb n="200" /> јеванђеље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мен |
одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по |
заносне детиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, ле |
} Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поло |
много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n |
ва приређује изненадно велику гозбу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школски друг, старешин |
<p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он д |
ња.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{S} |
добро!...{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери ки |
Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и изма |
де и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме род |
и крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући п |
му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, са истим око |
огледаше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задри |
ем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и |
трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућанџија бледећи, спремајући се да устане, али к |
ући последњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзаним корацима, свак |
гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред кој |
е, истресоше опет браде <pb n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> |
и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше |
ве то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо д |
{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два б |
јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца |
момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада |
адно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— Због |
о к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} |
ком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и |
p> <p>— Видите... поче увредљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдит |
p> <p>— Устао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>Марија о |
сположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне |
ним и необичним речима младићевим; само један озбиљан, средовечан господин, који <pb n="171" /> |
кла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и н |
сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде |
а! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Са |
етиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над |
едног дана, пред подне, дође у манастир један постарији свештеник, обучен фино, са дрвеном пост |
а на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се в |
у, новом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих |
прозорчета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се |
а, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бед |
е, господине, са оволиким имањем, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати крај |
’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S |
<p>— Ево... ево места, показа он госту један празан подметач до себе и посади га на њ, гледају |
ина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином г |
међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у ка |
уза, да добије архимандритство".</p> <p>Један професор зовну Љубомира, пребаци му руку преко ра |
— сваки по своме темпераменту...</p> <p>Један професор изговори шаљиву здравицу: напомену, како |
покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање још једанаест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтијево: |
, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана млади инок осећаше велико задовољство |
ам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заи |
ва и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се н |
мира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима, поновити ова |
ој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> |
е, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да с |
оз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у некој сјајној магли.. |
d="SRP19000_C23"> <head>XXIII</head> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манасти |
ога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући <title>Свето Писмо</title>, заглед |
на носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и |
шљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства. |
скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице и |
..{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију св |
} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, |
..{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се морао н |
ком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула б |
рабиљчину, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по ш |
и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним нога |
е, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n=" |
назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му |
рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А В |
м реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни |
ра, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} Н |
а прети интерпелацијом.{S} Министар то једва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова гр |
id="SRP19000_C13"> <head>XIII</head> <p>Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих |
смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз пр |
и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ |
к четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако ст |
е га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двоји |
гаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како је гладно! в |
трашни аскетски живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три д |
ћи се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз дру |
а чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, к |
едно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Деч |
, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, које д |
докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутре |
нице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандр |
лушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb n=" |
лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак <pb n="56" /> прошлих срећних дана, који |
па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, по ре |
ивот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она плашљив |
њим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душ |
у душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, |
под собом...{S} Сад се могло животарити једино продајом оборене горе; других добитака не беше.. |
етну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако |
, сад је схватио значај »пострига«, као јединог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на |
убомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... |
м, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и |
н, обучен господски, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, |
чи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и прол |
гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори |
које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се |
ина била је ту манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убашти |
девојчура, навикнута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се ис |
љика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, |
учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о |
е обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана |
о укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се |
уђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и нек |
ве.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и к |
а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како |
ред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, к |
ј црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, |
је.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по команд |
подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних |
им...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена продала две кра |
дара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љу |
а приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш |
лики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од торо |
де беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича |
наше куће једна ливадица... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n="255" /> <p |
егао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, ка |
сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ по |
жава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, |
то: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S |
овор.</p> <p>— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам вик |
рави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у шко |
ости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S |
ма уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али |
тешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као |
туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође |
ћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, |
сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се поврати |
ављају посао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Ни |
домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године |
</p> <p>Сва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога |
и!{S} Манастирски лонцолизи!... сви сте једнаки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, врева...{S} |
<p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и |
, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p |
>— Како... докле да живиш?</p> <p>— Па, једнако!... одговори монах, гледајући зачуђено старешин |
е сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један о |
сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњ |
кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочи |
и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у стра |
.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јованка једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеј |
вари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... д |
.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о ма |
о.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље |
а.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад |
о да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« разн |
И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са м |
и цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и |
е... некако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и |
ио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Ра |
S} Владика одобрио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...</p> <p>— Арх |
рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у |
p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет нас |
кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе м |
Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> |
е среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је |
страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се ма |
авља започето причање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме о |
Али има нешто друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што вид |
а, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз м |
де.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, непомично, гроб |
е јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанствено читање шестопсалмија.{S} Мала во |
ш ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако женски, без наглашавања и уводи га у њ |
. једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред воденице.</p> <p>— Добро те само |
града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, ист |
одишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам макар једног |
ре десетак година, <pb n="141" /> после једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет |
репћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живо |
могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, |
ац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, и у дневник |
и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових |
логу између свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад |
зину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, |
млади старешина задовољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа |
стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из Београда |
ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мај |
, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што |
ља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, неп |
м таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше |
он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, младићским животом, кроз неколико часова |
ом трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда |
жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним санд |
на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, |
> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, са истим околностима, само <pb n |
ео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, после овога прегле |
S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарским штенетом |
S} Капетан дошо... кажи.</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су |
алудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог |
а другој страни ходника, претрчаваше од једних врата другима, желећи, без сумње, узети какву св |
ој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још |
ко великих сена, зденутих <pb n="11" /> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јут |
и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице архима |
у.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке рук |
оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не |
ство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама |
пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му |
о ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нем |
екадањи господин; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S |
као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на |
.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохва |
дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до са |
а?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} |
чупкају спржену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло апто |
утник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је са |
вачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да |
убомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде |
ине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви п |
у, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку |
pb n="208" /> <p>Прво се имало извршити једно прешно крштење, затим молитва над једном болесниц |
лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} Посл |
па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узј |
ио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb n="59" / |
су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напред, поклат |
— предаје богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правил |
егових идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чисто |
ће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> |
ко пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. <pb n="188" /> После, по |
аху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како |
S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пла |
ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од |
и, морао седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} |
па рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит поводањ, засу све манаст |
т, чистих дванаест хиљада прихода...{S} Једног лепог дана бануше изненада неки људи, објавише г |
т.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у стари |
н му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста других радо знаних вест |
нче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче.{S} Он хт |
ијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да |
кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако расположење, док му се побратим |
абука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене ру |
ад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељко |
аве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу |
тон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је д |
одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг сна — после свега тога, ла |
е, нек’ се послуже људи...</p> <p>После једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расп |
окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, б |
да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бог |
рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека из околине...{S} Обелоданише се |
цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи једног осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, |
истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читај |
сао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад |
стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека из околине...{S} Обелоданише се нечувене, |
— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... |
е... развеселили.{S} Покажите нам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— |
ака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући |
стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне |
..{S} Започе проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо об |
то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад верова |
вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног л |
о, нека казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Једног дана, пред подне, дође у манастир један постариј |
вега у изобиљу...</p> <pb n="259" /> <p>Једног дана Леонтије опази, да се добици манастирски ни |
да се приближило школско време.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим п |
спитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пи |
ипатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Вел |
опова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«. |
ијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дрш |
чењем, па <pb n="115" /> обојица држе у једној руци велико парче, резерву, док другом руком при |
р је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од м |
бично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, |
ивају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, п |
n="95" />, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морск |
већице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га |
ући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што |
P19000_C13"> <head>XIII</head> <p>Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} И |
вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак |
и у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да |
на неко старо запуштено воденичиште, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати |
у подрума, у суморној нејасној тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљ |
се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> |
Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи сво |
издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почет |
пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мало развиј |
једно прешно крштење, затим молитва над једном болесницом и потом се имала започети ускршња вод |
>, који никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши мало боље, али се и ту за |
села.{S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим зад |
ди: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после |
аде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> |
, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не |
оја сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </div> <di |
лошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с |
— Точи! викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арс |
елима!{S} У свештеничким парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има |
ешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено видело, те показ |
али, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Ж |
ке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим |
аће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе ја |
чи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је би |
ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино место... сав његов посао ! |
. кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваш |
ограда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за ј |
етири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу с |
а и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљ |
а све досадање случајеве у животу имала једну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило онако |
ир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А |
наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и ст |
ен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која с |
обивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>.. |
сли Љубомир, упирући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља вели |
ћи у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима |
вим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљчину, |
његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и ст |
аш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека |
а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира |
е се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом |
. тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Х |
правити камилавке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој метод |
не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му ба |
оизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:< |
анџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жу |
ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разл |
Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, са засу |
иким гладним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто весело прича, |
надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, |
b n="187" /> реду, девојка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везено |
лила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чан |
едио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се |
неможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најс |
га?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређен |
кој распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтат |
, њега обузима нека свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му н |
то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад |
олина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" |
од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев |
но пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре д |
избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица |
ћно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива ог |
огових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш так |
де лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло ле |
.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог |
а споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се р |
и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част из |
на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на |
ћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњ |
Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, преплашен и необично смир |
а збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана главнија |
} Ах, кад загуди великан врховима густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густ |
жу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању ја |
ј мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах !...{S} Лео |
не.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папо |
А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном. |
м кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а |
ина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антон |
жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је прим |
хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, сл |
бане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне |
ве ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срц |
ез жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у |
денац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој к |
и столови, под теретом судова, препуних јелом и <pb n="229" /> пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, |
ије, али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Макс |
а пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов |
мају фрушкогорски манастири... »И дахом јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло се у пове |
, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, |
ли га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време п |
трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старински, пот |
те (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пуст |
пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и дево |
ке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи |
и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се |
он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он ос |
веца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим с |
али што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га |
нао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се и |
ио, карао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он у |
много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »госпо |
стаје мување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог |
нити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве обл |
стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— |
пет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог |
ње предмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« |
би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да с |
ње.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али т |
На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће |
Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мо |
се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Ве |
међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. |
има покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију с |
зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора |
Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог к |
да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепа |
е ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки |
ако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божј |
вај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и с |
аче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него |
рошио, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могли стати |
згледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у ма |
знали за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} |
у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај |
о пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном |
смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, |
радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више |
тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити |
ман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окр |
отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} |
и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је мон |
. мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утвр |
друм, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празни |
епи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд кр |
а њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо про |
му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</ |
на радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога |
да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио |
о жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела де |
, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, |
у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>От |
воје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је |
пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже ка |
а испрекидану молитву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </div> <div type="ch |
о да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то не |
...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, |
јгрешнија места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} На |
ату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити! |
..{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, |
арам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој д |
се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој |
.. има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p |
ли, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу гол |
, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових |
, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p> |
у му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{ |
шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дан |
памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треб |
p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој гла |
јем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S |
је то обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто са |
} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од |
аву пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е |
од важности светога акта приступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено |
ере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манасти |
id="SRP19000_C22"> <head>XXII</head> <p>Јеромонах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе о |
id="SRP19000_C26"> <head>XXVI</head> <p>Јеромонах Леонтије мирно доврши своје школовање.{S} Са |
ритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га |
га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла |
, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо сп |
ловину прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Јесам, господине, одговори Љубомир таким гласом, да се |
Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом |
ати...</p> <p>— Што »неуредност«!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату |
у му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то ш |
та...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломља |
цу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манасти |
завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одј |
>А усамљени игуман, суморнији од влажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на усечену буко |
ну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа како |
онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињ |
у подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста! |
p>Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од |
сеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на др |
одили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришућ |
му!... узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацић |
ако?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љ |
сата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог |
обом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута |
памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти |
вако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и |
ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако |
ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, о |
ђе на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: оста |
pb n="253" /> накривљена чатрљица...{S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S |
а да се сети...</p> <pb n="151" /> <p>— Јест...{S} Антоније!{S} После <hi>онаквог</hi> живота, |
А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искр |
Арсеније, тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он |
мо те много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је ба |
овао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ ги |
ије.</p> <p>— Мора да је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важ |
реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што |
ему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је |
и могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако п |
арни и културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи |
сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирски ктитори нису остав |
чно, старо као човек, правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Ка |
е кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Сми |
јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у |
ћи Арсенија по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће би |
, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!... |
ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче л |
казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих речи продао цело и |
ступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као |
архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљет |
.</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети |
.. заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да ид |
атресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све сестре, |
се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима с |
риђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, диже се |
е, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, |
а живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге.. |
ерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав |
и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... |
но.</p> <p>Изненађена оваким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом |
ћи се толикој својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти б |
елимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, на |
оку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара. |
насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јованка једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала |
рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе |
оме грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова о |
ирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} |
ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, к |
/p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим |
данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну мо |
му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, |
светио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, урођена женска љубопитн |
.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита.. |
према за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрада |
изу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједн |
од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после |
ба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.< |
са: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме |
илка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је мно |
видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста |
Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као н |
козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малиш |
шљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир |
еда, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет |
заше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загледао с |
јави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се |
се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из св |
екога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само |
о на чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему дру |
</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што н |
иту... знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије о |
ој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни м |
ји је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години.</p> <p>Љубомир |
ра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим »зал |
великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба |
на, сплетена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћит |
д му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће к |
не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То ниј |
и њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи по |
алисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? п |
прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Не |
пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, ка |
ле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p |
еба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, с |
јем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запа |
вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само |
никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи з |
тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом |
смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— |
>— Нећеш, ваљад’, остати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онд |
виш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и |
па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викн |
икну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине. |
м од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, |
неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мој |
лико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи. |
целарију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за с |
то још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу |
а један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} Ко је ви |
азумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да ч |
ле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гл |
ј гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер |
манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близ |
ош јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива |
па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљао на митрополитово служење у цркви, |
овног посла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранит |
година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да је ма |
друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила ил |
S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирским општим трпеза |
густих рудничких огранака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу |
n="107" /> <p>— Штапове!... још бешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, наслађујући с |
ре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу и |
убише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А |
е било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брат |
угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> |
<p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у |
pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подру |
е, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— |
ласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега де |
д..</p> <pb n="107" /> <p>— Штапове!... још бешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, на |
S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, он |
ицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван о |
.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола час |
ромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у |
амо са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љ |
и прећутати, али не беше <pb n="185" /> још дорастао великим стрпљивим иноцима, него плану:</p> |
да ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш |
љају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање |
скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што ј |
момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да |
јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? |
о.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од корист |
{S} Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ шт |
диш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Ве |
о се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохиј |
се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили о |
омир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у посл |
ако се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Б |
р рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу |
зненадном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао ов |
да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с |
мириса, него је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном кра |
инута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стак |
о воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код ст |
ле краћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног |
аже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унап |
ања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али |
сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али |
ом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и |
им готованима, изелицама... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми к |
>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} |
</p> <p>Понови се загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући но |
преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите |
ј и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевн |
е из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у |
сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла |
аве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци |
како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му |
</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се |
тановао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер |
уч да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... р |
другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, сла |
а у копачице и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је |
акрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште. </p> <pb n="7" /> <p |
. оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: »З |
као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утр |
језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литурги |
="50" /> <p>Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <title>Свето Писмо</title>, али н |
н ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немад |
вога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, ви |
је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће п |
воју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала с |
м... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са |
на жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога с |
д куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће |
е дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је Ни |
црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите |
ема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, реч |
а даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ пр |
, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве ку |
а да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум |
бе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је па |
пушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиж |
писа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Ра |
а људска радозналост задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не |
ити покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање још једанаест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтиј |
амо због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попушт |
и се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најс |
бунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим« |
а једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђ |
нијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су се |
н гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и пол |
> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писмо.< |
и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му н |
читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где |
драво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући најми |
може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени пос |
а ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале! |
а посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор. |
о, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија |
} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у некој сјајној маг |
тор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, |
тњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се |
<pb n="11" /> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} |
а она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског |
кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита тр |
говима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде, забор |
но и, према слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен све |
пенице. . .</p> <p>За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви про |
угу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастир |
лужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино место... сав његов пос |
драви се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{S} Све, као што |
вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не |
ених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не са |
ачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом уса |
окрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских кушања |
оплом, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене с |
предисловије«, некакво »извјешченије« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} На |
не.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са |
је капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудиш |
г имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудами |
има о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а ру |
асладу, такво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газди |
к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} М |
ише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усамљена |
. из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и |
p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели |
некаквог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је в |
имандритов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди с |
ати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и |
ра.</p> <p>Овај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући |
у, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па |
Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звон |
риш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— |
ти. ,</p> <p>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају |
наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче |
другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињ |
. рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се ослобод |
ваше отвореним вратима, не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погл |
им жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као |
{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} |
манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чред |
друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута |
кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запреп |
наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако |
још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, |
стири, какви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам |
премићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосн |
о сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми. |
зброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико |
ука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не |
ашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!< |
улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим за |
има, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да он н |
ом лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме д |
<pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чу |
је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> <p>Архимандрит већ прочитао две |
монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана |
али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забога, ка |
»швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за |
едећи, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати |
анов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S |
ешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена |
искусни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена... тамо пос |
а Египатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену о |
се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна |
у... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио. |
окуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шап |
еђе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голготу п |
бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узв |
.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је тре |
пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један |
P19000_C11"> <head>XI</head> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му |
разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал за |
у, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гл |
зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад п |
одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими старешинств |
купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега |
е...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, зан |
е се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколик |
езекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог дире |
то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћ |
а тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било. |
p>Игуман опет поћута значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговор |
ов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх |
амоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадо |
сном псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанствен |
тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике год |
и се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година учини се велика промена у цркви |
даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, |
у.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n=" |
"subSection" /> <p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} М |
ристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам бог |
ом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и |
т ложа«...</p> <pb n="145" /> <p>»То је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она |
се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <p |
а, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз о |
воденично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за |
и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, |
и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде грцати свет.{S |
преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мисли |
едном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се непрек |
о што је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, смеју се, баца |
и само једно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке |
сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од разми |
нису!«...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко.. |
што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о ну |
>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа |
Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположењ |
оме, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, |
Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанс |
, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек са |
зјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прота позва игумана »да се мало прош |
о спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p |
његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинс |
вето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при слу |
арује.</p> <p>Кад је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање |
ама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље св |
{S} Момак ће манастирски долазити свако јутро, и односити покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање ј |
ечна долина, по <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече |
Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овд |
{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав |
да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима |
ћи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли к |
елику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове ст |
, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, |
тепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{ |
уни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред |
ити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неко |
го, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут п |
> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ће |
и очима задовољно; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтиј |
, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у последње |
е редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се о |
ш, доврши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако веч |
едо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{ |
иљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, |
поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> |
{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да |
И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p |
онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црн |
ст од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и не |
је трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде ј |
и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, а |
само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила оч |
мора напустити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} Н |
еликим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се нек |
бомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође л |
само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто |
е праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е |
, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... по |
е сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој |
це твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас |
а видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, по |
p> <p>— »Књижевници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на сре |
ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну на |
, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљути |
та закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза у |
ели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !...{S} Него гле |
им ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у |
. ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се |
ригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градс |
јеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав |
>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је на |
га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је о |
а богословских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогла |
о, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само как |
} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикн |
и казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплашен, прен |
Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељ |
ота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} И |
урца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb n="158" / |
хе...{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у с |
насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га М |
сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом с |
ком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце гри |
ја, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова в |
обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче |
довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... з |
ере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној |
сле освећене водице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p> |
угом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају |
с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се |
сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли |
тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој |
во сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе н |
, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела све |
петан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како |
, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се п |
ку« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе |
лобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио и |
.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онд |
запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и о |
е сам.</p> <p>После неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се |
ремишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n=" |
е кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити. |
/p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p |
и буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песница |
"97" /> <p>— Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то |
ћа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; |
аја тјело своје«...</p> <p>У прекидима, кад добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове не |
ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не |
детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта |
све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пр |
отрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову жи |
како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако |
м, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попин |
> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом |
тиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триес |
ла? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара |
накав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је дру |
а то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања |
бузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим оштрим крилима парао |
е зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... т |
служе људи...</p> <p>После једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као в |
бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разго |
а изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг |
ки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање подмлатка...{S |
кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики с |
Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како |
ма како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — н |
, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, ра |
ка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гле |
исли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао |
о, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим |
ом и тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу |
е дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="119" /> треба највише радити, рекао је тетки |
ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то |
елео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних |
цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао |
не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> тренутак...</p> <p>— Дов |
се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> < |
кати крај игуманова разговора, — после, кад укинемо манастире.</p> <p>— Подићи ћемо санаторијум |
аће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека н |
ном и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело |
лавно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара бого |
— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> |
своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спрема |
а тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му ск |
{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу посматрао службу мит |
иде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти |
ветлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, |
и посувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени кра |
иста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му н |
рди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с мест |
ија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену ул |
лава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасви |
га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; |
причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови с |
ој, аскетској екстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз х |
разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде приби |
е корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> |
деш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу н |
...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да с |
кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад |
ну обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>А |
се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледа |
ксим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене во |
ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек |
у у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред д |
да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући |
д страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их шт |
о јесени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, к |
ле данашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан весело прича и како га Никола |
свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко |
ешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних в |
то, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> |
о појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле |
прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне при |
се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} |
ђе опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен то |
таде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у мех |
је је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао цел |
е нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, как |
} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни |
екати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »шва |
исмо</title> прочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p |
ема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени м |
задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати |
ог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао широки позлаћени к |
де да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на т |
о живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се |
} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни |
шљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Господи возвах |
уво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што иг |
о.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му |
54" /> <p>— Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио |
Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе |
Беше и расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - м |
си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна |
а се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то |
«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«< |
>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— |
<p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен |
не још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p> |
.</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити |
/p> <p>Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: |
х се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем« |
ну.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је |
немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... м |
роводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> <p>— М |
ских кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у |
и сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан |
> <head>XXIII</head> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, бес |
та ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задрема |
д обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско в |
о је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манас |
ми на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком немом ту |
ироки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомила |
притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном |
, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врховима густа јелашја, и кад засвир |
њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </d |
ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? |
... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</ |
настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па |
ости.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— |
и ову последњу околност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовет |
другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну кал |
тонијево прво пребивалиште.{S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски жив |
чан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше див |
г камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Бож |
е пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину мој |
љка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се б |
еју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као нек |
аре, дивне успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а т |
{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа п |
.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, госпо |
у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milestone unit="subSe |
по, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем ред |
атећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</ |
копавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Т |
оји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, заст |
по време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи наме |
свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запит |
и свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи све |
p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палит |
и побожни приложници... <pb n="178" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероиспове |
о видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њ |
сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се |
икологија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по |
замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S |
S} Камо данас таких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са жено |
иноцима, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што |
ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и к |
емене оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је |
и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у ис |
. једнако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатског, како ј |
је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора о |
о стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали шт |
ледње време занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта |
д јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Василијан га дочека весело:</p> <p |
сли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од о |
ке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је би |
на жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман |
спод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне |
рекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значил |
" /> <p>Леонтије се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, |
му шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} |
век гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он |
се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежм |
е и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Т |
понашање намесниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији |
у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошапта Светоз |
<p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а |
лете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би |
ћања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег метанија, над |
јаше Никола, слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу игуманову, отпучи се од пр |
и мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, |
јица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим по |
а; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p> |
досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{ |
су његове симпатије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Васи |
радити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му |
био сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд |
м носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела к |
позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је з |
Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне науче |
Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеван |
стаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... с |
се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досе |
иступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, меку |
е све друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех |
а по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како |
товању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува гов |
кву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде |
кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опран |
се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог |
е чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и ст |
о рада!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на пос |
д настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође |
..{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши |
у.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, кој |
ако је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но |
де су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити |
биле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само |
зао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само |
овком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{ |
Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли н |
у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестан |
нице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, ст |
о учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читав |
зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" |
огло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хл |
што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш ш |
ваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји |
нешто се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она ша |
никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, |
нина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зац |
</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} |
нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: бата |
ова бегства... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи |
агуди великан врховима густа јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... |
е нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо |
јелашја, и кад засвира игласто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се |
кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним пис |
а пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је паж |
ред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да |
ти, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се ис |
игла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па |
е говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми госп |
ради припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потп |
а изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неколи |
ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</p> <pb n="47 |
што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако |
, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако |
виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Не |
астирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара |
<pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И |
народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb |
ети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасви |
</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, |
да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p> |
бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо по |
бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се |
м, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пун |
ако треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену породи |
његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, |
<pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е |
упљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на раж |
а или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несре |
је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} |
да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у к |
епознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи се |
еограда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва |
</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако п |
рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу о |
узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чр |
ахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, |
љена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мен |
уци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда с |
ава жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му |
ве оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, |
Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа |
иза стене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир |
ат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа ма |
а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Сам |
амо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели ота |
аси почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гос |
S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи к |
ом и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га |
браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо |
а још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, п |
то и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; е |
Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</ |
} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој на |
еодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај м |
тирско примамљивије, веселије, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигн |
тка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сло |
седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад |
се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Пог |
реко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Са |
ј ширетски, специјално калуђерски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осм |
како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко о |
та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику |
<p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, бо |
кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S |
ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му кап |
ad> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрд |
о, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући најмилији |
зго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано |
виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све послове, Леонтије отпутова своме крају. |
ле живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао с |
мо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо |
и је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир свр |
А сведочанство!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе с |
и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит |
вати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бо |
узела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим |
дана позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и |
му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему см |
томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види |
м му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дају |
да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да |
>— Камилавка, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, |
е горе да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај к |
његове цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве |
тица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси заве |
/p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да в |
{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти све по |
е и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и забо |
по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као |
у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као редни |
и.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <pb n="160" /> коса марљиво углађена |
ама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се |
си, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Она |
шни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја |
ао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке суз |
а унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо |
ођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише |
; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако п |
ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, часни оче, про |
... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што |
ј лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договар |
прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку |
е! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S |
Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} |
здан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> < |
њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су гре |
лику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испор |
уклим крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за дру |
ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман |
гуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и доне |
} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <milestone unit="subSection" /> |
частити...</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече ве |
/p> <pb n="41" /> <p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, к |
сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?< |
њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гла |
ије.{S} Нема ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовоља |
е се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднес |
, узвикну са неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро о |
оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако наређују старешине!</p> <p>Отац Сава залу |
ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она |
странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан |
у све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са јас |
</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И жао м |
Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створи |
и је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, |
овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препредени...</p> <p |
ест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} |
{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било |
ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек |
зе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, ре |
а, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си |
/p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?.. |
а кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће |
бомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи |
<pb n="104" /> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велим |
ави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живим |
трчи... газдарицу...{S} Капетан дошо... кажи.</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у механу, ис |
ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’.. |
Него дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састављајући у памети пит |
атом запита га:</p> <pb n="170" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана |
ћи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно |
куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у гус |
узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече |
ш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: о |
сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е јест! |
си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S |
т не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта |
о Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је н |
идети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једн |
Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити как |
а још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и д |
Има ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгл |
дно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакањ |
., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око се |
се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч |
и треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбе |
и га претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајн |
— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} |
а преко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</ |
ласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се |
амо ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, из |
омир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње |
ојој је крив октобарски или новембарски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} |
исле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погле |
о га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} |
{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар н |
ти после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> < |
сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једна |
Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, |
у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај... развуче Максим онако исто, како је |
однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта ц |
а га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих нареда |
е написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>После н |
асом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си јо |
сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир понови задани му одговор готово |
p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћ |
о позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па |
езеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може |
Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отво |
ку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, |
веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Једног дана, пред подне |
ећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19 |
, који псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или |
и могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора |
реди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сиг |
S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро п |
а гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем |
ет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много те |
о Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њ |
е за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василија |
уку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чуп |
па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу та |
х да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} В |
S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: |
Иди, бре...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђ |
ична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске стареши |
им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василија |
сећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чу |
опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закал |
{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну ц |
деље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпу |
нај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад |
а, заузе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести ј |
етом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче т |
ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад н |
жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море... какав пост! узвикује трећи старији чиновник.</p> <p>А п |
ко и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, так |
етлост!«...</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У |
ћа дебљина искључивала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу |
еизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи зал |
је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим |
тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" |
чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«...</p> <p>Прва |
ду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, хр |
ам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако |
ти, да за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока моча |
ати овако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, и онда почети читање.</p> </div> <d |
ано најозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве |
освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао т |
ући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb n="79" /> < |
внодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуч |
нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi |
отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи |
или својим задужбинама онаква средства, каква имају фрушкогорски манастири... »И дахом јему (ма |
и министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће |
ећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност његовом досадањем дремљивом, вечно пра |
да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.< |
екша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна |
/p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту |
Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир |
аљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb n="125" /> мрт |
паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, навикнута на ове послове.{S} |
им случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.</p> <p>Али оном м |
p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама |
зумевајући завршетак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...</p> <p>Леонтија |
посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим |
ући, значајно стрељање очима, од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велимирово са до |
их разлога: нек’ се <pb n="168" /> види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гле |
Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним |
у година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост |
их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?«... помисли, и угледа како му |
мерно и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти |
шири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају н |
Чита занесен; понеки пут прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично с |
њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућут |
Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, |
радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом од важности светога акта приступа нови ј |
аја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом од важности |
м шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети најстраш |
е: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разоча |
/> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим от |
:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите |
јпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="119" /> треба највише ради |
и знање о манастирском животу своде на какво ретко, необично старо вино; којима управо, чим се |
о, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и у |
/> понеки пут поремети општу монотоност какво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију п |
ек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са з |
вор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими старешинство, В |
им непрестано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} |
е непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну главом са од |
сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису ја |
> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n="191 |
какве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило |
Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за у |
жљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде |
није!{S} После <hi>онаквог</hi> живота, какву је славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Т |
истов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се |
ега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нем |
врата другима, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, ил |
о је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави и |
се засветли радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама |
на, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> < |
и нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се хранити?.. |
мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, али |
то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p>— Јасле, брате, витлејемске, оногај. |
>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ т |
</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад п |
кну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је |
што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велим |
екујући да је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? за |
ога, веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови. |
метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, |
опази како се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необ |
како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велик |
леда друкчији!</p> <p>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?< |
/p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како |
андур са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и |
, да све припада манастиру...{S} Тетка, како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледа |
како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако ши |
нови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд |
м себе овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право ов |
га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и |
о у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и ш |
е <pb n="29" /> отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребац |
дни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хл |
ача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи |
има овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре н |
тима, са истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију |
мо прочитао житије Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— З |
улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека |
тело, ова грешна облога душе човекове, како га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S |
р пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотањ |
дређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоубилца!... уз |
S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S |
ре, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заиг |
исли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како м |
гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док |
У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше |
ирка и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама дале |
наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... |
зном, полумртвом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се |
многим веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим др |
изга животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се |
може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку се |
настира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори. |
отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути |
а пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се ути |
м што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреосвештенство пише о томе и томе |
ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n="34" /> плаво |
гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у дво |
тио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богос |
Изређа доста опширно, наводећи примере, како су српски иноци ревносно и <pb n="176" /> с велики |
/p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по вод |
ег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...</p> <p>Ал |
чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише. |
на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм. |
ки, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно |
<p>Ах, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто бучје, како се с |
ћа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад н |
а једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући к |
ледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други |
о великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан |
епо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир |
е срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олт |
лио доста, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он |
болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет |
црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко. |
ели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спре |
тину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио р |
стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му |
Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, |
само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И тама |
му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужас |
> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две |
лашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир понови з |
у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју |
ва, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још ви |
во, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти |
имову, са раширеним уплашеним погледом, како испушта последњи дах...</p> <pb n="246" /> <p>Посл |
ко око њега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и ле |
пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или го |
и прости калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим жит |
весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> се |
дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бес |
се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео |
препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осе |
е свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о значају кршт |
вено у високо <pb n="34" /> плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећ |
опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi |
за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба живети: као Анто |
и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба д |
та да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву |
био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња |
огу — навику...{S} Све се радило онако, како <pb n="245" /> се навикло, како се видело да и дру |
а гост, разгледајући по дворишту онако, како обично разгледамо добро познато нам место, после д |
дну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена |
у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је д |
онако, како <pb n="245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђе |
меха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомир |
тока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с в |
и јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере |
.. оногај... развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци неш |
те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не |
ст нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јо |
n="12" /> хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред |
ате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женск |
калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити |
сор изговори шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тридесетогодишња релик |
оде у какву непролазну огромну планину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова гр |
му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... |
ном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво се |
, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хла |
или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно прав |
идрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> < |
упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А |
нима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не т |
но и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прот |
ише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полете |
ли сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће |
сим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, |
!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му |
ој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, |
ле љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му н |
орити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми к |
</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па она |
<p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир с |
кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо |
е кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје они |
да.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... |
Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препреде |
ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени пр |
па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га |
штавно, бесмислено, тамно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља |
гов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицам |
о сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{ |
hi>, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму |
!{S} Округла је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједна |
а пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па |
p> <pb n="170" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа |
ругог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема |
Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве над |
е умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико |
ући према сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весе |
к, над којим трепери чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкују |
ила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!... |
ву.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p |
мо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз |
много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је |
же се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврт |
трига«, као јединог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао ш |
звор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски ма |
д чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњ |
ашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да р |
...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чиј |
и <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p |
жи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко |
икако не могу изравнати са издацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији...{S} Био се ја |
ом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не |
стола за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац |
ћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, |
, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се ста |
’нако... јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне |
е чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— |
утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто м |
ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мисл |
је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како |
нео... ’нако, изненада пошо...</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери свом |
очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој с |
месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p |
а свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како... докле да живиш?</p> <p>— Па, једнако!... одгово |
андрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излаз |
... ’нако... промуца стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао |
.</p> <p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на ус |
страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања |
дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта о |
е пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће т |
у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{ |
не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад слави |
д се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвавље |
ло бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створен |
од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста!...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не опаз |
у и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад д |
..{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са же |
укочена, сплетена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругаст |
у руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. биб |
вају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одуше |
њи цензор велике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све |
ађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, сл |
овор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Заглед |
дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуч |
ији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно пар |
а мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима |
светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — с |
па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном |
то му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од ц |
ачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је он |
S} Милило се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све м |
окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, |
жнице?... где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је |
оји је седео према вратима, само угледа како се онај игласти револверски обарач диже... диже... |
у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе ј |
о... кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Наст |
торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на мир |
уму!...</p> <p>После неколико тренутака како изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она и |
бомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онд |
зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињ |
кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије мек |
а, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио од |
еши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може |
своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубом |
манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје упра |
да овако остане једнако...</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми |
, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... |
ту, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе |
г тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p |
ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца ж |
, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, о |
је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која |
убомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хв |
све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му |
и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је |
гуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!. |
уги, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме |
и, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19 |
ла би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>К |
, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она ц |
0_C2"> <head>II.</head> <p>Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он |
то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и |
дан другом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло о |
манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, |
одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну |
им зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мо |
, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци |
говара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије« |
јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори |
очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како |
има тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које н |
ој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани з |
амети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни д |
ела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и под |
</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки |
е само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утутк |
.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз |
момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујн |
а нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри ком |
сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, |
д се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натра |
кав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И |
ут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла с |
ле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— |
ад угледа како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају |
розорче, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се |
шикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у го |
S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се |
и, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се ка |
стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му игра несташан |
овеку живети како би требало!...{S} Али како су толики испосници савладали, умртвили ово слабо, |
покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И |
{S} Он стаде <pb n="123" /> запиткивати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:< |
стаде, такође уплашеним очима, гледати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се |
к, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и ди |
ђацима, љубопитно посматрати и слушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигд |
узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како су толики испосници сав |
нимљивим причањем коњушаревим, не осети како време пролази...</p> <pb n="84" /> </div> <div typ |
упила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукам |
угом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премр |
х мој блудни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n=" |
мати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан |
о муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> |
! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</ |
е малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шар |
месник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви |
авим путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!. |
, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим гор |
укчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> |
Нисам још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> < |
</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо |
и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ниш |
а да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и п |
ен монах, гледајући окамењеним погледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злосл |
и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице |
атрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао |
огу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи |
> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ј |
славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа |
е исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо |
али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пр |
ра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати |
пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам |
{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> отворише шталска врата, како вича |
су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} |
... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто |
и по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Ч |
ману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче см |
ома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је св |
то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако |
већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је с |
грнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} Колико је воде пр |
="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, |
то време Василијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пре |
у <pb n="87" /> манастирском.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, гд |
згледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају з |
Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с |
са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој |
лину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова |
ох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја |
асветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми |
се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: |
његов глас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у |
е истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо с |
с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— |
пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и |
уша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако как |
па врату, или котарицама преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По ман |
а овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Ј |
о је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он д |
Леонтије отпутова своме крају...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно ист |
а онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући с |
њих, околностима и положају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, срк |
апама, добивеним на крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме ј |
једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком л |
рекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана трава после про |
гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се д |
се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да |
асто борје, и кад зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља |
игнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене |
ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави св |
онтија.</p> <p>— Нека... нека... замуца калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу |
!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« |
гачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром па глави, испод које се про |
и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, п |
илоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико старијих, зрелих људ |
.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа |
тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, |
и ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе ви |
док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S |
и су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb n="88" /> че |
животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до |
Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP190 |
ашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, п |
..{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута |
...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакв |
баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Ј |
p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из сам |
у, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са не |
шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у |
неражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, повезану на т |
још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско мест |
на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има с |
ња, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разл |
<p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по п |
нај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целив |
} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошкаше речим |
ј кући, одмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, са |
Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна |
заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... госта |
на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати |
што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послу |
у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било |
пак далеко поштенији од поступака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, т |
тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љ |
-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није про |
ди, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумано |
ришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове |
оже натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном кроз главу, и |
Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправише |
лога: нек’ се <pb n="168" /> види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љ |
односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном |
<p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопи |
сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта |
ије пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене с |
ну сврху... </p> <p>— А куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске |
жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне т |
авине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, |
нети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је ње |
ако дугачак игуманов монолог запрепасти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича |
рази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошл |
изгледаше много необичнија од синоћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један м |
га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне реч |
дбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна послушност према старијима...{S |
з велике усвођене вратнице...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слоб |
ед воденице.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узв |
једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{ |
е, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија |
рију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није м |
зариским <pb n="247" /> рубинама?...{S} Калуђери само гледају тупо, промрмљају некакав нејасан |
слободније шале, доскочице, песме...{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком че |
>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арсеније стаде сипат |
мара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и клим |
че мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад. |
мах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, избрисаше бркове — Василијан |
епуних јелом и <pb n="229" /> пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{ |
н и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површиш |
охије...</p> <p>— Попови нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> <p |
есу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки |
селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Л |
</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па |
у се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описује с |
тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, |
.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе |
д отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василиј |
ази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А и м |
оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са |
} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Об |
>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино м |
ири исплатише порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До |
. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је м |
и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, не |
сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, одг |
, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха |
а пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа |
веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бе |
кле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и |
о манастирским парохијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <pb n="210" /> < |
е <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{S} У |
г својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="89" />, |
...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, |
спитању новокрштенога.{S} Истина, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да |
исао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио све ш |
бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, |
та...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапатом.</p> <p>Отац |
хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по перилима и |
идиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> < |
А толики светитељи, што су били прости калуђери или игумани као и он, како се они посветише!.. |
лимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} З |
.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слаб |
ке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да |
рати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, та |
ојима манастир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе |
и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, н |
уман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали с |
У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку |
рати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта |
ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа нек |
е, састављајући у памети питање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна дост |
гледом привуче себи један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци |
и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим ви |
гра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, послушан <pb n="146" /> и по |
реплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета.</p> <p>Врата се л |
Архимандрит, од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по |
ено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се ле |
итав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на |
ије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се |
ориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вешт |
се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па с |
ним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се |
старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит |
Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; као д |
ега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се калуђериш !... сутра! одсече игуман љутито.</p> <p>Вели |
ом хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вес |
ја по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за пре |
, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерска посла!...{S} Завист!... заврши отац Сава, пл |
олу.{S} Састави се у богословији читава калуђерска дружина из разних манастира, која одмах заве |
ла ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се пос |
естано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, ви |
је обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго.. |
јасно извајан онај ширетски, специјално калуђерски осмех кад говоре са женама, које им се допад |
кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за |
купе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!... |
очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живој |
скорисна, искрена пријатељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, как |
ше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижиц |
а суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну ра |
у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново< |
ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, |
ења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рук |
чија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел |
на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве ми |
о ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...</p> |
ржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живот |
и код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Д |
што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста ни |
Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни ра |
ташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...</p> <p>Гле, к |
о су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте о |
нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле |
е ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њега па, напосле |
. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одврат |
ним очима, гледати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као |
ично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за њим |
е Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним ве |
ољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима. |
е међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S |
ар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваљ |
ом обреду крсти »погружењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то к |
у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n="33" /> лименим поклопцем, за који му р |
а од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!... |
ања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе |
ше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p>— Шт |
ати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S} Пр |
није, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. |
како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n="197" /> поплочаног, храма, и осим тога ј |
га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате. |
и врелом главом о <pb n="236" /> хладну камену плочу.{S} Одједном се умири, постаде непомичан и |
тока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика.. |
ћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вр |
деничари замоле помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се |
таве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупн |
е грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и |
а из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не ви |
Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава п |
<p>— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p>— Минера |
глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <pb n="160" /> коса марљиво углађена и рашче |
</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, |
з грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... |
Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </ |
ладичанство!{S} Округла је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно или лево, она сто |
ан га дочека весело:</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Права светогорска, од сукна... само да ви |
тија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, |
ене рогозине, вири половина старе масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бац |
ац Василијан сав предао вештини правити камилавке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је пре |
ђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на глави, онај весели и услужни младић, који |
е негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну ма |
бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и у |
боко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p |
ави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, |
а, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале |
з литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш |
, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћ |
оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошт |
/p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то |
Али његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, пр |
против многобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голија |
из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори он |
<p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем |
Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговор |
. ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се насме |
, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући у |
старим другом, натежући у подруму истом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као |
енасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, г |
се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо |
љење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући ник |
и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, |
себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p> <p> |
стир, сад је схватио значај »пострига«, као јединог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је |
ше се манастиру весело, »славећи Бога«, као што наређује црквено правило...</p> <p>После две не |
теретио огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држећи да то » |
чи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику д |
асте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развуко |
<p>Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} |
га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га п |
добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећ |
погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обил |
елики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: |
укњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну |
де.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави г |
највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими упра |
ако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, |
не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} Новац с |
> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <p |
лисну испред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и на |
црна прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут |
лице, пресамићен преко предњег јастука, као дугачка врећица, окренут главом руди, као мртав леж |
лбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p |
ано разноврсним, непрекидним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим за |
, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учин |
о на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само што се ј |
> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Макси |
ућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, |
е грцати свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се жив |
тежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!...</p> </d |
мах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно ка |
вом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена |
шају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједнако драгоцен и с |
т, тргнувши се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде с |
цима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</ |
уј! загрме сложан весео одговор монаха, као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у свет |
решнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте |
подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Прота раш |
па тако величанствено излази пред оца, као »цензор велике гимназије«...</p> </div> <div type=" |
се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред |
о сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Б |
у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија.. |
светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, |
! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја |
непозната, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали |
" /> једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једн |
мир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, него замоли |
попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све. |
! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p> |
шиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до |
цану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећ |
.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме и |
: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје млад |
зумрло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скораш |
/> <p>Отац Леонтије се најодушевљеније, као ’но први пионири хришћанског аскетизма, предаде стр |
ицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се о |
хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да |
ословца, који са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљ |
е...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око се |
сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом дец |
зи и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раш |
го, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај |
ија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у па |
у се иза стене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубо |
жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као |
му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одг |
из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху |
а ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило |
} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, бл |
послушност према старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> |
авна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, |
о слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што |
</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио |
ше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и |
/p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају |
тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут |
ко ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, у |
> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за т |
о од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> <p |
му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је |
о дугачка врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под |
а да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смр |
ријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела п |
таром другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виш |
годници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону ст |
тили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то п |
ју <pb n="193" /> узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одј |
и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није |
трахотне слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> |
} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљен |
ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од |
дно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Нико |
писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n="201" /> апостола Павла, те се о |
ир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако с |
руза...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се |
о, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на |
дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћу |
окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава...{S} А по ст |
1" /> <p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао |
ачају српских манастира, које говорник, као увод, напомену.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одм |
е.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свиј |
ратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и |
им ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво |
велике ћилибарске бројанице са крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из к |
> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љ |
бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}К |
ихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жуд |
руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> |
нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго. |
помена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравић |
дно лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, о |
ем благовању.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе |
ети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом |
како сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, пот |
дна црквена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на више, гледајући у тава |
мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети су |
јиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се |
<p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из |
ају победнички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају |
непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>К |
а и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антониј |
знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, и |
одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као д |
домислих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз сте |
бом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само бл |
мерености...{S} Сваки се осећа испуњен, као електрична батерија, неким веселим одушевљеним осећ |
е одушевљено-побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватр |
подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњи |
то му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ниш |
о, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако |
ајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетено |
сор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« |
нствено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто за |
воју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, |
А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само как |
исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман |
ња пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче за |
мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу |
ћ младе јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Ве |
{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Не |
ст улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блист |
е врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништ |
угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опа |
дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, |
к задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после п |
еђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега т |
то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, уп |
мо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и мо |
пет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи |
кненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од деб |
а.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком д |
о до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо |
и па заборавити...{S} Треба знати цело, као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S |
та се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чин |
ке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћели |
закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући |
ично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско!...</p> <pb n="183" /> <p> |
а?!... проговори архимандрит изненадно, као после тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост. |
{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже |
, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет по |
«... говори Љубомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, са великом милином на срцу пада зе |
ликом само трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беш |
...{S} Леонтије горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S |
вања проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно праз |
му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, |
а свима својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни |
...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то |
ца његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници.{S} Стид г |
ирске затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} Архимандрит, у |
ити.{S} Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена д |
престо, одговори Максим мало набусито, као човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} |
слушају, стоје као приковани за место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити |
дубину небесног плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно |
њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа с |
ојих давно порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који |
е црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И с |
Хм... оногај... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре |
ла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} |
лу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гл |
покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S |
езено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге при |
луђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, т |
колна лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом |
ео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она пла |
, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Изра |
монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, бра |
или.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали |
ру Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно п |
вањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти |
пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреосвеште |
вши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није |
му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш п |
ци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и раскло |
лемом наде на спасење; да прима палију, као обручење великог и анђелског образа; да се обува у |
реме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провл |
сти, Леонтије прими управу манастирску, као новопостављени намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пр |
и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно чи |
имир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...< |
а, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро. |
оласто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутст |
гог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и н |
во, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div type="chapter" x |
љом лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана трава после пролећне кише...</p> <p>Само п |
} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више ро |
сподњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у |
ретлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у п |
ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његов |
у блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> |
у, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одс |
ка...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије с |
, па...</p> <p>— Јест, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А |
се постепено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот ц |
додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га |
чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ћ |
ају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш он |
калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и свако |
а пила и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекн |
, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S |
ај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и други угодници.</p> <p>Архиман |
.</p> <pb n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, сл |
група учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што м |
лушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они |
лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато |
и одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младић |
p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао |
имир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да м |
аморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <pb n="123" |
жег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, о |
86" /> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игум |
занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш |
о</hi> живе, него само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе ј |
у довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као волове... узвикну он напослетку и искочи иза стола. |
свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар » |
сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{ |
му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве |
чар.</p> <pb n="158" /> <p>Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаес |
а.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, |
загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћење опаз |
а лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод ико |
ислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта г |
а, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати |
под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица, која сањалачкој души у |
ућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} |
хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена погледа кор |
S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио с |
је провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише вес |
дичанство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну р |
апно израђена црквено-словенска писмена као у неку светињу.<pb n="126" /> Стаде превртати листо |
рзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обр |
ада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи једног осре |
ља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, са засуканим везеним |
његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике м |
сеније запрепашћено погледа игумана, па као утучен његовим одговором, обори очи, преви се, поне |
но прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у |
све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и ве |
радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући с |
мишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по ст |
ски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који н |
Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој |
полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у |
је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и виш |
а му се још једаред Велимирова породица као у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе с |
се умири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућности да се н |
леда се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га |
поведа, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да с |
ноћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="161" /> ур |
загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не кр |
о опазити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Је |
близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} |
ед које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, п |
и, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није пр |
школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако исто да подигне једн |
то јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, ис |
алих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то ви |
ледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни к |
куће, убијају побожност у народу, служе као легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се |
и као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га |
— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" / |
укчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих |
н стаде осећати некако друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S |
заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... ка |
они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, као човек, који очекује последњ |
ти, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то ва |
ика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па с |
у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Шт |
год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте |
. севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као д |
у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог д |
е <pb n="144" />, у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девој |
удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који |
.{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљиво |
амо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... отверже всјех имјенији, и ше |
тиру »код господина и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта кува |
и и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите. |
Лежи тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S |
е Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{ |
јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са о |
имир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан |
ао тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман |
нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио |
удски поглед председников, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Св |
ене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, |
иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под |
е језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни |
стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S |
ти к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсен |
те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили н |
на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узб |
необичној побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му с |
тије се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као св |
јекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, |
ири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним погледом у прост |
отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима с |
е му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе раз |
е ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови |
ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n="41" /> <p> |
а, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, м |
Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{ |
сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Њего |
а коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину некол |
није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у р |
топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много |
омену, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер прого |
погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p |
екаће га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкч |
орно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва |
јући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p> |
а бледећи, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задр |
куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се ус |
његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није |
овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прел |
што су били прости калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише |
Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг |
е тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па г |
еде говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му |
је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, ве |
, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовин |
које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Хр |
. високопреподобни оче!... стаде муцати као у грозници.{S} Никад..</p> <pb n="107" /> <p>— Штап |
е је прави живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и с |
руго, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, |
сет један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми ј |
ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити |
ве ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње поседет |
м.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, |
рао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, та |
свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и о |
атија монаси, сматрајући последњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, уб |
, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо |
е општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута ч |
з неколико тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...</p> <pb n="234 |
<p>— Вршим све његове заповести, живим као што су живели његови велики угодници...</p> <p>— Зн |
укна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом |
ка, прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...</p> <pb n="234" /> <p>Леонтије с |
ина.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве ус |
ећину, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће н |
санчета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом младом кожицом, испод које прови |
p> <p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, испра |
кнуло се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком донесено, настаде сасвим друго, ново |
Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, сл |
е очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!. |
мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Т |
кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него с |
S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавин |
љено од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} После... кад се |
лости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога |
екшао старац, постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела |
ше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем |
чној души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само |
а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља ле |
богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је |
за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан вр |
о и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран п |
ди обавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавк |
у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања со |
, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!... |
мевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би |
ајсторисано, намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непоми |
ма, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} У |
д цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се |
је разумео задаћу живота онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишениј |
ике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S |
е нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст... |
Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, подстиче мисао на ј |
мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} |
сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, |
слу морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, |
</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак |
ле, дваестогодишњи младић Антоније, леп као уписан, обучен господски, води за руку своју једину |
И она дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се ве |
о пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се |
но све !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријућ |
</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p |
а гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим т |
Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељ |
{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклони |
е врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадис |
ен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрач |
одједном добише непрегледну, бескрајну као океан слободу!...</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... з |
скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се |
трига, њихове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутов |
а шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Б |
ела...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих |
у.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није |
у »ношчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S |
о ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гња |
ола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</ |
чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...</p> <pb n="50" /> <p>Од ов |
му чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, п |
самој неправо дахнути душом слободније »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} С |
То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.</p> <p>Кад |
сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Д |
дједном се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, наб |
чима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, к |
а утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и |
ли? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и |
ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p |
давши Љубомира: трчи... газдарицу...{S} Капетан дошо... кажи.</p> <p>Љубомир једним кораком уск |
бе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капетан !... трчи...{S} Газда зове, па затим излети нап |
p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђ |
ји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и траж |
pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто с |
у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда |
камче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако |
господин-капетане ?... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигн |
S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака. |
није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреде |
онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама |
ту докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«. |
ажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин-капетане ?... изводи механџија капетана на доксат и пок |
е по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... са |
ир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако |
поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јас |
д, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне г |
де коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— |
ну, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то та |
>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир понови задани му одгово |
радат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошап |
лој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у св |
ог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло ср |
ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје |
улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А |
и, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаше целе, изиђоше изван капака, |
промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</p> <p |
Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, јед |
црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и |
pb n="158" /> <p>Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестогодишња |
Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор н |
влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> <p>Суза за |
ом преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота |
са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њег |
бесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се н |
тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; в |
нака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — |
подине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" |
својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице |
«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, кој |
сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак <pb n="56" /> прошлих срећних дан |
га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затв |
аним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дуга |
Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију стр |
човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{S} А о |
чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај |
убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која кис |
пне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављеним џубетом, поду |
pb n="134" /> <p>Прота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да |
— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што |
онесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта |
{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати |
рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!...{S} И све |
а мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрне |
за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир |
а се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати |
посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очи |
тног текста, са сипањем необичних имена католичких и протестантских богослова-научењака, некакв |
опушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који |
других састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одр |
амо да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним потреб |
е, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим от |
ог манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управ |
ипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикну значајним гласом један |
ли га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао |
двратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече |
уком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгле |
" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га ве |
ј груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обр |
— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Арх |
ије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n="181" /> <p>Отац Василијан им |
могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижн |
ш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша |
азни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда |
" /> сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, к |
мо се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио он |
јући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао из |
њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите трав |
засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под п |
ије спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за |
га, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим п |
сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> |
н дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио не |
се друго парче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан н |
вце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ствар!... |
, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> |
и рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед прели |
»симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те |
с одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све пос |
. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку |
па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двад |
он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S} Пропаст!. |
неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једно |
к, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чук |
сто на његов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се к |
ом величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај о |
вине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разноврснија и шаре |
ој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а |
љено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео он |
и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкар |
дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бр |
па млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки опремљена и намештена; насмеја се његову страху |
!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекоше обилним мл |
е — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гр |
да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Та |
ије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе се |
укну, као успавана трава после пролећне кише...</p> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта |
у почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе |
уморнији од влажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио пре |
ћи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо |
.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p> |
пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немоћно у стр |
мир, гледајући три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека иг |
а...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као р |
уком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни м |
миљено место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Вел |
д оних честих малих воденичица, чија га клепала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти |
сте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се ре |
о слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говорећи гл |
.. узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и по |
и, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се не |
о.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, слав |
мешећи се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну главом, гледајући радознало, шта ће враголасто д |
њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а није б |
трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и ка |
ало то питање, него догматика.</p> <p>— Клисар, брате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каж |
зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игума |
него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, потер |
онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? в |
ни на ударцу игуманова страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман |
нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав гром |
боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мис |
... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли |
, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај господи |
, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку зна |
, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта |
— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, мо |
јни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} О |
и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмакли |
елом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту с |
неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Ја |
читеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један им |
сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разуме |
ац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, д |
, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већо |
ржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло аптовином, поврће у градини |
веде Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи. |
е планине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и |
о се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне ци |
у холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне |
ом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграл |
у живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како |
смрти архимандритовој, предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде сво |
окосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се прибли |
одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуш |
велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна |
атови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> х |
неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одборници, сељани... лармају и гледају да проп |
требама: свећа, тамњана, <pb n="205" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му д |
.{S} Преко четрдесет листова.{S} Читава књига!...</p> <p>Са великом побожношћу и страхопоштовањ |
гу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај |
tle>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све |
де је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, |
ти прстима по дебелим томовима црквених књига, разгледати урамљене ликове старих манастирских а |
побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, д |
стајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он стан |
еде, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb n="217" /> <p>— Видиш... искашља се он и |
мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све |
етурајући тамне листове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким |
сто, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, |
еврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело |
на ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и жи |
ише не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... реч |
на жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије |
а је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Види |
5" /> на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.</p> |
а, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, |
и искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?. |
жљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Ниј |
S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се |
ир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се |
у главу Љубомирову, архимандрит наслони књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... при |
у залогу на почетак животописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињ |
Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, |
а, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и |
ји казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листова и прочита ј |
да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запи |
ије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу |
, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе |
ха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на ко |
акне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачк |
је...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномер |
оје му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је пре |
nt> <div type="titlepage"> <p>62 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 62</p> <p>ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ</p> <p>РОМАН |
је ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је |
и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у |
аучењака, некаква причања из реторике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постајућ |
јури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима цр |
оглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на с |
м и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних вр |
не очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} После стаде својим суседима |
а, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар с |
да професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, |
омогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интере |
>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— |
, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом к |
Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме п |
собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од игумана, море |
доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у ов |
увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди |
ласто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница |
весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду |
<p>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</ |
ицу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то |
њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело |
а!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} |
p>Василијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови мож |
запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да |
веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава с |
о сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов |
пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге о |
— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-х |
...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!. |
а...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и |
/p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха |
е доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћу |
ком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је с |
ше...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остад |
ма газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духов |
жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових |
вала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином у |
ске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искуша |
ледајући по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензор, одговорише неколико гласо |
ране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> |
и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кме |
нуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од |
ко?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити доне |
те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не |
То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном пев |
омену њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... високопречасни! трже се Арсеније и погл |
е иночког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашн |
ш сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одгова |
на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, ј |
за самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и и |
није... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гл |
ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.< |
знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђел Прокопије.</p> <p |
викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, |
ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али нем |
обама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сач |
ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у |
сам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— |
мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, |
људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега |
чу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га |
p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне |
ослуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и |
сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра к |
ве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповес |
тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће б |
та се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зн |
чицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, на |
но-побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотр |
материјалних рачуна, <pb n="85" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском жив |
увши неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима |
сио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи |
фицит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, |
{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах.. |
Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не |
е бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} |
ног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а |
а бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кади |
, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да |
ече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом |
аву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благи |
а: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— У |
ршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S |
он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да у |
мрти своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека оста |
/p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царст |
> <p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«.. |
е у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у |
од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друг |
ан мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута ч |
ксимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неиз |
се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите... високопрепо |
опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога кр |
естогодишњака, а онај озбиљни господин, кога већина гостију почешће погледаше с пажњом и поштов |
гледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, |
туриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте оч |
си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то питање, него |
е и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то |
едном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да л |
<pb n="113" /> држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно |
...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије |
не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кра |
навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњен |
иложници... <pb n="178" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну сврху... |
ре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати м |
им путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за ч |
бло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или сто |
убомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, р |
настиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »оби |
питкивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, но |
ким, изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се н |
ите, очувала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} П |
, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он з |
х...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се |
туљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке деб |
јапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко |
, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{ |
гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И т |
он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена |
корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпоста |
н неким особитим наставничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о з |
з пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе. |
не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из испосн |
а последњег <pb n="12" /> хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како |
д прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одо |
S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како |
тије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско |
ико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе |
аиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемирише |
где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сватови, |
е.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, о дел |
целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према врати |
р, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се |
ри калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, п |
а неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изи |
каква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И |
де виљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о |
розбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василијан поцрв |
ије те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њ |
ање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} |
то шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини м |
ава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник мал |
во.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p |
им ритерско-романтичним околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногам |
он прескачући једну врзину.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу |
вљајући често недовршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински. |
с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Ни |
љива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мр |
о... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...< |
за продато имање...{S} Сестрицу оставља код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха н |
гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он |
p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо |
ији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <miles |
у то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се и |
н и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} После свршен |
то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и преп |
ветом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, уп |
омир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{ |
{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она д |
упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чува |
ао прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богос |
звуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да |
о бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда< |
е тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А |
{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме чарап |
боравио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, т |
се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичај |
крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере д |
ајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, |
о неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се |
а проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружајући |
е свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љуб |
осподиновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихов |
амо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p> |
жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још |
јем реченице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност св |
а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> <p>— Ух |
ише само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p> |
исети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ |
нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мис |
је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, |
е, већ четири године, овде у манастиру »код господина и тако... рачуња се као куварица«, али пр |
те краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филоксеро |
набраном као павлака, заруделом младом кожицом, испод које провирује месо, што се топи у устим |
апа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је |
тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђа |
Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, д |
се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој |
е јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а деч |
жећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим јези |
се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чувари |
<p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај са |
8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала цел |
одолина стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у |
мо сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из |
није био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи и |
воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, спорила је право мана |
покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље |
у; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он п |
пу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дв |
дузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у |
b n="196" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске |
да.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам |
о ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га |
и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни т |
у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњ |
о на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је |
лог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...</p> <p>У Љу |
бођен, сетивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из |
, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на |
њи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, |
калуђерска дружина из разних манастира, која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S |
черње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи |
ве муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела ос |
беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешћ |
о преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, про |
танка као паучина, провидна измаглица, која сањалачкој души улева неки тајанствени смисао...</ |
већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од ју |
ај страшни догађај због трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, х |
но целивање светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељањ |
че у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>У |
е, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен про |
гура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табач |
о <pb n="195" /> преко некакве границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, непознат |
истој, невиној, скоро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажах |
</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији по |
ену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трља |
<p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шале и как |
> треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку |
и се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима |
здарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседни |
е, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена |
је, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је |
таде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Д |
да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и тр |
ало у оној празној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у животу имала једну |
крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је н |
зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је л |
наслађујући се чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале бу |
ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које |
узвишеније, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше. |
мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње |
посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, п |
S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да |
на, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</ |
к се жалио мало на претерану побожност, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика жив |
и његова урођена побожност и скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последњ |
ма волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад |
езразложна, урођена женска љубопитност, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче |
и пажљиво.</p> <p>Гост објасни потребу, која изазва појаву првих хришћанских манастира на исток |
: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз |
екорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазевима по зеленим врховима др |
м поврћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном сваког |
случајно погледа домаћинову босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га за часак уми |
сли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} |
вном храном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детел |
на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадн |
нуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови много |
{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај |
се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости м |
и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! |
учило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у с |
елу, озбиљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена |
па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране из |
S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао |
е...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити кр |
да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n="106" /> |
око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не по |
осматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манас |
.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, нег |
а друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, посте |
сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар |
тирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади нам |
ман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не |
а црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу.. |
великом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, |
ајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако леп |
ико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком св |
а значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуг |
у се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра |
коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњац |
у собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: |
и или новембарски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде свој |
човечје чуђење над неочекиваном појавом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога ч |
не могу изравнати са издацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник |
.{S} Сећао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безуслов |
ао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако оби |
тије се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n="226" / |
управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоски |
ор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светло |
, полутрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман |
калуђерски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна |
га најбоље обавести о свима променама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам годи |
урово деспотско понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незго |
и другове упознао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са цркве |
шта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању |
ко необично због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Макс |
ко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог од |
Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и |
настиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, ка |
љене фразе о значају српских манастира, које говорник, као увод, напомену.</p> <pb n="175" /> < |
в, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— |
<p>Игуман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, |
т година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збо |
о многим ситницама интернатског живота, које је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title> |
а, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом |
узвикну она, вадећи неколико марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај св |
сами гости затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас п |
себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном добише непрегледну, бескрајну као океан с |
ори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.</p> <p>После краћег времена по |
че тетка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај |
промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књ |
шње идеале, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на с |
ресто, говорећи гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно се |
пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну |
бету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, |
вати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз |
је.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од |
убомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он н |
подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загле |
лазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушк |
гледајући огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опкол |
ка.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре |
кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољн |
> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и с |
девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е |
може му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} За |
во, скоро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље |
Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око |
изређа неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем |
ачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунил |
вани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендат |
на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна |
оспода шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се сме |
и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запит |
и властеле српске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући многобројне манастир |
ашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на м |
еце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце |
ње и речи Господинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и |
гледајући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у цело |
он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> <div type="cha |
.{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су |
раздраганом, бескрајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност његовом досад |
дуго... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много воле |
ликом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јас |
довима, чупкајући лишће са <pb n="2" /> које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, др |
а том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске св |
проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола оч |
Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада же |
.{S} Најобичније појаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну |
мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, од |
вјешченије« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат св |
, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја теб |
ирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љ |
авукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да |
како река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини |
з, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p |
ласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплину |
м »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим оп |
са неизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађ |
ле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »слав |
га...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема т |
ђер, са великом шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно |
авлака, заруделом младом кожицом, испод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда |
на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— И |
де вековима, док сунце сија...{S} После које стотине година, од неограниченог права над селима, |
задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S} Требал |
...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако |
наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте које дебело младо ћуре... почиње наређивати полицајац.< |
без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не з |
ново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и неста |
уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и |
ене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" |
аје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све |
на шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игум |
е иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена рад |
готу представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поно |
а му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманово питање, па одједном |
мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај.. |
гог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски |
се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не |
стиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о на |
ли се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом стар |
стави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити... |
руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> |
ешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде т |
че и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говори |
х врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградо |
ачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је велико |
љену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце ф |
ропали смо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и о |
</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћ |
уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој страни ходника, претрчаваше од једних в |
ази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпеза |
, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима. |
Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обича |
и; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода |
али је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p>— То већ не |
.{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека каз |
рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубо |
ице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад |
так <pb n="56" /> прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стан |
Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не п |
шље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повуко |
ди се расклопише, пропуштајући игумана, који се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млек |
и за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар |
умарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за ка |
них на полусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да г |
е опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p |
се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нервима читаву струју некакве нов |
уће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и д |
нама чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи при |
ан сиромашног Преображенског манастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потр |
. и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, |
ог глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимн |
се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n="200" /> јеванђеље: »Рече Господ: љуб |
се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на |
рдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја |
а: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигур |
м маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго вре |
зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> |
еник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, |
а ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, и |
ебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом...</p> </div> <div t |
р младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он позна |
жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, |
омуца он, стидећи се учевна богословца, који са самим владиком путује, као што се обично сви се |
ашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ов |
> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњ |
и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де |
е од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражен |
необичан, нељудски поглед председников, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај пог |
не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погл |
го онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифо |
творило у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра. |
олитве, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како |
е <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, |
аде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу |
овог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> |
<p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше г |
и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, к |
решном пожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот |
чекује и испраћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да с |
разнични мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис з |
и разговор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види |
д ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају прописно школовање, напрежу се и често пута |
алонама.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка окр |
ите нам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господи |
е велики уљаник у манастирској градини, који на свагда истрже одушевљена Василијана из наручја |
е да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова име |
шале, доскочице, песме...{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут |
е веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="1 |
...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже |
се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или |
боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како с |
настир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празн |
е гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад |
па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p> |
рема ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тр |
ушним погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио. |
дркћући вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема д |
о животу свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi> |
тоје као приковани за место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути |
н га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну с |
, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се ут |
јући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према вратима, само угледа како се онај и |
сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи |
реја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја зн |
лоњено на чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чем |
дговарајући му <pb n="164" /> погледом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман |
махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, нег |
S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... |
та и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{ |
и, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>До |
Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p |
уварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност |
есме? запита игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да |
самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одск |
м новим, јасним, декламаторским гласом, који одјекиваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је па |
Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми |
етлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре |
јих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не пецне своје кал |
амо један озбиљан, средовечан господин, који <pb n="171" /> је непрестано ћутао и понекад се см |
е веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{ |
оволиким имањем, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати крај игуманова разгов |
копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео |
зненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, млади |
икао на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, |
значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Ник |
се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p> |
ало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="189" / |
исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га иск |
рвог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави |
сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још си |
и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешко |
них планина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блист |
непознати му, чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? |
ајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, |
е била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величином и |
еда бесмислено у пространи шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после |
а страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чист |
аплатити за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озби |
чини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу прокл |
на глави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве ка |
олан, очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и хитао право висо |
том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући д |
чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се по |
по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме |
, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше |
е од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отв |
настир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким |
е прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо пос |
је морао додавати ножнице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прим |
н, познавши свога школског друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? п |
иво, са изразом <pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је |
у покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> < |
аци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина |
пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашат |
дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу |
на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обеш |
вањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, |
пет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чув |
Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, сво |
вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која |
, дугачак говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица. |
са <pb n="33" /> лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа та |
и он отеже промуклим крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не зн |
.</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознат |
игуманова страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</ |
тадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А |
ватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмеј |
ш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружи |
види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> </di |
врљике, заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав |
, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије... |
ајмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није ве |
би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена зан |
гарским односима, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном тихом разговору.</p> <p |
ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како |
д нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а |
и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> |
ласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и дет |
овом изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што |
оро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S |
се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли |
и гласом нарочито на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на |
н шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учи |
е од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посл |
знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и шт |
о утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити |
аљено видело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој |
сним бојама далеки пространи видик, над којим трепери чисто светло небо; како се весело витла у |
ли треба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређ |
ђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати ч |
аквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно... |
уће задовољан, пресићен свима понудама, којима манастир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђац |
! привикаше и прекидоше говорника неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> < |
налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — твоје домаће расп |
реливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет |
де на какво ретко, необично старо вино; којима управо, чим се помене манастир, одмах замирише у |
е и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа... |
погледом, превртао је прве листове, на којима беху »предисловије«, некакво »извјешченије« и јо |
андрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, |
} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде |
да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мај |
раље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или ц |
пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, |
отице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p> |
у и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} А |
вечни напори, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок оста |
погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно |
се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.< |
е, покапане воском листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијан |
у већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађе |
твори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, |
да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо м |
лупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше г |
гов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, |
иљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о мана |
ми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге п |
тена, са засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по хо |
но и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пут |
и пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски казан, или се |
ев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је |
дубока речна долина, по <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а к |
ону црнпурасту ситноглаву женицу, према којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад год м |
бора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глуп |
андрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владик |
јци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи после |
теточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе |
ом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црв |
ости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме |
ећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некако |
ица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из |
»дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачу |
»Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не г |
све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n="263" / |
оз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на вра |
у ни најстарија кристална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сут |
еха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали раз |
изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, пи |
еликим прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромне заслуг |
му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n="86" /> чувао |
ува некаква тридесетогодишња реликвија, коју би <pb n="173" /> сад требало изнети пред госте, а |
м тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодишње вин |
редни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници |
ва пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у вели |
оду, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом |
а крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и |
се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и ка |
е у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Д |
Нови инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном |
е заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отв |
ен и очаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p> |
ивљим задовољством ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— |
ом тешком оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да |
тканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе |
дна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> < |
пта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, пр |
, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је да |
глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли |
места исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рого |
бима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, па п |
а се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се успр |
олазе разни путници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа пр |
о необичнија од синоћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кро |
ни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућанством и посла својој кући.</p> <p>До |
} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n |
кине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се ма |
ећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настад |
упачних дубодолина стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велик |
S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама за |
говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отвор |
ри путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S |
истрже одушевљена Василијана из наручја коларске вештине...{S} Зашаренише се међу стоком две не |
јпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, н |
ницом...{S} Па долећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, што их г |
<p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно |
ући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај |
ељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, с |
p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Б |
превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, |
вши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку ре |
о.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одсуд |
ене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} |
во, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... |
толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} |
26" /> Стаде превртати листове, да види колики је животопис...{S} Преко четрдесет листова.{S} Ч |
, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— |
донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Т |
.. али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога б |
лавну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{ |
та, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њ |
итељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњ |
израчуна Велимир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах поглед |
своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; коли |
х страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа започето и напу |
есеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се |
јном кућом.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, гор |
еног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао...{S} Да ли |
т како управља овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и н |
вршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док |
јући се да самим очима покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</ |
е углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена трајати његова привремена управа?...{ |
.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и |
е!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, |
е сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb n="88" /> чега донесе из парохије и предаје |
{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S |
лада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толик |
га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> |
, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде |
воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам |
земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После десетину година изузето је |
амо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина з |
>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb n="158" /> <p>Дивна, |
зи по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И та |
заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима, доб |
рама, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапор |
о <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене |
а све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за будући живот...{S} Све ће се |
облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман ћутање, |
гури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже |
о изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте |
охватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> |
пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне |
и:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И деведесет комада угојених свиња... настави прота, али га игуман п |
, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји д |
лу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати му сн |
вена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слев |
навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе ка |
не и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола |
вана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинс |
викну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p> |
дуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетан |
косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше |
ска, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси ос |
о... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, |
И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео |
А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?! |
дговори Максим мало набусито, као човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у кој |
мејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито међ |
згледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато |
едеља извукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пол |
а, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па н |
инчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте |
осле краћег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја |
гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је т |
и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од је |
у он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... |
ласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџако |
стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па ево |
им и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пу |
каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији |
? пита Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си д |
S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кров |
то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па |
удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} |
, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира |
а не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и пап |
и, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, |
к, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> <p> |
адахну их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" |
реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена |
ћима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а |
гледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живет |
на...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... п |
по-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадо |
еколико тренутака како изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њима с |
ло се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, |
е зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; кочиј |
је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без |
е Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, |
и па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све ч |
могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb n="184" /> <p>— |
е оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше |
пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, с |
играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као |
шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, |
бичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« |
!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако женски, без |
.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не |
вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, |
а, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно |
<p>Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџи |
то око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p> |
шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу к |
пца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети во |
приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> отворише штал |
оћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некад |
а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнув |
ком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S |
>Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур |
мише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више н |
гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито сивим, окреса |
послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воденичарев.. |
е и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како време пролази...</p> <pb n=" |
} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо р |
воздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се некако сумња. |
сталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А там |
роким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску...</p> </div> <div type="chapt |
— све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је |
>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... т |
анастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у посл |
е.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="189" /> рукополажући |
а, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака с |
ви трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, |
поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црк |
тан дошо... кажи.</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и |
За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост.. |
/p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, уср |
едан за другим, погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости појурише за |
ка, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских воде |
е утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега |
се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном бала |
до...</p> <p>Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда |
у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљено |
у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Вас |
на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да |
од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, |
х дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најг |
ти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа започето и напуштено.. |
постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</ |
} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} Гв |
љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забав |
оже бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на |
тати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, н |
<p>Али ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n= |
го бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Све |
ег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, него замоли архимандрита |
Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за који |
хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па |
никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : „Житија свјатих; декемвр |
, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на пе |
ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе деб |
да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" / |
анске кадифе, камилавка; <pb n="160" /> коса марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлај |
затресе му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у к |
ко њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, |
, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом |
о непознатих места, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти теш |
љкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје |
>Јасеновац је брдско село, разбацано по косама горостасних, густих рудничких огранака.{S} Леонт |
у...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нека не |
м округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао нос |
овечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен |
иве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава... |
на четири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, проговори свечаним, јасним гласом:</p> |
онај празнични мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га м |
е све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у нат |
з село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дје |
нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
и, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе |
етвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <pb n=" |
ад.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки сто |
им одговором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично нек |
има никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Ник |
а, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би ко |
и пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слушајући причање Василијаново.</p> <p>Љубомир у |
своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман |
аст трсковак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око исте руке су омотане вели |
и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S} А |
} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом о |
а, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или котарицама преко раме |
весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме |
е дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са др |
другови наслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу.. |
е и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не |
ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе. |
јеним кострутним бисагама па врату, или котарицама преко рамена (како је чему време), вешт овом |
Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букв |
елом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће |
се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњу пр |
иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домо |
ушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, |
а медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и боси |
вено-црних планина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснут |
преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »шва |
авио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једи |
је.{S} У дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастир |
ије принесе устима. <pb n="163" /> Раде кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши усн |
жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири |
што показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизма |
шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, |
е.{S} Сутрадан, зором, привика спремном кочијашу:</p> <pb n="239" /> <p>— Докторе!... двојицу!< |
ан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замот |
журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милил |
етио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно ка |
а да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће... |
као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту ша |
оких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на б |
де погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже |
гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и о |
акао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гле |
на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој г |
чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било |
{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочек |
љиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... ’нако, изненада пошо... |
руги рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десе |
шће са <pb n="2" /> које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладов |
по стричевој <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају. |
се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по т |
мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је |
и веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу |
, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.</p> <p>После краћег вре |
ца... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, и б |
амењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо м |
о онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p |
мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор се |
на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За ар |
стави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на до |
попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне |
ке.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и доведите |
се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због јед |
е... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, о |
залогај.</p> <p>Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву |
бомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— Сток |
у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом... |
преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је |
тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, ко |
аки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим о |
ина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, кривудавим ч |
ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимов |
<pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој стр |
уше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре |
ња свега, па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} |
анин, који не имађаше стрпљења сачекати крај игуманова разговора, — после, кад укинемо манастир |
јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </div> <div type="chap |
..</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи ча |
рам обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе |
ао некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштв |
.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче < |
омна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји м |
апоче проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење |
ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманово п |
е ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љу |
р ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} |
њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећ |
лаве, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже |
ском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће |
а.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и н |
о, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим обичним равнодушним погледом и за |
н нагло окрене, те се црвено постављени крајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свиле |
љено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она т |
Игумани се значајно погледаше и, самим крајевима очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не гледа |
огозину, повезану на три места исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из гру |
а твоје...{S} Прота нарочито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност код свог узб |
лости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу његове душе, светлуцаше слабачак пламичак наде: |
му муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отм |
како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испо |
, старешина Покровског манастира, испод крајњих рудничких огранака.</p> <p>Отворише се врата, и |
о остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, с |
непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, пре |
ди све послове, Леонтије отпутова своме крају...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село |
его што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена |
таницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и |
за му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ће |
начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на к |
вина старе масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу |
уг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на |
чву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморној нејасној тами, на једном успр |
великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед |
има променама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за |
беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на ком |
то не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено видело, те показује гос |
и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S} Од врат |
"249" /> сад убогим споменицима српских краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте с |
, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори н |
ладиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчренијами похо |
} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицама... и он изређа још десети |
Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пр |
једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга |
слетку отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући на четири места унакрст, меке, д |
ађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно |
апутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ов |
ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свију епископа за твоје |
има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад |
ти за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господи |
едњи дах...</p> <pb n="246" /> <p>После кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсен |
таде трљати очи песницама.</p> <p>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хт |
први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} Али |
да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне с |
ко ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече к |
азији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их дост |
, које се приближиле води.</p> <p>После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаниц |
еки пут прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на ме |
огу...</p> <p>Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио с |
еда по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</ |
{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је тр |
полумртвом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа... како бију дамари јако... како се срце |
азаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише необичн |
повима.{S} Иза њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде В |
неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је |
шен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> |
х поломљених столица.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за |
Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних |
какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би др |
еби гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Опет |
, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они н |
угог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао |
ао да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} П |
му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен |
а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p |
Антоније имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је н |
оме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом моча |
не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијо |
{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од |
е размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И |
о се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равно |
старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме духовном оцу |
ином; по ливадама чупкају спржену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелин |
лико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови |
их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски казан, или се пријави к |
рекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он |
и како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима неш |
расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји, углављеној у двоколице, пресамићен преко предњ |
пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе на дв |
еђу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што |
н гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, три кревета! з |
Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му |
о да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства |
луђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво как |
...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нис |
настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се с |
е — против црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који ни |
ђеним изразом, на оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљив |
глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Приче |
ј пута, прекидајући се понегде сниским, кривудавим чаталима старих, поцрнелих, полутрулих врљик |
лу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена црквено-словенска писмена |
, у порођајним мукама, проказује правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и настав |
оту.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: свећа, |
шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!. |
та је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око ме |
ако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, п |
становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман |
иц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу ба |
"30" /> <p>— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капета |
ледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се ш |
он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Ње |
и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто |
ши <pb n="71" /> зубе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, |
..{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз |
о ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неус |
да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде. |
зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее |
p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно п |
дно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерс |
блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир |
из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скач |
Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, |
расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокења |
таро гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетн |
д је, пре створења света, својим оштрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да |
а мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази |
} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и |
ајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја |
ном мишљу, <pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час ра |
доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и |
и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовица, са којом је до сада од шале истери |
у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним просеченим путем |
о ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених веђа и посма |
ет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У ово |
прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем«...</p> |
.</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1900</p> </div> <gap unit="prefa |
па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја ил |
к и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да |
разовање.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, |
едили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада |
ласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, ка |
зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени густом шумом. |
Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову! |
илио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем по |
ивала, шиндра поотпадала, и по избушену крову прелива се беличасто сива маховина...</p> <p>Зар |
а, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шале и како гово |
а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена. |
е знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела |
чајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Д |
ва не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> |
на на врљике, заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше р |
рено, једним истим, младићским животом, кроз неколико часова постати сасвим <hi>други</hi>... б |
<p>После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила |
ежава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као ватра, д |
ри главу и одговори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Ка |
жи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велим |
етињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, п |
е за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не |
ш једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачки судови са чит |
3" /> сви тројица нешто ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато |
е...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад п |
једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од |
</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са гус |
кој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с ле |
. ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није она |
х од злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи |
дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит настави редом друга |
ути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, с |
н да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далек |
лико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насре |
оване цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и ма |
мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње |
о покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад |
ом мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време |
и са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво |
томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћели |
но, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким пл |
арим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не |
е преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{S} Тетка, калуђери, мо |
лику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... а |
нда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љуб |
ш лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} |
ве, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом |
азлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} С |
лета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гол |
г трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љ |
} Стадоше ницати просечени равни путови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и неп |
ове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; н |
ао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али |
..{S} Свршено све !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред друг |
овако преплашена и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, |
упно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</ |
авин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијеви |
р... има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} |
зврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опоми |
не једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљао на ми |
суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стај |
алуђере... мене!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове |
о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз гла |
одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из с |
ор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p |
ку Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> <pb n="20 |
о зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде ве |
иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједн |
="76" /> <p>—Улази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати |
— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се |
рачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор |
јним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{ |
веде га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S |
не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и |
ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, |
— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, м |
ата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, |
о неми, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више при |
ре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито појутарје разлеже се громов |
ирока црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено постављеним и посувраћеним ру |
S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође |
, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчићима и сро |
ки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се |
себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама своји |
ед њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди па |
ше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и зас |
ветозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином. |
ићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа |
еља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, |
му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле мн |
е светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, о |
обро наплатити за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врл |
бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна с |
едњој завојици угледао широки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и доград |
а, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег г |
азда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је |
планину, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој к |
се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено с |
, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шу |
лети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> <di |
гуман сукну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема |
ом одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао об |
збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао к |
ворођенче, да га по православном обреду крсти »погружењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је |
елом парченцету хартије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, руком |
а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Т |
пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за кој |
уђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу |
а истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани |
ум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Прота раширио |
и претворило у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... |
и у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном с |
т бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb n="134" /> |
ски нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му нали |
ла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир дохвати са про |
гом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром па глав |
још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у ов |
пут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутро |
ли.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га |
и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} |
рак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз |
омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи мушти |
га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</ |
некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима.</p> <p>— Аха, Свето |
о било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, п |
ви дебелу цигару од сеоског, накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак ди |
росула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била бе |
гле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и |
се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се |
за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, ле |
дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар »ибер |
, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S |
ше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру |
прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму са |
орно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубо |
агушена рика...{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјап |
ако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« разноврсна печења: прасећег, пилећег, телећег... |
има његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави леги |
остала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу |
ави започети рад.</p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље |
одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрштенога.{S} Истина, други ка |
<p>Прво се имало извршити једно прешно крштење, затим молитва над једном болесницом и потом се |
срозаним великим чарапама, добивеним на крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котли |
S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико ст |
ба јести?...{S} А шумадиски манастирски ктитори нису оставили својим задужбинама онаква средств |
тео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом т |
и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде и |
<p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало о |
е Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петк |
ругу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у о |
као цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи једног осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велим |
о онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> |
ке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост прострла с |
гледао широки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе |
лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити |
не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају д |
сим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је за с |
ким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће за |
»код господина и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта куварско |
вој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади. |
а«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, д |
, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{ |
егнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ ов |
здахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, тамно |
и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком п |
и се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним глас |
е као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право |
..</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих и |
као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што са |
помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта |
говори он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нис |
ори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори |
нију вероисповедну сврху... </p> <p>— А куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчар |
ице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га за |
Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад |
е задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да |
стати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак |
иту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шуш |
мо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предај |
њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! п |
b n="14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим ма |
ад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу |
овор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверају |
мир, слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти |
екакав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа она |
во пише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пје |
, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} |
Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механ |
е пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он |
рцу игуманова страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде са |
им што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће |
и шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Н |
ему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, што ви |
ци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у к |
ва девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену |
и ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у ма |
мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити |
p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсени |
прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узб |
едаред, затресе му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећ |
оме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шу |
е...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> |
ај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, |
латићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај гром |
и спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред сви |
г белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела |
рну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, |
се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} |
ник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... е |
о му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи пла |
сно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} |
да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се |
днувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, |
с, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«. |
а викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се в |
не, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је С |
Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игум |
е, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} И они голи |
боди се.</p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде оби |
епе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима му п |
елених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохвати |
тирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са |
ранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплаше |
а по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог <pb n="13" /> сељака |
... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, ко |
е беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна |
а је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрштено |
кије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је ниса |
од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру |
ске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна |
.{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и заш |
нично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срц |
је зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> |
зе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S |
пила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кро |
раду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћк |
</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леон |
х леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим |
ну ткану сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова кол |
ве ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом |
души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само јед |
чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио пр |
цино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истр |
тња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо |
е двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву совру и чује с |
разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спава |
кује сетни монах, остављајући најмилији кутић на свету...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— |
и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући |
ога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће са |
едставља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему шт |
границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за св |
и старешинство, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да п |
манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, спорила |
добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда |
о то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бра |
n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али |
едљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодиш |
е ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су же |
ховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... све поискакало, и |
увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађ |
м дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба много н |
Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа то |
ваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита |
— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито |
епсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да м |
ости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а са |
нима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дуга |
У сваком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом пос |
ицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна |
осао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир са |
брус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих |
рочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у н |
м послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страшније од многих му |
н новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док |
кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше |
гнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући |
ост <pb n="46" /> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} З |
p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће |
итерско-романтичним околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; а |
прескачући једну врзину.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код |
чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино |
страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...</p> |
ти...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi> |
од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које |
и се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у с |
у уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице, попију се неколико кава |
: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шум |
арајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима манасти |
изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, |
довица, која је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица р |
ли је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му |
те најдрагоценије особине старе српске куће, убијају побожност у народу, служе као легло...</p |
пурњало се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се |
н.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један |
ију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шт |
.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађ |
лазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су све више подизали м |
самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима и мла |
амоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега |
> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили. |
х мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена продала дв |
отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да |
олегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљав |
а је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и |
ао сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов ота |
— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдом.</ |
и:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игу |
?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она испод |
одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва п |
је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Си |
а.</p> <pb n="211" /> <p>У неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, |
Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад |
Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најго |
ђе толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га |
ће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S |
а те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— |
, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде грцати свет.{S} Пој |
траг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те в |
леда с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... |
игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је в |
му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други гла |
удничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</ |
нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњери, девојк |
head>III</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не |
сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака н |
и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се |
кола разним покућанством и посла својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног манастира, те |
све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, |
дине одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему о |
тати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам т |
ги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блист |
руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стране какве угарене |
м, непрекидним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде |
ободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} |
— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игу |
ца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, |
во!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојаж |
ња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене мараме...</p |
а у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање |
угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не х |
је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у |
све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p |
еоград...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у |
трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у са |
асно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Опет грми |
собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар |
важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а ок |
и, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени густом |
чице са житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, |
егови вршњаци већ управљају породицама, кућом и често представљају читаво племе.{S} А њему се, |
леме.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви |
есет и шест како управља овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових о |
де, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на |
оку, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, он и заборави н |
ете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: |
повски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!< |
врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљ |
мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу |
шта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под к |
о је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где |
о!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у со |
трчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетку... назор се |
вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије |
болестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише и |
Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеко |
} Столови им блистају сребрним посуђем, кухиње раскошне, господске, а црквене одежде дроњаве, с |
лупну момачко звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не з |
ми (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће и често поглед |
а нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, |
и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предруго |
ио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђац |
отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по б |
силијан нешто весело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине и з |
Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђер |
уће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнут |
ао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје |
осле овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве вез |
м, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и р |
ада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико |
n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како слож |
к.</p> <p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разг |
а ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно |
<p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркв |
S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, |
све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чуд |
пуњено, завезано, сељак бојажљиво приђе кухињским вратима и, промоливши само главу, проговори н |
јући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено упр |
цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође |
чање Василијаново.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећ |
се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к |
е и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Мар |
..{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и ст |
вог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S |
школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости |
трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљуј |
..</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом |
Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег да |
других и много саблажњивијих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види |
.. како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А |
евет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво |
ијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше |
. али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1900 |
Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
е...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући рашир |
богме, и њу!...</p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смеј |
чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p |
и?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрен |
нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли |
S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} |
, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга че |
шапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је профес |
тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док |
аја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса...</p> <p>Леонт |
а љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића. |
, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потр |
вориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примич |
бомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> <pb n="170" /> <p>— |
"111" /> доброг сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у |
едање примамљива, весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким жи |
ајпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисла, док се напослетку не |
браде <pb n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, г |
, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре м |
тово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с кам |
ици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома до |
лијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, |
ванка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{ |
етљену тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме |
и се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Је |
ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорск |
гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте му |
ију из другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен |
е, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...</p> |
ана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто од |
у му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитни |
нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до са |
о је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову |
<p>Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се густо хла |
о туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човеча |
у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре заплећући се, застајкујући да смисли и |
м млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрач |
> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених веђа |
кну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone unit="subSection" |
сница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну |
ји се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је в |
изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани |
пи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...</p> <milesto |
онах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом...</p> </div> <div type=" |
ева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх |
врши окружни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономским уживањем и великом вештин |
стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном |
ута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближа |
но прилепљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се развијати п |
> све тако обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном |
знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у св |
уге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатиј |
коро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мисл |
ескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту к |
м осећањем побожна задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се в |
нда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шум |
мо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, |
ше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну рав |
се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, ка |
, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... вид |
есто...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Свет |
<p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> < |
а нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову за |
реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</ |
памуклици и шареним накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија крој |
е зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> < |
овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подв |
на плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само |
беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, та |
радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са |
е то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши мало |
ати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и б |
о свега се навукло паучинасто покривало лака заборава давно негледаних слика, па сад све ниче п |
астом, нежном светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S |
уђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку испод звонаре...</p> |
тва, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пр |
ни остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он |
ући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исциф |
код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао |
њу топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ исп |
е беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити сва |
ар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините с |
х момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са м |
на, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад г |
ма за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па |
Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се он |
} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад г |
прострла се по видику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> |
ао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> |
итије читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чи |
ци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи |
ја му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство за ча |
ењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, |
не за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> с |
гра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све |
а Љубомира пазите отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се иг |
ће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велим |
.{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз |
божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у живо |
ата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде |
озара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али м |
а осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Василијан га |
ксим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастре |
вши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, |
елики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама |
а је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладови |
сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па дан |
/p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонти |
одолазили кметови, одборници, сељани... лармају и гледају да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ра |
брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и по |
се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од |
е вратио, направио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искљ |
рикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе...</p> <p>Зор |
о.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем«...</p> <p>— Та |
н, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{ |
где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђ |
ом, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> |
орне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Са |
ући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као |
ра и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, |
милавка: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој бр |
у левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> изгледаше м |
з зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва и |
претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ов |
се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, |
арији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта једа |
Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, п |
, убијају побожност у народу, служе као легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се уни |
нако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор |
не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... после стара |
помене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња зав |
<p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Нај |
нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам гд |
ре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, св |
{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, |
вац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко |
орисано, намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, |
не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, |
леђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује плас |
и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско!...</p> <pb n="183" /> <p>Љубо |
мнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S |
внички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближаваше от |
самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле поме |
о.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну гр |
па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше реп |
ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује н |
а, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, |
ну њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти |
човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово д |
се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац |
ву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:< |
, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји |
висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p |
ј кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која с |
уша чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи |
широком, масном, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на |
ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког пла |
пуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гос |
глу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени |
и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу |
ао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједн |
која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p |
велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} |
руза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц |
еде у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, |
ном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је нас |
рца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде |
Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изненађена и |
черњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— Их, ко |
бомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</ |
изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! |
сподске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби. |
дом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по тавани |
из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млат |
унак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кић |
сно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушањ |
сувише у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по саве |
аздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, |
дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна |
искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека.. |
рича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} |
врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику |
нило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим плами |
</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, иска |
!... двојицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише забринутом »бра |
игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, али га пре |
од њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: прво страх од |
у се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред друг |
ђе Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те арх |
можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвик |
чи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, ве |
и мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане |
са литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, р |
ече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на другу стра |
— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући теткину |
борављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи |
жице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело од |
амичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, |
ро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти!.. |
p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што |
да по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Та |
... прими слугу твојега, <pb n="198" /> Леонтија«... отац Сава малко застаде; монаси се насмеши |
ине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац С |
себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у |
елимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</p> <p>— Живео!... загрмеше |
га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најб |
сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— Нека... нека... замуца калуђер, врда |
гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од |
и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем главе, одобриш |
ушевљеним гласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, |
у то твоје испосничке намере?...</p> <p>Леонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, |
ви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну бо |
за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p> |
ена!...</p> <p>Кад преради све послове, Леонтије отпутова своме крају...</p> <p>Како се изненад |
У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек изненадио |
две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије прими управу манастирску, као новопостављени н |
p>Некако наодмах по одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механ |
ође тешко време!...</p> <p>— Ах !...{S} Леонтије горко уздахну и очајно, као остављени у пустињ |
поња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гле |
делске справе још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, ал |
а, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњо |
остасних, густих рудничких огранака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђе |
има, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанов |
вијена, чиста, обична поцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне |
ти <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> <p>— Ух, брате... нез |
уће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркива |
постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, које је у Б |
равио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонтије добро познаје свако ово лице, али му се сад це |
дмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{ |
амњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангубиће читав ч |
p>— Кући... одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: |
ондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би мога |
лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајућ |
<p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући црквено правило: »веја по чину да б |
крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па са |
p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и шире |
ванка.</p> <p>У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осироте |
љу...</p> <pb n="259" /> <p>Једног дана Леонтије опази, да се добици манастирски никако не могу |
ећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> <pb n="256" /> <p>— |
кну она, вадећи неколико марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!. |
а још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служ |
весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе нај |
ако слатким сестринским погледом, да се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разговор |
Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се |
тупити...</p> <pb n="202" /> <p>То вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са |
!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, |
вадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, пре |
ривредни рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова |
сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> |
неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са исто онако, као |
да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими старешинство, Велимир му напомену, да ку |
и... помозите му!... узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</ |
м, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај < |
остоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док |
И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа |
00_C22"> <head>XXII</head> <p>Јеромонах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави пи |
00_C26"> <head>XXVI</head> <p>Јеромонах Леонтије мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац С |
после прве школске године проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из |
о што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудн |
опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је схва |
<milestone unit="subSection" /> <p>Отац Леонтије се најодушевљеније, као ’но први пионири хришћ |
па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а |
чаним, јасним гласом:</p> <p>— Брат наш Леонтије постригава власи главе своје; рецимо о њему: г |
ва слабим гласом.</p> <pb n="224" /> <p>Леонтије се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, |
убин руменилом...</p> <pb n="234" /> <p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, к |
је онај свети!...</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у ра |
.{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњ |
уштених на слободу двоножаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом пово |
...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште Мирковићево.{S} Тамо заста |
лас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд |
толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мо |
.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} В |
рате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и |
па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро осл |
вици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвац |
остаде само магловито сећање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћу |
пушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто |
иво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити |
поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и |
а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разумевајући смисао говор |
о, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив предлог, и као предоми |
па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадна помена свога имена. |
.. пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да није заборавно, и обрће |
нанесе ветар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и |
.. одјекнуше гласови испод липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажен |
ним! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од ње |
сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, |
ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајућ |
ора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болес |
н лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и |
четку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журб |
их радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно оз |
Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купит |
ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, |
наест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p> |
..</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више |
ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгл |
а је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком л |
везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, навик |
<pb n="246" /> <p>После кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т |
ико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још |
уху, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру |
ропадају!...</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да |
— и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, после овако љубазна и невиђена у манастир |
нађених и дрских сеоских паса...</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S} Само је до са |
<p>Гле, дваестогодишњи младић Антоније, леп као уписан, обучен господски, води за руку своју је |
, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> |
} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерњ |
бав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од |
ао на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста ка |
p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит з |
мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, н |
.</p> <p>Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа |
пе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотпадала, темељци поизвиривали и почели трулити, |
нуло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као |
је се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки опрем |
аље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста!...«</p> <pb n="186" /> |
ј челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... |
јводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје |
д се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна пр |
у испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па ј |
зненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава |
оби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичај |
ти овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{ |
на само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> <p>Дечко подиже главу.{ |
ара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђим |
што ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо прич |
<p>Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не јо |
утао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и гле, с |
пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... треба... као браћа! |
ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, брате... заболе но |
се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, |
{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво врем |
некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, д |
ај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно |
екаше госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије |
да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, |
градице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — |
етена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, о |
комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа |
аведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, ре |
} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њ |
остеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији кал |
к црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовин |
ти оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па о |
бо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава м |
се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро |
род из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два мал |
како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о т |
S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{ |
е цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као ка |
елике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, п |
...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«...</p |
очну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође л |
вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру н |
вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозар |
{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чин |
ног човека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, |
<p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> <pb n="100" /> <p>Обојица пођ |
ма...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевају |
ше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прота позва игумана »да |
своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p>.. |
а ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} Посл |
ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају немачка п |
твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказан |
као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме п |
Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено.</p |
их дванаест хиљада прихода...{S} Једног лепог дана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пр |
нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све |
Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом девојком.{S |
олиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунц |
, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135" /> лепши жи |
за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну не |
ире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за своје грешне душе, нека ж |
еда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и |
а главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он |
и.{S} Ниједан се није преластио женском лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који |
у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} |
чја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема ру |
м вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ва |
те гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... |
> <p>— Море... отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шали |
појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајн |
»главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} |
ења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше с |
скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије |
анко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, ом |
тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њ |
на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, постепено, т |
> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа ње |
> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? про |
.. отвара се полако неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих |
аћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га занима |
а точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном миш |
гне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу |
овори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, т |
крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче уп |
и кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио |
и се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хв |
се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе |
мљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских глас |
а рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, завитла |
тозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добр |
л, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у с |
ом осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намаза |
еше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од ме |
Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је |
нствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима нек |
p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати к |
мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекоше обил |
је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се тер |
средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето |
ста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се |
:id="SRP19000_C14"> <head>XIV</head> <p>Лето у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидни |
, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n="2 |
оста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети в |
и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ак |
ји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будал |
те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, |
е ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упроп |
опипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну но |
се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S |
е у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву |
изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном ис |
то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Д |
у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође |
ком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{ |
жење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен н |
Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуб |
кав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Т |
знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> |
се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми |
pb n="114" /> <p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само |
имљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубоми |
а вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се |
му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут пр |
рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима |
е, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у |
ти гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћ |
га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> < |
</p> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављ |
/p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умр |
престано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије заиста постоја |
да!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе гов |
сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда |
а гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се |
е и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчупан |
мо данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену! |
сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика |
учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, оджив |
ом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко ко |
— наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> |
апомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинск |
обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... зами |
и обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну |
несе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, см |
о, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штет |
и започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже свој |
ну калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели |
им, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима |
ено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Заце |
га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомиш |
мумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се на |
о је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора |
редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у |
> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, в |
ви други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бис |
мо ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S |
овека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај |
е узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена друга |
аше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, кухи |
камијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, с |
осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. » |
мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере п |
ко неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ј |
које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Пла |
сне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... н |
авка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли |
је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити с |
а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, к |
..{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!.. |
!«...</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто в |
се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушап |
а).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар дв |
... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом |
сличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{ |
то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодл |
Ђак београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... |
радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш |
одна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво лице |
загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: п |
ко?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па. |
<p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, нас |
ју лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне по |
ави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо са |
у још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне кот |
, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање. |
..</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" / |
Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... п |
ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Макси |
Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толи |
били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Н |
<p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје |
ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не |
онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништ |
и пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм. |
коро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина др |
враголасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, г |
де једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о др |
ако је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку |
ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само јед |
енке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онако п |
свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... |
алних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми ! |
на!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни ма |
тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђ |
у пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцн |
се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трг |
а...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље на |
је одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван |
ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... |
тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време |
ов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето П |
за и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у ман |
да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришући шир |
.. то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубоми |
} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} |
асилијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може б |
едован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну оч |
са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нек |
то.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душ |
Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане |
зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и тр |
ељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о |
стом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара |
х, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> |
само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвављених о |
е висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам |
ир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким ле |
монолог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете |
савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши |
лем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућанџија бледећи, спремајући се да |
ћом.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и у |
ургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа |
илог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</p> <p>— Живео!... загрмеше сложни гласови око с |
ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нераспо |
је Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије хте |
само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже оч |
/p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на |
до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb |
спосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да и |
некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи да |
а, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велим |
се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе |
као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав |
чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, |
чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одгов |
рца... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и |
авити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а т |
лом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је |
најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише... |
у и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да |
еш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како с |
pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од стр |
керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак |
га и кориснога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, |
по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, с |
n="258" /> овом усамљеном дивљином; по ливадама чупкају спржену траву кржљава говеда и једно с |
{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се |
на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пом |
црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађен |
ста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе жив |
је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надн |
а, и градина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћ |
, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Т |
.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са |
остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најм |
S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена продала две кравице.. |
људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће о |
село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој ст |
S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школ |
кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њ |
разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у за |
гаре, избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тр |
и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвар |
у све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чре |
има црквених књига, разгледати урамљене ликове старих манастирских архимандрита, важнијих влади |
а замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројних светитеља и праведника, повешани у |
у? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде задиркивати због његове |
ескрајну као океан слободу!...</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним глас |
каква дугуљаста камена са <pb n="33" /> лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — |
<p>— Живео!... одјекнуше гласови испод липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с рашир |
амо три постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.</p> <p> |
ше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче |
о одсјајкују својим младим неразвијеним лисјем, према топлом, веселом сунчевом пригревку.{S} И |
а чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак |
жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па |
зи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист...{S} Најцрњим, најужаснијим бојама стаде цртати с |
добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури не |
ма, кад добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда п |
"124" /> чита редом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего |
аштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћ |
умљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а |
епери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених ли |
лики је животопис...{S} Преко четрдесет листова.{S} Читава књига!...</p> <p>Са великом побожнош |
кву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{ |
а, са журним погледом, превртао је прве листове, на којима беху »предисловије«, некакво »извјеш |
ерима, окренут храму, претурајући тамне листове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у п |
Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb n="217" /> <p>— Видиш... |
светињу.<pb n="126" /> Стаде превртати листове, да види колики је животопис...{S} Преко четрде |
/title>, одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним |
етљава поцрнеле, масне, покапане воском листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко |
и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим ка |
чари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до је |
Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.</p |
} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} После се и сам игума |
начењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Овога |
дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} Мон |
{S} Објасни доста добро најглавнији део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже ј |
њима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производс |
а.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако великом |
квеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се |
калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочитаних |
игуман зна доста добро протумачити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је и |
узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састављајућ |
алуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, |
т: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не |
ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог |
вање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје место.</ |
ну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали » |
убрзаше кораке, стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, преплашен и необично смирен изг |
зо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом ст |
ова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осв |
р често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш |
и у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, ма |
непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речима м |
гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје |
а!... развијена, чиста, обична поцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све стар |
покретима, са истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и |
ених неколико чаша шљивовице, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одј |
година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном |
ље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђер |
лавом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се нас |
га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш |
а?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи р |
е у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, |
арао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се пре |
ости одједном, као по команди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко |
уђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд круп |
, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Василијан доз |
им забринуто побожним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледа |
ола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— |
S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то бех |
n="175" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p> |
на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одгово |
ије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архимандритово |
се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прен |
а, важнијих владика и других знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислушкивати шта се чини |
шетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S |
оје се просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је |
ће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо |
p> <p>Тек после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а |
о читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на усна |
/> урођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на св |
сницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас? |
еда путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и |
е се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намесник |
код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не дол |
за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, ваздушастом руко |
јлија? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним |
S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из с |
ко.{S} Леонтије добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, та |
потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <pb n="123" /> запиткивати како иде |
сматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S |
чило високо, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи |
у.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.</p> <p>— О |
S} Љубомир, погледавши строго игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом |
ојих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из ко |
од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћ |
лаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ак |
сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом је |
е, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се |
ку, потекоше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} |
омене, и одједном оно набрано смежурано лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски |
свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, према слабој светлости, из |
арима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још н |
под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напо |
на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га она |
бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се свр |
/p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео. |
ених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најеж |
р сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Х |
иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{S} |
се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али вид |
се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пи |
друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} |
су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они |
и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред |
стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам |
радом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову |
убомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p>»То ј |
S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калуђер |
е да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p |
омност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње године школовања посети фрушко |
и тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није ба |
е осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога |
>Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друг |
е, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком |
и главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!... |
ући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући |
вуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђ |
са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо |
а неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерат |
пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подолазила; сви поседал |
ну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са под |
овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Глед |
Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику ва |
, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да с |
е мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведрина и р |
е раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се р |
аксимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је |
се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољство што је господин прота из |
зе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену па |
..{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«... |
>А ћелије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неко |
лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто |
нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> |
ог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се |
pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуц |
пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица |
затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф. |
као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком |
ло, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi> |
е и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер |
хођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче други живот и др |
е стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} Обојица беху са |
умар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одб |
осадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо |
још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са |
се непрекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима њег |
мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb n="2" /> које ретке шибљике; краве почињу |
ту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb |
отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је |
аше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна |
.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пр |
е...{S} Некаква непојмљива предавања из логике и психологије невешта професора, некаква чудна, |
оге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру п |
и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <pb n="145" /> <p>»То је јунак ! мисли Љуб |
ебе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкар |
о да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела...{S} Али на |
ле, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за |
Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе нека |
дитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви друг |
{S} Густа, зелена, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући |
доше се прекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана трава |
Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео нек |
је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прав |
промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан истрча напред, церекајући се |
седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе |
ц Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе м |
з укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу пада |
... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикну |
ла једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ва |
егову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не ра |
ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Манастирски лонцолизи!... сви сте једнаки |
чни манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, т |
им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Манастирски лонцолизи!... сви сте једнаки!...</p> <p>Начини се гала |
се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што |
у тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонч |
сни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њ |
а одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироч |
дно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана |
ио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и |
са, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе |
настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и дру |
Он се збуњено, преплашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му он |
кој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком |
занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука ј |
недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њег |
калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, гл |
: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру р |
{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узви |
узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пре |
пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одгово |
па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да |
ти.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и |
е то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити |
по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка |
е не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер |
S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гл |
/> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> < |
, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био |
ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступ |
адише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с пра |
шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљи |
усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео мом |
код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе |
о у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друго |
д тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи |
скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница је послед |
оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома великих цокула |
, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.</p> <p>— |
, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...</p> <milestone unit="subSect |
мандрит иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно п |
ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук |
ину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладну камену плочу |
Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче |
, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књига, раз |
се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад ш |
ћи на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости |
тупачно, весело, искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку |
.{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поска |
/p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба |
нувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску...</p> </d |
у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваш |
иљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред друго |
зишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, |
о незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско!...< |
њи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном |
} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— |
ењем, да својим присутством чине велику љубав новопроизведеном архимандриту <pb n="167" /> оцу |
одинама носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозн |
дадоше чистој, невиној, скоро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци |
ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би |
n="225" /> <p>Леонтију сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова р |
бро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконија |
рви му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћ |
ца јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Ве |
е могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p> |
.. како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Ар |
<hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, н |
је задовољан Василијан, чешкајући свога љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и |
реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био |
жено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик вел |
ица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан |
ма, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и п |
<pb n="200" /> јеванђеље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...< |
нај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коз |
ше нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још бл |
го... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: в |
тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у ман |
блесастим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече |
куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— |
нас почастити...</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, р |
м, да се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разговор друга сестра, после онако исто |
јасном лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас |
сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чист |
блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа |
Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«. |
После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати |
<p>Кад Василијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразо |
иш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S |
ит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb |
..</p> <p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, |
одушевљен новином прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац |
издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће нек |
се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо б |
ејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?« |
громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова |
... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Арх |
одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво |
..</p> <p>Са великим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и |
<p>— Могу...</p> <p>Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се |
вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен мес |
, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута |
ажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим |
своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полете |
ћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, по правилу, учини »велико метаније« пред двери |
аквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реш |
орити, проживех мој блудни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, к |
све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто |
ва колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга.</p> <p>Велим |
о, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно изр |
екајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се нас |
м, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о бедем, а дес |
оре«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом стеном, на |
м, смоком и другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико |
угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако |
е нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некак |
/head> <p>Прођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па за |
њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радо |
итово прорицање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнији |
једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из обл |
подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му |
модрелим запеченим уснама бониковим.{S} Љубомир, погледавши строго игуманово лице, послушно исп |
ми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута п |
едо, предругојачено лице Велимирово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши |
гушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једи |
е...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз |
главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближаваше отвореним вратима, не разу |
<p>Србија поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустиш |
чу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер |
, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? |
p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном с |
није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова к |
заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и упла |
цу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Вели |
с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па |
Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара Никола некаквим танким, изнемоглим, п |
део и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службен |
/p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> |
обама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну |
хиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима |
звијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и н |
ног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, |
ала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме вес |
а беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке |
светом, причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су к |
већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са рашир |
упири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје п |
ере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страш |
ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у н |
p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном засија очима а по |
њачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно господске шале и смеха, |
<p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову стра |
<p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то пит |
његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола |
...</p> <p>— Место... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио друштво и д |
аљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело ст |
веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан |
оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и ужив |
се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неопис |
а наказива.</p> <p>— Минералогија? пита Љубомир сагибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи! |
је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, д |
</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, одговори Веља.{S} Св |
ревија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, одговори Вел |
о ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.</p> <p>— Није |
т одлучно.</p> <p>— У подруму, прошапта Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да ми покажеш.</p> < |
м залутао.</p> <p>После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манас |
..</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, |
.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир |
д нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p |
ао да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погледа чудновато, готово прекорн |
</title> прочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Л |
говестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђели |
се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно |
о...</p> <pb n="50" /> <p>Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <title>Свето Писмо< |
ужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши |
, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чека |
и.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он |
лушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али дост |
погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млако |
амо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и са |
ситницама интернатског живота, које је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето Пи |
е присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да ј |
тух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па поста |
је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, прекидајући читање од узбуђења.{S} У осмој год |
Их, кукавцу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре |
>II.</head> <p>Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио |
<p>— Ради чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види архимандритов поглед |
рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...< |
ој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: о |
ру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На сам |
а Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га доч |
да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, м |
зу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен |
а.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође на |
p>— Није, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« |
прекидима, кад добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му |
чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина причања, кој |
д звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научи |
/p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.</p> |
отуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко |
, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говорећи гласно црк |
језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> <pb n="100" /> < |
бе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, |
p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свог |
шње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе пр |
шене тежње — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расп |
сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милк |
сницама.</p> <p>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом |
тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати св |
ка свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепасти |
је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Друг |
ца, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} |
а и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.</ |
ији од поступака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Вели |
и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онд |
<pb n="145" /> <p>»То је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја |
што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зенице на једну пукотину у зи |
анијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се |
»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клањају пре |
тима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надв |
уманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта |
p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угле |
ке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{ |
тине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се мла |
т, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си дост |
и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, са вел |
и тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> < |
?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зн |
"78" /> <p>— Јесам, господине, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p |
... ко жели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, девојке?</p> <p>— |
из радозналости.</p> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пит |
орди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа |
/p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, |
слободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући му п |
<p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не ли |
лим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање |
с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутро |
дравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборави |
руги</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загле |
абави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим и рун |
а ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове друго |
омци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор |
ц Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити це |
’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једне н |
ејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само |
е.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја ка |
а младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и ст |
о-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и кл |
окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име оче |
ензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.</p> </div> < |
орје олтарско!...</p> <pb n="183" /> <p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је |
у жена радознало.</p> <pb n="114" /> <p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати св |
д ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро |
мој се калуђерити.</p> <pb n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се |
:id="SRP19000_C12"> <head>XII</head> <p>Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно |
ml:id="SRP19000_C6"> <head>VI</head> <p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — бог |
l:id="SRP19000_C11"> <head>XI</head> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не |
о кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га |
.. ко си?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и ста |
ком: ‘</p> <p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како оби |
да, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се |
... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра- |
ало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло |
кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчето |
леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али уг |
?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с |
а-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа |
смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... |
глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући д |
ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му |
што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га |
и су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па |
међу тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамн |
уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутин |
те устаје, и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша |
оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој би |
Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто в |
ати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и |
лица, која одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет |
ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, бл |
дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, сл |
теме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гл |
велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... т |
!... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице |
механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако ка |
га, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... з |
гано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством, приближи прозорчету.{S} |
ведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника |
изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, к |
се...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Узд |
неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе |
на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и под |
дањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га прет |
о коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде |
вети...</p> <p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше |
рицу...{S} Капетан дошо... кажи.</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник |
година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног л |
еликошколац, у последњој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Никол |
како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи |
могла би то најбоље представити.</p> <p>Љубомир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се |
госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степеници.{S} Знао је да с |
омира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше так |
о што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из ду |
и се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-х |
се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити ко |
слушајући причање Василијаново.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући јо |
вим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем |
ласом, који одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше на |
и, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} После два дана до |
је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са |
, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је о |
виђена и нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње |
у отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у п |
тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи |
овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не |
о не изговарајући целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том |
.</p> <p>— Хајде, да ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стр |
...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча о |
где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очи |
нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме пос |
твртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старински, потуљи очи стид |
види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изгле |
а грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> <p>Отишо |
јажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> велике гимназије!«</p> < |
блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа к |
дмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> </div> < |
ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко |
још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто о |
е ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Разасл |
у се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђер |
ј синђел што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{ |
</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аске |
запиткивати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако |
аваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Ник |
лушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи |
плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да се ви |
ка и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, стајало је лаконски у томе н |
грлом, проговори, гледајући изненађена Љубомира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну б |
ене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже с |
знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених година, исто тако |
ражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензорско питање |
није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из двор |
лушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то ве |
м, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо |
е душом слободно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да и |
г дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора |
<p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} |
децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се |
лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе |
икну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа ок |
оста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манасти |
аршав...{S} Дијете!... викну, угледавши Љубомира: трчи... газдарицу...{S} Капетан дошо... кажи. |
.{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтед |
Оне се још смејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, |
ине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико |
а Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена |
ди готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапато |
ндритство".</p> <p>Један професор зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полуш |
тим, немирно-смешљивим погледом.</p> <p>Љубомира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздр |
манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вође |
се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као од |
у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејаса |
ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов |
="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уп |
X</head> <p>Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, пре |
он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право... |
..{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши |
аскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљуће ракије да га |
} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му |
ироком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше... |
иво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодна тер |
19000_C5"> <head>V</head> <p>Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуж |
при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврам |
амо и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, архимандрит наслони књигу и стаде читати мо |
нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог обора |
есну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао |
у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрем |
ставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, |
опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечасти |
нати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да обј |
...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећајући с |
очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на и |
као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што заповеди, ка |
ву своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем.</p> <pb n="105" /> <p |
шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђерима ракију из друго |
ели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвал |
ћи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој необичној побожности, читању житија |
е.</p> <p>— Знаш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, б |
ml:id="SRP19000_C9"> <head>IX</head> <p>Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одм |
об са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати |
ад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије |
правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на друго пит |
астирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљ |
провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два њ |
жинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати како се веселе права гос |
дна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници |
шљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду |
ори!{S} Она безразложна, урођена женска љубопитност, која је подједнако развијена и у селу и гр |
стаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већ |
ђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством, приближи прозорчету.{S} У великој простра |
трос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматр |
:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не дајућ |
се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад н |
и...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чоб |
дника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пропуштајући игумана, који се осврт |
живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто |
мо да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и |
апори, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје стал |
дело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било де |
мски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После једног часа, кад остадоше сасвим с |
<pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, |
исивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, |
ије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје.. |
ну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у је |
. ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек |
...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше |
ц Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и сав се п |
на њиховим пепелиштима господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оно |
ели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу с |
ке манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по нов |
ацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} |
Једног лепог дана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пренераженом Максиму да се они зов |
авља на заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет по |
ко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... |
је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли |
>Оба протојереја и игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...< |
своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S |
но, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад о |
собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p> |
S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{ |
јући несвесно, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Манастирски лон |
видео, осећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад п |
која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, ка |
о ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! в |
споручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету |
женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да та |
љиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школско |
рпљиво изређа неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његови |
ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антон |
га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од нек |
рошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене које виде |
мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, |
ав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толи |
{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и уз |
увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост задржава да остане још у свом заклон |
же у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S |
с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, |
ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се |
га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока но |
ка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о |
само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе с |
ла мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се у |
к, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена радознало.< |
, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као |
наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине |
е године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и м |
другој прилици ова би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, пос |
сијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини исп |
те се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио ско |
екиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубоми |
а ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p |
изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као искусни љ |
врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени |
ког дима и гледајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> |
ах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} |
устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном |
мандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>т |
њача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну |
е веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од |
— Не знам, свеједно!... одговара игуман љутито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} |
рдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја |
се калуђериш !... сутра! одсече игуман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му |
екни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... |
<p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по |
ки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај |
изводство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, |
све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити да |
х девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му мно |
о... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»О |
д кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, |
љави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде |
тра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оног |
е у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико сек |
од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле н |
а, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни о |
елим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залог |
а, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај |
кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле нас |
одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно |
им блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај |
ога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле наста |
јући на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиље |
та.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки дух |
тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хо |
ињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи |
још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукур |
блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и |
ад њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и |
се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њив |
е се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене |
рацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, п |
ко црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у н |
нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо наморавати, про |
Велимирова породица као у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што |
ва... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Ст |
А сад?...</p> <p>Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки |
.{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљи |
а места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву |
свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито појутарје разлеже се громовит, страхотан, неч |
од свега досадањег живота, остаде само магловито сећање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко у пр |
оку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот. |
</p> <pb n="6" /> <p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове < |
се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадоше предав |
се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, |
нам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче н |
а после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> |
осно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, |
преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми |
није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!...{S |
весео смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, п |
м, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, |
ао да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га |
у сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више ов |
у завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло |
,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти |
ушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ства |
а, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— О |
те...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити |
љено преноћиште.</p> <p>— Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi |
недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка |
о што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, |
знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да |
е последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспос |
ња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја |
0_C23"> <head>XXIII</head> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви с |
тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто |
> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} П |
е веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се |
не чаше... развеселили.{S} Покажите нам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p |
— Ишао сам за стопама Антонија Великог, Макарија Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека |
ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једн |
гађај због трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да |
је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још зано |
ших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узв |
зи...</p> <p>»Свети Пахомије, Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји |
малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и други угодници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљ |
ве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест »и не к |
јним мукама, проказује правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетск |
ивота, какву је славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Тивејски...{S} Тимотије Пустиножит |
састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S} К |
»Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нису!«...</p> <p>Десетог дана, р |
, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говориш?</p> <pb |
»Та начинићу се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!.. |
тем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ло |
ба знати цело, као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама родит |
руго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађај због труд |
После дуга времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога р |
брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се с |
, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, кој |
о усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, |
иповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом |
а уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се |
огај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! одговара Максим, кријући |
, преплашен, са блесаво тупим погледом, Максим, пружајући револвер у целу групу одједном, не гл |
</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S |
{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необичан, нељудски поглед председников, ко |
су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долази |
вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом. |
шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бојажљиво и понизно |
атече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледај |
ну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући |
{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Макс |
..{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Срете |
гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, |
авања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, |
-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, |
мо нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па нала |
</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, < |
чајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго так |
Макса суши <pb n="71" /> зубе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е пон |
нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање |
А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S |
>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворено прозорче.</p> <p |
{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} |
лазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, бра |
<p>После неколико тренутака како изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, |
мир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним устима и пуштајућ |
оју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, |
ај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оно |
на три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три |
је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за старешину манастира Т. У целој С |
о, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само ма |
како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати |
pb n="121" /> <p>— Хм... оногај... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута поч |
. помози ми казати... оногај... развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад |
ан мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се нас |
пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и ако |
лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} Максим |
лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући брижно |
истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што |
до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманово питање, па одједном избаци: на входу, |
т га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ехе-еј.. |
заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, в |
гај... преставља свети престо, одговори Максим мало набусито, као човек коме сметају мислити.</ |
о — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудновато !...</p> </div> <div |
о много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на пр |
>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е. |
на шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима он изн |
ене, огромне злоупотребе...</p> <p>Отац Максим најпре опроба обична средства: понуди сваком чла |
општише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се в |
, сви се, по обичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његов |
имус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. <pb n="188" /> |
душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запрепашћено погледа игумана, |
ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве |
лик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где се |
афе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не ма |
олетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће с |
некако онако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким тоном, |
ласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе |
љак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само тр |
вот унапред, сећајући се живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ниш |
<p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би |
заним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове |
та у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.< |
не под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је. |
д сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци |
та, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни она |
, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплашеним погледом, како испушт |
му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веома ист |
о и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву |
али ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} А |
сихолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и о |
превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да изв |
неки људи, објавише глупо-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, попечатише му касу, |
а све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и |
вио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари.</p> < |
расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стак |
м носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му од |
о, тајанствено читање шестопсалмија.{S} Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле |
беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све б |
, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на |
е ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето ј |
а свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери. |
> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала |
.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки опремљена и намештена; н |
јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле |
а га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господ |
емаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, ве |
} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке старе цркв |
сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик в |
пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запитк |
га:</p> <pb n="170" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси |
неки паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурум |
к из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо г |
ло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка из |
p>Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До |
јању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из собе и |
: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и сва |
кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> |
то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</ |
њицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну п |
нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко |
те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро з |
старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко |
аљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека се |
се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, окол |
је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарским штенетом.{S} Об |
пуних бачава, буради великих, средњих, малих...</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар ту, болан брајко! |
љусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, з |
уз манастирску реку, поред оних честих малих воденичица, чија га клепала весело дочекиваху и и |
да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело ц |
енат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чумави малишан, у масној, потпасаној памуклици и шареним накри |
мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за они |
и она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p |
чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже |
, <pb n="198" /> Леонтија«... отац Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути |
громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, |
евајући очима задовољно; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Л |
их старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати |
Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин ве |
о да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које су све |
аји натерају и најглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом |
гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— |
з реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Б |
реба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити |
ена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> < |
у је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“. |
ред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због госта, па су и монаси по |
И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него х |
у, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше ч |
еограду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на |
лас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по о |
црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, |
свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ј |
г заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и мех |
.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је то |
, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као ва |
<p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе по |
сао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« ци |
е послужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му |
— Седај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе му |
аглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, г |
змакнувши уснице прстима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лаган |
црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у овај т |
> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, |
ељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи га |
="122" /> ово игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не з |
шаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезариј |
е сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа |
од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројиц |
} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од брем |
али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипа |
да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више |
а и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Зн |
о непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је |
нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од |
ом догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако про |
је његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је |
литву над једном слабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању позн |
бри...</p> <p>— Архимандрит... причекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти |
преставља свети престо, одговори Максим мало набусито, као човек коме сметају мислити.</p> <p>— |
n="213" /> <p>— Попо, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се |
вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у |
изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво < |
ости, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му ствара неприлике.{ |
ати...</p> <p>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је |
ом, њених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још |
потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојад |
а нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та |
еније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види ла |
окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена |
уман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb |
има редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на тај |
дне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, с |
ру с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{ |
> ово игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове с |
p> <p>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредо |
, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам |
Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb n=" |
стир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поно |
е шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!. |
му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде зан |
мили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се в |
осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се о |
ри од калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и полегаш |
ићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни см |
ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена прим |
ета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, белом парченцету хартије, са позна |
ра напустити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На |
мтила велика гимназија.</p> <p>Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: » |
>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и |
нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и други |
ехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао се у мој |
онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... песма, прича, шала, смех...{ |
чим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту |
ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божј |
ст, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним кор |
ћ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак |
ти у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— Што »неуредност |
следњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— |
, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А |
ј вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, |
сподарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно избија у светли недо |
ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта |
омињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста павитина од лозе, о |
лизу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост пр |
авило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и |
помичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врховима густа јелаш |
му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би постао механским м |
е... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже стари!.. |
к старе, давно невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна в |
..{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од ко |
а га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му |
бомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мор |
олетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све послове, Леонтије отп |
се тако шумовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чин |
о ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме |
опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p> |
> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... |
p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешен |
{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости |
уборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не ост |
ни, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко иглас |
гови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих |
о сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је |
и на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта |
еда госта искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче.{S} |
ваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита |
живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претур |
же и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све. |
лаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, под њи |
бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да |
ду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давн |
Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда |
слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво |
.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у |
но покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће |
и заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135 |
кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну и |
.</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског система, оптеретио ог |
е у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо запуштено воден |
<p>— Попови нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједном к |
она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од старине насле |
овољан, пресићен свима понудама, којима манастир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на но |
/hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже |
рима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за |
своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу на |
се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсен |
таро вино; којима управо, чим се помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуш |
ду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, и |
храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади |
тпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град. |
У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се просл |
отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, као јединог |
> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с вел |
отом погасише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде св |
сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А г |
а, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мис |
>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном као |
рошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца М |
ију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их |
ње од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша |
ога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му |
во и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби расп |
" /> <p>Једног дана, пред подне, дође у манастир један постарији свештеник, обучен фино, са дрв |
у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, |
ети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити. |
и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру с |
је никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела |
више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, |
ије ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство... па ако из |
е, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, |
, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад |
мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко до |
му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу Мак |
се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, остати т |
наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно |
а самим пасуљем — главном храном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па |
е наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Никола.{S} |
То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испод крајњих рудничких огранака.</p> <p>Отв |
рађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама...</p> <p |
, дође игуман сиромашног Преображенског манастира, који је у суседном округу, да проси хране и |
за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са иронично-пакосним изразом, подмигујући он |
ући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог д |
, ново време, други живот, други изглед манастира, друго све... све !...</p> <p>И тужни и сумор |
лом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво п |
су све више подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</ |
на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сунашце, |
, пратећи свога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, |
псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај поступак дућанџија доли још више |
.</p> <p>После овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва че |
це!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па за |
у сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi> |
н, у току неколиких година, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном децо |
<p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, ал |
знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И |
што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједнако д |
х, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, |
године Максим је постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не |
ада и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, |
у, која изазва појаву првих хришћанских манастира на истоку.{S} Живим, уметничким бојама оцрта |
нова, поновљене фразе о значају српских манастира, које говорник, као увод, напомену.</p> <pb n |
кога, стаде причати о постанку српских манастира, о делима Немањића и потоњих владалаца и влас |
ији читава калуђерска дружина из разних манастира, која одмах заведе свој оделити начин и права |
наследи.</p> <p>Обишавши неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем |
.</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како |
довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на у |
Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, на |
p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти пр |
ње године школовања посети фрушкогорске манастире.{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: н |
имали пред очима, подижући многобројне манастире:{S} Изређа доста опширно, наводећи примере, к |
бојама стаде цртати сувремене монахе и манастире, осветљујући грозне цртеже многобројним, већи |
им?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из |
уманова разговора, — после, кад укинемо манастире.</p> <p>— Подићи ћемо санаторијуме, болнице, |
од је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прил |
.</p> <p>Манастирске шуме се проредише, манастири исплатише порезу, дугове, ситнице и калуђери |
та, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају!...</p> <p>У таком времену оцу Леон |
ријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу |
ри уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узвикну говорник још јаче, н |
јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам че |
аква средства, каква имају фрушкогорски манастири... »И дахом јему (манастиру) двадесјат три ве |
или у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромне заслуге потоњих монаха за |
ина, од неограниченог права над селима, манастирима остаде само парохиско право.{S} Сад нестаде |
хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу |
а питања на новој основи и — одузеше се манастирима парохије...</p> <p>— Попови нека попују, а |
одније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предав |
Посматра редом старешине и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је његов манастир |
— мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово ј |
>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих п |
..{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентира |
рио, тако је живео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи |
ало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше не |
куће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из густог шипр |
поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа к |
S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, кој |
ењима, описима...{S} Најобичније појаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати |
олећа удари страховит поводањ, засу све манастирске воденице, а после неколико недеља прохуја ч |
не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, |
чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издр |
ијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.</p> <pb n="155" /> |
<p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањ |
реба одгајити и уредити огромне градине манастирске са разноврсним поврћем; треба уређивати чит |
Светозаревог друга, учитеља из околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, |
ва, какав је најподеснији за самовласне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено прав |
орезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, н |
уман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће |
а су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске затворене су, а храм је необично, као у очи |
мињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се проредише, манастири исплатише поре |
људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Манастирски лонцолизи!... сви сте једнаки!...</p> <p>На |
и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Са |
, његов најбољи школски друг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у |
астиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако јутро, и односити покупљене |
живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирски ктитори нису оставили својим задужбинама он |
кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, |
ови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су ва |
едног дана Леонтије опази, да се добици манастирски никако не могу изравнати са издацима.{S} Ка |
мир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али то још |
ским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као да |
тепенице, које воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати подрумск |
вог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n="226" /> начинио.{S} Отац Сава одобр |
влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија. |
онцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, председник, учитељ, неизбеж |
тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта |
ем дат је, још у најстаријим временима, манастирским општим трпезаријама изглед и дух »молитвен |
са животом пређашњих монаха, са уставом манастирским, откривајући сав ужас пропасти морала, вер |
време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирским парохијама разиђу се сви калуђери, са овак |
« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: до |
га, а стварнога и кориснога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по |
а корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде |
а вршила посредничку улогу између свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{ |
њили се, управо нестало свију пређашњих манастирских добитака, а издаци се повећали огромном по |
њига, разгледати урамљене ликове старих манастирских архимандрита, важнијих владика и других зн |
ци гушћи и само двориште <pb n="251" /> манастирско примамљивије, веселије, нарочито кад пропли |
похвално, невиђено у Србији, газдовање манастирско...</p> <p>Две године после школовања провед |
p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече |
ан, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско вино...</p> <pb n="172" /> <p>Изређане су д |
а, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, својствен само |
девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за сам |
е из Управе Фондова десет хиљада динара манастирског новца ради ове поточаре.{S} Новац се потро |
знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — |
је а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхода цифра судских, адвокатских и други |
ознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито међу женским светом, при |
грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни ма |
трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирској градини, који на свагда истрже одушевљена |
старелом реду и газдовању <pb n="87" /> манастирском.{S} Помену како је обишао многе наше велик |
самљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се густо хладно блато и једв |
ћином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу своде на какво ретко, необично стар |
тку разумео, али што се више привикавао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова ост |
ака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побр |
њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском против многобројних врабаца, и другу од ка |
инова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну |
имир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих малих воденичица, ч |
, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту гологлав.</ |
ва се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, која се ја |
и духовне власти, Леонтије прими управу манастирску, као новопостављени намесник.{S} Одмах сутр |
и просечени равни путови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дуб |
м штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога |
а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} Тетка, како изгледа, немарно шврљка по |
м још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски |
трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Василијан га дочека весело:</p> <p>— Готова |
мљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, као што наређује цркв |
као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио |
стир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао прав |
види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у |
на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...< |
ада, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу своде на какво |
у ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему.{S |
о земљиште убаштинила, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео с |
хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се |
е пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љу |
ка и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све |
</head> <p>Прошло је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз |
на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам вл |
адић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлуч |
у сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њ |
праву манастирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже |
у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Ле |
настирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морај |
његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николи |
деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господина и тако... рачуња се као кувари |
<p>Две године после школовања проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав |
n="141" /> после једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{ |
е му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја |
о на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <pb n="121" |
ом, доносећи собом непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосм |
рођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и прер |
ри шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тридесетогодишња реликвија, коју |
остивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n="90" /> <p>Тако пролажа |
га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала |
, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места н |
Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем |
бодне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{ |
ква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу |
рио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: |
понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> <p> |
P19000_C14"> <head>XIV</head> <p>Лето у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидним посло |
сао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати ка |
"SRP19000_C18"> <head>XVIII</head> <p>У манастиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња в |
на болести архимандрит умре...</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост |
рушкогорски манастири... »И дахом јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и |
Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупиш |
зану на три места исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко са |
ик, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат |
земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власи |
друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> |
у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатност, коју |
на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богос |
нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препу |
в.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у часо |
ити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадова |
</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...< |
врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хо |
ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици проби |
рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнес |
, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави за |
пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наре |
прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив предлог, |
совке...</p> <p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут |
и, односно њој: чарапе, пешкире, шарене мараме...</p> <p>— Ене де... везени марамчићи!... узвик |
амчићи!... узвикну она, вадећи неколико марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли |
се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и о |
фену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш |
чисто одевена, повезана великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе |
послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив |
мети општу монотоност какво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар какв |
.{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није |
ене мараме...</p> <p>— Ене де... везени марамчићи!... узвикну она, вадећи неколико марамица, ко |
ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео с |
еко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почас |
начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у |
томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> <div type="chapte |
држати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, оти |
!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама |
овно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> |
ати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје |
атрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Кал |
..</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...< |
ак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се знач |
ери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> <p>— |
сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад |
шљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} |
— овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си |
са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: са |
одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматра |
{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необичан, |
декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журним поглед |
S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка М |
овске науке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{ |
кадифе, камилавка; <pb n="160" /> коса марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они |
м.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потп |
— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више |
задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритство" |
ао око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...< |
ица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане воском листове часловца, са којих се од |
опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и ост |
савијене рогозине, вири половина старе масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{ |
тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће и често погледа у косо, наокр |
рицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна |
љу.{S} Десетогодишњи, чумави малишан, у масној, потпасаној памуклици и шареним накриво сашивени |
пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом |
. па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке мл |
се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибан |
трономским уживањем и великом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била за |
страхопоштовањем младић намести црвену, масну вунену залогу на почетак животописа, затвори књиг |
догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све више |
ајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.< |
омак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово |
дважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиш |
колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А Ве |
аже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену |
удељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му ј |
стави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда м |
еванђеље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се! |
ћевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години. |
} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb n="85" /> али ко ће замерити т |
осио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и |
Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризну |
ле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено, као да |
ује, не помаже ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за до |
рњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе |
е калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко т |
пов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритство".</p> <p>Је |
ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, до |
калуђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, |
е свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакр |
а забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогоди |
и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заам |
заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубо |
ледњи авансман ђачки...</p> <p>— Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.< |
..</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учи |
ао каквој шали што падне при разговору, махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли р |
свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће ј |
одговори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: |
на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена ли |
ат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе.. |
решења о награди!{S} Овај твој... прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски |
<p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три ка |
{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— |
д иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљиц |
благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се вече |
и вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" / |
им?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... т |
а се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула длановима преко бркова, па само наређује...</p> |
е скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се |
збушену крову прелива се беличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!...</p |
убомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгири |
а Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здрављ |
луђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило...</p> |
/p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо |
љеним вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви скл |
д сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет |
задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се |
и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... заради |
грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, |
е даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не р |
бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта |
исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало пр |
се дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саде |
главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Солому |
који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се |
и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло |
ине градске и предао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: постиго је главну |
м осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде |
састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p> |
гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да |
лике његове још сиромашне и неразвијене маште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу бити и харџиј |
>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује |
ата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</ |
е...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово |
рави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дуг |
еле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђав |
?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неким злослутим гласом, у к |
лена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да |
ошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p> |
лу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошт |
.{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опе |
имир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb |
S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’н |
p> <p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, |
као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру |
осла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш |
па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{ |
још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго |
бе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде |
се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је б |
забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p |
во...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, |
слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је д |
зија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску шко |
сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и |
p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли |
ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим |
илио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се пола |
волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нис |
те!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p |
, сасвим, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако |
гра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135" /> |
/p> <p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми т |
е до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобож |
ки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p |
причање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим лег |
онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја |
свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј |
он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точ |
е досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсен |
{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, |
жеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти неки... |
леше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чи |
ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар |
д ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега |
о ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко м |
к ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ни |
едом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна излив |
у ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те пит |
другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И |
. тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе зго |
> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено |
ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагу |
зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! на |
о да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, ка |
ровирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселиј |
иким чарапама, добивеним на крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, |
в двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како уп |
а има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да побе |
сно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим ур |
ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и |
која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком |
, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они |
и се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непозна |
нарочито на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и он |
ја коларске вештине...{S} Зашаренише се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвенкас |
Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању |
е одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа т |
е такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му |
у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети нај |
огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи |
аду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити свак |
младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, |
е, двориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, |
по целој манастирској околини, нарочито међу женским светом, причале најчудније бајке.{S} А Љуб |
вени и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, |
сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} Објасни доста добро |
уша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак до |
овор са сестрама.{S} Његова раздрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлош |
ојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби ц |
Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се так |
онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, |
е до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} Обоји |
олитве, режући на четири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, проговори свечаним, јасни |
сав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена нека |
луђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве пр |
збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну |
згледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ра |
стој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, бли |
{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; |
</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме доста повода за лаж |
прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако |
његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати изме |
чуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа с |
ј ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, о |
али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пре |
ељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, као |
е: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb |
о, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно новорођенче, да га по православном обреду крсти |
ир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По |
<p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица упла |
ви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</p> |
мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе обли |
он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, |
{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n= |
..</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву |
елиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он |
раво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако... зави |
њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> |
оге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика |
м са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, рад |
ити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија |
ој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, оч |
еди још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и |
лагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> |
, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје с |
е.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из |
мите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете сп |
ом расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједн |
зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Мак |
ди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за св |
с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погл |
p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо бар |
све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и после нед |
Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Бра |
ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, ка |
ко...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред |
ће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> |
/> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> < |
и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него зна |
еце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: |
се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега« |
царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а ва |
да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па |
<p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а она |
амаха рукама.</p> <p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама |
убо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудрав |
/p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса с |
та се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћно в |
прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледел |
а ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«...</p> <p>Кад |
з књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели та |
Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Ма |
: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, |
.. отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... игуман ј |
, није вајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу |
га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> |
.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слуша |
механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубом |
риво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми шт |
сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, смрадном грешнику«... изговара у мислима |
четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно |
нким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гра |
а да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састављајући у памети питање.</p> |
игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... посл |
твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас од |
њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмља |
е њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека |
ури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и |
јем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су бл |
све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> < |
се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, ок |
ажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на |
ега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме ла |
...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говор |
све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико |
које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне |
hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног уг |
ерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пр |
у... млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да г |
особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мим |
времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може |
Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојне редов |
обичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што |
гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{ |
а Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувен |
благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и |
а даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газд |
ве га!...{S} Угрејали му штапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх |
</p> <p>Љубомир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... оди |
насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта |
е спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се свој |
ао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из њ |
ачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а ма |
ад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохиј |
ј ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему са |
е другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи |
ра, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије ду |
овори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због |
дужности.</p> <pb n="221" /> <p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се |
/p> <pb n="221" /> <p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејас |
видели срећна, весела младића, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрену љ |
о крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог |
Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на |
таде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одведе га нови |
неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме |
у обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест го |
ом младом кожицом, испод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва |
ајпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м- |
На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— Не |
брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не раз |
из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам |
Даље, само даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од |
<p>А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко |
ике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— Не мари |
авља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Ку |
јака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у |
у, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но про |
> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашени |
> бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш |
, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је |
Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само |
ем.</p> <pb n="105" /> <p>Гости заузеше места, очита се молитва, игуман благослови трпезу и поч |
после кратке молитве, режући на четири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, проговори |
ше, увијена у рогозину, повезану на три места исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено |
у, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту један празан подметач до себе и |
ази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</ |
све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и |
манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако дру |
Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради |
нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, д |
ише необично...</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га ж |
Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали |
6" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како |
м трпезаријама изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после исп |
око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како |
сте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га зн |
м и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише. |
ако га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао |
идику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице ман |
{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} |
пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као |
Василијан на уречено место...</p> <p>— Место... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано |
они што слушају, стоје као приковани за место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га |
туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово дон |
љањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђ |
акуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлу |
м проговори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гост |
и мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> |
ку, рече игуман седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни |
} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар |
ве у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најб |
ку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више годи |
етке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе р |
ако обично разгледамо добро познато нам место, после дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« |
че, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, |
бјаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало. |
о из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> |
срче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки |
d="SRP19000_C5"> <head>V</head> <p>Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво » |
послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста пави |
еда како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице архимандриту |
есто погледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> <p>На |
она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љу |
ском оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пе |
жи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на основу стеченог з |
јући само да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати |
Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, н |
ећ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> <p>— Место... те-сто... понавља Љубомир, м |
редише још једном.</p> <p>— На Николино место... сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љуб |
м, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n="244" /> шесет — седамдесет, чист |
ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети |
да«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи у |
ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?.. |
а једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње с |
ад се подиже, после великог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: |
.{S} Љубомир, по правилу, учини »велико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, па се о |
шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њег |
ругог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта о |
и идеали разбише се у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку |
оцепаној сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас ку |
, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђ |
обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и там |
е с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најп |
.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у ус |
и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</ |
ј шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:< |
то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена ти |
и неколико марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n=" |
ом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, |
, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" |
на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се |
ине.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом |
више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и |
х повели разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} |
а леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним |
хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што с |
у.{S} Механџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему и |
ум, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових |
воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандар |
увао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{ |
тпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Макси |
е помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза |
г дремежа, <pb n="238" /> или монотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадо |
н <pb n="20" /> ради тога, да би постао механским момком. »Није то, није!... друго је!« узвикуј |
га, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрет |
вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових година и гледа |
о време.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену |
ским погледом.</p> <p>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али |
ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на докс |
ости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако расположење, д |
жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је го |
</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласо |
ући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да ум |
вно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствен |
а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника из механе, прену се, изм |
хтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје механџија више ради учтивости, али он осећа исто оно шт |
те сести, господин-капетане ?... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвиши |
само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</ |
, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, председ |
, дрљане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећ |
— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све |
одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} После свршене по |
стина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сен |
ласом, напомену, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, |
{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме ник |
рљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како |
ок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки пру |
кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза. |
писао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> < |
вот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и |
вије слике из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се |
ју се све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се п |
и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових |
из реторике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније |
ње Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикну значајн |
дика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...< |
рчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нар |
наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика б |
еоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни |
давно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Рад |
е кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очим |
е:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} И |
р понови отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их |
лађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некак |
не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... тре |
Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p> |
ећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бо |
а Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и пом |
брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожен |
тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} |
ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, |
намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она. |
у, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, |
амо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— |
p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па как |
да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му с |
не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце |
о.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило |
А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло.. |
— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воден |
</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p |
отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда кр |
мирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p> |
ели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... зате |
.. тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редом.</p |
.. и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући |
у оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пи |
> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb |
у.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубов |
нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год |
у.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, узви |
мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, |
те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, о |
{S} А?...</p> <pb n="136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта би м |
имандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба само пит |
ану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур о |
расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико |
сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познан |
сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још |
авили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће |
е...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опрости |
азумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно не |
иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пруж |
акачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њи |
вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих |
, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одоз |
ако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S |
, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лопти |
виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згод |
.{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам |
оји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> |
p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонти |
е потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе |
авцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редо |
они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихо |
едајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, ш |
е то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба |
е на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифо |
кола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из П |
говори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара |
.. то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета ка |
} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје |
запита га:</p> <pb n="170" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад |
ок се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> |
Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај... развуче Максим онако исто, како |
!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— В |
вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то |
брити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одгова |
рење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ ов |
је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мисли |
е на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ та |
ајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окамен |
спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пр |
убоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојаж |
нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножниц |
е једнако...</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb |
чима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе |
звикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли жи |
манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,. |
p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако о |
елимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi |
те ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p |
нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије |
справљати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер |
.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно ста |
ресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као |
i>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто оте |
азиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели |
нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбољ |
ажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих... |
ажљиво; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— З |
} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од кућ |
како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти |
ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p |
ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> |
власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљ |
у мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубоми |
кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако... |
ега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју |
ужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам |
ажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи г |
о бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не |
самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио са |
ај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S |
Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајућ |
огај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p>— Минералогија? пита Љубомир |
е, протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га иг |
оји се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то |
м у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...</p> <p>— Архимандрит... причекај мало! |
<p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, ра |
ан овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, п |
на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни |
л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш |
место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уст |
Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{S} Тетка, |
игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и |
беже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, зак |
> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета |
} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} |
мим очима покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А ква |
арочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто неп |
пуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа како око њега све |
грапним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Св |
евљено, као да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под.. |
одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у гру |
>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се ј |
ло... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчовечни напо |
пско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ста |
Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљи |
p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све |
посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њен |
једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове но |
н, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути ка |
...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао |
науке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, |
ити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах |
мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад |
тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздрж |
омисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газ |
није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну св |
p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb |
дам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста д |
појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и о |
м перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игума |
{S} Архимандрит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, кој |
тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес. |
ио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му д |
Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, р |
гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</p> <p> |
ча Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрп |
тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат м |
неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру тр |
<p>— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима п |
и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов значи: |
воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, |
неотесаном сељачком, бејаги поверљивом мимиком, осврћући се бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека |
о га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто ј |
њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреосвештенств |
S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу |
.{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p>— Минералогија? пита Љубомир сагибајући главу.</p> <p>— М |
је му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, белом парченцету хартије, са познатим му |
и сведоке... а прети интерпелацијом.{S} Министар то једва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман са |
сли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита |
је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а прети инт |
м да сам залутао.</p> <p>После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« |
и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бис |
сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни |
{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> </div> |
} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди велика |
хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отег |
из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се |
.{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци |
рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на ср |
рође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи з |
<p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="2 |
мислити...</p> <p>— Мислити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива |
дне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у шт |
у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови бра |
јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри |
ну.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича- |
ладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он са |
ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што |
паде.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухва |
да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка |
то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како, за |
256" /> <p>— Тсс... дечурлија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга п |
ла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини др |
мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчов |
ене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан |
чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог час |
добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше до |
наној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче |
пита Љубомир сагибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир. |
запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче с |
у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од свој |
земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више привлачи.{ |
емља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта |
ом његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фр |
дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је чо |
и му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> <p> |
о подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се зем |
мски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што н |
ољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре д |
нински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала |
ледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско вино...</p> <pb n="172" /> <p |
ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрет |
четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <pb n="3" /> га |
ва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји |
.. он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Сам |
у се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на среб |
и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S} |
на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опиј |
ије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу |
:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео |
...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу радозналих с |
д и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све ја |
град, и настави свој скромни, повучени, мирни живот...{S} Друга година, услед великог посла у ш |
о одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су м |
не: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, |
во одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка...{S} Посматрао ј |
ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уве |
<head>XXVI</head> <p>Јеромонах Леонтије мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, трећ |
нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на проле |
ишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и по |
исти, једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и з |
говања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p |
ог нађеног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно твр |
, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да т |
неше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</p> <p>— |
е ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не пом |
: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} |
Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне с |
ву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на |
/p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— |
е трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава...{S} А по стричевој <pb n="8" /> њиви плинул |
ја разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива |
и, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се |
после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узви |
мрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p |
S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало н |
ко га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад |
> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, |
идесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је з |
не...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начи |
.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве н |
ланови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а |
...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, |
е, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га с |
рофесору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити |
Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштениц |
и главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> |
ном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> |
но сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гн |
и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} |
Пропаст!«... понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак онога страшнога, и |
овек, правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуш |
манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао прво |
ивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговор |
шта од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па ни |
ош није могао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али |
мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено |
ваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди б |
ају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по тава |
p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све. |
попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да |
и... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката.. |
ба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни догађаји, његова душа се све |
ије не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И |
p>— Место... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио друштво и дошао до п |
ка женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} А |
ри монах, гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да |
ременом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{ |
па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и б |
...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху |
таче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, де |
ром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, ст |
..</p> <pb n="145" /> <p>»То је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једн |
, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зенице на једну пукотин |
мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсад |
уће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није н |
</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори |
, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати дост |
и мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код ње |
/> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клања |
бори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учите |
на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, |
ти прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испо |
на... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно вел |
S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелив |
А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, |
помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга |
лед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S |
попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна св |
не, чисте, детиње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а ле |
</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд м |
девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред о |
љао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори |
нети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж |
ма слика Велимирове породичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p> |
ком влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.< |
господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију св |
едри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати |
о се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, |
оји јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А |
>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који |
сифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из |
х, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> <pb n="262" /> <p>Не |
е дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности по |
, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да за |
оже да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он |
а! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је |
са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после овако |
се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити < |
е дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши д |
и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!... |
ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p |
је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао |
, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и в |
у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чу |
ви себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се ла |
се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова мес |
о његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«... |
силијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео све |
о живот свој посветили великој заветној мисли — служењу Богу...</p> <p>Прочитао је доста других |
дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ет |
ко је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се прибл |
паст!...{S} Свршено све !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поре |
ају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор пола |
о и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га виш |
јашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловит |
па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту |
мци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадн |
p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро дет |
есјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} |
иких идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забав |
ко се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем |
те... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, ш |
ом, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га боја |
дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После неколико минута Љуб |
елимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ће |
сле краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> |
о да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у живот |
био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини ти с |
и си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку. |
ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог |
»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се пон |
па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом |
многобројним новим појмовима, значајним мислима, занимљивим фактима, само блуди очима и пита се |
е заплете, не налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — тво |
!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије слике |
релом, смрадном грешнику«... изговара у мислима испрекидану молитву заморени бегунац, јер већ н |
ашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и не |
њих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у |
ве, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности оче |
и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе г |
авије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, б |
шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, сањао, по неколико часова, док се не врати весе |
>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио с |
иљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће |
сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није |
уго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само |
замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто |
еше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби од |
сао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у |
а изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне ва |
омисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад ниј |
а чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Настаде грох |
само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb |
деали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређе |
будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет |
итао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n="64" / |
о највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и ме |
p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с В |
а!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мисл |
се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S |
ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо |
м све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он |
че!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, гру |
!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта |
...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, |
цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам мн |
/hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има неш |
и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на д |
прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се ја |
ти очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> али све до |
илике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет преки |
наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово |
уга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{ |
Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не мо |
а.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, овако преплашена и изненађена, пр |
а услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умр |
је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по чита |
та...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити... понавља Мира гласно, од |
на да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа... |
а...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони |
а потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и |
е је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се |
д одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Ви |
м мало набусито, као човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које време?</p> |
имандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери |
чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као све |
ако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом ко |
аш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.< |
море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, |
ма није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у ваше |
не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S |
амо шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и |
ем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та же |
ограду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока |
Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је професор.</p |
помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Тераз |
прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир |
а.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није |
...{S} Истина, још чешће је помишљао на митрополитово служење у цркви, на господско <pb n="113" |
b n="101" /> Петковачу посматрао службу митрополитову.{S} Прође му неко грозничаво дрхтање цели |
уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још.. |
ече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ј |
пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богос |
прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, у |
друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га |
ола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда |
а ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да |
и се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, песм |
актом умири завађену братију, поновивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, које су би |
ром: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из гимназије...{S |
он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на оби |
сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док т |
а није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то |
из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама |
ети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш |
бично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, |
иње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не |
ласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласног певања и пр |
етице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохвати »т |
— Синђел Прокопије.</p> <p>— Мора да је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} |
у у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије |
но, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим после |
а знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш |
И то вечито гледање примамљива, весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњ |
наш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па |
воденичар.</p> <pb n="158" /> <p>Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, ш |
аћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, |
беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки опремљена |
овита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки |
снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, с |
Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том |
оговори:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви |
овек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и к |
Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, весело, искрено...</p> <p>Неко |
у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, с |
м добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола |
и жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S |
њу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сла |
по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као сит човек, ко |
, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по |
ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманцета, кој |
сетио) прати и трљати између прстију... млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само и |
<p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронично његов жути капут |
исивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рад |
превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огња; |
а количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с једне нове теко |
д свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошколац својим необичним држањем... некаквом |
одним оком гледати.{S} Једанаестог дана млади инок осећаше велико задовољство од прања уморних, |
>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала онако ис |
ше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га |
е јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње же |
коме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист. |
.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских |
, па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, |
прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у |
ли воћњаци, па весело одсјајкују својим младим неразвијеним лисјем, према топлом, веселом сунче |
укурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци п |
пше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-х |
, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, о |
беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задово |
лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина |
помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> |
.</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S |
у и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и о |
!</p> <p>— Даље, нечастиви!... узвикује младић са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, |
преже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао |
кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{ |
илавком на глави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из |
е више онај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} |
> <pb n="143" /> <p>Гле, дваестогодишњи младић Антоније, леп као уписан, обучен господски, води |
грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, Мака |
а великом побожношћу и страхопоштовањем младић намести црвену, масну вунену залогу на почетак ж |
>— Сотона!.., шапуће полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је |
аш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S |
а.</p> <p>Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљ |
о моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} |
S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му |
<p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?« |
ушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом раз |
арену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се |
у гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и к |
<p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући завршетак владичина писма. — К |
</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима или годинама носно бурну, мла |
шњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут |
тве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му: |
им, што је најсаблажњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени |
разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необични, |
, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде изм |
етири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, проговори свечаним, јасним гласом:</p> <p>— |
ви, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројним новим п |
ђе зачуђена ненадним и необичним речима младићевим; само један озбиљан, средовечан господин, ко |
p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, ваздуш |
остаде наслоњено на чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисл |
тије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као вр |
гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз |
ише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи, испод двадесет година, живи, окретни и весели. |
ше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди |
му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов господин.</p> <p>— Госп |
ест година живи одмерено, једним истим, младићским животом, кроз неколико часова постати сасвим |
е и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се |
своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, замореној дугим читање |
и је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној |
крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А н |
о свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у о |
је време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га |
/p> <p>— За вечеру гледајте које дебело младо ћуре... почиње наређивати полицајац.</p> <p>— И п |
енца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуш |
S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по |
!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да |
ном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекоше обилним млазом низ усијано ли |
жњу, са набраном као павлака, заруделом младом кожицом, испод које провирује месо, што се топи |
ту, да посвети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и |
одина, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом |
еће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« д |
са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> то |
светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав |
ом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица се |
о, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбоље ј |
атим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим д |
ени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и сукати бр |
и блиста, позивајући <pb n="220" /> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе |
и, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати |
, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p |
сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити п |
авикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ управљају породицама, |
гађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих. |
гуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити јела, лица им д |
се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмеја |
и: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где |
веће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу м |
о...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?. |
е велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, |
да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрост |
ој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца он |
аде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имал |
ио је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што ви |
није и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио |
, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни |
давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи ми |
?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, |
ветлост сунчеву, која је прснула густим млазевима по зеленим врховима дремљивог бучја и целим в |
ироки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено руд |
сузе младом грешнику, потекоше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љут |
ћ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</ |
и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој бил |
ки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Те |
ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестр |
рте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p |
е маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само виде |
чом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и а |
у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се ос |
м ципунова.{S} Лети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а |
лазурно плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица, кој |
="257" /> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се лива |
<p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним устима и пуштајући затим |
ве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, од које к |
у косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта с |
еше се важни црквени закони, уредише се многа црквена практична питања на новој основи и — одуз |
Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себ |
ћу засејану детелином, па подизати неке многе а веома потребне привремене оградице од трња или |
.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући неколико плас |
десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се |
манастирском.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи |
еце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше ко |
аузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су |
ао да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек ис |
<p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и са |
ити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Сам |
кујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде бур |
Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатског живота, које је Љубомир д |
ањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудами и во |
, где има женских, изгледа страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га зате |
, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да су |
и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, св |
е године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упито |
} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{ |
страну собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</ |
и, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што |
ам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, |
ацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам. |
штала, мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши |
на живот и поступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тет |
а у пространу собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некако црне, као да су у |
сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давн |
оже <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> |
и да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о ц |
и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њом |
о лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бо |
у сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он ј |
.{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима н |
p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, |
на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још в |
е по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно дру |
о; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Бић |
владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уве |
руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако |
да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до с |
ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти! |
Ова му почаст <pb n="165" /> изгледаше много необичнија од синоћњег калуђерења.{S} Кола звркну |
пште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као н |
о удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: |
послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у ма |
није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е... |
естре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо. |
снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђ |
ц.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојиц |
се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иро |
тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на не |
да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка по |
аду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«... |
тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> |
ли, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па |
у дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појав |
је му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћ |
је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајн |
га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђен обо |
ољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се |
<p>— Знаш, немамо кад да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S |
г.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена мл |
ти.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај.. |
осадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{ |
ном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтиј |
.. прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi |
о не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жив |
е каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</ |
код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће |
те њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских кушања...< |
ду, такво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина в |
а му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она |
вим, које су имали пред очима, подижући многобројне манастире:{S} Изређа доста опширно, наводећ |
та, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући |
и манастире, осветљујући грозне цртеже многобројним, већини добро познатим, примерима, објашње |
очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројним новим појмовима, значајним мислима, занимљ |
скључиво у дворишту манастирском против многобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку, пасти |
иса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројних светитеља и праведника, повешани у разновр |
ад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве |
наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, млади |
, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним |
распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, |
вио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам з |
севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме |
ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се б |
!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, п |
} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти |
рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш |
ирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш заједнич |
братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стот |
емишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег... |
а, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајућ |
<p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под з |
тао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане |
погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропуст |
није«, те игуман ово правило никад није могао прочитати, док су она друга строга правила — молч |
не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, као шт |
хвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размиш |
то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао |
о је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно и |
сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се поди |
, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би могао па |
чинити оне промене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћивати |
обу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја би |
фесори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље |
он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својо |
а Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније.{S |
аше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био ис |
и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по |
ричао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, |
</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљ |
дмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га у |
аже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде |
ена до калуђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... |
занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље представити.</p> <p>Љубомир, узимај |
S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урођена побожност и скромност, кој |
тнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиља |
} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би помељар |
у и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати кака |
тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога звати |
нема околног земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После десетину годи |
т погледа зачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о ов |
овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А |
гледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег |
једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре |
ео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини |
и Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута.</p> |
ало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет |
днесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једино продајом оборене горе; других д |
старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска |
ћаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на |
не маште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи рад |
у заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</p> </div> <div |
сне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећ |
можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати са |
Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на слогов |
, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се |
там... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате |
о кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошан |
ролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: |
он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њ |
на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању поје |
огу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад ј |
ећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми с |
ти — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђе |
ази, да се добици манастирски никако не могу изравнати са издацима.{S} Како која година, дефици |
Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Ка |
ако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим глас |
<p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смеја |
и грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Није |
га, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећ |
ив као стена...{S} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола. |
му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој ше |
.. и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, |
.{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину |
на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он не |
{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p |
ње, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли |
, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> |
ком сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се |
о што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?...</p> </div> <div type= |
дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће. |
Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи |
ина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и |
преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остат |
не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаћ |
обала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем по |
беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај |
уде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Сл |
бити као прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан она |
заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се п |
г оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све |
ад се почне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било |
ком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије. |
!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или ј |
е погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколи |
д себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на в |
у се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како |
мах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} О |
тојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мал |
{S} Све се распасало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка |
дићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела годи |
инство, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву |
у Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} З |
о му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто треб |
о се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљави |
што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђ |
еби промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арс |
беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... ме |
е он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Ј |
хунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огре |
како почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се ја |
есно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> а |
чно опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се мно |
осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим н |
мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправ |
ном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>то |
гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка |
Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и |
лико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} З |
, у последњој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Прико |
ну молитву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </div> <div type="chapter" xml: |
то покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси нап |
ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих ме |
мира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако шт |
C11"> <head>XI</head> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другов |
о била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разум |
, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све |
егова привремена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за с |
</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца |
чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана млади |
/p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави |
{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p>На |
?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ов |
</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} |
<p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненад |
нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И |
шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубом |
n="157" /> <p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гла |
за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му |
сти овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет годин |
{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да |
о сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слуш |
сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубоми |
малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је |
е школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> <p>— |
емо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас |
оћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Н |
у...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја |
ше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико |
Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем |
>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде чов |
лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?... |
и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, п |
еме учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о |
ћом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта |
и разреда основне школе. — Псикологија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да пр |
живање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј |
</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас пла |
стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Про |
.. и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне ба |
ом, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш |
, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те |
p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована |
</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као |
а, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, |
р.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једна |
..</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је уд |
гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!.. |
е од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то куш |
имир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те |
и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а |
задржавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући с |
са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А ка |
е према њему, задржавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зид |
ледом, да се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разговор друга сестра, после онако и |
ња и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи в |
во, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од |
тко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, ст |
о слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... високопречасни! |
ше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа |
утра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! у |
ају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође т |
знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али |
спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово са |
коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и |
да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не |
»Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и ма |
дритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој пр |
љај Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко |
а после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! |
ацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</p> |
лишавање« из прочитане задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни |
<p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу |
ле не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, шт |
У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено, као да неко |
ну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година и |
деље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап! |
а.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази |
p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb n="158" /> <p>Ди |
а онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио св |
и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно одгово |
иташе је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздри |
<p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улаз |
ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p> <p> |
ризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} |
тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по перили |
о од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и |
..{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше с |
Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дре |
ругом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде пом |
p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад ни |
о бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се |
кле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p |
ва је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо |
под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, |
Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би могао дов |
еш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено |
ам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Лео |
.. то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика и |
{S} Сотона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подад |
S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не т |
има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми леп |
ти како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћу |
106" /> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утр |
ди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвра |
ле родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетк |
парче хлеба.</p> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, преклињања свију другова да не срамоти и |
ећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра |
</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово |
високе столице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљ |
оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како о |
»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{ |
.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.< |
занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се л |
јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</ |
змеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис |
аш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манаст |
ади како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb n="59" /> <p>Љубом |
— Што?...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па зар то није с |
»дериште« рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака.. |
заплетао и брзао при читању познатих му молитава из требника...{S} Започе проносити ускршњу вод |
таде велика, силна по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне неп |
најзаноснија и најпобожнија хришћанска молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разу |
05" /> <p>Гости заузеше места, очита се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи |
>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има го |
ло извршити једно прешно крштење, затим молитва над једном болесницом и потом се имала започети |
загрме сложан весео одговор монаха, као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом |
8" /> или монотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би с |
о исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И |
о од ове сложно испеване <pb n="199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше с |
...</p> <p>Архимандрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да |
да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се |
отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући на четири места унакрст, меке, дугачке |
а реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца |
кама на престо, говорећи гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад |
ћи се само мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не |
ичешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који су их чек |
и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изговарати.</p> < |
бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис по |
ати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потвр |
рским општим трпезаријама изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају |
а водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, како м |
не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи п |
>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши мало боље, ал |
ан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају |
'</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајући често недовршен посао.</p> |
рхимандрит наслони књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу твојега, <pb |
ја, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ход |
нику«... изговара у мислима испрекидану молитву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати.. |
цом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и |
да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих рек |
тати, док су она друга строга правила — молчаније, послушаније и тако даље стајала баш пред очи |
пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше м |
...{S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који ј |
(како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирским парохијама разиђу се сви калу |
враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако јутро, и односити п |
мет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу ус |
.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треб |
но; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и |
тну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, |
та, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тре |
немареност и нема сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Н |
утром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, ре |
ушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се б |
>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака |
наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се бех |
а.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише преплашена Николу за рамена и изв |
им код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре це |
а...</p> <p>Тетка грди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та г |
0" /> ради тога, да би постао механским момком. »Није то, није!... друго је!« узвикује му тај г |
боко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку |
ка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби м |
свођене вратнице...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p |
pb n="229" /> пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили су да |
а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки ч |
гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он узд |
овима.{S} На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који сп |
поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекину |
и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, |
...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова стр |
>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шт |
се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о п |
ју страну, за својим послом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају |
мислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејућ |
ћи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задр |
тка грди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само |
прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако ц |
их се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да ч |
н седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове с |
евање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у цр |
отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљн |
, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Беог |
ођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело |
ц.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беш |
Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, по правил |
> Леонтија«... отац Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути искушеник, мрд |
о обичају потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом запеваше тужну пес |
} Сви поскакаше иза столова.{S} Братија монаси, сматрајући последњи узвик као »отпуст«, нагоше |
на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арс |
е што више спремило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних гост |
ако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као пр |
тајаху неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, осветљен слаб |
ове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним |
новог, Богом створеног човека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше так |
робовања и ослобођења српског...</p> <p>Монаси се одобровољили, раскравили се и гледају победни |
Доведи! загрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, |
и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понаш |
</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала онако исто, ка |
томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских кућа, |
да бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> |
ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући најмилији кутић на свету...</p> <p>— |
се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омек |
ивиш?</p> <p>— Па, једнако!... одговори монах, гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Ш |
{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <h |
S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући окамењеним погледом како се претура и |
ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху з |
> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани |
ико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпе |
ран и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом...</p> </div |
ла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије слике из Велимирова бра |
у месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све тамније слике, меш |
е анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће |
баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио |
ди помилуј! загрме сложан весео одговор монаха, као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беш |
уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се вр |
тири.{S} Помену огромне заслуге потоњих монаха за време робовања и ослобођења српског...</p> <p |
науком Христовом, са животом пређашњих монаха, са уставом манастирским, откривајући сав ужас п |
ишта!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вел |
ужаснијим бојама стаде цртати сувремене монахе и манастире, осветљујући грозне цртеже многоброј |
авати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У њего |
тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженство |
испод икона, исписана главнија правила монашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што ј |
у Бог помогне непорочно довршити намеру монашког образа... остати у побожности и чистоти... одб |
скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом зна |
се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог запрепасти калуђере.{S} Он није имао обичај да |
га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, |
p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрља |
мом његовом главом настави се пандурски монолог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли ви знате!... |
наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на |
чно празног дремежа, <pb n="238" /> или монотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар |
pb n="214" /> понеки пут поремети општу монотоност какво везено бело марамче од паргара, што га |
нако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема |
ако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} |
аког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељ |
реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи |
ља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, право...</p> |
S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосн |
Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не |
е онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случ |
»Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је |
ку?</p> <p>— Синђел Прокопије.</p> <p>— Мора да је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не |
<p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не ок |
азумевајући више ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом престоч |
јазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом н |
рити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p> |
може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе |
као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш све. |
анастирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не п |
Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чумав |
.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени непријатни догађаји н |
треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, и |
а на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако по |
згледа страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Рад |
ко је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{ |
атрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} О |
прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одваја |
Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом ож |
»бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Ш |
ре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Оче |
њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне с |
рима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу? |
га била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састој |
а сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара |
р ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и прави |
оград... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не н |
дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гост |
<pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три п |
е одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса |
>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, |
стирским, откривајући сав ужас пропасти морала, вере, побожности...{S} Говор беше тако изненадн |
</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово |
ињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што се понашају |
е слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да |
тва, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној ду |
ах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао са |
ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада |
оз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој ст |
е зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији б |
> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, |
Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, ка |
ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</p> <p |
настају црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени ота |
шњег поста, пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> |
мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Виде |
житије написано најозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако препуно п |
спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред го |
зују очима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице архимандриту, који их је отурао |
ари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти |
дмириваху домаћу потребу; а виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, да би се доврш |
цима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да није ов |
одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</p> <p>Д |
гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, гости ј |
е одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тет |
ш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је о |
</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу |
. сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; нег |
ниш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под з |
.</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш |
р га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су |
{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} |
ад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, |
тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> <pb n="262" /> <p>Непрестан |
едајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се |
че...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он |
..{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим |
па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у о |
д није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњ |
, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашт |
онда кадионице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док н |
д...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <milestone unit="subSectio |
, па... по божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док н |
дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само |
ако се радило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако ст |
не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— |
у прота жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море... какав пост! узвикује трећи старији чиновник.</p |
рећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ј |
ћима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ |
ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ак |
ед Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> ова |
и и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> |
очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем... |
преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те |
вање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије |
ти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку б |
...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он |
Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љуб |
младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладовино |
није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, |
ла, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, у |
е треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му |
.</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем |
усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплашеним погледом |
пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама па врату |
циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе |
па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, ко |
.. ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, |
Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и |
дног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игр |
кој екстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влаг |
тац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатиц |
једном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике вес |
и га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, |
здахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} |
е морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљ |
се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето |
p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак м |
им гласом прошапта Велимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељ |
ир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да преко |
х понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом прошапта Велимир.</p> |
аденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо |
лу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умић |
иње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ј |
асно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек |
о вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско!...</p> <pb n="183" /> <p>Љубомир се |
као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то св |
апљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чел |
дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати п |
ено шумско вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка, там |
а калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, очајан прекор |
оз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше вући стотин |
ивати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто при |
е оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S |
о се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, |
ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у живот |
ти љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање и прави детињи |
же на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} |
.</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно т |
{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело ж |
убомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлев |
родневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га си |
се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласну |
смешише задовољно, а погнути искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он |
о гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обем |
ли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају |
у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сам |
<p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> < |
о, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} |
олошки значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се |
указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загруваше лаке т |
<p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <pb n |
фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чин |
ео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беш |
штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене |
...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао |
ки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што |
сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино |
између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче кр |
ади нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи пос |
право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре ра |
p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, п |
зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што |
азио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која замирис |
, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби |
p>Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брч |
о одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимнази |
о трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" /> сад... свеједно, н |
прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку тра |
јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као |
о протумачити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, ш |
лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... к |
велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени |
</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ни |
омир Васић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“ |
као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући п |
атраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема га!...</p> < |
и... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> < |
вет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући никог |
о ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игуман се сме |
есео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш идем... поделио |
и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливади |
гачка врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у х |
но и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејач |
смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} К |
де пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, повезан |
ајстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног н |
и тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Да |
пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, гледајући шта се |
ке разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што ч |
тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењ |
о из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако т |
а починио...{S} Васкрсао <pb n="125" /> мртво дете!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ |
т дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство... п |
вучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има ме |
се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву р |
дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, |
готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер |
сеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми |
онизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, |
моћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше |
p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин в |
За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана н |
>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање.. |
мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио с |
ком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва т |
што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> изгледаше много необичнија од |
је широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело |
од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је |
="113" /> држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја |
имиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{S} Св |
... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљ |
ога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, |
а тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква др |
а да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на ве |
p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p |
га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — |
никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момц |
Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је |
ао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи |
ек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто би |
гледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман |
ом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то |
оће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па после |
еком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима г |
— молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру монашког образ |
што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најл |
исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</ |
и никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Дец |
аш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан чо |
е и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њ |
оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет |
ипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од |
још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре њег |
уробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер о |
пет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" />, |
слобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понов |
уман испод очију погледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице сп |
ко даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати |
и, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило |
ободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама.. |
гову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која |
ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не |
је немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад д |
таде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно тр |
ђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антериј |
обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исп |
шта ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«... |
тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb |
у, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се з |
ика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душ |
е и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, |
дговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спрем |
ља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво рад |
ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док |
е...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у некој сјајн |
но каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су љ |
о, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже м |
</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> |
свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први |
ке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставит |
жалио мало на претерану побожност, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и д |
агано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покр |
рвих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом |
бре...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.< |
ар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоћ |
ише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљај |
да, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели |
отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Ка |
ред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Ал |
изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетен |
дња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} |
по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети ц |
е баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослобо |
о може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица |
а још стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опа |
, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко |
а, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је |
мно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђ |
их брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо |
и се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, |
махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну н |
д ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неко |
узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог д |
ених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен д |
ше незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим н |
оњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саб |
ву и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на |
акије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="163" |
ма глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан истрча на |
чима преко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда |
Василијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на |
, односно будућности »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију послов |
дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хла |
лиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му |
...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо диз |
е пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ ви |
итве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се |
мари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се нади |
х жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и |
ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све његов |
ре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арс |
сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, |
киње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја |
да чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</ |
уци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме |
његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије |
рати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све б |
и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе другом празно |
дне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а |
уди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно |
ео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све... |
ка.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишља |
дном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и |
прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А |
као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око он |
нако... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> < |
а једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечји |
икнута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба с |
милу радозналих слушалаца...{S} Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пр |
иној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикн |
све више губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p |
н.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су |
<p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љуб |
еки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину ру |
азговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање подмлатка...{S} И |
пасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога т |
и.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске |
собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах |
оге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а |
{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји |
жање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто в |
тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о |
јвећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе |
} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и т |
посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је |
олико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Н |
лно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекив |
с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина р |
ма му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он на |
ја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, |
м, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после |
е симпатије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан са |
Соломунов храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест |
на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спасит |
е шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} |
ство...{S} Долазио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S |
први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и |
у нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од |
а га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац п |
ену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се на |
својеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја у |
и залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, како је гла |
ено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју |
тати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ |
стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућност |
од свију његових идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на своју д |
} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни |
па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће |
днако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се пр |
ретурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа |
а боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он ниј |
азивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет |
шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Ку |
ај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> |
што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га |
и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литур |
штаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све |
но што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, ј |
мир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе |
е то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нак |
великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</ |
осматрао службу митрополитову.{S} Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то |
кве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит |
ала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај дру |
оља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швап |
за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p>На врат |
па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовица, са којом је до са |
Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран |
по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме приј |
њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, |
ву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гле |
растуреним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако |
овима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А о |
ину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и ју |
а брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да ид |
ликог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад |
{S}Љубомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што д |
Сећао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна по |
уман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, бело |
рмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и |
р се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакв |
њи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољно нав |
угој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му с |
а она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се ид |
река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} |
описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати п |
механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким |
лага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Од |
»Није то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светл |
необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно буд |
теља из околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жу |
— Обуци, роде, стару антерију, добацује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, |
стано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онд |
ренијами похот возбуждаја« ...{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сест |
е му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока |
утини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог |
лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаносни |
обожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом |
И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно.. |
је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у пос |
еко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш |
а искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала |
очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све |
вањем, одједном се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде |
е зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним не |
утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих д |
ве!... загрме игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше н |
имио у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену д |
а жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена п |
а читаву струју некакве нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек н |
<p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно |
...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепер |
Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да виш |
поде Спаситељу и сви анђели... помозите му!... узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} |
лу чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим зап |
цаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча хо |
одрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно |
буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— |
место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S |
ти затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и |
само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољу |
у, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он |
у: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за чита |
еде баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" |
је ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљоп |
сан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} О |
и <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад ј |
тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се проч |
је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Нико |
јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па к |
у«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна |
е просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била |
>Тек после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли |
отекоше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разл |
о му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или |
бро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли |
црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и би |
Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, он |
су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би |
<p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни |
узети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога госп |
олу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> < |
о за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми |
ако иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први |
осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад |
и, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20 |
све — против црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који |
занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у ма |
е!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а |
наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леон |
кују, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење, у очима се св |
за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, крију |
, а потом јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се |
веку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје р |
у да се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушава |
и незнатни послови у пећини, пореметише му досадање одушевљено-побожно расположење, и он, као с |
град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирков |
ла младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сва |
и га последње недаће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одј |
ше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу |
х десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела |
аком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би г |
рељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А М |
кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а |
, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у гр |
а.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао |
p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он с |
р грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир |
Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S |
се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за |
е може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топлином |
га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухв |
оред тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло |
уче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S |
чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио |
амо је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <pb n="160" |
ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мис |
о гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима |
а.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... песма, пр |
> <p>Игуман опет поћута значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одго |
рно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за |
S} После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво с |
обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и |
рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гле |
својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић с |
вамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Ниј |
бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном рече |
ави и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком |
све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У |
даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромаш |
pb n="33" /> лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај вел |
гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење |
калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да |
врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb n= |
е куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која са |
.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш |
Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чуј |
нтије добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} |
ажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш |
амисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихо |
два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се |
екнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одговори :</p> <p> |
му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако вол |
свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукл |
м, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, |
век... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... |
ате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, |
а га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе |
аборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, |
мељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угрејали му штапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p |
<p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изразом |
p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Т |
о послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у шк |
чудо!...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} По |
дима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, |
ну казати.</p> <p>Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде з |
Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће |
а, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него |
ков, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћем |
и густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, др |
ва се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољ |
а парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те |
а једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто |
та од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропасти |
<p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и у |
шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће |
<pb n="47" /> <p>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо |
ачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb |
е: <title>Свето Писмо</title>, одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који бе |
Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с та |
а га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свес |
S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се наме |
све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само в |
ећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно |
/> тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... зна |
је, после сваког фијука, онај непознати му, чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није |
на се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.</p> <p>— Хм... промрмља на |
а...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне гл |
ој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затеч |
та више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као жд |
жање више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, п |
а онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која |
уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама...</p> </di |
ругови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им го |
Седи, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као волове... |
ли... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га о |
кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни |
опустити игуманово питање, одговарајући му <pb n="164" /> погледом, који је гласио: »Видиш сам. |
>— ’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, до |
а и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужности.</p> <pb n="221" /> <p>П |
>Један професор зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:< |
после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме и |
жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, ко |
јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија |
а његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што |
се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> < |
му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онд |
дајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад |
{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некак |
га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој |
ве, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено. |
увени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Пропаст!«... понавља |
та да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног св |
им и блесастим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, |
руге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од |
н гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније |
е толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, а |
ије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p> </ |
едног џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити |
после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха- |
{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер |
"179" /> други, господски народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»Како умеј |
ве, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је о |
видело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степен |
за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да |
то глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, |
, белом парченцету хартије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, ру |
ашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкара |
е сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки разговор са Велимир |
, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо |
талом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да ка |
ажи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена н |
окаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди ј |
и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој |
крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског пи |
ти, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А |
оле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш |
адичин да премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха |
а кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу |
дигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на |
творено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад |
му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не изл |
узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у се |
ој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успав |
м стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом и |
је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи п |
и како се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично |
му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и |
уга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све |
неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} |
нама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђа |
леда, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође |
побожном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi |
о, бесмислено, тамно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демон |
} Овде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, |
>мислим</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p> |
?... где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је мора |
а напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутр |
ик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, |
ксимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из св |
гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама лед |
ледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљен |
се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд. |
нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јак |
и по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему |
је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Мл |
/> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хте |
азе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стег |
рхимандрит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, које ће |
мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игуманово прећуткивање |
ало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је |
ли он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте |
ваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ве |
миром кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>о |
и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и |
ава под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, пре |
жи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па |
и.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као |
та!...</p> <pb n="262" /> <p>Непрестано му игра пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} |
не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!... |
ивади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит |
љунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду ј |
Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, |
вао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има к |
ком, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу ва |
остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде п |
</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак |
емишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено вик |
а.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за т |
ушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забо |
p> <p>Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он |
је село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко свега с |
<pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дош |
воју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим |
в предао посматрању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако д |
рака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, в |
ривлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: ост |
и као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! прого |
што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија в |
јица пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима |
но почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре |
и пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на |
ћ уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио сам |
ом ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрч |
без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру |
ешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под о |
...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да |
i>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: |
љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне |
нији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто |
карао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута |
е, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синк |
S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али то не |
леда да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга |
редстави себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице |
уцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотон |
питали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да |
зна <hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управ |
им Леонтије прими старешинство, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него м |
р приђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, |
p> <p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прил |
а крупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је |
ене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> |
развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, |
вим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а |
слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по р |
је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим ко |
окрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како л |
д до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{ |
ан већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они |
ини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота |
њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Си |
а се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са свој |
он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену |
о му прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«... |
Пропаст!...{S} Свршено све !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи п |
ко си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шт |
ле повратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака |
ју они груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, руск |
отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, про |
во он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи погл |
је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен. |
!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} |
то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важно |
на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од де |
е ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим сво |
Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одје |
аве мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре про |
штена; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p> |
коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чек |
затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рукама |
охвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и по |
мевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да |
, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај ж |
епших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није чита |
назије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју |
и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њи |
збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је |
самим очима покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А |
у незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му |
котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже м |
?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, |
Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти ја |
живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочита, на |
исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђ |
, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и вел |
р, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно |
воле-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калуђерски о |
т, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње године школовања посети фрушкогорск |
узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Гледајући |
врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред |
ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из требника...{S} Започе проносити ускршњу |
е не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, д |
ш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко |
се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и р |
ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад |
к и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му |
и плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да |
им опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојаж |
шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново сло |
ти некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се |
мести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леон |
у, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> |
тво.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по об |
рија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у ман |
а и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све |
а, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се б |
ачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак го |
<p>Кућа остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а |
>Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и та |
се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, о |
ма женских, изгледа страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: |
отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узне |
ад праведником... девојка, у порођајним мукама, проказује правог кривца, а Макарије се удаљује |
е долазе они страшни надчовечни напори, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и |
писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишл |
p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему |
S} Дакле све <pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном |
</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњен |
шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине. |
време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац. |
постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тог |
дочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогура се неколико пута |
у, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо! |
огом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што |
сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се |
ним изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и загле |
уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.</p> < |
n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} |
како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади д |
га тренутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се по |
ве !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући оч |
а!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак онога стр |
може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неко |
е нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S} Некаква н |
ко ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склап |
паук <pb n="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђер |
славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} |
стите... високопреподобни оче!... стаде муцати као у грозници.{S} Никад..</p> <pb n="107" /> <p |
ма, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... |
уд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету.. |
ве...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео |
срећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не м |
повратка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако |
о... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лагано, неосетно, у |
то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешто по ек |
скакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губ |
тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче |
чистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао |
{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одговори |
а о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање |
о сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се |
ресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!.. |
деале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живота, остаде само |
ћи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петк |
та ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, кој |
ечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} |
’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жест |
мамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунт |
ао голубије јаје, зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је |
p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Ник |
лог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, как |
и да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, п |
их; декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журним пог |
шње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним с |
куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа |
по новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се р |
<p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада |
чи све...</p> <p>После неколико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да |
поклопи округласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо шту |
сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псе |
но кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина По |
ћута значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} |
8" /> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, ре |
ве косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Б |
трепта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, |
а...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непоз |
г збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и г |
ним погледом, превртао је прве листове, на којима беху »предисловије«, некакво »извјешченије« и |
а...{S} Најобичније појаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обич |
елом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кров |
овор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, |
осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи н |
ештином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он је н |
во на неко старо запуштено воденичиште, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распозн |
во, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, |
ишљао на митрополитово служење у цркви, на господско <pb n="113" /> држање онога синђела, за ко |
химандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Вла |
та, беше се загледао у чиновника, који, на другој страни ходника, претрчаваше од једних врата д |
рају подрума, у суморној нејасној тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прил |
»извјешченије« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат |
ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га занима веома, и он је |
ику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџ |
ла неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су |
, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као |
љено место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Србији не |
веће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут |
отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу |
иковано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се б |
ично остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио |
лабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен обема |
евојци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи по |
прегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, |
ласком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, како дивно греје |
> живе, него само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог |
и, подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о кал |
огом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И о |
Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...< |
веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју нев |
уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси |
тувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рен |
аго и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пр |
ђе му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо |
"205" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да им |
е још једанаест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у овом посл |
анког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, |
} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Ре |
стијим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, доби |
на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене трав |
а због новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n="226" /> начинио.{S} Отац С |
кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог |
3" /> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. |
ана, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја |
.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити чове |
адубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сети |
о штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге ко |
још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне |
па одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно, стави м |
е унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, чест |
ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршен |
тили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори о |
м игуманово питање, па одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћут |
обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он |
<pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља пос |
.{S} После честог стајања <pb n="45" /> на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху рас |
очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али з |
ца, са неком злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни |
их соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> |
јање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени п |
чићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен т |
анцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, белом парченцету хартије, са по |
па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у х |
амо у дубоким планинским склоповима.{S} На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачит |
м брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимо |
ику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <p |
стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из |
не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају |
но, чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведе |
ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, стајало је лаконски у том |
ују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испо |
груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кро |
аже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па с |
ички до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ћ |
ш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Н |
луђери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино место... сав његов посао !</p> <p>Ово је зн |
игумана, који се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два |
сеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од М |
вири половина старе масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно те |
:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запре |
сли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, маглови |
а Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p>»Т |
преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ |
п!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калу |
имир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да вид |
је, весели и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најм |
ити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...< |
а га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо сил |
ат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p |
е, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незна |
еплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата |
дан празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако |
огматике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="189" /> рукопо |
езак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И |
ти се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.< |
мназије, сада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући |
ће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже но |
вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Мил |
, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненад |
цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају од |
>Код гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, понов |
у не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошл |
сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на пам |
S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која |
иве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута |
и дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом настав |
а неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, |
ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у к |
анов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у ч |
свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и пр |
здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треб |
и се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> |
о бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан |
ну и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио |
је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, |
на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота С |
сле поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, са јастуцима за сед |
врућина некако баш не располаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у |
еви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно |
скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње године школовања посети фру |
ом се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, о |
Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако. |
ком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече проф |
њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говорећи гласно црквене молитве, које је зна |
ко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се |
ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим |
једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он |
плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</ |
обратим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном жудњом и осетљиви |
ли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице арх |
капетане ?... изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од да |
нимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде |
омаћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, заклоњена густим трњаком, кроз који се провл |
овека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, позн |
брнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман п |
неше два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом младом кож |
бомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S |
акву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један де |
тку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако |
едише се многа црквена практична питања на новој основи и — одузеше се манастирима парохије...< |
, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како... докле |
ључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у |
о га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му н |
чна црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обра |
одавати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најз |
осим ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговор |
м оде у механу да одигра једног џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, |
азва појаву првих хришћанских манастира на истоку.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих |
олезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би |
ма преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до |
само даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега! |
тан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архи |
дар каква слободна девојчура, навикнута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и |
ицу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју к |
иски тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није |
а се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А |
вом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не з |
одједном, као по команди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирис |
јави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутиће |
у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ наста |
ве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : „Житија свјатих; деке |
Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да на |
ца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се пре |
То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> |
нствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, |
данпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још ју |
мо страшна заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помеша |
унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице, попију се нек |
</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! преви |
Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и |
мишљањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде н |
одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба |
ка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље ис |
пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, осло |
ну букову пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немо |
не.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и |
мња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, д |
силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као обручење великог и анђ |
кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља не |
ен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим други |
рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште г |
инило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром о циљ |
војим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да |
испосничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде н |
ч у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време |
јим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити |
вољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не в |
зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз в |
еби : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S |
не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p> |
ни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мисл |
бомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пла |
амљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, кој |
теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се |
клетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно |
p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући |
<p>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло |
’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва цр |
раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и |
} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} Т |
врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арсениј |
иру и знање о манастирском животу своде на какво ретко, необично старо вино; којима управо, чим |
о од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер |
вог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...</p> <p |
у ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој |
опитне погледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. |
о је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p |
ича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изј |
, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S |
</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего Антонија вел |
itle>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову све |
оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му чи |
сећајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Ни |
и оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>љ |
в храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... мора |
им погледом, обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за |
оваким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погл |
стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини ст |
и.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим |
з манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме |
аше пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> |
али! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Васил |
, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p |
ке шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} |
пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S |
ених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало н |
плашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...< |
> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S |
нтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело |
Воденичари замоле помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да |
преденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприч |
ницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те ка |
, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући је |
првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега с |
подинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукуруз |
едном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу посматрао службу митрополит |
уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао широки позлаћени крст на |
, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше |
ну жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у с |
ену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у |
док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисход |
а са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, как |
ло ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и крат |
ао да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он про |
екивању добре ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одједном н |
на, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како |
му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, по |
премише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа виш |
ве школске године проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из манастир |
до, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка нап |
а тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђавола |
ом светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека бели |
овит весељак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том прилико |
изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише необично...</p> <p |
све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> |
} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе п |
ам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, пову |
Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страш |
се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово |
е, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу |
ћи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још |
своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <p |
вољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладови |
имандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пи |
...{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, господство његова ро |
ио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута |
ућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опаране |
е и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно из |
, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!.. |
црном судбином, <pb n="207" /> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док г |
акачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а |
усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва он |
већена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руц |
лити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читај |
p> <p>После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је п |
ве искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Зна |
> <p>Никифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како с |
ош црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој |
зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чу |
он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се н |
весно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изне |
луђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и су |
на страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде.. |
е очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена к |
настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не |
зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и заглед |
очитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и за |
и ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно т |
забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам |
е не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, к |
јчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права беог |
казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо зај |
огама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њи |
ујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонти |
ки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</h |
ковитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стр |
<p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазо |
ажен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рит |
мет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим из |
} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} С |
мисли Љубомир, упирући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља в |
химандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак |
угу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче |
.{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђ |
ојој ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину |
лије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико |
прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућка |
а Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</ |
ена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа пот |
>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уп |
стрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се куват |
бирајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, |
и испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и |
љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки |
игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је |
овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ов |
може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и с |
даше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише з |
»подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} |
лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича |
ве пити досадање вино, али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p>— Напослетку |
уман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, |
споснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и |
} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије по |
скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и о |
ућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету преп |
Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, ни |
дан за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством, прибли |
ше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима |
како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и |
... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужно |
је«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво т |
<p>Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег д |
као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и з |
И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре други људи и чују се д |
о, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољство што је господи |
у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројних светитеља и правед |
интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не д |
е... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресоше и загру |
крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, зде |
е прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово |
вољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви |
омоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао |
г плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, под |
свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих |
им другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, см |
зицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе |
ан, ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, о |
само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком |
његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђ |
узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да |
је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као и |
јесени, туробнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио превијене ноге на трул |
мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како из |
јима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше ка |
p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и ст |
: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од |
мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : о |
ванђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се |
другу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p |
ики уљаник у манастирској градини, који на свагда истрже одушевљена Василијана из наручја колар |
ма допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Ар |
S} Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи |
сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Н |
ш много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, мож |
а крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац |
S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових годи |
153" /> ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, |
жури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише |
и на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb n="60" /> |
мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за т |
и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију |
жљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипц |
их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве |
а <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор.. |
</p> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n=" |
не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p |
i> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећ |
с пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дат |
2" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаље |
друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе п |
јавом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не по |
одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с на |
{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подолазила; св |
ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се |
и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријате |
и »колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А |
ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, клиснуше куд који |
и полугласно, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омек |
к и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их |
его само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" /> средини ходника и стаде гледати запре |
</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па с |
н и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А к |
мче од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, навикнута на ове посло |
лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдем |
и, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изглед |
анесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, |
приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај мл |
рове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним |
{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се пл |
Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина и |
а у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу ка |
сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то |
после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га |
соко стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обичн |
...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} |
ање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да |
е ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди |
е крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} После стаде свој |
Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— С |
че и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајма |
о неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно ш |
а стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он п |
решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неб |
о чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управ |
љати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повла |
летку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу |
мо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколик |
} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! у |
оји ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на |
ножнице и, после кратке молитве, режући на четири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, |
а онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о ч |
тач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта рад |
ман? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка гла |
ли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архимандритом |
ко белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна |
асполаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, по |
ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу |
аква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да д |
дати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима |
и дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, с |
и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb |
са постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео |
де, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла |
м из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... не |
лазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну |
кифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је др |
А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дођ |
тева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше н |
е Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га |
<pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’в |
је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смер |
ак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И момци вес |
љани Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно |
сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да |
ело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој |
школски друг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па с |
а брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнано |
н прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груж |
ан, после добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Богословији...{S} Доиста, он стад |
вице, па одшета равним просеченим путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда пос |
енцету хартије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, руком самог ве |
и, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим. |
сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, |
и срозаним великим чарапама, добивеним на крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра ко |
, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој |
ике гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао с |
д тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је м |
на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!... |
ну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправ |
теник, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини позн |
р се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о та |
женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој вл |
сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта б |
бори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе! |
дајући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутај |
повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер п |
у, са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, т |
у са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и де |
а натученом до ушију простом камилавком на глави, онај весели и услужни младић, који се до сино |
ана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у с |
ом тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је |
и ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Ба |
..{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узв |
као да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та |
еније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окре |
е значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb |
и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И |
толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио |
} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> <p>— Место... те-сто... понавља |
реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише преплашена Николу за рамена и |
ај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно по |
ри виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор мла |
ање; види архимандритов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хо |
изненађен, детињи поглед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страш |
а, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p> |
и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман под |
вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само |
ј свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме |
првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он о |
, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и |
инама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим б |
вога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао |
цати свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо см |
!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то |
лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјур |
свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да |
и све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S |
се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па |
се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христо |
пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полок |
ху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске п |
њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима м |
...</p> <p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изази |
тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, |
ви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали ова предав |
ју!...{S} Истина, још чешће је помишљао на митрополитово служење у цркви, на господско <pb n="1 |
ћи гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута |
ађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њ |
правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} |
мо то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи! |
псећа дебљина искључивала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади о |
бог чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</ |
спаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S |
етрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} У оно |
рње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Госпо |
значајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо запуштено воденичиште, на једном сеоском |
док се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну |
рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се о |
ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василијан, чешкају |
чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини |
ок се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци |
он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сам |
ушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Пропаст!«... |
ости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу |
ућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове ист |
агор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта |
, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као |
не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Васили |
о видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидис |
подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их заја |
омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео |
е море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонт |
ојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— |
а свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме |
читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му ствара неприлике.{S} Он |
морну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и см |
/p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем |
и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, и |
/> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није ник |
јеш ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тр |
мо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада |
крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест |
ао па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... на |
и, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... |
да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на ча |
кићени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена |
бају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и т |
о литургику, рече игуман седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху |
и воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никола са ст |
бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубоми |
јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу д |
А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад ба |
н се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва г |
то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је |
јем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и но |
у о грешници, ударајући гласом нарочито на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека |
ући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти т |
му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста павитина о |
неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Ве |
ишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова |
познати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опе |
бјасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.</p> <p>— |
полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... |
ве су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} |
ра ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и |
у падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погл |
њу.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове |
сјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово ј |
, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђим |
ћифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене о |
до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дружина излази |
тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато, пст!...{S |
мо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да п |
е часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила г |
завојици угледао широки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, ко |
но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, к |
отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — пре |
постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и пос |
па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен |
} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> з |
етни монах, остављајући најмилији кутић на свету...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— Све је |
иру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир ј |
дић намести црвену, масну вунену залогу на почетак животописа, затвори књигу и остави је под гл |
ма дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, уст |
недаће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу |
погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у |
ује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити с |
стири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гај |
послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору |
сату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; |
ета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио ви |
а се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки |
очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту |
мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову |
асмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није н |
мир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а |
у води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n=" |
огледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литургик |
се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе ист |
потом јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се ра |
есетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела мл |
и даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном речениц |
мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промеш |
с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима. |
ео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне |
сахранише, увијена у рогозину, повезану на три места исеченим крајевима од мантије, у коју је у |
обра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n |
својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па д |
у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... |
дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се |
, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и п |
илазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад |
је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се у |
силијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се |
кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуц |
ју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја <pb n= |
арем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Н |
ј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве. |
пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодушно, не г |
боравно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и |
етозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар мн |
е бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, |
ио парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђ |
некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p |
>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учин |
о ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи д |
сподиново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се нозд |
лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су за |
е »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : |
са испуцаних, ољуштених зидова црквених на полусухе старе воћке око амбара, који се добро накри |
S} Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав |
ва мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} |
је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да л |
>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си |
сни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена... тамо после п |
мир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледају |
о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, архимандрит наслони књигу |
и расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји, углављеној у двоколице, пресамићен преко пр |
занимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубом |
ити сваки дан онај богословац...</p> <p>На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, дево |
оји непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, |
трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загас |
и се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморној нејасној тами, на ј |
извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узви |
, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве |
сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их уз |
есело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или котарицама |
међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гости из града, код којих с |
лим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш |
е сети протине напомене, и одједном оно набрано смежурано лице, оног истог секунда, развуче се |
едељна сисанчета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом младом кожицом, испод к |
апака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише необично...</p> <p>Побратим скочи |
е крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише необично...</p> <p>Побратим скочи с места, и |
авља свети престо, одговори Максим мало набусито, као човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, д |
осно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе це |
и мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! одговара Макси |
подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурн |
сим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси у |
ош стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb n= |
е меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, а |
лином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне |
ече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли иг |
ћних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу |
се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, |
ај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и |
све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и н |
<p>Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи |
га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки запо |
акога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који влада у |
настира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако.. |
манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у св |
кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сав |
осле њих...</p> <p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му о |
о сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p> |
се радило онако, како <pb n="245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим |
естаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} |
односи на дар каква слободна девојчура, навикнута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у |
м другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чи |
руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред |
е у животу имала једну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило онако, како <pb n="245" /> с |
а, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папа |
грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црп |
јне манастире:{S} Изређа доста опширно, наводећи примере, како су српски иноци ревносно и <pb n |
м, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео жи |
укчије, необичније...{S} Преко свега се навукло паучинасто покривало лака заборава давно неглед |
а, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи |
пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он с |
ква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се ос |
а неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се одмори |
, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљив |
ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми |
ђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав је |
еда кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћа |
дрекну игуман још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску посло |
говори она једначито, онако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој ус |
м и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се |
сном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепан |
репће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове љу |
рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви расе раши |
а сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, ко |
имир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пр |
и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи |
онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</ |
стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, ко |
ама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при д |
ут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у |
ром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање подмлатка...{S} И злобна завист, и |
ситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најслободниј |
епљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се развијати по соби |
или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће до |
сматрајући последњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзаним корацим |
, сва четири члана скочише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прас |
И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај твој... прота махну главом десно, одку |
егов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" |
овратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на з |
за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније спуш |
же, после великог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори ср |
новрсним бојама далеки пространи видик, над којим трепери чисто светло небо; како се весело вит |
дном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb n="115" /> обојица држе у |
иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прођ |
ега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.< |
а реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> |
стотине година, од неограниченог права над селима, манастирима остаде само парохиско право.{S} |
ити једно прешно крштење, затим молитва над једном болесницом и потом се имала започети ускршња |
у, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шт |
ије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, гледајући шта |
Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... девојка, у порођајним мукама, проказ |
ућности, па обично, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом која наступа...</p> <p>А ником |
н кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Сл |
устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чув |
нобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{ |
ајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му |
е га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима |
у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом усамљеном дивљином; по ливадама |
ац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он |
ао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И сам |
саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави |
...</p> <p>А весело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајућ |
на.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавн |
</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши мало боље, али се и т |
ћа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад ја |
ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекив |
мо</title>, загледа се у »<title>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на другој страни наиђе |
агано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, |
, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско с |
свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад |
ран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана. |
јући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевш |
вршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прође л |
анас!...{S} А хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спре |
н потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, ј |
лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по |
оменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову |
лијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешт |
асилијан у виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...</p> <p> |
одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до |
е све <pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмеја |
гове душе, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као шт |
сује силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као обручење великог |
уреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рукама, н |
у се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленк |
садањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p> <p>А о |
је«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и з |
нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле чест |
сало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, на |
есу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим |
ра, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околностима почео се »подвизават |
едње недаће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву |
p>Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певањ |
слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па са |
тицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављеним џуб |
трљати између прстију... млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и пр |
зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, према слабој свет |
његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчупаним срцем, и |
Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчовечни напори, муке и болести телесне, у којима људ |
оту на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом о |
мир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо |
у нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно |
е ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и про |
е« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгл |
шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду.. |
м нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренеражени |
то поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће прес |
инити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељ |
брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако женски, |
опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба ј |
пци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и посм |
овешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, н |
зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше бр |
х и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све |
потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљ |
о!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не |
чита редом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави ос |
!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пи |
како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он |
, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво |
лона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, |
у полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb n="46" /> са својим бегств |
трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели |
.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је млад |
ном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким ми |
о ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, нес |
шка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па д |
се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, |
о да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на М |
два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> |
убомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и о |
приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не!... |
стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог ка |
уно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па |
неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, |
ђена оваким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је |
м је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој среди |
навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина |
огама земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим |
ице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окренути први глас...</p> <p>У ф |
их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S |
аве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство |
pb n="108" /> у мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — твоје домаће расправе.{S} Т |
ва грешна облога душе човекове, како га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не |
шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S |
одговори јетко игуман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{ |
ком послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка |
p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соломунова... мисли дечко |
убомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слуш |
ве ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p |
> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> |
тадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb n="45" /> на в |
тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се та |
, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм.. |
ата прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјер |
... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</p> <pb n="47" /> |
свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, и то га необично пор |
ању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего Антони |
ама</title>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за о |
и заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов господин.</p> <p>— Господине, шта је ово?.. |
те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима |
о ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чароб |
н и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чи |
да сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула те |
ти!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после пед |
ок год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које се догодише у |
е чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним |
ти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде сп |
је то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље представити.</p> <p>Љубомир, узимајући у руке п |
сет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га |
лику гозбу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школски друг, старешина манастирски чак на друг |
и под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој пото |
главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном |
у прстију... млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, |
урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромо |
за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више |
ном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, сањао, по неколико |
а како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну |
е, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав! |
еј препоручује архимандриту, да посвети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му |
ење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости |
а за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се прослављ |
, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у |
>— Најпре сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и та |
кономији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим ли |
еља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која |
во читање сад, кад <pb n="119" /> треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним |
есто, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по н |
али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, са |
очео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушан |
а грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска |
ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену сток |
и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није преластио |
S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњ |
поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавнији део литургије, па се осети заморен. »Е, ово |
78" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну сврху... </p> <p>— А куд ћеш |
оновљени непријатни догађаји натерају и најглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S} |
га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да б |
сти са калуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јут |
ражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље... јер је и Содо |
ћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особине старе српске куће, убијају побож |
леда око себе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Г |
му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... в |
оме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како ј |
ци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у ма |
рипекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде на |
А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани воде |
ош петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом |
ност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му ј |
осу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са ја |
Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе жи |
Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобожнија хришћанска молитва... дугач |
p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, давно невиђене околине, висок |
..</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао |
ест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобожнија хришћанска молитв |
, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Ру |
ама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара |
слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђе |
о усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} Са |
роњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пун |
и односити покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање још једанаест дана, израчуна Велимир, на питање |
нутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас |
начило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« |
еци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству насле |
дети? узвикује сетни монах, остављајући најмилији кутић на свету...</p> <p>— Збогом! збогом!... |
дбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, давно невиђене око |
а је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, |
ти неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га так |
више плашио.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонт |
туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да |
сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухи |
догађаји од његова бегства... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем |
а.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке!...{S} |
, примерима, објашњењима, описима...{S} Најобичније појаве манастирске, на које се већ сваки Ср |
nit="subSection" /> <p>Отац Леонтије се најодушевљеније, као ’но први пионири хришћанског аскет |
оваца, да је Антонијево житије написано најозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек |
а га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са весели |
е«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобожнија хришћанска молитва... дугачка је веома, а |
ука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препр |
упа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске старешине.{S} Ђа |
илазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе |
, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-да |
отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добива |
ажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мал |
и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па с |
га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало |
је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио |
има: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не |
же од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако |
ад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити н |
ио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— |
уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже с |
олу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање |
ромне злоупотребе...</p> <p>Отац Максим најпре опроба обична средства: понуди сваком члану најп |
ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући |
ба обична средства: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{ |
местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу меха |
зрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: свећа, тамњана, <pb n="205" /> књи |
учајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијо |
естог стајања <pb n="45" /> на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скр |
аво нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне |
папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог |
«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сата |
, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу његове душе, светлуцаше слабача |
ав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у слабин |
овори или напева...{S} Почеше се ређати најслободније шале, доскочице, песме...{S} Калуђери, ко |
да га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовица, са којом је до сада од |
мо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љ |
и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, ко |
и.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углов |
амо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.</p> <p>— Хм... промрмља намесник и нас |
нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирским општим трпезаријама |
зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло с |
облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће следо |
а ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи |
Али говорник обрте лист...{S} Најцрњим, најужаснијим бојама стаде цртати сувремене монахе и ман |
Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од с |
а према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда ос |
..</p> <p>Али говорник обрте лист...{S} Најцрњим, најужаснијим бојама стаде цртати сувремене мо |
од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он са |
д те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особи |
, нарочито међу женским светом, причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плаш |
зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само |
о учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p>— Минералогија? пита Љубомир сагибајућ |
/p> <p>Гост, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи н |
лијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пр |
ованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, са засуканим везеним рукавима, и |
и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну |
е ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мали бег |
собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, м |
црнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... ’нако, изненада пошо...</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Р |
, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако... промуца стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш |
»Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} |
о што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код на |
вима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p> |
А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње о |
м... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{ |
оји су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Једног дана, |
е не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жен |
гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... промрмља младић и |
е можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...< |
де код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је |
у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман |
ни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, зак |
, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n="86" /> чувао се туђег погледа и » |
> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рог |
и се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до с |
е долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одговори Љубомир |
и то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пит |
и нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јарца?</p |
жно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово ј |
сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништа |
обовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног |
досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чес |
велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!... |
.</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.< |
чку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Ш |
муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од к |
е старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? заму |
д у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n="232" |
осподска, и она испод ње <pb n="253" /> накривљена чатрљица...{S} Јест... то је његово старо гн |
Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, |
масној, потпасаној памуклици и шареним накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од |
таја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кр |
ена, повезана великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, |
дам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, којима би назва |
ети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некак |
жава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наи |
оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Па |
љенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жу |
етитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви |
паване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од њег |
аше своме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече |
се.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величином и бојом.{S} И најз |
вијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, Ма |
ролазе један за другим, са једним истим наличјем, са истим околностима, само <pb n="214" /> пон |
<p>После кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је од |
испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му по |
по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на |
о по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљ |
омир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину |
али!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} |
у Нићифору, новом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно жити |
врши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече ста |
ру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија.{S} Испи |
маклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђ |
ad> <p>Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се тр |
и антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицам |
х краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлост |
иликама.</p> <p>— Бог Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега |
е нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му од |
<p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n |
на ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти ш |
једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто.. |
нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послуш |
сле онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их |
акво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми |
о, како обично разгледамо добро познато нам место, после дужег одсуствовања. »Све исто! све ист |
, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, |
</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се |
, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особи |
... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти к |
требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они шт |
} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S |
то?... биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од ко |
рзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас ста |
ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртет |
ре... отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} |
n="104" /> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се |
је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено. |
авати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу. |
миском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто |
<p>Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мек |
пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврча |
, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе, који је запамтио од својих сес |
исне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опе |
{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници... <pb |
де на руци у његовим строго-испосничким намерама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава |
потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући мн |
а писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...</p> <p>Леонтија изненади и збуни ово питање. |
тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S} Некаква непојмљива предавања из логике и п |
иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућности »овога дете |
елимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што |
и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n="193" /> узвишени и драгоцени, као |
и јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n="207" /> |
ђења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у |
ту <pb n="167" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи д |
ан живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} |
да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу |
едом.</p> <p>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде |
«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру монашког образа... остати у побожности и чистоти |
Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе« |
, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш н |
ше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и та |
ајстарији брат.</p> <p>— Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не осврћући се на ша |
тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне |
и су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, по |
случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, по |
управу манастирску, као новопостављени намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићиф |
... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је |
овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и колутај |
друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У манастир |
е...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да |
им »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опази Сава тек |
отреситијој кући, одмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе ст |
p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p |
је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети |
окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њега па, напослетку, остави све и |
уван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекива |
доше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и пис |
ад, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова |
ом побожношћу и страхопоштовањем младић намести црвену, масну вунену залогу на почетак животопи |
регледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула |
ељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита г |
у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толики |
две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро |
о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послушници неколико боца тамно белог, необичн |
а: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде |
— трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла дост |
стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени врис |
амо ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи деч |
е Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, избрисаше брков |
а, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, са засуканим везеним рукавима, из којих се п |
е црнпурасте главе, кицошки опремљена и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку на |
распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и |
грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само |
S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} |
А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што |
ично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета |
<p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља себи, како ће то |
ичким намерама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући завршета |
магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добр |
а их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети пр |
им сестринским погледом, да се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разговор друга сес |
ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега с |
ја држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кра |
ише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио |
»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?.. |
обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љ |
место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је |
себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само ос |
ео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игуман |
шава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n="191" /> ва |
о затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окру |
у својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> <p> |
о здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гом |
овором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично нека црна |
још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} З |
стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насме |
зија.</p> <p>Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, реци |
сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, ре |
отврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја каже |
ојом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, привика спремном кочијашу:< |
>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љу |
руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Ве |
јволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, |
гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најслободније шале, доско |
тка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одго |
како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... после стара вина, да грдите ово л |
олиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад |
их богословаца, да је Антонијево житије написано најозбиљније, да га је морао писати какав спре |
по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</h |
четка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крај |
сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен< |
Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> < |
осао — врћење главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета |
о правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у |
огу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, који се блиста |
одао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло |
арица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуд |
сем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стањ |
ри не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје в |
у шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у сво |
трчи...{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено прено |
.{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А |
руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех. |
е само малко необично због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у |
прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреосвештенство пише о т |
н љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећ |
Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се х |
н хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набрано смежурано лице, оног и |
ере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} Истина, и то |
ких манастира, које говорник, као увод, напомену.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах по увод |
полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш о |
ота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обича |
и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по |
едан професор изговори шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тридесетогод |
прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и |
та више, него пређашњих година.{S} Сава напомену братији ову последњу околност.</p> <p>— Па... |
Леонтије прими старешинство, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му с |
ри ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али |
ање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без ста |
</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно од |
.{S} То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— |
им одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога |
<p>После долазе они страшни надчовечни напори, муке и болести телесне, у којима људи забораве |
проба да намести платно преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену |
ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно стање |
м...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: |
мандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кратке моли |
а твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће је |
штовање већине и њених одлука.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Сп |
рота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи |
агано, добиваше све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— Са |
тати.</p> <p>— Као волове... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! сре |
коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му |
м, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрве |
да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се да |
аћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и |
м чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла |
седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе трист |
зучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу |
> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан истрча напред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке |
о се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо |
и... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво |
зна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље. |
едно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће |
рашно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосни |
ку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој п |
, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; |
и, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студен |
ња, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући <title> |
промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку |
и је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплаши |
>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Некакве нејасне, оделите слике но |
питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p |
његови, који имају прописно школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких з |
ти рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика |
ње сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, б |
т сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и |
се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и |
је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам |
мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— |
ни...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљиво приђе кухињским вра |
угом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити |
егову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о |
душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би пост |
в свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> |
вајући више ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, |
аху домаћу потребу; а виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зл |
сних и бескорисних предузећа започето и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и сам |
а шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем |
ло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле се она удала и |
е у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки по своме темпераменту...</p> <p>Један п |
је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у последње време обичају, сишао |
је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спремила је богату част за ретка и важна гост |
њење својој ненадној невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и околности, прилике... све је тако |
по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хт |
правило...</p> <p>После две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије прими управу манастирс |
и цео разговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати |
ћа: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>М |
сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о |
е и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и закло |
и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, |
p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p> |
љан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву |
али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се ра |
едајте које дебело младо ћуре... почиње наређивати полицајац.</p> <p>— И пловчица... није згоре |
у опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће |
манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и |
махнула длановима преко бркова, па само наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте које дебело мла |
настиру весело, »славећи Бога«, као што наређује црквено правило...</p> <p>После две недеље, по |
смо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с ме |
и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако наређују старешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и оп |
па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то |
и онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире ка |
!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве |
а морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем |
и — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па се одједн |
ни овај <pb n="179" /> други, господски народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> |
ац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се мо |
стуб, и посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, |
ад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даљ |
настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рук |
а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, закрвављених очију, запенушених од злобе уста, |
жних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себ |
да полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман ма |
.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му н |
лиште.{S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне |
ма, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особине старе српске куће, уб |
о, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, матери |
корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто ка |
заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили |
старе српске куће, убијају побожност у народу, служе као легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да с |
оји га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају |
одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужности.</p> <pb n="221" /> <p>Прол |
е младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућности »о |
убомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним и |
ети се одмах нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са |
о, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се |
ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одједном нестаје осмеха |
ашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем.</p> <pb n="105" /> <p>Гости заузеш |
он, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим вре |
на каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи служ |
ара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спремила је богату част за ретка и |
се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в кр |
/> манастирско примамљивије, веселије, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима |
на ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, д |
и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{ |
е су се, по целој манастирској околини, нарочито међу женским светом, причале најчудније бајке. |
си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући целу реченицу.</p> <p>Љубомир |
годишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном дану, кад |
потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.< |
групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према вратима, с |
ије свију епископа за твоје...{S} Прота нарочито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубо |
ег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже |
еванђелску о грешници, ударајући гласом нарочито на Христовим речима: »који је међу вама без гр |
»преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада |
и се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи. |
и стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неким зл |
за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испа |
свагда истрже одушевљена Василијана из наручја коларске вештине...{S} Зашаренише се међу стоко |
жећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен |
> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љуб |
ло!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појака |
тим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми ври |
нам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је река |
једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, |
оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!.. |
да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли и |
дити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> <p>— Место |
о... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти запов |
, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, сагињући |
те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему |
људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <milestone |
Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере |
вовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог |
...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже |
но истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у |
.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почастити...</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем ја: |
{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву |
лед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> |
ај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима, налоњу |
> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, ил |
е.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од |
познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прил |
тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста |
ији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, |
с.</p> <p>Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипа |
— што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веома уваж |
дство његова рода, славу светску, разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p |
да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130 |
i>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше <hi>томе</hi> некак |
...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Шт |
ња и осећати притом такву <pb n="21" /> насладу, такво задовољство...{S} Хтео би још много што |
ш силовитије и одсечније загрме игуман, наслађујући се чисто звонком оштрином, која се јасно из |
.. ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако |
твореним устима и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг пр |
духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.</p> <p>Обишавши неколико већих манастира, упоз |
оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, |
та ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, право...</p> </div> <div type="chapter" xml: |
отребно је сву <pb n="161" /> урођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, ка |
аше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека п |
леда...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живљ |
в узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гле |
у, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутк |
S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман х |
инесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, |
ним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благосл |
а погнуту главу Љубомирову, архимандрит наслони књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже на |
на облака, седи на усечену букову пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искр |
другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледа |
ујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред |
же и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале цр |
дном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не |
такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, |
родираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говорећи гласно црквене моли |
поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, заклоњена густим трњаком, кроз кој |
огледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на ле |
само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игум |
тра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гледајући за младићем, који јој зау |
гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сма |
си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно господске шале и смеха, оде у сво |
ој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога с |
аспитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одго |
ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио при |
ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја м |
едној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да м |
{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> |
уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мас |
укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру |
е главе, кицошки опремљена и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> < |
еонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не зн |
ма њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погурена |
S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> < |
д њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у |
сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јованка једнако |
, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> |
луд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> <p>Наш |
аху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој ма |
осле испијених неколико чаша шљивовице, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђак |
чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацим |
коше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</ |
одсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљ |
у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо срп |
ичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не б |
</p> <p>— Архимандрит... причекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, м |
знало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, к |
олетеше у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слик |
>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љу |
уче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... |
У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одгов |
кад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена ж |
е, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p |
јно погледаше и, самим крајевима очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, с |
«... отац Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути искушеник, мрдајући глав |
кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан. |
и ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мис |
ху <pb n="174" /> онако »испод жита« да наставе пити досадање вино, али их присилише на поштова |
} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе |
ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да |
а-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и |
кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са јасном нам |
, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше |
>— И деведесет комада угојених свиња... настави прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{ |
ижно и весело, и опет се <pb n="231" /> настави пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} |
добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, |
итељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, ка |
звестан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухи |
S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирни живот...{S} Друга |
ди мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, |
грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршеног крштења сет |
рат.</p> <p>— Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата. |
ламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, |
очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и реч |
идеали, његови снови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што |
екакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мен |
лина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит настави редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу |
у хладном простору.</p> <p>Архимандрит настави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом |
ве беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође |
у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читајући их из оне старе |
сно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све бе |
седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} Обојица беху сагласни, |
ста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— |
што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</p> <p>— Тако то једнако, до |
плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако с |
ку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за |
момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквени |
Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније... |
затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је ја |
се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за др |
г у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим с |
у и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, ус |
Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — |
И одједном као чаробном руком донесено, настаде сасвим друго, ново време, други живот, други из |
тир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака жив |
</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јованка једнако распитује за |
лио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Настаде грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљ |
е веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са гр |
овном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, ко |
и још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</p> < |
руза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком |
} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} На зна |
них сцена...</p> <p>У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових |
аних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде |
ље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведо |
ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота р |
укоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и на |
по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, јектенија — молитва »о б |
имирова, сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда! |
, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се свако |
е пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{ |
ио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је |
а воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у |
у: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и м |
и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољно навика |
к...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, |
онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} |
да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио т |
китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине. |
не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи |
..{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи из старог време |
, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш |
о?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А как |
ше осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врући |
рио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво очеки |
је чуђење над неочекиваном појавом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, |
аде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа. |
ући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша |
е...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе па |
сли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Пр |
{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколики |
и, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> тренутак...</p> <p>— Доведи! за |
и ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> <pb n="202" /> <p>То вече Леонтије, у |
тим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио д |
ао дукат, стара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и пос |
ад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљиво приђе кухињ |
е, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених ка |
ама, и заводњио очима са старим другом, натежући у подруму истом кантом, онако ђачки...</p> <p> |
е и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца |
пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се на |
да често поновљени непријатни догађаји натерају и најглупљег човека, да их малко психолошки пр |
{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе |
ог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућанством и посла св |
алосно звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалн |
</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, как |
ко близу, опрати стакло, <pb n="106" /> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.< |
дјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком |
дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... мене!?« |
уца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’ |
ајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има оп |
екако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики к |
исту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дре |
.. и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке нап |
злеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> |
ад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, б |
сле оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблаж |
ће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена о |
у је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се сем |
, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на глави, онај ве |
и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разј |
ну, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за |
ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. |
провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који |
грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?. |
е; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој бл |
азреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Пе |
ко умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекам |
бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико п |
ли су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа |
муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка п |
коле. — Псикологија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што ид |
Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала са |
тако препуно поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, |
»обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монаха, са устав |
ај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на з |
ио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} Како м |
проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певање |
то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псиколог |
е прво житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадес |
шао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двап |
о је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко |
сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још |
а католичких и протестантских богослова-научењака, некаква причања из реторике и књижевности... |
ебака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждреп |
што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>После неколико недеља, на своју вел |
е она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци |
<p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном т |
Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјен |
ствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које |
рос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, |
амо ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S |
> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне испаван, н |
та шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер |
Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих |
>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњењ |
p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита |
ешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интере |
ка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> <p>Максим |
е опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код меха |
м, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се |
беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на А |
настира, која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све |
, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чиј |
њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже глав |
он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио т |
се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђа |
понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... |
онцолизи!... сви сте једнаки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза |
немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— |
у, на рачун манастирски, <pb n="226" /> начинио.{S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око |
вештини правити камилавке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој нов |
к« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију п |
о није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А посл |
е га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то |
И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови |
ца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкај |
ог бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необ |
га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно са |
очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли п |
p>Љубомир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста ид |
и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу твојега, <pb n="198" /> Леонтија«... |
равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, |
авака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона |
ћи се меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> |
неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са исто |
ко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.</p> </di |
насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, узда |
..{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче |
им, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит |
свечаним, јасним гласом:</p> <p>— Брат наш Леонтије постригава власи главе своје; рецимо о њем |
расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, п |
...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> |
...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави вр |
.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то.. |
— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те |
ва маховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... све поискака |
.</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда. |
свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која с |
и, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} О |
чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мај |
... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!... |
оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго ташти |
улим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да п |
сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким |
тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврд |
, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Јо |
/p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вр |
у се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише |
ртије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, руком самог великог вла |
н, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није мо |
отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те н |
кшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће д |
се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај |
а?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још ску |
тирском.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи с |
да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена прода |
иве и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја зак |
дим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових великих угодника...{S} Зар ј |
нда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да и |
јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</ |
ађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са некакв |
иђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего Антонија великога</title>«.{S} Толико пута је сл |
ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећа |
а по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити н |
<p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједно |
имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} |
е слободније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно |
ру: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> <p>Првог школског дана, овај исти п |
да закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и др |
Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А |
да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се гото |
000_C27"> <head>XXVII</head> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живети! |
силијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамитио се |
атисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се |
ије га тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без мук |
Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Ми |
..{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака. |
и, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године |
ину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе |
ма и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље |
виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="110" /> никога посебно. — Хо... так |
...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешал |
омену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће |
, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p> |
p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, |
ве снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекн |
е дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а о |
..{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха! |
ата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, |
таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о |
љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} О |
одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећ |
и.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, |
ад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, прем |
е: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!« |
му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему с |
ло сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, к |
се само приближаваше отвореним вратима, не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећај |
у и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у |
де у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на л |
еда на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> < |
прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, ба |
да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да му је |
си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући завршетак владичина писма. — Какве су т |
њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се не |
ао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље |
а коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »об |
ило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоме |
о мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} |
а и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла |
овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... |
Узалуд му после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те по |
канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му с |
, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши |
атна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита зане |
рмља намесник и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не |
ном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је |
авог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити с |
гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, којима би на |
.. ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар... |
ећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, не |
им тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и |
мркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га спази од |
ви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете. |
У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архиманд |
уто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мир |
знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А |
на и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикн |
отописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} |
икује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђак |
несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негд |
а временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети но |
е још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, Антони |
, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би би |
још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, завитланом у |
S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посвет |
ко...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео |
</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као |
{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До с |
се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза. |
одите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио |
га, па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се |
аше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир сам |
лослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се проредише, манас |
ма очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српски |
он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели |
ад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по ту |
адом и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како време пролази...</p> <pb n="84" /> </div> |
е на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... он |
је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, |
> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао |
ено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено ш |
ужајући револвер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је |
устав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p> |
ј устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И уч |
а се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједн |
бомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, ал |
се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... ш |
хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишље |
} Лети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина не |
не задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђах |
.</p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајн |
ветац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако х |
само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи.. |
<p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је |
, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну мла |
<p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пр |
ту...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! |
p> <p>Архимандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, каже |
5" /> улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на ули |
лажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и наша |
ја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци б |
м, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капе |
} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p> |
тнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зени |
>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после изд |
ему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете |
то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме |
арог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради |
е отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг |
..{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</ |
оји ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и це |
и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па < |
ен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као |
по заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора напуст |
а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често раз |
преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му по |
верена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху |
лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечк |
кућа овештала, мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Он |
руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштри |
S} Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, каж |
>— Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} |
ема томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> <div type="cha |
C15"> <head>XV</head> <p>Прочитао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, ч |
треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi> |
ично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова |
Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жен |
и, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам |
екида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја |
b n="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— |
о је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Ант |
де сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и |
ога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухв |
е може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља |
треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци ок |
<p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде |
и високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне |
је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђац |
итила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, кој |
гледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је |
ни смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Бож |
-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са |
лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и ср |
} Ево свакоме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите с |
одлучно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само |
ицима српских краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици да |
"149" /> оживело...{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз |
шло!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... ил |
о ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају |
е непомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни |
двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена комисија, па сваки члан |
мљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> |
о, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да ид |
, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! р |
ава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовица, са којо |
вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра так |
мир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог ф |
.. реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љуб |
њао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега |
издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, |
. причекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који неде |
само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних |
одстаче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, |
Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, са |
тована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, |
ело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Ис |
ди игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, |
из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} К |
змишљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{ |
амо, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне |
било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигн |
забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна |
ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба пос |
ка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, |
управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара игуман љутито, псујући о |
су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са н |
ом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, |
да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из рад |
но одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озби |
ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сеља |
Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га поглед |
амо да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гла |
питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, бр |
у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се |
дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и |
и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне по |
За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Њего |
о, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се упл |
владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та нач |
право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да ј |
ду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у |
е, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разу |
ја Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно шт |
ети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај панду |
онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, |
Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања. |
исмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валов |
и и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се ра |
које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово |
и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знај |
ешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варо |
извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... д |
} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку |
ким пламеном воштанице, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен ру |
о заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као да |
нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими ста |
ности, прилике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p> < |
ом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" /> < |
ман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p |
еш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по не |
и пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помис |
колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад са |
аскош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у својој ревности, па задовољно леж |
па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџи |
ивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела...{S} Али |
ца у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи |
бе, савети, преклињања свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} |
главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено |
; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир |
се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак |
ан, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— |
игумани, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има време |
а је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако в |
плашено, освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, об |
њихове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весел |
, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... о |
јити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте подоста листа |
далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се ка |
њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао |
н, који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им |
а онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само |
је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури? |
<pb n="146" /> и побожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одгов |
на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њ |
а, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њ |
="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд п |
и: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је |
емо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ни |
де мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требал |
ма, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <h |
да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пија |
ад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да |
му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не о |
мо — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где |
о, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој |
продајом оборене горе; других добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд |
акло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, |
и је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре нек |
је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо. |
било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А |
друм, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не |
е од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де н |
ма куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не |
да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш |
е се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким |
рви глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књи |
Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа к |
онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" /> уз ње |
ка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разгов |
разумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако х |
одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S |
к ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема |
, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нак |
ешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубо |
стиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, |
се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку |
е узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашит |
, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, не |
поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас |
гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њ |
достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне |
слободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста |
...{S} Све се распасало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Те |
ита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, |
вотиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ло |
младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела г |
пита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се се |
јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! |
ле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти |
сли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању п |
л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим с |
да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, |
мир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, исколаченим очима, и само |
да, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата |
ва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али д |
ао, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш |
водња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена в |
м.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не зна |
е увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, |
} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, м |
решинство, Велимир му напомену, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда |
х оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... д |
»Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се умор |
икну Леонтије весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S |
м.</p> <p>После неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви |
ead>XXIII</head> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспосл |
и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, |
но, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека |
грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Преки |
стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, |
и : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхав |
авио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега он |
се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде |
ашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто т |
етињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из |
арљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} |
побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, |
— сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном |
азли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</ |
клону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио |
м право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, |
греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетк |
н, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но ре |
е могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; ника |
о је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњ |
дају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче се |
и страшни аскетски живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по тр |
ота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохис |
игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим ру |
како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљ |
овом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ови |
чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и мо |
постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџ |
цићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" / |
ребало само видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на ла |
<p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето |
стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> < |
ичање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем |
. хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицама... и он из |
воме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубоми |
гова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!. |
а му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описуј |
има.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуств |
то рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око |
го... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господи |
/> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p |
ивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљуј |
ши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајући ј |
с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће ман |
већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се ве |
.</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу |
у белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и о |
} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву исти |
уној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.< |
амење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, рас |
ти : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«. |
ажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз |
лимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир |
ру: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси |
, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са свој |
/p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <p |
у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо |
ру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се |
>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, н |
ећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... рец |
мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, к |
џијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла |
слио, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и |
прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадиш |
.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? зап |
непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрд |
мољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље |
а и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p |
м кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба |
боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све бу |
т!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио |
згледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му |
узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само за |
ослом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што има |
те задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да |
огове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићи |
ко беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... |
реме он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p> |
<p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће мо |
камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита посл |
ом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке. |
ама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с как |
пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опа |
последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем до |
врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном о |
ованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног разм |
но са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после ов |
му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступит |
ан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али |
вој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке |
сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака |
тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га страх |
тру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио прок |
владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је да |
ло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</ |
оју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако с |
ожити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколи |
уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште |
} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он н |
у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла |
ањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружа |
себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго |
.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p>А |
, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нс |
н, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и п |
... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку г |
и чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, к |
ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо.. |
... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и |
то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, ра |
или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!. |
иближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвик |
е му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од гром |
} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње цари |
аде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсе |
безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парч |
Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} С |
во »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали |
ећи се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да |
слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игу |
да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпа |
претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <pb |
а ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, р |
n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... |
не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступ |
је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што |
иким имањем, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати крај игуманова разговора, |
гова, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе и |
ну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту |
} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" /> још дорастао великим стрпљивим и |
и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим |
>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под |
ознат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{ |
, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда |
мештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p |
— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разум |
уца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету |
ште зарасло аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са |
<p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући |
Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душ |
ње напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће |
У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним ст |
а побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако |
мо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући |
имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорн |
<p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о св |
.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар сам |
> <p>— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено |
...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ет |
некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се |
свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{ |
.{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А посл |
сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего Ант |
</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући |
је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде |
арати.{S} Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, |
све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> < |
тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе. |
светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онак |
х села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако |
једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <h |
пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вр |
оврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велими |
те му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче вра |
ко се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоћ |
питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какв |
>— Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А она |
>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="1 |
која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли |
ојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељица.. |
весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} |
.</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, р |
»Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p |
о, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, |
е на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме |
старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућ |
дна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладн |
и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спав |
есвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" / |
аће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>д |
ашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаси |
нтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у |
} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако |
у је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реш |
да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пре |
је« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго п |
} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не |
ма за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, б |
и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} |
и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају |
и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну |
ва је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:< |
{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због |
ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{ |
и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, изд |
ђаволаста!...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном |
прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат. |
аца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И |
и »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне |
о, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња |
ивети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан кал |
говоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање |
обично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се |
ка брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако женс |
не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с велики |
хом разговору.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погле |
је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неп |
опази, да се добици манастирски никако не могу изравнати са издацима.{S} Како која година, деф |
једном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi |
коловању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасу |
, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрм |
Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манаст |
<p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, из |
то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, |
е и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} А |
и, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, |
игуман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p |
..{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по |
око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дуг |
е пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди |
дан хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати |
p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, про |
p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки |
празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причат |
розбори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он гост |
и једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше он |
не саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно |
и испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како су |
тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! о |
е грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весе |
же на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији љу |
основно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</ |
да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Мил |
оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> <p |
крштенога.{S} Истина, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако к |
<p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море. |
Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љу |
аво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, ш |
онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже |
рубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете |
овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него |
неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, |
е <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума свет |
гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је |
>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— |
ирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтед |
p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало |
..</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугач |
уго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} З |
Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре н |
еколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S |
устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да |
ле ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде |
не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе више не гр |
S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чу |
покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, р |
вао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi |
место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред. |
т, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треба зн |
јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Св |
лана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мисл |
и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу |
} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући да ће њег |
Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је |
лац, у последњој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Пр |
ђен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он пр |
згодно место.{S} Али где би..., да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} |
..{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, |
се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њ |
коме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колик |
даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бега |
о допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкује |
идану молитву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </div> <div type="chapter" x |
ене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, |
капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Ни |
се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он |
ваше све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— Сад ракију!.. |
д, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи |
еднако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим г |
сле не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха. |
S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе |
која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је прими |
n="201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одобрио ми |
нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси |
, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својо |
преми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се |
е он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, |
је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих |
мо лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега |
од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, св |
} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави |
једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велим |
убомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако |
о... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, н |
својој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже радове, те он све до с |
чуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја. |
овори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венч |
вао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га ј |
дритов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он |
он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један про |
00_C11"> <head>XI</head> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му дру |
онови отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да |
S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек она |
овију... зарадићемо парче хлеба.</p> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, преклињања свију дру |
ње од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна ка |
ом почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после прве чаше триестогодиш |
е то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није ра |
отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: ро |
сетити на своје сањалачко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се |
р хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкасти |
аплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се |
, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи |
ви даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То |
и плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи |
ти крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жрт |
небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљен |
претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова ст |
, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: »Господи |
} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну д |
а у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} О |
ичанствено у високо <pb n="34" /> плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, |
врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обр |
вљени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Све |
далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе |
p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само с |
и видик, над којим трепери чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсј |
, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме зап |
ом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју н |
а меку планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плавет |
че Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ |
бом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај |
роз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p>— Што допусти?!... прекореваше он некога |
им и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то м |
мљива предавања из логике и психологије невешта професора, некаква чудна, високоучена историја |
олетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини |
ра, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види |
<p>Леонтију сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина па |
III</head> <p>У манастиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка |
милији, најзаноснији дочек старе, давно невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оцртана |
јеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен |
ак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање манастирско...</p> <p>Две |
се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" /> њего |
, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — но |
ме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југ |
онијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Ник |
ем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро детињској љубави, која их све више зближ |
га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <pb n="145" /> <p |
p> <pb n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о |
а себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па к |
а тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и околности, прил |
ва... сви окупили једно, сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искам |
кав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док ни |
онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се н |
у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на г |
ишта, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а <pb n="249" /> сад убогим спомен |
таде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му |
<pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да м |
ецу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају и |
ску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвик |
и ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу његове душе, светлуцаш |
онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, и то га необич |
аучинасто покривало лака заборава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252 |
лио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад по |
ово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеј |
Нићифор, користити правом старешинства, него замоли архимандрита за дозволу, да и даље врши сво |
ила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, ч |
се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" |
још дорастао великим стрпљивим иноцима, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја |
бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара |
н не беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p> <p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си |
итву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније |
, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи н |
волео је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено пре |
м да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... к |
.{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази |
рочитао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило ј |
Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То ба |
рио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубом |
а, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш примор |
ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све. |
је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза...{S} По л |
репће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет |
— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми |
г тренутка више интересовало то питање, него догматика.</p> <p>— Клисар, брате! узвикну Велимир |
ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред с |
потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор рас |
а стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену братији ову пос |
човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} |
то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћу |
ма праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај |
цем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко не |
од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и пош |
је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вел |
ко.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девој |
ра оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотер |
ци закључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лум |
ајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!... |
ме житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога |
одске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па хо |
како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је |
Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: ст |
не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како св |
о?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их |
ет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова.. |
Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједн |
на зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, најве |
аше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад. |
и.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос. |
куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, |
.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> |
то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи |
, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... |
о настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако |
гуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... |
ну, да кућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином |
не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодоли |
да бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да идем... игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Ст |
акону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричеви |
ем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом |
сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друк |
онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> <p>Архимандр |
ане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се |
Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла |
мисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове ка |
етан-Мишино благо, не би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?... |
ве, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јар |
сно, да не оставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго |
{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари. |
! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књ |
грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњ |
једном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да |
та би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! |
очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{S} Св |
ју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, нечастив |
све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, < |
кога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, |
рими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарила се, |
манастирске воденице, а после неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, пообара шуму, ра |
ј... научи све...</p> <p>После неколико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава о |
начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, о коме се прича |
њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина... |
но«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај. |
оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове с |
ује црквено правило...</p> <p>После две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије прими управ |
ратија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, је |
SRP19000_C19"> <head>XIX</head> <p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа |
кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубо |
од игумана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игума |
а ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Та |
један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због госта, па су и |
боравити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Мил |
есник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »в |
меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с кал |
<p>Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о пров |
више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> |
S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђак |
руком самог великог владике.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите н |
оже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта к |
ено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> </div> <div |
апуће молитву и бега, остављајући често недовршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па |
очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дуж |
о величанствено и моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца |
, све више га обузима својим пространим недогледом. </p> <pb n="6" /> <p>Нешто га вуче у ту маг |
м, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине о |
Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али то не ма |
оградска слушкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, да |
било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> |
н прота изволео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и по |
збиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро п |
овима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим други!...</p> |
) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му исп |
" /> <p>Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестогодишња девојчица |
иташ!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p> <p>— Говори, гаде!.. |
виђење <pb n="144" />, у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе |
је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маш |
прелива се својом бледом, сребрнастом, нежном светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћен |
јући овога тренутка према њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} Добро, до |
брте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, као што бе |
ни не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb n="45" |
н се сад држи некако сасвим друкчије... независније, озбиљније.{S} Нема ни чега ђачког...</p> < |
е идеале...</p> <p>Србија поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једно |
лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од ов |
гуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита шт |
е.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море... какав пост! узвикује трећ |
едва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се |
ељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хла |
да га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, д |
еђане су давно све здравице, званичне и незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и арх |
.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадо |
д гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га о |
шћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града.{S |
мо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица манастирска, она лепа |
омирово, који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новај |
иђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини ср |
и срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више |
ба да протестује:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући оч |
вља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, т |
и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде |
а-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као на дро |
ела, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа |
S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са |
Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јо |
е ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S |
шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на с |
е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегн |
во.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећ |
бомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена црквено-словенска писмена као у неку |
м, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома вели |
великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисл |
, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Са |
.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих жи |
шкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Ма |
а:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореметише му досадање одуше |
какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подв |
n="11" /> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни |
ски, три дућанџице, председник, учитељ, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игумани) нека |
ад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски пр |
ци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напред, поклати зубим |
зе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па обично, тупо човечје чуђ |
е, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{ |
то га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди |
дном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Гледајући некуд у даљ |
се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче де |
ина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим последњим по |
то и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква д |
би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио нек |
ако то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло |
... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко пре |
и само гледају тупо, промрмљају некакав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још как |
е...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око ових в |
n="99" /> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава |
онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој |
евати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће |
на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа |
«... и он напреже памћење...{S} Некакве нејасне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — |
се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у |
а, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се |
однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...</p> <p>Србија поведе рат за независно |
овање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни |
{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери.. |
је мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор |
а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и нер |
аше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S} Само му |
рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни |
алије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим погледом.</p> <p>— Подај му |
, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...</p> |
да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му п |
<p>На другом крају подрума, у суморној нејасној тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и свет |
ођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, ј |
плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и шт |
а да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се зам |
ије учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</ |
а коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда зака |
, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширн |
даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После једног часа, кад о |
ом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Госпо |
</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p |
стре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} |
а је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види какве калуђере спрема Сава |
али, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у плани |
p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадн |
све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Б |
<p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци |
на проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који |
.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад |
ши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} О |
једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао |
Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и |
м речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја т |
иродној моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба |
и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> <div type="chapter" xml |
тог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сест |
о... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Д |
Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Једног дана, пред |
.. »Нека <pb n="96" /> сад... свеједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му н |
у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Ва |
а Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене |
аха да изује Леонтија.</p> <p>— Нека... нека... замуца калуђер, врдајући главом и бранећи се ру |
е да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и |
Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга |
а... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не довршује целу |
е, помаљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски сми |
а она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А |
лаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <p |
сило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство... па ако издржите и три |
... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стол |
дена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— Нека... нека... замуца калуђер, врдајући главом и бране |
прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући т |
отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста. |
репље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се он |
дном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} П |
све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува |
а, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142 |
он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која г |
тога <hi>непознатога</hi>, њега обузима нека свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се пр |
мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави |
кује лазурно плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица |
викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, н |
у и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> </div> <div type="chapt |
јајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестан |
ом, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако |
... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна |
срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135" /> леп |
тола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају о |
манастирима парохије...</p> <p>— Попови нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада |
е мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остај |
напомена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће ос |
лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, |
> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда |
пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно пр |
ва крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на |
едао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{ |
шке, у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљ |
иркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p> |
и.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски |
дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом усамљеном |
</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што о |
котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још |
емо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још |
самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S |
естара нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, са исти |
св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радозналост...</p> <pb n="49" /> |
ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са њег |
језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" /> сад... свеједно, нека говори...{S} С |
у...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стар |
а као крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити с |
је друге примао равнодушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, |
ска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то по |
дује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не зн |
блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква |
квено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све т |
се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе |
амо га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназије!... |
, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се ту |
ицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63 |
ским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, као вихо |
и свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А како је о |
е... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако исто да подигне једно раме, да |
обратим игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« без пензије (бави се с |
а.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, својствен само светим кућам |
котање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла |
чека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настав |
ркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа |
још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг, невољо једн |
но, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, |
ва и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овде женск |
, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је |
у јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке |
</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:</p> < |
малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на и |
е и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би. |
е, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и г |
ва лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, |
Калуђери само гледају тупо, промрмљају некакав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују |
х и протестантских богослова-научењака, некаква причања из реторике и књижевности... све се то |
логике и психологије невешта професора, некаква чудна, високоучена историја старозаветног текст |
Данас је недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи |
е пређашње јасне, одређене намере...{S} Некаква непојмљива предавања из логике и психологије не |
ицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тридесетогодишња реликвија, коју би <pb n="173" |
ван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Ч |
још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} |
буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да |
ранице, која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од |
одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенос |
женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от |
а никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на о |
ичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, ср |
} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико ли |
тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n="33" /> лименим покло |
мо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа н |
одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на |
осматрати, како принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати св |
} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Некакве нејасне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли |
па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слушајући причање Василијаново.</p> <p>Љ |
е види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунић |
e>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету |
дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! уз |
кренут храму, претурајући тамне листове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празнично |
рати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb n="217" /> <p>— Видиш... искашља |
де фијук, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај |
шаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини |
ах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и т |
од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубоми |
о, да је он прешао <pb n="195" /> преко некакве границе, која је одвајала његов живот од некакв |
муца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна |
изазва у његовим нервима читаву струју некакве нове, непознате му до сад топлине или зиме... н |
ају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни |
е уплашеним очима, гледати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушка |
сата.</p> <p>— Љубомир, одговара Никола некаквим танким, изнемоглим, преплашеним гласом, од ког |
ви освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са некаквим непријатним предуверењем, али се, после дваест |
углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb n="115" /> обојица држе у једн |
има и, промоливши само главу, проговори некаквим замрзнутим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да |
и школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском |
..{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одм |
листове, на којима беху »предисловије«, некакво »извјешченије« и још неке друге ствари, на које |
баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства.{S} Под утицаје |
бу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> |
ко шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Отк |
рце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно расположење, и он се гуши, грца од нава |
гу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" />, у облику дивне, не |
Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, ка |
ко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још од капије об |
рим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама |
еликошколац својим необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и п |
одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се о |
ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!.. |
бе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио с |
те, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуств |
она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, |
аћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, али га овај узд |
и мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се н |
де се извлачити иза стола, изговарајући некакву претњу, псовку...{S} Гости пружили руке према њ |
ше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb n="46" /> са својим бегством од ку |
д се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање |
оћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова глас |
Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола та |
<p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> |
поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем ли |
, сасвим друкчија... укочена, сплетена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче прос |
оласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, |
еном тихом разговору.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати свој |
сподине, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књи |
то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не може да се се |
е за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор не |
сто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у се |
рзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже радове, те |
је, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} |
не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломише, ист |
о ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па како... п |
} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са с |
у, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гости из г |
мо угледа много, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе |
у опште удаљено место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да |
го мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и |
ело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосн |
пачице и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао |
за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разуме |
прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљ |
насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче иг |
постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, озбиљније.{S} Не |
тео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места дол |
50" /> његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово! |
сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га од |
уманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и ако не мож |
очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход гос |
иже... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане |
огао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и |
зе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!« |
ненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетена, |
Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако в |
{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лиц |
, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифорову, Леонтије отпутова |
послале господину архимандриту... знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку вели |
а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} |
Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, с |
: аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} Т |
орицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких |
је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из |
анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио на св |
н већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим обичним равнодушним по |
а трећу засејану детелином, па подизати неке многе а веома потребне привремене оградице од трња |
ного мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то ј |
осматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и |
у руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, п |
малени издубени престо, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за це |
исловије«, некакво »извјешченије« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе п |
вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи: |
дсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непрестано је правио шале на рачу |
по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да с |
и посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази |
; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све |
бе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац |
ир већ зажмурио, настави лакшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види |
ако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> |
а измаглица, која сањалачкој души улева неки тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће с |
..{S} Једног лепог дана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пренераженом Максиму да се он |
униште! привикаше и прекидоше говорника неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе. |
ко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома |
леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га г |
е много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Б |
би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта т |
с у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука |
мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике |
главе...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око о |
крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, з |
истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се |
и?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру |
не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код н |
оста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То шт |
а тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Ан |
врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и |
и то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} И |
мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не зн |
ш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски ху |
ће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и вел |
зети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—муз |
чки... шта чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па т |
ко се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном |
дичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба |
{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одборн |
е и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копи |
рснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="138" /> ни |
ана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни ла |
разно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да |
и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у |
де задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је |
обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високо |
оватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га ш |
S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио са |
лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чу |
онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола |
.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Ме |
осећа испуњен, као електрична батерија, неким веселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напо |
и за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободниј |
а она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за п |
, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна |
Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз пев |
није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не има |
а га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му се М |
што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!... |
очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— Хлеба!</p> < |
и на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да |
о хоћете да ме упропастите? пита Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — пр |
опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме доста повода |
ично.</p> <p>— Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким тоном, из кога јасно провир |
.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он траж |
још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју је |
о тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који |
ејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламаторским гласом, који одјеки |
и.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина ду |
њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог |
по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије написано нај |
угарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће |
гови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог иг |
и зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве о |
ом га преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} После се и сам игуман упла |
м горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом |
орити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учи |
помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се по |
ва грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само |
дајући на знање да жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се |
се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{ |
и се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачит |
<p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и |
ка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај |
..</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са < |
аци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литур |
груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p |
ачајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо запуштено воденичиште, на једном сеоском пот |
ше, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско вино...</p> <pb n="172" |
, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже |
ласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то! |
ене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само по |
бомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.< |
е о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и |
м, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у |
онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља. |
се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, посл |
Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Није због че |
си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше пријатно.</ |
и дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p |
се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до с |
о што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож |
ецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевај |
оветно викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека |
живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n="197" /> попло |
ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли |
и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла |
суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по ста |
атрао службу митрополитову.{S} Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не |
p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека |
приступачно, весело, искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— |
тко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, освр |
лучајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине манастирск |
иколу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Дост |
а то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже |
бичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прос |
p> <p>— Што допусти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који с |
ао да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се пр |
о једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, |
е још једаред Велимирова породица као у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло |
кну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, исколаче |
ли тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару братију и |
за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: |
и вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један |
/p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених нездену |
аков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{S} И св |
, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим др |
ан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, |
ринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћивају, |
{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни про |
засу све манастирске воденице, а после неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, пообара |
дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије |
говим очима раширио...</p> <p>Тек после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадош |
-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са пр |
гов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико тренутака како изиђе Максим од »комисије«, опе |
сад гледај... научи све...</p> <p>После неколико недеља, на своју велику и неописану радост, от |
</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту |
па мислим да сам залутао.</p> <p>После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла » |
ако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још к |
у манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово нај |
/p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања у двор |
љно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, о коме |
ек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година учини се велика промена у цркви.{S} Да |
уке.{S} Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школс |
у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беше з |
ш јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се н |
е, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Васили |
ће.{S} После освећене водице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично питање |
ква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Чита |
о је викао?</p> <p>— Цензор, одговорише неколико гласова.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и |
ладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после прве чаше триестогодишњака, а она |
једним истим, младићским животом, кроз неколико часова постати сасвим <hi>други</hi>... биће о |
се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним |
аву и одговори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</p> <p>— Како... |
елики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим зад |
си: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на друг |
еље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, три к |
икад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му пр |
буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« ципеле, то је с |
езени марамчићи!... узвикну она, вадећи неколико марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп |
оге промене.{S} Кроз шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник |
</p> <p>Пред госте наместише послушници неколико боца тамно белог, необична изгледа, вина.{S} А |
у старешинству наследи.</p> <p>Обишавши неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредб |
доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је |
кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чич |
S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да |
он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Манаст |
м задовољством седео, мислио, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он ј |
му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он т |
Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу |
ао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који |
г луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n="181" / |
се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође |
нети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг б |
су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игуман |
валило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих <pb n="11" /> једно уз |
.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место |
танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљ |
улази у овакову одају, после испијених неколико чаша шљивовице, насмејана лица и раздрагана ср |
и се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па |
ишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће ј |
све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнај |
другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги |
и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p |
кнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају |
И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше н |
се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је чест |
еше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким но |
ашући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила |
само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Не |
ад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном св |
о о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задово |
, раскравили се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи |
воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти бор |
.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n="41" /> <p>— Аха. |
е руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и |
вори Љубомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и д |
н је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно |
На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца |
шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где |
р...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта око |
онтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> <pb n="202" /> |
дрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мис |
оређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се |
з Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, |
м празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти |
грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леон |
зрађена црквено-словенска писмена као у неку светињу.<pb n="126" /> Стаде превртати листове, да |
тричева... сви окупили једно, сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што |
макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : отровна т |
м, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, ка |
уну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест |
<p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гл |
бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде |
ку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново |
} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена |
азбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се з |
у да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе |
тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, ве |
мерно блажено задовољство.{S} Гледајући некуд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p |
о ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики прав |
... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки < |
ло, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он б |
н дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигива |
..{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е- |
та хоћете?...{S} Максим опази необичан, нељудски поглед председников, који га сече као сабљом.. |
чу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љу |
е огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бр |
погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема виш |
е друговања, нема веселе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</ |
S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде н |
нтереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="89" />, па да се з |
, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да с |
од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шаре |
го, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, нема ми |
Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до с |
селе игре и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! |
ше самостани српски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манаст |
е вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу |
ге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као |
друкчије... независније, озбиљније.{S} Нема ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на |
нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и танким гл |
је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душ |
ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> |
калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомир |
како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни |
обођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело |
одвиженије?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ва |
и јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанс |
..</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Са |
Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, |
арешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и |
му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити |
је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте |
људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и з |
} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодуш |
шту и по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, оси |
ченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну |
ати друга... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким |
лажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архи |
јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме запове |
.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали |
..{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога што је |
ише опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и до |
сти, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n= |
ркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње воденице, да |
ије вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет |
кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у |
ном, стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} |
о, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могли стати с ко |
места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путник, а ја |
ни приложници... <pb n="178" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну сврх |
сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по н |
о, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...< |
на још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студ |
е помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио. |
да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако |
ко ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устим |
а је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буд |
о сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу н |
Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наш |
м се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговарамо много...{S} Послао је и шу |
крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У др |
о постанку српских манастира, о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, о намер |
да манастиру...{S} Тетка, како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свак |
густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко |
/> <p>— Тсс... дечурлија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла. |
да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим »залудницама«.{S} Она веш |
сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан породице, |
ричао.{S} Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са |
ерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што нема чим |
ке гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу велича |
вело...{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто л |
цама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стом |
оћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца...</p> <pb n="254" |
Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p> |
у...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, криво |
она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их |
разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.</p> |
<p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупит |
са подсмехом, гледајући га ђаволастим, немирно-смешљивим погледом.</p> <p>Љубомира увреди овај |
вено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мам |
А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастир |
арапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидат |
во у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити г |
пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки |
одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи |
лашљиво замаха рукама.</p> <p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> |
тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Ово |
знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb n="59" /> <p>Љубомир уздрх |
ено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир о |
је, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} |
уђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово шт |
и, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути |
сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онем |
и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p |
стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, преплашен и необично смирен изглед; од прозорч |
млатка...{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али |
гледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љубо |
..</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као |
ку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи пом |
о закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} |
аду пред собом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени |
есело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано |
га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љуб |
скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте |
о се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, г |
нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запи |
Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико |
рлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз к |
ме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из |
само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, |
у.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речима младићевим; само један озби |
е кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтив |
одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давн |
шени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} И он |
љу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и околно |
каже велико поштовање и покорност према ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са с |
миров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодбе) |
круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n="207" /> гига се на дуга |
Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотон |
ну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди |
а!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необичан, нељудски поглед председников, који га сече ка |
одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себи |
е послушници неколико боца тамно белог, необична изгледа, вина.{S} Архимандрит се задовољно сме |
некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први |
, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде. |
е мрднувши главом.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мр |
чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искључивала сваку помисао на как |
т.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницама.{S} У средини ујарм |
осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није |
хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весељем и пићем лица св |
е беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око с |
емена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ват |
ева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари |
у почаст <pb n="165" /> изгледаше много необичнија од синоћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше пре |
добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко свега се навукло паучинасто покр |
ва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речима младићевим; само један озбиљан, средов |
} Приковао га млади великошколац својим необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, достоја |
торија старозаветног текста, са сипањем необичних имена католичких и протестантских богослова-н |
настирском животу своде на какво ретко, необично старо вино; којима управо, чим се помене манас |
мово лице дошло бледо и некако онако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче игуман неким особи |
ђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пише: |
ине...{S} Зашаренише се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама |
еља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величином и бојом.{ |
ице манастирске затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} Архи |
ињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде |
она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се о |
а чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она пређ |
ле на слепим очима набрекоше, набубрише необично...</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке |
енадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити |
ла, лица им добила немоћан, преплашен и необично смирен изглед; од прозорчета до стола само сну |
ни пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним оком гле |
затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извад |
а несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљај |
ком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву |
беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бојажљив |
јну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, к |
то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никак |
њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до сад ни |
а је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које су све истини |
се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте |
дио.{S} Одједном иза његове главе нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, т |
<p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скид |
јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша |
ово писао владици о Љубомиру, о његовој необичној побожности, читању житија, и као чак се жалио |
у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет |
а се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју њег |
архимандриту, да посвети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има нарочи |
расположењу, младић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испева |
S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче |
цу, осећајући овога тренутка према њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} |
ного шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} |
ија...{S} После које стотине година, од неограниченог права над селима, манастирима остаде само |
у.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је |
>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој б |
о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике ги |
амо у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек д |
њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са пос |
у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин-капетане ?. |
тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно шт |
осле неколико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> |
оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпезариским <pb n="247" /> рубинама?...{S} К |
Одједном се умири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућнос |
но.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, а изр |
ли толики испосници?«...</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са |
о свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у |
.</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</ |
дничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима, добро је |
осле кога му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Са |
омир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги поверљивом мимиком, осврћућ |
дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом водом. |
ма у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нервима чита |
сти, па обично, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом која наступа...</p> <p>А ником ни |
е отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, видел |
ње и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће к |
праћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти шт |
итетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше зн |
амириса барут, сва четири члана скочише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од вра |
одвајала његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <h |
с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и бил |
а нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, са истим нач |
кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанств |
це, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму |
вим нервима читаву струју некакве нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна ч |
еза...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасви |
он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ управљају |
и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чудновати, слабачки глас, који он никад д |
а и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу стра |
бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непреки |
а идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.{S} А сад... |
е</hi>, ново...{S} У очекивању тога <hi>непознатога</hi>, њега обузима нека свежа, хладовинаста |
а од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође |
b n="16" /> сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне? |
ње јасне, одређене намере...{S} Некаква непојмљива предавања из логике и психологије невешта пр |
ластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} А |
без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— Збогом! збогом!... |
ну плочу.{S} Одједном се умири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физи |
једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање |
со, наокришке, у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходника, к |
лио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n="201" /> апос |
рату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру монашког образа... остати у п |
ји је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом |
доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на |
да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути душом слободније »као сваки жив двоножа |
да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топлином или зебњом |
право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало по |
гошћу управе душа, које одједном добише непрегледну, бескрајну као океан слободу!...</p> <p>— Л |
умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије |
у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао пар |
им му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући |
з проређено штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, преврћ |
са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искреним другарским односима, па су волели |
јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никол |
одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило |
им улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет д |
га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је он |
ажаху године за годином, доносећи собом непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога |
гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев |
пражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те својим злослу |
овечан господин, који <pb n="171" /> је непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што п |
је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске |
елика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њ |
о обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом ко |
о... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље.. |
сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово чудо |
ан, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је т |
hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n="219 |
а цела живота!...</p> <pb n="262" /> <p>Непрестано му игра пред очима слика Велимирове породичн |
де се мора поменути, да често поновљени непријатни догађаји натерају и најглупљег човека, да их |
ченаго«.</p> <p>Поче читати са некаквим непријатним предуверењем, али се, после дваестину реда, |
у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена пт |
ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама |
и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, |
и...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестрама.{S} Његова р |
је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све |
на претерану побожност, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само к |
е разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман |
n="72" /> <p>Уђе Василијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих |
о он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он |
ну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше вући стотине кола дрв |
полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски |
никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се хранити?...</p> |
е...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као |
00_C7"> <head>VII</head> <p>Прођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећав |
и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна видика...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и |
видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје |
те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу б |
аци, па весело одсјајкују својим младим неразвијеним лисјем, према топлом, веселом сунчевом при |
ве тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређен |
о смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</p> <pb n="47" /> <p>— Добр |
стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S} То неко псуј |
е све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно |
и крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — |
помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори:</p |
а.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је |
"112" /> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и |
рмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно п |
чекиваног додира, који изазва у његовим нервима читаву струју некакве нове, непознате му до сад |
сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад с |
не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, |
таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у лице. |
ако малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.</p> |
леда око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисла, до |
се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурни |
у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад ми |
заједно са свима својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни |
обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...< |
распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> |
но, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненад |
једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаест |
илавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у двор |
се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрин |
ам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... он |
кује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p> <p> |
се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Ник |
p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} |
зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста по |
вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује |
же се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодбе), које му |
жи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</ |
има остаде само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване, др |
ва страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>П |
2" /> хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима |
з старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испразни целу своју |
и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, свет |
апред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и м |
арочити трпезариски тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа |
р се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата з |
бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњ |
амо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанственост и не |
n="156" /> <p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све |
ио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само |
за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, |
S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњих манастирских добитака, а издаци |
рше што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим су |
стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до |
ј мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако |
е мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, |
ајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, |
аучи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави ко |
место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храп |
цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Так |
стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи с |
} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митроп |
ући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте ј |
наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> |
дник?{S} А Ненад Ђаков?...{S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико старијих, зрелих људи, које |
</p> <p>— Знам, знам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш.. |
, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може |
душе своје...</p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игуман |
, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом за |
ного тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његови |
́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво |
црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и |
ледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... |
ксимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај |
ма ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василија |
видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљув |
ео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у стр |
рај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме |
ме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази |
лио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако ј |
пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> |
аквим замрзнутим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухи |
. биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи |
} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење главчина, теса |
и страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у |
били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски баци |
умње, узети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаш |
ајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p> |
p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Ре |
а ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и |
почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити.. |
следње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му н |
утине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко врем |
а <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то до |
, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад о |
имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у њего |
е могли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p |
хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, |
ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утв |
Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> < |
е воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, |
па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али |
p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку ду |
/p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> |
има се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нам |
Е, моја Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говор |
: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Дома |
а колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а |
рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!.. |
а ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, остати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш |
чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те |
и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на |
о, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтед |
у... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> < |
А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испос |
говора плашљиво замаха рукама.</p> <p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме |
очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно.</p> <p>Изненађена оваким одг |
, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.< |
, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љуб |
ише онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједно |
аво, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет |
звикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији |
»неуредност« оправдати...</p> <p>— Што »неуредност«!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми ј |
вогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— Што »неуредност«!{S} |
, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како... докле да живиш?</p> |
спрекидано, горко јецање и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, |
не му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, туж |
е сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, које ј |
се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, |
подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, нечастиви!... узвикује младић са побожном одлучношћу, у |
p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и |
још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све »бје |
читељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коле |
Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако |
на је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} |
је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и |
о прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен обема рук |
-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са ж |
и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их ј |
капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се упрепод |
радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти |
велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, |
, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском р |
кот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира |
им власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша ње |
јутарје разлеже се громовит, страхотан, нечовечји зверски урлик...{S} Далека брда одбијају од с |
честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву к |
се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи го |
човека из околине...{S} Обелоданише се нечувене, огромне злоупотребе...</p> <p>Отац Максим нај |
а бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p |
сле школовања проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из в |
етврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред кухиње.. |
есе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са б |
ше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело х |
очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камен |
новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог |
сети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако ра |
ли!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а најви |
погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све нек |
име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику |
уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi |
<p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, наг |
... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p>— Минералогија? пита Љ |
а се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} |
е да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога |
раднике, протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде |
чи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али |
, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љ |
уди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он |
и сасвим <hi>други</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједн |
ре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка |
ирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још на |
душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у т |
ружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да раза |
брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или д |
разом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући |
омире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од ку |
амо из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема. |
... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n= |
и, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> <p>Једнако га је, још од по |
ли може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех |
погледа.{S} После стаде својим суседима нешто живо објашњавати или доказивати, па онда замаха р |
о се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходни |
p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, н |
ста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде пла |
е — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше потковане цо |
има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га боле |
/> радио.{S} Одједном иза његове главе нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се ош |
удније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом нико није про |
ерује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје |
} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, |
ола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, |
Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и |
себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.{S} |
} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb |
зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево с |
акарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевственика!...{S} Кад г |
ветим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети к |
p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момц |
на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђ |
о свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако |
а срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> пр |
а знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред с |
е нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње |
денице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Др |
вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели и |
Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика |
лицама и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно сме |
пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад так |
за његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љуб |
кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звон |
ним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих вр |
а празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све |
/p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина |
, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестрама.{S} Ње |
сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш ид |
м све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p |
и још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ов |
. кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама! |
д осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом ду |
да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да |
са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна с |
сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и ни |
и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши њ |
ине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ов |
оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој |
ом летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на |
чно једрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто весело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим н |
ли јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави |
рење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом |
е особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свем |
авилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, ко |
<hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...</p> <pb n="50" /> <p>Од ове службе Љубомир ста |
акву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних свећи |
мо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> |
ика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ниш |
не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} |
а га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо све матор |
ко знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није д |
д прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то н |
е вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепе |
глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, дру |
чни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стено |
{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има де |
Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још |
без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучил |
из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спа |
ва реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, својстве |
човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досет |
иса, него је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају п |
ут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназије!...{S} Али сад, ов |
траним недогледом. </p> <pb n="6" /> <p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни пр |
е нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очим |
ачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе |
етова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он б |
есе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калу |
есету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</ |
ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу ње |
ао окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама |
амој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему |
<p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нароч |
...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже |
!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви |
како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем |
српски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају |
и ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћет |
Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два |
е досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој |
ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем к |
пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о |
заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку |
леда, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} |
он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само раста |
ад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе |
непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он ув |
...{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необич |
на бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Те |
о трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна ж |
амо не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина... |
у.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубака |
ита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити.. |
ћаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на после |
ао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учи |
слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, по |
у, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} |
ело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Јеса |
ало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио |
p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Јесам, гос |
приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком горд |
им Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чароб |
је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једнач |
ушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се уга |
е, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, пољ |
кога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по ма |
чије... независније, озбиљније.{S} Нема ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега! |
и Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандр |
а доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешк |
плина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; по |
би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир ви |
топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: с |
Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико |
ер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спа |
није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, к |
а устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет |
недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детел |
уме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све ви |
рчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, по |
ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта |
зда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све посл |
литву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
i>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како т |
Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n=" |
танким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! |
е речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, б |
.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио |
му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудно |
</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гле |
или.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још л |
у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и |
боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p |
лата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} |
рема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем м |
тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где |
...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало |
застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и |
/> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да живи |
ст његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и |
ом, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пре два |
слио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах |
час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, |
: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} |
а, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не тр |
и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се сам |
д није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту |
у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен |
ј заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад.. |
а та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напу |
отоку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више г |
и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са |
калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та |
тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>он |
, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, нас |
ао да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже |
о, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му при |
кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да |
у, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, |
му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнем |
е нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога |
не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом г |
ба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ |
а маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си |
рану, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сват |
мешише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, |
вер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према |
питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад с |
се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да |
пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакри |
ир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у с |
"132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца зап |
паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!... |
а, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир зауз |
мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта |
м да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и по |
ође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постеп |
ега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и |
b n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> |
појавом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не |
траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијет |
{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="119" /> тр |
... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет. |
вето Писмо</title>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минер |
очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што |
баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не |
ила је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Е |
ли се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади к |
да одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с |
равог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сирома |
ори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, |
обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљ |
олази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец |
еде на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, |
а заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он ра |
рамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равн |
ва огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у |
хо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подолазила; |
>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено и загледа |
његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је вла |
што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер |
онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовица, са којом је до сада |
ене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена приј |
овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заост |
Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и ра |
вити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« болешћу.{S} Знали су да |
слио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, |
е гости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као волове... узвикну он напослетку |
дња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути душом слобо |
иње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има н |
— нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство |
ју, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да с |
адном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако |
ђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсм |
пре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не про |
е и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урођена побожност и скр |
еле права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="179" / |
старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена |
ако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ |
Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако женски, без нагла |
ао и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како |
, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње там |
ушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао ј |
..</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше још пето |
..</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, ва |
а право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је к |
одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрача |
ладом грешнику, потекоше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајн |
ло се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, з |
ости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У |
три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресо |
рота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана |
у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пу |
, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кро |
е постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да ос |
арешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а |
м и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко |
Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведо |
да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а св |
о да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{ |
ви свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па се одједном прен |
ција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу там |
и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> < |
ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов цар |
<hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што ј |
, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> <p>Архимандрит већ прочи |
вакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио |
тадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, није вајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, ка |
а светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="1 |
оје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком |
а би постао механским момком. »Није то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да ј |
им друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњив |
он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: н |
ивати полицајац.</p> <p>— И пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— По |
м и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја? |
ну, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом разговору о бу |
и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита |
после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одгов |
некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му оч |
ак... онако... завије, а <pb n="138" /> није да је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде |
нда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко |
еда, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориш |
</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи |
hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер |
стави лакшим гласом: неки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?.. |
о време у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да ви |
<p>— Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <p |
ем по растуреним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети |
и, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курј |
А Јованка једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де |
икну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутин |
је још мирисала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле мо |
сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што |
дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је в |
идиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже |
/p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки |
само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плаш |
алажући се меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира... |
да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве |
ору и танким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, чов |
</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад |
идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило |
>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p |
не опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други |
ци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господ |
га што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље предс |
послетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздах |
га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана |
жати из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> |
у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S |
тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пр |
енадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, заце |
</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разго |
то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим |
ачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако |
! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико |
је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути ду |
знаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђ |
арску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она об |
е долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: ид |
а осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: |
у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— |
кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Јед |
уги.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урођена побожност и скромност |
д се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а с |
ајно погледа домаћинову босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S |
амо му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти ви |
еба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n="106" /> нато |
а што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај |
игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Н |
преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша уп |
> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје |
време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је ул |
ест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После ов |
ја се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S |
ћа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се. |
/p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без |
није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} |
<p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђ |
ху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина |
ке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у по |
дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају |
тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најп |
е под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из мно |
а, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како |
держаније«, те игуман ово правило никад није могао прочитати, док су она друга строга правила — |
hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца о |
али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је успео п |
е, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S |
е и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао.. |
га и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Он |
, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</ |
ти, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викал |
за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим |
чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дан |
чајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.</p> <p>Али оном малом п |
знемири.{S} Од врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетк |
И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, к |
га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао мана |
вадећи неколико марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <p |
уман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од |
утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... |
никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котарев |
ва умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава |
што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши |
, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од |
о сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да с |
њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где |
се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад р |
ре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би по |
књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати |
ајглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није преластио женском лепотом и грешном пожудом...{S} |
му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећа |
уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му д |
он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе. |
и, пити за раније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и по |
говори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута |
штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S |
то друго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ниш |
} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ић |
еде у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дреме |
лу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код |
ведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!« |
у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убит |
} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао ирон |
чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову т |
читати <title>Свето Писмо</title>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција |
цу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних нап |
еподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиље |
док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео |
бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онако правилно као Велимир?. |
ли, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво |
ему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац... ка |
да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на пр |
ко, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око |
ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачк |
алуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо ј |
анов монолог запрепасти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки |
га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као не |
бине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би |
угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао |
много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школ |
овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штал |
о бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ има |
му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он |
ли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знањ |
, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Пи |
те... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и |
то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш како је ск |
у водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У |
а, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је често пом |
уј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о |
собито, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све тако |
змени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и |
> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти |
уку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, кака |
ур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} К |
у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити |
њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} |
у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек. |
, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого |
о друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, в |
ти; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а |
хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од њ |
ите се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и после |
А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јес |
дмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па |
отес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Н |
22" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он |
обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p> |
реса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлаш |
и ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре сами |
огледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, к |
дрских сеоских паса...</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио к |
аглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, |
да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило шт |
узима га нека збиља и изгледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписа |
А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смр |
трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га |
ао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено о |
сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зн |
от и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав |
"> <head>XIV</head> <p>Лето у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидним пословима, као |
лику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : |
онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре |
исао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме з |
са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубом |
али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по |
удња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја |
добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да он није |
Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало |
мир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му |
и тога, да би постао механским момком. »Није то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он |
а се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после д |
кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мор |
и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није преластио женском лепотом и грешном пож |
у му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по предању...{ |
се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архиманд |
тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, ко |
слим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брат |
не се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А |
оче!... стаде муцати као у грозници.{S} Никад..</p> <pb n="107" /> <p>— Штапове!... још бешње, |
у у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа |
сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p |
са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са |
Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше р |
а.{S} Истина, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треб |
глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до |
нови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих |
а?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се пок |
о лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћ |
исао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} |
Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— |
се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напу |
и одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p |
а викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, пр |
алуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере |
метно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачк |
и му, чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то |
о »воздержаније«, те игуман ово правило никад није могао прочитати, док су она друга строга пра |
чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена |
то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... про |
ску...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, |
ише <pb n="10" /> — Е, моја Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, |
слушан <pb n="146" /> и побожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S |
{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о |
ш, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, |
отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, да тиме з |
га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с так |
знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огром |
Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога што је опро |
њи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему. |
ади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, |
адићемо парче хлеба.</p> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, преклињања свију другова да не с |
ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у |
мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, а |
.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи п |
рополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је че |
пружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, м |
рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је |
се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, и |
к да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то б |
еонтије опази, да се добици манастирски никако не могу изравнати са издацима.{S} Како која годи |
Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисл |
кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пр |
Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="161" /> урођену и н |
те му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, так |
лице, послушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гле |
се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са старим др |
седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок во |
ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> |
својим послом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе |
умре...</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Р |
или су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Вели |
дљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... |
.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада м |
.</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешћ |
то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обој |
ад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису |
мо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац |
а шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју... |
да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу |
којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненад |
прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворе |
јетко игуман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</ |
рнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред |
ији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће сам |
што особито, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све |
.. сви сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа с |
врне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој н |
о запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да |
од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игума |
рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам с |
I</head> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, раз |
из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је |
нцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман почива.< |
/p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног м |
вију глава, не гледајући <pb n="110" /> никога посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеј |
ију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена кр |
сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни ка |
ли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Ви |
а манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може |
е одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари: |
, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртн |
краћене опроштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, |
о се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступил |
месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе |
ца.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса. |
кав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се об |
n="100" /> <p>Обојица пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, т |
ом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у |
кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он |
ад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаш |
лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: ниј |
’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се |
тира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па посл |
а како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као |
са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара Никола некаквим танким, изнемоглим, преплашеним гласом, |
S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели:{S} Ваљада види |
сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.< |
још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{ |
је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шт |
ога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар |
му, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је |
ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми см |
х би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да |
п-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друк |
на своме језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> <pb n= |
Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се о |
!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша последњу |
</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам др |
ве се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа м |
не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругу |
иву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржат |
/p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио |
у послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да |
ј... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p>— Минералогија? пита Љубомир са |
ују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир |
раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким |
ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" |
и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Упо |
редузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певницу!</p> < |
ли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочи |
> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш д |
>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти соб |
.. шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав |
убимцу целу тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично бистар младић, од оних старих ве |
може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошколац својим необич |
на главнија правила монашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игу |
нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S |
гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је зна |
својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа к |
гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} |
а доласка била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакл |
рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад |
рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебља |
Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад с |
ери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино место... сав његов посао !</p> <p>Ово је значи |
су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава и |
врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит |
о у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира с |
учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље |
е то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... |
ман на момке, који дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</ |
ваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, је |
иваном појавом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Ник |
то ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам |
весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима |
отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубез |
како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега н |
тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом |
аклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb n="115" /> |
ни, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!.. |
зичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме! |
p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb n="78" /> |
те, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Ж |
м тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам познавао д |
ћава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубоми |
и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку на |
једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... ’нако, изненада пошо...</p> <p>— Како из |
н.{S} Он доста грубо одговори:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И деведесет комада угојених свиња... на |
о обрте игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се зап |
Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онда са |
дном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира |
јем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, |
ваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умр |
одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гл |
{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубо |
рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки |
’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја с |
и мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ? |
} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и |
о и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у свој |
, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђ |
архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рог |
илијану ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велим |
астир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским |
асом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капиј |
ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако ста |
макоше подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег |
одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама |
да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, |
код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира |
ори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје.. |
та, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га пр |
аћин управља обично питање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао |
ет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако.. |
некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и |
ава господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="179" /> друг |
Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А посл |
або, подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад по |
срећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још ви |
оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« болешћу.{S} Знали с |
ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, неви |
Добро си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? наст |
елом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред... |
?...{S} А шумадиски манастирски ктитори нису оставили својим задужбинама онаква средства, каква |
ући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вид |
рилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословск |
се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док |
рећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нису!«...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Вели |
женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S |
олу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Беог |
p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} К |
му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отвор |
</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове из |
мор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да |
нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста леп |
У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} |
ог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов |
ога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне |
мандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава |
ле два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p |
већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владика га, у п |
вет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, |
челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, мака |
о ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да м |
га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шуба |
ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по |
доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, него замоли арх |
S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмота |
овора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и |
арати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи |
е палаца и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се не |
Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији чита |
S} Владика, <pb n="189" /> рукополажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквен |
чао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град.{S} Чим од |
родице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога м |
на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, |
мир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се |
ихова пострига, њихове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} О |
ео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се по |
ло лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили налоњу у један уг |
дна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, о |
себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати просечени равни путови кроз бескрајну манастирск |
на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ |
рава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости и друго |
новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају!...</p> |
и јакања, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и |
ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се |
ред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: о |
душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> |
, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мо |
ни у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служил |
е манастирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико пло |
p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био |
хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води |
рст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет |
е ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме уп |
p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, исколаченим очима, и |
енут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</ |
p>— На постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климн |
д не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико |
и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ра |
камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове |
Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним |
ло, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду |
} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудн |
.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, г |
руји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} |
опио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хл |
ави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по |
ину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што |
говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, |
ом играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милко |
но ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <p |
лаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанс |
и аскетски живот...{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана н |
стима другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како |
после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; до |
и свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самле |
. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«... |
ехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ниш |
јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, г |
ане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека в |
е никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога |
езгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао |
ободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих мом |
ће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, т |
о довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсе |
бо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне сли |
сна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и зане |
онтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено место |
<p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо |
легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: |
т, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад не |
е то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прав |
...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па |
еда широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба жи |
<p>Љубомир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменути госту, |
е било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старинск |
а, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Бог |
асног, живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и последње |
других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот праз |
својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по |
а: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на |
, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто буч |
не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се |
протури кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи глас |
калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења... онда ће бити!« |
позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцел |
есело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онд |
.. само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— А-а... »Господин |
ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноц |
ш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њ |
мна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као руб |
како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’н |
ије и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?... |
у да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско обр |
попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају ва |
е знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру |
очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! у |
чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад |
само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево уви |
отвореним вратима, не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа |
о</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, |
у а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити му се на лиц |
о!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- |
а, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у |
тија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и св |
, умртвили ово слабо, подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И |
6" /> који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар воли |
све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озб |
ко је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, тамно!...{S} Брр... како му је хл |
ет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто |
! збогом!...</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; |
ко рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима... |
е.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S |
воју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку |
ад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, |
а живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— |
вољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови |
смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га |
ази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литург |
? прозбори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он г |
мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати |
.{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како |
>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, |
оступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, |
... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залута |
и би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше дос |
руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудн |
подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стоп |
говори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозор |
>Отац Леонтије се најодушевљеније, као ’но први пионири хришћанског аскетизма, предаде строгом |
S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само блене.. |
S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од св |
прави живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, п |
овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{ |
p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... |
ње.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, ко |
его има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... ка |
и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љуб |
, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Нико |
. гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«. |
живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој с |
таде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гон |
гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он |
догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим |
је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" /> |
је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <pb n="160" /> |
он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камил |
ерета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео |
веним стружницама т-нског манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта ј |
анастирског новца ради ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер |
вито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили |
све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} |
...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни марја |
мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор |
пушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за прода |
у његовим нервима читаву струју некакве нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не |
ир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи |
агано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше ок |
старешина задовољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњас |
не вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </div> </body> </text> </TEI |
масне камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које ј |
од Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је |
бабињара, којој је крив октобарски или новембарски казан, или се пријави која побожна душа за |
{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, с |
житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} |
, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки |
ра се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на глав |
лук.{S} После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже с |
е псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— |
рахом од важности светога акта приступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, ц |
сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај жив |
и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манас |
имандрит настави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом на |
оји је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ упра |
е сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли |
тадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о |
ифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него с |
атију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско |
се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку п |
а.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег мил |
ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у |
апка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира ст |
м злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламаторским гласом, који одјекиваше х |
е.{S} И он занесен, збуњен многобројним новим појмовима, значајним мислима, занимљивим фактима, |
Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ |
<pb n="179" /> други, господски народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»Как |
истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Са |
у шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава |
г и узе управу манастирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, к |
ок им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, |
ега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, |
има, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари |
се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледањ |
>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, о |
алуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге |
елу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао с |
} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило |
ет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око зарана |
протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико кори |
Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архиманд |
ом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, ко |
тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању тога <hi>непознатога</hi>, њега |
м руком донесено, настаде сасвим друго, ново време, други живот, други изглед манастира, друго |
се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и |
д му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет иг |
о и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Ст |
о ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад и |
/> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као ш |
што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно |
> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n= |
групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи про |
им <hi>други</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мењ |
дговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није зна |
г одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења... онда ће бити!« помисли у |
xml:id="SRP19000_C5"> <head>V</head> <p>Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За та |
дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, |
о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског система, оптеретио огромном порезом.{S} |
старо добро време и уклањало се испред новог, створеног разним условима, већ дозрелог за живот |
детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у њег |
ромену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi |
чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Монаси певаху т |
ан весео одговор монаха, као молитва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом |
.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манастирски |
ше се многа црквена практична питања на новој основи и — одузеше се манастирима парохије...</p> |
у себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је готов, <pb n |
т.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак |
не, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и прихо |
љено братство. <pb n="188" /> После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског ман |
у, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би па |
новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«...</p> <p>Прва свештена радња, па све — |
поучити о значају крштења, о васпитању новокрштенога.{S} Истина, други калуђери то не раде ник |
> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини |
химандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и стави |
ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврн |
раво у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом |
, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху |
и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати |
{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће без жене.{S} |
/p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и и |
и суморни постадоше самостани српски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Ч |
рхимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови инок осети ону оби |
Леонтије прими управу манастирску, као новопостављени намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њ |
да својим присутством чине велику љубав новопроизведеном архимандриту <pb n="167" /> оцу Сави, |
, црвено, с раширеним ручицама, мекушно новорођенче, да га по православном обреду крсти »погруж |
ењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде |
д.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић |
радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељеви |
ео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и |
Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и св |
ске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде |
ондова десет хиљада динара манастирског новца ради ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а водени |
и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му ост |
оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Не |
се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајућ |
стаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«.. |
S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне ц |
свет!... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки вр |
...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па |
обаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би ја |
а, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S |
олаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послу |
не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто |
још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манасти |
p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Вас |
аца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и |
а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом |
ном, <pb n="207" /> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не |
свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, мно |
дном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, |
ећу и љуљушкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи де |
по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искључивала |
тна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа |
је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна |
ко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да |
ом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зин |
тме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму |
јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да |
а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплаше |
то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак... |
мир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се п |
воје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле се она |
волим.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} О |
олико пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, |
усечену букову пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу |
Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погуре |
пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Ле |
не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак обја |
им кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није |
се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на трав |
то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он ост |
по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под х |
сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, |
, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (т |
и он и случајно погледа домаћинову босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га за час |
му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур уводи ко |
адовољство од прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде ве |
д сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саб |
} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, та |
сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди тргоше, он с |
> Раде кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче мало ј |
вади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тет |
рича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као |
ги чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слушајући причање Василијаново. |
> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?«... помисли, и угледа како му сви п |
анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено.. |
од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући на четири места |
едно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Нап |
. заврши отац Сава, плаховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним вел |
ми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичар |
лину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову да |
зе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— С |
како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља п |
е чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, није в |
загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећ |
ице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у то |
ронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклонише |
? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лек |
цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало за |
<p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна побе |
чка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и |
м некако необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, т |
оја је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величи |
м отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на |
, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се раз |
ашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде ш |
разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и пр |
, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га ел |
аје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пр |
му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстоја |
, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати п |
атим поврати се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко |
брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... н |
е некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n= |
ао нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, до |
тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан л |
лина, по <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, |
угледне привредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S} То им и |
ш из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> < |
фор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="240" /> кој |
ина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази |
ање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, к |
младића, који је месецима или годинама носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме прем |
Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђ |
ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух.. |
смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</p> <p> |
лицу му нос, који је необично наликовао носу Максимову и величином и бојом.{S} И најзад се веом |
им се помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија из |
ути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падалица.{S} Он се с |
{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз |
манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свак |
о ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве т |
а ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере по манастир |
и мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше |
ба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око |
то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p |
не ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, з |
и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред |
/p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће |
разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза |
рија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја |
штрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа пр |
етан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизод |
..{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, по п |
младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је |
е, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се н |
му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, су |
Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се не |
ње...{S} Некакве нејасне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима... |
д се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег глас |
ви, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају пропис |
јевственика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претво |
та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зид |
х прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт |
су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, п |
ивот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за |
разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или ко |
чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан там |
ко домаћинских кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад пре |
и.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи |
поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о шко |
ао на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице |
рчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе...</p> |
пава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Б |
не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо |
ј бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би са |
, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раска |
свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена |
жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта |
да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Сол |
као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде |
не чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари |
. све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи |
чито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчрени |
иње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љу |
вена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама...< |
отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састав |
ј необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније |
веде разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању <pb n="87" /> манастирск |
овина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог |
/p> <p>Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не |
ју, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки о |
ру.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајућ |
азио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S} Министар то |
а...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за св |
празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти |
ако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје |
рави господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богослова |
вио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако |
на нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" /> накривљена чатрљица...{S} Јест... то |
отреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе нед |
, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним мали |
У очекивању тога <hi>непознатога</hi>, њега обузима нека свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И |
.{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с т |
, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у свој |
е два »господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку |
е насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радозналост...</p> <pb |
S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хл |
ући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и вил |
ио уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лук |
...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n |
о, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким< |
има, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочек |
е он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржа |
чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо |
је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио н |
еци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да см |
ким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледа |
S} Клецну једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је |
вању добре ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одједном нест |
сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као иску |
а срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p |
убомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га по |
и Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно све |
ненађен, детињи поглед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна |
чког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василијан, чешкајући |
марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан |
господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учти |
р.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио ј |
је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и |
гледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво |
адом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се |
.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb |
ко да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или г |
S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати п |
љика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, ки |
у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} |
ао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, |
Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се калуђериш !... |
као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха |
намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће |
екуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји |
оштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, про |
шљено чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче |
море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стаја |
, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Саб |
е, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говор |
се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађ |
Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било |
остати сасвим <hi>други</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која о |
..{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вирића |
ао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на |
...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха |
.</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Е |
тати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита редом |
још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских уж |
свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста с |
, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у |
; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} П |
диновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова ли |
само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p>А Љу |
аде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом њего |
ету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки |
шље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетог |
ном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он |
а је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко |
у...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи |
сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, к |
о отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шт |
олног мириса, него је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једно |
и Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубо |
као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се зано |
<p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Бл |
понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже < |
и</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} |
ста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да |
.. опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратише |
а врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај и |
и да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је п |
уман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у то |
мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у |
се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и г |
.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је |
алуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Д |
калупом, проба да намести платно преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи н |
вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и |
со шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те својим з |
ивеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови |
естаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тиш |
шта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином |
»шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па |
вља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким про |
пи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут застења очајн |
зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којо |
ала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још св |
{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без |
игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се |
јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум |
се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све мења на бо |
не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <pb n="3" /> га блага смоласта боровина, а |
не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки про |
<p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не |
ташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да г |
да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о |
стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна к |
путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и при |
сеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... висок |
о, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења |
збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ |
он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха. |
дно велику гозбу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школски друг, старешина манастирски чак н |
А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити |
о.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унут |
ли Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n |
преко некакве границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ћ |
{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста павитина од л |
дном.</p> <p>— На Николино место... сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме |
шљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов господин.</p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Д |
анастирима, и долази до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало |
одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој |
..{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш како је скомола |
бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га јо |
ној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански < |
зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико трен |
исто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну т |
во скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато |
црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...< |
плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све т |
е још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење главчина, тесање палаца и |
тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јад |
и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно прилепљена за |
ле, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако исто да подигне једно ра |
> млади господине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти |
S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свиј |
од Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца |
и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, |
p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава...{S} А по стричевој <pb n= |
их мислених очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и не |
тно.{S} Поведе разговор са сестрама.{S} Његова раздрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бав |
аха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ћ |
у на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му |
леда целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у п |
стаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да |
Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши |
ном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? за |
а њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и мла |
ли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доб |
бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориште... све оно исто!... |
кву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и |
доше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у |
адоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељица...{S} Ах, |
сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда!...</p> |
чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је Николина п |
па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и |
жи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, |
оћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто |
после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дје |
елије...{S} И колико ће времена трајати његова привремена управа?...{S} И шта се може за то вре |
тим приликама нигда није могла угушити његова урођена побожност и скромност, која се вазда јас |
есме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходником и двор |
тирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао првом јутр |
дату очевину, тугу сестрину, господство његова рода, славу светску, разне насладе...{S} И све т |
ама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...< |
<p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} |
есече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...</p> <p>Србија поведе ра |
.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, ка |
о <pb n="109" /> радио.{S} Одједном иза његове главе нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!. |
леда калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама чи |
> <p>Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за р |
носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле |
баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, |
ву босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девој |
ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...</p> <p>Ср |
едомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све његове заповести, живим као што су живели његови велики |
ји му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште. </p> <pb n="7 |
бично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично.. |
. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци |
ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и |
, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, зна |
жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газд |
а баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> |
расту ситноглаву женицу, према којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад год му је она |
} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу његове душе, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће с |
га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само настави тако цела живота |
а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ управљају породицама, кућом и често |
таде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{ |
и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, нек |
стом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, |
амније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају прописно школовање, напрежу се и чес |
лаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру вес |
да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а св |
што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, а она се, та м |
гове заповести, живим као што су живели његови велики угодници...</p> <p>— Знам, знам... прекид |
што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S |
њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, подсећајућ |
до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву ша |
во</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само настави т |
Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најл |
p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, та |
ећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједном |
о у пространи шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после неколико добр |
n="220" /> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују и — живе...</p> |
мих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле обла |
м кровом и белим зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Нег |
окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, |
епашћено погледа игумана, па као утучен његовим одговором, обори очи, преви се, понесе руке да |
а, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се знача |
ше по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче други жи |
е је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре други |
овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нервима читаву струју некакве нове, непознате м |
мир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни поми |
од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...</p> <p>— Шта си |
у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки |
преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру |
доксату механском стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично |
исе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни догађаји, његова душ |
... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, полузакривених очију, севнула би рад |
врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се н |
м за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p> |
подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно бе |
хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са |
промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то једно, та посл |
а жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир |
ико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинств |
тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамн |
зије, сада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га |
накривљена чатрљица...{S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа |
аве, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари не п |
се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <pb n="123" /> запиткивати к |
гови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много необ |
себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, |
е одскочило високо, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али о |
ки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} Вид |
еца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све |
уман љутито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... |
азвани лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су |
аса« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те |
бољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом |
ашљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, нечастиви!... узвикује младић с |
ити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој необичној побожности, читању житија, и као чак |
д опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше м |
везе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« с |
о онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радо |
орике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи |
о <pb n="125" /> мртво дете!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} Он, |
весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Заглед |
ће, одједном се споји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... ниј |
одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном |
ирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њег |
отрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.</p> <pb n= |
је га обузело цела.{S} Каква противност његовом досадањем дремљивом, вечно празном, полумртвом |
е занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи... |
јавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале |
е маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Ба |
ином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он је нека |
као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољство што је господин п |
да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, |
цошки опремљена и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се ж |
тко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко |
м водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом р |
Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго.</p> <pb n="204" |
и се, старији од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале с |
ко женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. м |
е <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да |
мир наивно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, |
састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађе |
и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долаз |
ка нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али |
далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игуман одједаре |
мо га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није с |
ним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услу |
, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му |
ња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљи |
бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и |
ко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, |
шапта Велимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш |
опала цела њива... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да |
мехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова ту |
>И Леонтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гу |
уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забав |
ју и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер ј |
ију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он |
сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубо |
S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, мор |
за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, |
и често представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, п |
Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од |
ном оцу, осећајући овога тренутка према њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!.. |
ка, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе |
мир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле ј |
, псовку...{S} Гости пружили руке према њему, задржавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав |
велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејан |
би гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, |
рену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном |
розорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово.{S |
ора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман је друкч |
м!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боровином.{S} Није |
пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} |
Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, к |
кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је |
наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и |
аки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, све |
ма кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од гл |
ишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару ве |
еба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p> </div> <div type="chapter" xml |
а привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести |
нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али |
амо трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи |
закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха |
ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дн |
<pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одобри |
постригава власи главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи помилуј! загрме |
е до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се н |
е на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта |
а се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан |
о у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање ст |
на топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се |
та у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје мест |
кривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што ј |
уманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S |
ост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} |
b n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело јед |
на мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је |
пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном б |
ју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, к |
е његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... с |
ворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена те |
света!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак оног |
ао да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!... |
осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења... онд |
о за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само |
зе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са свој |
е дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава о |
ве, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, л |
па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада |
ити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну |
сечно и службено викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак дол |
у изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и |
ка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је |
и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи |
ти пред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну о |
лац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" /> |
е некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку зб |
енити га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није |
причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о |
момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S |
т стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву <pb n="21 |
вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула с |
ој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, |
нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љуб |
ње јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па |
плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свеч |
рба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја |
ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она весело |
неверена Љубомира стаде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и |
он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и мно |
же сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде |
али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и кал |
гне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Ру |
он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се |
ој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бит |
ри Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се |
S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... |
и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима вес |
дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани |
иру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а му |
судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Вас |
оспод: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леон |
мо газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред оч |
прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у |
снога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копач |
ија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи с |
а; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— М |
тимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</ |
на и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити |
турио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са зам |
опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} |
евне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се мо |
се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, ко |
истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као |
слава...{S} А по стричевој <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само г |
ву домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватр |
зиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</ |
оврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном с |
ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... др |
нио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све |
езу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико п |
крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним |
ла весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воде |
а дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како углед |
оди за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније |
н, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, |
, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с пр |
ка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јач |
у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маље |
Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако |
гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се |
изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не к |
Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба |
обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му ова |
видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчет |
у се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у не |
е... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком њего |
ем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Уг |
имо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«. |
му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на је |
лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубом |
е права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само |
ије мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи шк |
то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у |
" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије о |
, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шарен |
ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за т |
младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко некак |
после великог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце т |
, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође хо |
ти да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, |
/p> <p>А весело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <p |
Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широ |
аса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S |
се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игума |
оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, |
лешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у он |
том што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу са |
аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима |
убичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</p> <p |
b n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, |
негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости и другом облику.. |
те, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом |
узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, |
девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах напа |
апоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: » |
би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке дуванског дима и г |
дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> <p>Најмучни |
е највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, ок |
о... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?< |
исли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја |
ати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</hi>, |
зговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом |
ри и одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидн |
ва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушт |
си напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти |
<p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233 |
илом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у |
вина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јасно, да |
у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударц |
знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и |
преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љуб |
, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупи |
ећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепас |
мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и н |
оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> < |
црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви |
/p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је |
ко вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и |
ају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, о |
слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само шт |
алуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напоме |
силијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у ви |
е до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови с |
многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док |
тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља |
гнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски |
ве, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игума |
вада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још |
шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="25 |
раћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређе |
ечи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро |
, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред |
т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те на |
тану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак |
ићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, поку |
љивије, веселије, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, |
ће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <pb n |
брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладн |
икну говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. |
веде у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искреним другарским |
да, кад нико није ни мислио...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се пред |
> други, господски народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»Како умеју да се |
д размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} О |
м, окресаним грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући глав |
заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна |
ве пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, |
побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају св |
рпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројних светитеља и праведник |
ући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са |
ници, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па му се сад не |
н журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</ |
, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад |
ен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу. |
еком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по зас |
деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде грцати св |
могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} В |
тка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А он |
ужно расположење, које му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољно навикао на свете слу |
како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — т |
е оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир |
творише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вунен |
</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав |
ју на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонт |
воре стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке |
нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова |
окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!. |
ценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско. |
камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одј |
час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> <p>»Дај да |
{S} У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не в |
Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако с |
ве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело. |
односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где |
чима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближа |
м послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то |
некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасне, магловите, |
некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отва |
рође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: прво страх од смрти, п |
клињања свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} Нићифору као д |
имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изиш |
су дочекали да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све га то радује, |
о, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p |
чи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав вел |
и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде д |
гова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много с |
нотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не мог |
града, после дужег одсуства, какав члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифо |
ји права наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, |
ају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је ка |
владалаца и властеле српске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући многобројне |
ви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре други људи и чују се друг |
их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... |
ма придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују ње |
утка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... |
— он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, све му ис |
колико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој пост |
и, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} |
е збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} |
ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка |
ца, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београд |
о иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?. |
е!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа |
тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути душом слободни |
сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој по |
и ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини |
туд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене мараме...</p> <p>— Ене де. |
и.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бес |
речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит наре |
кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још |
него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки |
оћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад ј |
, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу |
у, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући об |
е нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} П |
је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p |
охвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и пов |
ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чин |
раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да |
уца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен о |
на, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>» |
у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу от |
да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Дев |
и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово село? промрмља |
реши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од |
ару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије прине |
какву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не при |
огледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, |
S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се |
ео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо |
ожеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави |
стиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете |
х руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало нога |
овим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђени |
удо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљен |
ва жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш м |
ма без греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само до |
око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена |
а и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="8 |
на скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати |
>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... |
да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, уро |
а једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којим |
ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се |
едну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском пр |
> <p>— Хм...{S} Голготу представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поме |
у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, за |
решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој душ |
лка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у св |
удо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="8 |
ви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто |
најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опа |
танова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... м |
!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пан |
ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то< |
{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стад |
, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија дас |
о да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне м |
ивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душ |
ао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата |
ја о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-н |
итеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрштенога.{S} Истина, други калуђери то |
смејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито м |
е причати о постанку српских манастира, о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске |
се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разо |
, поновивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, |
и потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући |
му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за |
>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} За |
недеља извукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у п |
} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и |
ла, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И |
Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци |
богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и з |
.. и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p |
под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешка |
и...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа |
иткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде б |
} Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатског живота, које је Љубомир |
ма, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у ку |
алити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој необичној побожности, читању житија, и као ча |
есташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...</p> <p>Гле, |
као, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} |
е сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам нек |
А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то м |
Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир с |
ако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> |
чити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као |
Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настани |
p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У св |
о јасном лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски гл |
ма и недостацима својих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо пос |
уман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому |
е огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао |
о, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђерству, о многим веселим стварима.. |
читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати н |
не лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на д |
ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиск |
ладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са ког |
p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је нека |
би.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, |
а, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ |
овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му |
ушају, разјапљених уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом св |
одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва ли |
} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај твој... прота махну главом десно, од |
амо узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А |
наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Х |
е неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је м |
од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше |
на Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и да |
} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— |
иш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о т |
ута, без икаква основа, поновљене фразе о значају српских манастира, које говорник, као увод, н |
кле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу |
b n="210" /> <p>Село, обавештено раније о доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене ку |
гова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те |
а и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши ру |
идели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похв |
кло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли нат |
већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу своде на какво ретко, необично ст |
ровирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S |
ца <pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одоб |
тичном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског с |
збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> < |
p> <p>— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p>— Мине |
полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> < |
еограду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Д |
онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти |
, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама ота |
де весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније о |
ко му његово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра |
ечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да |
шта...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за |
ни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, |
града, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу своде на какв |
ка Велимирове породичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна |
ир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не |
оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памет |
се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он ипак |
је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после овако побож |
аса, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се зна |
аузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... к |
а мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти |
естрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога на |
<hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено |
на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као |
о...</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, ско |
о зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и св |
имљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се зна |
лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, п |
и рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гараби |
вији...{S} Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатског живота, које ј |
ић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи суседино |
ад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром |
лаве, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игу |
ћ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији |
, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, о делима Немањића и потоњ |
а вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временима, великим дацијама и, онако уз реч, к |
мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послу |
по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> али све добро разг |
ад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, укло |
ни у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, оби |
ако треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрштенога.{S} Истина |
вио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које се догодише у целом крају за ов |
ме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Бо |
мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад не |
ј низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се |
тећи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој необичној побожности, читању жити |
го занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мисл |
, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладну камену плочу.{S} Одједном се ум |
убомир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о шта д |
жели говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Св |
неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника из механе, |
авнашњи простачки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање |
здрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску...</p> </div> <div type="chapter" xml: |
е пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’н |
аш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и св |
то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни гово |
, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а плано |
ли у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад и |
пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови с |
еобична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види |
дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Хри |
зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утвр |
{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба |
ош... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n |
Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића |
ан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усво |
S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} |
иноћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиро |
другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде п |
оја, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па |
икад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубо |
ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чин |
та тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан |
ише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Ка |
вина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина |
је постригава власи главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи помилуј! загр |
бе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... о |
и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се |
, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио |
»Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пр |
распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— |
а сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се |
све слободније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавн |
елом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовањ |
ок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после не |
а десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна про |
очита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући гласом нарочито на Христовим речи |
очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна |
а узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац посл |
о, весело, искрено...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Л |
аво«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео с |
аку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему. |
неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица |
ти добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као д |
Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из св |
p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из |
отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан |
<p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи и |
, отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовеча |
ле дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, |
где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Х |
ка, силна по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно до |
о звонце, које виси испред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће |
у страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на |
ћи за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ход |
<p>Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опаз |
S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију |
ио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S |
колико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре |
сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као искусни људи, изјавише д |
тац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У његовој прир |
ву »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, |
е овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које се догодише у целом кр |
ом пратњом.</p> <pb n="210" /> <p>Село, обавештено раније о доласку, запурњало се од брисања да |
, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} |
: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ |
ш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђа |
доздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само превр |
шио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души с |
затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с г |
евојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> |
не мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и сре |
нда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зе |
мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан |
ђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или о |
и у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу |
> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{ |
ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на ли |
ући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђ |
угледа како се онај игласти револверски обарач диже... диже... и — дум... дум... дум... дум...{ |
ко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове г |
ни! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фин |
ајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, п |
е бркове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ос |
есе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак |
о снују и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због |
олитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити јела, |
ком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и |
фор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су |
рашни догађај због трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће ч |
њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне сабла |
а громадних, тајанствено-црних планина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколи |
у јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на врат |
.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, одживљавало старо добро време и уклањ |
едног по једног човека из околине...{S} Обелоданише се нечувене, огромне злоупотребе...</p> <p> |
његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, ст |
окрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све |
сниском, окренут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако ши |
наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пре |
астим и рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, |
инути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S |
несено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство... па ако издржите и три дана као |
ац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!... |
а ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} В |
у девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји к |
била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Макси |
рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир |
S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва |
ође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа м |
исто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац |
нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав |
Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се |
више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не п |
ли се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па о |
{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику г |
вље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће пот |
грунуше сузе младом грешнику, потекоше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано ви |
pb n="181" /> <p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињ |
цу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батал |
ог запрепасти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као м |
шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, упал |
ица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" / |
наредаба, по учестаном у последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га те |
н истрча напред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов |
манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по наше |
е у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с |
> <p>Часови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, ти |
има, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило д |
но, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по кујн |
те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се |
ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по д |
д гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крм |
и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због госта, |
е краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи да је његов Ве |
} Гле, права жена!... развијена, чиста, обична поцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се п |
ебе...</p> <p>Отац Максим најпре опроба обична средства: понуди сваком члану најпре двеста, па |
што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост задржава да остане још у свом |
двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како му с |
и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама |
кажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад |
кчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му |
ријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога што је » |
се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцолизи; т |
прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непрестан |
и и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ по |
положење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аск |
ју заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их |
у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да не |
н женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је не |
омотри неке тамне крајеве пећине сасвим обичним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, к |
аси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они су очек |
колико кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да |
прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја <pb n="21 |
страх од неизвесне скоре будућности, па обично, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом ко |
узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот чи |
е значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме |
же промуклим крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја |
..{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се сла |
ји са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им |
година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници.{S} Стид га да се вра |
врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно |
<p>Једаред, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, ду |
наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> <p>— Д |
уђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p> |
о да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... |
о пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важа |
Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb n="61" |
т, разгледајући по дворишту онако, како обично разгледамо добро познато нам место, после дужег |
рилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта т |
S} А оно испало <pb n="263" /> све тако обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано гази п |
ју, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљен |
тимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо о |
...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умереност |
подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу |
ца.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разл |
ја даскама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили на |
широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топло |
жничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости« |
већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, |
ац Сава, у старешинству наследи.</p> <p>Обишавши неколико већих манастира, упознавши се са њихо |
"87" /> манастирском.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су |
г лепог дана бануше изненада неки људи, објавише глупо-пренераженом Максиму да се они зову »ком |
намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге |
.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на св |
> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавнији део литургије, па се ос |
а у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини ра |
Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном и |
се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почи |
ни стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потребу, која изазва појаву првих хришћанских м |
је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао к |
еви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо |
омир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен нови |
После стаде својим суседима нешто живо објашњавати или доказивати, па онда замаха рукама по ва |
ш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи с |
у у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена. |
чећи себе, одушевљен новином прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочита |
јним, већини добро познатим, примерима, објашњењима, описима...{S} Најобичније појаве манастирс |
дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p |
борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одр |
ји од влажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио превијене |
тоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим, страшним, љу |
реним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских расе |
нуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у и |
ког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим з |
звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" / |
и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па ус |
зеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по |
ну праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, ка |
кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткива |
т гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p> |
ива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... све пома |
ржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком |
ајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се ве |
о савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз сам |
аде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ чет |
днака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> |
pb n="252" /> другој светлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му ј |
некакво чудно виђење <pb n="144" />, у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, п |
али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог саши |
а, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из Б |
отребне привремене оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, око |
лу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку |
а свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећа |
но читаве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге |
..</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, како га називају свети испосници, |
7" /> реду, девојка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везеном рукав |
тавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспослицом, узвишене |
: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сит |
села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким парохијама |
ићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицом, на |
> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.</p> <p>Ник |
слиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то! |
, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутањ |
ву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње |
али друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој |
сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом к |
омаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра душа, мека болећива |
над некаквим печењем, па <pb n="115" /> обојица држе у једној руци велико парче, резерву, док д |
и је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи, испод двадесет година, живи, окре |
лишћа и наставише започету препирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко |
о њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Нико |
ше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам |
...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> <p>— Н |
заустави звонце.</p> <pb n="100" /> <p>Обојица пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик та |
иво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним погледом, обори главу...</p> <p>Дође |
ало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај по |
који готово побеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калу |
ори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василијан поцрвене, |
p>И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београда, »по уг |
p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом проговори:</p> |
Сад се могло животарити једино продајом оборене горе; других добитака не беше...</p> <p>Шта... |
, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с |
} Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.</p> |
Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који |
, урођеним обојици, потуљеним погледом, обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица |
умана, па као утучен његовим одговором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас |
: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> |
н значајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стад |
ад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својој п |
и, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погле |
е претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> <pb n="256" /> <p>— Тсс... дечурлија! од |
!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта |
еколико гласова.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем про |
ни одговор.</p> <p>Велимир полустидљиво обори главу и одговори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколик |
ана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p |
е га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно.</p> <p |
то, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> |
ко привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује |
прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се м |
тозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од |
бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с м |
ш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} После два дана добио је <tit |
бегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.< |
у ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, |
ди и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубит |
S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и ов |
{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава |
шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!. |
вори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строг |
{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из сл |
алију, као обручење великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припреме за пропо |
огне непорочно довршити намеру монашког образа... остати у побожности и чистоти... одбацити ста |
р лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обуз |
ом исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуш |
ословско образовање.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско |
и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му |
, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »с |
ешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, |
аве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се |
уста разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била беља од ко |
је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.</p> <p |
дигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрес |
гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је клипов |
и повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже |
зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, |
главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љубомир |
нена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео |
први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која |
тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт часа.{ |
викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, |
Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске |
сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прота позва и |
опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино место... сав |
ушно новорођенче, да га по православном обреду крсти »погружењем«, ухвати га камена препаст.{S} |
родато имање...{S} Сестрицу оставља код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненас |
себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме прич |
силијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: гос |
огледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игу |
мишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш |
} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Сам |
Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да намести пл |
порнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта |
арбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај по |
ањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину н |
астиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање наме |
њег лековитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на д |
е молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу са |
леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што запове |
му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S |
угарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна |
заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист...{S} Најцрњим, најужаснијим бојама стаде цр |
и некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S |
е, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хла |
ма.{S} Он се енергично и достојанствено обрте игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, |
бомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да |
и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{ |
ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе |
оли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда наст |
у осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, |
е према тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временима, вел |
— Мој устав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, к |
м наде на спасење; да прима палију, као обручење великог и анђелског образа; да се обува у санд |
учење великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} |
ети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнак |
а, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у |
цу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја невјестје, чист из |
дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална |
мах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи |
ет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петков |
есен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не |
аскетској екстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладн |
<p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који |
де зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним за |
ка власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он |
сише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около |
е освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се |
ном, бескрајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност његовом досадањем дре |
главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топлином или зебњом, он се само |
госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да му није баш до ј |
мно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре ст |
ојом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом. </p> <pb n="6" /> |
екивању тога <hi>непознатога</hi>, њега обузима нека свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубом |
е не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа |
азда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не з |
мала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборавио, поруш |
...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа м |
ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах !.. |
божности и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Мона |
дина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и к |
ако му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезање |
а-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, добацује му Арсеније, глад |
ваду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак <pb n="56" |
лих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или |
тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од дв |
ло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш см |
е у манастир један постарији свештеник, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним п |
одишњи младић Антоније, леп као уписан, обучен господски, води за руку своју једину сестрицу, а |
еше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сла |
ј главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а |
ону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његов |
ачуђено...</p> <p>»И игуман је друкчије обучен, и Никола друкчије изгледа... калуђерски...{S} И |
заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Ч |
на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је |
Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је жив |
е хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, како га називају свети |
тавивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у |
поче увредљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је три |
ећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> изгледаше много необичнија |
оповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђе |
књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док |
е за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бис |
која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде |
терао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« и |
њи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је |
јућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и |
. мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилул |
ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица |
чини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његов |
а око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овак |
а за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и |
стај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак |
е, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али |
лаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И н |
амо одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и |
не тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара даје користи и с друге стран |
тницама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим |
невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се само в |
ез кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаћ |
у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разуме |
о представља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свем |
био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то |
је и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у т |
натуру!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах |
она</title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и зауз |
о целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена црквено-словенс |
и од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење гл |
ц Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у |
мир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море |
х глава«...</p> <p>Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одра |
им, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не пр |
ржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубом |
> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло. |
нско</hi> подвиженије?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Зна |
ку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље |
ле! потврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја |
. севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Д |
сле овог саборског решења о награди!{S} Овај твој... прота махну главом десно, одкуда се, из да |
у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љ |
прекрштеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редов |
је.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика |
се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} На |
" /> <p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да је рас |
а се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више привл |
гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се |
добре ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одједном нестаје о |
укополажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} |
дских, адвокатских и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке го |
ја га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна бр |
?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, |
/p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, за |
је зрно код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</p> <p>»Зашто |
је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године?...{S} Шт |
гибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb n="79" |
леда пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања о |
е Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир |
Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта |
дне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој |
он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начи |
није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима |
носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој |
днесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) п |
дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир постељу |
олину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се н |
, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спустил |
од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац |
ла хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише из манас |
шљивим погледом.</p> <p>Љубомира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати |
ји нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="179" /> други, господски народ у новим му, |
је чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га с |
ад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} |
има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: да не претер |
души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> |
ита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, |
стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор |
помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Е |
} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуни |
.. онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост... |
е.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се |
довољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како ј |
расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угреја |
— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубоми |
овор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање подмлатка...{S} И зло |
b n="47" /> <p>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо ус |
е тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, као је |
pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, узвикну Вели |
страшно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени б |
изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Мно |
е кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падалица.{S} О |
ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим пом |
змишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га |
апред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице, попију се неколи |
.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осе |
ролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни о |
, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, привика спремном кочи |
ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако |
вати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад |
одговори он одлучно.</p> <p>Изненађена оваким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурн |
место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође за |
а веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, и јависја н |
, изелицама... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, |
је требало раније мислити, девојка сад, овако преплашена и изненађена, протури кроз главу, и, н |
цензор велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским послови |
!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицама... и он изређа још |
ј сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прел |
д уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се дом |
та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти |
рчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична стру |
љавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудн |
навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у |
сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па како... причај ми!{ |
то се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетк |
де у механу да одигра једног џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, а |
ли се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман |
е рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> <p>Дечко подиже г |
ли кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре. |
веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се |
е мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза |
> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни |
b n="102" /> томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се ка |
..{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљ |
рише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, кли |
е на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи |
свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их |
неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нису!«.. |
знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... треба. |
ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи гово |
од главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, |
одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом др |
Морала је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако з |
S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је д |
у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово |
, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном тихом разговору.</p> <p>— Брате... нека |
том главом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је |
ного, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.< |
ћ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, урођена женс |
..{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог запрепасти калуђере.{S} |
ају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} С |
а се слатком, заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије препо |
, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је наставља |
ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рад |
литвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неколико чаша шљивовице, |
ом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, |
они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљај |
пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као сне |
к он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре з |
м парохијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <pb n="210" /> <p>Село, обаве |
ела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо |
а опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... |
рмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба |
ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади г |
н је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и |
а.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудновато !...</p> |
ече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике ис |
гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«.. |
м... госта.</p> <pb n="76" /> <p>—Улази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру |
го жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га вид |
} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово пла |
сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на |
мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна св |
па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледај |
о...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мисли |
ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, после овако љ |
о међу калуђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и |
</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb n="139" /> <p |
и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господина и тако... рачуња се као |
ом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то ника |
еба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, ш |
апевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да остави |
тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чини |
посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује |
.{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од не |
конце фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... |
ј ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се |
а мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само ч |
ш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се ј |
ш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочит |
та хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, |
устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир. |
мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> место и |
ије могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, п |
ав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај пр |
доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше |
дном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужасно...{S} |
да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљ |
вно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га гроз |
Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Сол |
веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!. |
...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да ст |
је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о жив |
људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, |
ачуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да п |
гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше |
ви пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит |
> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући око с |
а.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сет |
мрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бо |
ану:</p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не нал |
тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен |
врам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу |
лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш |
и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени непријатни до |
отов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што |
е, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло добро!...</p> <p> |
тати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цел |
уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни |
рдошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове од |
каква слободна девојчура, навикнута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и пис |
осничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешт |
му се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па осло |
д јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами с |
мљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сум |
гуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, х |
играни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, ис |
аше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод оч |
плаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш но |
и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n="199" /> молитве и од свега ш |
. тако нешто...</p> <pb n="50" /> <p>Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <title>С |
планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јач |
постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне м |
истати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ј |
хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је м |
тати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} |
ег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шесна |
и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку |
, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, |
ратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S |
, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима ман |
провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његов |
сећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, шт |
т хиљада динара манастирског новца ради ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није |
ђе братија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко |
хову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро уго |
кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, |
оше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци |
..</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У ч |
т па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово |
од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до |
е времена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква |
велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу ве |
капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим у |
ни.</p> <p>— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, |
ијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба много новаца |
:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пеш |
слиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише.. |
мотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мал |
но, сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на с |
х, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само |
неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василиј |
е више физичке могућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми |
свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти |
Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, рец |
морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мора |
ма говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, |
н је предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> <p>Првог школск |
у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он |
ачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то |
а тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> |
им црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се јо |
светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима ка |
и...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе ми |
ити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапатом.</p |
ко пролећу поред његових мислених очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и |
о знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p |
апита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореметише му досадање о |
е и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, после овога п |
саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више |
другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плава неба.</ |
лако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини го |
учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све |
они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: празна |
нама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, д |
није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Али нек |
а, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије |
...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p> <p>Про |
призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гости |
ељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећа |
ад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... |
ветитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око н |
то му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи ви |
n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помуће |
одједном се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смеши |
.. глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Миро... <hi>никад</hi> |
део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице |
на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, пре |
ђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи. |
стим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка |
елски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, прекидајући ч |
атворити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да с |
туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача |
врши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртв |
S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се у |
а, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брат |
кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком. |
и му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, с |
ад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, |
понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p> |
о епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејас |
искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Хр |
ија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се |
а светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо |
.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрат |
боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш |
у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, шт |
неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!< |
о нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, |
но: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, |
онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <pb n="131" /> <p>Једн |
мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем м |
, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено |
га калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, |
госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају |
изоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури |
бро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога шт |
азах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплашен, пренера |
а!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p> <pb n="158" /> < |
сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не |
је весело, држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су |
и члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S |
капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бл |
о весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младоже |
n="42" /> <p>»Цензор... ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А све |
се замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом и |
њу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто пр |
главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је |
</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкање |
се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно к |
нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господ |
и то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи суз |
сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка |
ов господин.</p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчије...</p> <p>— Ама |
ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«.. |
но, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући уви |
е увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази чове |
његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сото |
: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је |
S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упу |
екакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Некакв |
ђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли с |
и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га |
у уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава сто |
едаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, |
о блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће жи |
у тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао.. |
чије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi> |
!... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештање |
аљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх... |
и с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке |
ашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, о |
д почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при |
аред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <title>Све |
тано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му не |
тегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну п |
ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настав |
ратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" |
. залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм |
себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки п |
ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S |
квашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, |
. па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина!.. |
скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није |
па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај проф |
ка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, |
срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на ов |
би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку пап |
е то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита |
.. </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина |
ка... повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она вес |
поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'на |
у и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да |
београдске гимназије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... как |
то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам с |
рате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} |
о уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга |
о је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш како ј |
су толики испосници савладали, умртвили ово слабо, подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар |
ре?...</p> <p>Леонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од т |
је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, |
е ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, клекну и с |
а« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одг |
па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не |
било исписано »воздержаније«, те игуман ово правило никад није могао прочитати, док су она друг |
... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли бо |
ас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба пр |
по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви п |
дечко.{S} Леонтије добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната |
жи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви |
сад... свеједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а |
<p>— Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, вра |
протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на |
ви, те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зја |
љавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— Мо |
обожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се с |
но извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго.</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си он |
, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Ма |
олино место... сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је д |
ржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов см |
.{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у |
ош више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста |
а сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} |
много променио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледају |
<p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али виде |
она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубоми |
прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати ред |
прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нервима |
степено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човек |
а није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете |
сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то питање, него догмати |
из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> <p>П |
<p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, пр |
са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p |
Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај твој... прота |
.{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разл |
узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} |
ака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловно |
мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— |
астиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема веће радости, н |
х архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« |
о, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритство".</p> |
..</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко |
умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим |
и само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, с |
али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је дос |
одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влаш |
ним погледом.{S} Израз њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али |
ву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, то је |
велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише из манастира, и она весело казива |
..</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља себи, како |
свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламе |
врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече |
ру изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, је |
прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога тренутка према њему необичну нежност.</p> <p>— А- |
растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, |
промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је ско |
?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Бо |
е и велике планове, односно будућности »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог бра |
а се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оп |
де га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда |
} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му друг |
уман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше к |
ена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати о |
осније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати |
се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све жи |
по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑ |
вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе ко |
оисповедну сврху... </p> <p>— А куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и ка |
а се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифо |
p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну један грађанин, који не имађаше |
ли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонтију по |
о...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле |
нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом усамљеном дивљином; по ливадама чупкају спржену тр |
м расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекло; колик |
ње и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба ж |
о, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађ |
ожаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше с |
рапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручи |
га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са с |
.. питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га још ни ма |
у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни ј |
i> је оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у св |
говор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица |
исао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непо |
шно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зач |
манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао |
...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидин |
професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна дец |
ање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну |
је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће из |
?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава о |
рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадово |
у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... отв |
бично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за |
преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирским парохијама разиђ |
а сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb n="46" /> са |
све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У |
риказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор са |
као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба сам |
/hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијет |
е неке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је но |
јала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са н |
их Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш |
ве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Д |
своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања |
ђашњих година.{S} Сава напомену братији ову последњу околност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по |
лете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, осло |
шљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? |
нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Б |
ш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако в |
ри стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћо |
ђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима з |
о сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После |
као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром |
Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb |
о никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче <pb n="27" /> кол |
ичевој <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> |
ни тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају п |
..</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гл |
олике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљо |
овати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се |
ео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манасти |
ог пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и к |
} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S |
жао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи п |
ада; једним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игума |
остору.</p> <p>Архимандрит настави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се |
ед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерско |
ожност и скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње године школовања п |
тидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} |
љеник гледа у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, сев |
ве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда |
лашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћ |
густим трњаком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше с |
тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p |
ах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјајкују својим |
неке многе а веома потребне привремене оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — т |
павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита |
ског манастира, испод крајњих рудничких огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стад |
по косама горостасних, густих рудничких огранака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овам |
лужбе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене опроштајне мол |
хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у |
ти и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наст |
све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгуб |
ну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>Архиманд |
лаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављеним џубетом, подупро главу де |
есет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља о |
епљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманових леђа рас |
ошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га |
поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи млад |
исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљ |
и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна |
д око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а дол |
околине...{S} Обелоданише се нечувене, огромне злоупотребе...</p> <p>Отац Максим најпре опроба |
арев...</p> <p>Треба одгајити и уредити огромне градине манастирске са разноврсним поврћем; тре |
о искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па |
ојом су и основани манастири.{S} Помену огромне заслуге потоњих монаха за време робовања и осло |
ацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с |
многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозо |
и дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са све четири стра |
еним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, па н |
.</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили |
који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедни |
стирских добитака, а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Упр |
услед новог пореског система, оптеретио огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манас |
побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком воштанице, уз |
стиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, прок |
рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови инок осети о |
шареним накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, |
за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, к |
уман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кадифе, камилавка; <pb n="160" /> коса |
раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живота, ост |
ко, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије написано |
м може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити |
таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом распл |
ова ти камилавка!{S} Права светогорска, од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољ |
понекој кући, значајно стрељање очима, од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велими |
е сија...{S} После које стотине година, од неограниченог права над селима, манастирима остаде с |
А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову хол |
момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан. |
престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђ |
шљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напом |
манастир шта ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, право...</p> </div> <div type="ch |
и ту већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изнен |
ндриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са |
н отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у глав |
еним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим |
вуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљен |
ње, са неизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најс |
јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.</p> <p> |
ји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, кам |
ију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живота, остаде само магловито сећање |
оза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре |
испеченом, масном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често о |
запиткивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, |
танким, изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује с |
у клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваш |
и од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне |
грдите, очувала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S |
p> <p>— Мислити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А |
лек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>О |
дна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна п |
p>Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву поја |
>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, |
окуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »с |
S} Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало |
ао у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то једно |
Писмо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко пре |
то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија с |
ан, преплашен и необично смирен изглед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред |
т, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је |
ед њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми |
<pb n="14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим |
, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати ц |
петану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде |
арено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оног |
одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, звер |
аклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и р |
ти крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У |
ојом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према мла |
убомир, слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да |
p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Св |
поредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћ |
ти се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, |
е некакав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа |
његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Та |
отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{ |
и: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скуп |
о је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку |
> <p>Љубомир види да га Максим задржава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га о |
то оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, |
јање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Вел |
ини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали. |
ину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео |
нај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразв |
у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше |
јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбацано |
псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечер |
лац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеј |
нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он ид |
а, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекива |
ица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до |
ристална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, при |
удећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да л |
аспојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...< |
b n="165" /> изгледаше много необичнија од синоћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, |
а слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то |
инову босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна де |
ња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо ов |
. </p> <p>Сутрадан дође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села |
собине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњо |
тиђену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у р |
стом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу му нос, који је необично наликовао |
у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу |
овезану на три места исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко |
одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира. |
{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино ок |
ако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске затворене су, а |
дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну |
0"> <head>XX</head> <p>Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред |
...{S} Густа, зелена, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидај |
ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} С |
митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми |
радњи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали с |
и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се |
, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, |
чију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено поста |
д се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n="200" /> је |
му препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго- |
не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да |
ње кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између ку |
а«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркну |
како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на |
сећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време. |
човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ход |
="255" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају неку невољи |
је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све ч |
радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе |
једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком куша |
он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширила зенице, |
право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А |
о!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешт |
d> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли п |
и, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ов |
пет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио |
ј под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, |
леда на мање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ |
химандритовој, предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући |
учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«< |
дговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како |
је она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љуб |
то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови њего |
љ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред |
е се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично уч |
ао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али |
ако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати |
</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запе |
у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове |
што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да |
и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, н |
енадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је |
а чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођ |
/head> <p>Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добр |
ране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и |
видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до |
а на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, давно |
а њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски с |
глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који имају про |
ама, где има женских, изгледа страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га з |
ко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} |
смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али |
сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња на |
одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра ј |
и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно це |
вање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него |
ни, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво |
нице, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, го |
у сниско шипражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље... ј |
она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у |
ђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим но |
<p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту.. |
мекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад |
ђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволас |
по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне. |
жни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десн |
.. узвикује Љубомир, прекидајући читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> < |
и се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља да |
p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу б |
стављена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Ш |
а поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после ду |
{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отво |
»Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете |
снама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ ни |
p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} О |
аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, дос |
лашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb |
гоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у наро |
кусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остад |
е и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетк |
зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је јо |
а последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосн |
ако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом вод |
онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута зад |
но предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње п |
авештено раније о доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сн |
екујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова |
га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нерв |
<p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погл |
екакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњуша |
ркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Велимира!</p> <p>М |
ио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливада |
а постати сасвим <hi>други</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, кој |
раду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог др |
само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај |
ге а веома потребне привремене оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши |
Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и |
о ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће |
ту монотоност какво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слобод |
говори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— |
, на другој страни ходника, претрчаваше од једних врата другима, желећи, без сумње, узети какву |
дно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механ |
ао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</ |
... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, кан |
ила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и ос |
ојима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, |
ломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Ј |
он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега д |
олутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад ј |
сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здр |
а свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«. |
ложно испеване <pb n="199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> |
љу, <pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредањ |
, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш |
S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисл |
д пролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило |
кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и о |
ти оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придо |
арешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од п |
ичном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одј |
лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти за |
ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, |
о је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је |
стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже |
, суморнији од влажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио |
ли.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који |
а, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну |
је Велимиров поступак далеко поштенији од поступака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђив |
су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!... |
И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна |
и се калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатк |
...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од влажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на ус |
и, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору |
у!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вир |
</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошк |
помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафе |
а по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ов |
с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по |
.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> |
аслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици |
ем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрес |
ча игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, |
цама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчид |
} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празни |
се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, с |
вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макар |
роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући с |
протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игума |
ободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повуч |
где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе |
{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p> |
о, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! |
итања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говори |
p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по |
до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запрепашћено погледа игуман |
ма!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... |
од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће |
!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошкаше ре |
ге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затре |
авља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити ка |
ено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, |
убити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у п |
сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога |
имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? |
ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха |
незверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде св |
ој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одјед |
викну онај професор »травуљар«, дижући од стола занесену главу.</p> <p>— Видите... поче увредљ |
акога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нем |
у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у |
ано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше дв |
ан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан |
јатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде |
страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око |
а ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у д |
А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта |
другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли |
тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не мож |
н разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је |
трашан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> |
бају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што жи |
збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пр |
па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чи |
ле неколико тренутака како изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њи |
о поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се |
ичност <pb n="46" /> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S |
а и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, |
о црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; око исте рук |
не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше |
вим побожним осећањем, с каквим страхом од важности светога акта приступа нови јеромонах своме |
огодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи м |
досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубоми |
ју деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде грцати |
њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како |
тврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.< |
стирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{ |
бро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, у |
и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...< |
Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде |
пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне |
Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га н |
рећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слик |
Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из са |
и су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није пову |
ка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко |
рилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је јед |
ао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} |
аста језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, |
труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за |
ножнице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после |
м журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?< |
ј...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти |
а се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; ј |
> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да |
га од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било д |
Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="3 |
ћа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он о |
а млади инок осећаше велико задовољство од прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Т |
ут и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n="199" /> молитве и од свег |
..{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном запла |
ћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забр |
<p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да са |
мазане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и |
а он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту сусе |
мешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли |
читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита ре |
да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских |
але...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p> <p> |
, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, св |
к па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим праз |
ном свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одист |
} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, мн |
ло на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студен |
S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са |
ненађена Љубомира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред со |
тогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам макар јед |
>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и сваког |
..</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је |
тку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује архимандриту, да п |
{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n= |
је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и кал |
не могу једно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S |
га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском в |
иколом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прв |
ма свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мисли |
мо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пласта |
акву пустињу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у |
о, увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе ј |
у право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши глав |
слу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> |
сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, |
а у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад па |
постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на чо |
расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене |
е спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам с |
уде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка |
е границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му живота, да ће због тога |
е добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} |
сећајући у исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да |
онеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши |
ом против многобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Гол |
верски урлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини |
Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одм |
рачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стај |
потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке |
ери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на |
му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласн |
дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, |
арицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже мана |
је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај непозна |
ви, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се |
м се вратио, направио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао и |
орета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог |
Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n=" |
уго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижаног крупно, дувана, запали је и стад |
и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, |
оде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, |
планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугу |
зразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па обично, тупо човечје |
ва лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па |
народа, закрвављених очију, запенушених од злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући |
овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} |
аксим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та |
јим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га п |
таш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, сагињ |
о, важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или за |
е бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има н |
аквог јесењег лековитог корења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло |
н... тако нешто...</p> <pb n="50" /> <p>Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <titl |
туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окр |
нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубо |
занемареност и нема сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S |
огледа госта искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче. |
цо, точите... сви сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па |
о ово пише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над |
плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог одједаред |
аде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, ка |
...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да |
прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, |
</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакв |
овања посети фрушкогорске манастире.{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо он |
и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се н |
ио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио с |
а, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, ст |
.{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море.. |
амеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости |
а се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти |
је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се преп |
...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтед |
ут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела г |
душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она бит |
места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неколико чаша шљивовице, насмеја |
ео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло |
ерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да м |
аза... остати у побожности и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног чов |
Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Ал |
не воском листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S} Ц |
човечји зверски урлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речн |
немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке дуванског дима и гледај |
ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} |
уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> изгл |
ну, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: да не |
би њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, као што је н |
нији смех.{S} То су подолазили кметови, одборници, сељани... лармају и гледају да пропипкају <p |
рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и |
, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљ |
друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила |
"195" /> преко некакве границе, која је одвајала његов живот од некаква друга, непозната му жив |
дова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} |
мир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и о |
дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумск |
месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задах |
што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...< |
>— Хајде, да ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге |
етка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали |
ош нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пр |
онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и п |
ај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре |
...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дуг |
триста светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, |
години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади в |
<p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> |
онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, жи |
до закључка, да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А о |
је лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <pb n="1 |
ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.</p> <p>— Хм... про |
момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и кашљуца, спрем |
у.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У |
.{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа дома |
олико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <pb n="211 |
и га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не |
ку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пр |
овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па са су |
в, шумарев, воденичарев...</p> <p>Треба одгајити и уредити огромне градине манастирске са разно |
нашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, разбар |
авали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зуб |
Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судо |
ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно |
било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже |
нио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара Никола некаквим танким, изнемоглим, преплашени |
— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велим |
њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти дола |
ећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара игуман љутито, псујући онога, што је сад »њего |
разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од |
ац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандр |
<pb n="129" /> кад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре |
игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим |
/p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе |
ну и хтеде пропустити игуманово питање, одговарајући му <pb n="164" /> погледом, који је гласио |
ш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи помилуј, подај |
уче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} До са |
ко даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит |
ва, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се весе |
е збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја |
ост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти т |
{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлу |
а, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир полустидљиво обори главу и одго |
ачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, н |
жећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљ |
н коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота...</p> <p>— Да! шапућ |
ледају тупо, промрмљају некакав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питањ |
сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко зна |
и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке своје брат |
<p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде |
>— Господи помилуј! загрме сложан весео одговор монаха, као молитва за новога брата...</p> <p>И |
казати.</p> <p>Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задо |
гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури |
звикну гост, тргнувши се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи |
питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испосничк |
је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, |
> <pb n="256" /> <p>— Тсс... дечурлија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имал |
он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... са |
<p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, прошапта Љуб |
али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно.</p> <p>Изненађена оваким одговором |
иш да пише: <title>Свето Писмо</title>, одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника |
/p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир гл |
твари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном рук |
омир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али |
на, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко би!... |
бе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. |
p> <pb n="78" /> <p>— Јесам, господине, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло су |
коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек |
пита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан о |
луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оно |
м... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.</p> <p |
а, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{ |
дин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на с |
аки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, девојке?< |
’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што |
си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакан |
ли му одмах, веома пријатељским гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} |
ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а |
<p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се пр |
овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— |
мске, оногај... преставља свети престо, одговори Максим мало набусито, као човек коме сметају м |
до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетку... назор се нико н |
<p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми |
окле да живиш?</p> <p>— Па, једнако!... одговори монах, гледајући зачуђено старешину, мислећи у |
? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа |
} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, нес |
Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> <p>— А код кућ |
и тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чоба |
се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све његове заповести, живим ка |
питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебел |
?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменут |
је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:</p> |
> <p>Велимир полустидљиво обори главу и одговори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколико месеци видећ |
асположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И деведесет комада у |
па одједном севну очима и готово гласно одговори досадном госту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} |
екивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манаст |
луђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру |
другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је ди |
држећи да му друг не може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда мора |
овима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензор, одговорише неколико гласова.</p> <p>Цензор стидљиво обо |
<p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га |
погледа игумана, па као утучен његовим одговором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне |
а ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобођен игумановим ћута |
ри он одлучно.</p> <p>Изненађена оваким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га ла |
а, не излазећи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у |
бња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, учени |
е, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може д |
, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Б |
авши се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледат |
столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава с |
, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се |
да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говор |
и ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} |
ве претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва к |
Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се хран |
ака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, да |
од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено вр |
дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жи |
..{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{ |
егова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И гл |
као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, |
ругу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...</p> <p>П |
.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски |
преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није вол |
и на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад |
роз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арс |
»Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачет |
де у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао |
Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врап |
онијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, кој |
зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се вр |
сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако располож |
ушкају опанци...</p> <p>— Онај господин оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњ |
године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</ |
Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.</p> < |
ато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године?...{S |
есори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубом |
ко лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како с |
оз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало и |
глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" /> сад |
ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и кр |
раво обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и |
з храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два мала муш |
ка врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом марамом у накрст прек |
} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Че |
ише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора д |
ечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац |
остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi> |
, кухиње раскошне, господске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и тако!«.. |
Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји |
заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догма |
браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину |
стар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи |
S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n= |
увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После |
напреже памћење...{S} Некакве нејасне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеш |
азних манастира, која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и вес |
ара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста |
ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави госп |
га господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у пантало |
воје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак |
ат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби |
а, осветљен.{S} Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, |
кију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p |
на, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало рани |
...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с вели |
>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" |
ласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лаг |
у ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом |
ецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубо |
изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да с |
је!«</p> <p>А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{S} Спрема |
е сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије |
винче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Мил |
праве.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не |
и. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се за |
..</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да |
, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>Архимандрит настави д |
њак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је |
природним и историјом обележеним путем, одживљавало старо добро време и уклањало се испред ново |
ала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује » |
пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклет |
гоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако расположење, док му се п |
ди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те чита |
пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на |
уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби л |
n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне з |
се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се с |
главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запита девојче веома |
сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви ми |
епануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И ка |
А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи |
ући свога љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај |
потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући |
ухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући |
постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне ц |
ом и блаженом расположењу, младић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство од ове |
а, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и |
} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А |
ободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жуд |
и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихан |
ше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па прет |
нога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимо |
{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао... |
реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана, кудрава коса |
е?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно б |
агана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном завеје на њега овај нарочити трпезариски тон, |
сле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне |
т, при исповести какве средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прош |
д њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" /> његовом душом и он |
очешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засиј |
астио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, кој |
ће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтиј |
што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки разговор с |
ако излази причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: |
Дуго потраја <pb n="216" /> тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Ба |
е шта би друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједном иза његове главе нешто необично Фијукну.</p> < |
ђе му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="10 |
<pb n="236" /> хладну камену плочу.{S} Одједном се умири, постаде непомичан и неосетљив као ст |
о, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, |
о бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, |
Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања! |
шири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет... |
о.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно |
се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није |
ма учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много крив |
остидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно одговори досадном |
настир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на ду |
еме? понови Максим игуманово питање, па одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> <p> |
има, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чу |
тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи |
то, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гња |
астом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети |
, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном добише непрегледну, бескрајну као океан слобод |
уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игум |
а му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, |
га!...{S} Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир |
је чудо!... одговори архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо поли |
— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш |
вот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, уре |
се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толик |
> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да с |
на »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе |
мо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним ск |
м досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему |
ме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруш |
ом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавал |
уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набрано смежурано лице, оног истог секунда |
шено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз п |
/p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он до |
снички живети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, да |
}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или |
почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни |
д капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био |
еже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: су |
као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} Пр |
из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...</p> <p>Леонт |
ети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом гре |
тир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком донесено, настаде сасвим др |
колност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повез |
, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођош |
ставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се |
границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о |
ешило дете...</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше с |
пева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на више, гледај |
шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед |
иру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође |
и ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног по |
е...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у гла |
та ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут |
и, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами |
пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слобо |
ни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му |
м немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима глед |
ван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <p |
у на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтиј |
!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност |
Максим, пружајући револвер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председни |
га овај нарочити трпезариски тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља |
целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља |
имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у оч |
орче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати |
се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична гомила на малим |
ају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов |
м ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи о |
им, јасним, декламаторским гласом, који одјекиваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!. |
ући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S} То н |
та, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часо |
и гласови око стола.</p> <p>— Живео!... одјекнуше гласови испод липе.</p> <p>Леонтије се само з |
предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим |
возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под о |
и.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— |
ско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дуб |
/p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих малих вод |
део човек очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву |
поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај поступак дућанџија д |
рцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није |
сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружајући руку, но не дижу |
Овај твој... прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад |
ги свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тет |
9000_C6"> <head>VI</head> <p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} |
»свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубоми |
уман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да |
а се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град.{S |
а је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не о |
астирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој годи |
о што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професо |
онесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он иг |
х присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и калуђер ж |
а наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Бож |
вори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, који потп |
рдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, кад ј |
данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином и занос |
дно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слуша |
ног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му ј |
, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <p |
аксиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, наба |
ако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <h |
гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница |
јче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се не |
ахвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир ме |
д ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори |
иже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама |
арче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто весел |
ad> <p>Архимандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у коме му |
асмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако наређују старешине!</p> |
> <pb n="183" /> <p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба |
обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно.</p> <p>Изненађена оваким одговором, Јованка се |
уђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други |
где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, прошапта Љубомир бојажљиво |
житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па за |
частиви!... узвикује младић са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућ |
расположење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="1 |
е.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их о |
, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у |
ва тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друг |
и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га го |
г кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не х |
у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите |
— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мр |
!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на рани |
hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она |
којима управо, чим се помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно д |
у и гледају да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.< |
м, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који с |
<title>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му с |
ина, девојчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена п |
тирску, као новопостављени намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— |
.{S} Братија беше вољна »дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, ота |
н хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— |
крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васп |
прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Са |
/p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S |
n="56" /> прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити |
е своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати |
моливши главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно по |
ерска дружина из разних манастира, која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И р |
страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај у м |
, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим к |
оди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викну Никола |
зговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе о |
ву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним |
гледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему |
није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао то |
нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је |
Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је на |
Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати |
овином прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде |
но доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир |
<p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци |
и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто |
нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте на |
мена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био с |
дности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно |
з икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, св |
помену.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати п |
бегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да ј |
е гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он др |
: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њег |
гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху <pb n=" |
мо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И та |
> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери поба |
цу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише забринутом »братству«, да |
> <pb n="234" /> <p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега.. |
и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у в |
доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа је у |
а би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, |
едајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S |
ад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, |
о, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:</p> <p>— Чек |
епеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је уве |
стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако поста |
ива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, |
пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица |
одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако страш |
намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упозна |
управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна д |
друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, |
куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба преле |
каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи |
ух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одговори :</p> <p>— И |
а, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђ |
њив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све онак |
а буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети |
се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Бе |
та: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, младићским животом, кроз неколи |
ц Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...</ |
д врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи |
ом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза ко |
р.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за пос |
лити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се по |
рзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>После |
!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школске године проведе отац Леонтије н |
укама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} А |
</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за од |
ва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку |
/p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, |
отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, |
незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} С |
у ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необичн |
сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... чуј |
, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвође |
/p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а |
еније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто вео |
а гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распето |
не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа |
р на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале.. |
ад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не |
хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бу |
етанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, |
и, пообара шуму, развали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животари |
дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, н |
ети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши т |
Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, п |
и весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљење |
и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погле |
господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> |
> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па |
остали непрекидно у искреним другарским односима, па су волели провести који тренутак у овако у |
ће манастирски долазити свако јутро, и односити покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање још једана |
а има нарочите намере и велике планове, односно будућности »овога детета«, па му препоручује, д |
вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене мараме...</p> <p>— |
оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у ко |
то падне при разговору, махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је |
им.</p> <pb n="47" /> <p>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубом |
и, <pb n="226" /> начинио.{S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступач |
осници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...</p> <p>— Архимандрит... причекај мало! насмеш |
ме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући о |
/p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит |
и молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи |
, веселим намигивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пута знач |
ти твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и с |
ослобођења српског...</p> <p>Монаси се одобровољили, раскравили се и гледају победнички, с нек |
рани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василија |
ном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чоб |
ити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно избија у светли недогледни |
p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог св |
дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убил |
се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па |
да, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљи |
речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S |
.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени н |
Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, а |
часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосн |
ветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легиј |
доше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде |
и у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и профес |
n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту |
еда, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући |
м...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га н |
рофесор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужи |
коли.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} |
И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невешт |
ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо |
и, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трч |
им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби рук |
мир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одведе |
ти оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... оја |
рио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху м |
етно као тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S} Некаква непојмљива предавања из л |
емоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, са ј |
.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужности.</p> <pb n="2 |
уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са прото |
зба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у |
> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то о |
Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота — и предати |
своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти |
нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да иде |
таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да |
Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школске год |
сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху <pb n="174" /> о |
еонтије отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се |
р не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге н |
зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, кој |
т.</p> <p>— Да се калуђериш !... сутра! одсече игуман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи |
меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— |
Штапове!... још бешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, наслађујући се чисто звонком о |
је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио? |
— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p> <p>Њему само заи |
давно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вечерас.. |
дну Николи:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом н |
вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика |
то, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра нека млеч |
нчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чи |
врћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди |
огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — све више му се вра |
ан ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјајкују својим младим неразвијеним лисјем, према топ |
се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим дивотним перјем; како ј |
.. дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он. |
Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупају |
ваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред ње |
у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збу |
{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне |
дера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да |
рије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право у његово лице.{S} И |
_C1"> <head>I</head> <p>Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, ко |
е ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор |
уђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да л |
као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу |
љају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се |
мо добро познато нам место, после дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај |
nit="subSection" /> <p>После две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек |
радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га хла |
И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки духовит в |
{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне...{S} А |
на практична питања на новој основи и — одузеше се манастирима парохије...</p> <p>— Попови нека |
могућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком по |
испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... н |
ружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се см |
н, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архима |
и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу |
мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонт |
лансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и чуј |
јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.< |
дном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Престаде |
бјаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочитаних објашњења, Љубомир је одма |
стирској градини, који на свагда истрже одушевљена Василијана из наручја коларске вештине...{S} |
у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће све то ис |
Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним гласом Василијан, седајући до Леонтија и та |
као електрична батерија, неким веселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на |
ди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, са великом милином на |
ослови у пећини, пореметише му досадање одушевљено-побожно расположење, и он, као сваки ко је с |
Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти с |
или.{S} Владика — из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђер |
n="260" /> убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, |
ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — |
е исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним просеченим путем на врх онога високог бре |
воју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} |
свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па се ок |
ико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш би |
ка царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па пр |
ући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Т |
на...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А |
Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S |
чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> |
иста, обична поцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене. |
.. да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, |
н, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигу |
јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини |
ешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспослицом, узвишене тежње — г |
необичним речима младићевим; само један озбиљан, средовечан господин, који <pb n="171" /> је не |
у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде се и сам |
ву.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, и онд |
осле прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господин, кога већина гостију почешће погледаше |
некако сасвим друкчије... независније, озбиљније.{S} Нема ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: |
у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапу |
учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Него, каж |
акву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај т |
емену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву душу изми |
мејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина беше: намесник долази у |
се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жут |
ста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и стара |
инише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење |
ај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{ |
" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих |
> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.</p> < |
е други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разреши |
рављено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милости |
!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе |
.</p> <p>После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкор |
онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано и |
која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјајкују својим младим н |
ам...{S} Док је зима, не марим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури |
дљивим гласом:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отр |
тарешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоубилца!... узвикну Арсен |
<p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли |
и о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који се је |
.{S} Кажу, на глави му капа од двадесет ока жежена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то в |
за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светл |
ћица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воско |
!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки |
аложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима |
лу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три посте |
.{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобр |
идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с мес |
последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, ње |
еда негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће |
и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним погледом у пространс |
гама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа п |
већице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка с |
.. запита се преплашен монах, гледајући окамењеним погледом како се претура и спада слама са ње |
предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> <p>Првог школског д |
едном добише непрегледну, бескрајну као океан слободу!...</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... завап |
ају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, нас |
итњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јач |
знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сети |
кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј- |
ело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по к |
о свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, око цела живота |
..</p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне б |
...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети к |
о трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљени |
довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, |
око празне прошлости и црне будућности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу р |
и-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат |
ница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку... |
беле извијене кости и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са |
га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводњ |
обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те свој |
сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови друг |
седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у |
им нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p |
Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тиш |
опла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, |
боравља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким |
на весело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, на |
да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да на |
омак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд укло |
и овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика |
оја га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашће |
оћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, л |
руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, ре |
зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут застења о |
агнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашен |
оку обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосни |
омуклим гласом, гледајући влажним очима око себе.</p> <p>— А вера?!... проговори архимандрит из |
од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, |
тихо, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи свако |
том измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И т |
гледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од кап |
овори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена |
ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој по |
ше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсениј |
Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, весело, искрено...</p> <p> |
омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се јо |
много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да |
ине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, |
ињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном у |
зидова црквених на полусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— |
јало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} |
p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n |
рају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хл |
грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да |
ан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, о |
Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде м |
у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар |
е ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максим |
м-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које с |
ти Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...< |
и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан |
е пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понавља |
е разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака |
је«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на |
S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајући се да самим очима покаже друговима |
цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> <p>»Да |
ти и црне будућности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онак |
коли.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да |
познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред м |
<p>— Живео!... загрмеше сложни гласови око стола.</p> <p>— Живео!... одјекнуше гласови испод л |
д инокосан, а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се пр |
лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ |
оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго говори |
д не витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке с |
алуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> < |
ам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, сре |
рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори |
<p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, о |
јчудније бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у уга |
оје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила |
ји је море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Л |
ко бојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> < |
а ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребл |
бавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а |
одника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три п |
м, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од |
лило се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све мења н |
м опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба. |
се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <pb n="3" /> га блага смоласта боровин |
{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошковића |
ви на њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској |
ао ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, |
ругог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, |
дали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији |
} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«...</p> <p> |
у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кр |
код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори деч |
са врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, избри |
је Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе |
... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око вра |
ао црна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне пр |
а до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весељ |
осао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним |
електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио |
му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се глад |
> <p>Стаде грцати свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} С |
и сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори вра |
ајзаноснији дочек старе, давно невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зр |
саслушавати једног по једног човека из околине...{S} Обелоданише се нечувене, огромне злоупотр |
ко неког Светозаревог друга, учитеља из околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, се |
ни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваести |
ра, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито међу женским светом, причале најчудни |
шанин гледа зачуђено, питајући погледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене? |
еосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи о |
срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као да од њих |
воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могли стати с колима |
оји запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачу |
.{S} Сава напомену братији ову последњу околност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој новој ик |
ли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је |
невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и околности, прилике... све је тако јасно, да не оставља |
ги, господски народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»Како умеју да се весе |
тешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи на |
јући себе у разним ритерско-романтичним околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити |
гим, са једним истим наличјем, са истим околностима, само <pb n="214" /> понеки пут поремети оп |
ицама.{S} У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, д |
већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покрет |
цу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n="33" /> лименим |
та, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек |
ругом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</ |
Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, на |
/hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из |
о, постаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана млади инок осећаше ве |
наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{ |
игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уст |
Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — |
ука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно п |
велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, смрадном грешнику«... изговара у мислима испр |
махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког с |
где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али |
има.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви расе рашире, ви |
је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} Пра |
p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће |
, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао право поди |
олтару, пред отвореним царским дверима, окренут храму, претурајући тамне листове некакве црквен |
о предњег јастука, као дугачка врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше |
таница.{S} Пред њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут нап |
еном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, к |
не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} |
рити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахн |
м певањем остаде назадан: још није знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби пи |
воденичар са дугачким, загасито сивим, окресаним грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, севајући |
рисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као д |
изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрав |
удно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и танким гласом проговори:</p> <p> |
ног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање мест |
амо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>З |
гледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, ју |
из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред |
простио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени |
у младићи, испод двадесет година, живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, п |
} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир међу друговима у манас |
подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном на |
и, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не зна |
ора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том гром |
{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета камилавка: како је год окренеш, |
видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбух |
саве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја |
коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округлом брадом, која је била беља од косе.{S} На лицу |
е лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сир |
раженског манастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги с |
пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справље |
ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:< |
тонских кушања...</p> <p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!< |
ма времена... тамо после поноћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гаст |
одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му ново |
лико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из града и околине, т |
најући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан в |
знемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембарски казан, или се пријави која п |
ући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадо |
искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова |
авист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, |
амена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе с |
ље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) |
озатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места буте |
Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским но |
Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста |
осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је че |
а« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, |
е, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови |
ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи, ис |
лазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! |
сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору |
други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Ла |
ажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обе |
д осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још го |
химандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше г |
</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му с |
ањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, ка |
ови калуђери, камо ли ђаци, не знају ни окучити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владик |
зом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, ваздушастом руком тешк |
стију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљене фр |
меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, |
вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је често крио и од с |
док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очеку |
Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско!...</p> <pb n="183" /> <p>Љубомир се већ беше |
бомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, мон |
Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, окренут храму, |
ла година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мисли |
е тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољуштених зидова црквених на полусухе старе воћке око а |
оћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а по |
необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и |
реваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n="4" |
ватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоз |
>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима |
То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане од страха пева |
дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала |
} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан као дете.{S} |
ајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође |
ринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење главчина, тесање па |
ушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«...</p> <pb n="1 |
да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење главчина, тесање палаца и наплат |
њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> <p>Ах, |
поље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чудне будале, мајко! викну |
овима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, пл |
шта, знајући само да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде |
оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунк |
лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом марамом |
лава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељат |
разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, |
ти и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, као гол |
ћи му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први |
навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са животом пре |
ама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.< |
.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>« |
ош.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би о |
> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита н |
некуд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И О |
аци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од они |
ар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарит |
јући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за рак |
а хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилаз |
а... јер је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева |
ругима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да о |
рисуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана |
, проведено у Богословији...{S} Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интерн |
кућу, која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, |
е целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му изла |
</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И з |
мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно с |
о се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе |
мали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори |
ло подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да |
ше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно глед |
пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом и |
<p>Одједном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћн |
ено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опаж |
естоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и |
од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све то, те мора. |
...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и |
оведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свану |
не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која |
гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злоб |
ује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Б |
т оном електричном топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збу |
на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безр |
ред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су |
.{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игума |
е оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, |
S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пр |
Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Де |
егов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са |
Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени зас |
дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb n="108" /> у мислима реч |
— Хлеба!</p> <p>— Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љу |
едном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и нам |
, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао каза |
бомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ з |
и се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о к |
> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа |
или, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерс |
> <p>Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још н |
ено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ниш |
ти оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки |
му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљају |
> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих на |
ђати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу |
чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...</p> <pb n="50" /> <p>Од ове службе |
ово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима |
</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту |
и ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представљ |
ка, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... јед |
, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други |
Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега |
а како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узи |
словна послушност према старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастир |
а ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некак |
.{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит |
игде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на |
т нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, з |
релеће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од |
о то јарца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не |
једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гл |
у је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову |
це весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки ц |
чки!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <pb n="123" /> запиткивати како иде са певањем |
задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са н |
ли свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је тр |
, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном |
да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистин |
понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак онога страшнога, и опет се из |
ја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, сам |
за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни |
има и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима |
на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазн |
" /> све тако обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по о |
му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим о |
ако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да с |
сеној главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку |
есеља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: т |
и простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чар |
онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а.. |
е сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док |
и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> |
а не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-х |
до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мр |
ају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир |
е, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикава |
ред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и |
ш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чуј |
ставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни сте |
<p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрте игуману:</p> <p> |
е овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко лотре, и седе б |
ом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са з |
ом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског |
рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајућ |
е... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љуб |
>Љубомира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="18 |
} Преко неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено.. |
братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} |
леда, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и ника |
е меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледа |
лаву проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући |
побожност, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, д |
i> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љуб |
о му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: д |
гледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гл |
еонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоре |
гуманов монолог запрепасти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што не |
е платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...< |
ија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које се догод |
љака, задихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се повра |
ламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, прек |
што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад из |
аваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, пома |
стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто |
извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану |
т, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игуманово питање, одговар |
е несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242 |
том, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али м |
ити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћоша |
е неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламаторским гласом, ко |
а, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући н |
неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разум |
је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе. |
у спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори:</p> <p>— Нисам.</p> <p>— И дев |
још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, ка |
и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати |
би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који в |
убомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зде |
зати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена птица, на коју ве |
! узвикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли |
о да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чека |
сова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са с |
совао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само |
астаће некакав нови, друкчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <h |
гружењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешт |
ише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очим |
као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чу |
е, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, по |
> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног |
ећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројах |
на како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механск |
S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће |
аку занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам распол |
необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала о |
заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помисли |
е рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Господе Сп |
се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{ |
у Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од нед |
ставља код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се |
е онај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је |
— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало проко |
у срећу, била затурила међу батацима, а он је некако изненадно набоде виљушком.</p> <p>Али гост |
ђу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да |
амно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима с |
Пуна ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не |
превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није |
букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никог |
Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео |
чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p |
} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... пост |
и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и урла |
аде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏к |
} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« чо |
а затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S |
то га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као |
амоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи |
екли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас ни |
S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угле |
народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и |
што га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи.. |
у је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено д |
па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се |
по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нис |
, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до с |
аздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, к |
дића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни |
дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да |
рочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" / |
гао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак по |
ловину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ет |
.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и т |
ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката |
д му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се |
ићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани |
ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њима као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се с |
га се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојч |
и се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту један празан подметач до себе и посади га на њ |
у свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађ |
.</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за теб |
Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим погледом.</p> |
андрит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само |
"18" /> <p>— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима |
ликим приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n="244" /> шесет — сед |
омене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубо |
твореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто |
е одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше |
пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мал |
та онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети само |
а, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву... |
цу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту |
о њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није в |
аљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или |
/p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање п |
дају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p> |
.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, који са самим владико |
м испоснички живети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препо |
падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих |
чини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући |
стурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ен |
ли, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су |
до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, |
ну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, тамно!... |
етеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb n="46" /> са својим бегством од |
ђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у |
и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. |
Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући целу реченицу.</p> <p>Љубо |
други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни |
па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну |
крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној ш |
, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? |
осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко некакве границе, која је |
ва старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} |
равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и у |
тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово с |
дједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одго |
} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше |
>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи |
жде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно |
ита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво |
нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро. |
опом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p |
ашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Вас |
га пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} |
прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизо |
обратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг сна — после |
се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> |
тао житије Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, при |
носи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све уг |
р велике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи |
мао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата |
удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не вр |
о би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало |
чи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, |
сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распи |
ав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> <p>Архимандрит већ прочитао д |
ко ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« н |
нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мен |
м сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав |
еније« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаг |
ш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, кој |
ао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несве |
авом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одје |
.{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и |
који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити |
ти милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестра |
таро, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти |
ко живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он |
ров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тав |
тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, |
<pb n="217" /> <p>— Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту т |
и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први п |
то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснит |
... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у ли |
аве ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио... |
изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру |
сао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... |
ањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога трену |
..</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазан |
ију, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од |
други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како р |
стима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним |
изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га |
ј »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод |
е <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb n=" |
њему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе с |
асполаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не р |
ве изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, м |
друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо |
д досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска ис |
агоценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирс |
нуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним |
е све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: |
е:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази св |
>— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — |
ину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну |
.</p> <p>— Што допусти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, кој |
је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, |
о су, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столов |
спитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помисл |
ло знања, и кориснога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући < |
се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обој |
одиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, |
а живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку |
да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна |
му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се |
лиска историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као шт |
ва би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване но |
кни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И |
и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до не |
аслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не |
у га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} |
ош више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блесаво још ово неколико људи, |
страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што |
ви диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му с |
ира благо:</p> <p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се в |
м лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајућ |
ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате |
адање одушевљено-побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај |
а задише некакво радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је |
севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љуб |
!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном по |
и.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му |
ише.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су ужив |
лимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, о |
чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То |
а.{S} Лети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућин |
г у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код |
се калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог час |
сла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milesto |
ташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{ |
!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће |
е!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна |
де одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако ст |
великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Ка |
<p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Некакве нејасне, оделите слике |
са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи са |
ша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време ве |
га питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже. |
он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <h |
вако красним готованима, изелицама... и он изређа још десетину оваких и горих епитета.</p> <p>— |
д, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, н |
S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и ка |
слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта |
аже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, |
</p> <p>»Баш као и ја, мисли Љубомир; и он је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут ом |
она, Петка, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе |
...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школс |
ола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи више о самоубици |
чи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој ви |
ка сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако. |
д осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве |
јесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм. |
ном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега ого |
ени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројним новим појмовима, значај |
руштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себ |
је од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа.. |
му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити. |
му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем Арсенијеву јадиковању.</p |
p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p>И ђаци начинише лица, ка |
живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види |
је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} |
у срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако |
зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад |
главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто ш |
јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе. |
пи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, |
му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, |
ир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну поп |
калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> |
на нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није |
, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназије! |
у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је |
је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, |
стим начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смех |
здвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} |
е осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године |
момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потр |
исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То |
рст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећ |
да о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разум |
икако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ов |
споји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.</p |
чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела ку |
тови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
ледњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана по |
били прости калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим |
како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта |
у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — бл |
сле испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те |
љу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад ј |
руговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас тре |
ред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој |
аљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема кућ |
ањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викн |
цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не |
побожним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у |
нати му, чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је |
ош ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котари |
е?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онако прав |
једаред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од |
оме</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било |
Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од сто |
чи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно трг |
е, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена. |
ан брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за који се обично ка |
даје механџија више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од с |
, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно |
ко пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју проч |
ке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> |
} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, ко |
и ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, |
розничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прил |
Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговор |
Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као |
и се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Не |
Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад’ није ништа у |
а је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа домаћинову босу ногу, која није б |
— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позв |
а« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— |
ет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно.</p> <p>Изненађена оваким одговором, Јованка |
не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погле |
обрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први |
ди папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле |
чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! |
на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> <p>— А код куће !... пр |
читане задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му бл |
аксим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце.. |
причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви |
е!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело |
вију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> |
, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да |
.. знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у |
прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, |
пржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</ |
д отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца |
ар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у ш |
раја <pb n="216" /> тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да |
нство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{ |
м, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза ш |
ачко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ |
долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одг |
ом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{ |
би му незгодно од овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је |
м ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</ |
храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А како |
то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} З |
соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво з |
Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у |
овало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и |
асише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих сн |
да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправ |
не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који |
ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану... |
лаву једна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас! |
ност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога трен |
о, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчији!</p> <p>— Говори, забога, |
еч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знат |
е и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок |
и главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S |
ченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто |
ем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође |
устати.</p> <p>— Као волове... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! |
...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Никол |
аде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упо |
мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђак |
пре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, |
е поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни о |
је и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом... вије, вије |
н да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...</p> <pb n= |
лост...</p> <pb n="49" /> <p>»То је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом п |
... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњав |
је ђаволаста!...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одјед |
брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се с |
чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И |
дељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над |
адиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, |
е...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живот |
ко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља |
и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} |
-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Ш |
Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да с |
ајсаблажњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашес |
} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи |
ог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} |
све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија |
ело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га |
ца...</p> <p>Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена женица, беше необично добра |
ти друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а |
сним зрацима, неравна видика...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по < |
S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешта |
андрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред г |
а: како је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, п |
, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, св |
после једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сав |
..{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо |
ак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богослови |
омна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће |
ђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, оче |
и уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, урођена женска љубопитност, која је по |
ма у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај |
о новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским погледом, да |
{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он с |
и Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване. |
расположење према тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње причати о тешким врем |
ком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које ј |
дмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као неч |
, али га претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, зна |
е на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше жива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се зб |
оја је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да с |
> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није сме |
о, али сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све |
неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погле |
ће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="1 |
здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе радоз |
ови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже о |
према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p>Василијан истрч |
а !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу нас |
ширине, простора, светлости...</p> <p>А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, |
е загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А т |
и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калу |
двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед |
ешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост задржава да остане још у |
сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се д |
она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сав |
твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> |
и, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом |
-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био нај |
окалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и |
сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот пост |
ејски...{S} Тимотије Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, шт |
озару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чко |
<pb n="99" /> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га гл |
усединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, |
си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је ра |
бомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... д |
од њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море |
у...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прен |
кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом н |
свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако грак |
ми донело и владичанство!{S} Округла је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно или |
вала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађ |
Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одм |
атије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав пред |
ће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се |
.{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцн |
Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњиво |
бави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> < |
с испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, |
вно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на |
<p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још леде |
је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао |
је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој л |
е бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>В |
ни смисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родите |
оста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут па |
ице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња. |
се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа |
гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упр |
ки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомиро |
о, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успа |
Максим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, препл |
...{S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" /> накривљена чатрљица...{S} Ј |
е овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне |
и је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у ве |
прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су |
шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она испод ње <pb n="253" |
ног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси с |
шкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикуј |
тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас |
а беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n="90" /> < |
њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је нег |
е знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и ова |
ира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, |
говор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборав |
гом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се |
и.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећ |
" /> <p>— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узи |
града?</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабр |
> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али г |
ко и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: |
воја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, |
. још ако не нађе коња нигде!... говори она једначито, онако женски, без наглашавања и уводи га |
ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и т |
} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту |
јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, |
ругу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве |
еличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... с |
баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> |
у прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} |
а сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па |
с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.</p> |
Ене де... везени марамчићи!... узвикну она, вадећи неколико марамица, које Леонтије није метну |
вило никад није могао прочитати, док су она друга строга правила — молчаније, послушаније и так |
се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред |
уманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњ |
ши очима преко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Беог |
лази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким простором, утало |
ња беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је н |
је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А он |
чима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чудновати, слабачки глас, који он ни |
најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с коли |
м до ушију простом камилавком на глави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Ник |
го необично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешл |
уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад |
е?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су |
калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</ |
} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва |
шкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почастити...</p> <pb n |
мир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и |
треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} |
пе, чепају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај господин оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с |
И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у |
ута после прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господин, кога већина гостију почешће погл |
p>— До мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра тре |
чне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} К |
ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мен |
х у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи |
Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчиј |
{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубом |
у још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући погледом околин |
и: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју ко |
еки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широ |
рота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, |
га је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима мана |
ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, |
<p>Па ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, која обеђује |
игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуман |
ске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе, који је з |
...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!... т |
му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата ба |
} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка |
нтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије хтеде пла |
борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце в |
ладићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој с |
обро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, |
ђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубомира пре |
и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко проме |
едео према вратима, само угледа како се онај игласти револверски обарач диже... диже... и — дум |
он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поч |
еда захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је Велим |
ога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, |
ње и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у |
} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, по |
вати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај |
страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу |
ци помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чи |
увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на |
о расположење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној |
у пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног |
њену кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са по |
овита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, скло |
о?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја с |
р био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је так |
е поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p>На вратима дочека збуњена деч |
аксим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калуђерски осмех кад говоре с |
p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} |
велико запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чека |
ву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове |
воје грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, |
де у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни калуђер |
дама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опе |
баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су |
<p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те ча |
он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слик |
гло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижући од стола занесену глав |
рачан манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолн |
викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чу |
у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> тренутак...</p> <p>— Доведи! загрми игуман са |
ласом проговори:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико |
свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту |
јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читат |
запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није |
премио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске |
титори нису оставили својим задужбинама онаква средства, каква имају фрушкогорски манастири... |
<p>— Јест...{S} Антоније!{S} После <hi>онаквог</hi> живота, какву је славу дочекао!...{S} Па М |
аки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве< |
Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека |
ута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихов |
гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју м |
љом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њега па, |
му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропа |
како да обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи помилуј, подај господи... т |
кажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није |
о тешким временима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати |
ве ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленк |
ишта јео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’ |
ање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о < |
ругом, натежући у подруму истом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обич |
је сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинист |
е весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у кр |
и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Макс |
ђе коња нигде!... говори она једначито, онако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелиј |
оге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћута |
</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане |
би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: |
це, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p |
, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов господин.</p> <p> |
стани!«...{S} Дете устаје, и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео н |
не, знате... само по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="138" /> није да је болестан, |
бомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимн |
па да буде као његов некадањи господин; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеши |
.{S} Господа оци пробаху <pb n="174" /> онако »испод жита« да наставе пити досадање вино, али и |
ло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— |
евојче се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, ка |
pb n="106" /> наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико мину |
стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лаг |
шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при |
о му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле р |
уку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} С |
онах сећа својих давно порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце р |
ка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} |
је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — |
осте, леглу... да се добро напијете, па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> < |
S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш. |
ешио?... или није разумео задаћу живота онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто д |
дивне успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек п |
ле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба живети: к |
г дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазић |
терицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да је и њој |
рукчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како |
светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само с |
чују, да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камара |
ећ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију |
цело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</ |
он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда ни |
, завршује разговор друга сестра, после онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и з |
це се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тај |
о што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плака |
гу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, |
асија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешт |
позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво усл |
ће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скро |
укама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљав |
новата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али |
... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у црк |
опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, с |
никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погл |
а сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа |
о, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео |
ам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и м |
о</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, |
p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стриче |
n="85" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљ |
роду и у послу морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас |
ји сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха |
бе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш ниј |
зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манаст |
прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попи |
21" /> <p>— Хм... оногај... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао св |
и ми казати... оногај... развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједно |
јци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш она |
м друкчија... укочена, сплетена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јеле |
, а Максимово лице дошло бледо и некако онако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче игуман не |
ко га ниједан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких бог |
ну подлогу — навику...{S} Све се радило онако, како <pb n="245" /> се навикло, како се видело д |
ибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући |
у је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу. |
ма, види обавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна ка |
па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађ |
тије у дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним |
је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну |
"103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, |
а за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде је |
њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} |
е већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама куш |
.{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубо |
умем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од не |
а чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали |
? запита гост, разгледајући по дворишту онако, како обично разгледамо добро познато нам место, |
је с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</p> < |
<pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> подвиж |
ово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и они |
јих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> |
е калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наших.</p> <p |
па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, |
ивот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или |
у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{ |
ује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изг |
пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити... понавља Мира |
ћ нестрпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било! |
стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шт |
н.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вредниј |
...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, |
јући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и одн |
онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... з |
.{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> |
а штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти |
у нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоће |
рњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не |
ишта <hi>ново</hi>. »После посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, ста |
ћна... црњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, |
оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на у |
ијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је |
. оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све ци |
знавао другог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујаци |
ао кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама |
ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p |
Баш добро! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти |
дно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад |
т у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; посл |
где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А ш |
то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p |
; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што |
хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да |
} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кр |
шиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта |
што живо објашњавати или доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели |
е клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда зам |
абатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Д |
тљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме |
них уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко |
и!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни |
вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букв |
ркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти с |
шан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p |
раво и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у |
нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за |
до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени крив |
е и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: |
, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек п |
вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагн |
друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лагано, неосет |
а Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова ч |
какав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам з |
Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити ш |
журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се с |
р: треба сачекати какав већи празник, и онда почети читање.</p> </div> <div type="chapter" xml: |
понавља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакв |
светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се ви |
цима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, |
акљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и вид |
па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја воли |
»швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута |
пуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разј |
ла си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех |
страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{ |
рити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} |
— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манас |
— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана |
ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у св |
ији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му ирони |
ромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држећи да то »све мора п |
њиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} П |
м »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, мој |
ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лопо |
около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно л |
ећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, |
а и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Млад |
куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} |
... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љуб |
ђеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А |
а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био |
ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема |
плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... с |
. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој |
се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у деб |
развијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући радознало Љубомира, о ком |
показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише нео |
је сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нов |
лком...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати |
ширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубиц |
комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако |
— па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> < |
у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од св |
, — или: јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шум |
д гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљен |
и горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом |
еним накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у |
тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и |
за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим ску |
C16"> <head>XVI</head> <p>Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело |
ко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне го |
кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем.. |
надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра |
p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па б |
се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је |
вити непрекидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, до |
омилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игу |
се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Кл |
д дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлиј |
умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би могао паметно газдоват |
оје игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Не |
..{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... за |
азнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним |
пкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња |
д свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној |
м неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— |
јова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ов |
те службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb |
а његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бе |
њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам |
ретпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док |
и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој ж |
ли ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том по |
ражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изг |
стир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одр |
рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дука |
/p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимај |
них гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка са |
ћи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, и спремаху се сви |
е и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад м |
реба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упро |
питање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу |
двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро детињској љубав |
, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овог |
прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишља |
ућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p |
ижаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А |
има!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов жив |
ише сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате |
и сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па ст |
ет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчовечни напори, муке и болести телесне, |
јавише глупо-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, рачу |
калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, д |
уде: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Мари |
.{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим но |
лучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, као чове |
им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потреб |
ито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за |
до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну |
је било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— |
а и промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или |
и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко т |
="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?. |
ако су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, д |
имир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слушај |
едају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани зат |
иљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако н |
су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине,.. |
и погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! з |
ни пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без онога што |
...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одвед |
тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!...</p> < |
ошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лонцолиз |
рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихов |
!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов |
е...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди |
ете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење |
али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а |
а игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А |
у ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{ |
брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени на мас |
ђена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је |
и други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па она |
јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је |
чера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непре |
, који нигда нису видели града, гледаху они овај <pb n="179" /> други, господски народ у новим |
околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и т |
ећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је |
о.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним погледом, обори |
ма.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним тактом ум |
пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица, с |
а около снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима лица, |
p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:</p> <pb n="4 |
од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што |
грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима нав |
омисли натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито за младиће... »о |
греха, нека најпре баци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљив |
даше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово |
та:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љубо |
зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, н |
ука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе- |
i>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам и ја А |
ладика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Об |
који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној |
трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих малих воденичица, чија га клепала весело до |
успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и.. |
икола је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву |
, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка в |
у, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог друго |
ође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све с |
ћи, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, п |
ео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S |
се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па |
ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> подвиженије?...{S} Хоћу рећи, ова |
кове, како га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би |
ад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво о |
и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и с |
ад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај го |
о на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју |
ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{ |
живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S |
свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како |
слити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недо |
нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, |
ано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у |
Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита и |
страшније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, |
дичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зат |
а више обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечк |
{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Хрис |
о поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, по |
мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И |
у стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све тако обично, тако просто. |
ња све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за т |
ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су |
и је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, |
ану: тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допу |
жасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао |
гледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глав |
из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења |
, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голго |
ко, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> < |
елије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха. |
трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо |
а с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљ |
болнице, угледне привредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S |
ова доласка?...{S} Гле, двориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, уго |
изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необич |
ћање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило.. |
о пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и |
естре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb |
мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се с |
повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисл |
о се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, |
прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београ |
цом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видес |
прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћи |
</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не заго |
е што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</p> <pb n="47" /> <p>— |
кама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!...</p> <pb n="116" /> < |
»<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанстве |
е тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очара |
Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, госп |
, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако. |
од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манасти |
шти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, к |
ајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола год |
раме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то ов |
милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче. |
а стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S} Пропаст!...{S} Свршено све ! |
{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.</p> <p |
Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их вид |
т не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра ж |
ега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До са |
ве ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све тре |
екао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућно |
ити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општ |
ико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетл |
прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече |
недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанствено читање шестопсалмиј |
рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S |
он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чу |
а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао н |
После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако |
И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она |
има, од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велимирово са домаћицама због прилога...< |
но сновање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и о |
крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стране |
д калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која д |
Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио.{S |
S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и он |
а игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> |
м не зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одгова |
и учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прила |
мејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прота позва игумана |
голасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, глед |
ту шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећина беше мра |
А?...</p> <pb n="136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта би ми д |
!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види |
> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмит |
иски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсј |
, да она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дар |
ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{ |
сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S |
па се сети протине напомене, и одједном оно набрано смежурано лице, оног истог секунда, развуче |
да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусм |
а сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му |
ног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким |
н!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се ок |
за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава |
улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају |
више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика |
дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу посматр |
ветлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, |
ету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо стра |
едном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је стра |
на кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненад |
потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако по |
и или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да |
ивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старе |
од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник о |
под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, према |
рији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она ис |
...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувши не |
тици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад р |
Клисар, брате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много |
новима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он ни |
{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко |
и за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то по |
т мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, |
тина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и |
«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, прекидајући читање од уз |
роз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колик |
..</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте |
се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови и |
а ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на |
{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мислио?{S} |
и одједном оно набрано смежурано лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех. |
ити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну |
ро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре |
се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а нич |
имати госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочек |
мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз проз |
и, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p |
hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацел |
а, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>С |
увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе једа |
кви, на господско <pb n="113" /> држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и |
бични гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чес |
да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напун |
дно!... одговара игуман љутито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... |
та мисао...{S} Он сагледа само крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разле |
а никакве друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасв |
аније«.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастир |
у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на в |
а одшета равним просеченим путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао |
е добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам сми |
ењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка |
е моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђа |
ле?</p> <p>— Јасле, брате, витлејемске, оногај... преставља свети престо, одговори Максим мало |
>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <p |
смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап.. |
ка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љуба |
ати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде ско |
сам зашто, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти! |
еме?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај... развуче Максим онако исто, како је и до сад о |
редавања.</p> <pb n="121" /> <p>— Хм... оногај... поче Максим онако исто, као што је вазда, неб |
сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола нак |
меши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милк |
ако би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га послу |
вано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвн |
>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери два |
котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро |
ске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за сво |
и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је за све досада |
ци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} |
би архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин- |
ролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило и с |
жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стен |
н, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да в |
} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги поверљивом мимиком, ос |
е упамтила велика гимназија.</p> <p>Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мис |
погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{ |
иронично-пакосним изразом, подмигујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би |
престано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле |
зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топлином или зебњом, он се само стреса |
мајући кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако за |
ем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики |
о одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта |
> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако на |
; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а пр |
кво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> |
да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шу |
о таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> али све добро разгле |
друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво |
n="178" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну сврху... </p> <p>— А куд |
Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба |
шта није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога |
и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у стра |
сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се он |
рату широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне т |
ти га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се прос |
дан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сак |
и лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њо |
а, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо? |
у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, према којој су његове |
нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега |
дравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, без икакв |
а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши |
некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима |
и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му |
, <pb n="189" /> рукополажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпрос |
ћи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија |
ју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калу |
професор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну бла |
намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери пром |
<pb n="259" /> <p>Једног дана Леонтије опази, да се добици манастирски никако не могу изравнат |
ј погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не |
е ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким гла |
оласта!...«</p> <pb n="186" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном ви |
ги</hi>, и на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и д |
марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необичан, нељудски поглед председников, који га с |
..{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чо |
а, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако |
милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестрама. |
њигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му игра нес |
сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, см |
<p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} |
свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницам |
p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина. |
ићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније |
дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од |
а од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушки |
лади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби |
трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о- |
да у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита и |
бину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <p |
, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p |
се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини |
еношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај господин оде, процмиле Велимир |
кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним великим чарапама, добивеним на кр |
уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прост |
млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем. |
ујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: |
/p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти |
им приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{ |
астави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на спас |
капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у који |
и и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, |
чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према себи.{ |
уче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече |
ам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати глас |
нутака како изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, |
II</head> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} |
спремим?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем |
мандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да |
да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, ускол |
е у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је |
о свакоме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само |
ође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познани |
и, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и |
а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним у |
и оштро.</p> <p>— Готово, није вајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо |
измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, про |
т од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату |
цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«. |
имо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</ |
развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди |
на, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе |
одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре |
ост од прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је |
! викну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још јед |
беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш |
p>После две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео |
19000_C24"> <head>XXIV</head> <p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце |
удни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n="197" /> |
тујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобр |
p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мора |
па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев дв |
око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путник, |
јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет ј |
е пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удеша |
сну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!.. |
а девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, к |
мњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да ка |
е нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око н |
на, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије.. |
коному браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео са |
дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане |
лаву, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велик |
ароду ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> |
ругло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи.. |
еница није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки др |
вот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади м |
м, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му с |
није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дружина и |
тра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читајући их из оне с |
зи кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљ |
руком ситне прашке дуванске, истресоше опет браде <pb n="74" /> и један за другим, лагано и см |
агледа само крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик... |
ешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потк |
етурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако |
Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{ |
н то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама |
лимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" /> настави пијанка...{S} Тетку изда |
д не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!... |
о!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко свега се наву |
осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, дети |
»Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пу |
} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред |
и се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије« |
ини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао |
пет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком |
</p> <p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало |
S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг |
p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије с |
а послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он |
але за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни |
аче горко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећање |
рно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато, пст! |
апетан може да одере нас механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и преми |
м загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи... |
не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, што и |
ар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година уч |
да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено ј |
{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само г |
оду, брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно, стави му још два питања, на која |
чидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор |
хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори он одлучно.</ |
морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати |
одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} П |
И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудновато !...</p> </div> |
поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, и |
ти како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђав |
ану, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети |
и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{ |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је |
d="SRP19000_C27"> <head>XXVII</head> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку |
а, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима |
и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у |
мо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви |
: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, пр |
дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи |
си и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукур |
ојих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p |
и при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелин |
осе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над кл |
брате...{S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Так |
ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мисле |
добро познатим, примерима, објашњењима, описима...{S} Најобичније појаве манастирске, на које с |
уга, учитеља из околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изра |
ри...{S} И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пош |
све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, м |
му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пењ |
шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране гла |
Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све. |
, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хла |
!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибра |
рбију, и као да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манастирске |
тити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Г |
еоградског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензо |
ет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија |
А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} |
у.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим |
евник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— Што »неуредност«!{S} Ја јесам про |
ли стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, ал |
> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећи очи |
том на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n="106" /> наточити воде и донети га |
кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« ципеле, |
вним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с |
ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м |
лећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни |
женица, мале црнпурасте главе, кицошки опремљена и намештена; насмеја се његову страху и метну |
е би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла м |
лоупотребе...</p> <p>Отац Максим најпре опроба обична средства: понуди сваком члану најпре двес |
тина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обичн |
ге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим помрачити |
луђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и ч |
лико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после |
како тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на т |
ришту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа св |
. чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S |
суђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите... високопреподобни оче!... стаде муцати као |
Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само т |
граничавајући се само мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се |
ије!{S} Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удес |
нџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморе |
дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да |
с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пан |
ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме за |
задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкч |
некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом |
астир се, услед новог пореског система, оптеретио огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све онд |
ас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p> |
ога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одо |
о ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А са |
се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Ку |
ге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у про |
многобројне манастире:{S} Изређа доста опширно, наводећи примере, како су српски иноци ревносн |
е калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да о |
допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архим |
не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} Нићифору као да не беше много стало до |
ишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на осн |
опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изглед |
то су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се |
ратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, добац |
мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће с |
сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима манастири |
ерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{ |
p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болес |
ш у најстаријим временима, манастирским општим трпезаријама изглед и дух »молитвених места«.{S} |
само <pb n="214" /> понеки пут поремети општу монотоност какво везено бело марамче од паргара, |
и те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла з |
звера, или страховито гуђење развитлана оркана?!...</p> <p>Понови се загушена, ужасна рика још |
дрвећем.{S} Око њега непрестано облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљуј |
ске, а?...{S} Онда је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекн |
викну Василијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>Посл |
џу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку |
е догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала з |
ве »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарил |
>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али ј |
одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом с |
мњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као пр |
S} Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане воском листове часл |
е необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олт |
наси остављаху за целивање посетиоцима, осветљен слабачким пламеном воштанице, тако слабим, да |
} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномерно диса |
помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра.. |
е и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнин |
стова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубо |
слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душ |
му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и, према слабој светлости, изгледаше још шире |
полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано и вес |
де цртати сувремене монахе и манастире, осветљујући грозне цртеже многобројним, већини добро по |
ља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За |
...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве прамено |
је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице, попију се неколико кава и ракија, и до |
После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и још мно |
исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зенице на је |
ао свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно у |
и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са некаквим непријатн |
ј дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га страх... |
арца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа |
јом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде св |
њцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша |
идео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако |
уђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најп |
И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше су |
еобична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајући се да самим очима покаже д |
..</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случај |
докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало о |
..</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио по |
склопише, пропуштајући игумана, који се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека |
говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за |
у? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњ |
ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?«... помисл |
свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходни |
за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаж |
: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, |
кажу : гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено зда |
— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, гото |
<p>Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере. |
а мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде |
, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама |
ом сељачком, бејаги поверљивом мимиком, осврћући се бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она.. |
о.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија |
а намесник и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не ре |
ео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, |
е, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од куд ово!...{S} И какав је ово нов с |
мо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по перилима и становима |
а душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топл |
чна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па |
тресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа |
овима, без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некакав нарочити дух |
себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах |
имао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност... |
ита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и освет |
ћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе |
тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и по |
м и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како време пролази...</p> <pb n="84" /> </div> <d |
се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати |
ово, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, п |
за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и |
добро најглавнији део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да г |
двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3а |
ен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати кап |
воме брату широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се о |
роживех мој блудни живот«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом < |
чије, светлије, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га прите |
светлом и блаженом расположењу, младић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство о |
из степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на |
!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако страшно, та |
чило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шт |
тина дуката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} |
на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну |
иво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади инок, с |
е.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да |
рже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, к |
ђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и т |
ију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој |
у прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје мех |
гуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, одн |
чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке ин |
леђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно |
аш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:< |
о родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога |
дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што |
ницу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да |
остаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слаб |
кт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа испуњен, као електрична батерија, неким веселим о |
, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје св |
шће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не з |
дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, |
му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, умор |
де женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе, кој |
гано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И |
Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце за |
ао сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па |
дање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p |
, али је много мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, |
<p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчев |
агловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова пр |
поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од |
лаву...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис |
ну тела преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а о |
...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по об |
дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се на |
сећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и |
е механџија више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од суви |
а, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељев |
мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мир |
ном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n |
а са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био д |
тија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> <p> |
одре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страхо |
вету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, ш |
секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време гот |
инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном прост |
осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор. |
много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његов |
у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад с |
чи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност од прошлог маш |
вајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешт |
ди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога тренутка према њему необичну нежност.</ |
е велику пријатност од прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још мало промашта... |
весно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, |
аја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досад |
њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не |
но навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, к |
чаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиж |
многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...</p |
сположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; |
ко је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; к |
се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га |
познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га |
епао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S |
ница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође н |
ао овамо.{S} Одједном га обузе исто оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу посматрао с |
ца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занем |
уму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу |
ају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тест |
неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир лагано увлачи вра |
чна батерија, неким веселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, |
ва свештена радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом од важности светога акта при |
како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао ст |
ла му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено |
ијатном, раздраганом, бескрајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност њего |
се више привикавао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је |
која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и |
љаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, јо |
моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња |
то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир н |
<pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта |
сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му в |
а.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јуч |
кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву <pb n="21" /> насладу, такво задов |
ести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни једно од |
ну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим крај |
шке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазит |
гледати.{S} Једанаестог дана млади инок осећаше велико задовољство од прања уморних, подбивених |
т...</p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, |
сну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништ |
њена мужа.{S} Нема ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, и |
ије имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му њего |
ара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем главе, од |
главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна |
ожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко |
ном <pb n="197" /> поплочаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништ |
сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући н |
е, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони |
разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу ш |
, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то |
{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> |
али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пр |
и »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде на р |
, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.< |
раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли |
днички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели |
блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није ништа, али ј |
у ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како народ вели, да нема куће бе |
{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одгова |
вде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина причања, која ће то |
луге потоњих монаха за време робовања и ослобођења српског...</p> <p>Монаси се одобровољили, ра |
стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше потковане цокуле, |
г сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу |
страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се н |
и се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му |
{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тра |
ан онај ширетски, специјално калуђерски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У т |
це »господиново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му с |
че Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звони |
трпезариски тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га нека збиља и изгледа као да |
о пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !.. |
страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја |
ло прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни бил |
рижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да није заборавно, и обрће се да иде а |
а женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука и не |
р, прекидајући читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита д |
ано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манас |
главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници... <pb n="178" /> кад већ |
оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљене фразе о значају српских манастира, ко |
нућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромне заслуге потоњих м |
многа црквена практична питања на новој основи и — одузеше се манастирима парохије...</p> <p>— |
јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, мој брате... то је наука! |
то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Г |
о место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Србији нема |
о, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а н |
т и поштење у народу, те најдрагоценије особине старе српске куће, убијају побожност у народу, |
самостана, показа суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко се обл |
ни, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матер |
ко »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га |
/p> <p>— Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким тоном, из кога јасно провирује ир |
!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио. |
шеснаестогодишња девојчица, кћи једног осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, наслоњ |
као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, поди |
дину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од п |
мести платно преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, |
, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у |
.. мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу т |
ко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— Остави, човече!</p> <p>— Господин-игумане!</p> <p>— Пог |
ом, јер тетка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велик |
Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећ |
иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, |
на почетак животописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овак |
упак, — твоје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi |
на ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} |
а туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је |
S} А шумадиски манастирски ктитори нису оставили својим задужбинама онаква средства, каква имај |
је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече |
оже живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} |
вој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ниш |
тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, остави |
га, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је |
вља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узв |
е својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја ту |
тока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово... |
дном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са сви |
ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпеза |
»братству«, да ће их архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересо |
и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли |
д.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: |
из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, вид |
корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти |
му другови, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у веч |
вора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да н |
ти, прилике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— |
евку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само |
мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилим |
ти пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља |
е добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља код обречених Христу девојака, а он се удаљује |
ије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, ов |
ије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајући често недовршен посао.</p> <p>А код Радојев |
е још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући најмилији кутић на свету...</p> <p>— Збогом |
сушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске к |
неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, осветљен слабачким п |
S} Леонтије горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} За |
е прошлости, од свега досадањег живота, остаде само магловито сећање...</p> <p>Леонтије загледа |
му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је |
<p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на |
и задовољство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а |
раниченог права над селима, манастирима остаде само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; ост |
и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи |
иђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати |
а на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући ту о |
/p> <p>После неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви го |
био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Хр |
ких воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде к |
.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гледајући за младићем, који |
ане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошу |
242" /> али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђ |
чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други |
штено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окренути први глас...</p> |
ји и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После неколико тренутака, кад не ост |
о, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> </div |
одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: |
. рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После које стотин |
ш горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> < |
вор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спреми с |
нута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на оно |
е отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и но |
парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване, драгоцене шуме и п |
г читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети. |
после пролећне кише...</p> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш уне |
е људи...</p> <p>После једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као восак |
тозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{ |
ло до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с |
како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} То ј |
е!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост |
јући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући ко |
идбом и још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудами и воздержанијем умершчвљаја тјел |
<p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оц |
забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у |
ћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа |
рополит служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи |
е радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома те |
нком оштрином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обра |
зговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искреним другарским односима, па су |
на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у |
а како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Настаде грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, |
ео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у побожном раз |
воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и д |
ако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он |
а обична људска радозналост задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако |
нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук.{S} После |
желети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе |
> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и непозн |
навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнако...</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је |
чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љуб |
своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Нег |
ећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се |
, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од т |
разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се ве |
е.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игум |
{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак <pb n="56" /> прошлих срећних дана, који га одм |
р?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, остати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по |
очно довршити намеру монашког образа... остати у побожности и чистоти... одбацити старог и обућ |
ла га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерств |
ањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а |
удно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истин |
и у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то |
то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још |
одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван ово |
лео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</p> </div> <div type= |
hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је с |
само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад |
ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... п |
?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с |
а суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{ |
ико!...</p> <p>Архимандритово прорицање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и др |
видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслу |
животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао првом јутрењу, по |
гу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : „Житија свјати |
полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци |
ста, зелена, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се по |
тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите... в |
ака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бит |
ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« к |
ен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита последњ |
на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој сту |
темељци поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно |
са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком заосталом барицо |
нских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па |
крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку |
т »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <pb n="145" /> <p>»То је јунак ! мисли |
S} За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, уз |
и, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи |
... <pb n="178" /> кад већ нема кога да отаљава ону најглавнију вероисповедну сврху... </p> <p> |
е било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали |
дати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући |
p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, јез |
у: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.</p> <p>Обишавши неко |
ља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но |
часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну |
ек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује |
а ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог час |
гу твојега, <pb n="198" /> Леонтија«... отац Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, |
га ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном с |
<hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у |
етнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{ |
и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Упра |
система, оптеретио огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држ |
одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим др |
манастирски, <pb n="226" /> начинио.{S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта |
една кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године |
квим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молч |
коро добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се |
носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глав |
ек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну к |
лижњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није мог |
ле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је |
, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> <pb n="224" /> <p>Леонтије |
еном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само |
она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му |
Одмор после прве школске године проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархиј |
искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> |
замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по учеста |
тир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пре |
се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна послушно |
д му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештини правити камилавке.{S} |
ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p |
.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како |
о... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих |
но, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и с |
</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори |
ађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истините |
p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете |
, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутр |
о.{S} Оде му брат на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} |
н држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор |
ку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одјед |
старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих м |
е владика, а <hi>ја</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу |
иком ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором |
е, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зн |
и, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше |
сиромашне породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману |
е сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још |
што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљн |
луђерска посла!...{S} Завист!... заврши отац Сава, плаховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац С |
во га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је |
столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погле |
А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао |
мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу. |
’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује д |
Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима о |
заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехом одговара да н |
празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће. |
ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз кој |
оји их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући |
а своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми см |
, кваси и суши...</p> <pb n="181" /> <p>Отац Василијан имао је обичај, као и многи људи, заволе |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Отац Леонтије се најодушевљеније, као ’но први пионири |
:id="SRP19000_C25"> <head>XXV</head> <p>Отац Сава приређује изненадно велику гозбу.{S} Један ар |
ажем... тако наређују старешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и л |
њем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о г |
о тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, к |
нечувене, огромне злоупотребе...</p> <p>Отац Максим најпре опроба обична средства: понуди свако |
, плаховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако |
том упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није ва |
прекиде га професор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па |
е нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135" /> лепши живот, шта л |
носни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима |
уства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у |
куле настављају посао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки ч |
у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја <pb n="216" /> т |
обном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја |
пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима и из собе игуман |
ите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бучја о |
које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опе |
и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разглед |
и гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... о |
ови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говор |
ега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похв |
чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још |
е одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос модрији.{S} Зна он, однекуд ос |
у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, окренут храму, претурајући т |
у гломазним великим прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући ча |
елимир.{S} Љубомир се само приближаваше отвореним вратима, не разумевајући још ништа из свега ш |
евојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p |
тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са М |
p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одма |
паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јара |
лушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи иг |
са.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и речи как |
.{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о живо |
ом по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким умо |
онимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уст |
<p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? зап |
ле дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не ну |
ипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему |
на...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n |
нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега са |
кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, |
та му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му погле |
ан поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре ру |
очи песницом, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита |
није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листова и прочита један стих, кој |
м загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени |
таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игум |
ињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу |
препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутр |
мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друш |
е се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи та |
се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код |
тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни живот«...{S} Љубомир осет |
и поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омла |
ње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, г |
олако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, а |
ако изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекн |
им тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља не |
другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој |
спод крајњих рудничких огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смер |
римицаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрч |
пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и |
и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире |
p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва оби |
устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја |
журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љ |
да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> < |
— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљав |
скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тр |
«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са дру |
, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у со |
је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсеније, севајући очима задовољно; прихватисмо с |
јих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други |
ив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути |
у Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим незграпним устима и пу |
под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај шир |
и се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок |
адило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и. |
<p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући целу реченицу.</p> < |
на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђе |
и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало |
аљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше |
="217" /> <p>— Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је |
лу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састављајући у памети питање.</p> <p>Калуђери се |
брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за који се обично каже |
ије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види |
и се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и неми |
дном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никаква одговор |
ш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калу |
ом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зе |
нском пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макариј |
га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиваном писм |
ве бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку |
какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то о |
.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји |
енесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лиц |
казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом ши |
ила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, не |
сић, ученик велике гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине гра |
Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија.{S} Исписао му прот |
ђашњих монаха, са уставом манастирским, откривајући сав ужас пропасти морала, вере, побожности. |
је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да д |
} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зној |
ко зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Некакве нејасне, |
неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, |
е какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у с |
аклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.< |
га страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лет |
готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, |
ка се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене с |
е своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоск |
се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као |
п глас Ђокин, који на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто ра |
меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!.. |
ао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће из |
о добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не у |
таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву д |
монаси, сматрајући последњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзани |
p> <p>Кад преради све послове, Леонтије отпутова своме крају...</p> <p>Како се изненадио, улазе |
наодмах по одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопшт |
ђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n="180" /> да ће се |
е беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи.. |
p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где |
Кад саслуша последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући |
p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Лео |
ра исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет бр |
} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах после поздрава, наместе и калуђ |
лавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском |
та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео |
.{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгл |
равку, која није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко то |
ђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад |
ва ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смр |
не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: ум |
друга!... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа |
поведи одсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу |
, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори |
с погледа на мање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} |
а наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало |
рквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао |
емоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склоп |
цао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најст |
.{S} Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јас |
солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух ле |
у, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног |
м дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир дохвати с |
а, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђе |
кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, п |
е обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи |
ао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати |
аху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео ма |
је лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер н |
давати ножнице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и |
очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>И |
200" /> јеванђеље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p> |
не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего Антонија великога</title>«.{S} Толико пута |
м цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се наср |
толом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побра |
добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да |
а пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овак |
...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с п |
е манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околностима почео се »п |
ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона |
т се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распи |
овеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</p> <p>— Живео!... загрм |
, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му т |
њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни о |
у на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У мана |
нтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цензор велике гимназије«...</p> </div> <div t |
цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> |
/p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је так |
игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег шк |
n="138" /> није да је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... |
S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. <pb n="188" |
нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и |
е живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се у |
као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све д |
говаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи ло |
аш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, |
љеног манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит умре...</p |
г времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за стареши |
де на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу. |
и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са не |
ис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити на |
носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и |
... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно од |
; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни |
ритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као |
ући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру. |
о...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре други људи и ч |
лимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са стар |
зреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у т |
инило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се обја |
пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, по |
есе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху <pb n="174" /> онако »испод жита« да настав |
а св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао |
на истоку.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, показа |
велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буља |
ада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за будући живот...{S |
е околине, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна видика...{S} Гле, она и |
а царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} |
роизведеном архимандриту <pb n="167" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре |
весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили налоњу у једа |
претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гл |
.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после ово |
тије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује арх |
успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног |
S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је зн |
.. чуди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога тренутка према њему необичну нежно |
ри пропадају!...</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети |
ни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећем |
ачни храпави свод пећински...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз |
села граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса...</p> < |
е, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбацано по |
еким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако и |
бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега |
вање подмлатка...{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му... |
о лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекид |
S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се о |
е и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нес |
<p>Понови се загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама |
азвлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и ујед |
вити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајућ |
амо... тамо!...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, промукло урлањ |
на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на |
p>— Ах !...{S} Леонтије горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у плаво |
n="235" /> јаук за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или страховито гуђење разви |
i>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту оваков |
саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> |
бично питање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p |
илу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати |
9" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> подвиженије?... |
, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— Остави, човече!</p> <p>— Господин |
до и некако онако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким то |
, не дајући игуману да доврши:</p> <p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа о |
и непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати. |
</p> <p>— Опростите... високопреподобни оче!... стаде муцати као у грозници.{S} Никад..</p> <pb |
p> <p>—- Желим испоснички живети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве |
м гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни живот«.. |
ле му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, господство његова рода, славу с |
писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави свој |
тију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им с |
показало као неко откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, ка |
живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање подмлатка...{S} И злобна завист, и очајна, не |
це, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном завеје на њега овај |
ве бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању тога <hi>непознатога</hi>, њега обузима нека |
сети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само з |
калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља |
ек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ј |
одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богосл |
с распредања свега, па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонти |
што друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} Али га послед |
Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> тренутак...</p> |
оз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе |
све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p |
су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива |
да, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја зау |
иво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му јо |
као приковани за место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ.. |
и, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га. |
р не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очекујем више <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Сврше |
ти разне положаје, који га у будућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, а |
игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се калуђериш !... сутра |
лушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је о |
мир не дизаше главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменути госту, да се т |
а литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступају |
ет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасну промену у себи, али |
и на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна |
лским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих |
заборавити...{S} Треба знати цело, као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S} У з |
Сад је друкчије одевена и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на па |
е му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</ |
што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Ми |
ико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једна за друго |
шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме |
гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично |
до !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити н |
сти, изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и оп |
и му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он ви |
се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронеде |
ала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb |
е вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у |
у, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капет |
крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпун |
а гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркћ |
олу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљ |
е убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајући често недовршен |
, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројним нов |
строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" />, у облику дивне |
рању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... |
стиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у ис |
возбуждаја« ...{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, господств |
обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S |
д се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим по |
ећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? |
.. промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па прене |
елу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је си |
ну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива де |
утуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се ј |
се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и |
писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног |
ришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад |
у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе |
му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно пог |
Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело ка |
очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широ |
о из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, |
прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мр |
а назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубин |
грмљаве.{S} Оне мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједн |
пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од к |
и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> |
у, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.< |
а.</p> <p>Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, |
и Никифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено...</p> <p>»И игуман ј |
виш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одгов |
обори главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако... промуца стидљиво |
дигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узви |
обожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њи |
че игуман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у нек |
обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко |
па као утучен његовим одговором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ |
урала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> <pb n="256" /> <p>— Тсс... дечурлија! одговори |
леду лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и |
рсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше |
ед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...< |
сницом, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преп |
лу, а млади старешина задовољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума из |
зивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кратког времена и Љубомир и |
стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па |
аво у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није мог |
из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> |
..{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта |
ти... ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћ |
. виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на лицу, који в |
убомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод |
лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекош |
живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни по |
</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеж |
е он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерских ћели |
>Игуман поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Са |
изину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед беше упра |
го некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мање |
каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љуб |
прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да за |
овек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и са |
затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} Архимандрит, у свеча |
ир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и исти |
а игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, |
е, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Мало |
еома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори о |
рстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај ис |
и се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} А |
ла монашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било испис |
ир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окрет |
{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава |
а беседа о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, |
е више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прос |
игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и ску |
а да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, ш |
у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, ос |
иру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже |
стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, г |
промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, о |
.</p> <p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Срби |
своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована |
е значајно погледаше и, самим крајевима очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у |
елом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хлад |
тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвије |
преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да му задркће широки рукав ра |
аблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишара |
оследњој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао г |
себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час |
е и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не м |
и, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим »залудницама«. |
кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb |
витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле |
фесор, гледајући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви |
бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ млади |
Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом |
S} Из његових потуљених, полузакривених очију, севнула би радосна варница, али се он старао да |
, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отв |
ржати...{S} Гомиле народа, закрвављених очију, запенушених од злобе уста, вуку везана праведник |
ађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са ст |
се игумана погледаше значајно и као да очима говоре један другом: »Мртав, није него...{S} Гле |
ом Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Те |
р гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нек |
мир, после овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољст |
рига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној д |
у се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је |
ила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Вел |
м...</p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њ |
. лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо намора |
но, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »а |
ласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} |
</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и |
да биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештин |
тешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове ре |
остељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаг |
b n="262" /> <p>Непрестано му игра пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} Мисли о друг |
— све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на па |
ш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се се |
о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући многобројне манастире:{S} Изређа доста |
на ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окам |
ла — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, |
цу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у |
ђе.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми пред о |
ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом |
ослушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, са |
пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна |
не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти уз |
, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, б |
оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стране какве угарене удовице, и оно препирање |
...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде |
мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Хри |
ну на њих, и као да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... |
двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су сме |
мислима, занимљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста |
на и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их м |
леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе шт |
кује побратим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном жудњом и ос |
А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што дон |
им штаповима.{S} Иза њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, с |
> <p>— Та-а... отеже Арсеније, севајући очима задовољно; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако |
ћи само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име се |
грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште Мирко |
трани шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после неколико добрих гутља |
огледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на |
ледаше...</p> <p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се |
ном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи |
сврташе око себе, старајући се да самим очима покаже друговима колико су му мили, јер не могаше |
чића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга новина |
гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загле |
ном главом и оним непрестано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се м |
зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике ги |
Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ва |
паваних другова, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађај |
е види, блене пренераженим, исколаченим очима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати |
ни се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како се црне некакви каљави дроњци на кр |
и се Никола, гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек |
ик, промуклим гласом, гледајући влажним очима око себе.</p> <p>— А вера?!... проговори архиманд |
зван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише необично...</p> <p>Побратим |
јим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, |
ма и гледајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n |
н ђачки...</p> <p>— Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </div> <d |
отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша наг |
ем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући у подруму истом кантом |
S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезари |
е враћа пређашње побожно расположење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се с |
овору, махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву в |
помисли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножни |
</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре бо |
царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно одговори досадном госту:</p> <p>— |
значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се госпо |
их узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> |
с — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушниц |
јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па после с |
му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по ц |
<pb n="105" /> <p>Гости заузеше места, очита се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед. |
га; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца глед |
молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Бож |
ни, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, В |
ело? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</ |
мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко |
уке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе кој |
ва иста кућа, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само |
аде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће |
дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже |
једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то С |
" /> <p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд |
елимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и огла |
манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је пом |
о Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...< |
о стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху. |
.{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочило ви |
гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ако смо п |
есело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући се пола |
она, кад је, пре створења света, својим оштрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му |
ме игуман, наслађујући се чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} О |
»папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му |
</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> <p> |
не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са |
е дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растера |
огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање потковани |
а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, није вајде... опет воденицу?</p |
и!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам г |
и чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види архимандритов поглед управљен |
осом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има доста, Вел |
еда да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила в |
керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи |
њих Василијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи |
јој опстанка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је сил |
е постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно одговори досадн |
ове, односно будућности »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију пос |
бру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи |
сја законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам ан |
анастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чи |
, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не |
и је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га ве |
а, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у |
таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, види |
рише тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S |
ила се, махнула длановима преко бркова, па само наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте које де |
авно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} |
увидео да наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чем |
погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што |
олико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} |
сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше ч |
ао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованк |
ци настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задирки |
му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, с |
ј казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чр |
мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, |
папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто ж |
.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија |
траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше тр |
е иде!{S} Ђаволски састављена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је н |
раш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубом |
шњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њив |
, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се см |
о лака заборава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светло |
обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну |
гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег |
да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати н |
ве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено |
х су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око вазда п |
падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!. |
чели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледао |
на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео |
а му.{S} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, |
ре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се |
« пред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поц |
рекидно у искреним другарским односима, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном т |
судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лон |
едаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у |
/> коса марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очи |
>Арсеније запрепашћено погледа игумана, па као утучен његовим одговором, обори очи, преви се, п |
нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му |
> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали |
ћ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на |
адржава од беспослице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају |
заман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p> |
n" /> <p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у др |
банче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава не |
дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и про |
...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну да |
путу неку травку, која није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не прола |
штенога«...</p> <p>Прва свештена радња, па све — против црквених правила!{S} Беше му криво, али |
јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, к |
као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> < |
отесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из |
уљем — главном храном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засе |
бао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са до |
све то запливало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, |
тва: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски сас |
: мало се што више спремило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обич |
..{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова к |
о како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, |
госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични |
то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао |
{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и сам |
ена муком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даћ |
и се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да ј |
се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да пос |
очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, |
пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> |
адње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цензор вели |
е беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је |
p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb n="15 |
грешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запи |
илка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме пр |
{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све сна |
p>— Капетан !... трчи...{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, сво |
истос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, |
ако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, |
веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде с |
.{S} Али дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао б |
де је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу |
мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приков |
се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и других састо |
и дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, |
м...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми |
. треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Ка |
доста добро најглавнији део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« ка |
} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и |
ра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувоп |
S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим дру |
рђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} |
а у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре нек |
<p>Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише |
са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива |
ако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се ка |
м корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сва |
е много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне. |
годно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче |
о врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу |
манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на |
али, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лаг |
дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мот |
свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му |
слио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђе |
ри у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки |
глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> < |
време? понови Максим игуманово питање, па одједном избаци: на входу, брате... на великом.</p> |
одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — п |
га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у дру |
замоле помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман в |
мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице |
ма, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... |
на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не зн |
им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној мол |
-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све |
а му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, |
н се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више пла |
сто, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, |
и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђ |
ошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искр |
Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштен |
рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p |
</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја < |
које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се и |
оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним просеченим путем на врх онога високог |
— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама су |
лики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно иш |
ако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дуг |
, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне |
га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени |
нас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклет |
ста прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у |
ећући се, застајкујући да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак говор о нашим мана |
а жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла |
могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е |
није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митр |
ди у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«.. |
ом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} |
најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> |
<p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерс |
> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све м |
Иза њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} |
сао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и ве |
рих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког бел |
ци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за |
а није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи |
и: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, |
евку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве. |
читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво |
вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за |
сваком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена ком |
која Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару о |
то да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је пом |
не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир |
нешто живо објашњавати или доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да же |
је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо |
дари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли ј |
јке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови т |
Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и з |
р не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ |
м сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дру |
а у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Су |
не претерује сувише у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, |
ом страх од неизвесне скоре будућности, па обично, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом |
шило... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између |
p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир |
у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, при |
...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја |
каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију |
нка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p> |
манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S |
ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Са |
У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по рамен |
тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјајкују својим младим неразвијеним лисјем, |
} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читајући их из |
вратнице...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Те |
или љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о путовању |
једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе |
оћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ у |
е овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа. |
ан поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин г |
и затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне |
.{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; онако исто да п |
д престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, |
и нераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа |
} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, с |
све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо ст |
вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после |
му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце |
Све мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— |
ио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго |
мо зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, бр |
<p>— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад |
кве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је |
хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него |
и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми с |
е како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, ал |
ја, неким веселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћућ |
а Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је |
и никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb n="115" /> обојица држе у једној руци велико пар |
молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи |
си то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу о |
опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини м |
»ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p> |
ца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Ал |
ило; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При ово |
говори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А |
им џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесм |
ном репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке многе а веома потребне привремене огра |
у газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља ву |
крвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге |
другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке многе а в |
је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, |
у, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне о |
Шумадији својим »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Т |
еко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока |
, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части |
запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио |
Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу... |
тници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се |
ако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео је к |
ка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механ |
е неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте |
ко време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је |
нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе |
же више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчани |
еда смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... |
о се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се |
вота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам |
е ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем ус |
се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад |
о ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" /> сад... свеје |
... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и т |
Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одјед |
м.{S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Па |
шник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и |
орио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица |
ца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане бр |
ресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— |
вољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа |
у се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда |
зденутих <pb n="11" /> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћ |
...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове |
p>Прота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при с |
ају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> |
пом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев |
ко се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не п |
<p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а |
дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се н |
!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети прав |
знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> < |
аде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-х |
ио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде. |
тио...{S} Све се распасало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p |
ло од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мок |
на женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!.. |
устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и |
ико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева... |
и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да |
ослушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... треба... као браћа! прозбо |
и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери |
сећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га |
стиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега... |
је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабрен оваким мислима, Љубоми |
лакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни |
/p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо зајед |
/p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо- |
она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и |
абуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одг |
рочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на се |
види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души |
ачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, отвори |
етозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{ |
од, није чудо!... одговори архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињем |
погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</ |
урише брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не |
ри.{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одг |
механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта |
} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупр |
госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума, у сум |
но беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био до |
убомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ дв |
е унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, те |
јпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише |
зи да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, о |
.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, |
} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чо |
!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и |
ладе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са т |
еко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путн |
же га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде м |
, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S |
животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се |
светљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разу |
ну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? за |
и се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана та |
у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса! |
е његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И |
..{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не б |
: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда починио. |
од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После неколико минута |
пљених уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се не |
аних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа |
буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде панд |
мир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета |
едини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; ус |
друму, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај го |
о...{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p |
у и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши с |
за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цел |
уго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејућ |
игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли |
</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и о |
S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго.. |
и умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише |
ед мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја ле |
рају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом |
запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се |
ге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођо |
ваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?.. |
а Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, |
едомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по |
ад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то |
а печења: прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом до |
Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да |
молио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради св |
ад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у |
/p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, која обеђу |
..{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз ње |
ти о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се ш |
чему...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стиг |
о си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете |
Тивејски...{S} Тимотије Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, |
ако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Васи |
: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После |
ир.{S} Нека вам обећају владичанство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... иг |
гматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох |
пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После |
су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико тренутака како изиђ |
прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љуб |
мрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набрано сме |
азда му остаде задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела. |
или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад на |
ницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голу |
ећ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од ис |
амо колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необичан, нељудски по |
ренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни н |
читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди |
...{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не |
»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави |
ац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опе |
p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>К |
уци игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игу |
> живота, какву је славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Тивејски...{S} Тимотије Пустино |
да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, ко |
д света и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... л |
ин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне б |
м где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мисл |
, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, он |
едом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} |
оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје ј |
зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и в |
моју собу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} |
то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити |
би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, |
су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следу |
еограду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је |
у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу т |
, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, |
ветозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим |
та, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учини |
која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима |
очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уз |
спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу поко |
еди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А |
; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри |
ити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне б |
одњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи |
пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир с |
много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>После неколико нед |
о у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, |
љно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до |
сеније с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо им |
ља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трав |
пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где с |
»Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све ње |
ти — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не м |
кола — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова |
е гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца |
викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зн |
ако да овако остане једнако...</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што |
већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам св |
нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p |
и то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка м |
у.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви |
та Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да у |
братији ову последњу околност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је |
и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и поб |
:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} |
ше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S |
> <p>— Како... докле да живиш?</p> <p>— Па, једнако!... одговори монах, гледајући зачуђено стар |
S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући |
пом, проба да намести платно преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рам |
рке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.</p> <p>— |
ли своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стаја |
у руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или котарицама преко рамена (како је чему вре |
еонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан |
ији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање |
ну.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку |
; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја |
p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, повр |
вите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем |
.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго |
ја!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво в |
догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а ова |
...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> |
S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима н |
ј <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пр |
, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу полов |
је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да м |
сли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући п |
о! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! ре |
ити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а ост |
се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад |
себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треба знати цело, као »оченаш«...</ |
давања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из |
III</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш |
онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n=" |
им ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казуј |
зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и |
ебео просед калуђер, са великом шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S |
олико пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема из |
да, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све т |
и, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не! |
ету.{S} У великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан де |
прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуств |
ебама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, |
ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје |
} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађа |
отуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све при |
еразвијене маште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то м |
ђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистр |
S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња. |
гов Маљен...{S} Густа, зелена, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, |
као и посланица <pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Гос |
ета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом младом кожицом, испод које провирује |
<p>»Свети Пахомије, Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте |
славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Тивејски...{S} Тимотије Пустиножитељ... па она дв |
...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— |
у...{S} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га |
камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна |
уња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледа |
адика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно |
да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса.. |
уседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечк |
екоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су м |
ка жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Мах |
стим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} И сам |
усти мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> </div> <div type="chapter" x |
вака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуч |
дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, |
ао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, как |
пла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усамљена путник |
ан махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или |
арица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... глед |
узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, |
Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> |
а се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бом |
да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> |
да је кошуљом нешто лако закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотр |
ије плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда вел |
а наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о њ |
нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим |
...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена з |
ом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и прити |
това и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе но |
ад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром |
са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео б |
едно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно ш |
а!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они |
ао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну главом са одобравањем, и у о |
дело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Х |
} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прст |
неражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} Од |
и попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће |
н.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стре |
сти на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је |
ави професор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се сам |
еремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23" /> |
При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »гос |
спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) пра |
последњи залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуре |
лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потребу, која изазва појав |
умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, |
а окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незграпним |
... новајлија? запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим |
мир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:< |
настиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се само весело и блаже |
ди да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забр |
прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> |
дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа |
ле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још г |
кога већина гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре м |
S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сав |
о што је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећ |
оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, и одл |
ечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто |
љу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја |
неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго пророка На |
ручује архимандриту, да посвети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изјављује му да има |
стима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније« и »п |
ахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затво |
м му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му ка |
тва немају.{S} Али је газдино око вазда пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шт |
строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у |
рски живот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година кал |
дите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиван |
домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у ку |
ше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек? |
n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом... вије, вије, вије... |
одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он |
Игуман Успенског манастира, са иронично-пакосним изразом, подмигујући оном другом сабрату, смеш |
оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад с |
, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог <pb n="13" |
ад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира |
омиљени посао — врћење главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се |
се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш са |
окрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као обручење великог и анђелског образа; да се |
„велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу св |
таница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ћ |
у, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак |
а правила монашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове бил |
парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се запис |
{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изнен |
>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да пров |
оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме |
а-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по |
причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испри |
ло ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром о циљу ж |
рам... мудрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... мора да |
и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни |
кчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе поло |
во?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га |
гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »П |
ну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши |
<p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем нек |
па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навик |
еда око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике.. |
прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном га обузе исто о |
и му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова места долећу некакве друге — нејасн |
рила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је углед |
чима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу п |
него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S |
каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно и |
снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова |
он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А моји |
глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — за |
А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад сти |
ти мени... игуман отеже, састављајући у памети питање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су зн |
ери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања |
о из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто |
малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</h |
але, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, нег |
алуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски баци око на д |
ињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам никад био у м |
оне промене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћивати тај ду |
сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... т |
н не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, ј |
а је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} Некакве нејасне, оделите слике ноћашњих с |
и, чумави малишан, у масној, потпасаној памуклици и шареним накриво сашивеним »лажигаћама«, од |
отов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из гр |
, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштријим гласом — да ли има места и за нас, и ак |
твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорн |
а никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеј |
у, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме з |
ита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвиј |
капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов |
јаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа пу |
" /> отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капет |
ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> |
вија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква |
и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров м |
трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да |
ад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, нат |
кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S |
на, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог одједаред престаде, чега се он још виш |
ра.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— |
мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила! |
-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и |
ог тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на св |
м — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће |
, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли ви |
у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви |
обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуг |
но, не гледајући га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у св |
ама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаш |
ој нејасној тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} П |
од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом |
м.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљн |
/> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да |
а кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд ок |
кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, |
а и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици |
е главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица п |
не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу |
ад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, та |
м крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије се х |
ом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другар |
Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илу |
ност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.< |
коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, |
што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ниш |
глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке |
ло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим дивотним |
штенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записив |
еримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако |
ан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је |
њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући на |
е створења света, својим оштрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и ње |
манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те мана |
монотоност какво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна |
добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Пр |
<p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још.. |
стир једне године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхода цифра судски |
ако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичиш |
p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека |
овоме послу, момак.{S} По манастирским парохијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом прат |
ење водице по селима!{S} У свештеничким парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђ |
новој основи и — одузеше се манастирима парохије...</p> <p>— Попови нека попују, а калуђери у — |
и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Ј |
вао колико <pb n="88" /> чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у |
пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђур |
ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници једна |
цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који су давно преотели храм (због |
пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде се последњи све |
ава над селима, манастирима остаде само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрег |
авити.</p> <p>Љубомир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш. |
у.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} |
преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : рук |
живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијугави млаз |
резерву, док другом руком приносе друго парче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим |
аче, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у |
5" /> обојица држе у једној руци велико парче, резерву, док другом руком приносе друго парче ве |
.. свршио сам богословију... зарадићемо парче хлеба.</p> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, |
ла се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено.</p> <p> |
ир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, |
ли знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане |
града.{S} На малом, минијатурном, белом парченцету хартије, са познатим му крстићем на врху, на |
да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотпадала, темељци поизвиривали и почели |
стима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи |
ајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса...</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S |
и, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глу |
ирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде н |
мирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо |
и на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером |
душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} |
их врабаца, и другу од канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је |
самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: |
Тримитинског пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чув |
на ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и н |
изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђош |
ати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном сваког манастира, па другу, ко |
старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} |
друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онд |
з које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А толик |
њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица, која сањалачкој души улева |
не, простора, светлости...</p> <p>А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у гл |
необичније...{S} Преко свега се навукло паучинасто покривало лака заборава давно негледаних сли |
д очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себ |
низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што л |
.{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна пр |
не гледајући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и сви в |
од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја |
ље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> < |
е врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући ли |
јком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову циц |
<p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треб |
мро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле с |
..</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбин |
о двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пу |
нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, |
ресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благо |
веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући |
...{S} Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима хра |
Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, ре |
туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко ј |
им зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га |
<pb n="123" /> запиткивати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш |
вако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окренути први гла |
S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свеш |
држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се |
аши <pb n="147" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све го |
Богом створеног човека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло |
и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница је последњи авансман ђачки...</p> <p>— Идите! м |
икола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, |
нуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, ко |
јих владика и других знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислушкивати шта се чини на пољу. |
пет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капе |
а игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то само између игум |
а се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} К |
чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«.. |
и) некакав староислужени »чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачуна). |
раћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облећ |
о сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мис |
ким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опа |
и, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре други људи и чују се друга имена. |
гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, |
ђери осете друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Криј |
вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово мно |
ратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеле |
дсјајкујући према сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведр |
па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од |
, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир |
вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S |
Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у живот |
поновише све малопрешње слике весеља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се к |
т куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше ли |
е ређати најслободније шале, доскочице, песме...{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да |
кви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али А |
е већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда ч |
це...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p |
пустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки по своме темперам |
послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна |
о, тихим, лаганим гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворити, проживех мој |
сетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдн |
у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким |
и жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кратког времена и Љубомир и жен |
ури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у ње |
} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је |
аком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена комиси |
рипаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне |
<p>— Оче игумане, кажем опет: ово дете пет дана није ништа окусило и донесено је мртво у манас |
огао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, ос |
од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не свр |
сом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз |
часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутрос му јавише из крајње |
на, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у рас |
о оно осећање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу посматрао службу митрополитову.{S} Прође му н |
нимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир |
есетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда по |
длазе, и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пун |
це. . .</p> <p>За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професо |
ије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} |
г, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Зла |
реди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смеју |
аширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужа |
имир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах |
је ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се |
ко пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по |
крају од пећи, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p> |
па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком о |
оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од |
{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, з |
је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је ис |
оском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није по |
била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и |
крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим обичним равнодушним погледом и загледа се |
дао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — о |
вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S |
и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна |
одитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштен |
адају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа |
очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање и прави детињи неутешн |
у сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореметише му досадање одушевљено-побожно распо |
колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, |
шеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њег |
ижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као права цркв |
едино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим заветима, кад се |
> <p>Кад је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак |
доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај |
заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради |
омукло урлање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом |
а побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније |
престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} |
лао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Вр |
средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело жубори, |
који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им ти |
Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, о |
а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} |
крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на |
се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игумано |
ки судови са читавим »кршем« разноврсна печења: прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и п |
гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb n="115" /> обојица држе у једној руци в |
еш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори она једн |
четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади |
су толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге, скинут |
је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене мараме...</p> <p>— Ене де... везени мар |
хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ниш |
тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, |
о себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не б |
ако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да |
ди у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли је.. |
њиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе...</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по |
ор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у сусед |
есело, и опет се <pb n="231" /> настави пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва ј |
х, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас |
одина, <pb n="141" /> после једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу |
отара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, |
волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш. |
е сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, |
, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p |
до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а |
о к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, рад |
> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући тет |
/p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку |
на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игума |
. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>О |
које болести, он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за ран |
кола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасв |
авуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена |
ади великих, средњих, малих...</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота |
је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, |
ађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију мн |
ва подолазила; сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији |
је се подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сун |
лако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} |
разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче |
се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако |
раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити ц |
..</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као да се предоми |
словцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је там |
им »кршем« разноврсна печења: прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са румено |
лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... че |
сникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само |
готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црв |
ајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га |
онтије се најодушевљеније, као ’но први пионири хришћанског аскетизма, предаде строгом и тешком |
естолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да |
.{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на |
не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих |
а.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} |
х, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, |
, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и лепрша његове меке освећене власи, а он дочепа |
отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, пис |
стара знанца...</p> <pb n="254" /> <p>— Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} |
вој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архима |
о од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећ |
ма, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мисл |
дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој необичној побожност |
за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста других радо знаних вести...</p> <p>И с |
е написано најозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и |
обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви не |
рлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На |
ћа, не разумевајући завршетак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...</p> <p |
младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, м |
м паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи поде |
а, незграпно израђена црквено-словенска писмена као у неку светињу.<pb n="126" /> Стаде преврта |
} Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим |
.. запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта |
{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на саста |
ом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови |
глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га ш |
повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује архимандриту |
ђује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њ |
говори смешећи се иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој вла |
а одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да |
итање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица |
словенским словима.</p> <p>— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад |
и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм |
ац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писмо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то знаш? |
рочитај.{S} Видиш да пише: <title>Свето Писмо</title>, одговори му сељак, претурајући листове н |
таде још брижљивије читати <title>Свето Писмо</title>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је |
p> <p>Једаред, претурајући <title>Свето Писмо</title>, загледа се у »<title>Пјесму над пјесмама |
уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето Писмо</title> прочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то |
створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не |
стајало је лаконски у томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаш |
штају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, |
у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што |
је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв |
асију си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсеније.</p> <p>Леонтије му осмехо |
Никола наказива.</p> <p>— Минералогија? пита Љубомир сагибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-х |
..</p> <p>— Имаш ли, море, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу |
осле тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ћ |
истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} Ко |
баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и оч |
та веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестр |
— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... |
, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умре |
<p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... како ко |
118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у њег |
к.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тр |
ељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно мла |
оровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стричев |
...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви |
Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити |
владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци м |
ана, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, нег |
а, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим |
екадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, |
занимљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је о |
а има дете одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило шко |
азио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одгово |
ећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{ |
лас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици от |
, а <pb n="138" /> није да је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лека |
него њена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па и |
и хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да |
себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који |
ли.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући погледом околину: шта се то збива?... шта оно |
рмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нић |
у, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код |
школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и ц |
глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да |
о...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Оп |
опет поћута значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачке одговори, па ућ |
краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако |
</p> <p>Архимандрит настави редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелс |
им ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{ |
они, уредише се многа црквена практична питања на новој основи и — одузеше се манастирима парох |
оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији |
ош једанаест дана, израчуна Велимир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.< |
..</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљн |
... игуман отеже, састављајући у памети питање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да |
уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими старешинство, Велимир |
..</p> <p>Леонтија изненади и збуни ово питање.{S} Он је мислио, да је владичино писмо од тако |
Он уздахну и хтеде пропустити игуманово питање, одговарајући му <pb n="164" /> погледом, који ј |
— У које време? понови Максим игуманово питање, па одједном избаци: на входу, брате... на велик |
гледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?< |
и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, п |
јајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му.. |
> велике гимназије!«</p> <p>А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге профес |
..</p> <p>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор |
ао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види архимандритов поглед управљен на себе, али |
кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједе |
се другови у манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манасти |
а је овог тренутка више интересовало то питање, него догматика.</p> <p>— Клисар, брате! узвикну |
је га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар |
ј нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, |
иви и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n="156" |
ним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те при |
.</p> <p>Василијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај н |
е то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си уч |
га туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом на |
, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издр |
м, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања |
ој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p |
..</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном до |
, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{ |
што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубом |
="174" /> онако »испод жита« да наставе пити досадање вино, али их присилише на поштовање већин |
дити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изн |
hi> започињемо политику, кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.</p> <p>Од г |
ђу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим други! |
ко одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ват |
н, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно |
е, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него |
ма; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело |
безазорних, добро наоштрених за јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди |
судова, препуних јелом и <pb n="229" /> пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изне |
обична, искривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Василиј |
цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час |
фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда |
ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <title>Свето Писмо</title>, одговори му сељак, пр |
прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије. |
орази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј«...</p> <p>» |
како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: |
и!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па |
Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, |
е, како му његово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после д |
ос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена веселим гласом.</p> <p |
{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас дес |
, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за ду |
и игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана науч |
уд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде се |
рага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зн |
title>, загледа се у »<title>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на н |
ето Писмо</title>, загледа се у »<title>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на другој страни |
рте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче при |
им подсетити на своје сањалачко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а |
а жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеле |
најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се вели |
д проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чис |
вих осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је |
агледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепер |
прави живот...</p> <p>А весело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста |
на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као |
Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовим |
жу величанствено у високо <pb n="34" /> плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугл |
"4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, исп |
о остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га п |
о тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђе |
шћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опаране са старе ча |
те и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки |
зва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, а |
занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора |
врши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља старац |
ире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамење |
днаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затварачима |
усправно прилепљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се разв |
а кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати ка |
зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола у |
дупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега |
они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, с |
ламена, што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади |
на, страшна мрака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се прев |
као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена ж |
црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго говорио, к |
еливање посетиоцима, осветљен слабачким пламеном воштанице, тако слабим, да не продираше даље о |
рајићу његове душе, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бит |
ним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и лаг |
атворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномерно дисање успаваних дру |
н осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> |
е мене!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисави |
ршење некаквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава п |
и цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, п |
вина? гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Беог |
га, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а доле, поред |
а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кр |
линуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подиг |
еду...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се од |
е стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладн |
шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне боро |
влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима.{S} На први звук звона поустајаше |
облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху |
S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <pb n="3" /> га блага смолас |
алуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов Маљен...{S} Густа, зелена, кит |
очне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве ст |
о-преплашеним, осећањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у м |
учи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћ |
ање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крста и његове р |
{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тел |
љује му да има нарочите намере и велике планове, односно будућности »овога детета«, па му препо |
{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави плано |
а дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш |
ти: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он м |
глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућн |
и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаћ |
> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, а |
орастао великим стрпљивим иноцима, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу о |
вци су препредени...</p> <p>Архимандрит плану и викну гласно, не дајући игуману да доврши:</p> |
ико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескори |
..</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледа |
где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пре |
ље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши поса |
великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа с |
вет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су |
аве воштанице, изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима |
увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђима виси, непомичан и св |
не.{S} Кроз шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у |
на и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па |
игару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи в |
, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто |
угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуч |
рске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} |
ад жене на перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гл |
луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њега па, напослетку, остави све и оде у по |
S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n= |
не, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође |
ве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филоксером вино |
о сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекош |
/p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави га св |
сла!...{S} Завист!... заврши отац Сава, плаховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо |
уд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира; јутро |
ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и |
Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови |
тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо |
о, горко јецање и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна сл |
/p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина а |
дављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неки |
не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао б |
<p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива |
а изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, |
једном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Ж |
<p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину |
>... биће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, ш |
ао да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма у |
е ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће |
ебе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младић |
} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржава од бес |
е настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месо |
је је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а по |
манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим други!...</p> <p>— А |
/p> <p>— Умро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, |
е од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, али је он одмах одго |
S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: »Наше је ово огњиште!. |
, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га |
мисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; |
даћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.</p> <p>— Нећу... немој ти мене! |
ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од к |
бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаш |
!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим ш |
ићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело с |
<p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брз |
.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гла |
падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> <div type="cha |
си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа п |
дике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одл |
е смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу ча |
се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут преки |
успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S |
авом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра |
се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му п |
орим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако у |
а то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Како би било |
а...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је |
цама, кућом и често представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то |
омешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама |
оспода-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају |
ги крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, јед |
бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му |
напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, и |
к тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, дивота |
седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јас |
...{S} А по стричевој <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и |
} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрај |
помаже ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора.. |
почиње наређивати полицајац.</p> <p>— И пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота. |
ане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурња |
ди онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се... |
, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, |
тна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи х |
крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као |
м главом о <pb n="236" /> хладну камену плочу.{S} Одједном се умири, постаде непомичан и неосет |
манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоде |
Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и приста |
млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољ |
е обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћути |
везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: » |
преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегун |
на на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те |
нпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Пр |
ју немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наук |
ава још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у последње време обичају, сишао у подрум, |
шта до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у моли |
ројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом |
инио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору.{S} Луб је гот |
разноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некак |
асте руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе |
о селима!{S} У свештеничким парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако |
скривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута млечно |
Архимандрит настави редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског обра |
</p> <p>Часови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, |
ешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и пр |
удаљено братство. <pb n="188" /> После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског |
ено правило...</p> <p>После две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије прими управу манаст |
т, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли ј |
речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значил |
бично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по к |
Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне |
ак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то |
коло њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу. |
, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одјед |
ајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито међу женским св |
о-романтичним околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пош |
еђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од |
ома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... н |
ети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима п |
Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београ |
е је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто н |
има својим последњим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна |
е праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне ил |
..{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, о |
чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да |
} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље |
крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, |
ећим задовољством седео, мислио, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} О |
иједан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословац |
ного о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је зад |
стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, по правилу, учини »велико метаније« пред дверима и пред |
бле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступ |
ко сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Ста |
вице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли |
непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролаз |
беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџ |
атима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују |
гунђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен д |
г из младости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жуд |
тиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него |
<pb n="258" /> овом усамљеном дивљином; по ливадама чупкају спржену траву кржљава говеда и једн |
ње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него |
укуруза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Ст |
згледа као да му није баш до јела...{S} По зидовима, испод икона, исписана главнија правила мон |
задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> |
о обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела |
ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих |
ему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирским парохијама разиђу се сви калуђери, са о |
па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: |
јући се, старији од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да су га спопал |
ше, његова другарица, Мирослава...{S} А по стричевој <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па ч |
и и — предаје богословску науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се пра |
ле овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Г |
викује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешт |
им ручицама, мекушно новорођенче, да га по православном обреду крсти »погружењем«, ухвати га ка |
еник тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, див |
уша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он к |
ан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим |
дурну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и доб |
коли.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> |
случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што |
ливада и њива.{S} Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе |
ује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чу |
нтије, поштујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрад |
рошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног |
{S} Тетка, како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретн |
а и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n= |
едина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним |
е добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у с |
и или доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{S} Неко |
жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филокс |
нчеву, која је прснула густим млазевима по зеленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p |
јући се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница је последњи авансман ђачки...</ |
е, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n="42" /> <p>»Цензор... ја |
беже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књига, разгледати урамљене |
а постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је в |
лудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се |
и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архимандритовој, предаде Арсенију кључеве од с |
у, браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонтију«: |
сна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљи |
се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику |
{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у жи |
..</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних план |
потом се имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице из |
ољан Василијан, чешкајући свога љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор. |
и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека из околине...{S} Обелоданише се нечуве |
а, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кин |
е он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Д |
ену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, не |
то им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је |
е шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана |
аме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па |
а...</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, |
</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у м |
паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, |
владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хл |
и стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!. |
, краћих ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одр |
тео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов |
ружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здрави |
алуђери осете друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} К |
0_C19"> <head>XIX</head> <p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у |
ана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује |
такленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе ус |
ише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана |
ди.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет |
рвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филоксером виногради ст |
ају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини |
нитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлач |
рета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намешта |
{S} Посматра редом старешине и калуђере по манастирима, и долази до закључка, да је његов манас |
ка беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, ко |
идати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање и прави дет |
— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур! |
еде, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће д |
>Василијан истрча напред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... |
ачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{ |
} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Н |
написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, |
ше се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У том на |
, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведрина |
в велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонти |
није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким парохијама, по једном селу |
кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово. |
, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним инт |
лећне кише...</p> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога |
Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, до |
прешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћ |
ила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по избушену крову прелива се беличасто сива маховина... |
јвише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче други |
за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али про |
е да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страш |
ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велики је зор био, који га на |
гледне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно |
..{S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, |
једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи провод |
ра.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одб |
о, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p> |
он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори блажи |
те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ов |
{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за с |
росто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су |
, песми, игри, свађи... наравно — сваки по своме темпераменту...</p> <p>Један професор изговори |
унце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је пресп |
вало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање |
манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад ч |
а нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвож |
вета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} |
омир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} |
о видику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице |
сени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или новембар |
јатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли |
е тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво ок |
а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким ос |
леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{ |
а суху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту ча |
у, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима п |
ну велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју оми |
ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по |
уче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне |
е могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, |
<p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак своји |
везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хте |
уги!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш све... и ако с |
веника!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да |
овору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење. |
.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Це |
де је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту онако, како обично разгледамо добро познато |
Василијан нешто весело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине |
јлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео гу |
ба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ништа окусили, па зар не може и о |
{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа ш |
уште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом к |
{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држа |
отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег г |
има, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S |
дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се |
е друговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> |
} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло од |
Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист... |
хојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачис |
жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао |
S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, поглед |
луђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу |
один«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену |
е детиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи |
ло да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобн |
калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило...< |
>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубом |
црквена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на више, гледајући у таван, с |
ло...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без |
е!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаш |
х речи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, до |
<hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и |
м ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ри |
" /> ово игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ов |
.</p> <p>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и он је напр |
и прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="138" /> |
мазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни |
е био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} |
, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује |
околност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више |
иста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери чита |
<p>Јасеновац је брдско село, разбацано по косама горостасних, густих рудничких огранака.{S} Ле |
ога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се с |
но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занес |
се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, |
дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону |
, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир |
ог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташн |
а за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца н |
> <p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по |
/> <p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави |
ече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по не |
0_C21"> <head>XXI</head> <p>Архимандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владич |
ад добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури |
{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калу |
Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовањ |
о с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћ |
се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују |
p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, < |
говом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одеље |
ча-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зо |
.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво |
— да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град |
и се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па с |
ишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, к |
о...</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу |
сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чуде |
мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити |
да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не прим |
о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом усамљен |
S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb |
ишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што |
анастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га п |
S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, |
са, објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која |
о знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и ст |
тара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а |
<p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и пра |
нешто око ватре намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, избрисаше бркове — Василијан само лизн |
при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладов |
м његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> |
није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи пл |
»искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав |
, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допир |
« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједно |
ид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жен |
онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве глав |
мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на вр |
е одобровољили, раскравили се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од |
да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху <pb n="174" /> онако »ис |
то стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира |
гуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим то |
де да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код вратница сачека |
<p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати |
ано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећа |
е и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени |
се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смех |
давно преотели храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква |
узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухи |
ве као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово р |
а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати |
сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном б |
екам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па ба |
веома учтив, послушан <pb n="146" /> и побожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има |
огу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</p> </div> <div type="chapter" xml:id |
нуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, посл |
ије заиста постојали, или је то обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише јед |
новембарски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја има |
p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све тамније сл |
тним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај |
02" /> томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешт |
бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљ |
а, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници... <pb n="178" /> кад већ нема кога |
а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањ |
ије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, о |
велики светитељ?...</p> <p>Са великим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се |
/p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом од важности светога |
сврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући |
иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свешт |
ају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење, у очима се све више губи онај обич |
краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је |
у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{ |
луђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која држи |
ћини, пореметише му досадање одушевљено-побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један |
ични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p> <p>У вече, кад обузе |
Даље, нечастиви!... узвикује младић са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи с |
лећи очима на младу прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, |
ало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овак |
нигда није могла угушити његова урођена побожност и скромност, која се вазда јасно огледала на |
е молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он |
није особине старе српске куће, убијају побожност у народу, служе као легло...</p> <pb n="177" |
а, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да |
ивајући сав ужас пропасти морала, вере, побожности...{S} Говор беше тако изненадно-страхотан, т |
владици о Љубомиру, о његовој необичној побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на п |
шити намеру монашког образа... остати у побожности и чистоти... одбацити старог и обући се у но |
.{S} Читава књига!...</p> <p>Са великом побожношћу и страхопоштовањем младић намести црвену, ма |
све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> |
<p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега.. |
му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасе |
џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после |
учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излива. |
ућанџице, председник, учитељ, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игумани) некакав старои |
м, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако |
набрекоше, набубрише необично...</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игу |
да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је би |
ко теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнп |
жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} З |
ије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси з |
астирску, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, прев |
а у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестрама.{S} Његова раздрагана, мека |
се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну застарелом |
детиње нејасне идеале...</p> <p>Србија поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у другом раз |
м очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена т |
мир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тих |
«...{S} Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n="197" /> поплочаног |
како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> <p>— Место... |
анке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, |
сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пи |
и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом марамом у накрст преко груди, |
у је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...< |
луђера и сахранише, увијена у рогозину, повезану на три места исеченим крајевима од мантије, у |
пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена |
тиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце с |
у.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако |
изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегств |
ло, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од |
ошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги поверљивом мимиком, осврћући се бојажљиво, прозбори:</p |
планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шум |
шњих манастирских добитака, а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је било готов |
ви многобројних светитеља и праведника, повешани у разноврсним рамовима, без икаква реда, по зи |
... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића...{S} О |
есвесно, блесаво још ово неколико људи, повика им:</p> <p>— Лонцолизи!{S} Манастирски лонцолизи |
ли сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се положи на св |
е се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— |
мане!</p> <p>— Погрешило дете...</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџ |
гледајући је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад |
ени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и |
ким гласом, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, м |
мна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и про |
ило зло, једног пролећа удари страховит поводањ, засу све манастирске воденице, а после неколик |
другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што |
и сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељц |
хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не |
подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та око |
е изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота...</p> <p>— Д |
кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега |
из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— |
мади сира...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да по |
..</p> <p>Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео |
риснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— Миро!... |
уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи га на једном |
тна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} А хаљи |
важније...</p> <p>Једнако га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или заним |
а гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на |
>XXII</head> <p>Јеромонах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике |
них врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кораком, разгова |
о кљусе; детелиниште зарасло аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије |
омне градине манастирске са разноврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана |
е жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, |
кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ с |
: ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Паж |
ђени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму |
мишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око ње |
огао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговар |
не размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... отвара |
ла цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која г |
одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је д |
— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прст |
<p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара изиђе и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима |
искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији бе |
оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а М |
аде стакло друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и, значајним изразом на лицу, прошапт |
тиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирни живот...{S} Друга година, услед великог |
од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које |
ад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, о |
ви се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа |
е, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи |
шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он ра |
ом руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устан |
оштро, јасно питање; види архимандритов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега |
пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну |
учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој |
?...{S} Максим опази необичан, нељудски поглед председников, који га сече као сабљом...{S} Чини |
ма, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« |
очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет!?«... с |
у... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... мисли Љубоми |
во тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на |
ве исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољуштених зидова цркв |
о страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише с |
као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК |
обри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуш |
се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко |
и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је |
и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све виш |
неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на в |
ене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погледа чудновато, готово прекорно, јасну и топлу светл |
липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb |
лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљ |
очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p |
.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишараном куп |
нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо |
дине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти та |
ја се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дрем |
та...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стид |
певају као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо |
аднео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена |
снажна пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и о |
и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одј |
у.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како кр |
во, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: ко |
та има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> <p |
и му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му пол |
ћи? настави професор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, ил |
p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну |
ти, јер њега неће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нем |
е имаде за њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љ |
своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља |
ма ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронично његов жути капут и некакву извешталу ш |
ко усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> < |
женском — <pb n="86" /> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог ње |
сени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како |
удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде |
треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену породиљу, |
Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чиј |
м«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које |
да нас не види нана?</p> <p>Љубомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако вис |
перио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око н |
з свега што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p> |
>— Ене де !... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарски.</p> <p>Од маљенског д |
ле два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, оча |
јући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже пра |
добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело ли |
?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у |
ети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... н |
видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, мали |
оље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапато |
p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до |
..{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако |
пљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак |
с... дечурлија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— |
<p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим |
се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко вл |
еницу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много н |
овуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване го |
слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. |
ила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучн |
н дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед |
ира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажм |
, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му з |
студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песницом, и наједаред за |
уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p |
чица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с ј |
д Максима.</p> <p>Арсеније запрепашћено погледа игумана, па као утучен његовим одговором, обори |
к.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опаз |
таде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} После стаде својим суседима нешто живо обја |
ратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа домаћинову босу ногу, која није била чистија од |
и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а |
, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајућ |
p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-х |
алепи масним одговором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји неп |
рет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, отуд од реке, заг |
S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Анто |
а...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, који су могли чути одгово |
се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, |
оред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова сусед |
запеченим уснама бониковим.{S} Љубомир, погледавши строго игуманово лице, послушно испи ракију |
ир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и л |
а и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оц |
али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Василија значајно.</p> <p>— То су, богме, п |
... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све ст |
и сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна. |
гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да с |
шен, и кад год би га игуман испод очију погледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} |
? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p> |
ше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игуманово п |
аше, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице бе |
омирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубом |
оверљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре један другом: |
и господин, кога већина гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели. |
такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад д |
што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим крајевима очију, насмешише.</p> <p>А |
и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекају |
арију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројних светитеља и праведника, п |
ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... |
лико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему н |
дговор, па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> < |
Као да није ништа ни било!{S} И њихови погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обичн |
питање, одговарајући му <pb n="164" /> погледом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« |
ући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђам сво |
говори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! пом |
онај варошанин гледа зачуђено, питајући погледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај |
пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојне редове пуних бачава, буради вели |
дајући га ђаволастим, немирно-смешљивим погледом.</p> <p>Љубомира увреди овај тон разговора.{S} |
ореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође пред механу с намером, да |
а заврши говор тако слатким сестринским погледом, да се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, за |
ије не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> <p>Калуђери, Вел |
, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена лица, после овога прегледа, гла |
аквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа. |
као окамењен, са бесмислено управљеним погледом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на по |
оним истим, урођеним обојици, потуљеним погледом, обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара |
е преплашен монах, гледајући окамењеним погледом како се претура и спада слама са њега, како шу |
игуру Максимову, са раширеним уплашеним погледом, како испушта последњи дах...</p> <pb n="246" |
Владици мило; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{ |
9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журним погледом, превртао је прве листове, на којима беху »пре |
ајеве пећине сасвим обичним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загу |
забезекнут, преплашен, са блесаво тупим погледом, Максим, пружајући револвер у целу групу одјед |
стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игр |
, гледајући нејасно влажним и блесастим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице |
гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошља |
очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом оборе |
е главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост |
и...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и хитао п |
>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени |
је јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашње |
је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} С |
ипадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја |
стаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, п |
к као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију. |
таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, архимандрит наслони књигу и с |
ти.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се |
одређен месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где |
м несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу |
тављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</ |
ваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од |
ушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разу |
овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац баш сад предузео после |
је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике |
че!</p> <p>— Господин-игумане!</p> <p>— Погрешило дете...</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, |
ити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за ба |
поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична |
еда се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како б |
а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда снажн |
аповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као да га |
<p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не |
че, да га по православном обреду крсти »погружењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину |
у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љуб |
е лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубом |
гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред |
њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао |
у са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним |
чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па |
јдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе п |
и по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ре |
S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења п |
ве.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пун |
ходник, где се угибају широки столови, под теретом судова, препуних јелом и <pb n="229" /> пић |
а, али треба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да |
репери и одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, про |
зиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тро |
кво задовољство од њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на пол |
по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она ве |
ужа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перил |
утити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> < |
једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле |
рн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надув |
реноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестаје земље... он лети или пада, а око њега ш |
леда како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па |
им осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се вид |
пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкри |
</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n= |
жи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича иг |
топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа у оне ј |
суру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је |
азвали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једино продајом |
ти пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> |
к животописа, затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна |
ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, ник |
ши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четврт |
ли је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колен |
у.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вук |
е?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је |
очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хте |
<pb n="34" /> плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очи |
<pb n="220" /> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују и — живе... |
д њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себ |
говори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, т |
жног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу п |
и његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има |
њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} И |
срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор н |
уљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина. |
и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претво |
сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије |
тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p |
о, а погнути искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то |
по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даска |
дина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим |
му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по ј |
ви широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено |
ну како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га |
овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, н |
Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши с |
преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринул |
питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле |
ле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb n="2" /> које рет |
ства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p |
д недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} |
цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи ман |
та и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се |
елики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама |
...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се с |
редахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким прип |
ен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и |
и се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете |
кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ на |
ље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља |
лободу двоножаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који |
а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, нечастиви!... уз |
е, онако што је краће: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Не |
влажним и блесастим погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да ј |
онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p> <p>У вече, ка |
ламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гле |
сто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Са |
ше велико задовољство од прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јова |
на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И |
S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С |
н живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом на |
Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашченаго«.</p> |
оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> подвиженије?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај. |
вим, уметничким бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, показа суштину, циљ и би |
и се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и с |
.</p> <p>У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке о |
дост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки чов |
и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> < |
беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p> <p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од |
>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...< |
</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово |
једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну ку |
уди</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...</p> <p>Так |
о, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" /> хумића |
њем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа з |
де у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1900 |
агу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му п |
његов некадањи господин; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чарши |
.. казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо |
м зидовима кућу, која је његовим новцем подигнута, он и заборави на њу...{S} Него му остаде при |
пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење свежине.{S |
очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа.. |
барушеним и заљуљаним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S |
њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око с |
е наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камен |
на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем х |
ка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе |
дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још ј |
ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, ч |
, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и |
то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово |
својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће |
...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ло |
е то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, ши |
у Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази к |
руговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она |
адноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег метанија, над њим заг |
и испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу |
поњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води. |
н, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђа |
Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гла |
</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера |
епим појавама природним...</p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се талас |
пе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смеш |
н и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде |
рама њиховим, које су имали пред очима, подижући многобројне манастире:{S} Изређа доста опширно |
/> <p>— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима пре |
/hi>, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки |
репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке многе а веома потребне привремене оградиц |
који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако |
после, кад укинемо манастире.</p> <p>— Подићи ћемо санаторијуме, болнице, угледне привредне шк |
да и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се п |
ц се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могл |
је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало з |
на, урођена женска љубопитност, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да п |
астира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се о |
год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, празна... н |
е случајеве у животу имала једну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило онако, како <pb n= |
спосници савладали, умртвили ово слабо, подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатк |
вакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизи |
ево места, показа он госту један празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу с |
анастира, са иронично-пакосним изразом, подмигујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласн |
А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се морао напусти |
м броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а посл |
ад му овај стидљиво наговести очекивање подмлатка...{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга |
<p>Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, изме |
/p> <pb n="131" /> <p>Једног дана, пред подне, дође у манастир један постарији свештеник, обуче |
ораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препечениц |
научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у т |
ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е |
умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али |
тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... |
у главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од ц |
оће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће |
ело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, навикнута на о |
а чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подолазила; сви поседали за столове, пију и гледају нем |
ју неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да |
говор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одборници, сељани... лармају и глед |
е <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оц |
већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге дес |
брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успе |
а се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху |
је воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати подрумски дах, у ком |
онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим |
: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p |
ди да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост задржава д |
овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро сва |
кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливе |
о перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</ |
ага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће |
таном у последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а |
а стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморној нејасној тами, на једном усправљено |
личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено видело, те показује госту пра |
рски подрум.{S} Задахну их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, не |
Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p |
вати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, прошапта Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да |
к одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ово |
дњио очима са старим другом, натежући у подруму истом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече |
рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримит |
срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних |
им косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плава неба.</p> <p |
и другови из гимназије, сада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице |
о докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и |
асмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао н |
оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући га ђаволастим, немирно-смешљивим п |
>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; |
подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи мно |
аро као човек, правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери |
оз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплаш |
мали«... мисли малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако наг |
ог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растрес |
и очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, по |
но испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна д |
е половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она с |
Огрнуо се великим постављеним џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{ |
тије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испиј |
во их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог |
а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила по |
о.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.< |
испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђери |
паженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и |
уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, |
стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Сав |
рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, к |
е ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећај |
кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде м |
ислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе друм, па пође брж |
се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи сме |
ве.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га |
p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> |
Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај |
{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> < |
еш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на |
љак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или н |
уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p |
<p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој пом |
свештеничким парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, он |
о друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!. |
у и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се |
и звонце.</p> <pb n="100" /> <p>Обојица пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо |
разговор друга сестра, после онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али |
теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих ж |
к »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све ов |
У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни |
ије преластио женском лепотом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за А |
пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у |
оћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готов |
ва сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу |
отрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесил |
екао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и |
чита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топл |
но лепо српско јутрење послужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одје |
лановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман |
срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако |
ађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, гости још седе н |
ито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане ма |
један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика |
У трећој, отреситијој кући, одмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене |
аљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим |
еђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и о |
се с Василијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непо |
да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p |
а видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!...{S} Ови дру |
асилијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи, испод двадесет год |
им: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде в |
тадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо ок |
усак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати. |
и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадош |
р дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Да ли |
светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца...</p> <pb n="254" /> <p>— Писал |
рквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгл |
исмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ |
и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненад |
ју...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</ |
м чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n="220" /> сва млађана срца, да се под њ |
.{S} А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више онако усиљено пр |
светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличас |
је на последњој завојици угледао широки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зград |
се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онда сам крен |
b n="133" /> <p>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга проту, који је сад »велик |
али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљају |
тап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти |
куд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго оде |
раха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме |
ет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, н |
занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располага |
е, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— К |
инаестогодишњи дечко.{S} Леонтије добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини |
а на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из р |
тио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни |
што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми |
ина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим |
> <p>Кад је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је ка |
и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беш |
в, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечић |
ивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад |
речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на ре |
n="216" /> тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те пита |
манастирски подрум.{S} Задахну их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног ми |
татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако |
ијатурном, белом парченцету хартије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су само четири р |
розне цртеже многобројним, већини добро познатим, примерима, објашњењима, описима...{S} Најобич |
али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из требника...{S} Започе проносити |
дник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата |
га«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редак |
ћи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко |
шту онако, како обично разгледамо добро познато нам место, после дужег одсуствовања. »Све исто! |
површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи |
илоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад |
ам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово |
пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем |
дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по избушену крову пр |
Велика парчета лепа поотпадала, темељци поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља |
гушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све сестре, тетке, цела родби |
ичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се |
о се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па |
ају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хле |
«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна ра |
ћа«?!...</p> <p>А родбина весела... све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује та |
о да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пре |
објашњењима, описима...{S} Најобичније појаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао |
Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година жив |
у необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много ле |
кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирској градини, који на |
-е-е!...</p> <p>После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, к |
ижиле води.</p> <p>После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом ја |
ир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} |
између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово.{S} Љубоми |
поновити овако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Пр |
ином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину к |
, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} |
о, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде |
...{S} Деца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгле |
p> <p>Гост објасни потребу, која изазва појаву првих хришћанских манастира на истоку.{S} Живим, |
рих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њ |
.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <h |
де из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно |
е сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и |
, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде р |
рајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне прев |
а дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је |
ко десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуно |
Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам св |
, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, ка |
p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S} Де, да поједемо мало лепца... дао га је Бог!</p> <pb n="212" / |
ораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомировој глави настаде х |
ићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандрит |
рема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствен |
ости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу своде |
И он занесен, збуњен многобројним новим појмовима, значајним мислима, занимљивим фактима, само |
те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро |
ве необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топл |
ора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји кал |
<pb n="241" /> <p>Стаде грцати свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на бога |
ацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљ |
е...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито појутарје разлеже се громовит, страхотан, нечовечји зве |
на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: бр |
е око себе, старајући се да самим очима покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још р |
о не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради |
да на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поч |
убомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе |
кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па ви |
, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам макар једног домаћина у Србији, који би та |
, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, |
млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> |
п првих »подвижника« и првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерско |
е дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту један празан подметач до себе и посади |
S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пе |
ацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згр |
тарајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— |
и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљ |
није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано чудо.{ |
раке... <pb n="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима. |
<p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Истин |
каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <pb n="81" |
рче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим |
е у дебеле испупчене капке, одједном се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле н |
проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изи |
и уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недељ |
ју подрума светлуца запаљено видело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубоми |
. изводи механџија капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкоље |
е су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је морао додав |
а... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> |
а много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да |
а помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна миса |
окула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шм |
пери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане воском листове часловца, са којих се одбија св |
е нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче |
сти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би |
справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, си |
и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда.. |
ор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млек |
избежну пропаст, — или: јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов жи |
ешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, |
{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рукама, на шта се из сам |
акав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, |
гуљаста камена са <pb n="33" /> лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчани |
ма је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ниш |
онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, |
ника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у |
се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче ка |
да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели: |
се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који |
и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снаг |
<p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— К |
и помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче |
бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте куку |
али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја.. |
ечени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на м |
ижаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну |
јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много друг |
ју нека непозната деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима лица, како је и |
очне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живота...</p> <p |
уке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шт |
м уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише |
n="250" /> <p>И Леонтије пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у |
во младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште |
рпетину од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и ч |
е нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као об |
тлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд на |
..{S} Преко свега се навукло паучинасто покривало лака заборава давно негледаних слика, па сад |
баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га ја |
дао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, |
Луб је готов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашм |
ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељом |
е очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви ј |
црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умо |
млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују и — живе...</p> </div> <div typ |
...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испод крајњих рудничких огранака. |
ана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се.. |
еном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> |
тирски долазити свако јутро, и односити покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање још једанаест дана, |
у собу, натовари пуна двоја кола разним покућанством и посла својој кући.</p> <p>Дође исповедни |
>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа о |
рати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p |
По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:</p> <p>— Оста |
астиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како... докле да живиш?</p> <p>— Па, |
собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па |
ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије |
па на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори к |
како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватр |
ше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то |
у?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео н |
ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчето |
.{S} Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} |
а да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој гово |
е пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испечен |
hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маг |
астиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо запуштено воденичиште, на ј |
, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестало, а после м |
аб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... високопречасни! трж |
аче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Мор |
>Повикаше сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p> |
умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан. |
т исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати |
азгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се не |
куд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ј |
ћем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручк |
и, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом г |
о угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим с |
кошкаше речима, потом погасише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробојна, тамн |
рушена, у поцепаној сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потм |
о оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и сла |
је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде |
де више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> |
... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одр |
ада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишин |
рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики праведници |
е заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву с |
од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза |
ним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву |
стало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некад |
а и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и |
црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</p> <p> |
ену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви с |
на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истре |
дебело младо ћуре... почиње наређивати полицајац.</p> <p>— И пловчица... није згорег! утаче се |
</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући р |
оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оно |
ог мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше је |
з грубе, широко савијене рогозине, вири половина старе масне камилавке, а на другом крају висе |
еома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игу |
тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи |
сни дечку његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.</p> <p>— Нећ |
лази дерање јарца.</p> <p>Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тр |
<p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Јесам, господ |
ледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, |
ћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се |
х, без икаква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и |
ечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.</p> <p>— Добро. |
народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калу |
м и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути ка |
ика: јеванђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игум |
као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гла |
, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стар |
н неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; п |
зан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди с |
лим видиком.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на |
о, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љуб |
ујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> < |
ка и других знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је |
ђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb n= |
у...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомиле народа, |
леда чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лаз |
а</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, полузакривених очију, севнула би радосна варница, али с |
сти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише н |
сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које |
вом досадањем дремљивом, вечно празном, полумртвом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври, кључа.. |
и, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на доксат, |
му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право |
е тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па |
извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир полустидљиво обори главу и одговори:</p> <p>— Чекај.... |
испуцаних, ољуштених зидова црквених на полусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио |
Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као ве |
а мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и др |
м нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у ш |
кривудавим чаталима старих, поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који т |
ира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и |
пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> <pb n="170" /> <p>— Кажи ми. |
ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у |
ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, за |
..</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје. |
и сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед |
добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо |
рава после пролећне кише...</p> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта може |
јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју |
и!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од н |
! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василија |
спред кухиње...{S} Оба ђака истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он |
Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све |
а пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Д |
вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног |
да по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Леонтије се |
винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку |
" /> ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а о |
олугласно, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, |
сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али |
велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљен |
ова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! п |
ити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај г |
о састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљен |
кодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да |
луд му после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи |
еће, брате, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице |
ма, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и |
прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од масти и друг |
ељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста |
... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: |
настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> <p>Са велик |
је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</ |
у пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" /> те тамани уловљ |
које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанст |
една мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима ч |
!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одјед |
ружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пре |
окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приков |
е у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици д |
дићи, јер нема околног земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После десе |
, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угрејали му штапови де |
<p>Леонтије хтеде скочити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, |
бично старо вино; којима управо, чим се помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, они |
рси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромне заслуге потоњих монаха за време робовања |
аздовању <pb n="87" /> манастирском.{S} Помену како је обишао многе наше велике манастире, и св |
.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, не |
ћи у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«.. |
загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из |
тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то за |
! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Ни |
отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?.. |
тврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, |
<p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени непријатни догађаји натера |
еби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много за |
Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="119" /> треба |
еда одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео р |
изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични т |
тир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на живот и будућност, |
ле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином |
к га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, прегажен судб |
има својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола |
знају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, к |
испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео в |
p> <p>У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих |
ош стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак.. |
Одговарање, онако што је краће: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p |
аси главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи помилуј! загрме сложан весео |
њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи помилуј! загрме сложан весео одговор монаха, као молитв |
Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и |
та није ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудновато !...</p> </div> <div type=" |
ну се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је жива.{S} Чул |
а опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у т |
де му само то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гр |
еобична псећа дебљина искључивала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо |
га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо га |
х пластова.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ н |
} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо |
ник, мрдајући главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Је |
<pb n="49" /> <p>»То је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, |
је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} С |
} Мора да је и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа домаћинову босу ногу, кој |
це од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Ниј |
уњено... »Какве ножнице?... где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на једно м |
цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, до |
уруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и |
и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова сре |
hi>. »После посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, и |
е оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је з |
о питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забрину |
превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не |
, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсениј |
бројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета |
дно без другог.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир |
гу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је н |
прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је |
преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико тр |
адосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макариј |
" /> не умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!.. |
јући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, неко је луд да х |
ога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у ц |
да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} А |
а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко не |
ечи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био |
заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још |
ма тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је |
роз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљао на митрополитово служење у цркви, на господско |
достижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детелина |
грабити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Ч |
преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква б |
тва »о брату нашем Леонтију«: да му Бог помогне непорочно довршити намеру монашког образа... ос |
<p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели |
ју... зарадићемо парче хлеба.</p> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, преклињања свију другов |
ова незрела младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, |
у главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама бониковим.{S} Љубомир, погл |
кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром практичном увиђавношћу.. |
, језа, па онда га обузе и ватра.{S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовица, са којом ј |
/p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у п |
...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај... развуче Максим онако исто |
<p>— Господе Спаситељу и сви анђели... помозите му!... узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти |
а ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегош |
сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељак |
па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви ра |
е потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај нај |
туштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мис |
збегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се тр |
Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p |
затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... |
ао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изг |
ј госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А та |
, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштим |
:id="SRP19000_C8"> <head>VIII</head> <p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Сн |
та од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кр |
из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова |
а, и полугласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије |
зима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђе |
> <p>»Нестаје света!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само |
а станем мислити...</p> <p>— Мислити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да |
но место...</p> <p>— Место... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би оставио дру |
аширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како |
сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</ |
да његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му срце до |
скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> велике гимна |
држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>све |
рте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је толико ст |
S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Ал |
се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим. |
а, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, кривудавим чаталима старих, поцрнелих, |
лане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало |
, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> </div> <div typ |
ји <pb n="171" /> је непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, |
плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање каквим узвиком и краћим разми |
истим околностима, само <pb n="214" /> понеки пут поремети општу монотоност какво везено бело |
сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је к |
е настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим |
и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стране какве |
се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копи |
, неће ни ватре ложити.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и друг |
, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... ’нако, изненада пошо...</p> <p>— Како изненада |
и велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних свећица, тамњана, жиж |
његовим одговором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-на |
ра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накр |
p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје |
лећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере по м |
лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p |
е том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на његову |
суд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако г |
рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, |
аси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад б |
им словима.</p> <p>— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није никад чуло за |
етих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђ |
говара до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманово питање, па одједном избаци: на |
ући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли ј |
ламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било дале |
аноси га глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном миш |
Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... ви |
.. ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја |
ш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газ |
то гуђење развитлана оркана?!...</p> <p>Понови се загушена, ужасна рика још очајније, а преко р |
идворним тактом умири завађену братију, поновивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, |
аред.{S} Морала је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше |
Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну ду |
а лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p>— Знаш... |
Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... песма, прича, ш |
у, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен туго |
њале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљене фразе о значају српских манастира, које говор |
</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени непријатни догађаји натерају и најглупљег чов |
естину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој необичној по |
алеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна |
>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима |
рам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњи |
Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S |
и...</p> <p>— Има времена... тамо после поноћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући лаган |
е из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима манастир располаже.</p> <p>Сви су калу |
.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узви |
ц Максим најпре опроба обична средства: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, па пет ст |
лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} После два дана добио је <title>Робинзона</ti |
недеља прохуја чувени циклон руднички, пообара шуму, развали све воденице и однесе, сатре све |
дно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотпадала, темељци поизвиривали и почели трулити, осуо |
е брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по избушену крову прелива се беличасто си |
Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова |
није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, о |
ојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n |
чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па |
еничким парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда ши |
p>— Јест, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри. |
никог другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир при |
им појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада. |
га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку. |
жигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчић |
/p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакр |
еном Максиму да се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати |
та...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то |
овакве куће.{S} После освећене водице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља оби |
а улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о с |
ило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> < |
ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки |
та, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их ништа; <pb n="1 |
еда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} После се и сам |
аховит поводањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки ато |
е преко хладног, каменом <pb n="197" /> поплочаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хл |
е лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У тре |
S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код |
чудно!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме при |
иденције, ту окружни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих ман |
наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са дес |
о ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко и не |
ад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, |
еше се манастирима парохије...</p> <p>— Попови нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло |
..</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свако |
} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то знао |
и сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа |
</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очима.{S} |
, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, па |
слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче |
} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрипа једаред, |
ка лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква |
тирима парохије...</p> <p>— Попови нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада гром |
се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоце |
и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се чов |
доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили.{S} Друге му т |
е ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац, и к |
</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде |
кну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?. |
ђу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, |
ни ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, |
се заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пруж |
го не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које |
вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја има |
ику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјет |
ир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... |
шћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у |
ојој, како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река |
«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњ |
све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих малих воденичица, чија га клепала вес |
врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, |
онтије се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, али он про |
рокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђери бо |
баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, |
Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповед |
да...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће луп |
.. и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандр |
о само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лаган |
ила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их и |
главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе ш |
чета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што в |
колико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега |
ани, и онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које з |
е неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује |
е и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни догађаји, њего |
Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне п |
ћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину |
ву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који |
морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом |
добитака, а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондо |
ог пореског система, оптеретио огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске ст |
шуме се проредише, манастири исплатише порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: » |
о је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и |
ећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренута |
ностима, само <pb n="214" /> понеки пут поремети општу монотоност какво везено бело марамче од |
.</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореметише му досадање одушевљено-побожно расположење, |
у смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског система, оптеретио огромном порезом.{S} Отац С |
креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако |
да пребледелу, озбиљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стој |
очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман ско |
и свет.{S} Његови вршњаци већ управљају породицама, кућом и често представљају читаво племе.{S} |
после дужег одсуства, какав члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифором, Ве |
е родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај ман |
но око себе.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са |
ано му игра пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако |
меје даље над праведником... девојка, у порођајним мукама, проказује правог кривца, а Макарије |
на права београдска слушкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга.</p> <p>— О, господ |
и !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет друг |
тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без |
{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мис |
ењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор малопрешње |
то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га |
<p>62 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 62</p> <p>ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ</p> <p>РОМАН</p> <p>СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА |
>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давн |
као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне |
у, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од |
<pb n="142" /> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детињ |
, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раниј |
елом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо |
.. и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега.. |
н госту један празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> |
ти.{S} Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати |
и људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад |
идним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде се послед |
ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у |
ти, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки ом |
> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и |
песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дружина излази из |
на, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... треба |
>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> < |
довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку |
/p> <p>— На Николино место... сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав п |
кати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас ј |
других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воденич |
близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући р |
аде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију |
и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запит |
дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} |
вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он |
у ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење главчина, тесање палаца и наплатака за т |
убопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игумано |
по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера |
то«...{S} И опет је настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, зау |
и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећ |
ласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одав |
и због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p |
да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако јутро, и |
... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише из манастира, |
к-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навик |
поведи.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што |
се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта |
тву и бега, остављајући често недовршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше г |
лање и опет потковане цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињ |
за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, в |
а храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Им |
ом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опс |
Архијереј препоручује архимандриту, да посвети највећу пажњу необичноме младоме иноку.{S} Изја |
уман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Ни |
и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но ш |
ује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли — служењу Богу...</p> |
’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Мл |
сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S |
у браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео састављ |
реба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> <p>Игуман |
уђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је |
<p>Јеромонах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијер |
њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озе |
и и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи |
ава, не гледајући <pb n="110" /> никога посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он |
Родбина архимандритова подолазила; сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S |
ише спремило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних гостију« ви |
тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште |
н и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... госта.</p> <pb |
и господин.{S} А за време може и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац.. |
>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдс |
цу му.</p> <p>Последње године школовања посети фрушкогорске манастире.{S} Одавно је горео живом |
ге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, осветљен слабачким пламеном воштанице, так |
ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако г |
сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише из ман |
ни.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћемо ли |
ачини се галама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S} Братија монаси, сматрајући по |
ање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богослов |
икну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... |
ће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио |
у остаде задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> < |
погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам бутин |
м за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све |
од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло |
постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерска посла!...{S} Завист!... заврши отац Сава, плаховито шмр |
естито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био |
ире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, |
ко удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да о |
икну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, з |
чиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебе |
живот...{S} Друга година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: |
њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, ал |
ори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, |
.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја |
тај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се од |
...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци |
аску у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега о |
Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим |
и пуна двоја кола разним покућанством и посла својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног м |
силија значајно.</p> <p>— То су, богме, послале господину архимандриту... знаш, неке из Јасенов |
ђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад |
од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему н |
акав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Руси |
емамо кад да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш |
ди некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да п |
осети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније |
ено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— |
префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата |
уне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, какав члан њихове породице.</p> < |
и: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше оком, колико му корака остаје до о |
евиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула |
твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Ал |
ј Љубо, завршује разговор друга сестра, после онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог де |
им једним погледом.{S} Израз њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари |
естио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинил |
, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налаз |
...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај твој... |
ан!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не б |
..{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побег |
не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег метанија, над њим загрме Сави |
аженим, исколаченим очима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чудновати, слаб |
а Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањ |
аквим непријатним предуверењем, али се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше |
</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: н |
и он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велик |
} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући на четири места унакрст, м |
онтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је т |
не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, |
окопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задо |
ифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотесана сеља |
оме и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време, проведено |
Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да још боље ист |
чно разгледамо добро познато нам место, после дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да |
луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном засија очима а по лицу му с |
јући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у последње време о |
.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неколико чаша шљивовице, насмејана лица |
И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не по |
луђерити се.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Са |
лу... да се добро напијете, па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вин |
ећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, н |
.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> после једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа |
веће, удаљено братство. <pb n="188" /> После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображ |
n="151" /> <p>— Јест...{S} Антоније!{S} После <hi>онаквог</hi> живота, какву је славу дочекао!. |
ухишчренијами похот возбуждаја« ...{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, туг |
, роде, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоубилца!... узвикну Арсеније с болесно-забрину |
о остаде вековима, док сунце сија...{S} После које стотине година, од неограниченог права над с |
кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће |
опио литру неких морских орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p |
ијем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи« |
ари могли стати с колима и стоком...{S} После десетину година изузето је за исту сврху петнаест |
на свакога, ко га случајно погледа.{S} После стаде својим суседима нешто живо објашњавати или |
сти помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити виш |
, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је о |
као и Антонијево прво пребивалиште.{S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аск |
, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице, попију се неколико кава и ракија |
но поклонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, од |
p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} После два дана добио је <title>Робинзона</title>.{S} За |
механџије за одређен месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван |
ају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу Макаријеву да се |
, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава |
ја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb n="45" /> на вечерњи, најрадиј |
енађен.{S} Али он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и њего |
ња сачекати крај игуманова разговора, — после, кад укинемо манастире.</p> <p>— Подићи ћемо сана |
ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам |
осле једног <pb n="111" /> доброг сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући к |
водањ, засу све манастирске воденице, а после неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, п |
волики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на ис |
е.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисла, док се напосле |
>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гим |
јавише му најпре да је ђака нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да |
е на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...</p |
, Бого... као преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћ |
кори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало |
стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш з |
</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе. |
/p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се |
окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: |
што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским |
ење...{S} Све букну, као успавана трава после пролећне кише...</p> <p>Само поља остадоше по ста |
мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце... |
>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што ј |
оје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир |
м други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, |
о се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Дол |
е тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} З |
ш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у све |
Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим друкчи |
ако ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али д |
ок се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!.. |
во време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубоми |
»господинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближ |
брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господ |
вља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је |
p>Тако остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други ча |
орно тужно расположење, које му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољно навикао на све |
ан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</p> <p>То је игума |
довање манастирско...</p> <p>Две године после школовања проведе у манастиру тихо, нечујно, као |
обе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаше н |
оји би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну један грађа |
може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!... |
p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У |
није због тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је налож |
каријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, |
..</p> <p>Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича |
ристи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него о |
вара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепот |
ски.{S} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} |
и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто др |
ли су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: |
p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n=" |
и о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му |
гуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг сна — после свега то |
тави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бр |
и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа к |
<p>Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много м |
олесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучиц |
не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!. |
ка, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мр |
ред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи |
то је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светоза |
ј гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има и |
.. проговори архимандрит изненадно, као после тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> |
е је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће.. |
елазити...</p> <p>— Има времена... тамо после поноћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући |
де... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако |
он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школске године проведе отац Леонтије на путу |
аписаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} |
некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то |
лаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Пок |
је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају кам |
о је требало само видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто |
p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах после поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спр |
> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише забринутом »братству«, да ће их |
већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.< |
а последњи дах...</p> <pb n="246" /> <p>После кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>После две године одсуствовања, ево га опет у својој кућ |
>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, |
оће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико тренутака како изиђе Максим од »комисије |
осмој години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имање |
.{S} Ја бих вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде пра |
S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>После неколико недеља, на своју велику и неописану радо |
ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери с |
ња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да је Нићифор рашч |
што наређује црквено правило...</p> <p>После две недеље, по наредби духовне власти, Леонтије п |
падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчовечни напори, муке и боле |
чи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кратког времена и Љубомир и жена дознаше ове, што |
е у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба |
краве, које се приближиле води.</p> <p>После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада ч |
уми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дво |
овако велику кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише из манастира, и она весело |
олину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред т |
га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никола са стаклетом, с кога |
онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто ок |
р проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет с |
беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан |
ала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којо |
аћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ру |
да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломише, истргоше му сваку наду на бољ |
еме, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.</p> <p>— Моја |
, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је прочи |
после издатих наредаба, по учестаном у последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи от |
вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње године школовања посети фрушкогорске манастире |
ло.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" /> хумића, преко кога води пут, ка |
руго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући |
} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полира«, само га жути капу |
бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изне |
ра гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и ота |
иреним уплашеним погледом, како испушта последњи дах...</p> <pb n="246" /> <p>После кратког вре |
лини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански <pb n=" |
/> <p>— Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва на |
се длановима по бутинама.{S} Певница је последњи авансман ђачки...</p> <p>— Идите! махну игуман |
овани за место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само о |
охиски готово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске лит |
столова.{S} Братија монаси, сматрајући последњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, по |
-м-ма... мумла нешто и Максим, гутајући последњи залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд с |
очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Вас |
ндрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да својевољно ступа |
скусан, збуњен и преплашен свима својим последњим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече |
му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одм |
очишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао широки позлаћени крст на црв |
е матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одвој |
, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> |
«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> < |
слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стад |
е имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих |
их година.{S} Сава напомену братији ову последњу околност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој |
р.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш |
д њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер је |
ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, око |
учује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничк |
су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говед |
душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијо |
ва слободна девојчура, навикнута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, |
} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и одли |
читаше молитве, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак |
љеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све послове, Леонтије отпутова своме крају...</p> <p>Како с |
е имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече ос |
се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушарев |
>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореметише му досадање одушевљено-поб |
несен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању. |
није претрпано разноврсним, непрекидним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готов |
и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији |
теде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен |
веку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонт |
они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на пос |
уту газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа |
ирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу. |
p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запрепаш |
рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирским парохијама разиђу се с |
тога акта приступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ру |
<pb n="163" /> Раде кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем |
воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} |
ињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео ј |
еонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и по |
, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кладе.{S} |
луђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има ж |
изнаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се д |
волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на његов |
свећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћ |
м се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не м |
ио скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је |
х потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што се по |
вно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с једне |
оиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљ |
И Леонтије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, прегажен судбином, заједно са свима свој |
ећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је |
т и нема сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јованке и њена мужа.{S} Нема ни ђа |
уч подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После једног часа, кад остадоше |
пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{ |
у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним вел |
ну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.< |
ок ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеж |
о било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе. |
д био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је |
ују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице |
да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... ка |
ен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу |
у, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па н |
лед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, послушан <pb n="146" /> и побожан.{S} Сам никада не поч |
у она друга строга правила — молчаније, послушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих к |
на две монашке обавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога уро |
{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> |
S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— |
е су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио |
>XII</head> <p>Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши |
говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послушници неколико боца тамно белог, необична изгледа, |
налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гос |
омир, погледавши строго игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном |
одупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и |
ти.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно |
и а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После чет |
ва прочитао при калуђерењу — безусловна послушност према старијима...{S} Он се, као јагње што с |
ети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере по манастирима, и д |
на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одјед |
диже очне капке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху под |
иселија јабука...{S} После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, на |
ше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и |
ању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека |
S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} С |
о - <pb n="40" /> тихо, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењ |
високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетн |
ање, кад је на <pb n="101" /> Петковачу посматрао службу митрополитову.{S} Прође му неко грозни |
исли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће |
отрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати како се веселе права господа.{S} К |
и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше нео |
зује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!... |
њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је |
а је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу између свију манастирских житеља с је |
утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! |
о и незадовољно.</p> <p>— Море... какав пост! узвикује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходн |
, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јес |
еде Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је в |
доше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена |
вој прилици веома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.< |
видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, ниг |
ад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви расе рашире, види се широк црвен пој |
надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављеним џубетом, подупро главу десном руком, па гле |
виле, рускога кроја, са широким, црвено постављеним и посувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад |
рији свештеник, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се у |
дну камену плочу.{S} Одједном се умири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше в |
ђе к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што |
беле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет |
питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.</p> </div> <div type |
на, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« до |
ве... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадоше самостани српски у новом времену!{S} Нема жив |
опачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижаног к |
...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Ј |
уман још јаче повика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерска посла!...{S} За |
аситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} |
ти...</p> <p>А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче |
ило...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n="193" /> узвишени и драгоцени, као што бе |
hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели |
ости... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, |
ц, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не |
је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим др |
ругарски.</p> <p>Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије оде |
ацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, |
не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, о делима Немањића и потоњих |
а искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије се боја |
увао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{ |
ху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожеле |
ој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би постао механским момком. »Није то, није!... друго је!« |
пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гле |
Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубомир н |
ника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорно |
дана, пред подне, дође у манастир један постарији свештеник, обучен фино, са дрвеном поставом н |
ладићским животом, кроз неколико часова постати сасвим <hi>други</hi>... биће од њега нешто нов |
Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па к |
. да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако зај |
ти свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће би |
о, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасв |
мирном.{S} Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кр |
се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та |
тано како би оставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим у |
обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам |
55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара |
мана, који се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-тр |
шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У |
остранство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} О |
и твој, <pb n="83" /> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две |
ности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, од пон |
ним, осећањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну |
ва и ноге.{S} Једва је одвукоше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, |
ше и живље испричати...</p> <p>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и беск |
има...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја п |
другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа пос |
етлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се лагано |
јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, р |
ом маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, кол |
речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну |
>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца |
нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} |
="219" /> су Антоније и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна прича?!...</p> <p> |
дбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва новина у |
свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} Нићифору као да не бе |
у овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, као јединог свог уточишта...{S} Како се радо |
сним гласом:</p> <p>— Брат наш Леонтије постригава власи главе своје; рецимо о њему: господи по |
мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — твоје домаће расправе.{S} То ти остави за п |
Обојица беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко поштенији од поступака свију калуђера.{ |
шно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес иг |
ђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђе |
игивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа |
Велимиров поступак далеко поштенији од поступака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше |
доше, не поимајући још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! |
вин одговор расположи га, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} |
милостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p> |
ови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да буде.. |
уњен и преплашен свима својим последњим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао беж |
кроја, са широким, црвено постављеним и посувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман наг |
су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, кухиње раскошне, господске, а црквене одежде д |
задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игум |
вну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као да јо |
причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једно |
речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са |
ца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све стр |
у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трч |
алуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми |
м! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’т |
је, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{S} Он с |
тња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекоше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше |
де и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... ил |
и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</p> |
вој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у лив |
ред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе прек |
иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} О |
се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, |
њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тум |
} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче пос |
рце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику ј |
/p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина |
пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са |
евке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је пис |
одника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још |
то ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и |
исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...</p> <milestone unit="subSection" /> |
>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије се отв |
«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали.{S} |
однику грми његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће пок |
заповедничко гунђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под |
неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску...</p> </div> <div |
не.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...</p> <p |
метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву с |
шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, јури ка |
ћифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и се |
врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крст |
р је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а из |
апуштено воденичиште, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни место за ја |
ући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и пот |
..{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="20 |
>Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе |
обом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама. |
бише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па обично, т |
зили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спав |
у се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све се |
д штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n=" |
, затим молитва над једном болесницом и потом се имала започети ускршња водица по целом селу.{S |
рате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објав |
писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се |
ни манастири.{S} Помену огромне заслуге потоњих монаха за време робовања и ослобођења српског.. |
српских манастира, о делима Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њиховим |
ови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаг |
овор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином |
астиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад чита |
љада динара манастирског новца ради ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могл |
, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајућ |
есетогодишњи, чумави малишан, у масној, потпасаној памуклици и шареним накриво сашивеним »лажиг |
учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није н |
к, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</p> |
да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је |
ђаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђе |
се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити...{S} Вел |
руди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје своју пр |
је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђе |
воту свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто |
традан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освр |
и шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења свињ |
ем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго |
ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умири |
остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова |
де, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јел |
че да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чес |
и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав громки груби глас уз пред |
а обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја <pb n="216" /> тишина.{S} Одједном он чује позн |
уседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђа |
житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако ј |
е крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: свећа, тамњана, <pb n="205" /> књига, било ј |
телином, па подизати неке многе а веома потребне привремене оградице од трња или облица...{S} К |
У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана |
ше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потребу, која изазва појаву првих хришћанских манастира |
градине и њиве једва подмириваху домаћу потребу; а виноград се морао напустити због скупа рада. |
p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, к |
ог новца ради ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема око |
е у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи |
сом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни живот«...{S} |
отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Иг |
} Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дете |
беле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p |
ском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{ |
етски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним погледом, обори главу...</p> <p>Дође на виђењ |
о сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, полузакривених очију, севнула би радосна вар |
аво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад |
Љубомир обори главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако... промуца с |
тарешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држа |
светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сва |
..{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота |
етињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом свет |
ва, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек |
а га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и |
ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме б |
рког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује своји |
е ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном као да доби вољу да све |
брате... на великом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно, стави му још два питања, на која Макси |
талан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, д |
акав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитат |
ора пити, па му отеже дугачку другарску поуку.</p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је |
ирила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се |
нским склоповима.{S} На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како |
читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању новокрштенога.{S |
је, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како ле |
{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о његовој н |
«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање манастирско...</ |
пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати |
ни преображашесја, всјеми ухишчренијами похот возбуждаја« ...{S} После му износи пред очи сећањ |
рати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос |
{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје капутима; |
>У другој кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише |
{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и |
.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш, дов |
реду, девојка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везеном рукаву, и н |
права жена!... развијена, чиста, обична поцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити |
штана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане воском листове часловца, са к |
де сниским, кривудавим чаталима старих, поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше остр |
.{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у |
чи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... ’нако, изненад |
е.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Н |
зред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и виде |
ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="165" /> изгледаше много необичнија од син |
Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почастити...</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем ја: бић |
нако... необично.</p> <p>— Оче Максиме, поче игуман неким особитим наставничким тоном, из кога |
ијем.</p> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гл |
тола занесену главу.</p> <p>— Видите... поче увредљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, к |
/p> <pb n="121" /> <p>— Хм... оногај... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пут |
нову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али св |
уку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока к |
в, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, |
ад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазит |
било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све кло |
се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити ј |
ц пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сет |
баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавнији део |
пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре заплећући се, застајкујући да сми |
Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, |
о би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто по уг |
говим личним интересима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p |
о оца нашего Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са некаквим непријатним предуверењем, али с |
променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише вод |
P19000_C16"> <head>XVI</head> <p>Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвеће п |
лепа поотпадала, темељци поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све |
ни, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, питајући по |
а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачки су |
док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{S} И сад |
ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је |
<p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Б |
} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у так |
брен надом.</p> <p>У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две |
.{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S} Пећина, молитве, па |
ешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да при |
</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!« |
намести црвену, масну вунену залогу на почетак животописа, затвори књигу и остави је под главу |
о само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу |
дним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само |
ше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву над једн |
еба сачекати какав већи празник, и онда почети читање.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
ејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> < |
друга сестра, после онако исто поетична почетка.{S} Дао нам је Бог деце и здравља, али ето, нем |
се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, нег |
ина како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да је манаст |
је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, бе |
отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирско |
изменило, изумрло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев лич |
овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</h |
ему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више с |
сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи м |
да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најслободније шале, доскочице, песме.. |
л’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се муч |
се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколик |
ван час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта |
ј озбиљни господин, кога већина гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједном се ра |
не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и м |
ао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb n="125" /> мртво дете!«...{S |
исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то |
у у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <pb n="121" /> <p>— Хм |
тави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи |
черу гледајте које дебело младо ћуре... почиње наређивати полицајац.</p> <p>— И пловчица... ниј |
ламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љуб |
па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још |
а све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, н |
n="146" /> и побожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара |
полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрач |
е руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше |
верне помисли натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито за младић |
јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света... |
удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними меч |
дницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временима, великим дацијама и, |
.</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако |
без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропало, све |
<pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом с |
<pb n="2" /> које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, сам |
ло.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад |
блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а |
ла са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љу |
еме је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми н |
ут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помис |
обношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на св |
и механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и |
јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас |
алко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, н |
} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... |
вега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек одвојит |
стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да |
ави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сва |
сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем д |
и међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Све |
клони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с вел |
Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!... |
очанство!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, |
реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се пок |
...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао |
а се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем |
иђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и |
ма, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не |
е жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавк |
А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" |
/p> <p>— Нисам понео... ’нако, изненада пошо...</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љу |
Ако не могу бити Антоније, могу остати поштен и побожан калуђер!«</p> </div> <div type="chapte |
огу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручен |
но дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете в |
гласни, да је Велимиров поступак далеко поштенији од поступака свију калуђера.{S} Али Љубомир и |
д, или да лажем Бога, или да послушам и поштено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго. |
огодишња девојчица, кћи једног осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на вр |
живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особине старе српск |
боди братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записивати све |
старија брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјав |
Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прот |
</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандри |
нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође |
ето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се опе |
Архимандрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да својевољно |
проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{ |
им ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да |
тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазил |
ста, некаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични ман |
учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искључивала сваку помис |
ра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена |
пити досадање вино, али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p>— Напослетку... |
е и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путнику.{S} Баци п |
ијатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му |
... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калу |
на гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре му се овла |
и-хи... богослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, п |
он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га занима веома, и он је ип |
Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чиста, обична поцрнела лица.{ |
ехане.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне пл |
есело:</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Права светогорска, од сукна... само да видиш!...</p> <p |
ј могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свима пороцима и недоста |
е које стотине година, од неограниченог права над селима, манастирима остаде само парохиско пра |
траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтеж |
тно посматрати и слушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нису видели г |
љењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веом |
дости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе |
у, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ва |
нак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећа |
која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше за |
, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n= |
луца запаљено видело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љубомир застаде на по |
имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— На ј |
еман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да је довољно прочитати га мар |
ијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су све |
ле... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију стра |
/hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за он |
е, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву... |
запенушених од злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му к |
гледаше ликови многобројних светитеља и праведника, повешани у разноврсним рамовима, без икаква |
не допушта сотони да се смеје даље над праведником... девојка, у порођајним мукама, проказује |
ети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и није била ду |
доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: до |
} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> <p>А весело, сјајано плаветнило над |
је...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!.. |
S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове |
са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</ |
ију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли |
из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што вели Хри |
го, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилења |
е за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручав |
чној пећини испрекидано, горко јецање и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само |
аје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} А |
о</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти м |
тупак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој |
ановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, т |
е му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње поседети и |
пробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи |
е рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> <p>— Врши |
12"> <head>XII</head> <p>Љубомир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, |
гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи |
ове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о |
, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Ми |
огао прочитати, док су она друга строга правила — молчаније, послушаније и тако даље стајала ба |
идовима, испод икона, исписана главнија правила монашког живота.{S} Николи је пало у очи само т |
у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужности.</p> <pb n="221" /> <p>Пролећу месец |
и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при ка |
учку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је то? |
обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не |
вештена радња, па све — против црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>п |
лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи ништа до љубопитне погле |
е занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње.</p> < |
.. или није разумео задаћу живота онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко |
ад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрег |
исписано »воздержаније«, те игуман ово правило никад није могао прочитати, док су она друга ст |
славећи Бога«, као што наређује црквено правило...</p> <p>После две недеље, по наредби духовне |
..</p> <p>А Леонтије, поштујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију |
старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинства — у овоме |
имандрит настави редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа |
адоше читати »часове«...{S} Љубомир, по правилу, учини »велико метаније« пред дверима и пред св |
пати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи |
шња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим испосничким животом, Љубомир се препаде на ове р |
ико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена. |
жни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономским уживањем и великом вештином, масну |
та, неки духовит весељак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је |
ад се отац Василијан сав предао вештини правити камилавке.{S} Досад је начинио једну себи, а са |
сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се од |
ра бранити своје, од старине наслеђено, право...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1900 |
и, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, |
<p>Љубомир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекор |
во запита игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога п |
и... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу. |
не господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S |
ачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то |
па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} |
се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ |
>Али за ђаке манастирске лето је доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, |
епо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су до |
је исто земљиште убаштинила, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се п |
ајде... опет воденицу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штету |
p> <p>Од маљенског дивљачета постало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb |
ова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-х |
евојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! од |
м вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословских гласова: |
{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш |
рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаро |
таро и значајно.{S} Манастир је полагао право на неко старо запуштено воденичиште, на једном се |
лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: |
уо, да је манастир добио парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је ос |
је продирао кроз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p>— Што допусти?!... прекорев |
лима, манастирима остаде само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрегледне, доб |
{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сн |
би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућности, |
S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувши неосет |
?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не н |
допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеал |
оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и отац Сава, само говор првога од |
ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш |
ак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако л |
а?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити |
оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле није видело ни града, ни ц |
девојка, у порођајним мукама, проказује правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и |
је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опста |
ки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг. |
али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, него замоли архимандрита за дозвол |
ручицама, мекушно новорођенче, да га по православном обреду крсти »погружењем«, ухвати га камен |
лимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страх |
вом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све |
ди ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> <p>А весело, сјајано п |
овима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се |
и ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд оп |
а тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му од |
гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга |
Ево... ево места, показа он госту један празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на |
еднако...{S} Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њ |
јама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој |
но или лево, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, празна... не можеш је ничим |
уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А те |
зи у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n="57" / |
ега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, око цела живота и о |
целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то |
у се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчу |
ије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан |
збиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, и онда почети читање.</p> </div> <div type="ch |
, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} Архимандрит, у свечаном оделу, с |
а то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим |
казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњи |
свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укр |
на беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — |
ђења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не по |
чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке косе, који је запамт |
па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, |
е црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом н |
не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, шт |
<p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, тамно!...{S} Брр... како |
о пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онак |
овој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Вас |
је жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" /> или монотоног механичко |
ђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је за све досадање сл |
p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и |
ност његовом досадањем дремљивом, вечно празном, полумртвом животу!...</p> <p>Гле, како крв ври |
преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-рома |
војим оштрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова |
ашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, пр |
великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S |
јно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изг |
рквени закони, уредише се многа црквена практична питања на новој основи и — одузеше се манасти |
ме доста поможе Велимир, својом бистром практичном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смиш |
зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте |
власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... да би ти |
лади инок осећаше велико задовољство од прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога |
азговор.</p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку |
миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско |
као...</p> <p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и |
трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтање |
и са читавим »кршем« разноврсна печења: прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају |
.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} |
логе и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи |
у, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, с |
еже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан |
ући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јести са к |
наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и з |
е године проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из манастира у манас |
јом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади инок, с надувени |
ди, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замис |
анака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га |
ру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка »Господинова« у резиде |
разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <pb n="210" /> <p>Село, обавештено раније |
.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p |
а ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је |
.</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађа |
и облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; |
чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, рибање, сновање вредних ж |
па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућ |
кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не |
гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет браде <pb n="74" /> и ј |
мало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако б |
58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног д |
лог за здравље новокрштенога«...</p> <p>Прва свештена радња, па све — против црквених правила!{ |
у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим побожним осећањем, с к |
ли се дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица манастирска, она лепа намазана, обојена ж |
остриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог да |
ких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се п |
рукама, са журним погледом, превртао је прве листове, на којима беху »предисловије«, некакво »и |
/p> <p>Не прођоше неколико минута после прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господин, ко |
одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школске године проведе отац Леонтије на путу, прат |
ови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калу |
рве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај |
:id="SRP19000_C19"> <head>XIX</head> <p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се |
е игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсени |
и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових |
да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да |
у дубоким планинским склоповима.{S} На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити с |
тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад уч |
гледа, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— |
зивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онак |
о то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој ру |
онцета и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо.. |
н:</p> <p>— Баш не може никако да обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи п |
да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не беше успеха |
м панталонама.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мај |
остаде назадан: још није знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оц |
и очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како... докле да живиш |
глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, се |
ом, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p> |
е, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури пор |
ац Леонтије се најодушевљеније, као ’но први пионири хришћанског аскетизма, предаде строгом и т |
који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, |
после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незго |
сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазе |
иле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о |
сао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобођен игуманови |
редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} |
их сеоских паса...</p> <p>Леонтију није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котари |
м бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине ин |
за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у |
.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, показа суштину, ц |
ост објасни потребу, која изазва појаву првих хришћанских манастира на истоку.{S} Живим, уметни |
>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама м |
карске њихова лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре буд |
путици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, |
иве, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у по |
ари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита |
авило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи према себ |
а се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...< |
само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} После... кад се већ прочује у нар |
p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n |
х листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и у |
слатко дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво се имало извршити једно прешно крштење, затим моли |
атана скверне помисли натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито з |
длог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... св |
а мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па онда га обузе и в |
окачењаци изнад наших глава«...</p> <p>Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љу |
мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изг |
и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере. |
ати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ наже на њ |
о, добио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га |
нако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти п |
а остварује.</p> <p>Кад је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на праву путу; о |
ора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромн |
га...</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пре два дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да г |
а ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим оштрим крилима парао вечну, |
праву манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово |
шта, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу |
узара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> после једне добре пи |
аши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново п |
нати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска водени |
радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није мог |
ећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и та |
кви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milestone unit="subSectio |
одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо |
по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> < |
ад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је |
...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после предавања у |
овор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код |
, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви јед |
аљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујиц |
га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је мно |
и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <p |
знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије |
неосетно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, иск |
већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> < |
је гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сото |
ије више онај и онакав, какав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.< |
и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни |
И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као |
се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а |
е овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече |
рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бле |
но провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургиј |
S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господ |
е!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S |
зна баш ништа, а оно видиш...{S} И оно пре, <pb n="129" /> кад га пита игуман, како одговара!. |
ваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отво |
еним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не мар |
ћој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јој је овако лепе зе |
довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, о к |
" /> узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну.. |
ра.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> |
да да је и онај непознати намерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p> |
шла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је Николи |
човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година учини се велика промена у цркви.{S} |
потекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је постављен за старешину манасти |
.{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пе |
.</p> <p>Један професор зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом зап |
едене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, |
н пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан и нестрпљ |
пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} После... кад се већ прочује у народу њ |
и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слушајући |
лице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу рас |
зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или |
као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан вели |
не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и мало застиђену породиљу, која се |
је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир В |
оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омл |
и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком не |
како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико вел |
зна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети да |
, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчић |
једном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Про |
једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>та |
ао утучен његовим одговором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начин |
имир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: |
</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекш |
рекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то |
и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који с |
а се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би д |
о му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник |
да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нак |
<p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> < |
за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По његов |
ек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вај |
илена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му р |
, седи на усечену букову пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опу |
која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа |
b n="211" /> <p>У неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, стара дом |
а, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманов |
обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском |
смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, што посл |
>Уздрхталим рукама, са журним погледом, превртао је прве листове, на којима беху »предисловије« |
{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... |
као у неку светињу.<pb n="126" /> Стаде превртати листове, да види колики је животопис...{S} Пр |
м изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим др |
да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир |
ило да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподо |
највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Муче |
а белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, |
/p> <p>У прекидима, кад добије времена, преврће Љубомир лист по лист ове необичне књиге, а уз о |
о и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, |
</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb n="217" /> <p>— |
у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> < |
Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад п |
} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му тр |
вих воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсјајкују у |
метен, збуњен у започету послу, утучен, прегажен судбином, заједно са свима својим сновима, иђа |
а уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је |
ати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа ок |
гледом.{S} Израз њена лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко |
ек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише забринутом »братству«, да ће их архим |
световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у |
оци ревносно и <pb n="176" /> с великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани ма |
ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хте |
ика, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро запо |
«...</p> <pb n="131" /> <p>Једног дана, пред подне, дође у манастир један постарији свештеник, |
де на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну |
школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испун |
њим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, |
колу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се з |
дрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, окренут храму, претурај |
.{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој |
е тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Весе |
узима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и з |
их ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина |
светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбо |
зда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, послушан <pb n="146" /> |
од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте глав |
на да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га |
родним...</p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а |
ир, по правилу, учини »велико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати |
у за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S |
ра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо н |
8" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче |
илка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он постао владика, |
е тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... високопреч |
сти калуђере.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, н |
S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињо |
/p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан вруса |
нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даљ |
и и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, |
дном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на крило и лагано га љушка... а с |
де таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед.. |
итељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стеза |
е вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао в |
ву.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је он све то |
вих утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе о |
ену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом |
p> <pb n="262" /> <p>Непрестано му игра пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} Мисли о |
потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене |
колско време.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о р |
едати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи т |
доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда б |
ислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У |
омир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне |
упро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но |
аки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пи |
ик улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладн |
ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, пов |
.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се калуђериш |
..</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> |
, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и |
вљени намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... шт |
роман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен многобројни |
тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" />, у облику |
се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се |
јатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} |
прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако н |
осматрању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељен |
боко аналишу.{S} Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећ |
м у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</ |
ла <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају поту |
а, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим |
— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од ње |
е није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стог |
ислено у пространи шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после неколико |
је баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да |
су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладит |
000_C9"> <head>IX</head> <p>Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њихов |
дом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло |
давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости и другом обл |
осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном то |
кочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени зар |
ђе за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах |
ање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом |
учини »велико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где |
, као по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених го |
его напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој же |
у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цензор велике гимназије«...</p> </div> < |
е шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке дуванског дим |
ојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољст |
пске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући многобројне манастире:{S} Изређа д |
свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као |
ка мала — мала лоптица... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год бл |
оја је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> <p>Дечко под |
нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући |
охот возбуждаја« ...{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, госп |
тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> <p>Нај |
на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гле |
ју би <pb n="173" /> сад требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки зна |
свим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао |
му зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љ |
замишљено чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено де |
е на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристан |
горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш |
ке, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је |
да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвон |
ака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на |
’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тав |
отуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> |
Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљен |
{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; |
ах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица... игра, игра ми п |
је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цр |
>Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети |
а <pb n="48" /> целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник пом |
ладић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, б |
ли он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај какав јеромонах, али види |
наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и |
етња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се ка |
дајући три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као нека игра...{S} |
понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</ |
од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом т |
ико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекују |
је, послушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаск |
и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га ст |
мах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послушници неколико боца тамно бел |
итургију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промр |
ити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јов |
чно брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> <p>Овако је иш |
дређене намере...{S} Некаква непојмљива предавања из логике и психологије невешта професора, не |
ама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — ка |
а је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <pb n="121" /> <p>— Хм... оногај... поче |
таде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{S} Велик |
неколико година било: ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с |
.</p> <p>Од тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто |
и воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из педагош |
ма, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре о |
<p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да п |
е де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђел |
’но први пионири хришћанског аскетизма, предаде строгом и тешком испосничком животу.{S} Сад, ка |
, другог дана по смрти архимандритовој, предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она рук |
иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро детињској љубави, која |
хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом |
ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писмо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... о |
зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S} А по једно вече занимај |
<pb n="88" /> чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од св |
аш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђел Прокопије.</p> <p>— |
S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикну: |
дан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, |
лом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе пред оч |
има...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештини правити камилавке.{S} Досад је начинио ј |
мегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, сврш |
младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p |
какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љубоми |
се себе сама — свог физичког живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе сво |
лијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном |
о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Не |
и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикну с |
о, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} |
евртао је прве листове, на којима беху »предисловије«, некакво »извјешченије« и још неке друге |
због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније у |
/p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана.. |
велике бриге професорима.{S} Спреман је предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изнад |
/p> <p>Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} С |
после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер је богословац |
гу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љу |
глављеној у двоколице, пресамићен преко предњег јастука, као дугачка врећица, окренут главом ру |
таде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да уде |
и нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бега |
екира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести |
вај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све његове запове |
се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви др |
а њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово? |
и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово.{S} Љубомир се пренерази |
а-арендатор манастирски, три дућанџице, председник, учитељ, неизбежни побратим игуманов (имају |
ом, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према вратима, само угледа ка |
Максим опази необичан, нељудски поглед председников, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, |
е дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... |
се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли ве |
} Сликарска четкица могла би то најбоље представити.</p> <p>Љубомир, узимајући у руке парче мес |
и без овога намислио доста, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа после см |
св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голготу представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>О |
на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голготу предс |
већ управљају породицама, кућом и често представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам уп |
<p>Поче читати са некаквим непријатним предуверењем, али се, после дваестину реда, сав задубе |
двисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту |
огодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.</p> |
} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Нићифору. |
улило се; колико корисних и бескорисних предузећа започето и напуштено...</p> <p>И све то прошл |
ваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренес |
осао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмла |
ли сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се |
и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење, у очима се све више губи |
густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S} Некаква непојмљив |
ну капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, по |
ве исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n="193" /> узвишени |
у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монаха, са уставом манастирским, откривајући |
де се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену братији ову последњу |
у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n="244" /> шесет — седамдесет, чистих два |
/p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњих манастирских добитака, а издаци се повећали о |
е калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак |
до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представљ |
учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љу |
сни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом и прође |
а... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...< |
то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже |
х се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свима пороцима |
настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује чо |
на шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну рет |
, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, кривудавим чаталима ста |
о је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, прекидајући читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у |
тање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и син |
n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га п |
не дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вр |
ели...</p> <p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... доб |
. и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш к |
од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, |
розору колутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него д |
лики угодници...</p> <p>— Знам, знам... прекиде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, ка |
ок... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Во |
-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пи |
оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој |
<p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази |
цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересо |
хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> <p>— На јелу је, до душе, први, а н |
х свиња... настави прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно мало говеди, оваца, |
ко се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво дан |
унце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од поткованих коњских ногу, ко |
ем умершчвљаја тјело своје«...</p> <p>У прекидима, кад добије времена, преврће Љубомир лист по |
Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника неки, којима је грло веома засушило |
ли радосно.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, у к |
ванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се гла |
коле почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше д |
ш овако исто«...{S} И опет је настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве |
отом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењи |
> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, преклињања свију другова да не срамоти име њихова постр |
две веће котарице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>П |
ново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна |
леда са последњег <pb n="12" /> хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака |
ош икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{ |
чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе и казује нешто жени, која, са заметнути |
.{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине мана |
измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му |
свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко некакве границе, која је одвајала његов живот од |
, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко свега се навукло паучинасто покривало лака забора |
тове, да види колики је животопис...{S} Преко четрдесет листова.{S} Читава књига!...</p> <p>Са |
одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, к |
е загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са р |
ка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{ |
о у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива м |
утним бисагама па врату, или котарицама преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, мо |
обе, разбашкарила се, махнула длановима преко бркова, па само наређује...</p> <p>— За вечеру гл |
амрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли пра |
о до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p |
ју <pb n="223" /> једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћел |
резањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна с |
чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући ка |
етином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p |
Љубомир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n="197" /> поплочаног, храма |
е, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом и прође му пр |
пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="110" /> никога п |
верски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу снис |
ко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.< |
д синоћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и за један миг излетеше кроз велике усвођ |
ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза св |
е да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— Остави, чове |
трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њ |
ескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнут |
а.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће |
.</p> <p>Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуро |
у Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Оп |
а!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже |
као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.{S} А |
а! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не з |
е веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, |
мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— О |
ет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ |
аји, углављеној у двоколице, пресамићен преко предњег јастука, као дугачка врећица, окренут гла |
; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> < |
зичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу |
ако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише т |
нако с калупом, проба да намести платно преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, но |
на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко све |
везана великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме |
а лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива ст |
рофесор зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> <pb |
о силази лагани повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита |
ити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Ја |
полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} |
ништени филоксером виногради стадоше се прекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење...{S |
апави свод пећински...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене |
чи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{ |
ступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун |
n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога се улази у н |
или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи в |
исоку небу...</p> <p>— Што допусти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам ви |
ође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег рас |
што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први д |
ш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним ист |
везујући поводнике за јасле и гледајући прекорно капетанова бељца, који одмах завуче дугачку њу |
за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Његов ве |
уз степенице, погледа чудновато, готово прекорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прсну |
р се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путуј |
нај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се |
ге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири оч |
а са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним ногама, а |
о беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div |
ћифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Са |
/> целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па изву |
реног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бит |
Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре год |
ане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима.. |
е.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна сле |
рајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— Оста |
чно, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не з |
то зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{ |
ди, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена... тамо после поноћи, |
вније, дјевственици.{S} Ниједан се није преластио женском лепотом и грешном пожудом...{S} Има и |
све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољуштених зидова црквених на |
он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.</p> <p>Она му |
S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се |
га задржава овака ноћ...{S} Преко неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се п |
на тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад |
сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкч |
авно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије слике из Велимирова брачна жив |
</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног |
ано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n="220" /> сва млађ |
но широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред не |
S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а д |
своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, кад по |
... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска сли |
</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери она |
азгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био |
но ништа!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста |
ад клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да ј |
сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки пространи видик, над |
Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, нежном светлошћу |
ен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} |
шиндра поотпадала, и по избушену крову прелива се беличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она |
више га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад н |
{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како |
ег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћур |
а како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно р |
/p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном прем |
о росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сив |
охвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовиц |
попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па зат |
му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове к |
рисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, о |
о надувено лице беше добро осветљено и, према слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније |
кују својим младим неразвијеним лисјем, према топлом, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље |
ћи ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, према којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад |
духовном оцу, осећајући овога тренутка према њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... гле, омаља |
игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер |
наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и г |
у дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се само весело и блажено осв |
д Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, од |
претњу, псовку...{S} Гости пружили руке према њему, задржавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој |
, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицо |
а настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотл |
ој се из очију види немарно расположење према тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и |
ер му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека |
стаде гледати кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... пр |
ћи се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са у |
рсенију, који се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— |
ла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоко |
им скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.< |
Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао нек |
нарочито.{S} Председник, који је седео према вратима, само угледа како се онај игласти револве |
ло, проговори он, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у |
ему искаже велико поштовање и покорност према ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад |
при калуђерењу — безусловна послушност према старијима...{S} Он се, као јагње што се води на к |
Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</ |
, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја глас |
унчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се ут |
S} Спреман је предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> <p>Прв |
ао рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине ре |
/p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том |
манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. |
трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити |
ало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му |
аволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у |
> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини т |
оку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак |
ац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну м |
и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори дувањару.</p> <p |
на му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико |
до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како |
Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао ч |
S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Макси |
.. па се предомислих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љу |
али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и с |
о бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на она |
и сви анђели... помозите му!... узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то при |
испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> |
као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, исколаченим очима, и само чује, после сва |
нуше изненада неки људи, објавише глупо-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, попечат |
гојачено лице Велимирово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђере, |
ише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи пес |
, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројахано |
кашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, а |
крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, скинуто |
да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим нестај |
ри у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и |
Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар |
и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празн |
а шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га |
едног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади |
д су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страшније |
акри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чудне будале, мајко! викну газдари |
ику престаде фијук, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци...</p> |
ханџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже ве |
да кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну о |
ом...</p> <pb n="234" /> <p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе |
ве јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право у њ |
одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је д |
ојима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, на |
.. одговори архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад |
са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зо |
материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, |
ну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко, попустљив |
јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <pb n |
ући у памети питање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро прот |
(т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчренијами похот возбуждаја« |
по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског манастира, који је у суседном округу, да |
која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо |
а Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је |
уже парохиски свештеници, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже у други манаст |
Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S |
{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, је |
правим испосничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и |
ом пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире |
ад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.< |
ead>XVII</head> <p>Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: |
ладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} |
иш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће |
ду крсти »погружењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери |
се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бри |
, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игум |
од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велимирово са домаћицама због прилога...</p> |
ице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{S} |
ој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Велимиров пос |
разносити јела, лица им добила немоћан, преплашен и необично смирен изглед; од прозорчета до ст |
рата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупим погледом, Максим, пружајући |
тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед беше управљен на ње |
е ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући окамењеним погледом како се |
а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим последњим поступцима, да би, по |
ра лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод очију погледао, |
</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на |
анцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба |
! грмну игуман на момке, који дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пр |
бало раније мислити, девојка сад, овако преплашена и изненађена, протури кроз главу, и, не пред |
ара Никола некаквим танким, изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> |
нада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— |
у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капетан !... трчи... |
и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку планинску постељу |
его сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левч |
а од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А |
<p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... преви |
Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од нек |
лази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђерима рак |
шло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца нашего Антонија великога</title>«.{S} |
подоста листа и нађе: »Житије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче |
>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Куша |
ди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да |
да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за влад |
ање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... отверже в |
дном, као да пређе преко некакве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз ц |
p>Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богосл |
тале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, је |
оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује архимандриту, да посвети највећу пажњу необ |
дносно будућности »овога детета«, па му препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и |
ед свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљиниц |
вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препредени...</p> <p>Архимандрит плану и викну гласно, |
а..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} |
јем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману |
изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, |
ају широки столови, под теретом судова, препуних јелом и <pb n="229" /> пићем.{S} Калуђери, ђац |
писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да је довољно |
ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све послове, Леонтије отпутова своме крају...</ |
као најподеснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се д |
е уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. |
ашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хлада |
<p>На криваји, углављеној у двоколице, пресамићен преко предњег јастука, као дугачка врећица, |
ћи шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без то |
{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше брзо луп |
дједном, као вихор на врелој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње |
гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или |
, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!...</p> <pb n="116" /> <p>— |
ки, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима манастир располаже.</p> |
удо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не помисли онако... о девојци |
али бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошен |
иве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</p> <p>»Свети |
ве, гуди потмуло воденично камење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, |
еко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље од страш |
студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> <p>— А код куће !... присе |
ака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се |
ли.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</p> <pb n="47" /> <p>— Добро, узми, одобри м |
д боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, |
тајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, там |
>— Јасле, брате, витлејемске, оногај... преставља свети престо, одговори Максим мало набусито, |
загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике |
аспрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о с |
љавало, што је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па с |
шуштањем.{S} Пандуров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко |
> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење некакве к |
у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести п |
мати бушењем ципунова.{S} Лети воденице престадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој |
а-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави се |
нас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викн |
, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе |
га, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говорећи гласно црквене молитве, које је знао н |
ете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладну кам |
рају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што и |
витлејемске, оногај... преставља свети престо, одговори Максим мало набусито, као човек коме с |
ју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико |
.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голготу представља... и њу, |
ја. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно вел |
ако су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рук |
устити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљ |
човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена |
и, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђел |
енчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја нев |
ше јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, који се прев |
гаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрћ |
тању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му ствара неприлике.{S} Он је |
ош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у својој ревности, па задовољно леже у |
и на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама...< |
м, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај пос |
че.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе |
иже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од к |
ру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S} Министар то једва дочекао, зна |
бомир гласно, одушевљено, као да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати |
главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а ни |
34" /> <p>Прота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава ни |
им гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одгов |
химандрит фркну носом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Пос |
влачити иза стола, изговарајући некакву претњу, псовку...{S} Гости пружили руке према њему, зад |
ије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли |
имназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не ве |
ead>XIV</head> <p>Лето у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидним пословима, као у сео |
олико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ре |
рестаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, нем |
плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође упла |
овника, који, на другој страни ходника, претрчаваше од једних врата другима, желећи, без сумње, |
, гледајући окамењеним погледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и |
је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући <title>Свето Писмо</title>, загледа се у »< |
Свето Писмо</title>, одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав иша |
вореним царским дверима, окренут храму, претурајући тамне листове некакве црквене књиге.{S} Сва |
ли.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешу |
{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> <p |
<pb n="45" /> на вечерњи, најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаре |
амо би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао |
з игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећ |
Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на гра |
ст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима |
и пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим је он учио за испи |
, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... от |
он разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" /> још дорастао вели |
се сумњиво <pb n="122" /> ово игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: д |
сваку своју урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и послаше да, као |
</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице |
ено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те |
>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p |
дахнути душом« одмах, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са ли |
ћа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко некакве границе, која је од |
бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на |
208" /> <p>Прво се имало извршити једно прешно крштење, затим молитва над једном болесницом и п |
и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и з |
head>XXII</head> <p>Јеромонах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од вла |
<pb n="85" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ је, из |
само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи не |
ам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном сав зацрв |
рне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе неза |
се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати. |
а другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час ј |
стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>П |
је сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га |
тку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, у |
онекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну главом са одобравањем, и у очима м |
мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> <div type="chapter" xm |
о загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од |
о, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива и |
могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомировој глав |
{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка.</p> <p> |
њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, |
у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил |
мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из требника...{S} Започ |
погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна послушност према старијима. |
, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео |
јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густ |
ке, и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око ње |
ао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само уд |
>XI</head> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито |
сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега |
ава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује де |
пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете се |
леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближаваше отвореним вратима, не разумевајући још ниш |
</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством, приближи прозорчету.{S} У великој пространој соби, тамо |
подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.</p> <p>После краћег времена појави се |
ита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p>Једног дана дојаха пре |
пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшил |
ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина!...{S} |
тео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију ст |
свестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише |
а забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли |
ривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, привика спремном кочијашу:</p> <pb n="239" /> <p>— Докт |
прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, |
није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирском животу, осећао је да се и мисао |
177" /> <p>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника неки, којима је грло ве |
p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, |
е!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Никиф |
је још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћут |
.{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха по |
а дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да тр |
скорашње <pb n="233" /> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другов |
, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је |
тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно т |
ићи ћемо санаторијуме, болнице, угледне привредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и |
алуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије пође |
но, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им нам |
као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести. |
.{S} И колико ће времена трајати његова привремена управа?...{S} И шта се може за то време учин |
па подизати неке многе а веома потребне привремене оградице од трња или облица...{S} Кад је леп |
све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али без |
кочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и те |
ман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се о |
кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па |
лисјем, према топлом, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти ди |
, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним тактом умири завађену братију, поновивши миш |
ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш |
дрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одш |
а их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и ле |
ну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љуб |
d>IX</head> <p>Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним л |
ено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи пре |
и... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— |
ни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај |
мо да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко.. |
накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, |
ше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући |
сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} |
је највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује |
поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала је оседео !... гле, од |
ак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и |
Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то |
ори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједн |
Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред |
то, напуњено, завезано, сељак бојажљиво приђе кухињским вратима и, промоливши само главу, прого |
пта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком таја |
p>Са великим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа |
Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући г |
ром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{S} Све, |
стрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и зал |
се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи |
анственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p> |
ићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку |
аплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, |
и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љуб |
ко је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут |
лагано и весело, никога не заносе дивни призори, никоме није до ноћног маштања....{S} Виде се п |
на црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од св |
ктобарски или новембарски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири не р |
во, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се |
итељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а после неколико дана испитан и примљен у пр |
верже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је.. |
и...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чин |
вника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, |
дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако незахвалн |
но све здравице, званичне и незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит нар |
га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође пред механу |
си, брате, ниси, одговори онај из мрака пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манасти |
Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, |
достојанствено обрте игуману:</p> <p>— Пријатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твој |
ава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радозналост...</p> <pb n="49" /> <p>»Т |
ети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S |
јури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни с |
Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи је |
велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит нас |
, тањим женским гласом, који одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, н |
ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, што се разле |
заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одје |
е, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n="151" |
буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном осећању, које |
у читање, осећајући у исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећајући да га опет неш |
мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећо |
смеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> < |
д се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба! |
ружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за п |
се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази |
гледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет стан |
што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, као човек, који очекује последњи ми |
н и заборави на њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убого |
о читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему не |
да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошколац својим необичним држањем |
с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p |
погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом |
Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна |
м воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} По |
о поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радо |
и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога тренутка |
, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фиг |
у књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !...{S |
..{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ј |
ј га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да бли |
и-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучи |
са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> |
<p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази |
сну спремљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху з |
а прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широ |
справљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему сниском, о |
егов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно прилепљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева су |
ти шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> |
но место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дува |
Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако жен |
ећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и |
ти, но проводити дане у <hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, и јависја нам... грми В |
себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: ником |
кну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га |
ве што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урођена побож |
p> <p>И наредба игуманова, и околности, прилике... све је тако јасно, да не оставља места разми |
а у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како |
Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као што се п |
и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, |
гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне но |
} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти |
и.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи |
аљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учи |
а хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој сам |
им последњим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшн |
и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до полови |
, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетк |
твителну натуру!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута игумана, и он би |
рши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре заплећућ |
само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одуше |
гао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се |
ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају |
махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога«...</p> <p>Прва свештен |
препирање Велимирово са домаћицама због прилога...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово |
њи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су з |
весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У неком убогом кућерку, |
Вешти момци настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала |
азити свако јутро, и односити покупљене прилоге.</p> <p>— Најмање још једанаест дана, израчуна |
је оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на |
мао равнодушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од |
ао у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање ма |
им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници... <pb n="178" /> кад већ нема кога да отаља |
а се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као обручење великог и анђелског образа; |
не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама карниза...{ |
лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у |
сле седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са цр |
S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, |
м друштву...</p> <p>И то вечито гледање примамљива, весела, млада живота, лагано ствара и у њег |
нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... |
у.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> <pb n="26 |
, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело стари |
амо двориште <pb n="251" /> манастирско примамљивије, веселије, нарочито кад проплива њиме, са |
о ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се о |
уге примао равнодушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познат |
руге није могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао прилоге у ко |
је госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног твог куд |
силијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући се сам |
уке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Стари |
кне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— |
рестадоше млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не распо |
ад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе |
иве, него само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог ст |
му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, камо ли |
тире:{S} Изређа доста опширно, наводећи примере, како су српски иноци ревносно и <pb n="176" /> |
же многобројним, већини добро познатим, примерима, објашњењима, описима...{S} Најобичније појав |
само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.</p> < |
лађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неко |
е читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу твојега, <pb n="198" /> Леонтија«... отац С |
отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући на четири |
е, грди »онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, зале |
Јованчином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Лео |
т наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упу |
ље, по наредби духовне власти, Леонтије прими управу манастирску, као новопостављени намесник.{ |
у још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими старешинство, Велимир му напомену, да кућа не мож |
ховна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, намест |
зграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време ј |
еоград.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја |
} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорч |
тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и |
и запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте му се плаш |
ораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте с |
што лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у |
довољство.{S} Гледајући некуд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по с |
препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег школовања и |
јављен, а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле |
емљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" |
се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се о |
ог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо н |
на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о |
дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не нас |
удима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="163" /> Раде кочијаш, вешт томе |
/p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама бониковим |
и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на св |
са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у рук |
глед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је с |
велико парче, резерву, док другом руком приносе друго парче великим гладним устима и кидају га |
Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="189" /> рукополажући Нићифо |
го немог прекора и истине, да гост беше принуђен оборити главу.{S} Али га опет запита:</p> <p>— |
е зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} Тетка, како изгледа, немарно шв |
па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте лист...{S} Најцрњи |
, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе |
инуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене ма |
ло...{S} Воденичари замоле помељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не |
ом леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрж |
ачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} |
се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у |
г образа; да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва о |
га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, |
000_C25"> <head>XXV</head> <p>Отац Сава приређује изненадно велику гозбу.{S} Један архимандрит, |
олчаније« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, |
велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, одживљавало ста |
и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> <p>Дечко подиже главу.{S} Пред очима њ |
нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за своје грешне душе, нека живе она |
S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво |
си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили јед |
једну врзину.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће каза |
био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови |
утим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цв |
Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у |
« да наставе пити досадање вино, али их присилише на поштовање већине и њених одлука.</p> <p>— |
знаменитих лица и, певушећи полугласно, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прил |
да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну боле |
где на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, |
оцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајл |
е ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с ње |
еонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па |
трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано |
каквим страхом од важности светога акта приступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, |
очека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због |
тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, весело, искрено...</p> <p>Неко лупну о вра |
ојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и са |
топлину, некакво задовољство од њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књиг |
и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао првом јутрењу, познао је Љубомир да је на |
е и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки |
ико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скиде свој |
гату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине велику љубав новопроизведеном архиманд |
ницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће... |
е гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом |
Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се |
он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жут |
јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на отави и гледајући је блаж |
часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу н |
оцепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али |
аву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш са |
лушати њена занимљива причања и осећати притом такву <pb n="21" /> насладу, такво задовољство.. |
је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту гологлав.</p> <p>— Где је игуман? запита |
{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху |
е га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где |
еже Арсеније, севајући очима задовољно; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... м |
е један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледах |
, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је |
и, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински |
ет — седамдесет, чистих дванаест хиљада прихода...{S} Једног лепог дана бануше изненада неки љу |
ије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала |
и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пр |
примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто д |
е све малопрешње слике весеља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од |
то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа.. |
та постојали, или је то обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у |
н обрте неколико листова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »син |
вукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посвет |
ена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубоми |
кује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо |
зио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, п |
јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} |
пасти, кад угледа како Василијан весело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, |
рстим зубима.{S} Василијан нешто весело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић |
однику.{S} За то време Василијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под |
S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад |
кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, |
S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како |
г није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и њ |
срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S} Са |
празнике...{S} Де још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чит |
ељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове прич |
о остане једнако...</p> <p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?< |
напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да |
околини, нарочито међу женским светом, причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, зверајући око с |
то Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери |
у, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву <pb n="21" /> насладу, т |
естантских богослова-научењака, некаква причања из реторике и књижевности... све се то меша у њ |
и, па слушају, разјапљених уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако |
ла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из књиге на памет, али је о |
омир ослобођен, сетивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа пом |
али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина |
угућу ножићима некакве кости, слушајући причање Василијаново.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнем |
њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека |
прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— |
ке послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како време пролази...</p |
, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb n="46" /> са своји |
лу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, ал |
вати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> <p>Др |
рава, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" |
је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некакв |
ње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитив |
и из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају немачка писмен |
прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, нара |
говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, о делима Немањића |
а ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то |
«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временима, великим дацијама и, онако у |
ир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и |
оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S |
а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш заједнички?{S |
p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христови |
вођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чи |
ђаци полипсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан... |
и, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или нека |
десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш |
жаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици |
и сад одобри...</p> <p>— Архимандрит... причекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!. |
у и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p |
ице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да з |
ик из удаљеног манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит у |
и се са литургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, к |
p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крст |
за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и леп |
ј Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од |
p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући гласом нарочито |
.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака.{ |
дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А |
рући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњиц |
ше торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>При |
ске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и доб |
а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељна платна.. |
Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плаш |
љно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворе |
а читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопље |
се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође ч |
јали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко |
заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгле |
потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p |
ију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав завезак, извади бакрени |
да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то |
обема — а ја... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се пр |
аво у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још |
и натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз проз |
еш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет ј |
ије?...{S} А баш ову је донео игуман из Прњавора, од његове неке... <pb n="91" /> Зграбио сам ј |
{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њега па, напослетку, оста |
"248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! ре |
фесор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није |
м, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира |
Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после |
одмах, и одржаше победу.{S} Господа оци пробаху <pb n="174" /> онако »испод жита« да наставе пи |
а, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне |
ве ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му т |
рбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре ш |
ују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао ов |
Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му још иг |
.{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати о |
одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага.. |
> <p>То вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица |
ко...</p> <p>Две године после школовања проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S |
</p> <p>Одмор после прве школске године проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по |
е осећања...</p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку |
ет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Ниј |
добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Богословији...{S} Доиста, он стаде распитив |
p>Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он нас |
тална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама |
житије Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао |
м, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта |
кну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија! |
реним другарским односима, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном тихом разговор |
учно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби од архима |
пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху с |
ра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица, која сањалачкој души улева неки тај |
а, заруделом младом кожицом, испод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њи |
битим наставничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. |
тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« разноврсна п |
а, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тр |
кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>М |
сли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погле |
ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се густо хладно бла |
заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима, т |
о три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четв |
дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p |
жу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе |
ивота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— Бо |
она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло каме |
Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље |
инише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; |
гурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже главу и погледа га ме |
рио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво |
ње« из прочитане задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; |
унакрст, меке, дугачке косе младићеве, проговори свечаним, јасним гласом:</p> <p>— Брат наш Ле |
им гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће... |
оље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога |
ри...</p> <p>— То га нећемо наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на |
, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{ |
уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући изненађена Љубомира благо:</p> <p> |
ва брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, |
/p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у |
њским вратима и, промоливши само главу, проговори некаквим замрзнутим гласом:</p> <p>— Стоја не |
им очима око себе.</p> <p>— А вера?!... проговори архимандрит изненадно, као после тврда спавањ |
у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово сел |
и, окрете главу прозору и танким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде место, где људе.. |
не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; какво |
борене главе, слабим но одлучним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија Велико |
ину, подаље од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, |
дговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше ход |
рави се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То ни |
по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да седне |
у косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гле |
осто, без муке.{S} Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху |
е ништа јести, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми |
и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А нос |
и ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга |
игде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског |
ом...{S} Сад се могло животарити једино продајом оборене горе; других добитака не беше...</p> < |
једна ливадица... и друга би једна жена продала две кравице...</p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и |
.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако с |
сти...; зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!.. |
</p> <p>— Што »неуредност«!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату, реци |
ошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава с |
к не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља код обречених Хрис |
записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви |
.{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, господство његова рода, |
ути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у ст |
ајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и хитао право високу небу. |
пламеном воштанице, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукам |
зе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} А |
вијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} Не мислећи много да ли је то |
Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз |
и тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишће з |
год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро |
ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине,... шт |
услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор |
сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} З |
вачу посматрао службу митрополитову.{S} Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али |
ом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њихова лица до |
се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче <pb n="27" |
па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прође лепо и весело, али после настаде оно, чега се Лео |
<p>Леонтије се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, али |
још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и |
прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направа са оџаком кој |
еко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђ |
од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као ј |
о некакве велике препоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архима |
а, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише с |
и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти |
наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, от |
е отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за с |
ц«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад му он са |
та, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити... понав |
ише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом м |
уте обрве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цв |
етка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они обични гости.{S} |
почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после прве чаше триестогодишњак |
де на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога |
мо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне. |
l:id="SRP19000_C7"> <head>VII</head> <p>Прођоше две непуне године.{S} Љубомир већ момче.{S} Дув |
ском мање крмачице, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, па је |
му: »Загрљај Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни живот«...{S} Љубомир осети како га |
<p>— Јест, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... т |
Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око |
ерљивом мимиком, осврћући се бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} |
елика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.< |
уд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он ј |
/> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубом |
лико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио купи |
ну непослушност великог брадатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих |
има опело, проговори он, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Васи |
г угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а < |
оследњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и |
гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца |
реко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, к |
амним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звец |
та; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном м |
ти кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман |
, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и танким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мен |
та од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави |
ешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шале и како говоре не |
у и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачки судови са читавим |
тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се |
/> <p>—Улази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђ |
Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор.{S} Ка |
Максим опрезно, гледајући на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, |
еднички глас.</p> <p>Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд с |
преплашен и необично смирен изглед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред дру |
убомир се, гоњен љубопитством, приближи прозорчету.{S} У великој пространој соби, тамо па друго |
и зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад |
зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом усамљеном дивљином; по |
ији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо |
акати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојч |
е сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, |
ехану с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, |
е, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише |
на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" |
од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад |
сом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p |
е руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па с |
пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, гд |
идите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе а |
један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па ево стиж |
дником... девојка, у порођајним мукама, проказује правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Н |
и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, као |
онело и владичанство!{S} Округла је она проклета камилавка: како је год окренеш, десно или лево |
нину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, како га |
е одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу.{S} |
упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пе |
викнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску науку...{S} А по |
да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на |
и се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењак |
Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да |
А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђел Прокопије.</p> <p>— Мора да је млад?</p> <p>— Јест.</p> |
калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и полегаше.{S} |
.{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> <pb n="224" /> < |
мке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било |
ази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног |
све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без |
у три године.</p> <pb n="90" /> <p>Тако пролажаху године за годином, доносећи собом непрестане |
ема из његова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, |
га, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, са и |
, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје |
уркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, изв |
ичањем коњушаревим, не осети како време пролази...</p> <pb n="84" /> </div> <div type="chapter" |
отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава о |
ко, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" / |
шљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао |
ући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у |
стом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасн |
о, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све тако обичн |
итно, као што се обично гледају странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо |
<p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и |
ме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу |
угом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, |
слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се бл |
p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих идеал |
ом кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно< |
у стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђ |
ан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, Максиме: види |
p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оже |
...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит поводањ, засу све манастирске в |
грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналиц |
о да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато, пст!...{S} Н |
{S} Све букну, као успавана трава после пролећне кише...</p> <p>Само поља остадоше по старом.{S |
пла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао |
догађаје и описе из оба житија, и како пролећу поред његових мислених очију ови заносни догађа |
авила и дужности.</p> <pb n="221" /> <p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха ви |
дајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете |
она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му добаци:</p> <p>— Лоло!...</p> <p |
ајући да га опет нешто вуче да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично |
Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени посао — врћење главчи |
Још пре неколико година учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом |
куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које се догодише у целом крају за ових седам |
манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући неколико пластова у |
е за годином, доносећи собом непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, кој |
х људи, задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би могао паметно газдовати.{S |
лаву трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А да |
душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све |
личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је бил |
и звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али ни |
</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије |
је, очекујући да осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерс |
е он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи |
притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снаг |
тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А и матори се |
а, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и |
њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све |
е ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хум |
ак бојажљиво приђе кухињским вратима и, промоливши само главу, проговори некаквим замрзнутим гл |
ао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде |
ршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим обичним равно |
јглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози |
вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да прив |
купљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није о |
" /> <p>— Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим погл |
се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи! |
е ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир |
ронично најстарији брат.</p> <p>— Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не осврћући |
p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелете |
<p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} |
нама?...{S} Калуђери само гледају тупо, промрмљају некакав нејасан одговор и уклањају се журно, |
труже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} |
> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледајући влажним очима око себе.</p> |
!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за који се обично каже да је |
је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме ду |
сред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ехе-еј... момче |
чајно, а у грудима заклокота изнемогло, промукло урлање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, она |
калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јас |
и то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре... |
м братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, који са самим |
>—- Желим испоснички живети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко некакве вели |
д другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у |
бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом |
и на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, как |
очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако... промуца стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да |
бомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг, нев |
/p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.{S} Она ка |
очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш з |
их му молитава из требника...{S} Започе проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко |
а, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају!...</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би су |
...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ствар!...{S} Њему се само |
га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, који је у такв |
чиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која |
рже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као п |
да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори |
души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он |
p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S} Пропаст!...{S} Свршено све !«... севају му мисли кроз г |
рца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код |
ањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати |
у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напред, поклати зубима оне што |
>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од |
авом манастирским, откривајући сав ужас пропасти морала, вере, побожности...{S} Говор беше тако |
хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изда |
борници, сељани... лармају и гледају да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам кап |
p> <p>Гле, и другови његови, који имају прописно школовање, напрежу се и често пута дижу руке о |
ко примамљивије, веселије, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом |
се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, |
смеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису |
страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игуманово питање, одговарајући му <pb n="164 |
прави, узнемири се, људи се расклопише, пропуштајући игумана, који се осврте тетки:</p> <p>— На |
не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се проредише, манастири исплатише порезу, дугове, ситнице |
оворећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапу |
чекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А ње |
подин-владико!...</p> <p>Архимандритово прорицање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро науч |
.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свег |
врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром па глави, испод које |
грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати просечени равни путови кроз бескрајну манастирску шуму, |
е кристалне шљивовице, па одшета равним просеченим путем на врх онога високог брега, са кога је |
анастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} |
а!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све в |
чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« живото |
собу у Богословији београдској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у |
лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари г |
ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... |
ујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што |
, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љуби |
.{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му о |
и, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и то |
ухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђери или игумани као и он, како се они посве |
је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: |
адиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како |
познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, ј |
ваца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради |
о...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним га |
Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогура се не |
ло <pb n="263" /> све тако обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро утрве |
, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, |
навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то с |
нових леђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на глави, онај весели и услужни млад |
разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора |
у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том да |
звикну младић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S |
!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p> <p>А она паучинаста измаглиц |
>Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се |
и, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>Архимандрит настави даље оглашавати, д |
низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их она |
ени и прелива разноврсним бојама далеки пространи видик, над којим трепери чисто светло небо; к |
у немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који се пред његовим очима рашир |
чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом. </p> <pb n="6" /> <p>Нешто га ву |
твом, приближи прозорчету.{S} У великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка с |
ен, са бесмислено управљеним погледом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и ста |
своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и ок |
мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи.. |
старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, угледавши Љубом |
храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <pb n="196" /> и лако трепери по |
крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећ |
великом шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасл |
ише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен |
ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више |
тамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада |
S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад в |
реди оно лепо српско јутрење послужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман с |
кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције |
рског решења о награди!{S} Овај твој... прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху |
сагласије свију епископа за твоје...{S} Прота нарочито застаде са крајем реченице, да би изазва |
ма да одсуствоваху они обични гости.{S} Прота, неки духовит весељак, непрестано је правио шале |
тица...</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне дои |
га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу |
</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли раки |
> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже промуклим крупним гласом, за |
> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојн |
едесет комада угојених свиња... настави прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— Знам...{S} И оно |
као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брз |
ова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из града и околине, ту два иг |
> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек г |
ше исписано задовољство што је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд. |
.. није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену Арсениј |
чин да премести Арсенија.{S} Исписао му прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а |
напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море... какав пос |
тами око пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго говорио, карао, претио, па напослетку ућу |
ресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, ка |
и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако |
игуман значајно и као прекорно.</p> <p>Прота обори главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбу |
ћи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и п |
а, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и |
ирока повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена |
овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекло; колико ли је нових осећања и нових страсти пл |
а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева. |
и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:</p> <pb n="43" /> <p>— Ехе...{S} А да ја: умир |
и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашт |
са сипањем необичних имена католичких и протестантских богослова-научењака, некаква причања из |
на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, тр |
..</p> <p>Прва свештена радња, па све — против црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио |
љавао искључиво у дворишту манастирском против многобројних врабаца, и другу од канапа, дугачку |
кад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, |
чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, ка |
е, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени прес |
осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност његовом досадањем дремљивом, вечно празном, |
рсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш н |
е и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набрано смежурано лице |
кушања...</p> <p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>И |
на... тамо после поноћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономски |
ра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, као искусни људи, изјавише да не |
{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, п |
е игуман, познавши свога школског друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} О |
Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу литургију, али га је мрзило да улази у |
јка сад, овако преплашена и изненађена, протури кроз главу, и, не предвиђајући ништа добро, оси |
о...{S} А после неће моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију |
лили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од ју |
у све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се с |
Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, ви |
ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубо |
ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не у |
рополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— Камила |
страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо |
</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих очију, које |
?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће |
испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из Крагујевца и заноћио код игумана.{S} Изјутр |
.</p> <p>Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке |
.</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижући од стола занесену главу.</p |
или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свим |
а добије архимандритство".</p> <p>Један професор зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, |
и по своме темпераменту...</p> <p>Један професор изговори шаљиву здравицу: напомену, како се у |
та лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају |
арче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстим |
Видео Светозара кад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових |
S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p |
едавања из логике и психологије невешта професора, некаква чудна, високоучена историја старозав |
ни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржав |
људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са нека |
цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, с |
другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{S} Спреман је предлог директору: »Да се пр |
фесор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у ду |
и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} С |
о у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не |
велика гимназија.</p> <p>Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар ба |
ирске воденице, а после неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, пообара шуму, развали с |
и иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију |
ћа, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чумави малишан, у |
победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добр |
у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети |
у опанци...</p> <p>— Онај господин оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у |
аше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики плам |
о; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, у |
шара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па не видећи н |
осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши |
не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Све |
мених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног г |
тије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један |
</p> <p>Отвори неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: |
ас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије |
<pb n="128" /> воље за дуга маштања; он прочита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући |
овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна |
>XXI</head> <p>Архимандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у |
зет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање |
и књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <title>Свето Писмо</title>, |
аш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.</p> <p>— Моја, проговори он, не гледа |
ргију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочитаних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта |
>— Шта, цело <title>Свето Писмо</title> прочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену |
м живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу... |
правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна послушност према с |
а, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети |
реме занимало и привлачило...{S} Кад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је |
тајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће |
ом ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако дакле! |
сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И |
.</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатског, како је он провео |
ш закалуђерен...</p> <p>Архимандрит већ прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњен |
ш, бре...{S} Нисам га ни ја ни половину прочитао!</p> <pb n="78" /> <p>— Јесам, господине, одго |
l:id="SRP19000_C15"> <head>XV</head> <p>Прочитао је... не само Антонија Великог, него и Макариј |
заветној мисли — служењу Богу...</p> <p>Прочитао је доста других, краћих ну лепих, животописа, |
те игуман ово правило никад није могао прочитати, док су она друга строга правила — молчаније, |
ван.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нера |
одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треба знати цело, као »оч |
праве богословске науке, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио ц |
они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разре |
во пребивалиште.{S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и кад св |
у уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад |
разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога не |
зно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! |
Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митроп |
овори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, прошапта Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да ми покаж |
а мантију и, значајним изразом на лицу, прошапта му:</p> <p>— Амо де!</p> <p>Калуђер приђе друг |
е?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледајући на затворено прозорч |
е, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— Хле |
им до мрака... слабим, уплашеним гласом прошапта Велимир.</p> <p>— До мрака! ..{S} Њему би до м |
в зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:</p> <p>— Добро, добро!...{S} Иди!... иди!...< |
p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њ |
лужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође |
била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настал |
l:id="SRP19000_C20"> <head>XX</head> <p>Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} З |
пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прел |
>— Што »неуредност«!{S} Ја јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове |
ање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> |
ути капут, једини остатак <pb n="56" /> прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, нави |
а</hi>... ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже |
разна... не можеш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти к |
Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она не може млађим калуђерима бити оно, што |
започето и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан н |
="SRP19000_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Прошло је десет година.{S} У манастиру се за то време у |
ајући у исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећајући да га опет нешто вуче да још |
еонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, мор |
штеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочито |
види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна ве |
бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и не |
а, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, око цела живота и око себе |
{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живота, остаде само магло |
њалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја с |
и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори |
је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два д |
тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно по |
јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазевима по зеленим врховима дремљивог |
ји ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом |
да тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стома |
ако ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Ве |
ом (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади инок, с надувеним до највеће мере плућ |
јећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиван |
глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Од |
послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићев |
м ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и л |
чају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књига, разгледати |
Ух, брате... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће.. |
} Игуман дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпу |
јче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама |
: руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад н |
е скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Дево |
, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне гл |
сто хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ |
је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.</p> <p>— Ј |
а, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео |
аљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више г |
атраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно |
ујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и |
глед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се ви |
с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да |
} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта |
шен, са блесаво тупим погледом, Максим, пружајући револвер у целу групу одједном, не гледајући |
ладике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево ме |
<p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њом |
апред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> < |
њаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, к |
Уплашен, пренеражен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погледа чуд |
сити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очиј |
часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спус |
адати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа |
чно...</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауст |
здао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше |
.{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрек |
ло!</p> <p>Љубомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија ру |
уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p>Љубомир га погледа |
уго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура с |
виђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, |
засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по |
јући некакву претњу, псовку...{S} Гости пружили руке према њему, задржавају га...</p> <p>— Мој |
рнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> < |
н га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупире |
кну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се |
ом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути |
чекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење |
а о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, он ви |
иозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која |
на задњим ногама; али пошто је необична псећа дебљина искључивала сваку помисао на какав било у |
дно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чич |
авати деци!{S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</ |
екаква непојмљива предавања из логике и психологије невешта професора, некаква чудна, високоуче |
терају и најглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} О |
се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, н |
ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Велимира!</p> <p>Мара изиђе и п |
у стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније се прели |
ром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пун |
иза стола, изговарајући некакву претњу, псовку...{S} Гости пружили руке према њему, задржавају |
дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Са |
леће <pb n="149" /> оживело...{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...</ |
слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају да је тетка д |
у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »ш |
о викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код |
е и испраћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спу |
ца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p> < |
м, свеједно!... одговара игуман љутито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, геја |
е каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратише се другови у манасти |
} Он затрепта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше п |
како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд |
по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцан |
Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и чет |
нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недо |
бомир, упирући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики соб |
ни мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... п |
сетину оваких и горих епитета.</p> <p>— Пуна ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} |
ролазећи поред Љубомира.</p> <p>Крцнуше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах н |
недеља дана, а Јованка здрава, једра и пуна као јабука, накицошена, намештена, са засуканим ве |
пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, |
етка испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућанством и посла својој кући |
погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није ника |
ке испод надвијених веђа и посматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњ |
ликом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу |
носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубо |
раћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденично камење, а он прескач |
...{S} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него све п |
се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У неком убогом |
седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те |
ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Там |
т«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине велику љубав |
авидљивим погледом дуге тробојне редове пуних бачава, буради великих, средњих, малих...</p> <p> |
остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема |
још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} |
ном и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно расположење, |
како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу |
ују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је |
.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла же |
м, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p |
Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама бониковим.{S} Љуб |
у и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни п |
је да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="163" /> |
Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је доби |
корност према ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са ст |
а је Васа био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, плат |
ње:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S |
ије...{S} Павле Тивејски...{S} Тимотије Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви |
школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну плани |
их жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? |
им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је св |
ом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одељења |
горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно |
да ће се удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Поне |
јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, али се нек |
ећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само због но |
трах да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледа |
ећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p> <p>Од момак |
у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, |
о писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад прими писмо, |
неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је |
и било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична гоми |
Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а |
оју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n |
ена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и |
нтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</p> <p>Ништа више не осећаше млади испосник, нити |
шава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S} Преко неба п |
камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико в |
Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опе |
и торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајућ |
о, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незгра |
миљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је |
не.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се за |
ним кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, кр |
непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило |
, капи.{S} Кад га <pb n="44" /> је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л |
калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... |
ошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна |
д му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не осети ни кад игуман пројури поред ње |
head>XXI</head> <p>Архимандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо |
г <pb n="12" /> хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла |
аше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно |
у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљив |
{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, гос |
. знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми |
го ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, |
чекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту тол |
едном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S |
о светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антониј |
туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић в |
. шта чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, |
ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном сав |
у, од поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са в |
рицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о |
е у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="138" /> није да |
ј да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово високопреос |
во или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, |
околностима, само <pb n="214" /> понеки пут поремети општу монотоност какво везено бело марамче |
беспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив окт |
вљао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промук |
о њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, пр |
прочитао две молитве и, пошто последњи пут закле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелс |
ву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спрем |
»Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’ |
у склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно |
је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара игуман љут |
{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу |
иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледа |
тку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију гла |
ви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лице |
д је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина |
, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залута |
опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљене фразе о значају српс |
изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју |
сту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p> <p>— |
и он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор |
до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем |
>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</ |
пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену брат |
{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Иг |
па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај ш |
д лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, кривудавим чатали |
пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре |
абринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским врати |
..{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дуб |
и за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише |
ше тај поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} |
.. .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У |
н добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метн |
незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по |
нио на доксат па, и ако је већ неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, |
Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљен |
о Антонија великога</title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепш |
} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди с |
к огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им |
онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... |
</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с в |
прописно школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће |
— Каки!... игуман је гори од њега десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</ |
p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаносн |
ати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је |
чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, кој |
ји је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радо |
е беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад |
ење, а он прескаче одјаже, јури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују |
мао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свију епископа за твоје...{S} П |
је то, природним и историјом обележеним путем, одживљавало старо добро време и уклањало се испр |
шљивовице, па одшета равним просеченим путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава нег |
, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади. |
а хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, |
бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих дев |
дахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?.. |
ком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се д |
p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шље |
ко поштовање и покорност према ненадном путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жв |
краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на |
ији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погл |
ним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више |
ају, разјапљених уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, |
ече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих |
са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски кер |
месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна |
ом...{S} Стадоше ницати просечени равни путови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачни |
школске године проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из манастира у |
зи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : отро |
ного што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким послом, може м |
укћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чека |
трењу, познао је Љубомир да је на праву путу; осећање му је казало, да је близу њега све оно, ш |
гано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега |
евна богословца, који са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и |
> <head>II.</head> <p>Други дан је како путује Љубомир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се с |
као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море.. |
зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А |
е говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догорев |
ром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва... |
од ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете чит |
одника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим |
ени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</p> <p>— Тако то је |
посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се р |
би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар н |
и љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он с |
тео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако.. |
пренеражен, као да бега испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погледа чудновато, |
пред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После |
механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника из м |
и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-романтичним |
стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари за |
иња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе |
p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи |
мљацкајући великим незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, који личи н |
ао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде сн |
гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...</p> <p>Леонтије се по |
Па доктору после не верује: неће да га пушти, док му не даде нешто на лаксир и бљување...</p> |
уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом усамљеном дивљи |
има и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада по |
ви отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми |
и како је пукла пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, |
зу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа |
и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у м |
о би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано в |
диш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику |
још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну |
шена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширен |
крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шип |
м журбом...{S} Стадоше ницати просечени равни путови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из |
укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним просеченим путем на врх онога високог брега, са |
е он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта |
знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је на |
, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још |
еке тамне крајеве пећине сасвим обичним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, који се н |
на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као да је он какав пањ, из |
је могао одбити.{S} Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, |
остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад с |
ни неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Са |
ке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неок |
осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномерно дисање успаваних другова, гледа широко рашир |
сан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за д |
жњели, копали...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних кој |
животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота |
вој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтиј |
махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, |
ака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше |
пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Леонтије пође за општим |
а, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје бог |
удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, |
и, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се на |
еше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У |
љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспослицом, узвишене тежње — глупом де |
еже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад |
и бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и цел |
ла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{S} Из многих житија, која је усп |
и, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде бр |
виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа уда |
’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим |
ик ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на другом месту записив |
и му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S} Израз њена лиц |
ски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају!.. |
се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни д |
е ракије принесе устима. <pb n="163" /> Раде кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувш |
ве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди |
обожна душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је |
тенога.{S} Истина, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како |
харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за п |
> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако п |
/p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p>— И она дере жестоко.</p> |
е иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у о |
но, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа пребледелу, озбиљну и ма |
а гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телц |
отована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »п |
драв си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких мо |
{S} И ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, ка |
елског образа; да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше |
оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецај |
ле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi> |
шти талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво |
далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још од капи |
дају да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p> |
није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би постао механским момком. »Није то, ниј |
и људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој |
почети ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа |
чени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно |
раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад |
о није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одговори |
тала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад бе |
у чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коњ |
десет хиљада динара манастирског новца ради ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се |
обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит мрдну очима, н |
ашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да |
и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрадовао сас |
и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажн |
још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни ма |
ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као |
риход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава |
олим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{ |
> <p>— А, ваљано! додаје механџија више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, с |
уђере, који псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге |
екуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне ју |
ље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако. |
слим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и |
крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="1 |
{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то |
на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас му |
носећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се пого |
јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули |
љали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!. |
луђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у |
е тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој н |
но и <pb n="176" /> с великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S |
се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> <p>— Дај вру |
за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свију еп |
ну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило онако, како <pb n="245" /> се навикло, како се в |
се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши пе |
и, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девојка |
/p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочит |
ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Т |
посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохват |
каквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрек |
ицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тоб |
ји...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обр |
не знађаше шта би друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједном иза његове главе нешто необично Фију |
сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али |
јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако д |
.. као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више и |
ликим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, |
и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца |
рекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из с |
за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада на |
чином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за т |
д десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскоч |
ељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те |
е сад, кад <pb n="119" /> треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случаје |
, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера. |
{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко |
ану, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим поглед |
е, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, |
ш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају |
то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав с |
/p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а |
по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвал |
е водицу, а Велимир би могао надгледати раднике, протепа бојажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јут |
.. водицу...{S} Василијан у виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки |
силијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два ме |
новокрштенога«...</p> <p>Прва свештена радња, па све — против црквених правила!{S} Беше му кри |
мир купити јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом |
ем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако велича |
вилно вршити литургију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему досети. |
ead> <p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се ос |
једног среског писара — и доста других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише |
е што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi |
као јединог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао широки по |
ко баш не располаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпат |
плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогл |
ковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу радозналих слушалаца...{S} Исприча му трговац испотекар |
е, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, збо |
</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена радознало.</p> <pb n="114" /> <p>Љубомир се замисли: да |
и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се |
о сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и |
/p> <p>Велимир климну главом, гледајући радознало, шта ће враголасто девојче учинити.</p> <p>— |
ојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској |
оста у подрум, али га она обична људска радозналост задржава да остане још у свом заклону, да ч |
ли.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радозналост...</p> <pb n="49" /> <p>»То је <hi>он</hi>. |
срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се |
ући често недовршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински.{S} |
И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошковића куће |
овим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи |
ше му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном зан |
у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљивим причањем коњушаревим, не осети како |
љених, полузакривених очију, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећ |
мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробно |
ужише оба друга, и он одмах, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову дол |
ађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — З |
ве је око узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да л |
а и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница |
око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> вели |
егне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање как |
тако пуно, у грудима га задише некакво радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећа |
, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се |
уци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да |
лева нека светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз |
а одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну новост.</p> <p>— |
p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег д |
ико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубо |
нкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том |
но раструбили.{S} Владика — из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необич |
места нема живота, да за њега нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> приликама. |
, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не |
<p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте |
Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствовати го |
ви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S |
је зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао |
и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам |
кало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућ |
бога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек ро |
се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и јер не очек |
се под његовим светлим покровом веселе, радују и — живе...</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
м радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Никола, с та |
сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, к |
се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто! |
амно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> |
е два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом младом кожицо |
тно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S |
аком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је |
пре два дана, нестало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још |
Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњери, девојкара, полегла са |
, завитланом у назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са подигнутим р |
игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред |
м па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обрасло густом округ |
е једини друг из младости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна с |
ајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбацано по косама горостасних, густих рудничких огран |
недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула длановима преко бркова, па сам |
амо да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрадована.{ |
Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи |
и из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од иг |
дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра јед |
лио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, саломи их и разн |
а чувени циклон руднички, пообара шуму, развали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S |
осле неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једн |
75" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост |
даше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, |
д кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам макар једног домаћина у Ср |
но нагорева суху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа |
ише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S |
љубичасте боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше п |
синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чиста, обична поцрнела лица.{S} Леонтије ожи |
ст и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући |
женска љубопитност, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи запо |
ених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још смеј |
ање рањена звера, или страховито гуђење развитлана оркана?!...</p> <p>Понови се загушена, ужасн |
рлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...</p> |
обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како с |
е крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуо |
ано смежурано лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насм |
»тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му ц |
p>— Хм .. помози ми казати... оногај... развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; |
кну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга проту, ко |
није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шуш |
ај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог |
и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жуб |
ним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то |
је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже |
Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би. |
а ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као кр |
сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} |
је видео, <pb n="242" /> али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>О |
, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање манасти |
ице.{S} Послао је и момке и калуђере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га |
p>— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> <p>— Проч |
в.</p> <p>— Где је игуман? запита гост, разгледајући по дворишту онако, како обично разгледамо |
оји бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацил |
ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко |
ледајући по дворишту онако, како обично разгледамо добро познато нам место, после дужег одсуств |
је наложио ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, в |
зи брзо, неосетно.{S} Није још добро ни разгледао околину, а израчуна да је већ прошао месец ка |
има по дебелим томовима црквених књига, разгледати урамљене ликове старих манастирских архиманд |
вог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у |
од игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} |
ногобројни младићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вра |
уђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле |
е под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога звати, док не истрес |
велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили к |
{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, |
авно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси знао... који прапорац и мал |
ме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестрама.{S} Његова раздрагана, мека, сањал |
стављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и |
је намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разговор друга сестра, после онако исто поетична почетк |
" /> и побожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара на пит |
а тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временима, великим д |
сли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су ближи овим |
ном му паде на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљи |
иђе, кад је залудан, па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од сел |
агрили очима и остављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу ст |
леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у с |
прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу игуманову, от |
е планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Василија значајно.</p> <p>— То су |
се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и |
мађаше стрпљења сачекати крај игуманова разговора, — после, кад укинемо манастире.</p> <p>— Под |
ња кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим говорити |
његову задаћу, али Љубомир на половини разговора плашљиво замаха рукама.</p> <p>— Нећу... немо |
гледом.</p> <p>Љубомира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не |
.{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</ |
е са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, |
} А како је мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље пу |
ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на |
ад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну главом са одобравањем, и у очима му се |
ије оно право«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше |
нтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрек |
ену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене |
и који тренутак у овако усамљеном тихом разговору.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем |
епти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу позит |
!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пиј |
жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов з |
акоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} |
...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После ду |
Поведе разговор са сестрама.{S} Његова раздрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити све |
колико чаша шљивовице, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном з |
апротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном осећању, које га обузело |
он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— |
љина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе« |
. како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} |
пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, ви |
.</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љу |
ифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у |
кове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послов |
у, момак.{S} По манастирским парохијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <p |
уђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је |
ва самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, али с |
и ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да с |
тке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и маше рука |
и манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о путовању, па онда и |
ребало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.</p> <p>Сава, смешећи |
уморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} |
могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} |
загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...</p> <p>И наредба и |
е нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару братију и остао са својом д |
а ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p>— |
ко«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце |
рујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} С |
а и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведрина и радост, и он |
шнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> <p>А ноге носе, лете преко |
ра и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару анте |
ше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање |
редни ове недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанствено читање ш |
обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!...</p> <pb n="1 |
арачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине |
p>Кроз тихо, бледо, магловито појутарје разлеже се громовит, страхотан, нечовечји зверски урлик |
и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изнена |
ирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите кршеве |
, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Гледајући некуд |
у, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, |
а саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па и |
ну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећина бе |
прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета.</p> <p> |
враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... г |
рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — палилулске и теразиске), гото |
карца, не знајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно пр |
ави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шум |
да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n="156" /> <p>А Љубомира, пре два да |
очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од |
грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу |
морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</ |
отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види какве калуђере спр |
кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче мало јако сти |
звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, док се Велимир појав |
ож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сру |
и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум |
лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто не |
<p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом прошапта |
S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по не |
идети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете |
очита, на допаду, неколико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш о |
арица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва прим |
{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу зак |
ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, повукоше га |
нтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> < |
прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на место оно |
све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: или — или !</p> <p>— Не марим толи |
проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот! |
акав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, сво |
му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" |
господство његова рода, славу светску, разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа |
омуном опеване лепотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли гла |
ди у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и |
симове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...</p> |
</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— У |
осле изјаве лекарске њихова лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизв |
а се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.</p> <p>— |
абава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави |
вијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Ча |
х дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђез |
у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле |
егова краја, да прође овуда.{S} Пролазе разни путници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и но |
ље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, |
лу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућанством и посла својој кући.</p> <p>Дође ис |
е и уклањало се испред новог, створеног разним условима, већ дозрелог за живот, времена и правц |
ист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био опре |
и, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-романтичним околностима.{S} Код куће, п |
, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, о |
та, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама...</p> </div> |
ику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном |
огословији читава калуђерска дружина из разних манастира, која одмах заведе свој оделити начин |
венкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом |
влаче дугачки судови са читавим »кршем« разноврсна печења: прасећег, пилећег, телећег... па се |
еда китњастија и хладовитија, и градина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њ |
бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки пространи видик, над којим тр |
уредити огромне градине манастирске са разноврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, која |
ead> <p>Лето у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидним пословима, као у сеоској кући. |
јних светитеља и праведника, повешани у разноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S} |
иђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се нагледа. |
обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, преплашен и нео |
е он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! говораше о |
прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али |
неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, к |
њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са не |
а Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну дужно |
евнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, мој брате... то ј |
тише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Про |
га.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног |
сори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, ка |
а независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше да пре |
је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и прест |
и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са пл |
а кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и са он |
дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је ви |
некакве друге — нејасне, магловите, не разуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некак |
а... игра... игра...</p> <p>Леонтије не разуме и не види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукам |
Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због то |
мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} |
како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али |
тов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у |
азнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не ж |
и са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi> |
само приближаваше отвореним вратима, не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући |
ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући завршетак владичина писма. — Какве су то т |
нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђач |
>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресе |
..</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! уз |
заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора напустити |
мрмља игуман, не видећи више никог и не разумевајући ништа...</p> <p>Игуман почива.</p> <p>А Љу |
се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је |
p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спремила је богату ч |
вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко от |
уди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је |
миру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, а |
еши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.< |
"117" /> на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шар |
ца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту н |
...</p> <p>Је ли он грешио?... или није разумео задаћу живота онако правилно као Велимир?...{S} |
војој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио знача |
ад је прочитао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је зауз |
ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришући широки |
и пандуров монолог, онако како га је он разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну узб |
рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирском животу |
> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што |
нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и |
ац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоће |
ане госте.{S} По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ пр |
трах ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико д |
ледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта< |
е, да је довољно прочитати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир |
ећене водице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да ни |
е, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и болно погледа |
силијану даде кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После једног час |
апрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетк |
е по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="163" /> Раде кочијаш, веш |
бомирове, даде шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу |
лицу ватра од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају ов |
ле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, о |
ненада.</p> <p>Арсеније га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.</p> <p>— |
ли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеж |
стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно пред |
Љубомиру, па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отвор |
стави плашљиво на игуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните |
олиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја |
онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију много?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се м |
ши строго игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, зауста |
оварају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млад |
} Покосе ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском.{S} Зими се заради мно |
кат, стара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи |
га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђер, отурајући теткину руку.</p> |
аправио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дво |
еја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешт |
оди са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n="41" |
а шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодн |
рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљч |
! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће |
еном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше...</p> <p>Сев |
и господин; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Исти |
не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, |
ке, који дохватише преплашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубо |
, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мис |
бисагама па врату, или котарицама преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S |
р зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> <pb n="170 |
риште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и она |
што прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миро |
на слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним из |
таде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... |
ку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без |
ећи игумана, готово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— К |
ки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника из механе, пр |
ља и праведника, повешани у разноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одм |
туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, на |
да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велим |
ма ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{S} Једно |
поздрава, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, са јастуцима за седење |
тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне п |
стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, овако преплашена и изненађ |
</p> <pb n="210" /> <p>Село, обавештено раније о доласку, запурњало се од брисања давно непочиш |
се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му |
бици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше с |
јим питањима.{S} Архимандрит је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио п |
НИ ИДЕАЛИ</p> <p>РОМАН</p> <p>СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТ |
} Зацело нису!«...</p> <p>Десетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мо |
се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане |
осла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} О |
лежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако |
своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да |
к за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или страховито гуђење развитлана оркана?! |
што тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст...{S} |
око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено |
ахоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... а живот?«...</p> <p>— Ах |
леви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе. |
викао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са животом пређаш |
о, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао наро |
љеним и посувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено поставље |
окрене, те се црвено постављени крајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса |
етно једном обрвом и гледајући ко и пре расејано.</p> <p>Арсеније, лако као на крилима, искочи |
е, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за д |
руму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато |
а у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји, углављ |
икифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пропуштајући игумана, који се осврте тетки: |
и у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећ |
шао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, да |
а шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: да не претерује с |
ви им блистају сребрним посуђем, кухиње раскошне, господске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци |
пског...</p> <p>Монаси се одобровољили, раскравили се и гледају победнички, с неком гордом сује |
а Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: оп |
шних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге |
ом, масном, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на глав |
дина, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном ку |
поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, блеса |
е чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, па не може сито да се надише сло |
да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме |
му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење |
он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђе |
ло уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заб |
но у Богословији...{S} Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатског жи |
и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све пов |
</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној ж |
таде ћутање.</p> <p>— А Јованка једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он |
ако је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Св |
пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни р |
чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се |
, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, сло |
{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и |
м сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стоти |
и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна цркв |
е одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у прилично |
ојој вештини, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже радове, те он све до сад |
ресићен свима понудама, којима манастир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; сну |
дело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Богословији... |
ам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна изливања, него подвикну:</p> <p>— Г |
д му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, |
ехану да одигра једног џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, |
— све више му се враћа пређашње побожно расположење, у очима се све више губи онај обични смиса |
реметише му досадање одушевљено-побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи по |
ње састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих...</p> <p>Само с |
ећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће |
но, у грудима га задише некакво радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p |
</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети одједанпут и необичну тугу и |
га дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово ра |
ашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке своје братије глед |
азвао игуманов поступак, — твоје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> |
апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да живим у |
е сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво очекивати крај, н |
е од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста ег |
о бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављао цел |
р беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде с |
аја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угл |
сподин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га |
га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n="4" /> врат |
ише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.< |
е игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна вазду |
еливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из |
причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш до |
, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љуб |
леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; с |
патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га ст |
же и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па и |
ер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истините радости и одушевље |
најрадије је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је |
итав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавд |
пет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другари |
се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало |
ивота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима заклиње Бо |
рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам п |
губи парницу, и у дневнику манастирског расхода цифра судских, адвокатских и других трошкова за |
нејасне идеале...</p> <p>Србија поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S |
бог новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n="226" /> начинио.{S} Отац Сава |
т весељак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом с |
азмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{ |
оговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: ид |
(бави се стално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један с |
оме је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb n="85" /> али ко ће замерити томе, при онак |
остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, према к |
мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је |
омисија«, попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног |
на хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крава—музара даје ко |
Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n="244" /> ше |
де у манастиру »код господина и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако |
е, те се црвено постављени крајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, кој |
Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се св |
е гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб |
поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплашеним погледом, како испушта последњи дах |
дисање успаваних другова, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља у паме |
лу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно новорођенче, да га по право |
<p>Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" / |
ља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом, са голим разбар |
рити подигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су дана |
, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис |
ти се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право |
кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" /> средини ходника и стаде гледат |
а! одсече игуман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упад |
в од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширила зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} |
му, а остала онако наслоњена на доксат, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да из |
ј бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још виш |
жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, ал |
шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после неколико добрих гутљаја лиц |
.</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста сл |
уману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази |
не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на посл |
<pb n="160" /> коса марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави пер |
амо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна |
есеца дође глас манастиру да је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако |
е за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искоб |
осници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истините радости и |
се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком м |
наводећи примере, како су српски иноци ревносно и <pb n="176" /> с великим прегнућем радили у |
савета: да не претерује сувише у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} |
есаво тупим погледом, Максим, пружајући револвер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога |
атима, само угледа како се онај игласти револверски обарач диже... диже... и — дум... дум... ду |
азио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амфилох |
тојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као шт |
оји ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин по |
по пустињи...</p> <p>На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очек |
S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понаш |
је.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штапов |
младића: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> |
p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
и наћи ни једног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говед |
м је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас — батали!...</p> <p>Архимандрит |
има, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, |
на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по |
ушак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се веома п |
Пуно живих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, нена |
још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После освећене водице, попију се |
оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блажен |
ти се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} |
шани у разноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, |
оја се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом |
пезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> < |
сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је |
да... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво, об |
чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Игуман мрдну Н |
лазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који |
у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивање, |
рсеније, лако као на крилима, искочи из реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се прелива |
м предуверењем, али се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о |
, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Господњи викну г |
стићем на врху, нашарана су само четири редића, руком самог великог владике.</p> <p>»У недељу с |
{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као редни ове недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно д |
веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће нар |
од ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и ра |
помену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради нас |
ним и завидљивим погледом дуге тробојне редове пуних бачава, буради великих, средњих, малих...< |
случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Уз |
, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{ |
м бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега. |
>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима п |
е, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубоми |
ембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Литургике и по мало из Догматике.{ |
дном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано |
живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити. |
тику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у з |
шњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере по манастирима, и долази до |
Како би било да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и подви |
з цело тело.</p> <p>Архимандрит настави редом друга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостоји |
испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су парем |
ању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна п |
после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па све бли |
много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку |
д вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати |
гов живот мора бити друкчији, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући |
о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању <pb n="87" /> манастирском.{S} Помену |
з младости...</p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно |
нати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде |
: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{ |
шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и |
ако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игума |
његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта |
се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба |
, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у окр |
замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> <pb n="143" /> <p>Гле, д |
, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, |
тересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.</p |
сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најслободније шале, доскочице, песме...{S} Калуђ |
ичао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неко |
к се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> |
агне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он н |
и шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> дани, час |
прими ножнице и, после кратке молитве, режући на четири места унакрст, меке, дугачке косе млад |
нешто весело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе јагњетине и залажући |
бојица држе у једној руци велико парче, резерву, док другом руком приносе друго парче великим г |
а Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из гр |
адичина, после повратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као |
то онако, као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: |
пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Пр |
а пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају за вра |
ен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је |
ад <pb n="119" /> треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима врш |
<p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p |
све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{ |
а на мање вратнице манастирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је |
лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те д |
p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се |
а је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао и |
елике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од друг |
јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, |
о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p>Код гос |
колико листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И о |
а за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати с |
а живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о |
, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан п |
јело и пиће, гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се |
вори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м... реко би!...{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што |
овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силаз |
ва стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова дол |
гуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори Љубомир неодлучно.</p> <p>— М-м.. |
о смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така |
ка, што се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире ц |
кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. |
А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... пос |
о га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... јед |
олан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред воденице.</p> <p>— Добро |
ир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит |
чије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p>— З |
зреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају |
а са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хт |
ва хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митроп |
ло дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао |
ену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби. |
13" /> држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја ма |
n="33" /> лименим поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики |
ослужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу |
опитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не |
те и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих малих воденичица, чија га клепа |
манастиру чува некаква тридесетогодишња реликвија, коју би <pb n="173" /> сад требало изнети пр |
у старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа оц |
9" /> оживело...{S} Зато, пст!...{S} Не реметимо неми, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шум |
/p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игум |
рима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> |
оз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP190 |
чаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне |
ира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке мн |
их наредаба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело |
а, чупкајући лишће са <pb n="2" /> које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи |
а размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадов |
узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више |
ad> <p>Ново место Љубомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро п |
су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, у |
се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а |
а посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, |
ње о манастирском животу своде на какво ретко, необично старо вино; којима управо, чим се помен |
ажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за предме |
богослова-научењака, некаква причања из реторике и књижевности... све се то меша у његовој глав |
исане, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш чита |
очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— Молио бих понизно, ако мо |
климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и |
.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа! |
чини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном он |
ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајс |
p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, бе |
ете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе. |
{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном глав |
фор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мота |
зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад с |
а Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га погледа пажљи |
а манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим! |
огледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="19 |
>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Николина глава |
војче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— |
, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си |
ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Ма |
i>истинско</hi> подвиженије?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{ |
обри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се п |
ок сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за |
те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд |
и јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, о |
коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвен |
{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако |
ди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зац |
једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиро |
и...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читајући |
џију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир по |
жеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за |
ека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, п |
ође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Траж |
гуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних в |
... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимн |
ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме игуман одј |
ле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло добро, врло добро!... |
Леонтије постригава власи главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи помилу |
драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ружице, тре |
Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S |
временима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... |
Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је ман |
тао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S |
толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђ |
.</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тај |
трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игуман одједаред, затр |
ћи се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хт |
е сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта че |
е баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слеп |
пошо...</p> <p>— Како изненада?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу ц |
а; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздрав |
и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Ка |
и нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама |
у цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до М |
естује:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Дола |
да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина причања |
икну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим усн |
кидно на своме језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир врло лепо заустави звонце.</p> < |
је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз п |
<p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вел |
p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а о |
— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, |
Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око |
наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме бр |
.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, об |
: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту |
р, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се п |
на књигу и, као да говори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумет |
се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога |
у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.< |
оменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу. |
полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери |
де под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не |
дима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих очију, |
Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се пр |
црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се н |
ом умукну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци |
такло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше н |
се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љуб |
1" /> <p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да н |
p> <pb n="254" /> <p>— Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти |
ина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења |
умем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која |
потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све |
...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од |
гурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног |
заревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Рече једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?... |
дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише ш |
т је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршен |
но... чудно!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао ком |
па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео ча |
беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољ |
ати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— Баш не може никако да обрне |
је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог коре |
а шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме го |
: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, |
а се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, |
се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако наређују старешине |
вако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, у о |
ма него то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке |
p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p> |
м житијама, да је коме била... како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} |
има нешто друго...{S} Отац... како ’но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: |
ом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, глава му |
оља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови |
душе, нека живе онако, како онај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и |
који читаше <pb n="200" /> јеванђеље: »Рече Господ: љубјај отца или матер паче мене, њест мене |
...{S} Прота нарочито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног |
али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...< |
! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као волове... узвикну он н |
отеже он, нарочито не изговарајући целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа га п |
о досетљиви калуђер не прочита последњу реченицу: »иди, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш т |
е, не налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — твоје домаћ |
о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела |
и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида |
дни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучени |
омир понови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="32" |
Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а |
о се господа шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви |
чким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто ре |
аје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се |
поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... а живот?«. |
ећ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и изм |
ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио крену |
хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој |
нија.{S} Исписао му прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на је |
се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте неколико листова — опет позната прича о |
књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њи |
и завађену братију, поновивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, које су биле ауторит |
="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p> |
почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, |
ови задани му одговор готово од речи до речи.{S} Газда му остаде задовољан, <pb n="32" /> па га |
му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!.. |
под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као |
ло!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега |
те јести...; зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела живо |
ма колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио |
ивоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нек |
.</p> <p>Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и полегаше.{S} Цео манаст |
у рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{S} Казаћу |
ударајући гласом нарочито на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека најпре баци |
.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њ |
ху такође зачуђена ненадним и необичним речима младићевим; само један озбиљан, средовечан госпо |
архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, зај |
амичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из густог шипражја извуче |
е, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n="257" /> којој се јутром носи и |
себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов послед |
ренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, ал |
је...{S} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај твој... прота махну главом де |
пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које в |
д и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужник |
о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дођ |
удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опе |
сврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не |
је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} |
а зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој по |
ит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, до |
сања давно непочишћене куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, |
И сва та прашина, стругање, истресање, рибање, сновање вредних жена — дочекује и испраћа свешт |
ако је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, с |
</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, о |
из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамн |
?!...</p> <p>Понови се загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не додирују |
/> јаук за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или страховито гуђење развитлана о |
ош више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити ни |
е, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што |
манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} Наљутио га отказ владичин да премести Арсенија. |
ти?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и |
азном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-романтичним околностима.{S} Код куће, по цео д |
овика: он губи, губи!... постаје вечити роб!</p> <p>— Калуђерска посла!...{S} Завист!... заврши |
по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако н |
кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам |
нуди.{S} После два дана добио је <title>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књ |
огромне заслуге потоњих монаха за време робовања и ослобођења српског...</p> <p>Монаси се одобр |
ом спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се |
чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василијан, че |
девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к |
који прапорац и мала звонца, да окитим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти |
, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије с |
јено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, вири половина старе масне камилавке, а на дру |
м... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет |
е мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, повезану на три места исеченим крајевима од м |
а и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стран |
ђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према њему необична.{S} Он се само весел |
како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по п |
евину, тугу сестрину, господство његова рода, славу светску, разне насладе...{S} И све то јака |
не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подолазила; сви поседали за стол |
то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... све поискакало, истрчало чак у воћњак |
ше му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као н |
То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83 |
} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити од све |
тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, н |
и и баца лаку копрену заборава на дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, на |
ако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, п |
младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама |
т глас, који личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева д |
S} Настаде грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејућ |
ле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p |
и-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући ме |
болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати |
страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му |
речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац Арсен |
разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, добацује му Арсеније, гладећи рук |
> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава |
тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се прове |
.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењу |
Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па |
о је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоубилца! |
епо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна бого |
у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог о |
p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, одушевљено, к |
ти.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поред Љубоми |
је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, |
о што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао ср |
па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} |
ори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p> |
а сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, о васпитању |
... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манаст |
иво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и гледају некако весело-свечано.. |
, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и запла |
оловини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био та |
Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима.</p> |
_C10"> <head>X</head> <p>Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У де |
ијем, због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак предлаже мирну деобу, »па да нико не зна«, а Арсе |
развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што |
ви само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе |
ур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појав |
шили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце |
отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манастира |
е деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољств |
ео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју |
АДРУГА 62</p> <p>ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ</p> <p>РОМАН</p> <p>СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p |
ком, замишљајући себе у разним ритерско-романтичним околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи ш |
лаве...</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних |
b n="144" />, у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!. |
</p> <pb n="158" /> <p>Дивна, млада као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестого |
је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под њег |
Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица |
прснути блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...</p> <pb n="234" /> <p>Леонтије се пр |
а неопраним трпезариским <pb n="247" /> рубинама?...{S} Калуђери само гледају тупо, промрмљају |
ка, као дугачка врећица, окренут главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише |
есне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу |
сне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бес |
ју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој борово |
н, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде |
е неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, пообара шуму, развали све воденице и однесе, |
ина Покровског манастира, испод крајњих рудничких огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпез |
разбацано по косама горостасних, густих рудничких огранака.{S} Леонтије, још ђаком, волео је пр |
низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се ве |
блику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти |
...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гра |
дгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де |
широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које по |
да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док о |
а, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину |
напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{S} Одво |
ровлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{ |
огледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешава |
цошена, намештена, са засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке |
оким, црвено постављеним и посувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те |
о кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста Јованка.</p> <p |
одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.</p |
е сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши у |
<p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, |
венелу руку, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се то |
авали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дул |
ресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо |
меке освећене власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страхови |
ом, окренут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и |
залудне, поклопи округласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито г |
ма па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, |
ашњавати или доказивати, па онда замаха рукама по ваздуху, дајући на знање да жели говорити...{ |
р на половини разговора плашљиво замаха рукама.</p> <p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми |
Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од ч |
/head> <p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, ка |
а калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, у |
вилицама, затим му нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише |
о Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ево одох.{ |
ом се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око |
чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацу |
и и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p> |
е се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко од т |
тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журним погледом, превртао је прве листове, н |
е види ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му подн |
у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, ре |
заљуљаним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пир |
даље од њега, клечаше Љубомир, наслоњен рукама на престо, говорећи гласно црквене молитве, које |
ном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело поди |
оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, |
> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па н |
де. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То |
и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, мири |
и, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да |
, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не |
епо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје |
чио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а на |
и им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подви |
{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до |
побожно целивање светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно с |
ање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас. |
мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>См |
адовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске руке... жива мука!{S} Пуно живих људи, навикнутих на из |
викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао о |
меје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У неком убогом куће |
одговором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болно-намрштено |
з којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под |
јене кости и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, |
се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и де |
</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га жели зауставити |
акву претњу, псовку...{S} Гости пружили руке према њему, задржавају га...</p> <p>— Мој устав!.. |
екајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> <p>А Леонти |
ако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побо |
вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да је овај к |
те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p> |
аском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује |
редставити.</p> <p>Љубомир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, в |
i>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</ |
школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} |
нију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, |
љу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се |
а врху, нашарана су само четири редића, руком самог великог владике.</p> <p>»У недељу служићемо |
вно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ з |
а, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} |
ано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука |
покуша да подигне главу и да је подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га |
није видео.{S} Остраг на корицама беше руком исписано : „Житија свјатих; декемврији — февруа.« |
мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим о |
де на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} |
о га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клатно зашкрип |
ише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет браде <pb n |
и, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта |
антерију, добацује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче и |
прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то са |
.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једва имају о |
не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком, и де-де на више обема — а ја... не може!...{S} А |
руци велико парче, резерву, док другом руком приносе друго парче великим гладним устима и кида |
и игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb n="88" /> чега донесе из пар |
мир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на оч |
стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... м |
громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком донесено, настаде сасвим друго, ново време, други |
омир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда |
стављеним џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је праза |
авајући лагано паучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу њего |
лашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је |
таху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, |
огледа мрачан отвор на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> |
ва му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај то |
тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} |
не да дуго мислити...{S} Велимир махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" /> наст |
прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> < |
рак принуди.{S} Владика, <pb n="189" /> рукополажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни п |
ерите најстаријег ђака и доведите да га рукоположимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, стајало |
ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару...{S} Мало звоно о |
а другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чиста, обична п |
п као уписан, обучен господски, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, уб |
места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} |
и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насли |
а.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче брзо, а она му доба |
е изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај |
ао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче |
ако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати |
Одкуд? прозбори он загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показ |
ом побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> <p>— А, ваљано! додаје механџија више ради уч |
ао ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота поче:</p> <p>— |
и, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде |
/hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се |
чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p |
, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и |
рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике ч |
ка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је н |
дан професор зовну Љубомира, пребаци му руку преко рамена, и лаганим полушапатом запита га:</p> |
на; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Н |
, викну први калуђер, отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, от |
у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим п |
Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачк |
, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <p |
снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је дав |
мести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она |
и блиставим као ватра, дивним као рубин руменилом...</p> <pb n="234" /> <p>Леонтије се прену и |
зи лагани повијарац, и прелеће му преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апост |
телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, п |
е се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стар |
хране и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чуд |
прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотпада |
такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је |
ему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено постављеним и посувра |
аском и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богос |
рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје |
њиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, сто |
брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...</p> <p>— |
уђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави |
е чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, |
ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи- |
ио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, у |
тово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвр |
па <pb n="115" /> обојица држе у једној руци велико парче, резерву, док другом руком приносе др |
алајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће |
сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињег |
а њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или кота |
е, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од бел |
окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао |
оји су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, |
огату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођоше весело, ма да одсуствоваху они о |
а из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које |
је ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> < |
ад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно новорођенче, да га по православном об |
сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и он |
очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а оч |
а Велимир оно вече, па онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и угл |
а њега онако искрена другарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућ |
ву доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.< |
екаквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно. |
реће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагам |
е... водицу...{S} Василијан у виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, свак |
у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако д |
рио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?< |
њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона |
ли, раскравили се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Ха |
, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-ро |
и трљати између прстију... млади инок, с надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и |
p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј |
а радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом од важности светога акта приступа нови |
олико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим у |
оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој уста |
њу...{S} Него му остаде приковано око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, кри |
а Љубомира истог дана, кад прими писмо, с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему рад |
ослу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно новорођенче, да га по пра |
ед, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, ста |
тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му нешто говори и маше ру |
утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали р |
ко изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би почели.{S} А онај варошанин гледа зачуђено, |
српски иноци ревносно и <pb n="176" /> с великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и о |
га оговоре код капетана..{S} Ко зна!{S} С великом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, |
јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом од важност |
с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </div> </body> |
туденац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој |
ти зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са ње |
м.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, |
тави даље: »али анђео Господњи викну га с неба и рече:{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} Т |
ђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са |
> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" |
отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући? |
лимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да |
еба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да |
олико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесен |
ни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логови |
улогу између свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за са |
манастирских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од ме |
вориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и о |
.{S} Ја и моја <pb n="243" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију.. |
деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша бе |
/p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!.. |
за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... |
hi> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе |
а као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама до |
клео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, не |
та је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљен |
, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, кал |
ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако ту |
главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, поди |
еја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста |
онтију порука од архимандрита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манасти |
о говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отв |
си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!.. |
није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, |
еонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошниц |
са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... |
} После самоубилца!... узвикну Арсеније с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему |
отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је висо |
{S} Он је на Велимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знај |
члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоко |
аном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, неоте |
па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, |
е...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубоми |
ли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех |
она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, однос |
е кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} |
осла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит ирони |
оравати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју глав |
, кога већина гостију почешће погледаше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре |
дуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, п |
као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије |
гозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нов |
ао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године. |
ца.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тр |
не воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти б |
а драгоцена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> п |
пита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љу |
н још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску пословицу, коју ј |
психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и |
!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и |
икој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао! промуца |
ни воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу с |
тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозн |
ећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зов |
ко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово село? промрмљ |
великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромне засл |
} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Радојице, не |
г земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После десетину година изузето ј |
а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, п |
! дрекну игуман још жешће, изговарајући с нагласком и с неким дивљим задовољством ову руску пос |
.{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очим |
аса.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не |
а млади старешина задовољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изглед |
ир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десн |
S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изненађена |
брише необично...</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као да га |
неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} |
опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папо |
Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? зап |
p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан то |
па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сеља |
а цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао од богословаца, да |
аго тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> ко |
ма.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n="41" /> <p>— Ах |
угави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њи |
S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од |
у другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролет |
да обухвати рукама ледене рогуље, како с великим напрезањем пребацује пласку по пласку сена пр |
не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, проба да намести платно преко њега па, напос |
апатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура. |
агли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, поб |
ацује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смеш |
Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо з |
Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо ман |
ружни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономским уживањем и великом вештином, мас |
оје је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепелиштима господаре друг |
ха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међ |
клиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу н |
, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у живо |
дбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао упла |
зо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стре |
е недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Мил |
о митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу ик |
шем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирург |
жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не о |
ко му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n="86" /> чува |
ском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</ |
гледом.</p> <p>Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје.{S} Али кад ста |
е уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степ |
Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини. |
едном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, сањао, по неколи |
а...{S} Започе проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо |
кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову н |
Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам пут |
пска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за све |
хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао заш |
ћ прекаљена права београдска слушкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга.</p> <p>— |
ченим путем на врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша з |
ко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у нек |
рна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено постављеним и посувраћеним рукавима. |
дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или |
да, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљин |
марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журним погледом, превртао је прве листове, на којима |
им као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танки |
н и Нићифор, а отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рука |
разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер.. |
це, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгл |
озната деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима лица, како је и он сам ради |
, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени с |
пуна као јабука, накицошена, намештена, са засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две |
а навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>» |
стави игуман живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје исказано м |
ву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни |
вет!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са иронично-пакосним изразом, подмигујући оном другом с |
окоучена историја старозаветног текста, са сипањем необичних имена католичких и протестантских |
Христовом, са животом пређашњих монаха, са уставом манастирским, откривајући сав ужас пропасти |
асне, покапане воском листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Васили |
е му ни најстарија кристална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} |
ком се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске к |
екунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> < |
Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ћ |
урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, заморено |
тнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по ко |
химандрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живи |
стоком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет |
неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су ра |
минијатурном, белом парченцету хартије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су само четир |
д траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цел |
p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак |
, веселије, нарочито кад проплива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђавола |
.</p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну један грађанин, који не имађа |
и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизбежним писком мање крмачице, од које какав дрски |
ко у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћ |
а се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, да ће |
ака на раније спремљене високе столице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се |
врти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати како се весел |
орно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним погледом, об |
рени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!... |
ским парохијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <pb n="210" /> <p>Село, об |
ласно, одушевљено, као да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом х |
веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављ |
..{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а < |
ан за другим, са једним истим наличјем, са истим околностима, само <pb n="214" /> понеки пут по |
</p> <p>А дани пролазе један за другим, са једним истим наличјем, са истим околностима, само <p |
н расветли у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монаха, са уставом манастирским, о |
раширеном, завитланом у назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дугим власима, са под |
рни Леонтије у дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сак |
ном, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на глави, онај |
калуђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа |
ет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са п |
реба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и са |
у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним погледом у пространство, уђе у |
њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупим погледом, Максим, пружајући револвер у |
а, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на лицу, који вели : »Ја ви н |
оше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, кој |
Е-е-еј...{S} Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас |
е л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Х |
бомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом |
један постарији свештеник, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љу |
ију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он још разаз |
рвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним тактом |
{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали. |
ла, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром па глави, испод које се просула густ |
есело прича и како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни |
..{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прил |
рко, неутешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побо |
на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплашеним погледом, како испушта последњи |
ј је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} С |
коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његови |
од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната |
е, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са |
поља лети, не додирујући ногама земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом, са голим раз |
иђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, беј |
...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком |
ке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном жудњом и осетљивим дрхтањем руку.</p> |
...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у |
великим чарапама, добивеним на крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руц |
ронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, заруделом младом кожицом, испо |
авнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем.</p> <pb n="105" /> <p>Гости зау |
огуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам |
S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз |
дајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђам |
нађе он некакву сличност <pb n="46" /> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туг |
а чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, не |
и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим |
рску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући |
онтије мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи |
те пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим изразом лица |
љи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на мек |
је се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже н |
ај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким гласом, који даваше |
воде.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отр |
Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске |
нула га на крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће |
амо то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа.. |
у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до |
варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, или у |
е мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас |
ође једаред нека велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је т |
Љубомир већ момче.{S} Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он |
тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" /> хумића, преко кога води пут, |
а и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мало раз |
а је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S |
и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад н |
, направио две праћке: једну од ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у |
ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући га ђаволастим, немирно-смешљиви |
у поцепаној сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, а из куће гуди потмули глас |
> <p>После неколико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p> |
ако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> |
ој потоњој одлуци...{S} Зато их понавља са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако |
ви, нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад с |
погледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа нека |
на ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знају |
ком.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске л |
ифором вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући у подруму истом кантом, онак |
одевена, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушк |
дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n="33" /> лименим поклопцем, за који му рекоше, |
н.{S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца д |
а — кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова са |
ко пута значајно погледа с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема изврш |
и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде |
торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— |
ће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме |
ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из града и околине, ту два игумана |
ати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које |
ље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очиј |
стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. |
осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједн |
погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним |
а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, |
око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир |
е помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је |
ај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S |
асладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да |
је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше <hi>то |
а за твоје...{S} Прота нарочито застаде са крајем реченице, да би изазвао љубопитност код свог |
<p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S |
ћи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је то зла |
аде <pb n="123" /> запиткивати како иде са певањем.{S} За Љубомира рече му Василијан:</p> <p>— |
и, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир с |
као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његов |
{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и при |
нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га |
лит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће |
и и уредити огромне градине манастирске са разноврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, ко |
на ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у г |
упању јаке врућине.{S} Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чуп |
обеле <pb n="28" /> конце фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чарш |
вране изгледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово |
шао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин- |
аведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" /> у ка |
оји на опште задовољство отпева вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маро |
елији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног замотуљка.{S} Рођак п |
специјално калуђерски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписан |
ћи огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову |
еванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Наст |
?«...</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-пр |
лова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако вели |
мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p |
неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој п |
тиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа не |
макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, сева |
рно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само с |
адио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учи |
а им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весел |
се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпезариским <pb n="247" /> рубинама?...{S |
.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути |
тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb n="2" /> које ретке шибљике; краве почињу чешће |
су омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, као голубије јаје, зрнима, а другом држи му |
се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} |
ети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, кака |
е, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, са истим начином и изразима ли |
архимандриту <pb n="167" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узм |
</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогу |
.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:</p> <pb n |
нао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости... |
Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> <p |
руго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани пос |
еђује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али њего |
имирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет |
орче се једнако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« разноврсна печења: прасећег, пилећег |
е, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Пт |
о неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком |
ћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју наме |
-еј... момче!</p> <p>Љубомир му прилази са поштовањем и озбиљношћу, како обично прилази свима к |
hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајућ |
на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монаха, са ус |
он, стидећи се учевна богословца, који са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски |
до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећати нека |
ило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да |
ле све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љубомир, одговара Никола некаквим |
, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и ја |
аузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разум |
199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтиј |
у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељ |
ола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро закајмаченом, од бела и |
ором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан п |
ских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? от |
све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вр |
поведнички глас.</p> <p>Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Оту |
, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и |
ци манастирски никако не могу изравнати са издацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији |
цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део |
Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са некаквим непријатним предуверењем, али се, после два |
дсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати |
лби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу |
дан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом ша |
о.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми |
а поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах и |
енија по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за |
како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову бељцу како је поклапан |
као да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољуштених зидова црквених на полусухе ста |
и Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи, испод двадесет |
њима, који је знао коме припадају новци са иконе.</p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајући само |
рн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљеви |
оји је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши г |
ропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећа |
а, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} К |
упљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу |
руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене кости и златном кићанком; ок |
/p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њем |
ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио з |
м је Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће |
х, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне д |
само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако |
и што падне при разговору, махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да |
азио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастир |
<p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се |
ио се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом |
Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, с |
нутак...</p> <p>— Доведи! загрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љ |
ило: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{ |
лимирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се сас |
ватру, добро окадио пећину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, видео где ћ |
> <p>Кад год је могао, и он је одстојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право |
здо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је |
S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио кад га он |
овога доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у |
ир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено |
и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знат |
да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па ако с |
урио из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада на |
и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p |
бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Иг |
врте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху |
или!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место |
том, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на руч |
ене удовице, и оно препирање Велимирово са домаћицама због прилога...</p> <p>— Снашо, узвикује |
огледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се |
уту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то |
пети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није н |
то није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не |
ина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, |
је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као ш |
... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у пот |
<p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше с |
ом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајућ |
еба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окрен |
и сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за њим:</p> <p>— Јеси луд! |
слу, утучен, прегажен судбином, заједно са свима својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ж |
, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} И само тај један погл |
е, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n=" |
а чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди |
ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају нас...{ |
абаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није |
о, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде за |
етнији! вели му Арсеније, кидајући месо са веселим блаженим изразом на лицу.</p> <p>— М-м-ма... |
ни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко не |
јаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препад |
<p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито сивим, окресаним грабовим штапови |
зи нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестрама.{S} Његова раздрагана, мека, сањалачка душа |
де на памет давнашњи простачки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво нагове |
ед механу неки коњаник, а за њим пандур са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника и |
.</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона |
S} И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, к |
p>— Даље, нечастиви!... узвикује младић са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећ |
, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му с |
мео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се |
лиже малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и на |
г, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске |
упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасни |
ad> <p>Јеромонах Леонтије, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архи |
атрали ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света...{S |
{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадош |
оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, ј |
е тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све те |
еде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... ка |
оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће! |
испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, која стајаше |
> је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди |
чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине велику љу |
војој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрекидно у иск |
исоко одскочило.{S} Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим |
Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у |
на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али |
је <title>Робинзона</title>.{S} За децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их |
ведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква боле |
а баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио |
!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како...{S} Ја овде морам живети до см |
енољубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... <pb n="52" /> |
тене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, за |
S} М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љу |
то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти |
дупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да поду |
сет листова.{S} Читава књига!...</p> <p>Са великом побожношћу и страхопоштовањем младић намести |
боравио твој велики светитељ?...</p> <p>Са великим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом ула |
ојој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мир |
ипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док не пије лековиту ракију, викну први калуђе |
тка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, пр |
од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Час му д |
луђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младост и ондашње о |
а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије слике из Велимирова брачна живота, меша се |
ао пре...{S} И још много других и много саблажњивијих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е... отеже |
а Љубомиром, који готово побеже од овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир зат |
о би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа |
а после, богме, и женидбом и још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудами и воздержан |
и поглед председников, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио |
>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... да |
ао. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S |
ш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај твој... прота махну |
м: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</p> <p>— Живе |
кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово с |
косним изразом, подмигујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од по |
уверењем, али се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме |
едео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад |
ш једном.</p> <p>— На Николино место... сав његов посао !</p> <p>Ово је значило да Љубомир пред |
умртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он ст |
двоножаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који заплива |
се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — к |
иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше мол |
и, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> <p>Мира пребледела, раширила зени |
аквом наоблаченом, влажном дану, кад је сав <pb n="191" /> ваздух испуњен неком немом тугом и ц |
ремена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... т |
> <p>Ово је значило да Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</ |
м телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе пре |
ао врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају |
рошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у ка |
евнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен |
а њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренера |
боко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, зам |
ући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима.</p> <p>— |
жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена |
онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, к |
аволети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао |
одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— Знаш ли Амф |
.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи |
} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S |
је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »ст |
а, са уставом манастирским, откривајући сав ужас пропасти морала, вере, побожности...{S} Говор |
повести какве средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:</p> |
д очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештини правити камилавке.{S} Досад је начин |
<p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио мана |
разним забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те зам |
вши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.< |
одишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену осо |
чен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слат |
пше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, |
, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли с |
ри пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену братији ову последњу околност.</p> <p>— П |
вно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, |
<p>— А-а... »Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро.. |
па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко |
придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали |
b n="168" /> види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што |
</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући завршетак владичина писма |
е било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умни |
S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чини |
<p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> |
а врх онога високог брега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева |
је ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али он не одговори о |
ику.</p> <p>Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали |
ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после |
ачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вече |
ији београдској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе |
чен обема рукама и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза с |
а, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испод крајњих руд |
/p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p |
<p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу |
SRP19000_C10"> <head>X</head> <p>Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице. |
.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек |
ивот и интересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерст |
непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, |
S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi>ја</hi>, његов |
>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S} Првог дана обузе га ломљава, језа, па |
га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.</p> <p>Обишавши неколико |
а своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви |
, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну заста |
паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, ка |
ојега, <pb n="198" /> Леонтија«... отац Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, а по |
питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде |
о је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фо |
ма, оптеретио огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држећи д |
х причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоце |
тирски, <pb n="226" /> начинио.{S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта прис |
кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године добиј |
околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монашке обавезе: »молчаније |
добити права, необична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb |
ко само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђе |
ма...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни |
ети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме |
драви се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> <pb n="224" /> <p>Леонтије се в |
а Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у |
ећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао при калуђерењу — безусловна послушност пр |
на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад |
Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како упра |
у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смеш |
, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о све |
у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владика — из истините радо |
ани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се |
и да имају право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин |
нски.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих |
ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају |
места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, |
а одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, неку Пречанку из Руме, ну ова беше још мило |
од хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно нас |
ска посла!...{S} Завист!... заврши отац Сава, плаховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, |
сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ |
доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} С |
ични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} А |
тиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који сев |
х је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кратке молитве, режући на ч |
SRP19000_C25"> <head>XXV</head> <p>Отац Сава приређује изненадно велику гозбу.{S} Један архиман |
.. тако наређују старешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако исто одмерено и лагано |
бијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о грешни |
пути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде.. |
де га професор полушапатом.</p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викн |
азјаснити њен археолошки значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорч |
ији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, због једног нађеног |
ца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцол |
ки крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као пра |
помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће оме |
у бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; |
јену грубу рогозину, исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с д |
мандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, при |
бити овај раскош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у својој ревности, па за |
леба.</p> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, преклињања свију другова да не срамоти име њихо |
ва изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне пр |
ућа не може бити без жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под |
на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, али га је по неки |
ом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину |
млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату |
липсали од глади...{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p> |
итије и подвиги преподобнаго оца нашего Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са некаквим непр |
у што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може |
веденом архимандриту <pb n="167" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докл |
, при повратку са посвећења, донесе оцу Сави писмо од владике.{S} Архијереј препоручује архиман |
мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кв |
калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву с |
сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла биј |
сташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брз |
у у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Ва |
се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: |
тито и иронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Иг |
ју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, вири половина старе масне камилавке, |
<p>— Дошло од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђери |
, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и поступке свој |
По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо по |
ог и последњег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје... и ч |
мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, ј |
говор првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређ |
рује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење |
свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће |
ње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је и момке и калуђере да ра |
о ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена трајат |
Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.</p> |
ку једне триестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на једним простим каљавим таљигама, |
ко ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, на |
та их ништа; <pb n="120" /> ко вели:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године |
дајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па |
а апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n="200" /> јеванђеље: »Р |
тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Пропас |
ало!...{S} Али како су толики испосници савладали, умртвили ово слабо, подложно трулежу, ништав |
з храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, |
вити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чу |
се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Т |
ји већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— Остави, човече!</p> <p>— Господин-игу |
ст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно в |
ан га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег школов |
г манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит умре...</p> <p |
а ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „ |
> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па после, богме, и женидбом и јо |
ослом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може у |
>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зенице |
ва.</p> <p>— Минералогија? пита Љубомир сагибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} К |
</p> <p>— Јок, море... промуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста |
мо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свију епископа за твоје...{S} Прота нарочито |
више започету препирку.{S} Обојица беху сагласни, да је Велимиров поступак далеко поштенији од |
а, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...</p> <p>Али вино не да дуго мислити |
навља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак онога страшнога, и опет се из мла |
о себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући ис |
или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све је |
олице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, |
опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, |
е његова доласка била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад ј |
о.{S} На знак домаћинов приђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> < |
рижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помис |
оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свег |
имир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим |
жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрл |
неколико пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{ |
ена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, |
а му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Нас |
што се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне та |
леда: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, к |
на нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут ст |
нствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у |
, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних С |
е пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако до |
тије разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, као јединог свог уточ |
смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што је ота |
под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} |
ца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му |
м његово лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скромност, онај |
ичекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах пос |
х, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак |
очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерање јарца.</p> <p>Љубо |
и, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш неш |
но, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А н |
дишња реликвија, коју би <pb n="173" /> сад требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити |
га мрзи говорити... »Нека <pb n="96" /> сад... свеједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако и |
у негда величанственим а <pb n="249" /> сад убогим споменицима српских краљева...{S} Аман!...{S |
олина прошла, и онда настаје његова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта |
моравати да пије...</p> <p>— Ето га!{S} Сад причао о калуђерима, а он гори од калуђера...</p> < |
смо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад пог |
p> <p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, |
учинило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим п |
<p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним. |
ице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једино продајом оборене горе; д |
тио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и поштено изврш |
госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир |
> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде |
мовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се |
кратка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте оч |
девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка |
на поцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p> |
ромотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бо |
о силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно оч |
доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А бог |
о је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, |
ање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није |
е, чавке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје н |
еднако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође к |
ета постало је право обично девојче.{S} Сад је друкчије одевена и <pb n="61" /> очешљана, друкч |
ствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манас |
ла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} |
стирима остаде само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване |
откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, запитали: |
су јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко |
затвори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба с |
очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и гради |
штинила, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава ј |
строгом и тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испос |
одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} |
изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, бра |
заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну игуман.</p> <p>— Диг |
акаше, певање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје |
је ово...</p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш во |
</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја |
ио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је |
у, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погле |
вих људи, навикнутих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути |
} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи... |
је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење. |
да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га |
{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, |
авке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изради и Ни |
p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="94" /> <p> |
а!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се нек |
дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, св |
ву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је друго... друкчије је ово...</p> <p>— Како, Љубо? |
другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада |
х места, као преко маљенских коса.{S} А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p |
лизу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, к |
ра стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније се прелива магловита даљина, |
ешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жена проћ |
> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Н |
е шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсени |
</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, |
се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке не би дирале...</p> <p>»Мора да је потказ |
ед очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n="151" /> <p>— Јест... |
ца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> |
н одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде. |
чини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се са |
е освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која ј |
а овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на |
умана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је |
ло није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико дана нису ни |
p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се |
/p> <p>— Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb |
S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај то |
што је требало раније мислити, девојка сад, овако преплашена и изненађена, протури кроз главу, |
вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долаз |
ући механџију плашљиво.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љ |
раше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и скром |
ењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубоми |
екоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да та |
ака заборава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости |
S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа |
а не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме прити |
се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} |
ој шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једн |
су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити пос |
кује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрх |
го боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>После неколико недеља |
знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{ |
је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као с |
непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању |
д ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наила |
шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> али св |
што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} |
закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се |
ђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и |
..</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено доч |
вши свога школског друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори |
умана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је |
е дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прекинуо рад; завуко обе руке под појас, превија се |
ати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздравима.{S} Обојица беху младићи |
з даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Дол |
у се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга.. |
могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити већ |
ије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!. |
ра игуман љутито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мен |
таде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: |
и господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачк |
ли од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Дов |
ош.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... з |
д прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет п |
разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, он се св |
, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="119" /> треба највише радити, рекао је |
са марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију му. |
чиште, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за водениц |
шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да тр |
ецу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубо |
ви брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, озбиљни |
S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај блед |
ијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на докса |
добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као да |
виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет |
нолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> <p>Архимандритово прорица |
тавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите... високопреподобни оч |
Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа |
реплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме< |
ан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити го |
ом; јутрос му донеше кашмир из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб |
ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} О |
вно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође |
су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и |
неки момци беху још раније отпуштени, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Васил |
га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, |
томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опр |
..{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не з |
м... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хин |
длучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто м |
ској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, |
рад, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем |
иво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов ј |
кореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу |
им простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеал |
ћи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се вид |
.</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одјед |
и је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекош |
ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, вели |
то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим ст |
{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Ле |
пет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала о |
јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави, |
а ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствено и моћно изб |
И пре им његово лице беше необично, али сад... сад је много необично.{S} Она пређашња скромност |
о исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, |
i> — цензор велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским по |
— као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман п |
прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, |
испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...</p> <p>— Архимандрит... причекај мало! на |
друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p |
жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p |
је се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас тр |
вори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} |
>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и |
е спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанс |
онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што |
отиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на пос |
анов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од венецијанске кади |
евртати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није ка |
м:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га одједно |
чања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се |
з њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S |
ји као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га |
...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, |
све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике ни упутств |
реме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је о |
о цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни м |
ну, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и таја |
тонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он зан |
ава — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разновр |
и му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" /> |
н !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... пром |
учити...{S} Ништа, ама баш ништа!{S} До сад је владика попио његове монахе на веру; не пита их |
рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> |
доше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај из |
знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> да |
ари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а са |
митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па ј |
и сад одједном избаци нешто ново.{S} До сад је он отезао, гњавио, мрмљао и није знао дати никак |
лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још данас изгледа друкчиј |
о се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како л |
им разли мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов гла |
новати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} В |
ба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је на |
овека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући |
одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Прест |
а, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамље |
ом путнику.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком |
Љубомир предузме сав посао, који је до сад вршио Никола, најмлађи ђак.</p> <p>— Никола за певн |
е је знао на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То ј |
првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, ул |
азне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске |
од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен |
г натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, бо |
м, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати |
жао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци см |
развуче Максим онако исто, како је и до сад одговарао; али сад одједном избаци нешто ново.{S} Д |
{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.< |
и на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш приморавати да пије...</p> <p>— Ет |
о онај и онакав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> <p>А |
а је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, |
ици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка ви |
исто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, |
осећати некако друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли |
роменио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три |
228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао |
е своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увред |
акију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке |
ву струју некакве нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто п |
зјашњења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадни |
доше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирско |
вим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај и онакав, какав је био до пре недељу |
о!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запре |
свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, |
м заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је об |
/p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој |
, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорно.</p |
калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а сад с |
— Хмм...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај тво |
тка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, шт |
та не помисли онако... о девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што |
па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата |
три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше |
та.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и |
а их на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се |
, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страш |
је ован!</p> <pb n="225" /> <p>Леонтију сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, |
загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, о коме је много слушао, али |
све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће д |
н је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града.{S} На малом, минијатурном, белом п |
о у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помену да г |
не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати |
е и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореметиш |
страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, кој |
ет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обу |
је погодио време, јер је богословац баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.< |
есеца, пуним.</p> <p>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се |
елим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукам |
м брадом.</p> <pb n="69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p> |
т, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба само пити.{S} Д |
кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештини правити камила |
и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какве никад у животу |
оче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешт |
се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове та |
о, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одо |
с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на |
увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако |
г дана, ни месеца, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузе |
исао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> < |
вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим. |
ија кристална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором |
ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сад |
{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се бра |
ши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не од |
и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права насла |
S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!. |
егова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да |
другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег се |
потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, |
е ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напротив, |
S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p |
ама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома с |
ину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне |
о, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обореном главом.{S} Око њега се гур |
војом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа |
би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> |
<p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом |
ћи га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да |
козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леж |
разбише се у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу |
како исправи.{S} Али га последње недаће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="2 |
S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Ј |
јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли |
, послушан <pb n="146" /> и побожан.{S} Сам никада не почиње разговор, осим ако има што запитат |
екује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким |
а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>После неколико минута Љубомир се гр |
ам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} Т |
после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога |
иво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јача, рече она весело, па окрете ка лужнику, обз |
"206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, к |
о другог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; т |
на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да |
> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже |
шили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, промуца Љубомир више од забуне но из страха |
тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, |
кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Бе |
доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што уч |
ест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чуд |
нцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, |
, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми |
мљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био са |
укчије изгледа... калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, как |
пријатељским гласом и приђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира |
ом, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, мо |
он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри с |
а.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава и |
и је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати так |
убомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која |
ласом:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ојађена сам друга!... он је гладан !... викну она и отрча судов |
ао да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туг |
не но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брате, ниси, одгово |
Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запит |
} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго... |
фор... онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — |
рском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на о |
ш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p>— Љ |
о дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Ов |
шан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, |
стаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После неколико тренутака, кад не остаде жив |
ћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући окаме |
е окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су вра |
е буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> |
ју <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пош |
i>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће ос |
очијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту голог |
ти се.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или |
много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много |
т посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели љ |
школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге |
све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о моји |
у, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, |
емоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумл |
ти: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилос |
попале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му |
етка, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} П |
таје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — па с |
у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од двадесет |
зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог |
е сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} |
и!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, пос |
друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад к |
нас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наст |
а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу |
знаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у прил |
ла, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од ј |
у, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и не |
ро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже |
неких морских орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује с |
ом Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мрша |
ају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодн |
чекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полаза |
<pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће |
заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам ми |
д, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и |
ла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе |
га очекује одмор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> |
ва и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би с |
а, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Ве |
ознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче |
на, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понек |
аштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се |
ање...{S} Али сад Максим, не знајући ни сам зашто, повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се п |
па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се п |
?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Нахрањен, нап |
наске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одгово |
ад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако |
ени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби ка |
ивота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку св |
, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако |
м начином и изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом |
али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му доста пута приђе, кад је з |
ше му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова |
ам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па |
до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... |
баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских коса.{S |
сту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових велик |
длучним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија Великог, Макарија Египатског и |
p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово с |
И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред |
ојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, п |
.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се за |
је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ва |
шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно |
естој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... п |
од његове неке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ |
вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш |
би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да |
ли немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... |
.</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти |
ов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{ |
ше за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Нај |
лиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста.{S} Него ми онако дође, као да сам неки други |
а с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... зарадићемо парче хлеба.</p> <p>Не по |
не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести |
но издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, полуза |
оље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спреми |
е је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буд |
о јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједном, као плаха летња киша, |
размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу |
шта не знам где сам; после не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа... |
е удаљено место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Срби |
на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће п |
д се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... |
грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао о |
i>, онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и |
о ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане је |
<p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их |
ачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архим |
мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душам |
ћифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш да ми није до калуђерства...</p> <p>— На што т |
ега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</ |
аш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, н |
ћи главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, утаче се домаћин м |
Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} |
пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би мног |
ана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако зав |
64" /> погледом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за |
доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрч |
под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p |
времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсенија, види га где |
како изгледа, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ |
n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, |
жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота — и предати се целим бићем |
има често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о |
будућности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онако као око |
ти и псовати некога по кујни (а била је сама).{S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, с |
емљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га |
ах, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у обја |
} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не |
купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубоми |
ао и Антоније.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећ |
на Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} О |
збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да од |
лавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} |
иће од њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је |
године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није |
ишта добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кућ |
опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би |
ничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.</p> <p>Велимир полуст |
а чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна жена |
садањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који |
де да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није неми |
двига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> <pb n="202" /> <p>То вече Л |
ста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ли |
... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања.. |
да је овај какав јеромонах, али видите сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! |
ни, и сад, од онолике задруге, остадоше сами Леонтије и Василијан.{S} Али... беше и нових лица. |
да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, |
>После једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сун |
рит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, које ће му спас |
ше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим крајевима очију, насмешише.</p> <p>А говорник, не |
жено осврташе око себе, старајући се да самим очима покаже друговима колико су му мили, јер не |
уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном храном сваког манастира, па дру |
, стидећи се учевна богословца, који са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски ста |
е... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше |
..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ |
еко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друга н |
онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</hi>, био |
е ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љ |
апућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се |
али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја |
и, а ово... мастан камен би прогутало и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише |
и последњег знака београдског »полира«, само га жути капут опомињаше, да је и он некада био <hi |
мају право и онај господин и отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на св |
мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савиј |
редседник, који је седео према вратима, само угледа како се онај игласти револверски обарач диж |
значајним мислима, занимљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Г |
м истим наличјем, са истим околностима, само <pb n="214" /> понеки пут поремети општу монотонос |
к, с надувеним до највеће мере плућима, само изви главу и преврте очима, као да га кољу, а у се |
е сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким пос |
је, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво |
брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да га Максим задржа |
дједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим |
и се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: при |
другарицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним |
лази га далеко, прокрхава ограде, њиве, само да не прође поред отровног места.</p> <p>— Море, с |
о да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави |
ћи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.< |
и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} |
ву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљс |
како ваљано момче као поручено за мене, само да га одвратим од Београда«, мисли механџија и каш |
купом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, |
опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, |
вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасви |
триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам мака |
њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит |
аране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, угледав |
7" /> <p>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и |
, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Иг |
једном, њених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне с |
заузела за дошљака и да је већ примљен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити п |
> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се |
ише никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој |
} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека |
Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је |
во, брзо... и зна, да је сад на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао глава |
> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао мој |
упаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно су |
авка!{S} Права светогорска, од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави: |
<p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господ |
н је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна |
а...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Сав |
дур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми. |
исутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="13 |
ико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни десету не примај...< |
миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манаст |
оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... ми |
. прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они |
ненадним и необичним речима младићевим; само један озбиљан, средовечан господин, који <pb n="17 |
, отац Сава опази, да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објасни |
ћифору.{S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му |
— кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, |
е ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p |
> <p>— Љубо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати свој |
му шануће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још |
ачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се са |
S} Гле, двориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, угојен ован, са деб |
и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви |
. све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p |
и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: идење за |
ња.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се |
ребало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... те |
а лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после |
те, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’нак |
нако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од с |
р, кад се потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једн |
" /> сад... свеједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у гла |
већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> жи |
} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш!«...</p> <p>Охрабр |
им завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита последњу реченицу: »и |
од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије |
перилу отегну дугачке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту не |
егалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у јед |
он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маљ |
ве, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва |
све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Али ја не марим«... |
лицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски |
је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда |
је треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још није знао |
оцртава под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро осветљено и |
животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити њего |
="230" /> не умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсени |
онтију није првина да иде по водици.{S} Само је до сад носио котарицу или бисаге, а сад, као св |
најтежи, кад га мрзи да макне ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обичн |
.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени |
погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb n="12" / |
човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Т |
и и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му нова, од ве |
ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на н |
к и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом сва |
еном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша |
сад</hi> започињемо политику, кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.</p> <p |
ропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели |
дмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити...{S} Треба знати цело, ка |
и чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се |
у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак онога страшнога, и опет се из младих груд |
њу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, ш |
ца рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућ |
!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!. |
али много бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи знач |
баш прави планови, јер је код њега била само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, |
имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Ј |
о смирен изглед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед је обич |
кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покро |
олазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-Мишино благо, не би их зајазио |
јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама при |
не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо пос |
се, махнула длановима преко бркова, па само наређује...</p> <p>— За вечеру гледајте које дебел |
да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>А |
очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мис |
сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном |
е осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако. |
...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала |
миром.{S} Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалишт |
их три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће |
а бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p> |
ај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очи |
н се и без овога намислио доста, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа пос |
егови идеали, његови снови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? |
ости, од свега досадањег живота, остаде само магловито сећање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко |
ог права над селима, манастирима остаде само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше н |
врте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу |
жена злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, |
рио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који |
с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да не |
мислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових Васиних напомена, које су |
и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смеш |
етар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га ова |
"> <head>XV</head> <p>Прочитао је... не само Антонија Великог, него и Макарија Египатског, чије |
ај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="132" /> уз њега |
зумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће |
...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...< |
p>— Моја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по |
уле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... сврше |
менили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на до |
ашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механ |
а обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издр |
дмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Лео |
је травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна цр |
гласови испод липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устим |
рост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са жито |
да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> <p>— |
здравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога посту |
жни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући |
ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од |
електричном топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњено г |
ина пажња према њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајући се д |
много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мор |
ло.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама |
...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити |
хова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближаваше отвореним вратима, не разумевајући јо |
ла њива... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне.{ |
ле учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb n=" |
лице испред воденице.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора потег |
е!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете? |
ишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки |
кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазн |
.{S} Он је знао, да владика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере |
хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, као да брани пилиће од јастреба, ко |
лене пренераженим, исколаченим очима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чудн |
више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог ср |
</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме проју |
мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, |
о над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови пос |
дно са соком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отв |
мисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, пока |
тока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="251" /> манастирско примамљивије, |
ко!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатског, како је он пр |
<p>А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> <pb n="143" /> < |
на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини |
кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: јурнути напред, п |
и неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору |
hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литу |
<pb n="247" /> рубинама?...{S} Калуђери само гледају тупо, промрмљају некакав нејасан одговор и |
ело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и приђе архимандриту.</p> <p>»Ала ј |
Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица д |
p> <p>Љубомир, погнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Пре |
, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни н |
ну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора напустити ово омиљено место, приђе к малом |
ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно. |
p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и с |
о«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погу |
онашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано |
све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другим |
о приђе кухињским вратима и, промоливши само главу, проговори некаквим замрзнутим гласом:</p> < |
по Маљену, па постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb n="125" / |
вај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> |
умрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некако црне, |
у да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> с |
узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће |
е још...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то |
и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји п |
ше цигаре, избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> с |
еда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трп |
едва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Нег |
, некакав нарочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат |
курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман испод оч |
тозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће |
по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" /> с |
ос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја |
аву грозницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> |
е букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, о |
!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са стричевима за |
трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од земље, као да га електрична струја бац |
роведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него |
ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући целу |
шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А |
. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су ка |
трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не верује: неће да га |
ло да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да з |
а?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су с |
собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>он |
педагошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну оком |
е сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{ |
озбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком другом, р |
рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити |
да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и н |
лудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стен |
га новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа н |
свију његових идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на своју дети |
и службено викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, ис |
7" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, |
знатим му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, руком самог великог владике.</p> <p |
о у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко. |
то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, ар |
кађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов сто и не |
то, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не |
уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од ко |
небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, |
ана трава после пролећне кише...</p> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта |
ње, које му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и |
ђака, онаква, какав је најподеснији за самовласне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело ц |
јао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у то |
н се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмере |
ајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или сув |
, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затек |
гласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!... |
гај.</p> <p>Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо |
, нашарана су само четири редића, руком самог великог владике.</p> <p>»У недељу служићемо служб |
ећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у д |
мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мис |
гледању на друге, а највише по нахођењу самог оца намесника и по његовим личним интересима.{S} |
ме« и да није баш ни њој <pb n="166" /> самој неправо дахнути душом слободније »као сваки жив д |
на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се и |
кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па |
бични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније не ј |
гледати кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде |
се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.</p> |
а својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опази Сав |
нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му љу |
иким, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд |
ивот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор |
ране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како ј |
новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења... онда ће |
то му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђ |
си хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорск |
оли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...</p> <p> |
ма оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине иночког, |
!...</p> <p>И тужни и суморни постадоше самостани српски у новом времену!{S} Нема живота, ни ра |
еосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све живље с |
а са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, |
убомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S} А он је |
..{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом |
, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоубилца!... узвикну Арсеније с болесно-забринутим из |
весео на ново место, не мислећи више о самоубици.</p> <p>Ђаци и неки момци беху још раније отп |
, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије |
ма, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благ |
тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој. |
а бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубоми |
шено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{ |
сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи п |
шљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећ |
назије...{S} Боже, је ли ово истина или сан!..., Ја, Љубомир Васић, гимна... како оно кажу : ги |
о склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз сан осећа да га |
сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</ |
м...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини м |
луђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају. |
укинемо манастире.</p> <p>— Подићи ћемо санаторијуме, болнице, угледне привредне школе... све о |
ликог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} И кад с |
тим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациоз |
влачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним.. |
а сестрама.{S} Његова раздрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p |
онтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се |
а као паучина, провидна измаглица, која сањалачкој души улева неки тајанствени смисао...</p> <p |
а, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} З |
ве »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<t |
с највећим задовољством седео, мислио, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велими |
еалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, го |
нити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љубомирову, архимандр |
ље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> < |
павао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, кој |
неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе. |
утрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песницом, и најед |
по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p> <p>Од момака и послуге никога, осим Јов |
џији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.</p> <p>— Хајд |
слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архимандритство !...{S} А?...</ |
рхимандриту... знаш, неке из Јасеновца, саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Ле |
му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како |
т: игуман не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутк |
ју за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писар |
калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем.</p> <pb |
у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Га |
белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна ко |
лики, велики коњ...{S} Ја му лепо видим сапи, и једна му је нога као. .{S} Боже ме прости, већа |
се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама га гурну у груд |
под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њега Мир |
отово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се |
г госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућан |
о... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је јо |
еда оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетена, некако онако...{S |
и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљ |
том, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S |
ад је питом, нежан, плашљив, неодлучан, сасвим, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је страх за по |
врте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у |
ше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није |
му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, пра |
д тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине |
сле штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важ |
ати пред очима и дерати јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пр |
е опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он |
ом као чаробном руком донесено, настаде сасвим друго, ново време, други живот, други изглед ман |
в дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, се |
и му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> <p>— А наше, на |
ојима је Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псико |
уче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан.{S} Он разгледа, и, ви |
тре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим обичним равнодушним погледом и загледа се у плам |
у, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S |
весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор, с |
тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи из старог времена одлаз |
</p> <p>После једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинс |
p>Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак н |
м животом, кроз неколико часова постати сасвим <hi>други</hi>... биће од њега нешто ново.{S} И |
ољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане од стра |
сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, о |
бе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака београдског »полир |
и гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, озбиљније.{S} Нема ни ч |
као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано м |
књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је почео живети као све |
е овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и ник |
.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разн |
ро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му држање више она |
хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за ра |
ур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ов |
, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живота.{S} Рад и |
Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по издаље напомињал |
итање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, |
од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. |
Никола, слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозор |
о стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубомир |
андуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу гор |
у, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека из околине...{S} Об |
зваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није з |
дине, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђерска дружина из р |
ше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n="90" /> <p>Та |
нђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} |
е...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет мора |
!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео саставља на заједничку ложницу...{S} Живели људи у наро |
ргију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састављајући у памети питање.</p> <p>Калуђери се пренуш |
а пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S |
има, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није |
. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на |
гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину |
су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика г |
оме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ настају |
користи.</p> <p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку кр |
ља... навикао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које |
, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу |
из жутог капута, који од масти и других састојака већ добио затворенију, кафену боју, своју мал |
ћи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем |
вим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове одл |
олео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на пр |
радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало те |
ао роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни |
вије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, всјеми |
.{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...</p> <p>Прво се почиње |
ра шуму, развали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једин |
чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, повезану на три места ис |
иже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са цел |
гаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се њего |
b n="209" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, |
Египатског и дру...</p> <p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што ј |
гла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, и онда почети читање.</p> |
едан грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати крај игуманова разговора, — после, кад укинемо |
, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, ј |
то јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше повезан за њих, |
што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, |
е рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наслед |
потпасаној памуклици и шареним накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које по |
ог грубог калупа за камилавке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколик |
а собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјетства своего па |
очицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећ |
тање.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голготу представља... и |
ђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се зам |
о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Ов |
обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, |
} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива |
ан у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому бр |
Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај |
ронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време вршења св. литургије?{S} Како оно |
ница, а ово — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да |
на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Де |
м...{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири члана скочише неповређени, нагоше да беже... |
се и блиста, позивајући <pb n="220" /> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом ве |
астиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња владичина, после повратка »Господинова« у ре |
тамне листове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнут |
и је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, пс |
мо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} |
, како из оних многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па |
1" /> <p>Стаде грцати свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледом на богату даћу.{ |
и до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће т |
е, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, в |
бомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави богослов.</p> <p>— |
Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм. |
т на границу и за њим и отац.{S} Остаде сва кућа на леђима невешта момчета.{S} Радио је много з |
глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам |
главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и о |
а проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у ка |
и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш п |
водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, рибање, сновање вр |
топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох |
ери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропа |
ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себ |
вом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речи |
словији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <pb n="121" /> <p>— Хм... оног |
има, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену |
{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из |
и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у |
уљаник у манастирској градини, који на свагда истрже одушевљена Василијана из наручја коларске |
т поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године добије а друг |
мо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, л |
ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и спремио в |
>— Видиш како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба с |
исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнутих очију, смирен |
му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки по своме темпераменту...</p> < |
ље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И момц |
од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мала; веће суме з |
е свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушт |
аљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да и |
Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Им |
апањем манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога |
та ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! одг |
S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то |
прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S |
Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ш |
вини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово |
предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први |
урбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> |
ор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а м |
угим, погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђа |
е си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њ |
.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да |
хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу |
ке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути п |
, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио |
/p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наг |
еће нико, ама баш нико да погледа...{S} Сваки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n= |
е губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа испуњен, као електрична батерија, неким |
<p>— Видео си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... дру |
тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или нев |
који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужни |
говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки по своме темпераменту...</p> <p>Један професор из |
ужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) п |
те ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудам |
} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{ |
њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама б |
и по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и |
де!{S} Ђаволски састављена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешт |
ом утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима |
осети ону обичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</ |
вај живот сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{ |
ички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што |
учио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после киш |
р« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb n="88" |
ао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па |
једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са дру |
це на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" /> те та |
атеријално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околност |
днако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распрост |
неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и |
енавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће |
има« доста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{ |
е светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубо |
же и код ње поседети и може му долазити сваки дан онај богословац...</p> <p>На вратима дочека з |
њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богосло |
сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> < |
ину и разгледао са запаљеном воштаницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће |
сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, отуд од |
а!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као сваки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе |
ушевљено-побожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, п |
ј неправо дахнути душом слободније »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећн |
није појаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он р |
и га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно |
ушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је св |
сав посао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="1 |
ново-печени монах и не испушта из очију сваки покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час поглед |
е дебеле пловчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек |
изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, |
са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде |
одишњи дечко.{S} Леонтије добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако неп |
ување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејаче |
шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је |
авин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{ |
посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако јутро, и односити покупљене прилоге.</p> <p>— Нај |
је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{S} Нат |
аљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговар |
деси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове |
чи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска р |
е он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас тргова |
а се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња |
, исколаченим очима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чудновати, слабачки г |
{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман |
адознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учите |
уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се забор |
засејана самим пасуљем — главном храном сваког манастира, па другу, која је засејана сточном ре |
рупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} После стаде својим |
е он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не прође недеља дана, |
а.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болес |
прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, а њега је сасвим помео.{S} Он је навикао на он |
љка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, јед |
ади распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужн |
а, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Мил |
ека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њим |
би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако |
’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весел |
наш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута игу |
ви.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>К |
Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ивер од кла |
м најпре опроба обична средства: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина.. |
..{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а ис |
мисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да је растерао госте и да су с |
ш од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери |
ише из манастира, и она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сит |
о му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот |
...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S |
епи, хроми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све.. |
цима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био ре |
ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?< |
смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну о |
о је необична псећа дебљина искључивала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно |
а и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд |
ограду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до најв |
дић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу.{S} Он познаде од |
к са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мирисала маљенском боро |
аве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} А |
а последње недаће саломише, истргоше му сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједн |
е, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки сво |
дну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>д |
ака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уз |
ушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлос |
ти ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, |
аку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непреки |
42" /> <p>»Цензор... ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведоча |
веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} |
боку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христ |
ај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је жао оне деце... да нешто Бог са њима |
о, после дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са и |
сеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки |
ваестина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они о |
/p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, тамно!...{S} Брр... к |
е распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен |
скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, к |
укчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако бл |
као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онак |
то ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мал |
рног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p> |
варистија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате |
и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непроменљиво: |
рт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји.</p> |
зело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, видео |
а баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљи |
обожна монаха витлају се све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно к |
је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи госп |
ац живота.{S} И рад, и одмор, и весеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу не |
е!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочил |
ке државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних чест |
он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све |
ву, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети |
тицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што с |
даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу |
и смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресен |
колутати и ређати, све једна за другом, све брже и брже...{S} Он не осети како дође до котара, |
уме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У |
ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па |
...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се јед |
, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n="82" |
е.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и |
о: друкчије му и држање, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их нека |
их... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају |
срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неко |
царство...{S} Долазио ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијо |
им...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано |
ше заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом. </p> |
, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасв |
.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразгове |
погледи као да му веле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} |
чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око ме |
а кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радуј |
свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А ж |
а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, |
лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некадањи господин; о |
пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу остављ |
т, други изглед манастира, друго све... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадоше самостани с |
је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи |
едба игуманова, и околности, прилике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Н |
ме, болнице, угледне привредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни. |
{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита мана |
његова доласка?...{S} Гле, двориште... све оно исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, |
Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »стра |
ва причања из реторике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова |
нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом отац намесник, мало стид |
па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш |
е удешено, измајсторисано, намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један |
могао опазити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наш |
је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свет |
Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измај |
љене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено... све је хла |
а нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави госп |
усти димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у д |
ролазио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све тако обично, тако просто...{S} Он лагано и непреста |
а... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, к |
се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, не |
е како је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архима |
е, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово |
лу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пр |
ађивати дивљом лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана трава после пролећне кише...</p |
а сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду.. |
од се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, па не може сито да се над |
ају разни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се жи |
ала једну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило онако, како <pb n="245" /> се навикло, ка |
, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... |
а ни ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, |
ш два непозната, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи по |
онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не |
ута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту |
них прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То |
ио.{S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, весело, искрено...< |
је болесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио |
не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, ал |
м се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити |
па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, |
, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретк |
а вашар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мрт |
трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, |
толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би |
ке одсјајкују, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење, у оч |
<p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја |
з њихова убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава н |
ливаде, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се |
..</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— Све је пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себ |
ћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући рук |
?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и |
наш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам как |
ероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, као вихор на врелој ведрини, и пре |
ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песм |
носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а онај ватрени сач почиње |
више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више |
самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад |
ма на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела |
домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по |
што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плач |
овеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, к |
осећање му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачи |
ко не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} Тетка, како изгледа, немарн |
да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, о |
слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на с |
«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, н |
аш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> боја |
време, па одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи м |
и Нићифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да те |
, и матер, и жену, и децу... нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити кр |
а ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки |
До сад је мислио да има бар неки ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима уна |
празној, вечно мрачној души, која је за све досадање случајеве у животу имала једну сталну подл |
е догађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Т |
жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — |
или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о ро |
и је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провла |
е после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно< |
ћи, — а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни пл |
и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште Мирковићево |
анастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме са |
долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче |
другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешн |
вога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одје |
не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А |
!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... све помамнија!...{S} Већ с |
ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и та |
је место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{S} Зар ја не видим како је мене!...</p> <p> |
лаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, |
аса био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш т |
нога«...</p> <p>Прва свештена радња, па све — против црквених правила!{S} Беше му криво, али се |
еше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то |
ћи се, застајкујући да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак говор о нашим манасти |
ок не порасте као кућа, и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно н |
огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шар |
овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови |
све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити... |
угнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође |
се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека |
а те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него |
озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и |
егнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га |
заборава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости и д |
зната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању тога |
ао да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава искрено га доче |
..{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... промрмља |
е бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкир |
ромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу |
е!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо одговори |
у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужасно...{S} А та |
ад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{ |
помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију |
е.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљ |
ма мирног живота; нема више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p |
о му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде примирје, па затим мир; вратише се њего |
је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и го |
А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир осети д |
инама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочитих наредаба, спремила |
у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови м |
, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мер |
средином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлеп |
знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А |
.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, кој |
Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи |
" /> тихо, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи с |
јасно пут, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварн |
отом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело с |
а сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</ |
а, очистити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, пр |
много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох овамо и |
ца... игра, игра ми пред очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и |
аман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхт |
е, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављ |
еше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе гово |
инастом измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} |
> <p>А она паучинаста измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање |
о са злобом, за двема богомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућ |
те?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... |
ржању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може јо |
азред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли |
римљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд!...{S |
вониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са доксата.</p> <p |
вај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али |
хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не |
себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Са |
ветло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи |
ао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо |
ање...</p> <p>Поиздолазише му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његов |
у, развали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једино прод |
дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок |
а камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... и |
ређашње побожно расположење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се све више п |
ју ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја |
и редове несташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом р |
кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, |
че други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково п |
луцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, пр |
з шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, и |
животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је |
е жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном |
ега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше...</ |
дати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа т |
ма, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и |
ише губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p> <p>У |
елој ведрини, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...</p> < |
љеним блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сања |
наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада са |
е ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!. |
да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ов |
... не може!...{S} А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунц |
/p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније нак |
еше несвесан, а после, лагано, добиваше све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво |
ушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена гнезда.{S} Он је ни |
е у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... песма, прича, шала, смех |
, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила р |
рете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећ |
ва је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући г |
и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о |
звучни метал и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно |
ило на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело |
амо од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи |
и екваристија, и свако парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој |
, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах те |
свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је једно истинито, вечно и непромен |
Све је онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај пог |
га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга м |
Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане девојачке |
а.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у с |
имназија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску |
првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним ј |
час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче |
а, славу светску, разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад наста |
ц Леонтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се мо |
се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос |
и без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За о |
је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели по |
} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим |
е посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни дан, игуман има госта, некак |
елесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов. |
ој, предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидел |
на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји. |
ним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад |
да, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна п |
л и затим заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме је |
заноси, опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега за |
.. калуђерски...{S} И ја сам друкчији и све је сад друго...{S} Све је онако, како сам оно ја ми |
неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам н |
Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад с |
хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га |
о огромном порезом.{S} Отац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држећи да то »све мо |
излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <h |
ли Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у с |
ома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђа |
дузећа започето и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг беск |
то иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљиво |
А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених з |
столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна ле |
ви, али се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> |
латно преко њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер ни |
чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, |
а жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све послове, Леонтије отпутова своме крају...</p> <p>Ка |
гледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: прод |
једнако, сваку ноћ...</p> <p>— Па је ли све мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о друго |
се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна |
ати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} |
ономе што је видео, <pb n="242" /> али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда.. |
епотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње |
циклон руднички, пообара шуму, развали све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се |
ан, <pb n="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и таја |
ином мужу под најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије |
аше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не могу једно без другог.{S} А ни |
еобична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у |
реду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да им |
е се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало с |
, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све оч |
он већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> |
како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и бр |
хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> |
куд прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Бе |
и ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи и |
} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако |
умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>После неколико недеља, на своју велику и |
све овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима њ |
путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада у |
е видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје |
г за живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени зако |
шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровн |
мислиш о манастиру?</p> <p>— Најпре сам све о другом којечему.{S} Највише сам мислио о мојима и |
дном сам га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, |
е од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> |
ј мој лудак, побратим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и дог |
ш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној д |
з предомишљања одговори:</p> <p>— Вршим све његове заповести, живим као што су живели његови ве |
а онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна припове |
угом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим другим очима гледати на св |
{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја |
м, научена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Та |
олаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачу |
најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом нико није |
е заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, све...{S} Видео је јасно пут, којим му ваља поћи, |
еже он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> < |
разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од |
, зато им и није била душа празна, него све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, кој |
не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пу |
ги живот, други изглед манастира, друго све... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадоше само |
нџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам |
али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигд |
к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шап |
42" /> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, |
е, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је от |
заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, док не наиђе на »<title>Житије преподобнаго отца н |
лике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и не |
.. ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу с |
толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи з |
јати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то |
/p> <pb n="172" /> <p>Изређане су давно све здравице, званичне и незваничне, пријатељске и шаљи |
дочанство!...{S} Пропаст!...{S} Свршено све !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се |
како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито појутарје раз |
у и све, па да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубо |
м истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићим |
о он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломише, |
ити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко |
м, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије. |
ожно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да |
лаца...{S} Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим ј |
ва небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сањ |
Све оно исто, добро познато му, и опет све друкчије, необичније...{S} Преко свега се навукло п |
издацима.{S} Како која година, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, ради |
и.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све |
јем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степени |
рији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће вре |
з друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакања, не |
коше на њену постељу.</p> <p>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, пау |
ко пута гледао ове исте призоре, сад му све дође као ново, као да ово први пут гледа...{S} Не о |
рупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му све исприча, па и пандуров монолог, онако како га је он |
не разумевајући га још ни мало.{S} Њему све изгледа, да је Никола морао овако проћи, јер је дош |
треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију |
ш је ничим напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави иг |
архимандрит умре...</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чиј |
чно због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљу |
Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он св |
ете куће</hi>, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, и враћао |
место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да |
, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити! |
г пролећа удари страховит поводањ, засу све манастирске воденице, а после неколико недеља проху |
</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би |
иновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> |
оћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије слике из Велимирова брачна живота, меш |
ставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, |
»Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај |
евиној, скоро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они |
где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обо |
нлук урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине п |
о старим, давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових поту |
Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p |
њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена веселим гласо |
ој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... још ако н |
ати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад т |
ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Пис |
што је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси оч |
ринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, радосно и блаж |
то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, ова |
тувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога шт |
се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећ |
о нам место, после дужег одсуствовања. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелет |
ње манастирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али |
а руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних и одједном пуштених н |
од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»Овде је прави живот... овд |
S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза |
<p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!...</p |
људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испразни целу |
већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Беог |
дањ, обузе млада искушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа |
њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом |
Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи н |
тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живота, остаде само магловито сећање... |
а ништа, ама баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p |
а дочек родбине му.</p> <p>Али му је од свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, давно не |
вога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... |
но испеване <pb n="199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p |
стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песни |
S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које леп |
едног <pb n="111" /> доброг сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом |
p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p> <pb n="259" /> <p>Једног дана Ле |
м вратима, не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа свију људ |
.{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испразн |
Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити |
ављен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Неког |
Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу.. |
ет све друкчије, необичније...{S} Преко свега се навукло паучинасто покривало лака заборава дав |
рна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошло |
ма« и прочита га на душак, јер је имало свега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осети као |
ве му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живе |
ономад министру, све му испричао и нуди сведоке... а прети интерпелацијом.{S} Министар то једва |
ше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S} Пропаст!...{S} Свршено све !«... се |
..{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не знају«...</p> <p>Кад је пошао кући, |
ко лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Заб |
ремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те прија |
данас таких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Мака |
<hi>непознатога</hi>, њега обузима нека свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се препао |
грава...{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под |
газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко н |
нуте бледуњаве маље, најежене од јесење свежине.{S} Баш лепа!...{S} А како је ђаволаста!...«</p |
ти као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монаха, |
е ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као |
раве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много мали«... мисли малишан и осећа како |
ини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара игуман љутито, псујући онога, што |
говорити... »Нека <pb n="96" /> сад... свеједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... |
већи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пи |
ожен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и |
милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а около сну |
Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па з |
ли а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живо |
Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући јо |
ећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постељ |
...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође |
називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S |
ји...{S} Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатског живота, које је |
започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром п |
сле смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог |
је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, зами |
стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна не само |
но озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она иск |
и наступише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је свак |
Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан |
— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир |
оду његов праведни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n=" |
је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} |
а тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ов |
рото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са иронично-па |
бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, с |
о, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ управљају породицама, кућом |
да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде да се |
рстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, видеће... жена до калуђерских ћелија!...{S} Баш.. |
е се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри п |
аси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе |
м непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је |
ће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на |
} Читав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред очи младићеве.{S} И он занесен, збуњен |
у и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек |
и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћ |
ичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно в |
и...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде грцати свет.{S} Појурила сва околина, као на вашар, са изгледо |
ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледају |
куд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лица и |
упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједа |
рега, са кога је и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шт |
та, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са готовом не |
шти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким нозд |
е никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да ми |
же, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... ма |
о врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га |
пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са |
га!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у простр |
чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које |
тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да п |
посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви б |
о и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело |
д студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зна |
је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у о |
ога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад пр |
иш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> |
вила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали |
Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи. |
у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом ка |
да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, |
г старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нови, непознати, млађи свет.{S} Његови вр |
леда да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пи |
Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим оштрим крилима парао вечну, црну, празну |
ви инок волео је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплаш |
ксимом, а Максим — као велике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p> |
а Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру п |
поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас |
игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шт |
ња... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? пр |
у пустињу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у шк |
се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњевита ми |
уља...{S} А за леђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуд |
мо си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> </div> <div |
одине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова |
слово !«...{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти |
, зар то Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсе |
забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да |
се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... све |
га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине о |
осници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек... ко |
</p> <p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивај |
ладика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па ј |
још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>Посл |
ва, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су све више поди |
д њим самим.{S} Глас манастира, као <hi>свете куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима |
гословији београдској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама |
брате, витлејемске, оногај... преставља свети престо, одговори Максим мало набусито, као човек |
вршења св. литургије?{S} Како оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће |
аш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p |
није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије хтеде планути, |
, друкчије...{S} Он је почео живети као свети Антоније, а овамо га зову да привређује кући, кој |
во небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«.. |
облога душе човекове, како га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човек |
јури, не гледајући где гази...</p> <p>»Свети Пахомије, Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и |
и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} |
акав нарочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, |
обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим д |
Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! зачу се општи |
на црквено-словенска писмена као у неку светињу.<pb n="126" /> Стаде превртати листове, да види |
топама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко |
у, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> <p>Са великим, побожним страхом, Љубом |
љао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише о |
и на њих погледаше ликови многобројних светитеља и праведника, повешани у разноврсним рамовима |
је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помо |
/> те тамани уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђери или игумани као |
Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница |
рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та |
ном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни помен |
мназије...{S} Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} З |
о и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, на |
, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мал |
аси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са неком побожном жу |
.{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад |
сад настаје онај необични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живо |
н одозго величанствено и моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара |
: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, к |
о што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти |
о напред, мора бити да је све друкчије, светлије, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у ов |
с, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S |
/> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују и — живе...</p> </div> |
авом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно |
невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна видика...{S} Гле |
оростасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и |
/p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисл |
му томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине св |
дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамље |
кће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишк |
ространи видик, над којим трепери чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубов |
ога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен |
љска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за ко |
мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно јед |
за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети одједанпут |
ом листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм |
до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очек |
рсенију, који бојажљиво изнесе лонче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> |
тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, и |
сто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <pb n="196" /> и лако т |
е и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-с |
> <p>Пред очима му још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара |
{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да гр |
дновато, готово прекорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазевима по з |
душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p> <p>А она паучинаста измаглица постаје |
в, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; |
це беше добро осветљено и, према слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније, а очи се пр |
е ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степо |
реваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено тул |
а се својом бледом, сребрнастом, нежном светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст |
на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено видело, те показује госту правац, кој |
ми, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на не |
обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покривало, ш |
у најсакривенијем крајићу његове душе, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то попр |
рквенословенским словима.</p> <p>— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом, који казиваше да није |
се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова. |
ш старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писмо.</p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то |
сто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И |
<p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <title>Свето Писмо</title>, одговори му сељак, претурајући лис |
омир стаде још брижљивије читати <title>Свето Писмо</title>, али није заборављао ни школу.{S} В |
оли.</p> <p>Једаред, претурајући <title>Свето Писмо</title>, загледа се у »<title>Пјесму над пј |
добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето Писмо</title> прочитао?! узвикну игуман, кад Љубо |
н је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна и световна, која је дошла да све »прими и прегледа« у ток |
к или у планину, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која држи крст, и оно, у по |
осећањем, с каквим страхом од важности светога акта приступа нови јеромонах своме послу.{S} А |
</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Права светогорска, од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тет |
/> <p>»Па што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по |
сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Беог |
, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S} Само ће |
је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ј |
омир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једну б |
ше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде и »господин«... |
брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се |
сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} |
оље.{S} Досадање место напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није н |
.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— |
Зар ја не видим како је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир |
треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар само баци око на књигу и, као да говори неком |
ад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада |
господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрен |
<p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање пред |
шим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без |
а је потказао неко од ових!...{S} Видео Светозара кад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачк |
о су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине манастирске.{S} |
ао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Рече једар |
Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Д |
<p>О, како га је обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, |
b n="44" /> је први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p |
јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродуш |
рене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица |
/p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши |
<p>ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ</p> <p>РОМАН</p> <p>СВЕТОЛИКА РАНКОВИЋА</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>ШТАМПАНО У Д |
она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и понич |
њем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би кој |
ва око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и |
стирској околини, нарочито међу женским светом, причале најчудније бајке.{S} А Љубомир, зверају |
hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије ж |
о нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају с |
оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим |
Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура животна, као |
сестрину, господство његова рода, славу светску, разне насладе...{S} И све то јака воља младиће |
о даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!... |
и монах, остављајући најмилији кутић на свету...</p> <p>— Збогом! збогом!...</p> <p>— Све је пр |
head> <p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са груб |
које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам к |
ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> < |
еданпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то |
ни у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па |
> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у магл |
мо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се |
ечи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго |
ад опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, |
абдео је испосницу најпречим потребама: свећа, тамњана, <pb n="205" /> књига, било је доста; а |
ве точно како је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се с |
, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно прилепљена за сто, догорела и пламен ла |
и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи р |
и, како принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и |
ки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се ме |
о читање шестопсалмија.{S} Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, пока |
p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осве |
гура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено лице беше добро |
ла показа пола палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужи |
адувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} |
е, господске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он зап |
ашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели |
потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са сво |
е је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику |
тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се |
ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n=" |
еким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привик |
{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, м |
мешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му прих |
учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући га ђавола |
/p> <p>— А у Русији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одго |
лео је више од оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо с |
, забринуто, на лицу му вазда игра неки свечан побожан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учти |
меке, дугачке косе младићеве, проговори свечаним, јасним гласом:</p> <p>— Брат наш Леонтије пос |
љи; благосиљају и гледају некако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се од |
х празника, осветљен.{S} Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским |
тово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па с |
а здравље новокрштенога«...</p> <p>Прва свештена радња, па све — против црквених правила!{S} Бе |
е ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S} С каквим побожним осећањем, с каквим |
че се правилно вршити литургију и друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему |
ед икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, који од ма |
подне, дође у манастир један постарији свештеник, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији |
д носио котарицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни |
овање вредних жена — дочекује и испраћа свештенике и калуђере, који псују непажљиве домаћице, и |
А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који су давно преотели храм (због њих Васил |
о старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким парохијама, по једном селу пође попа, а у |
нијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назад |
шини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од прил |
ђе поред отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и |
мила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коњ |
ла; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи братију од тог |
браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолази |
д чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћем |
дбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати ми |
Лонцолизи!{S} Манастирски лонцолизи!... сви сте једнаки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, вре |
тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају неку невољицу...</p> <p>— |
љив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за |
истос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} |
кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши ча |
је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се |
... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S |
ије, светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа он међу њим |
помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— П |
ца сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живет |
.{S} Родбина архимандритова подолазила; сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себ |
иком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше |
луђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији как |
у, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, |
<p>Начини се галама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S} Братија монаси, сматрајућ |
ма гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав |
то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и о |
арство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да сво |
ење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утр |
а приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то |
оћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњ |
зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се |
нуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <pb n="250" /> <p |
ме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно видиш...{S} |
бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његов |
не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се вр |
силијан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махну главом на калу |
асом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви ст |
о.</p> <p>— Зар и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара времена.</p> <p>— Мор |
нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењ |
како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гим |
н, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје ка |
еније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по н |
друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> <p>— Као, |
Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S} Као да беше п |
рицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разред |
е налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утр |
лу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене.{S} Прочиташе њ |
у, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот чове |
, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћели |
моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се иза |
аш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, |
а, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слобо |
ве душе у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да |
} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани, к |
ама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се |
Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде с |
се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо |
S} По манастирским парохијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <pb n="210" |
ој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрадова |
« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу |
м, плаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру |
<p>— Погрешило дете...</p> <p>Повикаше сви гости одједном и, нашавши полазну реч, заџакаше и у |
ива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он л |
уку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на заветну свету дужност; одоше и професори, о |
" /> <p>— А кад дођох овамо и кад одоше сви наши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одј |
шавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момк |
чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, ка |
тине, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рође |
ојој само угледа много, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магл |
Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, с |
.. како је диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>В |
одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?.. |
ијих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, заједно с његовим оцем, и на њиховим пепели |
ћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n="193" /> узви |
огу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Хри |
е чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по команди, издигоше лица на ви |
да не <pb n="190" /> само Љубомир, но и сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{ |
и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђели... помозите му!... узвикну пренеражен Леонти |
не излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом мишљу, како наро |
ко завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Ал |
е... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморит |
се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису мог |
деничара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, осим Леонтија, веселим намигивањем и климањем глав |
ло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .</p> <p>Најмучније б |
ли гости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирском животу с |
о ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, |
ао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим |
...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... |
S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb n="59" /> <p>Љ |
амим владиком путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им дође и |
њи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га поп Светозар, који ј |
разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, |
. где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Трипут је морао д |
због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="89" |
која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили |
ама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год т |
имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} |
{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеле |
мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је де |
’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па |
наре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гле |
његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, а |
, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« без пензи |
дама, којима манастир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и |
ао што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкчија, то |
што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек |
поступак далеко поштенији од поступака свију калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај посту |
огоше никакве молбе, савети, преклињања свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове |
дни аскетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву |
!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то ст |
у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то једно, т |
препоручује, да ослободи новог брата од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-исп |
дна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању! |
од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пр |
сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега доса |
</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који ни |
а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну рук |
те се »кратким путем« добило сагласије свију епископа за твоје...{S} Прота нарочито застаде са |
није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару.</p> <p>— |
осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан |
рећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, не гледајући <pb n="110" /> никога посебно |
p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне будућ |
е то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњих манастирских добитака, а издаци се пове |
ајевима вршила посредничку улогу између свију манастирских житеља с једне, и игумана с друге ст |
чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена влакна; сагнуо главу, али му испод обрва с |
S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено постављеним и |
се рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пру |
зао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, замореној д |
> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богословац прогура |
епо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а п |
рекаљена права београдска слушкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга.</p> <p>— О, |
ако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није |
себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љубомир Вас |
м говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, весело и |
, утучен, прегажен судбином, заједно са свима својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ждра |
што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задов |
е.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила ј |
из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чу |
и »велико метаније« пред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скид |
вањем и озбиљношћу, како обично прилази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бро |
тире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{ |
аки оде из ове куће задовољан, пресићен свима понудама, којима манастир располаже.</p> <p>Сви с |
ко млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим последњим поступцима, да би, по свој прили |
о код куће.{S} Он га најбоље обавести о свима променама, које се догодише у целом крају за ових |
аних објашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кри |
p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензо |
општи хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се н |
Сети се свога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак има |
на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће зате |
м.</p> <p>— И деведесет комада угојених свиња... настави прота, али га игуман прекиде:</p> <p>— |
ове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање, са неизб |
зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор в |
Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p |
но код другог нејачег; кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</p> <p>»Зашто?...{ |
амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се ч |
већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје шт |
рну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго пророка Наума« и прочита га на душак, јер је и |
корицама беше руком исписано : „Житија свјатих; декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : |
ледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је |
о... значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота — и предати се целим бићем добру б |
..</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-препл |
схватио значај »пострига«, као јединог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњо |
пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, потеран десетином к |
реченице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме |
д узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велике гимн |
рабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку.{S} За мало нађе др |
>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио и |
ет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S} Погл |
р је ђак манастирски.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> < |
нтије хтеде скочити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што гре |
и над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, иде |
мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се |
атко.</p> <p>Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућ |
> <p>Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе.{S} Приковао га млади великошкола |
у, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и с |
н одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина, још је |
кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и |
олике године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде |
а сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном ц |
ј: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пе |
, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад преради све послове |
проведе отац Леонтије на путу, пратећи свога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} |
узвикује задовољан Василијан, чешкајући свога љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потв |
/> <p>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга проту, који је сад »велика сила« т |
ери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично бистар мла |
хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових дог |
же на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, очајан прекор беше у том пог |
манастиру и знање о манастирском животу своде на какво ретко, необично старо вино; којима управ |
м погледу, који је продирао кроз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p>— Што допус |
вања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колу |
иридона Тримитинског пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубом |
виде Милка и Мира!«... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лис |
угу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, |
узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p |
ћањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни з |
ријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како... докле да |
пред њим и, другим изласком, побеже на свој омиљени заравањ, на брегу више манастира...</p> <p |
да почне сасвим другим очима гледати на свој живот и на све...{S} Сви дотадањи идеали изгледају |
кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, провуче Љубомир.{S} Игуман подиже |
ања сасвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из бог |
ви ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; |
из разних манастира, која одмах заведе свој оделити начин и правац живота.{S} И рад, и одмор, |
>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже свој дугачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{ |
да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак <pb n="56" /> про |
ну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирни живот...{S} Друга година, |
ако је мене!...</p> <p>Светозар оствари свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвал |
дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све |
јно погледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љ |
архимандрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост |
бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Максимов |
вени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковање, оставио родбин |
Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да ли |
раше му други глас, да он није напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би постао механс |
е чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немо |
својим последњим поступцима, да би, по свој прилици, пред вече морао бежати из овога хладна, с |
нђање и незграпно лупање поткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до п |
Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер |
следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли — служењу Богу... |
м уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва нови |
о марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> < |
ији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <pb n="121" /> <p>— Хм... оногај.. |
у другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једв |
а душа за молитву.{S} Манастири не раде своја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доист |
суђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар б |
ронично.{S} Он ми прича како је савијао своја леђа, а не каже је ли живо дете!...{S} Игуман кре |
да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасн |
ио, порушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по |
ети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чудне будале, мајко! |
"161" /> урођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити |
д млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњас |
страшној лепоти природној моле Богу за своје грешне душе, нека живе онако, како онај младић ре |
није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам |
подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га о манастиру, о калуђе |
ко сад изгледа као <hi>други</hi>, и на своје велико запрепашћење опази, да је остао онај и она |
{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти |
итургику, рече игуман седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер не беху до |
ених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у млађој, по |
ине кућевног реда, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој г |
и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А |
рат наш Леонтије постригава власи главе своје; рецимо о њему: господи помилуј!</p> <p>— Господи |
/> да је због ње заборавио, порушио све своје дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, кој |
па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се |
на варница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Велимира.</p> <p>Не п |
И, напослетку, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву д |
ор расположи га, да на живот и поступке своје братије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одм |
нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} Истина, и то је образо |
ка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се запл |
о премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну |
са јасном намером: да још боље истакне своје исказано мишљење.{S} Имам једног ђачића, дошао из |
икад није пропустио прилику да не пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напо |
су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи |
} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и се |
за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице |
ара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасну промену у се |
елим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљиво, не крију |
Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци |
се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али |
<p>— Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ов |
и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну |
>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће в |
љку, а Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравн |
мем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим так |
ољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, право...</p> </div> <div t |
Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мн |
сребрнастом, нежном светлошћу, бацајући своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе хр |
ead> <p>Јеромонах Леонтије мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, пос |
шише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе м |
ајвећу светињу, као једини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му |
b n="26" /> који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, за |
нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде |
се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио |
и, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинск |
овине, која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена погледа корачао |
ао што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... |
тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидис |
удами и воздержанијем умершчвљаја тјело своје«...</p> <p>У прекидима, кад добије времена, превр |
много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, |
био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу |
на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, |
...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет с |
е у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде |
последњи пут закле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Уз |
у руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, али познато му |
и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно |
шља демона, кад је, пре створења света, својим оштрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и |
и за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине велику љубав новопроизведеном а |
чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај! |
ригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури |
мира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" |
но и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Но |
о све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.< |
ен, прегажен судбином, заједно са свима својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ждрал по л |
д и неискусан, збуњен и преплашен свима својим последњим поступцима, да би, по свој прилици, пр |
крајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом. </p> <pb n="6" /> <p>Нешт |
а за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам ш |
ђе он некакву сличност <pb n="46" /> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Ј |
нарочито Никола, који га не оставља са својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се к |
ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у глав |
ане изгледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огр |
мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајући с |
И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад |
ава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих |
ко га случајно погледа.{S} После стаде својим суседима нешто живо објашњавати или доказивати, |
уго.{S} Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— |
престано облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајанств |
о прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог одједаред престаде |
ару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу об |
диски манастирски ктитори нису оставили својим задужбинама онаква средства, каква имају фрушког |
нца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јас |
е, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући изненађена Љуб |
Господ, и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и |
ном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потр |
} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да |
ајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi |
дове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту сит |
озеленели воћњаци, па весело одсјајкују својим младим неразвијеним лисјем, према топлом, весело |
Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прстима!.. |
пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, м |
коле.{S} Приковао га млади великошколац својим необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, |
меран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако |
тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу |
шкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се с |
ви!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала онако исто, као што се се |
ривљена и занесена весељем и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шу |
радатог јарца, прозваног »папоњом« због својих необично дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко |
Морала је она бити са њима добра и због својих интереса: ако гракну на њу сви калуђери, нема јо |
ане девојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и св |
на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца |
де јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су |
рима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу мора |
дајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и |
... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хлад |
двоја кола разним покућанством и посла својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног манасти |
ба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и |
таја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време |
е млети, и он, не налазећи брзе примене својој вештини, а и врућина некако баш не располаже чов |
е у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...</p> <p>И наредба игуманова, и |
? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад |
зан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео б |
> <pb n="202" /> <p>То вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{ |
<pb n="55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на главу, |
у, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љуб |
Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарс |
ут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и |
дичина савета: да не претерује сувише у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку посте |
ишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав д |
такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и она |
две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је |
дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трља |
ли стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb n="88" /> чега донесе |
свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром практичном увиђавношћу...</p> <p>А имало |
у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и макар не говорити ништа, само ћута |
леду.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очи |
нђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде |
н и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме добро и јасно |
о из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим монасима.{S} Од тада наста |
угој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, нежном светлошћу, бацајући |
лази му на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велик |
агонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима своји |
паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешт |
анастирско, некакав нарочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и |
ака већ добио затворенију, кафену боју, своју малу и необично прљаву марамицу, одреши некакав з |
је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесен |
> <p>Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам пон |
да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју покретљиву душу измисли какав било циљ живота...< |
ли га Велимир, лепим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо |
а невешта момчета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио |
ем све, јер му је још раније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно р |
— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује |
изивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не остављ |
а, добро...{S} А на послетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Ма |
све...</p> <p>После неколико недеља, на своју велику и неописану радост, отац Сава опази, да не |
проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у |
се, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, кој |
и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И момци весели |
то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!... |
Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си то |
стаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши |
аку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топ |
ш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, |
у без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле |
као рањена звер, која одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се |
животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави |
га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дозна |
сао огромне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> |
д ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлаз |
е слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео про |
н не мрдну ни главом, кад му он саопшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, |
ничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} |
дахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено |
ише.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на с |
алуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно |
е довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по м |
еку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде |
рављеним погледом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати о |
гнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и мом |
апуће полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} |
ади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним |
<p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књ |
Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни са |
другима, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’ |
баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју давнашњу опаску, саопштио је и Љубомиру, са нароч |
осади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, |
, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до највеће ме |
уписан, обучен господски, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, |
теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да |
.</p> <p>Петог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућанство |
, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери |
ал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског зано |
по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над јединим благом срца св |
оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друг |
р од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; |
виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се зл |
8" /> види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гле |
етни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шмрк |
ка радозналост задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме н |
преради све послове, Леонтије отпутова своме крају...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у свој |
ње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.</p> <p>— Доста, рече Никола, и Љубомир в |
парницу и имао право подићи воденицу на своме воденичишту, и ако је остало земљиште било туђе.{ |
дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две године не гледа очима |
ћи брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача зами |
им сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.{S} А све налете одједном, ка |
а је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како лепо у нов |
да?</p> <p>Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.</p> |
им крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога тренутка према њему |
<p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао |
силијан истрча напред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... бо |
есми, игри, свађи... наравно — сваки по своме темпераменту...</p> <p>Један професор изговори ша |
ђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архимандритство !...{S} А |
бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ступа с |
ти светога акта приступа нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с рашире |
реба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане |
рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... |
тајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, та |
у Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пош |
пита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде |
бе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго по |
и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: »Памјат свјатаго прор |
тио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира |
другог; кочијаш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча г |
довољство што је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније |
" /> с великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромн |
но-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни при |
а отаљава ону најглавнију вероисповедну сврху... </p> <p>— А куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— |
осле десетину година изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла о |
и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а н |
џије за одређен месечни ајлук.{S} После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од шта |
и то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? зап |
угом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке |
ише <hi>ништа</hi>... ама баш ништа!{S} Свршено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игу |
о... сведочанство!...{S} Пропаст!...{S} Свршено све !«... севају му мисли кроз главу као муње, |
ати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито појут |
би и настави започети рад.</p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах |
тна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!...</p> </div> <pb n="237" /> <div type="chapt |
ркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њ |
ела, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако јут |
о је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љу |
лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходником |
н Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер ј |
ени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> |
ан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном |
паче мене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом |
> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, механџија зовну Љуб |
у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} |
ожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> преко некакве г |
ула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... зарадићемо парче хлеба.</p> < |
ожно расположење, и он, као сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке |
ти га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, |
м био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, мој бр |
{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за |
де још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће бит |
з жене...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка д |
ољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онд |
цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="161" /> урођену и наслеђену вештину да своје |
сно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за п |
зо досади оцу Василијану.{S} Он пренесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждреб |
злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху |
ма од дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, |
евну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!... |
<p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас |
цело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на |
дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се пову |
о, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа д |
ајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна план |
и Љубомир; — све, све... али му је жена свуд пред очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми п |
е густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и |
е обишао многе наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се |
тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та |
у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се |
ве се радило онако, како <pb n="245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Мак |
ан сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини... |
10" /> — Е, моја Миро... <hi>никад</hi> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта |
урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих дав |
чинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} Разумеш ли?...</p> <p |
е, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђер |
авља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, напослетку, отац му опширно опи |
кључ подрумски, да изнесе ракије, нек’ се послуже људи...</p> <p>После једног часа, кад остадо |
причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види какве калуђере спрема Сава у сво |
рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, р |
овчарске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу з |
рчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необ |
</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... све т |
ко и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима говоре јед |
х, тајанствено-црних планина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренута |
е са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> < |
ег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину |
к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... виш |
у за прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном |
м, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров |
сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље |
жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из |
ју...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучинастом, |
трао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а |
пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по ком |
p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој бела |
етнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n="220" /> сва млађана срца |
ивота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина с |
није, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред |
!...{S} Пред њим на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљ |
цом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложе |
другој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, нежном светлошћу, бацају |
поотпадала, и по избушену крову прелива се беличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара » |
е осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се |
и, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, к |
едом и покретом, па не може дечко да га се нагледа.{S} Највише га буне оне мале, жућкарасте па |
у само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ поп |
друкчије, необичније...{S} Преко свега се навукло паучинасто покривало лака заборава давно нег |
исоко, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с де |
н је много ноћу мислио...{S} И код њега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне |
а земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом г |
м очима, и обореном главом.{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из ги |
рета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни манастирски ђаци и момци, па слуша |
ндуров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с |
о и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов приђе |
толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из шир |
ном црном судбином, <pb n="207" /> гига се на дугачким ногама и врљуца бесциљно по ливадама, до |
ако оно веле свети оци?...</p> <p>Овога се питања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богослов |
колу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подру |
р седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири |
ру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични г |
вати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му |
изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко м |
асан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна за |
корачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше св |
не осети како дође до котара, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је |
тирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсу |
на, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слуша |
шко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> ле |
/p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника неки, којима |
да видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то. |
ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драг |
боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршњаку, мислећи да изгледа бозна како |
<p>— Само гледај, прекиде га Никола, да се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од |
, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треб |
ући <pb n="220" /> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују и — живе |
како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава друг |
ажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Веш |
/> <p>— Молио бих понизно, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом проша |
н; онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још ч |
сно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом |
јутрос му јавише из крајње воденице, да се види некакав дим код Савине испоснице.{S} Послао је |
По овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само и |
сећајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта |
, по њиховим радосним лицима, опази, да се обојица радују његову доласку.{S} Први му приступи Н |
9" /> <p>Једног дана Леонтије опази, да се добици манастирски никако не могу изравнати са издац |
исао да своју празну кошницу попуни, да се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, |
Архимандрит настави даље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом |
са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног пл |
{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби с |
е, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало борави |
р тако слатким сестринским погледом, да се Леонтије намршти.</p> <p>— Мој Љубо, завршује разгов |
е тамо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољетен</hi>... отверже всјех имјенији, и |
дине, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом |
.. мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим и |
и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и с |
— Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је о |
да је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође |
и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у |
да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много |
она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он, али меко |
ваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати н |
за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна г |
ап!...</p> <pb n="116" /> <p>— Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно вла |
, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајућ |
ли на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} |
година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста других радо |
а ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересова |
Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем |
</p> <p>— Бар вечерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> |
Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки госп |
{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана преста |
овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напијете, па онако... после стара вина, да грд |
7" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> |
звикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонти |
пим речима, придоби за своју намеру: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је зн |
обручење великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира... |
а се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као |
н мисли ја овамо нешто једем !...{S} Да се бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво |
аше у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... |
се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну о |
лом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очеки |
је Нићифор рашчињен, а мало затим — да се венчао...</p> <p>Некако наодмах по одласку Нићифоров |
као легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника |
асушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледају |
натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих |
д њега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се калуђериш !... сутра! одсече игуман љутито.</p> <p>В |
но одговори досадном госту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Сп |
ан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је |
И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n="151" /> <p>— Јест...{S} Антоније! |
бра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она |
едају странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри от |
у с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо |
овара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред |
ира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, неш |
животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: све |
е зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмам |
тај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисат |
њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под ко |
е га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду |
је он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само н |
станка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом ист |
{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младос |
ко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење |
балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна провалија и |
чи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како је и пре било...{S} И сви пређа |
же сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим једнако љуља и да га овај мирис скораш |
носа срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим свршило, да је он прешао <pb n="195" /> |
калуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено га д |
е да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, в |
тавши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајућ |
n="68" /> знати.{S} Љубомир сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има |
не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским |
кав како га је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њег |
ше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле ч |
ињу од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њ |
<hi>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> |
ead>XI</head> <p>Љубомир још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нароч |
знаш... ја сам мислио... најбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре же |
не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је да се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи з |
е на последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је по |
кавао манастирском животу, осећао је да се и мисао његова остварује.</p> <p>Кад је присуствовао |
од су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој науци, која се зове еконо |
је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узр |
н, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти и моли Богу, само је гледао, гледао... и осећа |
ад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> < |
х нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, па |
ац Сава не показиваше од јутрос воље да се куд креће.{S} Ако и изиђе до механе, да изигра са ме |
шћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао ника |
шљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да |
и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p>Једног дана дојаха |
Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао само једн |
ије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... |
гову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мора да ј |
ме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирски к |
узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају |
е све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђ |
ети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би |
p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p |
човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није |
ше на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од гостију потражише воде.{S} Иг |
што што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће сал |
ише раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је |
таложи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код с |
иђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће |
т...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено св |
е собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђаци истрчаш |
а, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће |
е се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> |
ном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири ку |
сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разлив |
етлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана |
што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </ |
еју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је го |
ло би му сасвим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јо |
младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрек |
а.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посл |
еобичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега сад подсмевке н |
ност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о ономе, што је посао |
шу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... девојка, у порођајним |
д да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} |
ом отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележе |
обузе га грозничава језа, кад осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним иде |
тлије, радосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да |
.{S} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се зане |
е стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепћ |
упајућег истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом |
јче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се |
них незденутих пластова.</p> <p>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S |
p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради |
понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почнем мисл |
ме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа коли |
н, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим |
е ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар ниј |
ну и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га |
и гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му с |
А јао!...{S} Никола погрчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="10 |
ну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем |
окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, |
, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућ |
</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вили |
во и пође натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да и |
преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... ш |
па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, зау |
и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чес |
<p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако сасвим покорне, поштен |
авати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатн |
а, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брат |
ељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневни |
унце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су |
мере, до врхунца, па је сваки мислио да се више не може издржати и да после кише и мећаве мора |
.. .</p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у шк |
у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко има каква било утицаја |
} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро. |
S} Луб је готов, <pb n="182" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше к |
обар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варив |
иш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... з |
носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{S} Господа |
у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукл |
оврсном одећом, које не може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поце |
спасало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, |
сије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" |
сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузела она једна м |
али се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, п |
рац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> < |
емена, анђео наређује оцу Макаријеву да се опет састави са женом, и после овога рађа се Макариј |
има и положају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи та |
«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других двеју — пали |
објавише глупо-пренераженом Максиму да се они зову »комисија«, попечатише му касу, дневнике, р |
во сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добр |
сти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p> |
а.{S} Спреман је предлог директору: »Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава«...</p> <p> |
рење послужење, прота позва игумана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице |
от постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах ос |
најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не б |
га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерс |
ући <title>Свето Писмо</title>, загледа се у »<title>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на |
у жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи |
ређе он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње |
постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, |
ди га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично ли |
ласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко н |
обичним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао |
во! узвикну младић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још ка |
/> <p>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редов |
зо занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све |
реко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљав |
лави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не |
е се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу |
а, надземаљска ведрина и радост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ве |
за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који |
вој... прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила.. |
ет састави са женом, и после овога рађа се Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S |
о си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ак |
дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући |
алуђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше оп |
не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, как |
Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кр |
ласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућ |
умевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије з |
— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А к |
ељским гласом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове |
стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу |
нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубоми |
за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори мон |
евнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да |
чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> <p>— Их, како познаде!{S} А ја мишљах да |
би...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро |
ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда мени остаје онај наш вилењак.</p> <p>— Е, |
нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан проц |
манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi> |
кицошки опремљена и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти с |
— Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И |
рад; завуко обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно н |
е на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после |
лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се изв |
мејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превиј |
Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </div> <div type="chapter" x |
це, изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S |
пи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из њего |
спод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишт |
се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није баш ни тако м |
игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао к њима да с |
друкчије газдује, по новој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут |
ађујући се чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из остале грмљаве.{S} Оне мале буљаве |
их, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чу |
о, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врт |
е старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p |
ова урођена побожност и скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> <p>Последње год |
упњава од поткованих коњских ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује |
аде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте |
озбиљну и мало застиђену породиљу, која се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у угл |
рајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир к |
у.</p> <p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник |
ом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он |
е копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па |
репери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкуј |
Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пија |
Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу м |
.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, к |
ојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као |
о закачио, и кад паде на земљу и дочека се на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир |
гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикн |
<p>Изненађена оваким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, |
ано провлачи манастирском реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што |
зарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога код Рад |
окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњена на |
ао обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога |
ни га!...{S} Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубо |
ату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, |
пред очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа |
" /> <p>У неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, п |
теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види п |
Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема краја, а |
ацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху тра |
стила се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула длановима преко бркова, па само наређује... |
току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула длановима |
товати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње |
<p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо парче меса.</p> <p |
да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена необичном појавом |
Нека беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, |
нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче н |
ја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ |
ле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за златан архимандритски крст, који |
стаје света!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак |
стима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весе |
една камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и онај мирис косе заноси... |
ост, видећи га онако забленута, накашља се прилазећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну |
?... а живот?«...</p> <p>— Аха! искашља се збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што |
p> <pb n="217" /> <p>— Видиш... искашља се он и отеже последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... т |
узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен сме |
од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и п |
S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо |
мештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена ни да се |
изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљ |
{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене к |
ратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, н |
му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо наморавати, |
а пређашње побожно расположење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се све виш |
дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испа |
лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истине...{S} Па право мојој кући |
ући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас механџије, али опет...</p |
аку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђ |
о ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најста |
њао своје одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке ја |
ит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте |
тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекују |
постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од ро |
настиру »код господина и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није баш тако вешта к |
ови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на |
законому браку и отец дјетем бист«, па се опет посветио!...{S} А Макаријеве родитеље сам анђео |
рчи леђа, као да се брани од нечега, па се обрте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што зап |
ко пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Ист |
ма бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше чове |
настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивањ |
и трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочев |
да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад започети.{S} Имало се ка |
ред дверима и пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепа |
коса марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби гргурави перчини око очију |
/> <p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у друго |
заху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протез |
{S} Разлила се јасна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану. |
р ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад |
е то запливало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А он, онако исто, ка |
муком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Б |
Погледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, |
ста добро најглавнији део литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као д |
од пећи а још више од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарн |
вци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Те |
но кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаред и девојче већ |
ачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку |
у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки ве |
о не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице пр |
ену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним |
и дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчек |
сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, |
прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у ме |
у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</ |
у, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} |
и у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је н |
, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твој |
влажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} |
е поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старе |
— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S} Кад пре |
ео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не бојим!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него са |
; погледа ме благонаклоним погледом, па се обрне, рецимо Велимиру и запита га«...{S} При овоме |
е збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бој |
S} Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоњ |
о у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица пон |
>»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он |
.{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву и |
округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-х |
ати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га ст |
<p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо. |
и да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му |
није чудо!... одговори архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо п |
мир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде своме родном Маљену, кога већ две г |
е разгледати редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се |
ли гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобан |
ранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура |
ни стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према ватри, на великој гомили сена; устур |
мана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли сл |
ечења: прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро |
о ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бе |
се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у под |
у...{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стига м |
тено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набрано смежур |
мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: ко бајаги, није од истин |
аву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд |
<p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: кола!</p> <p>Кочи |
ије с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има х |
Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима ника |
се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писм |
p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија. |
некуд... мами ме нека лепота... отвара се полако неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то |
рхимандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архимандрит, |
ашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сес |
механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико поштовање и покорност према |
уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема где |
тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и молитва и све...{S} Данас је недељни да |
и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу |
а страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојеви |
ла само једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у |
плаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију ви |
ни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије |
з муке.{S} Забринути богословац прогура се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред шк |
Саве и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« з |
пијане главе...</p> <p>Зора!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанств |
масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској расп |
тије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може д |
ракију из другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљ |
мљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«. |
ење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осети да се и над о |
а је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен монах, гледајући окамењеним погледом како |
е, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошто прочита писмо, као да сад тек прв |
="105" /> <p>Гости заузеше места, очита се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Мл |
ресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на с |
ше насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа |
ачуђено, питајући погледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Ни |
!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина |
ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико с |
а онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваб |
и округласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: х |
ош грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као |
и његова привремена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи з |
слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом |
Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни |
страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрте иг |
певушећи полугласно, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сас |
ође ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и |
о нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате, шт |
оро оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« болешћу.{S} Знал |
еко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у |
<p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд |
м стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су |
тидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p> <p>И |
и! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?. |
едовршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надали, па дочекаше госте домаћински.{S} Вечера прођ |
очаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема околног земљишта, где би |
вакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилог |
слике из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више |
све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређаш |
досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p> <p> |
очију ови заносни догађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно сп |
али изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспо |
де се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, |
о Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у |
ећ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико ни |
, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стре |
ети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави или послу око ње.{S} Кад је дошао Љуб |
а...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре ра |
симову и величином и бојом.{S} И најзад се веома истицаху крупне буљаве плаве очи, са јако наду |
Максим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по ли |
је, међу осталим његовим заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи |
јна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу |
и распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор |
иђе и <pb n="148" /> отворио врата, кад се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изн |
ако ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим кашмиром.{S} Али мука је — недељ |
и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ложити.{S} За јело није |
ом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у в |
сувраћеним рукавима.{S} Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви |
игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим др |
ама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се ок |
</p> <pb n="186" /> <p>Он не опази, кад се Велимир и Вида измакоше, само одједном виде да су њи |
бичну пријатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>Архим |
е свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек одво |
г гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> <p>— Ко је |
повика: јеванђеље, брате... оногај, кад се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>И |
јури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчије... па се размиле по п |
живе душе у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу |
што разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђерски, како се |
је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао да се држе и ванредни час |
а јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи десну руку на тетку |
капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука...{S} После опет гризе и п |
сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то ниј |
> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао |
<p>Игуман почива.</p> <p>А Љубомир, кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: поб |
узе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечер |
и позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају < |
таде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не п |
гу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђер |
јево прво пребивалиште.{S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и |
и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у |
мена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, к |
лучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити... |
то пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз |
која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било и |
ена поцрвеневши.{S} Добро баш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће д |
индру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На |
хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после великог и последњег метанија, над њим |
} Може ко одсуствовати годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који ка |
је било, и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све |
, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадош |
то се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво |
и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бесна мрцино, зацело |
ужи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво |
и припреме за проповед мира...{S} И кад се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно |
леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако вра |
ју, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, |
натом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи к |
ајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди! |
њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он с |
стене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само |
рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Миром и Милком...{S} Онда није ништа марио |
и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Са |
еђено по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је |
оврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа |
румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савино |
се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објас |
је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит...{S} Кажу, на глави му капа од |
азда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га |
некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао од куће, Љубомир сврну н |
ре да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе |
ве цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књи |
="171" /> је непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну г |
подмириваху домаћу потребу; а виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, да би се до |
и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једино продајом оборене горе; други |
, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, зау |
манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-х |
ори књигу и остави је под главу.{S} Сад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачек |
сад је ове куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} |
свих девет манастирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му |
у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газд |
као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је пл |
Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Леонти |
<hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала онако |
и одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p> |
јући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни исти, једначити <pb n="9" /> дани, |
год му је она пред очима...</p> <p>Сад се отац Василијан сав предао вештини правити камилавке. |
да не мрдне куд белавка...</p> <p>»Сад се јадна Мира мучи сама.{S} Ако пође за козама, одоше к |
и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће.{S} Он га најбоље обавести о сви |
а камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, |
лаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало зати |
каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! г |
спознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг |
омност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која |
. оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као |
ричања из реторике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, та |
е не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растегнуло, па не може сито да се надише |
једну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило онако, како <pb n="245" /> се навикло, како с |
ђака ни калуђера, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, оту |
ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигу |
нико не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку... |
шар, са изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва к |
ике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А младић би хте |
на земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело поле |
живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, |
} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све так |
ојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне д |
ра одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једн |
.. да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд |
торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p |
ажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{ |
сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... сев |
/> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше |
поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући некакву претњу, пс |
} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким п |
но.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадош |
ти.</p> <p>»Овде је прави живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и |
сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то |
о.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и ме |
твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна |
ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени непријатни догађај |
етом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су |
учити, и да има много бољих места, где се мање ради и више користи.</p> <p>О, како га је обрад |
ећу собу у Богословији београдској, где се прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивен |
бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом судова, препуних |
} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S |
оче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затв |
еничиште, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни место за јаз ни за воде |
маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика |
.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетн |
шину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа |
парохиски готово сасвим застаје: обреде се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске |
роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман:</p> < |
коме није до ноћног маштања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и с |
тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је |
, добро позната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} П |
кад се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако и |
р се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет ј |
уман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} |
е вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, до |
о видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се по мрачној пећини испрекидано, горко јецање и прави |
ве недеље, започе јутрење...{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанствено читање шестопсал |
и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено |
ихо, бледо, магловито појутарје разлеже се громовит, страхотан, нечовечји зверски урлик...{S} Д |
ово сан?«... помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђе |
рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекорева |
де да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа |
..{S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао |
И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, ди |
постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудноват |
као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде у вазду |
почне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не |
>— Ко, ја слаб?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви прису |
Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb |
слити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећ |
Она опажа да је младић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи |
емам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће једна ливадица... и друга би једна |
гођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! |
>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и |
Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког госта у |
и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p |
p> <pb n="69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га |
недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом |
јасан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу |
о полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, ч |
цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкрипе свак |
анка једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти.. |
ри.{S} Од врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка оту |
ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi |
брадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвајао од Леонтија, док год се овај бавио код куће. |
напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је ж |
</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; |
мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болесникове ни |
...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери |
о венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе некаква болест »и не коснувсја |
ма, проказује правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, |
спослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску |
ад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би сваког |
ечи чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плав |
раве још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо |
ад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за ради |
еда право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија. |
лаг и приступачан као дете.{S} Леонтије се бојао прекора због новог одела, које је у Београду, |
есеље, све беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ва |
дионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож |
о је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити |
e unit="subSection" /> <p>Отац Леонтије се најодушевљеније, као ’но први пионири хришћанског ас |
гласом.</p> <pb n="224" /> <p>Леонтије се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиж |
нилом...</p> <pb n="234" /> <p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га об |
се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, |
а слободу двоножаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав овом изненадном, плаховитом поводњу, у ко |
ми, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћ |
се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. |
уше гласови испод липе.</p> <p>Леонтије се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех ус |
и одушевљење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га ј |
вена и <pb n="61" /> очешљана, друкчије се и држи и говори: сад јој ни на памет не долази дерањ |
наслони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њих |
ајбоље обавести о свима променама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S |
д себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуц |
о је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и раст |
н и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.</p> <p>После краћег времена појави |
кад се забелише зграде и дограде, које се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна |
ајући огромно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило о |
јући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом ово |
за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> <div type="chapter" |
ир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, |
Најобичније појаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар |
ово носећи га на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: не |
трча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под |
љуља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се |
са великом шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана коса.{S} Лице му крупно, обр |
{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају др |
енице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" /> те |
зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} |
створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се |
, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препече |
а стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкај |
ед огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање потков |
не и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се малко пр |
Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају поса |
д њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти |
хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти |
аши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђ |
Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим |
мама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, |
намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити |
итру неких морских орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Ч |
уј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило |
аравно, док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу |
веселој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за б |
слове манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснае |
залажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели |
Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубом |
извукли полумртва из испоснице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола пос |
сматра ово пуначко, једро лице, по коме се виђаху подигнуте бледуњаве маље, најежене од јесење |
а Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио |
ст... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и |
ица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друг |
и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљиво |
мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одм |
ајгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком се |
еј, не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се проредише, манастири исплатише порезу, дугове, ситни |
иваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе |
хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китња |
, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врх |
ијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су |
под обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Как |
славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио |
’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је |
агано нагорева суху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гл |
у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијам |
и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва |
вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно |
н из зида.{S} Љубомир корача... одупире се левом руком о бедем, а десном балансира... ноге једв |
Под њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око |
бе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа мрачан о |
аница <pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... о |
иљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво |
убару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и ј |
од расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви расе рашире, види се широк |
се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свију епископа за т |
дничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манаст |
ше чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана мла |
ови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше вући |
<p>— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов панд |
прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, машући главом, као да се не |
а, кад се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напус |
али не мрдну ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p |
.. »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман |
, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја |
..{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због |
о: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћ |
. и сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, смрадном грешнику«... изговара у мисл |
> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, п |
{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Неће, брате, онај погани в |
поче други живот и други ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесников |
уке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубомир сакри очи рукама...{S} Би м |
ги ред.{S} Обрте се све...</p> <p>Обрте се за мало и понашање намесниково према братији.{S} Кад |
<p>Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, пад |
ала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите н |
е Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p> |
одскакати.{S} Ви бар знате зашто бисте се мучили, а он...{S} Игуман још јаче повика: он губи, |
веним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа н |
кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и промичу младе живахне праље... |
то густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S} Некаква непојм |
ветлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, |
ад, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна »да |
p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном д |
а треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> <p>Игу |
ад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велику ш |
ату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахач |
та, рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва |
ример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, н |
ују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним мл |
не шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да |
ћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, к |
зину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика он |
воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки |
нела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p>— Знаш. |
ни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...< |
Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трп |
аницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе |
ни смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је исти |
ах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубом |
њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити у о |
а.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати |
јој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте м |
лости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те уми |
кву непролазну огромну планину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна обл |
елимир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у |
ругом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсени |
а уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ |
живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> <p>И сад се млад |
освећена водица, крст и босиљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у |
о му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стакле |
тим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ве |
..{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како тр |
палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, чи |
нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио |
хом одговара да није заборавно, и обрће се да иде архимандриту на разговор.</p> <p>— Их, ниси з |
ћући молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо гр |
ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Мак |
гим-на-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, кој |
муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...< |
пљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са с |
<p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд.. |
> <p>— И пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо |
...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манас |
према њој и обори главу.</p> <p>Девојче се насмеја гласно.{S} Погледа га онако крутуљава, погур |
а.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише |
егнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занел |
као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« р |
вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње.</p |
е стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
урано лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</ |
напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и |
Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отвор |
му што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p |
ђи макоше руком преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно |
витина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, кривудави |
преко брчића, погледаше се и насмејаше се самим очима, док им лице беше озбиљно...</p> <p>Друг |
S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено и озбиљно: да је |
и прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са ж |
<p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају |
главу.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепер |
убомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Н |
вољни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше рук |
</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој страни ходника |
у око ње.{S} Кад је дошао Љубомир, беше се заузео једним малим, дежмекастим и рундавим овчарски |
звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, к |
ична питања на новој основи и — одузеше се манастирима парохије...</p> <p>— Попови нека попују, |
} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, уредише се многа црквена практ |
ош сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најслободније шале, доскочице, песме...{S} Ка |
об поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура |
и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклони |
бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа |
а, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини зан |
Донеше се важни црквени закони, уредише се многа црквена практична питања на новој основи и — о |
мисао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, |
ног човека из околине...{S} Обелоданише се нечувене, огромне злоупотребе...</p> <p>Отац Максим |
ручја коларске вештине...{S} Зашаренише се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвен |
ти се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су то |
м узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p> |
гумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто |
бе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беш |
њих рудничких огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побо |
ка и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част |
Тако псујући и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> <p>Воденично питање је у ово |
Настаде примирје, па затим мир; вратише се његови са границе и наступише изгледи за боља времен |
земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, као што наређује ц |
ли његови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не о |
тре воде.{S} И он и Василијан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{ |
ви звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67 |
причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он обрте н |
док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегства... .< |
} Уништени филоксером виногради стадоше се прекопавати и засађивати дивљом лозом за калемљење.. |
о ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, зауз |
апустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит поводањ |
ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} А х |
у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио...{S} И опет понавља : »Љ |
здрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад |
кви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико |
.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја и игумани |
да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши |
сна жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз |
к говор о нашим манастирима, за који би се пре рекло да је јавно предавање но здравица.</p> <p> |
и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљавој марамици, или т |
о, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском сто |
опомена освестила љута игумана, и он би се одмах прибрао, али је сад, после неиспаване ноћи, би |
, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака ноћ...{S |
све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај |
сечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, мислио сам — али немој да |
кајмаклију, не марећи сад ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p |
не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у цело |
ви сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се п |
што друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лагано, нео |
записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новин |
, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и опет би тр |
> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S |
, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Н |
кав члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђ |
веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да |
уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљуд |
роислужени »чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је св |
ва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирској градини, који на свагда |
.</p> <p>После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да ј |
оди.</p> <p>После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; оп |
а постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње с |
.{S} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</ |
лијаном, Нићифором, Велимиром; поздрави се с Ђоком, после кога му приђоше још два непозната, не |
— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми |
а све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— |
он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што б |
шир, а над самом његовом главом настави се пандурски монолог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли |
сла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђерска дружина из разних ма |
чен његовим одговором, обори очи, преви се, понесе руке да их метне под појас и већ начини болн |
а нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о то |
рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он |
и позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места б |
а он гори од калуђера...</p> <p>Другови се још мало прокошкаше речима, потом погасише видело и |
пати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После |
ње развитлана оркана?!...</p> <p>Понови се загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна по |
стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана, неће |
руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док једно не падне.{S} После се оно одоздо искобеља, |
оред отровног места.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Васи |
ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а |
а.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији |
лити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од |
све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, као нарочито, утркују |
кта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се мно |
делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <pb n="250" /> <p>И Л |
еше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, Леонтије се врати |
не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају |
ти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’н |
само угледа много, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле из |
нику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћас |
но постављени крајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо пре |
рен и присебан.{S} Он разгледа, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река |
кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p>Једног дана д |
а, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двокол |
p>— Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског |
ом.{S} По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу |
иру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова п |
небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне |
сло аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, |
наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоћ |
се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе |
зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне |
и се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, |
</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа д |
аку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} |
трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред очима му још игра она н |
ђачића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао ц |
, Никифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пропуштајући игумана, који се осврте тет |
ритрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и |
смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!« |
ушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући овога тр |
ор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис нама |
дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за |
изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимнази |
испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге с |
лица.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође |
p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му |
опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, много мирнији од маторих.{S} А |
а светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, |
p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још л |
натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, из |
уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> |
светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, поглед |
, као да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Ка |
гарабиљчину, поведе свога белова, који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако п |
ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, |
з кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом |
е и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... |
расклопише, пропуштајући игумана, који се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, мл |
а полусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зов |
ирок црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамо |
век и жена са два мала мушкарчета, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним н |
свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово мес |
ога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и |
ло у некакав велики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p |
сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n |
стерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као ши |
, доскочице, песме...{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужин |
погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и лагано гасио.{S} Љ |
уман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из зида.{S} Љубомир корача... одупи |
и...{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живо |
стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти |
латака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оло |
есмислено у пространи шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после некол |
ах...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с м |
ити за златан архимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно с |
ави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као ино |
да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби |
леном Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким |
смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга премишљања, одлучио да извади и отвори д |
р, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« жив |
е све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метар |
се око ових воштаница, око листова који се брзо преврћу, око нејасно осветљених лица, која одсј |
отеже промуклим крупним гласом, за који се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти |
ке, заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима |
/p> <p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житиј |
а велика дугачка направа са оџаком који се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно п |
ај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Ле |
а половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био |
ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред и |
>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори |
такт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа испуњен, као електрична батерија, неким весели |
драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у н |
абрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом |
, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми ње |
теже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која |
да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити или бар задржати га.</p> <p>— Тргова |
</p> <p>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писм |
ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане при |
<p>— Е, па сад да се јакамо... могу ли се искобељати, кад ме притиснеш, вели он, лежећи на ота |
... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обо |
ти светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти и |
<p>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства |
а ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан весело прича и |
слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту.. |
Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад није био противан.{ |
или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, |
очију, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и |
а, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не как |
м слабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитав |
не рече која, не помену ничије име, али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила |
гостима за предмет нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побож |
та...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све »бјесе« и преда се |
Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљ |
"215" /> <p>Леонтије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Василија |
некаквим непријатним предуверењем, али се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Ста |
црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није л |
ахом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини м |
де устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад до сад не |
па крај памети да гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако дру |
у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад |
S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у свој |
у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> < |
је оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и друг |
внуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе... |
а окусио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што ос |
у очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом |
бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би пало ни па крај памети |
и:{S} Савини ђаци морају ваљати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и ч |
из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има свој |
, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} |
ађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> <p>Прва домаћица мана |
где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер |
S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: » |
а друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се само гиба жућкасто црно бл |
као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, без предомишљања одговори:</p> < |
в октобарски или новембарски казан, или се пријави која побожна душа за молитву.{S} Манастири н |
да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не |
ву.{S} Али га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!... |
А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око |
> <p>Монаси се одобровољили, раскравили се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да |
чајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњих манастирских добитак |
о тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над нека |
ој пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина |
еси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све бр |
ко, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживел |
прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговор |
на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брз |
није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба |
ици?«...</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено |
љотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне т |
ише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Про |
кло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих ос |
hi>оно</hi> ми одмах дође.{S} Најпре ми се беласа, далеко пред очима, нека мала — мала лоптица. |
ти.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара |
е.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде |
једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим д |
де«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман поте |
омир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се п |
— дум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири члана скочише непов |
кију — све снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> < |
!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, до |
ијући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, самим крајевима очију, насмеши |
та да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позв |
м крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слева |
да очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме н |
све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по |
и!... сви сте једнаки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова |
и.</p> <p>Још пре неколико година учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и |
е и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро детињској љубави, к |
поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога по |
ахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А т |
</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати как |
, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да |
се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред |
то треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња |
таш...</p> <p>Василијан поцрвене, збуни се па оштро погледа зачуђена Љубомира и пође вратима.</ |
е жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, |
нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји, углављеној у дв |
/p> <p>Архимандритово прорицање оствари се дословце.{S} Љубомир је добро научио, а и другове уп |
ма високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов монолог запрепас |
а се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.</p> <pb n="18" /> < |
аса, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, |
дмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој те |
на јаче, напрегнуто делање.{S} Калуђери се пренуше.{S} Сви се дадоше на привредни рад...</p> <p |
бина посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око |
га опет послужи ракијом.{S} И калуђери се обредише још једном.</p> <p>— На Николино место... с |
тише порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ов |
љајући у памети питање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро п |
з ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пропуштајући игумана, који се о |
некакву дугачку белу мотку.{S} Одупири се њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не |
ајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара с |
да зове, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— |
о што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају п |
у од момака, леже на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто з |
сав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> |
врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се пој |
много мирнији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, |
књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се зане |
/p> <p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим |
тини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, с |
послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ навали на причешће у тако в |
ужина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> <p> |
пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Ме |
жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женски |
27" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И н |
едање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рања |
радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које |
...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> |
ена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само о |
ија«... отац Сава малко застаде; монаси се насмешише задовољно, а погнути искушеник, мрдајући г |
а и ослобођења српског...</p> <p>Монаси се одобровољили, раскравили се и гледају победнички, с |
! загрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више ла |
S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144 |
/p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него да и |
{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!.. |
есрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене... |
ху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио...</ |
— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е |
ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</ |
ир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше |
II</head> <p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, |
у, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египатско |
: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти, п |
ј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се |
имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи |
сама — свог физичког живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p |
сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} |
ака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Доп |
али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, |
ворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово носећи га на једном рамену, |
с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно, подиже главу и одједаред рашири очи, као да |
Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му |
уман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина, још |
рад.</p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучит |
рзину.</p> <p>— А код куће !... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чи |
ао и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се под |
без икаква реда, по зидовима.{S} Осети се одмах нешто манастирско, некакав нарочити дух и тон, |
убомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека |
необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одјед |
њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим |
, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чин |
о стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја |
рављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они |
{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он |
ро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам |
ред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, и спр |
бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, п |
шећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим |
ање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жут |
и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро ка |
ваше пажњу, да није ни помислио кренути се куд.</p> <p>И Сава је, зацело, био изненађен.{S} Али |
Ну, отац Сава не даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављао целом браству, |
о, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше паж |
ује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи с |
јече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима.{S} На први зву |
ојурише за њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, |
оде... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, који са самим владиком путује, ка |
несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако и |
ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га |
{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући |
а је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрч |
</p> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, ни |
гом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир отежући, а Леонти |
водећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до пос |
о ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што |
краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињ |
p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</p> <p>Сад је имао сам |
асмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> |
град, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајн |
ске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да |
муца калуђер, врдајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо |
све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота — и предати се цели |
ачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача з |
ру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о његово |
одговори Љубомир, кријући очи и вртећи се под њеном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху |
кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, пре |
на падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> <div type=" |
кну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема га!...< |
ношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изг |
вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По |
нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Васили |
добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га |
археолошки значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше как |
е, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> |
калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше гладити и |
ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну главом, гледају |
едостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мр |
} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован о |
одмигујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:< |
вијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир В. без |
...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архиман |
>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче се корак |
ти и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Монаси пев |
...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велими |
ожићем бутић младе јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра р |
загушено, пружајући руку, но не дижући се.</p> <p>— Ево... ево места, показа он госту један пр |
Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, обарајући |
десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, род |
обожни свет на исповест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питају |
прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде |
но и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчету.{S} Али видевши да су м |
трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, кривудавим чаталима старих, поцрнел |
рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По његову целом држа |
<p>Василијан истрча напред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи |
, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахра |
иче један дућанџија бледећи, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман изв |
о кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певница је последњи авансм |
дићи, па лаганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако цело |
а...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> <p>Воденично пит |
срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовољан, пресиће |
и блажено осврташе око себе, старајући се да самим очима покаже друговима колико су му мили, ј |
и игуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p |
> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу јој.{S} Б |
е и зна зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је |
мо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по |
о види цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њим |
е руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све к |
стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који |
о ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове кућ |
<p>Игуман, као сваки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на ко |
очи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи- |
те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, |
шице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А м |
љало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ј |
зора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама.{S} Певн |
твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан ! |
нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше |
га мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци са иконе. |
е нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша |
ље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одј |
не загорео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче |
ка нестало, а после му Велимир, кријући се да га не опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Стар |
и одсечније загрме игуман, наслађујући се чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из ост |
примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p> <pb |
весело, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким |
е је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљен |
осподин поче лагано, изнајпре заплећући се, застајкујући да смисли израз, па све слободније и ј |
није беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетанове потере.{S} Сад, |
по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошит |
и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта траж |
ом, бејаги поверљивом мимиком, осврћући се бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, |
ран си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га поглед |
к и настави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, |
пор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустит |
<p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе |
{S} Гледајући некуд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Гос |
једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S |
им, зачуђено-преплашеним, осећањем баци се на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и заг |
еђашњих манастирских добитака, а издаци се повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је било го |
а...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а |
утци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од |
а...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полу |
Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме |
ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпети |
омоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег |
зе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто вре |
ћи је блажено.</p> <p>— Нека... повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да |
реко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, к |
шана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућим |
знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише <pb n="10" /> — Е, моја Миро.. |
изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет с |
утито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, |
дог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хи |
луша последњу наредбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се рад |
што се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дваестину дана |
о угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата |
вши неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у сво |
час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, ле |
тао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну к |
мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div type="chapter" xml |
си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти |
, тако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана одговора, као да га неко поли врелом |
а пасија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, затим му н |
пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула |
бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се н |
— Архимандрит... причекај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, |
кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се |
у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одје |
а послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцр |
, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? |
ао слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!...</p> </div> <pb n="237" /> <div type="chapter" xm |
ене, њест мене достоин«...</p> <p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћо |
егових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони н |
човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђа |
све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не ле |
се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће сл |
ромуца некакав одговор.</p> <p>— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Д |
а-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} |
лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обалио!...{S} А после тога |
е смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење према тим »залудни |
а речна долина, по <pb n="257" /> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опе |
је већ, на ранијој литургији, на којој се Нићифор ђаконио, добио производство.{S} Владика га, |
, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, бе |
{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; ка |
ра, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва у ње |
на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреж |
ханџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина пос |
д некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <p |
ој побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му ствара не |
гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгледаше с |
мислио, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Велимирове однос |
, лагано, добиваше све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на игуману.</p> <p>— |
ушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код |
та прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које изва |
даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеб |
ерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра ластика и чим се |
в ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не |
размацима, поновити овако звоњење, док се Велимир појави.{S} Беше се јако задувао од наглог тр |
не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш |
мир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? |
идело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим с |
бом непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Че |
огомољкама, које све даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још да |
једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> |
сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слуша |
..{S} А хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, о |
терију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицама... |
аљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! з |
е човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путе |
то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закалуђерио.</p> <p>— Знаш, немамо кад да се |
ог мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онак |
!«...</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па ми |
Прочитао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и |
> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се |
ишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу бити Антоније, могу оста |
манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остане једнак |
ено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандр |
и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам познавао другог |
се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно |
ма, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута |
тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не зн |
ски осмех кад говоре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне |
напомену.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушат |
о бољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно нам |
их, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« |
ваке руке да погоди онај полутон, којим се почиње први глас.{S} И од једног и другог посла не б |
општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не саглашава потпуно...</p> < |
о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: ни |
овај »курјак« не вара лако.{S} Пред њим се он само начинио преплашен, и кад год би га игуман ис |
им животом...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како |
етка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље. |
ови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остад |
необично старо вино; којима управо, чим се помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, о |
да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јо |
е је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли <pb |
рхимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика са рак |
јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком заостало |
епим кашмиром.{S} Али мука је — недељом се не ради...{S} Обрта окорели луб, онако с калупом, пр |
гнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се |
нуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жил |
ко ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осе |
гледаше с пажњом и поштовањем, одједном се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупн |
36" /> хладну камену плочу.{S} Одједном се умири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} |
у, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... |
.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста |
ега двадесет један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. |
хну главом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се |
аве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацрни и зашарени необична гомила на малим вратницам |
и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, |
жину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласа нешто, као кад жене на перилу отегну |
тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову |
апоље сви калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, у |
м молитва над једном болесницом и потом се имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради |
е најглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није преластио женском лепотом и грешном пожудом...{ |
повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло бледо и некако онако |
их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио |
воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} |
...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, ка |
није знао дати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и |
умана »да се мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, бл |
кају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост ниј |
ла кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" /> средини ходника и стаде гле |
озволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није дао ни поменути.{S} Какво чита |
19000_C17"> <head>XVII</head> <p>Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је |
што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљен |
{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њ |
елим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе |
о не жалости и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећ |
и кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори гл |
ла палца — догореле воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игум |
Одједном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, |
избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа д |
око боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све |
дна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, |
ном електричном топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњен |
ао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, |
детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па никад ништа |
и о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога намислио доста, па сад само представља с |
Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један |
ако нестаје под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидан |
вна послушност према старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.< |
и су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву |
о јарца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гл |
свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је трепе |
очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која одједном сазнаје |
ве ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењањ |
Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрте игуману:</p> <p>— П |
вог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко лотре, и седе баш |
гоњина пажња према њему необична.{S} Он се само весело и блажено осврташе око себе, старајући с |
. а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову задаћу, али Љубоми |
бомира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" |
реко неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</ |
тије гледа много блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он |
у је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ћ |
дати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледа |
вући испред ове ненадне саблазни.{S} Он се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану су |
ш га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како |
мир.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденут |
у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, и као да им говораше лицем и очима: |
p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног ис |
вља код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се жи |
нај громки звук из Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је сти |
плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и н |
кам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, као да је сав од ваздуха...</p> < |
да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p |
а спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има |
ете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући г |
ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, с |
адише некакво радосно расположење, и он се гуши, грца од навале осећања...</p> <p>Одлучио је да |
вају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопи |
ирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... независније, озби |
у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође други одмор!...</p> <milestone |
иких и малих, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад с |
...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велик |
То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капет |
, Петка, папагаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S |
ма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... |
заплака.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговор |
ко да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово д |
аред и девојче већ наже на њега, али он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од луж |
е изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер |
о, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само |
ење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над пр |
ш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, нас |
опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Ра |
ајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не зн |
или ’нако женском — <pb n="86" /> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због |
ма и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум |
паху.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадно |
завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном маштању...</p> <p>Дакле, свршено је: |
најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} |
опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око зар |
уо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди |
навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му |
ађег ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд |
носи ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморн |
мир је већ прави ђак-послушник: навикао се потпуно па свој посао, па га врши без помоћи и без т |
без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме сваки заповеда, на |
?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се |
ен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пиј |
на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Баш одмах, првог дана... па као сви други!...{S} И |
I</head> <p>Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли |
га игуман испод очију погледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« л |
има саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} |
Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, |
е у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није |
и материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околн |
сен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочи |
сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам јо |
.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Нико |
литургије, па се осети заморен. »Е, ово се баш потеже јуначки!« као да говораше његово лице...{ |
</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, |
ко дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво се имало извршити једно прешно крштење, затим молитва н |
скверне помисли натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито за мла |
а, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она |
тију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од |
ара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац |
животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као ока |
шу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> <p>— Даље, нечастиви!... |
адом.</p> <p>У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, пазећи највише на две монаш |
година, дефицит све огромнији...{S} Био се јадник ко риба о земљу, радио с најупорнијом журбом, |
ани, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и с |
прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманових леђа |
у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са ис |
деснијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори иг |
прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} |
то, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном д |
...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачк |
дника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, скинутом са игум |
врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опрости |
а као врана међу голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витл |
голубовима!{S} Зацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И њ |
мирно на Маљену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (сам |
/head> <p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архим |
оји се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је ч |
ну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и |
ката, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су |
ја ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> |
вације поче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, |
p>— Лежи тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед.. |
од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу |
творена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприли |
Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Леонтије брзо окрете леђа свима, глав |
увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мно |
гуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је осећање веће: да ли се треба више |
мљу, радио с најупорнијом журбом, мучио се, довијао се и обртао од сваке руке, али стање све оч |
једно предавање, и дваестину пута мучио се од сваке руке да погоди онај полутон, којим се почињ |
{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!...< |
на, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бољи од ових наш |
Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шп |
ночког, калуђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнији |
<p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству |
исао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{ |
литве, не питајући никога за грехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при испо |
; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећа |
осле...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет м |
ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, кру |
апију, да мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем при |
ему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест к |
ом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оцени |
а погледам долину моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра ср |
ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то |
јући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се ба |
и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки пр |
им веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како је овај живот сасвим друкчиј |
еме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n="34" /> плаво небо |
и.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растурише.</p> |
о сад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да с |
некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Г |
гуман, дочекан потпуно калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати |
— Јок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе. |
огурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више на |
о њега све кључа и бризга животом, како се све мења на боље, како је све примамљивије и лепше.. |
сти калуђери или игумани као и он, како се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама |
о, како <pb n="245" /> се навикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, |
зговори шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тридесетогодишња реликвија, |
еленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво се имало |
кључа... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор |
д којим трепери чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући пр |
о?</p> <p>— Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни пр |
«, као јединог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој завојици угледао широки |
стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисли се стану ко |
јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви пр |
Савин на све калуђере...</p> <p>»А како се веселе! пређе он одједном са мислима.{S} Загледа се |
не.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и к |
поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља |
е седео према вратима, само угледа како се онај игласти револверски обарач диже... диже... и — |
тиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, т |
о, па се обрће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... |
е ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како се лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до |
рофесор лепо причао.{S} Бележио је како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуц |
а целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> |
етки, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које нико н |
, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} |
и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од он |
е пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново«, како му игра несташан осмех |
е јој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код |
е, такође уплашеним очима, гледати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу |
шири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука |
ма, љубопитно посматрати и слушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, који нигда нис |
а.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— |
нах, гледајући окамењеним погледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто.. |
је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: кол |
само је гледао, гледао... и осећао како се лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у њег |
е људе: да ли као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се М |
о пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> отворише шталска врата, како вичан пан |
ије отпутова своме крају...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, до |
о, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управља |
алило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на усна |
и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девој |
још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док с |
, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, |
некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандр |
сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, |
едао је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш |
лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и |
ен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто. |
ељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И ст |
то време, преко главе претурило, колико се муке видело.{S} Оде му брат на границу и за њим и от |
ета...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то б |
је: постиго је главну жељу.{S} А колико се муке видело, колико се незгода претрпело, док се до |
м послом...</p> <p>И момци весели; нико се не жури на посао.{S} Или гледају да рано површе што |
и сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, |
<p>Отишо је затим на Калимегдан, завуко се међу зидине градске и предао се дугом, заносном машт |
ор, страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни р |
е све јаче, све оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право |
нице« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, |
ругог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због госта, па су и монаси поседал |
ду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђав |
гао никакав већи рад започети.{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велим |
рактичном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореско |
дживљавало старо добро време и уклањало се испред новог, створеног разним условима, већ дозрело |
обавештено раније о доласку, запурњало се од брисања давно непочишћене куће и дворишта, рибања |
м онога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Макс |
с Нићифором па са Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, рани |
е и тако даље, али све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде п |
ештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем н |
ме забашури и своје незнање и прелазило се на друго питање...{S} Али сад Максим, не знајући ни |
а се мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и |
и веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После ко |
нових страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа започето и |
ено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме |
учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш |
у се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која п |
.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> < |
, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмр |
манастиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док су |
и, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио н |
ују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком до |
ником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb n="217" /> |
поведача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се п |
тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} |
како ми лепо, рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама л |
је равна!{S} Па ми лепо нашки, љубакамо се, као на прилику неки голубови.{S} А овај Велимир, чу |
ти место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају х |
греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и т |
учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> < |
он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман |
ију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, |
у и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова ур |
у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> <pb n="143" /> <p>Гле |
кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина, или се раскаља после кише, па се |
ио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих ј |
оје му настаје после њих...</p> <p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на ос |
— Здраво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући на |
рече Велимир; пе свађамо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћ |
<p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци једно друго, омахуј, рви се док јед |
еља, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладн |
слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли р |
а.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А мол |
те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуд |
, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече и |
, севајући очима задовољно; прихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> < |
{S} Баш као онај преподобни... како ’но се зваше...{S} Али није!{S} Кушање се даје онима, који |
а себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>О |
>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разго |
о браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом об |
ладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од своји |
радова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде... добро дошао |
млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зац |
Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«. |
турише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста дале |
незналице, с места изјурити...{S} Зато се јадни отац Сава, свако друго вече, ненавикнут на умн |
казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} Зато се и питам једнако: је ли ово Сава или неко други.</p> |
есело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n="220" |
/> <p>Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се густо |
м рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Н |
о брујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S |
у још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> <pb |
прављеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето пр |
еома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...< |
ји, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде д |
а њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се вра |
би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} Про |
и дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и котур |
о гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође |
поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се |
рате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати |
кожицом, испод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за с |
му треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу |
о тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>како</ |
и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад |
стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту има још живот |
илијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па |
>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{ |
е <pb n="199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат на |
сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, |
из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: паст |
да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко д |
ма старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит |
ај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} |
} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирском животу, осећао је да се |
ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је |
..{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај б |
лижњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себ |
уђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши |
стиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле р |
који са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад |
светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се лага |
мо трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписа |
их година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници.{S} Стид га да се |
но порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у мл |
пено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог чов |
ли држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као <hi> |
, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како треб |
иним благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сл |
иту даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за т |
амо гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како да |
несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и |
томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомен |
али се знало о коме говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу |
та; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> миса |
екаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се |
се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци зами |
се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прота позв |
p>Сврши се!</p> <p>Брат Леонтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скин |
на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходник |
за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изуз |
енадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готово поизодлазили, мех |
екаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирс |
ови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да ли му ова промена неће омести његов омиљени |
и, са јако надувеним капцима.{S} Огрнуо се великим постављеним џубетом, подупро главу десном ру |
љци поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни |
би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа и |
ве пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да |
како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере |
а!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећин |
ко су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охла |
е мување свиња, једно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог неј |
онај, али много мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p |
погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Велико |
спосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p |
сли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено |
е то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Ист |
лаве, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погледа с Нићифором па са Вас |
варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у |
реба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема ша |
учимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним |
шао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, по |
ја, брате, сад не знам.</p> <p>Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јова |
p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше близу иконе за <pb n="48" |
p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њ |
кад настаде овај свињски метеж, Љубомир се замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... пита |
...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, |
иви правим испосничким животом, Љубомир се препаде на ове речи.{S} Он погледа бојажљиво оца Сав |
гу...</p> <p>Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладн |
веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из оч |
егијом«, оде и »господин«...{S} Љубомир се осврта један дан по Београду, па се и он реши да иде |
о да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена цр |
м и другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслонио на доксат па, и ако је већ неколико пута гл |
иста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одгов |
другојачено лице Велимирово.{S} Љубомир се пренерази, видећи га онакова, али погледавши калуђер |
њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближаваше отвореним вратима, не разумевајући |
, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, н |
и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапт |
ива и одлучна, као и Мира.{S} А Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте |
њоме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногам |
механџије, али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капет |
свој план, и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свог |
о.</p> <p>После неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској |
ојима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаженством на лицу, закле, д |
, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{ |
арско!...</p> <pb n="183" /> <p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио |
адознало.</p> <pb n="114" /> <p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} |
?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљат |
неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и пође за девојчетом, које |
Мустра и јеси: ђак!... .</p> <p>Љубомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне н |
S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно |
причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу |
ама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто ни |
видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, тре |
е, и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} |
ја одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто ј |
и за њим нешто јаукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене прен |
владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но |
{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му одмах, веома пријатељским гласом, од |
мерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубопитством, приближи прозорчету.{S} У велик |
оји одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{ |
оћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} После два дана добио је < |
ребао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> |
ра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се сасвим променио: друкчије му и држање, изглед, говор |
А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског система, оптеретио огромном по |
ри јетко игуман.{S} Напослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди |
гледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступ |
> <p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пропуштају |
рехе, ако се ко сам не јави.{S} Нићифор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, о |
мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа |
рити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и |
ин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је у |
тупише изгледи за боља времена.{S} Свет се намучио до највеће мере, до врхунца, па је сваки мис |
p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</ |
а како изиђе Максим од »комисије«, опет се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забез |
ead> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Зауз |
трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле |
уче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно л |
а само крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зверски крик...</p> |
махну руком безбрижно и весело, и опет се <pb n="231" /> настави пијанка...{S} Тетку издадоше |
<p>— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њ |
лушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зн |
орео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И |
P19000_C27"> <head>XXVII</head> <p>Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живе |
ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се ра |
необична изгледа, вина.{S} Архимандрит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражиш |
ва вечерње са Нићифором.{S} Архимандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарел |
} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... |
је и други угодници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погле |
..{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p |
р ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче и затим, као по нечијем знаку, лишћ |
> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда н |
Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господи |
<p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, нестало је и последњег знака беогр |
. све бешња... све помамнија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица р |
овим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах и близину њен |
ма, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђа |
зми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?«... пом |
о којима му је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, |
ко би дочекао допуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шт |
друге свештене радње.</p> <p>Пред Божић се архимандрит нечему досети. «Море... промрмља он у се |
длука.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два м |
к.{S} По манастирским парохијама разиђу се сви калуђери, са оваком истом пратњом.</p> <pb n="21 |
који имају прописно школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S |
е и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао |
поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној |
ле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење |
<p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема в |
ан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и |
у њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па ис |
епом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њ |
.. а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора бити друкчији, по другом ре |
ецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густ |
сложног многогласног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћ |
ку науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију |
се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихова лица, све се помешало и претворило |
љају некакав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонт |
кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро за |
S} Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман приви |
.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} |
ревку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зелен |
одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар |
гову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с једног |
осле предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено з |
куће.{S} После освећене водице, попију се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично пит |
м радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се |
едавање но здравица.</p> <p>Код гостију се изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пут |
дубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љуб |
, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире његов последњи звук...{S} Да ли то бе |
пепелиштима господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на |
сла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То |
онтије брзо окрете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</ |
е?...</p> <p>Никола пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се к |
амно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некаква друкч |
иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то вр |
о време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> |
икога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца г |
неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ јаве... одоцниће за пут.</p> <p>Одједном се зацр |
.{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у некој сјајној |
> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, сад не знам.</p> <p> |
и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.< |
но пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим другим и не покрете |
и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако може, нек’ се не калуђери...{S} И, |
хну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву важну ново |
незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незг |
силијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на до |
е више губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској екстази...</p> < |
у... нека зна ко му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и |
, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, као давно очекивано |
му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже |
ешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћ |
и целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ при |
но што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни пом |
.</p> <p>Кад пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску |
у.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, ро |
стуреним прегорелим жишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у |
ог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад ле |
ј страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се б |
а из околине манастирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња |
ни написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог да |
жне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и с |
у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, очајно...</ |
ем, одједном се развесели.{S} Најпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде см |
... загрме игуман одједаред, затресе му се густа, разбацана, кудрава коса, очи му заиграше неку |
е.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходни |
ији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S |
сто, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А |
мо им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир пољуби |
сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он оп |
сење кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња |
к после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, ј |
у тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или рад |
у, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње побожно расположење, у очима се све в |
га.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а пот |
S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... песма, прича |
више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У том |
не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује н |
је добро познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као |
до!...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После |
и правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће би |
стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, него сам |
, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо б |
усто бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже |
се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан |
арао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те ве |
едном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто вр |
од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, |
Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужас |
и и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, о |
више не осећаше млади испосник, нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал |
трос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јаб |
да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света |
оликих неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али |
ог џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити по |
Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не |
дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, |
тварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или |
...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све ме |
а, како му очи необично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавољ |
а, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође пре |
божном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, |
вде се некад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти |
велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, жив |
о боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игуманово прећуткивање, и |
он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обр |
ицу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведри |
а сам му се некад радовао...{S} Само му се ја не радујем, јер не знам <hi>зашто</hi> живим и је |
шља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: |
ут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на пам |
ао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, и |
стави себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се |
али: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за |
, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он |
ајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без |
ика, одједном засија очима а по лицу му се разли неизмерно блажено задовољство.{S} Гледајући не |
цела њива... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдн |
за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа де |
то представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак |
че између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено лице Велимирово.{S} Љуб |
надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечув |
во прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Прв |
јам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на са |
дљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове |
о... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију |
..</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше, ни поздравише: они не знај |
а, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и постара се да на њему искаже велико п |
тричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... он |
Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице гово |
мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зн |
сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, |
P19000_C9"> <head>IX</head> <p>Љубомиру се пред вратима придружише оба друга, и он одмах, по њи |
овим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њ |
>Прошло је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму може |
сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирн |
а јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрад |
а, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Д |
мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја |
гој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и |
ви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога зв |
гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито међу женски |
и како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било |
е ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљ |
постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, ко |
а нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једн |
сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако |
ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, наша |
е као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше тек |
сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да |
S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ово с |
е опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога друг |
е се последњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набес |
огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим изм |
о, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толк |
да, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, али |
код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да по |
ихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог мал |
но пуштао и придржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште |
ности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко. |
их речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном се |
калуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А после... хо, |
о, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p |
сма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад ј |
адшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као |
чни« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не м |
.</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир |
раше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи да је његов |
зурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> <p> |
Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају!...</p> <p>У таком времен |
те леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздолази |
и мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоћ |
а им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу се отуд крупан заповеднички глас.</p> <p>Велимир дохват |
ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше вра |
ично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну. |
b n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као кад се неко у |
га нечија рука дохвати и наже.{S} Зачу се клокотање воде, које потраја дуго, па онда некакав г |
но...</p> <p>Неко лупну о врата, и зачу се Велимиров глас:</p> <p>— Лаку ноћ, Леко!...</p> <p>Л |
разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улаз |
се морају заклати бар два брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, м |
/hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{ |
евојчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права б |
е вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.</p> <p>— Миро! |
n="234" /> <p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} С |
а, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. » |
чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а Велим |
о да им говораше лицем и очима: »Ја бих се са свима сад ижљубио, али видите!«... и он журно, ве |
аше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворити, проживех мој блудни живот«...{S} Љубомир о |
изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p |
апане воском листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо лице Василијаново.{S |
м.</p> <p>Али гости из града, код којих се већином сви појмови о манастиру и знање о манастирск |
са засуканим везеним рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, |
егне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао огромне куће, јер момци имају сваки |
е мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p>...{S}Љубомир се с |
<p>Врата се лагано отворише и кроз њих се, блед и погурен, потуљен на свој начин, гологлав, пр |
а трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонтије |
стружницама т-нског манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је ради |
рског новца ради ове поточаре.{S} Новац се потрошио, а воденица се није могла подићи, јер нема |
брујање и жагор...</p> <p>Наш планинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у ср |
саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало |
остати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш |
вету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да |
уга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наре |
е одиста стра.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није до |
некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... рашир |
у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван оград |
о вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите крш |
копачице и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гле |
о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га једном босом ногом, а рукама |
врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од д |
стао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, од |
нешто му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, ко |
а у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{ |
ца, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S} А како лепо прича Светозар богословац, њего |
едајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је |
} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја волим.{S} Али дугачко, бра |
, али он беше заузет дубоком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу н |
ан предадоше се послу са неком новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати просечени |
ки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, |
ши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> |
ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још пре |
ересе му.</p> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не дођо |
отац Сава, само говор првога односи на себе, а одговор Савин на све калуђере...</p> <p>»А како |
овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђ |
а претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке |
још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран |
; види архимандритов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће? |
му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати |
оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{S} Птице |
м и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Н |
ек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходник |
ор, а <hi>оне</hi> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је с |
образу.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} |
<pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања с |
нице архимандриту, који их је отурао од себе.{S} Напослетку отац Сава прими ножнице и, после кр |
ски урлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, к |
а свега, па врти, врти...</p> <p>Кад је себе оставио Београд!{S} Већ се посељачио сасвим, неста |
нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота — и предати се целим б |
у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а ми |
ично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочитаних објашњења, Љубомир ј |
по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-романтичним околностима.{S} Код |
p>— Али кад погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало |
м размишљањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Не |
а сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, не |
оказа он госту један празан подметач до себе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мра |
дело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао |
есело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеш |
се ми појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не |
напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити |
оме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на памет: ако владика запи |
га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашћено о |
, лагано отвори очи и болно погледа око себе.{S} Најпре му поглед беше несвесан, а после, лаган |
ом преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду није имао Антоније, рече о |
обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, |
лим гласом, гледајући влажним очима око себе.</p> <p>— А вера?!... проговори архимандрит изнена |
о, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког ча |
измаглицом.{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га |
а, и, види се, разгледа пажљиво све око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица |
кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Про |
p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око себе пажљиво, па видевши да их нико не гледа, <pb n="23 |
и као помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му по |
ис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весело подиграва...{S} Одједном нанесе ветар мир |
-зист !«... мисли дечко и осврће се око себе, гледајући огромно величанствено здање, које се са |
огу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> |
шао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: |
н се само весело и блажено осврташе око себе, старајући се да самим очима покаже друговима коли |
црне будућности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогозину, исто онако ка |
ађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средове |
е она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, |
Ет’ идем... одговори он, зверајући око себе.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опази |
није бајке.{S} А Љубомир, зверајући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, г |
ка или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута |
увши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »нас |
жежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, не говорећи ништа, из с |
за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, кр |
аков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, ко |
ктрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љу |
дежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну |
гачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала |
Пир затворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном до |
намислио доста, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине. |
добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p |
н поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био најучевнији, јер је сас |
у, који се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим братом.</p> <p>— Роде.. |
оговори он, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виног |
ачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка посе |
?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, ум |
онити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз не |
не исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним |
ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, успра |
велике гимназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како |
трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је |
мир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лаг |
мо о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто др |
видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, пода |
ду.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну нату |
ш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} Здрав си |
је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је ода |
као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац |
још не може да се прибере и да мисли о себи; не даду му другови, нарочито Никола, који га не о |
узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши само да га је отац послао |
х, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен правац живо |
ву и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволи |
иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мислиш, |
ласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} И |
само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{ |
иста па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је н |
о мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршеног кршт |
то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. |
та повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не г |
</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати!.. |
даше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> |
»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом.< |
у све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара |
ћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— |
н, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки покр |
ки и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> <p> |
ри и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сети |
е посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, |
еде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И сви |
гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> |
г.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштре |
<p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{ |
т нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме пл |
вега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и он |
аку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледа |
брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им |
еник велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику о |
учити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити.. |
ође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш идем... по |
ло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Ма |
ле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније.{S |
ући да осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, |
ти камилавке.{S} Досад је начинио једну себи, а сад је предузео, да, по некој новој методи, изр |
{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки ж |
луђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види какве кал |
алуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено м |
зно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, н |
ако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављење о |
а чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта |
{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадит |
а што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} |
ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десн |
јажљиво Арсеније.{S} Нешто ми од јутрос сева...</p> <p>— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад |
рдом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то ја |
више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и преливају се, — све више му се враћа пређашње |
...{S} Пропаст!...{S} Свршено све !«... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано про |
посла.</p> <p>— Па онако боси обоје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали нећ |
ед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, недељни: |
тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближи |
/p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко попуши са мном оку дувана |
им грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, севајући очима крвнички, па ипак кријући главу за њихов |
n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсеније, севајући очима задовољно; прихватисмо се малко јутрос.. |
по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљах |
м у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз мали отвор на великим бронзаним затва |
ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалица или репатица.</p> </div> <d |
тио се!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравиц |
Шта је то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и |
рављен на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи |
а њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура оду |
њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово гласно одговори досадном госту:</p |
егових потуљених, полузакривених очију, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије |
И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брз |
пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну |
је се тога тренутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и в |
ја га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у |
ђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> |
срећним, одушевљеним гласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p> |
p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одм |
шла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, раз |
оста, пратећи Арсенија по водици, морао седам пута јести са калуђером, једног дана...</p> <p>На |
које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшти и за Милку, да се |
место пређашњих <pb n="244" /> шесет — седамдесет, чистих дванаест хиљада прихода...{S} Једног |
на памет.</p> <p>Очитао је до сад равно седамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша |
ок ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> <p>— |
.{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам гото |
, на које је игуман, на већој низбрдици седао, а Ђока их, одупирући о руду, лагано пуштао и при |
д, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се |
сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд |
<p>Љубомир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати |
ао сваки ко је свршио један већи посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сас |
<hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпа |
њено, преплашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити |
се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама |
року теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичу |
алупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb |
га у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као н |
продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пру |
у проклетство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући нем |
љив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, |
/p> <p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијуга |
,</p> <p>Приближује се подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на т |
, мој бане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, |
ремљене високе столице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, и онда се жене устумарају |
у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према вратима, само угледа како се онај игласти р |
крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, сањао, по неколико часова, док се не вра |
се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са св |
..</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом прогов |
убомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једне недеље по подне испаван, надувена и туробн |
ажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио превијене ноге на |
њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игуман Сава. |
пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека! |
и мени овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реч |
лити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано |
одај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве |
а сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, н |
ом крају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене |
д не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра ка |
пазило да он не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беш |
д не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</ |
ра, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести архимандрит умре...</p> <p>У манаст |
на му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје |
увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгл |
ман је при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не |
аздарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну. |
одинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу |
блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући |
руји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених ученика у |
у о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започе |
одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе ј |
па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром |
{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом |
<p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан |
право истрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће с |
ћи му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних оскверни дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допуш |
<p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да |
S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним |
под груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... с |
снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му т |
оно набрано смежурано лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се |
да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и бац |
проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење водице |
у „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом с |
жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири годин |
ад нисам познавао другог места до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у |
Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је газдино око в |
нађе друм, па пође брже.{S} Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао с |
ица девојчетова.</p> <p>Она му каза име села.</p> <p>— Има ли још много до Београда?</p> <p>— К |
озара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и теш |
ра, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери |
рита, да обиђе с водицом још пет других села, и да се не враћа манастиру, док не сврши посао.{S |
у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет рад |
после добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножи |
јевца и заноћио код игумана.{S} Изјутра сели на доксату, разговарају се нешто о прављењу сира и |
тине година, од неограниченог права над селима, манастирима остаде само парохиско право.{S} Сад |
е запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким парохијама, по једном селу по |
идеал, лепо ђаковање, оставио родбину, село, све... — и гле, сад не осећа ништа, ама баш <pb n |
> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет све дру |
злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га н |
<p>— Каки сватови, онака и млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi |
њом.</p> <pb n="18" /> <p>— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и п |
од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдско село, разбацано по косама горостасних, густих рудничких |
љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да полож |
заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, да припазе на ка |
еднички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј |
ом истом пратњом.</p> <pb n="210" /> <p>Село, обавештено раније о доласку, запурњало се од брис |
о уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђ |
коре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, оч |
побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" |
трос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђери вазда |
имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтиј |
тој белавци, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} Мало јо |
S} У свештеничким парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчић |
тност, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S} |
о какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи |
оп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није се одвај |
све готово, насуто, напуњено, завезано, сељак бојажљиво приђе кухињским вратима и, промоливши с |
p>Из кухиње загрми врисак, прасак...{S} Сељак одјапи врата, окрете се бојажљиво и пође натраг, |
о лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне ди |
драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, та |
S} Муж јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, тор |
ај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде |
<title>Свето Писмо</title>, одговори му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше |
е.</p> <p>— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му бли |
ива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се он |
{S} Он клисну испред свог <pb n="13" /> сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врз |
савих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање ових догађаја |
после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из сел |
овек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њ |
омир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пи |
S} То су подолазили кметови, одборници, сељани... лармају и гледају да пропипкају <pb n="31" /> |
амо гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} |
јармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, |
та других радо знаних вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} И |
ом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са својим попом, неки га ча |
елива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не мисле много о својим поступцима, јер одн |
S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одведе Љу |
шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас мало |
му приђоше још два непозната, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимир |
већ...</p> <p>Игуман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи. |
црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони браду на песнице, па се занесе, прате |
тирске.{S} Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родби |
и беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљиш |
обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зав |
неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги поверљивом мимиком, осврћући се бојажљ |
ли живо дете!...{S} Игуман кресну грубу сељачку псовку и саже се над Љубомиром.</p> <p>— Жив је |
нема никакве друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред |
ију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицама... и |
се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутил |
p> <p>Око разбацаних, по реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у |
зребрила према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, |
се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад сила |
<p>Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров моно |
м напрезањем пребацује пласку по пласку сена преко врљика...{S} Иде, врши посао, враћа се, а је |
утовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених незденутих пластова.</p> |
склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих <pb n="11" /> једно уз друго, па жваће ј |
сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврс |
мци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} |
уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава |
S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалу |
ри дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радознало, гледао |
.{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...</p> <p>Је ли он грешио?. |
ир заузе половину њене лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен |
он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини о |
ван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у ш |
ме, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија |
есе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19000 |
ли опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то |
> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур оштр |
искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеше и он проговори:</p> <p>— Знаш к |
облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је |
»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} |
колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, |
е и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрч |
а га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, поме |
стирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, спорила је пр |
дњи свечари, ђурђевци, обнесу се мајске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе ча |
владиком путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им дође из гр |
шна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, |
вом десно, одкуда се, из даљине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њ |
их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићим |
овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем бл |
даље одмицаху, док се не изгубише близу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висок |
асан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса...</p> <p>Леонтију није првина да иде по в |
head> <p>Игуман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој години ота |
тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде г |
.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи да је његов Вељко знан целом |
изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хла |
зноврсним, непрекидним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застаје: |
старо запуштено воденичиште, на једном сеоском потоку, где се сад није могло распознати ни мес |
кло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми! |
апут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и с |
Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудале се, а около снују нека непозната |
ојачке косе, који је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе |
са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин-капетане ?... изводи механџија капетана |
40" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} |
е дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати |
о је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури |
и воде?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— Могу...</p> <p>Нахрање |
<p>— Мој Љубо, завршује разговор друга сестра, после онако исто поетична почетка.{S} Дао нам ј |
те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из о |
нешто непријатно.{S} Поведе разговор са сестрама.{S} Његова раздрагана, мека, сањалачка душа хт |
шући.</p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, |
ко изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гл |
мо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Каже |
..</p> <p>Поиздолазише му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову до |
сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је |
рст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и оца, и матер, и жену, и децу... нек’ прода св |
зме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским погледом, да се Леонтије намршти.</p> <p>— |
ред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, господство његова рода, славу светску, разне |
а паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом намеснику.</p> <p>Р |
све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља код обречених Христу девојака, а он се |
ен господски, води за руку своју једину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми. |
опуштење.{S} Ни на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш ! |
.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: |
ко игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина |
чети рад.</p> <p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума п |
овању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља. |
мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испо |
ма нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n="151" /> <p>— Јест...{S} Антоније!{S} |
од Београда, али он ипак не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему |
i>оно</hi>.</p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> нек |
радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх |
о лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набрано смежурано |
Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: да не претерује сувише у својој |
ла с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову је |
ичаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се |
живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div type="chap |
>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не |
н то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за калуђерење већ попуштају...{S} И све он |
пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у гл |
дједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, к |
оликој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта |
ве овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор |
у звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како |
и малишан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> |
Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући најмилији кутић на свету...</p |
ешно, очајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задов |
и и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, |
алеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенови |
својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, о |
</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види немарно расположење пр |
порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је у млађо |
орди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог.. |
живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се |
се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга зе |
се живи!...</p> <p>И сад се млади монах сећа својих давно порушених идеала онако исто, као што |
це мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S |
о... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Ар |
p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Максимова и других.{S} И он |
су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат |
мира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо остав |
питао се већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} |
вори он, кријући очи, јер се застиде од сећања на свој први неуспешни покушај.</p> <p>— Како... |
о посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њ |
уждаја« ...{S} После му износи пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, господство ње |
е уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је дост |
досадањег живота, остаде само магловито сећање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко у прошли живот |
је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Богословији...{S} Доиста, |
, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава |
есмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост.. |
— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљ |
и се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчив |
сцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А ш |
, нељудски поглед председников, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели |
ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; в |
дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> |
итати га марљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црн |
се пред игуманом свакад начиниш као да си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— |
много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га |
калуђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да |
а... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који о |
пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се д |
но о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тр |
го-испосничким намерама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући |
шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим жен |
се не допада, нека не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге |
о у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољ |
не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— |
— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, |
<p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути |
ли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубоми |
Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год је био грешан, сваки побего напо |
та је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гласом, |
чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сок |
ну сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, с |
арија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готов |
{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изг |
и Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина |
чека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са вес |
искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира вл |
ницу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, |
="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} |
ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве г |
гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и р |
е ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајући м |
ко је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, |
.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те са |
ављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво |
агледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, как |
> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намест |
у:</p> <p>— Говори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта м |
се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Јесам, одговори дечко, |
у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво |
рата му, који као да говори : »А, дошао си!« А ово сад све беше друкчије...{S} И сам отац Сава |
алуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брате, одговори Веља.{S} Сваки за се...{S} Само је |
</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »уз |
и му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: |
а.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се н |
јеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и |
другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше и присебније, јер |
љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши |
и му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонт |
е и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, онако и кусај! одговарају му.</p> <p>— А-а-а |
ео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Ко |
ња!...{S} Их, болан... сећаш ли се како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.< |
је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p> |
а га задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{ |
теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Пока |
и капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи |
он »свршени богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љуб |
још речи прозборити.</p> <p>— А квасију си, роде, заборавио купити, а?... пита га брижно отац А |
изјури?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Ве |
<p>Ђаци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, |
на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, к |
одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> < |
е и над њом непрестано виси и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земљ |
по избушену крову прелива се беличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!. |
/> којој се јутром носи и колута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жут |
д његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких пл |
њушар и воденичар са дугачким, загасито сивим, окресаним грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, с |
же се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А за леђи |
опет прасну: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну |
уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији |
ве као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, пр |
ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива |
з облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна |
е по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хла |
је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова |
трпљиво.{S} Кад њега Мира обаљује, онда сигурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S |
S} Да је бар игуман...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-х |
гледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђено биће, одједно |
нешто говори и маше рукама.</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући м |
> <p>У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер ск |
то вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се |
реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред воден |
и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из |
ило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После које стотине година, од неограниченог |
нас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли |
олског друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, |
ше од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје зд |
љине, виђаху сеоски дућани, — он је сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио |
аспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче |
агано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко румених обр |
у с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети |
рави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за |
боје.{S} Беше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој гр |
да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не |
Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, јектенија — молитва »о брату нашем Леонт |
но</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно пок |
107" /> <p>— Штапове!... још бешње, још силовитије и одсечније загрме игуман, наслађујући се чи |
зме за њу и сам владика.{S} Народ би је силом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова пам |
аље оглашавати, да се нови брат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да |
је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb |
аши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па |
ало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке |
е он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву |
итноглаву женицу, према којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад год му је она пред оч |
гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се закалуђери, кидисаше око њега |
, који је наследила од своје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години.</p> <p>Љуб |
и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?. |
змахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, али позна |
сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну л |
фу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} |
...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђел Прокопије.</p> <p>— Мора да је млад?</p> <p>— Је |
ом руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно |
а господско <pb n="113" /> држање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако |
хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори |
аније поменуо за своју намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} |
} Сестре одоше за послом, а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки з |
реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад |
мраку, да нађе конопац. — Еј, да ли га синоћ закачисмо за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад |
и иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је д |
нај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Ники |
нуће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутрос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутр |
је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, |
како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Како је дрекнуо Веља, кажи |
="165" /> изгледаше много необичнија од синоћњег калуђерења.{S} Кола звркнуше преко камења, и з |
!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају |
попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« |
ђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чист |
аја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!.. |
</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоубилца!... узвикну Арсеније с бол |
перја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје коло! завршује воденичар.</p |
океан слободу!...</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним гласом Василијан |
чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измак |
Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> < |
>Игуман заврти главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> <p>Арсеније га опет послу |
е траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем ло |
доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и бојажљиво погледају на весело лице архимандрит |
ћер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:< |
учена историја старозаветног текста, са сипањем необичних имена католичких и протестантских бог |
е значајно погледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искув |
склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са вр |
пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Професор одломи парченце и мет |
сор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до с |
привика да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси |
..</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што пој |
падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те |
оксату, разговарају се нешто о прављењу сира и пију ракију.{S} Игуман привика да се одмах донес |
{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено б |
он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, од |
воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи дете с ногу, докле мога |
ми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздаде све... све шт |
једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно врем |
ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, на којој је оно било девер, истесао и |
ман Сава је родом Гружанин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој години отац га доведе |
ва од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па |
/> После, по новој години, дође игуман сиромашног Преображенског манастира, који је у суседном |
их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири к |
плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаше.</p> |
нек’ прода све имање и разда милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов значи: имати веру |
хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман |
р »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у п |
иле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ип |
ју.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са набраном као павлака, |
и.{S} Манастир се, услед новог пореског система, оптеретио огромном порезом.{S} Отац Сава, као |
јмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху |
ксим му није раван...{S} И онда, кад се сит наједе, вели да га ништа не боли и види се по лицу. |
же одједном на душу његову.{S} И кад се сит исплака, осети да му је добро и да се полако враћа |
аде јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велими |
преситно, па сад гледа само, да се још сит наговори или напева...{S} Почеше се ређати најслобо |
о једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести отац Сава другу, |
ав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац Сава у |
јске сеоске литије, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако |
м случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се повратио, гла |
S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чаш |
тадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке дуванске, истресоше опет браде <pb n="74" |
ута се миришљави дим измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче ма |
иљено весело, па се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђ |
{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања |
он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатског живота, које је Љубомир добро уо |
ше, манастири исплатише порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?« |
о није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говори |
рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер иг |
тијама, не рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, према којој су његове симпатије вазд |
ве се распасало, растегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди |
омир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и |
по учестаном у последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не из |
оћи, заврши окружни прото, грицкајући и сишући лагано с правим гастрономским уживањем и великом |
х имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p>»Боже, ово је... ово је < |
јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајни |
истину, прави живот...</p> <p>А весело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се |
адише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки прост |
којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ? |
тајанствено-црних планина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, |
е и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођен |
го лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери |
лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и наслони бра |
/p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет она |
ати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући још по кад |
>А Леонтију све игра пред очима весело, сјајно, са неком лаком, паучинастом измаглицом.{S} Он ј |
једаред Велимирова породица као у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с раки |
кву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци ука |
лакна; сагнуо главу, али му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радо |
н је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, |
игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се дла |
ри се и пође за девојчетом, које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојч |
ога дубоко, дубоко доле, весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска |
ацрнио се сав, покуњио се... а они живо скакућу, прелећу, витлају се...{S} И његов живот мора б |
Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напре |
. и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљен |
елац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-х |
од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се ра |
<p>А ноге носе, лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} |
ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лу |
... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</ |
о, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на камичак, журећи се своме уток |
чне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, |
си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.</p> <p>Љубомир поди |
тнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, |
рашно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је |
рсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленц |
, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на |
главом руди, као мртав лежи Љубомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време |
новом браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у |
—хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђос |
настави она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кућ |
се, превио се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманових леђа расом, са натученом до ушиј |
ан злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Бо |
који се једва за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљају |
се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буд |
»чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у ман |
застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... стра |
ице, песме...{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, до |
.{S} Подне је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих |
</p> <p>Кад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осме |
лади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопила се огромна планина, којој, како изгледа, нема |
које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце |
ну, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима.{S} На први звук звона поустајаше момци, ста |
помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хл |
— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Никол |
.</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; ал |
, као да га неко ошину изненада; једним скоком дојури до звонцета и огласи почетак обеда.{S} Он |
ас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику |
них идеалних монаха, о каквима је он до скора сањао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, бра |
е стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, д |
под њим једнако љуља и да га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више привлачи.{S} А-а |
идесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао |
трах од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па обично, тупо човечје чуђење над не |
други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!. |
Николин!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, ж |
чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пре |
и.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро детињској љубави, која их све више зближаваше.{S} |
онде четврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну момачко звонце, које виси испред ку |
бара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> <p>— Нисам понео... ’нако, и |
ој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз др |
које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо монашком расом, |
Изненађена оваким одговором, Јованка се скоро наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да |
з истините радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава је п |
ишараном купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{ |
е погледе на живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за врем |
ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, |
бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помага |
} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али п |
елимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошап |
, који је давно и печално осиротео, јер скоро свако буре жалосно звони, одајући нему празнину.{ |
инутом »братству«, да ће их архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни ин |
може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј сп |
утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих |
а; Нико и не помисли о његовим мукама и скором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S} |
мир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кратко |
њак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагн |
баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изнен |
, набубрише необично...</p> <p>Побратим скочи с места, и пружи руке плашљиво према игуману, као |
о њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен |
ита га«...{S} При овоме игуман одједном скочи и погледа око себе незадовољно.{S} Дође му на пам |
у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, др |
као да га неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући нека |
.{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понов |
стина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које |
омир само погледа преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосн |
{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осврте се око себе узвере |
ија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхтао је о |
ћемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути руком, ка |
соба, замириса барут, сва четири члана скочише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даљ |
повест, ограничавајући се само мрмљањем скраћене опроштајне молитве, не питајући никога за грех |
А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, о |
претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Реч |
тиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која ј |
љењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензорск |
онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци |
шом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирни живот...{S} Друга година, усле |
ући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубо |
даље напомињала калуђерство.{S} А он је скромно и паметно одговорио: »Да видим... још нисам ник |
о, али видите!«... и он журно, весело и скромно пројури поред њих, видећи само веселе осмехе, и |
сад је много необично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утроструч |
огла угушити његова урођена побожност и скромност, која се вазда јасно огледала на лицу му.</p> |
{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесен.{S} Заборавио је да се крсти |
ебу; а виноград се морао напустити због скупа рада...{S} И, да би се довршило зло, једног проле |
дост, и онда се оне мале зеленкасте очи скупе, и кроз њих се види ведра, весела душа...</p> <p> |
зиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Т |
пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у |
учка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигују.{S} Али кад се изнеше |
не речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... |
ас код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао |
се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, |
ега пред мој полазак...</p> <p>— Ко, ја слаб?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа так |
кави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти његово |
е...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак...</p |
p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и забо |
венијем крајићу његове душе, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ћ |
г фијука, онај непознати му, чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Ч |
вљаху за целивање посетиоцима, осветљен слабачким пламеном воштанице, тако слабим, да не продир |
зо и вешто раде, али је први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба |
, саломи их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!...</p> </div> |
ко широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн пласт |
ашљиво подиже, и седећи, оборене главе, слабим но одлучним гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам |
, ако може, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом прошапта Велимир.</p> <p>— До |
се и са друговима, прокрешта отац Сава слабим гласом.</p> <pb n="224" /> <p>Леонтије се врати |
ласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S} Само му оно буљаво надувено |
тавља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њ |
и, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномерно дисање успава |
тљен слабачким пламеном воштанице, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубомир, |
залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради о |
аче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распо |
дном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему снис |
мија.{S} Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане воском листов |
олики испосници савладали, умртвили ово слабо, подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све |
гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S |
вено лице беше добро осветљено и, према слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније, а оч |
никоме није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао |
је догореваху, и севајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постеп |
— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се о |
пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њ |
оздо понови.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, с |
кне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, |
учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, зап |
ш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе |
то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... окусити је не могу, куне се он, одбијајућ |
а ме закачи бутовима!...</p> <p>— Није, славе ми... ја ’нако... дркће Љубомир и муца плашљиво п |
ом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубоми |
њега су убили?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са и |
тлеше и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, |
мназије«, није могао пожелети себи веће славе и радости, до да остане све овако како је, док го |
остало, и вратише се манастиру весело, »славећи Бога«, као што наређује црквено правило...</p> |
} Венчао се, брате, као сав свет, и сад славим Бога.{S} Нисам још напустио манастир... не знам |
тугу сестрину, господство његова рода, славу светску, разне насладе...{S} И све то јака воља м |
После <hi>онаквог</hi> живота, какву је славу дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Тивејски.. |
је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или та |
Обешењаци Василијан и Никола певају као славуји...{S} Владици мило; погледа ме благонаклоним по |
рим, али кад озелени гора, кад запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригре |
је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, као над је |
е, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладовином, крај само |
раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане пре |
има, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљен |
за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у те |
ле! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уж |
ењеним погледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећ |
ети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по не |
а га овај мирис скорашње <pb n="233" /> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S |
ао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Још једном понови сећање, |
..{S} Одједном нанесе ветар мирис свеже сламе.</p> <p>Леонтије само осећа да се земља под њим ј |
тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије р |
е чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> <p>— Од к |
Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто |
на руке, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пан |
те кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чаб |
их и разнесе бура животна, као слабачку сламчицу...{S} И гле: сврши се!...</p> </div> <pb n="23 |
сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџб |
вој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радозналост...</p> <pb n="49" /> <p>»То је <hi>о |
44" />, у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, примамљиве голе девојке!...</p> |
да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским погледом, да се Леонтије намршти.</ |
ац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> <p>Калуђ |
i>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливад |
као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, |
ма...{S} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Ле |
.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја |
нилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се слатко дише!....</p> <pb n="208" /> <p>Прво се имало из |
адић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n="199" / |
чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осветљено покри |
занесе, заборави све »бјесе« и преда се слатком, заносном сањању...</p> <p>Овако је ишло све, д |
е ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, |
ку.{S} Баци пурењак, који је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљ |
весело жубори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећи |
их очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано паучин |
посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћ |
им сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, |
дигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско вино... |
а ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему т |
ожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и |
јим заветима заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља: » |
избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили в |
ећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n="57" /> на ду |
ремрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене рогуље, |
траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја пок |
стрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиром |
е кише.{S} Дрвеће пожутело, лишће му се слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и |
иђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим очима набрекоше, набубрише необично...</p> <p>По |
а!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскакати.{S} Ви бар знате зашто би |
трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој |
62" /> <p>Непрестано му игра пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} Мисли о другоме че |
S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — Пос |
У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јов |
о.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— |
»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као ожежен.{S |
окривало лака заборава давно негледаних слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој |
читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> <pb n="143" /> <p>Гле, дваестогодишњи мл |
љубивих кћери, Навина, Јова и других са сликама Робинзона, Петка, папагаја... <pb n="52" /> И о |
ше личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље представити.</p> |
тале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседин |
збуђена монаха прелећу све саблажњивије слике из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Ј |
а витлају се све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као тесто, му |
/p> <p>Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако прост |
у помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сам |
ор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште. </p> <p |
севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво |
.{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени |
а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажму |
мировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољубивих кћери, Нави |
играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Он |
памћење...{S} Некакве нејасне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мисл |
ну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> |
ној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> <pb n="143" /> <p>Гле, дваестог |
кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне |
његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји на јед |
кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку го |
блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!. |
радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу између сви |
омир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шт |
ију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb n="46" /> са својим бегством од куће, и те |
от чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. С |
е богословац баш сад предузео последње »слишавање« из прочитане задаће.</p> <p>— Моја, проговор |
ећ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови иг |
Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белавка...</p |
адити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — |
S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опе |
а, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура, навикнута на ове послове.{S} Једна |
астегнуло, па не може сито да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, нарочито |
увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и |
као восак на илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’д |
канту вина.{S} Отпоче прави, поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од |
Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој |
ања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, |
чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове |
е, застајкујући да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак говор о нашим манастирима |
n="166" /> самој неправо дахнути душом слободније »као сваки жив двоножац«...</p> <p>И Велимир |
то тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући |
и необично, постаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана млади инок |
о тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је п |
а повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога звати, док |
вај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет! |
с, на прилику, нека њихова жена, па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах |
омци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Васи |
ста до нашег села...{S} Онда сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам пр |
укну...{S} И она жива, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, ка |
Весеље повезаних и одједном пуштених на слободу двоножаца!...</p> <p>Леонтије се подаде сав ово |
добише непрегледну, бескрајну као океан слободу!...</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећ |
, кривуљава, незграпно израђена црквено-словенска писмена као у неку светињу.<pb n="126" /> Ста |
ше сав ишаран крупним црквенословенским словима.</p> <p>— Аха, Свето Писмо ! понови ђаче гласом |
од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... мора да је светац.{S} Него |
или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладе |
>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога |
ити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на слогове:</p> <p>— Ми-не-ра-ло-ги-ја.</p> <p>— Ми-рена.. |
милуј!</p> <p>— Господи помилуј! загрме сложан весео одговор монаха, као молитва за новога брат |
ћемо ли?...</p> <p>— Живео!... загрмеше сложни гласови око стола.</p> <p>— Живео!... одјекнуше |
обичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n="199" /> молитве и од свега што с |
амирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе одмах, и одржаше победу.{ |
ју потоњих дана, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом запеваше тужну песму: »За |
кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... треба... као |
ли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је било ’нако... као |
к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласног певања и проламају се под огромним |
дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} |
та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше с |
Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по |
о му је господин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из о |
се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси рад |
ти молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу твојега, <pb n="198" /> Леонтија«... отац Сава ма |
ко нешто...</p> <pb n="50" /> <p>Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <title>Свето |
је и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничавајући |
p>Само се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} |
Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека т |
И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али |
никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају се некип |
значајним гласом, напомену, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" /> вољи то |
е на <pb n="101" /> Петковачу посматрао службу митрополитову.{S} Прође му неко грозничаво дрхта |
ког владике.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и |
ча, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако. |
рпске куће, убијају побожност у народу, служе као легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! |
оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који су давно преотели храм |
још чешће је помишљао на митрополитово служење у цркви, на господско <pb n="113" /> држање оно |
свој посветили великој заветној мисли — служењу Богу...</p> <p>Прочитао је доста других, краћих |
ринуто побожним, блаженим изразом лица, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући с |
а дотле реткост.</p> <p>Љубомир види да служи гостима за предмет нарочите пажње, али се он не о |
жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да |
а израчуна да је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја |
авном плочицом, за коју се прича, да је служила св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у |
у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, |
дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види |
самог великог владике.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите најстари |
о да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси ли разумео?</p> <p>— Ј |
коле празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад пре |
о мрачној души, која је за све досадање случајеве у животу имала једну сталну подлогу — навику. |
рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу између свију манас |
заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозар |
, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} После стаде својим суседима нешто |
и њој одвратно, гадно!«... помисли он и случајно погледа домаћинову босу ногу, која није била ч |
p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина |
n="189" /> рукополажући Нићифора, опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим |
око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отворе |
верења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтил |
не, запрепастио се...{S} Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична |
амог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и ст |
дионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око |
{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: |
че, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, |
и, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује д |
омаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Ни |
дугих и оштрих папоњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не п |
p>— Знам то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет се Сава искашља још јаче и |
кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву кос |
Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њихови погл |
љубопитни манастирски ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о путовању, п |
па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако |
.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се |
е сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али го |
а сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, као човек, који |
>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу |
рају и стругућу ножићима некакве кости, слушајући причање Василијаново.</p> <p>Љубомир уђе у ку |
...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава |
Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! опет с |
} Тамо застаде читаву гомилу радозналих слушалаца...{S} Исприча му трговац испотекар све што је |
одавно се каним...{S} А не могу више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па |
а ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да м |
.</p> <p>— Жив је, оче Саво, жив!...{S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и г |
р му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом, научена из |
тене све особине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту |
ја великога</title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од најлепших и нај |
наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се у |
</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се |
као неко необично лице, о коме је много слушао, али га до сад није видео.{S} Зато му он још дан |
изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопштењу — за |
и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву шалу са М |
који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања и осећати притом такву < |
/p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући се меким |
е онај наш вилењак.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати |
по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потребу, која изаз |
доше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати како се веселе права господа.{S} Као дивљаци, к |
мци изиђоше одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђер |
мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи |
p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљав |
да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свима пороцима и недостацима својих друга |
</p> <p>На вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира.{S} О |
ати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о који |
тона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у |
мо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не |
ћ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку његову за |
знам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај тв |
ито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одговара му Љубомир: |
ма добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се ја добро у |
а збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да ј |
ње све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњих манастирских |
гледа од јутрос, не знајући још како да сматра ове људе: да ли као свете, или онако како се они |
трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандрита као правог дужника, и стара се саве |
и као свете, или онако како се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, и одм |
скакаше иза столова.{S} Братија монаси, сматрајући последњи узвик као »отпуст«, нагоше један за |
љао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, |
чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку не |
њег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из кућ |
ну, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио гл |
е био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа наредити.{S} И он оде, мислећи о малопрешњем |
ом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изн |
докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> <p>— Кажи ми |
201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин... одобрио ми да |
н замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама |
недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд го |
е, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p |
клију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, простачка |
у тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, жућка |
ротине напомене, и одједном оно набрано смежурано лице, оног истог секунда, развуче се у пониза |
се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, |
хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p |
се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— |
од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке љу |
и колика је била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће |
м и слободнијом девојком.{S} Оне се још смејаху, гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по |
су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврнутих очиј |
ода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— |
је, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не |
/p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели |
бно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад сваког г |
аксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за ону тра |
дом.</p> <pb n="69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, |
«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... девојка, у порођајним мук |
ој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.< |
— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен |
изгледом на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера |
а у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед с ј |
урну после предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, вичу... кад лупне црк |
разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди да се мењају чаш |
пта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> |
p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— |
а обе мишице, па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«.. |
не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко шт |
е од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући се длановима по бутинама. |
днако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... з |
исле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се |
<p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, који је знао коме припадају новци с |
ек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар т |
Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, не смејући казати да је отац Сава још јутрос, после издати |
до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно |
једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа ову језичну |
ем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па-а... отеже и он |
а он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то н |
атно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и танким гласом проговор |
ш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести и оног тво |
..{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — заклео са |
осле: оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, |
ати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом ме |
овим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно |
девојци; а ето сад са Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него ба |
с једног на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p> |
научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Је |
којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А |
уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са исто онак |
врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово љ |
и доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла |
ко исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас ж |
b n="74" /> и један за другим, лагано и смерно, изиђоше на врата.</p> <p>Љубомир се, гоњен љубо |
ољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко је, одакле је и т |
ри Максим мало набусито, као човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које вре |
е добар калуђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> |
шње слике весеља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, помисл |
ез икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор |
ло на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се |
чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одборници, сељани... |
секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра, пошто с |
зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одг |
...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо пре |
.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, добацује му |
о исприча осталима.{S} Настаде грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече |
црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже приповедач: каки ја !. |
гледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он |
лу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли т |
не се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пи |
дро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако |
о обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изре |
е, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа преплашено, а Велими |
оље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, који се, после дуга |
ући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... |
наслушавши се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно |
о, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини |
се опет насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викн |
ом руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} |
си слуга, кад си везан као конопцем, не смеш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој |
а:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љубомир се сети |
ено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} И |
ри главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:</p> <pb n="43" /> <p>— Ехе...{S} А да |
ити њен археолошки значај.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слу |
> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n=" |
тву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном почеше г |
>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга.</p> <p>Велимир климну главом, |
њега — недостојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се ув |
ветих.{S} Прота окружни, мало иронично, смешећи се, напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то р |
разом, подмигујући оном другом сабрату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, на |
нијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је манастир |
о, добро...{S} Иди па се моли, одговори смешећи се иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи |
.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекрсти се и одмаче |
ијанова пасија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним вилицама, зати |
и, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се при |
ших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се сећа, и ако јој се из очију види |
ме, па се не бој...</p> <p>А Љубомир се смеши, не прима мотку и осећа како нестаје под ногама к |
} Буди бог с нама!«... премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и куп |
засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} После ст |
што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пр |
ло, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n="220" /> |
леда, вина.{S} Архимандрит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколик |
на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{ |
.{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и бриж |
71" /> је непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну глав |
бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив предлог, и као предомишљао се. »Ба |
е знао дати никаква одговора; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и пр |
и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица.{S} Она каза оцу ко је, од куда је и |
мехом, гледајући га ђаволастим, немирно-смешљивим погледом.</p> <p>Љубомира увреди овај тон раз |
о у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече ј |
Сви дотадањи идеали изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — |
је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао нешт |
Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Каже |
/p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молиће |
ивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, смрадном грешнику«... изгова |
им добила немоћан, преплашен и необично смирен изглед; од прозорчета до стола само снују и сева |
..{S} Зар онај бледи, преврнутих очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, |
на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја |
ме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се о |
лед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S |
ајанственост и неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листов |
сањалачкој души улева неки тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке |
...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећ |
е, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се све више подаје побожној, аскетској |
нтије га погледа чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор |
боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" /> <p>— |
се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш |
Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа |
даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки у |
сан, а после, лагано, добиваше све више смисла, док се напослетку не заустави плашљиво на игума |
ни, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта ј |
а је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако з |
изнајпре заплећући се, застајкујући да смисли израз, па све слободније и јасније, дугачак гово |
зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати |
колико пута и све више се бунио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако мл |
вен само светим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, ма |
што га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој ш |
најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено |
о му је најчудније!...{S} Он је за себе смишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом н |
д глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га че |
увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског система, |
ице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, све брже и брже, |
јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо |
спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног плана, с којим се, како изгледа, Велимир не с |
} А за кога сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свиј |
а то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили да ме служиш!...{S} Пропао си!{S} Јеси |
не цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... |
друга.</p> <p>— О, господин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А |
наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје |
н разумео.</p> <p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим прили |
нанца...</p> <pb n="254" /> <p>— Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те |
у. </p> <p>Зашто се игуман љути, видели смо; а плаши се због ове напомене о Љубомиру.{S} Пре дв |
но радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради к |
јући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што |
ц кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаш |
ласом — да ли има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он х |
да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска |
свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у ве |
сјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љу |
>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја |
вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним потребама.{S} Љубомир се наслони |
око њега, задише <pb n="3" /> га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће |
.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од |
авијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p |
дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? реч |
дници Божји, смилујте се мени окорелом, смрадном грешнику«... изговара у мислима испрекидану мо |
га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А |
, па да идем деци...</p> <p>Леонтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи с |
и их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се |
ом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како |
их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p |
трашног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин м |
лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па об |
та.</p> <p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубом |
би, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око ње |
то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од |
аклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде |
<p>— Како...{S} Ја овде морам живети до смрти, не смем излазити.{S} Прочитао сам овде и завет — |
ових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архимандритовој, предаде Арсенију кључеве од стај |
аде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, з |
S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расположен сећањем на време, проведено у Богослови |
бити после једног <pb n="111" /> доброг сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујући и бри |
о у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њем |
Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потребама: свећа, тамњан |
е осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи друг |
, и одједном, не говорећи ништа, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се |
е убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где с |
ца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело је!...</p> </div> <div ty |
да црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а он |
е, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р.. |
де, отресу воћњаке, испеку ракију — све снагом надничарском.{S} Зими се заради много, те се има |
али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он |
.{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу |
ржавао.{S} Архимандриту се веома допаде снажан и леп глас Ђокин, који на опште задовољство отпе |
и су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{ |
а, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљив |
и јависја нам... грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максим |
, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што |
/p> <p>Клатно зашкрипа једаред, па онда снажно лупи о звучни метал и затим заигра, запишта, и с |
спао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да |
умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, до |
риђе најмлађа, сад о месојеђу доведена, снаха да изује Леонтија.</p> <p>— Нека... нека... замуц |
о ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си мл |
ти за раније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио л |
а чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара Велим |
са домаћицама због прилога...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} С |
, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је го |
>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:</p> <pb n="43" /> |
уста; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на |
азити на капетану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина |
«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоха |
мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи сто |
назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла време |
су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошу |
ад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побада |
ише, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} |
чу младе живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене во |
ут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко ви |
ше се крај пута, прекидајући се понегде сниским, кривудавим чаталима старих, поцрнелих, полутру |
вно непочишћене куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења |
поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгр |
емим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, |
пљена воштаница.{S} Пред њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен обема рукама и н |
ирове односе и намере с Видом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састој |
одине?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради т |
етку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, око цела |
..</p> <p>Ах, од свију његових идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помис |
Некакве нејасне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се |
своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живо |
а прашина, стругање, истресање, рибање, сновање вредних жена — дочекује и испраћа свештенике и |
што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и |
дотадашње идеале, своје заносне детиње снове, које је годинама, један по један, стварао и слаг |
срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А |
како је и пре било...{S} И сви пређашњи снови и намере постају <pb n="193" /> узвишени и драгоц |
гажен судбином, заједно са свима својим сновима, иђаше несвесно, као пометени ждрал по ливади, |
еношћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што г |
и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодне |
отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и г |
све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаест |
за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела прен |
или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разго |
ази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и п |
> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане дев |
мо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора н |
се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} |
ке слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек она |
слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових иде |
о лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашло |
х се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним |
стави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друг |
p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, си |
сач, сестара нема, разудале се, а около снују нека непозната деца, и са оним истим покретима, с |
рен изглед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед је обичан, н |
ум... дум... дум... дум...{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири члана скочише неповређ |
собу, намести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке. |
, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступање |
Тетка, како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, |
ло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добив |
смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> |
— осам недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула длановима преко бркова, |
ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин |
р на великим бронзаним затварачима и из собе игуманове и Максимове разлеже се громко, бескрајно |
мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато |
а како...{S} Али знаш... кад избацим из собе оволицно парченце — Никола показа пола палца — дог |
е гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— Остави, човече!</p |
е за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад оду |
м, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмис |
удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без |
ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капетан !... |
а стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку другарску поук |
ижи прозорчету.{S} У великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаш |
г, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се Велимир.{S |
стељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га б |
уху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађав |
.. узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше о |
зведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад |
иду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А |
па и не сврну пажњу на обично отварање собних врата.{S} Дуго потраја <pb n="216" /> тишина.{S} |
ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући |
ела свега, он и сада није начисто ни са собом ни са својом мишљу.</p> <p>Једно само он разуме д |
p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Три |
S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се |
главу десном руком, па гледа некуд пред собом.{S} Поглед му је празан, бесмислен, као ’но кад ч |
он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p>И ако је свако |
одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш ми |
онио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа |
ли све воденице и однесе, сатре све под собом...{S} Сад се могло животарити једино продајом обо |
«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> <pb n="202" /> <p>То вече Леонти |
чега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође те |
о пролажаху године за годином, доносећи собом непрестане промене у манастиру, док се не дође до |
о, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, |
мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за |
своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену н |
!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се допада би |
прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цврка |
вишћу: он дохвати метлу, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</ |
вамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се у |
бодно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе ракиј |
ли меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред посл |
о је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за |
града, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; час |
а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— |
љно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној |
полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то ј |
омир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, ш |
<p>Петог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућанством и по |
ко се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати госте...{S} Па би могао довести |
овиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена измирном.{ |
ко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се |
м реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужности.</p> <p |
азили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:</p> <p |
какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а муж ће |
и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, го |
ице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се прославља Свети |
и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се доб |
устуре, која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, п |
ју их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтиј |
ђена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине вел |
места на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... с |
једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог |
подупре руком...</p> <p>Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку |
стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче, |
ике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком |
запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског |
како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед |
ако редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, |
оје извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.</p> <p>Прихватише се јел |
ристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало |
богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав на |
андритом пошли, као навикнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је |
он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му дође на паме |
ц!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмама, вели се овде«.{S} И он |
еху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека |
удрост... и од некуд му дође на памет — Соломуново слово !«...{S} Јест, јест... мора да је свет |
макне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда разне догађа |
вде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му д |
има места и за нас, и ако смо пандурска сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код м |
места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш |
та је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја сла |
, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш и |
емљивог бучја и целим видиком.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полугласно уплашен младић, трчи у сво |
ред очи разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Б |
тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно ви |
о беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не з |
ови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наоштрених за је |
дјевицу нашу!«...{S} Али Бог не допушта сотони да се смеје даље над праведником... девојка, у п |
сом, који одјекиваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их |
е.{S} Пећина, молитве, па и сама кушања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад |
још много других и много саблажњивијих сотонских кушања...</p> <p>— Е-е... отеже окружни прото |
} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому браку и отец дјетем бист«, па се опе |
се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а |
роводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе са |
ре.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> |
и што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необ |
нка, и он сам...{S} И све му се више не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљ |
ве више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике разграђена |
ева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљ |
више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и п |
ен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, ста |
архимандрит изненадно, као после тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ће |
аћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, |
довољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету владичину, од поноћи до зоре, |
не, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита:</p |
е да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, оба |
и окамењеним погледом како се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ пр |
квом насладом предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Оп |
о ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нерасположење и бојазан.{S} Он доста грубо од |
ући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред |
а и огласи почетак обеда.{S} Он је први спазио кад је игуман само очима и обрвама мрднуо...</p> |
твара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како |
о ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи |
се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њ |
бе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па видевши да с |
ом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као обручење великог и анђелс |
предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљ |
.{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових великих угодника...{S} Зар је то ср |
довати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој. |
на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на свакодневне јутрење састанке |
ст.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави про |
, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... постаје тужно |
одна израза и застаде.</p> <p>— Господе Спаситељу и сви анђели... помозите му!... узвикну прене |
затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и пе |
луђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним |
на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калуђерски осмех кад говоре са женама, које |
"127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, пор |
узну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђакона из резиденције, ту о |
у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи се на два млађа игумана, који одједном п |
ховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, са оним великоварошким и, ако хоће |
бом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјетства своего пастух |
подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому браку |
а: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди |
ње, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шт |
ену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло аптовином, поврће |
.{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву |
о друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетена, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало |
ново, до сад невиђено биће, одједном се споји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећат |
ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и брем |
им на крштењу, са медним, калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена вод |
дајте да нам се бешчасте светиња и мили споменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А за |
ичанственим а <pb n="249" /> сад убогим споменицима српских краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте |
целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди, како |
, адвокатских и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: |
Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар |
оска, која је исто земљиште убаштинила, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет годин |
истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.</p> <p>После јела девојче опет |
поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђен |
одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа |
прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћински: поклао се читав |
кочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати ис |
аже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разго |
неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније п |
’ се <pb n="168" /> види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, |
ајући само из погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се |
Василијаном.{S} Могло се опазити, да се спрема извршење некаквог општег, раније смишљеног плана |
рашно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрте игума |
о да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калуђера... јер је ђак манастирски.{S} Истина |
дина.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{S} И дође изненада, кад нико није ни мислио...< |
вим добро.{S} Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> |
аћина, који је са плугом негде на њиви, спремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по |
д Београда«, мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, |
о ли !... виче један дућанџија бледећи, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се |
адавало је велике бриге професорима.{S} Спреман је предлог директору: »Да се преместе ови окаче |
јозбиљније, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богосл |
квом он није ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, |
дим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... као да с |
роки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он |
и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише му најпре да је ђака нестал |
они »обични« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени |
е већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек |
задовољан, <pb n="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се |
ем одавде«...</p> <p>Једне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир там |
{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећају |
е се облачити са журбом, и како се који спреми, <pb n="67" /> одмах излази из кујне.{S} А из ду |
а десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татул |
<hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{ |
ла и разумевала без нарочитих наредаба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ру |
и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, п |
ослове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по |
ед је обичан, недељни: мало се што више спремило због госта, па су и монаси поседали са игумано |
исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се насмеја, опет махну оном |
, на којој је оно било девер, истесао и спремио вична и глупа манастирског ђака, онаква, какав |
а га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одврк |
ови се послушно поклонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Вели |
ва, наместе и калуђера и ђака на раније спремљене високе столице, са јастуцима за седење, моле |
е имао обичај изговарати.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном |
ају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се осећа као на жеравици: продангу |
, синко, овоме колачу одавно.{S} Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата. |
аке нападе.{S} Сутрадан, зором, привика спремном кочијашу:</p> <pb n="239" /> <p>— Докторе!... |
усамљеном дивљином; по ливадама чупкају спржену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено |
карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом |
иве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти |
енице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од њега, и, очекујући |
екакав завезак, извади бакрени марјаш и спусти га на икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђ |
у види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и |
<p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој ч |
лед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све се чов |
шти, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не |
ао да брани пилиће од јастреба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад В |
душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад одмакоше подоста, прота поче: |
ше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бл |
ашљиво осврће и погледа на кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то |
а и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је наша |
а не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без с |
егових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, кој |
савети, преклињања свију другова да не срамоти име њихова пострига, њихове опште куће...{S} Ни |
ву свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним речима, |
његове детиње нејасне идеале...</p> <p>Србија поведе рат за независност.{S} Љубомир беше у дру |
ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1900</p> </div> <gap unit="preface" /> </ |
арешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење |
ављен за старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продај |
ову стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непр |
S} Покажите нам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, |
и и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање манастирско...</p> <p>Две године посл |
чин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласом опомињаху неко |
ојаве манастирске, на које се већ сваки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветл |
могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш не |
и из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајан |
ећ испливао и прелива се својом бледом, сребрнастом, нежном светлошћу, бацајући своје лаке зрак |
мање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи |
е, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, кухиње раскошне, господске, а црквене |
им измирне и звецкају ситни прапорци на сребрној кадионици...{S} А дивљаче маљенско блене, слуш |
а неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n=" |
а у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубо |
истине...</p> <p>Међутим игуман поче из средине.{S} Објасни доста добро најглавнији део литурги |
.{S} Игуман се рашири на <pb n="162" /> средини ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, |
ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод к |
ата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребри |
обична гомила на малим вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани |
за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад је све јасно, светл |
е заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето је доиста |
не редове пуних бачава, буради великих, средњих, малих...</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар ту, бола |
{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба |
речима младићевим; само један озбиљан, средовечан господин, који <pb n="171" /> је непрестано |
Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до њего |
ор се, по неки пут, при исповести какве средовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, упла |
нису оставили својим задужбинама онаква средства, каква имају фрушкогорски манастири... »И дахо |
/p> <p>Отац Максим најпре опроба обична средства: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, |
ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у пр |
осети да се и над оним заветним, давно сређеним и осветљеним идеалима навукла она иста црна, т |
о... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као д |
свим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p |
, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно |
асилијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— У |
општи и за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста других радо знаних вести...</p |
га доласка, и ако он није ништа имао са среском влашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себ |
м врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљи |
брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима висок |
{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман по |
о узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А ка |
и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују |
кораком, а на лицу му неописана милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, |
пало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, није га тако лако х |
искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко свију глава, н |
напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игуман и блене преко св |
...</p> <p>Он зна зашто живи, и зато је срећан; а ја?!...</p> <p>И нашто оде овај живот?...{S} |
ем: дијете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му ка |
мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макариј |
а пред очима слика Велимирове породичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим. |
роумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »к |
ве то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима или годинама н |
во би ?!«... буди се одједном из заноса срећни младожења, и јасно осећа да се нешто са њим сврш |
ко треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједном дође <hi>оно</ |
ут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело нису!«...</p> |
ији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом мл |
</p> <p>— Ликуј днес, Сионе!!... завапи срећним, одушевљеним гласом Василијан, седајући до Леон |
т, једини остатак <pb n="56" /> прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на ма |
та...</p> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; благосиљај |
двоножац«...</p> <p>И Велимир весео.{S} Срећно прође опасност: игуман не мрдну ни главом, кад м |
а срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — вер |
ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бе |
е велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног дана, кад се састаде са Светозарем, окрете се с |
да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир доб |
чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противн |
ку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се није могао никакав већи рад за |
, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен |
је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једн |
асну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу батацима, а он је некако изне |
а се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Ум |
танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим ч |
укње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним великим чарапама, добивеним на крштењу, са мед |
у нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p>...{S}Г |
t> <front> <div type="titlepage"> <p>62 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 62</p> <p>ПОРУШЕНИ ИДЕАЛИ</p> < |
Немањића и потоњих владалаца и властеле српске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, п |
народу, те најдрагоценије особине старе српске куће, убијају побожност у народу, служе као легл |
p>И тужни и суморни постадоше самостани српски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега |
оста опширно, наводећи примере, како су српски иноци ревносно и <pb n="176" /> с великим прегну |
а <pb n="249" /> сад убогим споменицима српских краљева...{S} Аман!...{S} Не дајте да нам се бе |
каква основа, поновљене фразе о значају српских манастира, које говорник, као увод, напомену.</ |
ући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, о делима Немањића и потоњих владалац |
p> <p>Изјутра, пошто се обреди оно лепо српско јутрење послужење, прота позва игумана »да се ма |
х монаха за време робовања и ослобођења српског...</p> <p>Монаси се одобровољили, раскравили се |
јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Од |
ао, идеали његови постепено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док |
беше необично добра душа, мека болећива срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S |
у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} Случај |
ку из Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p |
далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...</p> <p>А овде је пропаст, зло.. |
шљивовице, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном завеје на ње |
, позивајући <pb n="220" /> сва млађана срца, да се под његовим светлим покровом веселе, радују |
ед.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Д |
гостију, љубазно, весело, реко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да с |
Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p> |
намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и св |
ебдећи над њима, као над јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао |
је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао с |
, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво |
ве добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама д |
ном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, |
им бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мис |
е стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме нека лепота... о |
То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па |
ена пријатељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вули |
ет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, м |
као ивер од кладе.{S} Боли, каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љу |
ова патока, мој Спиро...{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота |
уча... како бију дамари јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!.. |
ће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чред |
она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је |
е Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, ш |
реба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање |
ко му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, брзо... и зна, да је сад на Маљ |
на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га |
да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> < |
сви се посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него с |
са великом милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосн |
чански <pb n="235" /> јаук за ишчупаним срцем, или очајно рикање рањена звера, или страховито г |
на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част њ |
ство...</p> <p>Још једна жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде |
рајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац по |
скима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власт |
да некоме прети, са великом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове |
све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клис |
убомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi> |
носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво ст |
е од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јара |
м ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, гледа око себе радознало, и кад у |
е, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са д |
гледа га Велимир оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, |
ом.</p> <p>Игуман опет поћута значајно, стави му још два питања, на која Максим одмах и наопачк |
монаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота ок |
ело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео жив |
аволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док је он постао |
адији својим »подвижничким« животом, па стављајући ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твој |
и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</ |
аном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</ |
ао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, лебдети над својим драгоценим »т |
<p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, о делима Не |
, па ипак кријући главу за њихова леђа, стаде Велимир.{S} Љубомир се само приближаваше отворени |
>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он нек |
манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати калуђерима и ђацима редовна предавања из Л |
ију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи » |
огнуте главе, гледајући само пред ноге, стаде с краја до својих другова.{S} Прекрети се побожно |
уман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — д |
близу иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га |
ад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.</p> < |
од њега, и, очекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај |
>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И жао ми, због |
но калуђерски, како се већ и сам надао, стаде освртати за ђаком и спремати за полазак, јавише м |
трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега, очекујући заповест.</p> <p>— Да се кал |
се отрже од овог дремања, отвори књигу, стаде најпре разгледати редове и речи како иду, па се п |
редузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малиша |
рећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати некога по кујни (а била је сам |
>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хлада |
— Опростите... високопреподобни оче!... стаде муцати као у грозници.{S} Никад..</p> <pb n="107" |
мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гласом, од кога |
зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта |
стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуд |
смена као у неку светињу.<pb n="126" /> Стаде превртати листове, да види колики је животопис... |
нда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пи |
езивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши |
је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти |
на које се беше наслонио.{S} Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки |
се бојажљиво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих го |
ао да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји |
ист...{S} Најцрњим, најужаснијим бојама стаде цртати сувремене монахе и манастире, осветљујући |
т се отворише она иста врата, и на њима стаде блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупим пог |
део да наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему.. |
бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У т |
ста у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморн |
га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му д |
кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па стаде разливати калуђерима ракију из другог стаклета.</ |
еде на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину |
ишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, са |
а покуша добити комад проје.{S} Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко |
на друга места.</p> <p>Али Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не б |
ђери се значајно погледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу |
акога, ко га случајно погледа.{S} После стаде својим суседима нешто живо објашњавати или докази |
заигра, запишта, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.</p> |
е однесе бедро, и он остави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице прест |
жише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајно погледа.{S} По |
> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад |
остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек изненадио би свакога, |
над пјесмама, вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... муд |
у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није |
и ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и се |
, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна ж |
ири на <pb n="162" /> средини ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано при |
д куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{ |
редбу игуманову, отпучи се од прозора и стаде скакати по кухињи, смејући се радосно и лупајући |
Леко!...</p> <p>Леонтије отвори врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи с |
те кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто |
ор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како се црне нек |
а су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичи |
аш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек |
накрижаног крупно, дувана, запали је и стаде гледати кроз облак дима, који се према самом проз |
одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о длан од ч |
, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш. |
<p>»То је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше |
="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље |
робуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кратког времен |
а неко поли врелом водом.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући некакву прет |
ње.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде за |
писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у буд |
.{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изло |
Господин вели«, прекиде га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па с |
из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сасвим јасан, отворен и присебан |
<p>Кад Љубомир пољуби руку игуманову и стаде према њему смерно, овај га поче распитивати : ко |
а.{S} При првим редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лиц |
Љубомирову, архимандрит наслони књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу |
се млада спусти, дохвати његову ногу и стаде је пажљиво, својом меком и врелом руком (то је ос |
ха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му ч |
, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може |
пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокр |
је он причао?</p> <p>Младић се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о |
сто, приђе к малом престочићу, клекну и стаде јецати горко...{S} На поновљен позив Велимиров, д |
у, па онда он <pb n="5" /> леже на њу и стаде је давити.{S} Девојче је очајно млатало ногама, н |
кла.{S} Предахну, погледа по дворишту и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на ов |
чаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и зап |
устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати на кућу. — Нана сад кроји кошуље, неће |
! опет се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарисеји до |
роведено у Богословији...{S} Доиста, он стаде распитивати о свему, о многим ситницама интернатс |
p>Љубомиру се одједном отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још неја |
p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... сећајући се својих најми |
!« као да говораше његово лице...{S} Он стаде <pb n="123" /> запиткивати како иде са певањем.{S |
некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу...</p> <p>Љубоми |
ђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а л |
оји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бр |
о калуђерима занесе, отвори му очи и он стаде гледати на своју одлуку о животу свесно, разумљив |
ји са <pb n="150" /> његовом душом и он стаде осећати некако друкчије... није као до сад.</p> < |
е бега!...{S} Ето зла!«...</p> <p>Дечко стаде плашљиво прелазити преко сена, које га одаваше св |
први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа виш |
<pb n="50" /> <p>Од ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <title>Свето Писмо</title>, |
се изређаше сва ова оглашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, |
еља, Љубомир оде право Светозару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њен |
осле пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре намештати.{S} Калуђери побацаше ц |
збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве |
њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> <p>Стаде грцати свет.{S} Појурила сва околина, као на ваша |
исли, једна за другом, све брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> |
у и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити јела, лица им добила немоћан, преплаш |
ђери, кидисаше око њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, |
Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и отресати руком ситне прашке д |
S} На први звук звона поустајаше момци, стадоше се облачити са журбом, и како се који спреми, < |
, и опет, онако исто одмерено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...</p> <milestone unit= |
е учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати некаква неразумљива имена, и речи; он |
новом за себе, грозничавом журбом...{S} Стадоше ницати просечени равни путови кроз бескрајну ма |
гову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.< |
из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула. |
/> <p>— Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и оп |
о школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фрк |
ростором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S |
увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, није вајде... |
да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер |
пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови |
е порезу, дугове, ситнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове к |
е обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне боле...{S} Разлеже се |
етрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви догађаји од његова бегст |
силијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ослушкивати.{S} |
попечатише му касу, дневнике, рачуне и стадоше зивкати и саслушавати једног по једног човека и |
етком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посматрати и слушати како |
кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, са завишћу, |
уката.{S} Уништени филоксером виногради стадоше се прекопавати и засађивати дивљом лозом за кал |
е одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</p> <p>Гост објасни потребу, к |
воно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, по правилу, учин |
добрих гутљаја лице му се разведри, очи стадоше гледати смишљеније, а мисли, једна за другом, с |
е весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она беше |
p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери.</p> <p>Бож |
ожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће |
мишљао све нешто особито, неку нарочиту стазу, којом нико није пролазио.{S} А оно испало <pb n= |
андритовој, предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S |
кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари |
ла — молчаније, послушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ову своју да |
.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако интимну заба |
ожимо.{S} На Љубомира пазите отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиваном писму. </p> <p> |
, некако онако...{S} А како јој је лепо стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперва |
ако изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у |
сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема сањивост...</p> <p> |
у, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb n="45" /> на вечерњи, најрадије је претурао |
девојка ђаволасто: лепше је нама ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за |
се неколико пута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, |
рена и окађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов |
тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси оставља |
ном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св |
кћи једног осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, заклоњена гус |
певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша |
аестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобном, да се као »< |
, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанст |
кастом, ишараном купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово |
<p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном |
Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој оми |
живи, окретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на д |
а...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукам |
преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одоздо слабо одјекну неразговетно ви |
ва на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без ду |
ри га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира наложила велику ватру, па се изребрила према |
!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који лагано иђаху за архим |
ве горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а |
е разливати калуђерима ракију из другог стаклета.</p> <p>Врата се лагано отворише и кроз њих се |
и у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из салом |
p>После неколико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре капљице.</p> <p>Игу |
чно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати ст |
ла.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p> |
кво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа, како Велимир пружи велик |
-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима, Љубомир га лагано повуче за мантију и |
ајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласк |
бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај о |
ам пречи, приђе весељак полици, дохвати стакло па наже.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо та |
чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n="106" /> наточити воде и донети га онако |
у толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пије...{S} |
ју, добацује му Арсеније, гладећи руком стакло с вином.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетк |
погледом.</p> <p>— Подај му, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пре |
гледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и наже.{S |
акад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А баш ову ј |
викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што ч |
нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета |
<p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! |
могу, куне се он, одбијајући пружено му стакло; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p |
сеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти им |
ве и Бога и све, али смерни инок остаје сталан, као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију |
ао лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— Збогом! зб |
, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стале излазити пред очи разне саблажњиве слике, које је |
.{S} Иде, врши посао, враћа се, а једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузе |
> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео маштају |
ма којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад год му је она пред очима...</p> <p>Сад се |
још многим саблазнима, али дете остаје стално »трудами и воздержанијем умершчвљаја тјело своје |
служени »чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је свака |
досадање случајеве у животу имала једну сталну подлогу — навику...{S} Све се радило онако, како |
; ко вели:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, з |
шао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим |
уће...{S} Нићифору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какв |
ах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погу |
} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} И онда, ка |
трасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарца, а он сад сас |
огија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по кров |
ђе кроз мене, па се опет врати натраг и стане играти далеко, као неки велики, велики коњ...{S} |
свим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> |
оче живље мислити...{S} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре |
S} Дела ми баш испричај.</p> <p>Љубомир стане причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} |
ри, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити... понавља Мира глас |
...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... да станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... |
поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успавао се!.. |
седа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкал |
о је било, код овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше мн |
друкчије... па се размиле по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од ја |
ом путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, по |
, — погури се и сагне главу, а мисли се стану колутати и ређати, све једна за другом, све брже |
и, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или ку |
а пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једно |
не у манастиру, док се не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро год |
довијао се и обртао од сваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, |
, који су све више подизали материјално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен на |
, отац му опширно описује своје жалосно стање и наређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду |
ретку...{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што |
бомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{ |
ако</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо...{S} |
има, а ногама не може више да мрдне.{S} Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела крав |
лози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњ |
S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало поразговарамо.{S} Па |
изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито.. |
а се суха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати кр |
коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из ко |
а ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељица...{S} Ах, калуђе |
огледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца...</p> <pb n="254" /> <p>— Писали смо ти.. |
асто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела... све п |
рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако забленута |
да се добро напијете, па онако... после стара вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је и |
едати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се |
е душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забав |
атра архимандрита као правог дужника, и стара се савесно да наплати свој дуг.{S} А нови архиман |
обори главу...</p> <p>Дође на виђење и стара другарица с Маљена, водећи синчића за руку.{S} Гл |
зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ће |
е?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девојка ђаволасто |
ко би пуна срца, нуди госте ђаконијама, старајући се збиљски, да сваки оде из ове куће задовоља |
амо весело и блажено осврташе око себе, старајући се да самим очима покаже друговима колико су |
устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази прек |
у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, која се показа на лицу |
год би га игуман испод очију погледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »препод |
, севнула би радосна варница, али се он старао да сакрије своје осећање од свакога, па и од Вел |
опазе, саопшти да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није |
/p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиро |
али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је |
отац Сава искрено га дочека.{S} Омекшао старац, постао благ и приступачан као дете.{S} Леонтије |
>— Знаш ли Амфилохија... држи ли се још старац?</p> <p>— Здрав је.{S} Предаје Свето Писмо.</p> |
е, од куд ово!...{S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«... ч |
јој, неки прост и добар, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, кач |
ежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си |
а и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они... |
широко савијене рогозине, вири половина старе масне камилавке, а на другом крају висе нове цоку |
ле <pb n="28" /> конце фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав. |
онтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја |
и издубени престо, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за целивањ |
ење у народу, те најдрагоценије особине старе српске куће, убијају побожност у народу, служе ка |
непрекидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му |
, ољуштених зидова црквених на полусухе старе воћке око амбара, који се добро накривио у страну |
свега био најмилији, најзаноснији дочек старе, давно невиђене околине, висока Маљена и цела, св |
само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испод крајњих рудничких |
рхимандрит, његов најбољи школски друг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао |
још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки корак својих потчињених, ко |
чина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с једне нове тековине н |
дује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Свејо већ косач, сестара нема, разудал |
о једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и спле |
најподеснији за самовласне манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све пос |
тац Сава, као и све ондашње манастирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао п |
/p> <p>— А јест, сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а |
настире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдује, по новој на |
н, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђере по манастирима, и долази до закључ |
длучно:</p> <p>— Кажем... тако наређују старешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, и опет, онако |
8" /> чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенора |
не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, него замоли архимандрита за дозволу, да и |
какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими старешинство, Велимир му напомену, да кућа не може бити |
во најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.</p> <p>Обишавши неколико већих ма |
ме учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би |
нија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник сињи! |
p>Пре две године Максим је постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толик |
из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним великим прс |
!... одговори монах, гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} |
ега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сет |
брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу |
укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом руком, упис |
ложи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, једини остатак <pb n="56" /> прошлих |
ена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се на њој могло опазити, |
слаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је стари и |
а распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оцене |
, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и |
ету дужност; одоше и професори, одоше и старији ђаци, и Светозар оде са некаквом »легијом«, оде |
<p>— Море... какав пост! узвикује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све ве |
као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди. |
то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?... |
в час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније |
, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и |
иво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше исписано задовољство шт |
алуђерењу — безусловна послушност према старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, |
куће</hi>, био је подједнако драгоцен и старијима и млађима, и сваки се од њих патио, да се тај |
S} И калуђер нестрпљиво изређа неколико старијих, зрелих људи, које је знао...{S} И сви помрли, |
ром вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући у подруму истом кантом, онако ђ |
ијаша са буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се од |
опадија кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним великим чарапама, добивени |
!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш све... и ако сам |
настир шта ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, право...</p> </div> <div type="chapt |
двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, |
ео?</p> <p>Љубомир обори главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако.. |
је и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p> <pb n="259" / |
се понегде сниским, кривудавим чаталима старих, поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђ |
вених књига, разгледати урамљене ликове старих манастирских архимандрита, важнијих владика и др |
ова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих и младих, и она искрена радост њихова, што им се |
је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубок |
није лак.{S} Молитву над једном слабом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао |
p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, подстиче миса |
унац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у дале |
ена чатрљица...{S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, |
о.{S} Манастир је полагао право на неко старо запуштено воденичиште, на једном сеоском потоку, |
историјом обележеним путем, одживљавало старо добро време и уклањало се испред новог, створеног |
од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у п |
ју спржену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; детелиниште зарасло аптовином, |
краја села.</p> <p>Ко није запамтио оно старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким паро |
у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско вино...</p> <pb n="172" /> <p>Изређан |
м животу своде на какво ретко, необично старо вино; којима управо, чим се помене манастир, одма |
и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа сме |
они, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивови |
<p>Воденично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полагао право на неко |
помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија изнесе |
године прођоше, а он не виде више свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни св |
уга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старог, на који је он добро навикнуо, света, а ниче нов |
таће сасвим други свет!...{S} И људи из старог времена одлазе, и свега, свега нестаје...</p> <p |
тати у побожности и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p |
ра, некаква чудна, високоучена историја старозаветног текста, са сипањем необичних имена католи |
игуманов (имају их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« без пензије (бави се стално ск |
слом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За архимандритом пошли, као навикнуте |
ом браству, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању |
не кише...</p> <p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а |
њство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до |
же се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стару антерију, добацује му Арсеније, гладећи руком ста |
неколиких година, разјурио из манастира стару братију и остао са својом духовном децом, новим м |
p> <p>Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, што су др |
подне, гости још седе на доксату, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S |
чарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе |
отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумад |
ок, море... промуца он гледећи, како се старчеве очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} |
та она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледом.{S |
ио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела <pb n="4" /> врата.{S} Сад, кад |
околног земљишта, где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После десетину година изу |
ећој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива пр |
реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек |
општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре |
...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пред очима, а ногама не |
ад се није могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, и онда почети |
ава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао прав |
ући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобођен новом м |
бичај, као и многи људи, заволети какву ствар, животињу, посао, и сав се предати забави или пос |
а, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се крене на пут, или мож’да, уз |
ли отац Сава даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се нам |
ки Србин навикао гледати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са жив |
у је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузима живот, даје здравље и срећу...{S} Пред |
ноћу, кад намакне жути капут на главу, ствара слику Соломуном опеване лепотице и после испреда |
римамљива, весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом.. |
S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји |
ио мало на претерану побожност, која му ствара неприлике.{S} Он је знао, да владика живи и дише |
нове, које је годинама, један по један, стварао и слагао на саму душу своју, лебдећи над њима, |
разне саблажњиве слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда |
во ћутање напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао јако, п |
е утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобође |
.. на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мисли |
ем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што |
одмах, јер не беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци пог |
некакво »извјешченије« и још неке друге ствари, на које он не сврну пажњу.{S} Нађе прво житије: |
лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> |
јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни год |
за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније не једе ни |
му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} |
А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска историја... то га занима веома, |
га прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубом |
а тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248 |
научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Сам |
животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прили |
астиру, о калуђерству, о многим веселим стварима...</p> <p>Гле, како се овде бурно живи, и како |
то је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, |
та ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манастирских ливада и |
о не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, |
у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љ |
/> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А сл |
после сам осетио да сам за нешто друго створен...{S} Сад, или да лажем Бога, или да послушам и |
Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи д |
добро време и уклањало се испред новог, створеног разним условима, већ дозрелог за живот, време |
бацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и за |
ас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења света, својим оштрим крилима парао вечну, црну |
лас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Рад |
ну лепих, животописа, и већ је по њима створио себи, не још сасвим јасан, али ипак одређен пра |
S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плоди |
} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако м |
очувала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажи |
х.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шла |
’!...{S} Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ |
је се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> |
ам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки |
и на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте ви Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам |
и Љубомир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љ |
олизи!{S} Манастирски лонцолизи!... сви сте једнаки!...</p> <p>Начини се галама, гужва, врева.. |
</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући поводнике за јасл |
треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: |
те моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми једнаки.{S} Ако смо и сиротиња, можемо живети... |
еби помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Ле |
и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела младића, који је месецима или |
чију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професо |
ј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> |
години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ |
ама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе зат |
зме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Ч |
...{S} Онда није ништа марио кад га оне стегну својим ручицама, а сад, гле: само га дохвати прс |
, прљавих и окречених, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и |
атворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном добише н |
опија... и све ближе прилази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из |
ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му г |
о има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, који се стараше да се |
а и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага почиње слабити...{S} Бркај |
, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип. |
сниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по |
многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} Само за прво време, док ме не приме у школ |
мири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућности да се наста |
шти узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челич |
4" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као кад се неко узалудно |
азговору о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише |
ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочи |
разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећ |
но шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за н |
ир је обично остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео |
а преплашено, а Велимир скочи и зађе за стену.</p> <p>— А-а!... отеже он радосним гласом, као д |
и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер |
го вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предаје богословску нау |
.. одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући веш |
Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, старији од првога |
уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирски по |
p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше још петорицу |
аво на земљу, немајући кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљ |
испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погледа чудновато, готово прекорно, јасну и |
ћи.</p> <p>Љубомир застаде на последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је |
и другом облику...{S} Гле, зар оно кућа Степовића!{S} Некад му је изгледала као двор, а сад так |
од света, али се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве |
одобио...{S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, смејући се са њима, |
ло казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место н |
Докторе!... двојицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише забрину |
е обично гледају странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто г |
менио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему је само малко необично због ових В |
> <p>— Роде... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, који са самим владиком пу |
и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе |
одговори досадном госту:</p> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаси |
.. <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се доб |
га опет запита:</p> <p>— Или се мож’да стидиш, па не смеш да причаш како је било!...</p> <p>Љу |
снама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже прип |
ослу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и оно живо брисање и намештање добро |
ну пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ојађена сам |
Леонтије оштро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, п |
> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени родитељи; благосиљају и глед |
дљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако... промуца стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш |
е како си се претурала? запита Леонтије стидљиво и обори очи.</p> <pb n="256" /> <p>— Тсс... де |
живи.{S} А он, онако исто, као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у т |
но.</p> <p>— Нека... повлачи се девојче стидљиво.{S} И ово је доста.{S} Сад знамо да сам ја јач |
p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.</p> |
ри главу и, онако старински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако... промуца стидљиво.</p |
че им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом <pb n="117" /> на лицу, који вели |
са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање подмлатка...{S} И злобна з |
а...</p> <p>И потом отац намесник, мало стидљиво, оборена носа, објављује да је довео из Београ |
оворише неколико гласова.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким сме |
, која се јави случајно истог дана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестого |
сенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Василијан га дочека весело:</p> <p>— Г |
бегства... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се к |
но, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирн |
рзо детињство, младост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види н |
дају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу.{S} Али њега |
уснице прстима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чаш |
неколико првих листова и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну ру |
уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ре |
бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није ви |
како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало«... мисли дечко |
.. кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гом |
..</p> <p>Свећа, усправно прилепљена за сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску |
ебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мисл |
оде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никола са стакл |
и постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколико кривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, |
Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу |
ка рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... |
лиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно стакло |
асвим, а Љубомир доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богослов |
а уречено место...</p> <p>— Место... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би оста |
вио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се |
очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу р |
отареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Ле |
.. игуман је љут.</p> <p>— Зашто?...{S} Стој! викну жена радознало.</p> <pb n="114" /> <p>Љубом |
онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како с |
ри некаквим замрзнутим гласом:</p> <p>— Стоја неће више да нас пере... ђеца иду као...</p> <p>И |
аси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, као човек, који очекује п |
им напрегнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у при |
. скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу св |
на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, н |
омир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву |
ку...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, она ђаволаста Милка, |
селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамара |
тљен.{S} Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, окренут |
да се није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима к |
ришту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на доксату, гледа, радознало и реко бих смешка се |
вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља |
детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном п |
ве оно исто!...{S} Само међу калуђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис |
ако је год окренеш, десно или лево, она стоји подједнако...{S} Празна је душа, мој брате, празн |
оја се јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа о |
а у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходн |
би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким посло |
ежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као |
мах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопит |
е знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке дуванск |
тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразл |
латна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> |
ањају на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зн |
<p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише |
зе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи ра |
е се на крајевима, и он осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, ка |
ромуца Љубомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежа |
није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена |
, око кога се окупила гладна и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може д |
реду, гомилица сена, окупила се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из о |
врснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште |
а зашто неће.{S} И сад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још р |
уж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> <p>— Ух, бр |
е, и не сећају се јадне, гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, п |
и нећете ни пара, ни имања, ни кућа, ни стоке, ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете д |
ико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S} Да је сам |
где би помељари могли стати с колима и стоком...{S} После десетину година изузето је за исту с |
ларске вештине...{S} Зашаренише се међу стоком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жу |
механџија га погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него з |
како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још |
ачки прут, замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и с |
тане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не се |
о Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој да |
ко нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је |
ркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у |
не...{S} Него му саветова, да преда сву стоку и поље Јованчином мужу под најам, а Јованка да пр |
ази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља глад |
кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака |
скомолао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, пр |
м.{S} Он скочи и стаде се извлачити иза стола, изговарајући некакву претњу, псовку...{S} Гости |
ека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: стакло! а то |
е... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећан пут! срећан пут!... виче игуман |
и, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђер, са великом ш |
кну онај професор »травуљар«, дижући од стола занесену главу.</p> <p>— Видите... поче увредљиви |
еобично смирен изглед; од прозорчета до стола само снују и севају један поред другог.{S} Обед ј |
— Живео!... загрмеше сложни гласови око стола.</p> <p>— Живео!... одјекнуше гласови испод липе. |
еше висок, крупан, развијен и силан као столетни грм; глас му наликоваше пролетњој грмљавини.</ |
брће, игра...{S} И осећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега но |
липов сто и неколико кривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.< |
је до сад, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши глав |
уђера и ђака на раније спремљене високе столице, са јастуцима за седење, моле их да причекају, |
...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> |
а, гужва, врева...{S} Сви поскакаше иза столова.{S} Братија монаси, сматрајући последњи узвик к |
да ово није само сан?...{S} Обилазе око столова, згледају се и смешкају... док отац Арсеније не |
p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладов |
имандритова подолазила; сви поседали за столове, пију и гледају немарно око себе.{S} Само се на |
.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, кухиње раскошне, |
допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом судова, препуних јелом и <pb n="22 |
ма као мед, онда и њихова и сва лица за столом, добише веселији изглед.</p> <p>— Ох, мајка му п |
н мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, нек |
и му господин, смејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !...{S} Него гледа |
елики осветљен круг, који се преврће по столу, па онда игра... игра... игра...</p> <p>Леонтије |
гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и в |
мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли стомак, бар не може ништа јести, а ово... мастан камен |
све више гњави песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други с |
подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари.{S} Погледа око себе задо |
смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... онако... завије, а <pb n="138" /> није да је |
немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <p |
Јест.{S} Знаш ли, он се не лечи само од стомака.{S} Он слуша све бабе, и све будале и свакога.. |
} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање |
стинито, вечно и непроменљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као ј |
> <p>— Да се стидим !...{S} Ишао сам за стопама Господа нашег, Спаситеља и његових великих угод |
гласом проговори:</p> <p>— Ишао сам за стопама Антонија Великог, Макарија Египатског и дру...< |
жну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? нас |
рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој з |
руговима, он прозбори:</p> <p>— Идем по стопама Господњим.{S} И Он је карао грешнике...</p> <p> |
, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} |
члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састављена комисија, |
а у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио се та |
потом и грешном пожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су заврш |
ковима, док сунце сија...{S} После које стотине година, од неограниченог права над селима, мана |
неприступачних дубодолина стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави |
ем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде |
ни место за јаз ни за воденицу.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{ |
н?...{S} Ко зна?!...{S} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Васили |
зом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче свој стари жути капут, је |
г манастира, па другу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па подизати |
{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти |
вно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубом |
ко је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се морају заклати бар два брава, |
е, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и |
кетски живот и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву пусти |
} Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, и |
некој кући, значајно стрељање очима, од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велимиров |
ану.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу |
е прославља Свети Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, |
са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> <p>П |
тира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} Ко сме сад из |
ну моје лепе Груже, како се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме н |
рских житеља с једне, и игумана с друге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научи |
ена крава—музара даје користи и с друге стране.{S} Пре десетак година, <pb n="141" /> после јед |
исто онако као око Саве...{S} И с једне стране вири масна камилавка, а с друге висе нове, глатк |
ачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња вид |
ичанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многоб |
е загледао у чиновника, који, на другој страни ходника, претрчаваше од једних врата другима, же |
се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување свиња, једно поред другог |
д пјесмама</title>«.{S} Одмах на другој страни наиђе на некакве речи, које му се учинише незгод |
а теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео |
лија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако б |
и се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без икакв |
а оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а он |
где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дошло |
а како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну |
се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb n="115" /> обојица |
сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њих, |
им, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, та |
<p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај |
а је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави л |
али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игум |
ке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубомир, |
обом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који |
иш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу |
Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на предмете, који су |
а радио...{S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови др |
ега се неки пут омакло, па оде на другу страну...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана |
орења, али још од капије обрте на другу страну.{S} Василијана је вукло срце на две стране: хтео |
ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђа |
бе и посади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пи |
амерник, још пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, а |
рији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И момци весели; нико |
није окусио.{S} Иронично погледа на ону страну, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, ве |
аксима.</p> <p>Игуман мрдну оком на ону страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{ |
, вели Арсеније, нагибајући се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p> |
ћифор.</p> <p>— Знаш-.. овај напада све странце, макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе н |
га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници.{S} Стид га да се врати, а девојче т |
араму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{S} Друга... трећа...{S} А |
кло; колико ли је нових осећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и |
немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти |
ло зна за Бога...{S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И |
ањег дана.{S} Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, д |
авала га свјетлост!«...</p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако про |
своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном |
/p> <p>— Како, Љубо?</p> <p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много |
им, сасвим други!...</p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се са |
лим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="62" /> бојао онда, кад нисам |
се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се |
чинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се си |
на њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је помислити, да она неће сама бити ту |
... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, |
азне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућности, па обично, тупо чо |
е њихова лица добише разне изразе: прво страх од смрти, потом страх од неизвесне скоре будућнос |
сећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се |
<p>— Мислити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја |
ко ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на так |
..{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто т |
дна помена свога имена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли |
не, уплаши <pb n="147" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би |
елимир се још више опусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он о |
верено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју |
то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати |
к, промуца Љубомир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> |
и се довршило зло, једног пролећа удари страховит поводањ, засу све манастирске воденице, а пос |
азије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу величанствено |
читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, шт |
S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само због новаца, о |
ем, или очајно рикање рањена звера, или страховито гуђење развитлана оркана?!...</p> <p>Понови |
и и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!...{S} |
е први пут видео, прошапта Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди, б |
S} С каквим побожним осећањем, с каквим страхом од важности светога акта приступа нови јеромона |
ветитељ?...</p> <p>Са великим, побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрт |
њига!...</p> <p>Са великом побожношћу и страхопоштовањем младић намести црвену, масну вунену за |
агловито појутарје разлеже се громовит, страхотан, нечовечји зверски урлик...{S} Далека брда од |
ожности...{S} Говор беше тако изненадно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви мон |
.. трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, као што учини |
му одједном кроз главу, и он поими сву страхоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!...{S} |
ницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> тренута |
ко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ |
.</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у |
премљена и намештена; насмеја се његову страху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко |
просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на |
завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад м |
ш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти, па иде на т |
отона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се подадох власти његовој!</p> |
пандурска рука и зауставити.{S} Погледа страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује к |
пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламена, што му душ |
и се овако усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми. |
још игра она нејасна светлост, мори га страшна жеђ, заноси га глава и обара га дрем...{S} Он п |
ниско шипражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгрешнија места на свету!...{S} Даље... јер |
</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девојке као о |
а онај господин на ручку!...{S} А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике испосник |
ира ил’ Милка“.</p> <p>После долазе они страшни надчовечни напори, муке и болести телесне, у ко |
омира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније не једе ништа до |
а ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, која обеђује Макар |
иште у кућама, где има женских, изгледа страшније од многих мука.{S} Али мора се.{S} И он зна г |
било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема |
аке дуванског дима и гледајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« |
ању...</p> <p>А овде је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p> |
а дроту, поскакаше и, псујући и претећи страшно, одјурише из манастира.</p> <p>Овај поступак ду |
и ова девојчица, сами, да га она некако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опа |
и, како је овде све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора |
р сакри очи рукама...{S} Би му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и |
погледа свију људи, да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он |
од другова.{S} Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево свакоме |
дић не мрзи, али је се боји, као нечега страшног и опаког, као да она носи собом смрт и проклес |
ао...{S} Он сагледа само крајичак онога страшнога, и опет се из младих груди отме и разлегне зв |
ке манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за своје грешне душ |
и крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стране какве угарене удовице, и оно |
о, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите... високопреподобни оче!.. |
запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве. |
тричном топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неких нових осећања и збуњено гледа |
око себе.{S} Ослушну како река жубори, стресе се од капљица које му падају за врат и погледа м |
ше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе... наже се к њој, осети њен дах |
гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додира, који изазва у његов |
о неба прелети једна падалица.{S} Он се стресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> |
рсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта н |
234" /> <p>Леонтије се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањи |
ице...</p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви и |
помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p>Глас се одоздо понови.</p> <p>— |
де у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем иза ц |
махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, |
ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p |
55" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили једно, сви имају неку невољицу. |
свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, |
и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци, ка |
/p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину се, знаш сам.. |
мо да ме не истера сад, док не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако... |
његова другарица, Мирослава...{S} А по стричевој <pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак |
.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих оставио Маљена.{S} А сад је др |
ко је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никол |
де госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрачан ма |
и голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кро |
сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита |
није могао прочитати, док су она друга строга правила — молчаније, послушаније и тако даље ста |
снама бониковим.{S} Љубомир, погледавши строго игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавш |
послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...</p> <p>— Шта си ти то на |
пионири хришћанског аскетизма, предаде строгом и тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није и |
лски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: старешина је пазио на сваки к |
усамљених, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном добише непрегледну |
хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакво чуд |
, викну један грађанин, који не имађаше стрпљења сачекати крај игуманова разговора, — после, ка |
еше <pb n="185" /> још дорастао великим стрпљивим иноцима, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти |
полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, рибање, сновање вредних жена — доч |
ли уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве кости, слушајући причање Васи |
е гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас: |
не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} Новац се гртао велики |
подскочи од земље, као да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као |
а, који изазва у његовим нервима читаву струју некакве нове, непознате му до сад топлине или зи |
омне куће, јер момци имају сваки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно |
у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана изређаше јо |
p>Никифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како се ц |
ман седи на доксату, заклоњен за дрвени стуб, и посматра како излази причешћен народ из храма.{ |
еницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља з |
n="3" /> га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...</p> <p>» |
еку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по |
сти; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шум |
ко плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне |
тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим пол |
p> <p>Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобан |
а посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад |
ни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</p> <p>А он је м |
е тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли б |
> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у д |
ао да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну |
е се прену и одмах се стресе од јутрење студи, која га обузе свега...{S} Сањиво погледа око себ |
аха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ћ |
необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чист |
зирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му |
ема обожаваној девојци, како грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на кој |
иљак, креће се на пут.{S} За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним |
зе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична и |
ут закле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, |
е, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађај з |
по дворишту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла гл |
> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она |
о њих калуђери и сељани.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} |
жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не |
налази га!?...{S} Да ли <pb n="219" /> су Антоније и Пахомије заиста постојали, или је то обич |
ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па |
а и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А т |
Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из педа |
и му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бо |
вој.{S} Он је изгледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну |
же довољно да се начуди: онај исти кога су пре неколико недеља извукли полумртва из испоснице, |
ерајући око себе плашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао |
зад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако нем |
чну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћ |
ћајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких |
, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га |
одно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су стариј |
његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све болести овога света, и он се сам чуди |
и Вида измакоше, само одједном виде да су њих двоје, он и ова девојчица, сами, да га она некак |
а, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налази |
По лицима »обичних гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од |
акви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаш |
су сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке зада |
Каза јој само да је растерао госте и да су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена об |
он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени |
обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђери, ђаци и момци, потом |
кова, али погледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p> |
го мекше и присебније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... |
ом затуреном парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рук |
го људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега ј |
ећњаци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дуг |
то је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особине светитеља, о којима је слушао н |
узвикују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чи |
убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпадала, |
на стадоше вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манас |
196" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске затво |
ивота не могу да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомир |
иких дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти |
познатим му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, руком самог великог владике.</p> |
идно у искреним другарским односима, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном тихо |
ало се што више спремило због госта, па су и монаси поседали са игуманом.{S} По лицима »обичних |
разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искреним другарским односима, па |
кућа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућа |
куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После |
наше велике манастире, и свуда, где год су млађи људи старешине, нашао је да се друкчије газдуј |
јући завршетак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...</p> <p>Леонтија изнен |
и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и |
на, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’нако... опет ради новаца...{S} Све је |
азумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, |
а нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви од нас старији, и сваког мораш послушати, што го |
> <p>Срећно прођоше Бошковића куће, где су жене језичне и бестидне.{S} Леонтије иђаше као преко |
више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома |
е сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно разговарати.{S} Игуман неће никога |
сврте збуњено... »Какве ножнице?... где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на |
/p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под б |
ђи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће? |
ом ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— Капетан !. |
е не знам како сам окренут: не знам где су врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, он |
S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... |
старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, и она |
обично због ових Васиних напомена, које су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, о |
p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад. |
, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и с |
астеле српске, о намерама њиховим, које су имали пред очима, подижући многобројне манастире:{S} |
речи Господинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за не |
И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су праз |
пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомиле народа пратиле Антонија Великог...{S} А он је |
ња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он |
кости и златном кићанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, као |
у, гледајући радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито међу жен |
јући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако б |
вино...</p> <pb n="172" /> <p>Изређане су давно све здравице, званичне и незваничне, пријатељс |
.</p> <p>Вратнице манастирске затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осв |
иви, слободније и слађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је ова |
се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљиву |
и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што с |
чи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њи |
сви имају неку невољицу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само. |
а се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о |
диван овај Арсеније!...{S} И сви... сви су ми као браћа!{S} Ето живота!«...</p> <p>Вино се пени |
во« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим |
иказа Љубомира гостима око себе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и в |
за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, |
, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, |
та јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} |
, којима манастир располаже.</p> <p>Сви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и одн |
ам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ |
Али није!{S} Кушање се даје онима, који су Богу веома омиљели.{S} А ово је ’нако, нека казна«.. |
, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у ј |
Гост погледа зачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о |
е, крстише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се д |
>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су све више подизали материјално стање манастира, и вра |
м пожудом...{S} Има их на стотине, који су следовали за Антонијем, и сви су завршили живот чист |
зговор полако прелази на предмете, који су ближи овим младим срцима...</p> <p>Љубомир види да с |
ма.{S} Љубомира зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи п |
} Тамо служе парохиски свештеници, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже у дру |
на сваки корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати она |
новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калуђер, својом р |
ијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика |
врдо решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли — сл |
у, па сам почисти собу.</p> <p>— А каки су ви калуђери? запита Љубомир.</p> <p>— Видео си, брат |
време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене калуђерске собе.</p> <p>— Да м |
, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и Макарије?...{S} Зацело |
зео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена другарск |
он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, кухиње |
ијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе |
, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... насм |
м, и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом |
пунила је најлепшим осећањима...{S} Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они |
ан, да се већ није бојао никога.{S} Али су потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад |
од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади намесник ослободи |
пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља о |
»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас...{S} То неког да |
совала »господиновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекар |
то занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко |
ајлепших и најзанимљивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није ч |
дени, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву зиду, а нико и не помисли д |
гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику од других две |
на би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, а |
ило и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му на врх главе, и он је стао мало боље размишљати о |
па пошто се готови већи ручак, позвани су и они обични манастирски гости, које игуман зове лон |
су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са н |
Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођаволе... |
што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви ови младићи!{S} Јер гле, зар не изгледа |
гостију« види се да су незадовољни: они су очекивали много бољу гозбу, а од оваког ручка само и |
пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим друкчији... дружевни су.{S} Кад ми им |
ање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су знали да игуман зна доста добро протумачити целу лит |
било ’нако... као нека игра...{S} И они су људи...{S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи |
" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S |
су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећ |
ће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копали...{S} Па зар да избег |
е испоручим, па нико не зна...{S} Добри су људи, овај... само лажу обојица, а Василијану ни дес |
о и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је |
х места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то јед |
пада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину |
да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци су препредени...</p> <p>Архимандрит плану и викну гласн |
нпурасту ситноглаву женицу, према којој су његове симпатије вазда биле сталне — кад год му је о |
њу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, |
правило никад није могао прочитати, док су она друга строга правила — молчаније, послушаније и |
ену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до кр |
прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помену огромне заслуге пото |
њао.{S} И отуд се врати разочаран. »Ово су, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Пле |
ао ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} |
о и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах нашао место, н |
и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај |
нише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи љутили на говорника, јер се пред њима пуше |
а доста опширно, наводећи примере, како су српски иноци ревносно и <pb n="176" /> с великим пре |
озару, па му стаде наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без с |
љи од ових наших.</p> <p>— Знам, а како су Пахомије, Макарије и други?{S} И они су створени као |
живети како би требало!...{S} Али како су толики испосници савладали, умртвили ово слабо, подл |
еме Василијан гласно прича игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамит |
ко збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта |
итав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсени |
да самим очима покаже друговима колико су му мили, јер не могаше још речи прозборити.</p> <p>— |
оворити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији људи, и сав народ...{ |
...{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се |
та сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети |
своју кућу, родбину, све...{S} Случајно су, вели, дознали где је, преко неког Светозаревог друг |
право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само настав |
hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, |
родушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он прич |
игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држал |
разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одборници, сељани... лармају и г |
ледајући Василија значајно.</p> <p>— То су, богме, послале господину архимандриту... знаш, неке |
/p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де јо |
као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је дале |
у, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти |
емена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир |
овљене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђери или игумани као и он, како се о |
у своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу и чи |
те сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за |
јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p |
очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, |
шим све његове заповести, живим као што су живели његови велики угодници...</p> <p>— Знам, знам |
није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ћ |
ога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може би |
..{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацело нису.{S} А ов |
не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они |
ли за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Вла |
адост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихова убога сел |
ази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, |
ојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога д |
"SRP19000_C16"> <head>XVI</head> <p>Већ су почеле оне дуготрајне, досадне јесење кише.{S} Дрвећ |
о језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне које лепо житије читати, не м |
шања сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, |
и гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, |
па би одмах повели разговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва |
неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слуша причање Николино, и само |
ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу живот |
да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи |
а и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, ов |
сети владичина савета: да не претерује сувише у својој ревности, па задовољно леже у вече на м |
али је сад, после неиспаване ноћи, био сувише нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, шт |
оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђа |
на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуч |
у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чис |
линули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, н |
црњим, најужаснијим бојама стаде цртати сувремене монахе и манастире, осветљујући грозне цртеже |
ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли на дуго време, а мн |
алогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парчет |
е сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђери се чисто пла |
у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n="207" /> гига се на дугачким ногама и в |
уњен у започету послу, утучен, прегажен судбином, заједно са свима својим сновима, иђаше несвес |
гово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, |
се угибају широки столови, под теретом судова, препуних јелом и <pb n="229" /> пићем.{S} Калуђ |
тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију |
ца, служи он госте, дижући или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{ |
оз прозорче се једнако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« разноврсна печења: прасећег, |
... он је гладан !... викну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз у |
и у дневнику манастирског расхода цифра судских, адвокатских и других трошкова за овај спор бил |
, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једн |
</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно, зрело живети, да за своју по |
ма, што теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакш |
кљусе није давало никакве наде — па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самос |
закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица |
еисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, |
.{S} Љубомир се заплака и кришом обриса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађ |
е очи заводњише, како из њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо о |
рце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, дуго... |
о брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још је |
често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир стоји погнут, |
одједном, као плаха летња киша, грунуше сузе младом грешнику, потекоше обилним млазом низ усија |
вега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу рад |
бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад |
толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огрешићу се о родитеље, али морам, да не бих т |
помисли Љубомир и напреже се да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерства, као Ве |
љице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— Али кад погледам низа се, |
ас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа |
д кога се и дечко прену.{S} Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у груди |
теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући |
се и гледају победнички, с неком гордом сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па сам |
игумана, који одједном почеше гладити и сукати брке.</p> <p>Не прођоше неколико минута после пр |
рице?{S} Мора да није имала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танк |
ти камилавка!{S} Права светогорска, од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно |
чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у м |
се разлеже Љубомиров глас...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајућ |
те тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним велик |
кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњери, девојкара, полегла са метлом и брише двориште, |
ва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног му |
крачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита |
као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да на |
онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, која с |
а нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се |
зрнима, а другом држи муштиклу, из које сукћу густи димови.</p> <p>Игуман је при путу; све је г |
а од прилога или од продатог мала; веће суме записивали су заједнички, сви калуђери.{S} Млади н |
...{S} Заузета послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} |
Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ов |
и друге пољоделске справе још се некако сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фруш |
S} Још једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што |
мир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута.</p> <p>— |
ше од једних врата другима, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се кре |
и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он причао?</p> |
а ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад до сада помислио јасно: идем у манасти |
новом погледу.{S} Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакр |
мро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони се |
оље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игуманово прећуткивање, и ма |
литвене речи најбољи одговор на данашњу сумњу и потврда његовој потоњој одлуци...{S} Зато их по |
друго све... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадоше самостани српски у новом времену!{S} |
и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од влажне јесени, туробнији од кишна облака, |
зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетн |
кодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих... |
те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи в |
се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у о |
дати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморној нејасној тами, на једном усправљеном пању, шки |
љајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S |
ра...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто бучје, |
на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! превија се дете и одједном заплака.</p> <p>Па |
ежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица...</p> <p>Игуман поћута задуго.{S} Пр |
} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он |
чне и незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спреме свећ |
сли дечко, па се завуче међу плашће.{S} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако |
ратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају |
ве оштрије...</p> <p>Дечко се прену.{S} Сунце одскочило високо, па прижегло право у његово лице |
заједно.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; пође весео за својим вођем, који нешто у себи мр |
..{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... помисли Љубо |
т...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... пре |
прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце, али сунца нема нигде, само се блиста цела околин |
S} Аха, сигурно капетана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мис |
лић.{S} Све се жуте пеге по врату докле сунце грије...{S} Аха, сигурно капетана никад не грије |
репеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закљу |
олута млечно сиваста магла, а кад опече сунце, зелене се ливаде, жуте се њиве зрела кукуруза и |
лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце весело одсјајкује и прелива се...{S} Он је ставио |
поноћи до зоре, али га је по неки пут и сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{ |
и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После које стотине година, од неограни |
ао у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају се ја |
еђима виси, непомичан и светао, мио као сунце, зелени Маљен...{S} Ах, кад загуди великан врхови |
, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, не марим, али кад |
чи.{S} Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспо, али по том, кад бо |
} Сјакте се оне одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} |
ише и мећаве мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у цело |
xml:id="SRP19000_C1"> <head>I</head> <p>Сунце је високо одскочило.{S} Давно је дигло росу са пи |
аздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо све |
што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме прође једаред нека велика дугачка направ |
ворење Божје зна зашто живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се нек |
ри се расплинуше, као восак на илинском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву не |
м, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињ |
како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га |
..{S} Антоније не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} |
и се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, к |
n="34" /> плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи маленим очима, |
азвијеним лисјем, према топлом, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на више, беласају се |
готово прекорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазевима по зеленим вр |
p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући га право у очи |
новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађима, које видесмо у |
ле школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.< |
себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш |
де наивно причати, како су добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добро |
а ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном главом прича о његовој госпођи: како је |
случајно погледа.{S} После стаде својим суседима нешто живо објашњавати или доказивати, па онда |
а вратима дочека збуњена дечка слушкиња суседина, девојчица, старија од Љубомира.{S} Одмах се н |
оје је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима |
разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој и њене слушкиње.</p> <p>— Пита она, знаш, одг |
а мало га збунило сећање на, ђаволасту суседину слушкињу, која га је доста пута частила, очеку |
есели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити |
о један посао има: одмамљује »млађе« из суседних кућа и намешта их на друга места.</p> <p>Али Љ |
ног Преображенског манастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба за сво |
о програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слу |
и печена.{S} Да је сам изнео ово вино, сутра би се сви на њега љутили.</p> <p>Оба протојереја |
заповест.</p> <p>— Да се калуђериш !... сутра! одсече игуман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, |
рунуше сузе на очи.</p> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ј |
у да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на |
друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не б |
А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> <p>— А-а-а!...{S} М-м...{S} Как |
Зар није Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих ре |
суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце |
нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И |
/p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир понови задани му |
рос пробао, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грм |
сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, привика спремном кочијашу:</p> <pb n=" |
имандрит се нешто разговори са Маром, и сутрадан, кад се остарели игуман, дочекан потпуно калуђ |
, као новопостављени намесник.{S} Одмах сутрадан изиђе пред њега весео Нићифор.</p> <p>— Сад на |
сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонтију порука од архимандрита, да обиђе |
р он је казао, да се не бринемо много о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића та |
т манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом стар |
Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, које је обрасло густом, дугачком, |
угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и наставише започету препирку.{S} Обојица бе |
; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтед |
ослободи се.</p> <p>Набацао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настад |
> <p>У неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаштином, стара домаћица, па с |
ујао и лагано гасио.{S} Љубомир дометну суха грања, и ако је ватру наложио једино с разлога: да |
ија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њ |
смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да |
сто, догорела и пламен лагано нагорева суху масну даску; почиње се развијати по соби дим, све |
на стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кро |
а Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А- |
.{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> зубе! одговара Максим, кријући дувањ |
опите... још се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па ве |
и се, већ неколико дана, глади, кваси и суши...</p> <pb n="181" /> <p>Отац Василијан имао је об |
сле неколико минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а ок |
о је живети самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, |
»подвижника« и првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерског живот |
зумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »пострига«, као јединог свог уточишта... |
гову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко |
ања, која су имали при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомировој глави настаде хаос: помеш |
астати после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема ник |
укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћу |
н, гледајући је као с неким снебивањем, т. ј. са погледом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја у |
дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} Новац се гртао великим кашикама.. |
сим је постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује |
налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— Их, роде, к |
блажњивије, нарочито за младиће... »он (т. ј. сатана) в ношчех в краснија жени преображашесја, |
рца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, сру |
епено сломише се, срушише се, а она се, та мисао, развијаше све више, док га не отрже од рођена |
идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с к |
свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија |
ивота онако правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети с |
азда, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву |
доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не ве |
земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи одговор на данашњу |
ити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од очајања.</p> <p>Јасеновац је брдск |
а, гледајући Љубомира влажним очима.{S} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, реци |
у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, с |
може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ич |
лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погн |
е то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, ниј |
слабо, подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад |
дао га је Бог!</p> <pb n="212" /> <p>— Та-а... отеже Арсеније, севајући очима задовољно; прихв |
е и заспа одмах.</p> <pb n="97" /> <p>— Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љ |
страну: тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао д |
S} А онај је опет... друкчији.</p> <p>— Та да!...{S} Друкчији, да како...{S} Али знаш... кад из |
Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе |
ца, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругање, истресање, рибање, сновање вредни |
служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До |
им и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{ |
д њега нешто ново.{S} И њега плаши сама та новина, која одједном мења све...{S} И, што је главн |
ли момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb |
ним поклопцем, за који му рекоше, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не ви |
од муке са својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачк |
амо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не за |
спреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слик |
Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окре |
</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао; колико је ноћи провео машт |
} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш так |
у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум пада |
да за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у |
што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобни Макарије!{S} А п |
уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су добр |
ху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро д |
сорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека |
асну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући |
шене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препо |
е, па затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чудне |
сле калуђери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају |
ери.{S} Полако, сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и |
нди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско |
..</p> <p>Љубомир сео на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решав |
уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на земљу, немајући кад силазити низ степен |
остељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је виде |
е и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу |
> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побего од капетана, сунца ми! превија |
, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!... |
богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место незгодно и тешко, да |
мора једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прек |
е био најмилији посао, права забава.{S} Тада се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} |
д кад га је заузела она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне кал |
од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, как |
он, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и ради |
м духовном децом, новим монасима.{S} Од тада настаде оно сурово деспотско понашање према млађим |
е Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је |
, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком донес |
ике гимназије«...{S} И осећа како му се тада груди надимају јаче, како срце закуца живо, живо, |
о га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не |
мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо.. |
а ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... ку |
туденца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Сад, кад је |
отвори дувањару.</p> <p>— Гле, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује вес |
ја и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, тај се жестоко боји.</p> <p>— Јест.{S} Знаш ли, он се н |
«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њих се свали сав посао ог |
за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прилику, са њим кад је |
Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима заклиње Богу живоме, да ћ |
и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео |
аш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази г |
лавом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио. |
А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S} Идеш, на прили |
ваних цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито ду |
ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити гори од Саве.{S} Забринуо се још: да |
тих на известан ред, а сад нема кога да тај ред настави.{S} Момци, ненавикнути и збуњени, снују |
е, да је та справа — сунчаник, па гледа тај велики, до сад не виђени, мравињак од деце, како се |
сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи |
атике.{S} Велики је зор био, који га на тај корак принуди.{S} Владика, <pb n="189" /> рукополаж |
а ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гле |
х некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игуман махну руком преко лиц |
ишта друкчије...{S} И види јасно, да је тај живот празнији од прошлости, да је бесмислен, чемер |
укчији живот.{S} Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је <hi>друкчији</hi> од овог |
другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљењем, јер је дознао о |
е куће издржавао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да |
млађима, и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у том |
калуђера.{S} Али Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави ка |
. »Све исто! све исто!« као да говораше тај поглед, прелетајући са испуцаних, ољуштених зидова |
намигивањем и климањем главе, одобрише тај поступак.{S} Велимир се неколико пута значајно погл |
вши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... |
оји је запамтио од својих сестара.{S} И тај га мирис заноси, опија... и све ближе прилази и све |
ти у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— |
ди не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S |
се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела... |
та је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је р |
огледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запи |
n="226" /> начинио.{S} Отац Сава одобри тај издатак.{S} Све је око млада госта приступачно, вес |
аздовати.{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и сносити веће издатке кућевн |
сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љубомир? запита, смешећи се, Видина друга.</p |
еселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на |
у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала |
екако страшно гледа, и да му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их остави |
а соком, добри комади сира...{S} И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори о |
>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он |
е закалуђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћа |
сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК |
ије то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије |
та манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, сад је учин |
аглица, која сањалачкој души улева неки тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трп |
Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне |
во, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој прв |
асније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к се |
у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто онако свето и примамљиво, као што беш |
.{S} Разлеже се оно дугачко, једначито, тајанствено читање шестопсалмија.{S} Мала воштана свећи |
а роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележава се сјајни котур, к |
џија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то |
еба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; |
тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... там |
злослутим писком оживљују ово суморно и тајанствено место.{S} На средини крша зјапи велики улаз |
етлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцање и овај поглед на немо осв |
уму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећина беше мрачна |
и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски смисао трепери |
м празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном неотесаном сељачком, бејаги повер |
. узвикује занесен и очаран овом светом тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима |
н би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али дружи |
на ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу лега |
е са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, |
коврхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине.{S} Овце већ побегле с |
е окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана |
живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Загледа се, а пред |
саопшти јој он лагано, као неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка поба |
ир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично бист |
авно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено.. |
ори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, |
Онисифор... онај из Павлове посланице, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђ |
ији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит |
Али <pb n="222" /> се он сећа вазда, да такав живот није за њега...{S} Та он се заклео самом Бо |
»Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на плас |
си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Н |
беху достојни слушати ове ствари.{S} И такав је ред...</p> <p>Калуђери и ђаци погледаше Максим |
пет онај старац, јер како би могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици п |
ли шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има |
него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешља |
е његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари не причају.{S} Али се гост заинтересовао ј |
а.{S} Ко сме сад изићи владици на очи с таквим гласом!...</p> <p>Довољно разлога, да дркће не с |
<p>— Е јест!... махну Велимир главом с таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан това |
!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, к |
сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, па |
ати притом такву <pb n="21" /> насладу, такво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, ал |
бомирово било је од ретких места.{S} За такво »послуживање« ђаци су добро плаћали ономе ко им г |
ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из земљописа |
а и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због таквог његовог живота, игуман га препоручи духовној вла |
ш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} После два дана добио је <title>Робинз |
зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом насладом предахну, као да одједном спаде са њега |
ом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листова и про |
њена занимљива причања и осећати притом такву <pb n="21" /> насладу, такво задовољство...{S} Хт |
е оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, али г |
<pb n="110" /> никога посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и ирони |
се замислио...</p> <p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, с |
мразиш?...{S} Знаш... они мисле, кад си таки господин, да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А т |
а те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb n="25" |
<p>— Јесам, господине, одговори Љубомир таким гласом, да се више није могло сумњати.</p> <p>Игу |
м обичају.</p> <p>Леонтије пружи ногу с таким осећањем, с каквим је болесник пружа под хирургов |
и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} Љу |
и више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на виси |
женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевственика!...{S} Кад га сведоше, прве ноћи по |
куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не за |
ти ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зн |
итао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана |
рски монолог.</p> <pb n="30" /> <p>— Е, тако ли ви знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијун |
{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио парницу и имао |
авикло, како се видело да и други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче уп |
до сад непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ев |
а долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} |
и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »сим |
асне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у |
осветљен слабачким пламеном воштанице, тако слабим, да не продираше даље од њега, клечаше Љубо |
иће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и А |
сто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам мислио... н |
...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{ |
веде на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли |
а заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Т |
S} Говор беше тако изненадно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они |
о се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео је да други »д |
други раде, Тако се Максим закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео |
Ах, калуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као лед |
испало <pb n="263" /> све тако обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано гази по добро |
е овде све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да ј |
о без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко ч |
</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само п |
.. без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је...{S} Само не знам ко би дочекао допуштење.{S} |
он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајући очима бесно.{S} А ко п |
тицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако наређују старешине!</p> <p>Отац Сава залупи врата, |
p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман...{S} |
а је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешто...</p> <pb n="50" /> <p>Од ове службе Љубоми |
ти... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, тако је... |
осети, како је овде све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, |
hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот |
ално склапањем манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, з |
је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на |
Зар и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже |
, даклем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућанџија бледећи, спремајући с |
, што наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремањ |
...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, а Макса суши <pb n="71" /> з |
му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад... па се предомисл |
вих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа пр |
ошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља ру |
ка, да их малко психолошки промотри.{S} Тако је било и с Максимом.{S} Ови диалози изишли су му |
/> <p>»То је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{S} Она на једну, ја на другу стр |
ајући још јасно ни за полну разлику.{S} Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, |
оја имања, него их дају на наполицу.{S} Тако је доиста и корисније.{S} Само гаје винограде сами |
војим драгоценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само |
од ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И он |
ајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и |
ра, наставља започето причање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, |
ве... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој |
нешто није по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи г |
а, која му се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство |
песницама свој несрећни стомак, који га тако немилосрдно мучи.</p> <p>— Други свет, кад га боли |
д.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећ |
које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуго |
ојим поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све |
окопречасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — |
а нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливад |
овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија |
са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не |
ако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њ |
запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни помислити на тако |
ућина некако баш не располаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у сво |
а сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му наву |
о стајала, да није смео ни помислити на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично с |
, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да би х |
е царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цензор велике |
... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђ |
S} Она на једну, ја на другу страну, па тако док не сване...{S} А Василијан и ови други не би.{ |
какве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некак |
је слаба стомака.{S} Неки пут га одиста тако завије и заболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: |
} Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта |
у...</p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да он неки пут у себи п |
} Некад му је изгледала као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад п |
маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... |
њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и сестре, и Маљен са |
ћа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Досетио с |
Он је мислио, да је владичино писмо од тако исто непоречне важности, као и посланица <pb n="20 |
на струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима грлио и љубио.. |
амо једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати в |
зио.{S} А оно испало <pb n="263" /> све тако обично, тако просто...{S} Он лагано и непрестано г |
царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај |
том...{S} Загледа се, а пред њим се све тако весело комеша, весели и живи!...{S} О, како је леп |
мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспа |
Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена веселим гласом.</ |
ише скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и сав свет манастирски, не |
за њим ваљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разн |
ли учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не с |
милином и заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно располож |
занимала нека велика мисао, која га је тако обујмила, <pb n="142" /> да је због ње заборавио, |
орао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске науке, да је дов |
пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и пр |
уманова, и околности, прилике... све је тако јасно, да не оставља места размишљању.{S} Него: ил |
пролазно и ништавно, мој Маљене; све је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсториса |
лика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> ј |
пред очи.{S} Све је тако ново и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</h |
сећајући се својих најмилијих, које је тако грубо оставио и који су га тако много волели.{S} А |
плинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па о |
ељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ? |
влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплашен свима својим |
притеже, не да му дисати...{S} А он је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И |
послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да је гледа и да слуша њено отворено детиње |
брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све.. |
у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене све особи |
ре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је так |
решине...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њега пред мој полазак. |
стрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{S} Вујо старешина кућни, Све |
а бих вас лепо дочекала...</p> <p>После тако лепо и јасно исказаних жеља, Љубомир оде право Све |
p>— Па како... причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Х |
аслеђену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није о |
тављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и |
{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као н |
и ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати |
га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! |
воту.{S} Престаде и мислити.{S} Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењ |
ad> <p>Прве недеље по Ваведењу десио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архиманд |
а, без облигације и интереса, осетио се тако сигуран, да се већ није бојао никога.{S} Али су по |
, млада и згодна женица и... згрчимо се тако заједно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне б |
игурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леже и зас |
, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад је с |
у!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те |
ом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодб |
ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће — т |
ријатељица...{S} Ах, калуђерско је срце тако незахвално, тако себично и, како вели Љ. Вуличевић |
ници.{S} Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му с |
е сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он у |
рала, вере, побожности...{S} Говор беше тако изненадно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлу |
леда га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, да гост беше принуђе |
у тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, к |
а као двор, а сад тако сниска, стара, и тако обична...{S} Овде се некад побадао вито...{S} Како |
дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и тако!«...{S} Ипак он запази и добро разгледа похвално, |
путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред умо |
тиру и испоснички до краја живота?... и тако даље{S} На сва питања редом, Љубомир одговараше за |
оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, поч |
им су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој жи |
га болело, и није му, каже, ништа.{S} И тако — ништа није ни било!{S} А овамо опет Максим помињ |
ћа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа...{S} Па св |
дине, овде у манастиру »код господина и тако... рачуња се као куварица«, али признаје да није б |
ађаји, његова душа се све више отвара и тако се саживљује и нераздвојно спаја са свима овим чуд |
удан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S} Слободан |
а поче распитивати : ко је, одакле је и тако даље, али све површно : видело се да му је све то |
рога правила — молчаније, послушаније и тако даље стајала баш пред очима млађих калуђера.{S} Ов |
а услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме св |
ислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у |
се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, јер м |
зи у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевт |
, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо.. |
чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном ус |
начило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестин |
макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, са о |
да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се продужи још јаче |
његови снови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Б |
игуману како су га нашли.</p> <p>— Лежи тако под престолом, пресамитио се као мртвац...{S} Пипа |
аше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз с |
није ни сетио никаквих мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарс |
на врљике разграђена котара, и он стоји тако и мртвачки обара пијану главу...{S} Он не зна да л |
удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапато |
мишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би |
рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није г |
жутом капуту, или прљавој марамици, или тако нечему...{S} А овако : дечко као и они... па се уп |
> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих воштаних |
ад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји за |
дан за наше госте: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа |
о живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се |
ојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговори Љубомир н |
разливати по њему...{S} Па није баш ни тако мрачно... гле, светли се пред очима.{S} И има нешт |
во лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не |
о сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, деси се да му изиђе пред очи некакв |
ира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> < |
смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, н |
закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А Маљен одозго величанствен |
омаћи се с места.{S} Ове изненадне речи тако му приковаше пажњу, да није ни помислио кренути се |
и хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се на |
и сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</p> < |
е цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљуба |
сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један |
оцу баш и не морам... готово и не смем тако ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него |
е није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ваљевац |
" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера |
нису ништа окусили, па зар не може и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Го |
си, насмеја се Велимир.{S} Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, |
и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижа |
потера, јер би му сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не |
на другог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... |
ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима |
нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, н |
е.</p> <p>— Е, брајко, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да |
, набавио тазе, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари. |
клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као ш |
а, весели и живи!...{S} О, како је лепо тако живети !...{S} Али <pb n="222" /> се он сећа вазда |
И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашар |
ја, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... са |
дговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> <p |
таде Вида са једном, њених година, исто тако лепом, само мало развијенијом и слободнијом девојк |
ахну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, ј |
> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубил |
<hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се он |
а где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским погледом, да се Леонтије намрш |
доласку.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p |
младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки младић, вели она, и ваздан |
ургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подм |
самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чу |
бођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понови М |
бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успавао |
и?...</p> <p>— Знам, брате...{S} Баш му тако и нише...</p> <p>— Е, после си вид’ла...{S} Ко год |
Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> <p>— Па |
твореног човека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и приј |
као куварица«, али признаје да није баш тако вешта куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист |
ти са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n="106" /> наточити воде |
пали код игумана.</p> <p>— Е, немој баш тако... знаш сам да је слаба стомака.{S} Неки пут га од |
право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мен |
и си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто жив |
казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прекорно.</p> <p> |
воре некакве речи, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архи |
{S} И сваки је задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишен |
.</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки...</p> <p>— Као, на прим |
астиру три године.</p> <pb n="90" /> <p>Тако пролажаху године за годином, доносећи собом непрес |
ини по вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да |
S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешто по економији, нешто |
им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вратише се другови у ма |
, угледао је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, |
ли, момци се беху сви разишли...</p> <p>Тако Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Ни |
алеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и корисно |
примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све незгоде, које су га до сад ударале |
стљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> |
.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац |
е.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!... |
рча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како се црне некакви ка |
м му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и необичним речима младићевим; |
живот, даје здравље и срећу...{S} Пред таком појавом Љубомир је остао скрушен, збуњен и занесе |
е, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!...</p> <p>На погнуту главу Љ |
узвик: манастири пропадају!...</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљно |
, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа испуњен |
еликоварошким и, ако хоћете, придворним тактом умири завађену братију, поновивши мишљење и речи |
S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа н |
цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи.{S} А о |
младића с брчићима и брадицом, која се таласа, љуља и комеша без икаква реда, од које се чују |
ву.{S} Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери п |
мића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му беск |
из Београда, на једним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим де |
ко лице, кад затресоше и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шт |
но полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао, |
рачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} Пред њим на пању игра и пр |
служитељ.</p> <p>Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто |
Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљај |
рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не освјетљавала га свјет |
је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} После... к |
калуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок |
ске из воденице, скоро глуво доба...{S} Таман се нешто замислио, кад пред мојим носом мрда црно |
околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му |
и већа...{S} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, |
мора да јури од прилике као муња.{S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај |
јас и већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и |
ати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна вр |
т, раширила очи па гледа...{S} А игуман таман поумио да изиђе и <pb n="148" /> отворио врата, к |
правац пута.</p> <p>Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па |
се на доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се |
лка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, а Милка искакута пред њега |
аља велики собни паук <pb n="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су бил |
мире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али |
</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, исколаченим оч |
угом крају подрума, у суморној нејасној тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слаб |
око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго г |
ди... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један |
} Цео манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настаде свуд около прави зимски тајац, кад с |
се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут виђа не саму групу, нег |
и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају пред очи |
рвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост прострла се по видику, <pb n="196" /> и |
да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обуз |
Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено бру |
е ништа, само севају пред очима некакве тамне нејасне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини |
и посао, седе крај ватре, промотри неке тамне крајеве пећине сасвим обичним равнодушним погледо |
ким дверима, окренут храму, претурајући тамне листове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монас |
232" /> пада, а онај ватрени сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом |
да... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И |
његовој глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови његови, који и |
на монаха витлају се све нејасније, све тамније слике, меша се нешто густо и неразговетно као т |
сног певања и проламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквен |
м идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван. |
ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све |
леда, све празно, ништавно, бесмислено, тамно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га уж |
сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно, тамно, али познато му, провеја пред очима му при читању |
и срце му још ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија н |
осте наместише послушници неколико боца тамно белог, необична изгледа, вина.{S} Архимандрит се |
све више привлаче и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом м |
ди свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако мла |
... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А з |
на врата од свога тавана, окренуо лице тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео б |
ећи му.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну нич |
з ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадионицу, је ли све спремно.{S} Леонтије се ос |
снице, о коме се прича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <h |
е испосницу најпречим потребама: свећа, тамњана, <pb n="205" /> књига, било је доста; а шумар, |
ео је доста нагорелих воштаних свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећин |
говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкч |
Гости уђоше у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше ликови многобројних светит |
окади и осветли пећину, да му замирише тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећ |
а очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран |
сна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке ст |
ки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светац |
i> мисли сам отурује од себе, за после, тамо док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледа |
ајбоље је да се сви људи жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако х |
Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијанове главе, помаљају и нестају друге |
и слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> <pb |
озорчету.{S} У великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше круп |
да идемо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа к |
} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осврте се |
уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и д |
Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту |
ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Ш |
мир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{S} Траже |
сташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и пл |
к после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно з |
то прелазити...</p> <p>— Има времена... тамо после поноћи, заврши окружни прото, грицкајући и с |
њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па |
о дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше |
го кад се ради старински.</p> <p>— И... тамо сам, вели отац Сава даље, опазио једну паметну ств |
лавуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете друкчиј |
брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима за |
ко страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, светлије, ра |
а се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Срећно прођоше Бошко |
тања....{S} Виде се пред њима котареви; тамо су саденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо с |
је не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који су давно преотели |
а...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман са постеље, осв |
скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш п |
нствено брује врхови бучја око њега.{S} Тамо... тамо!...{S} Последњи пут застења очајно, а у гр |
аденута сена, гумна и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад о |
није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гледај!...{S} |
ћајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу његове душе, свет |
ије одјури у стовариште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу радозналих слушалаца...{S} И |
ам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ.. |
друга проту, који је сад »велика сила« тамо код владике.{S} Одкуд? прозбори он загушено, пружа |
сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз ње |
вој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Марковића... оне под брдом.</p> <p>— А-а!... |
е овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нов |
е, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље д |
а!{S} Беласа се густа роса по потесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележав |
а, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и не верује...{S} А и ја се кријем |
од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко бубрег у лој |
2" /> тако страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све друкчије, свет |
рих, поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљи |
ш се осећа дах земље која се суши.{S} А тамо, изван ограде, озеленели воћњаци, па весело одсјај |
је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе ти |
оји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...</p> <p> |
гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратницама стоји ђаволаста слушкиња; да |
лом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се заносио гледајући, к |
ој науци, која се зове економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради ст |
тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека г |
оставим наш потес.</p> <p>— Како ли је тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p>— |
ка сјајна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митро |
ћа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p |
ања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа, све празно, ништавно, бесмислено, |
зу сеоских кућа, иза којих се, још даље тамо, дизаше висока сјајна звонара.</p> <p>»А како ли ј |
еди овога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ с |
т изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>Али ова драгоцена крав |
е кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима.{S} На први звук з |
врну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је |
реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобном, да се као »<hi>осмољ |
а раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква белич |
политу... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе ми |
.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајк |
цу?</p> <p>— Мени је право, како год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p |
угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим дру |
је <hi>друкчији</hi> од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он з |
е горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквима је он до скора сањ |
д запевају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери о |
<p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, остати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{ |
ндрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, дру |
о мрака! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ић |
елики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Људи говоре свашта, а мене је |
уче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да све видим, али ме страх.{S} Нисам се <pb n="6 |
} Добар неки младић, вели она, и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем ко |
о се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима с |
о хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...</p> |
и богослов«.</p> <p>— Е, зар си одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често |
n="66" /> <p>— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време ! |
ви, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, уви |
глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p> |
а ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пад |
ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуш |
А Велимир сад слободан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста време |
у: да се, по обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир ј |
дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи мрак, кроз који севне понекад нека падалиц |
ну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим нешто јаукну...</p> <p> |
тнило, под њим заигра нека млечно-бела, танка као паучина, провидна измаглица, која сањалачкој |
вони најмање манастирско звоно, и његов танки и сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, |
} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим је |
овољно смелости, окрете главу прозору и танким гласом проговори:</p> <p>— Није ни мени овде мес |
<p>— Љубомир, одговара Никола некаквим танким, изнемоглим, преплашеним гласом, од кога се сам |
м срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и |
н одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохв |
p>— Онај господин оде, процмиле Велимир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— М |
тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је онај обични тајац при на |
добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногам |
е своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубоми |
загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше пријатно.</p> <p> |
жно-слатким погледом привуче себи један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за сто |
ближа, она све већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као |
готов, јер га је мало: опрати неколико тањира, очистити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па |
ваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро закајмаченом, од |
што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— |
ђе суседина слушкиња из Београда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладост |
изразима лица, како је и он сам радио, тапкају преко дворишта и крију се са смехом за трула ће |
ласом Василијан, седајући до Леонтија и тапкајући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Ар |
ци, па сваки стаде облетати око Марије, тапкати је по раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тр |
да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући.</p> <p>— Брину |
де...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и пристављ |
чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</ |
анинац се наслонио на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљас |
што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Ма |
госте...{S} Па би могао довести и оног твог кудравог богословца.{S} Ја бих вас лепо дочекала.. |
знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су вам куће?</p> <p>— Тамо, више Мар |
лапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља пандур, везујући |
родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир постељу у углу, н |
вог саборског решења о награди!{S} Овај твој... прота махну главом десно, одкуда се, из даљине, |
м истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> <p>Са великим, побожним ст |
љиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> <p>Василија |
ок ову књигу не прочита.</p> <p>— Је л’ твоја ова књига'? запита он Светозара, после дуга чекањ |
ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, |
на лицу, који као да вели:{S} Буди воља твоја, Господе!...</p> <p>Сва су предавања игуманова би |
ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb n="108" /> у ми |
, којима би назвао игуманов поступак, — твоје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми |
бом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, |
и дао већу важност своме саопштењу — за твоје... архимандритство !...{S} А?...</p> <pb n="136" |
тем« добило сагласије свију епископа за твоје...{S} Прота нарочито застаде са крајем реченице, |
ин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што ст |
Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</ |
чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа |
сте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све лаже...{ |
ијатељу, ја нисам дошао овде, да гледам твоје... твоје .. он се заплете, не налазећи <pb n="108 |
авршетак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...</p> <p>Леонтија изненади и |
мало поразговарамо.{S} Па ако се бојиш твоје госпође, ја имам моју собу, где смем примати гост |
ондашњу обичну и своју једину погодбу: »Твоје месо, моје кости«, остави дете и оде.</p> <p>За ш |
итву: »Господе, Боже наш... прими слугу твојега, <pb n="198" /> Леонтија«... отац Сава малко за |
од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји калуђери? прекиде га професор полушапатом.</p> <p |
ожеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божјем закону!... ,</p> <p>— Море |
смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?...</ |
. да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју кућу, одговори јетко игуман.{S} Напослетку... наз |
друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећи к |
дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У свакој другој прили |
бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p> <pb n="42" /> <p>»Цензор... ја?!. |
, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} К |
говори архимандрит изненадно, као после тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— |
Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину, све...{S} |
ли Љубомир ипак осуђиваше тај поступак, тврдећи да би Велимир могао бити прави калуђер.</p> <p> |
»па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} Тетка, како изгле |
.{S} Па зар да избегава рад он, који се тврдо решио да следује стопама оних који су цео живот с |
имандриту <pb n="167" /> оцу Сави, и са тврдом намером: да се не дигну од совре докле се узмогу |
о некаквим минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нам |
јеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем |
p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од немана тврђег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој ку |
<p>— Одиста! понови Нићифор малопрешње тврђење, и затим се сви разиђоше по дворишту...</p> <p> |
примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »онога« ко му први помен |
игуманове било исписано »воздержаније«, те игуман ово правило никад није могао прочитати, док с |
ио опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <p |
осланица <pb n="201" /> апостола Павла, те се о њему не сме ни расправљати.</p> <p>— Господин.. |
га се до сад и заустављао на ситницама, те су његови слушаоци сматрали ова предавања као занимљ |
у виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљ |
ада.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој једнако капаху.{S} Велимир ст |
>Дође исповедник из удаљеног манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} Седмог дана болести |
ори, гаде!...{S} Задржао си ме од пута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p> |
Руме, ну ова беше још милостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb |
у шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра |
е располаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, н |
ништа...{S} Покласмо све маторе пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та |
Испод расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви расе рашире, види се ши |
в народ причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који |
непрестано облећу орлови и јастребови, те својим злослутим писком оживљују ово суморно и тајан |
сам се ја заузимао, за кога смо радили, те се »кратким путем« добило сагласије свију епископа з |
и тако редом све, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> |
њега жене и девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрен |
а, игуман га препоручи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег |
ића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћу |
.. он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе- |
суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године добије а друге изгуби парницу, |
надничарском.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке ман |
ростор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, како би лепо бил |
а се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љуб |
крају подрума светлуца запаљено видело, те показује госту правац, којим му ваља ићи.</p> <p>Љуб |
беше чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним оком гледати.{S} Једанаестог дана |
мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако |
само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да ј |
пашћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особине старе српске куће, убијају по |
путови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стадоше ву |
н на уречено место...</p> <p>— Место... те-сто... понавља Љубомир, мислећи непрестано како би о |
помаља велики собни паук <pb n="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су |
ставио друштво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи |
Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, једне двоколице испред воденице.</p> <p> |
/p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом искрена у |
шеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смејући се и бранећи се. |
p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће |
нство, рече му Светозар једног дана, да те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди |
/> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш...</p> <p>Велимир се одједно |
о у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад виде како смо се загрлили ја |
оку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n="206" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти |
д’, док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу... </p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, шт |
на прљаву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотп |
што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, |
изити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком д |
му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не могу више |
и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и |
грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај с |
ци камен на њу« и оним завршним: »ни ја те не осуђујем«.{S} Само досетљиви калуђер не прочита п |
и се бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...</p> < |
ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши |
>— Е... а кад зађеш сад по парохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским |
у папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од т |
је погледе.{S} И жао ми, због мене, кад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, п |
> <p>— Него пази: сутра да кажеш... кад те капетан позове, да му кажеш: ја сам, реци, господине |
ма му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању већ није |
и његов живот и његова душа празнији од те вечне ноћи...</p> <p>И нешто му је најчудније!...{S} |
а језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те непознате му новине, запрепастио се...{S} Али му, са |
и му необично страшно и веома слатко од те појаве, и он скиде руку и погледа...{S} Лепше, много |
хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни ч |
екох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мном.</p> <p>— Како... |
ица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... |
угима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита панд |
ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како си леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније. |
видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} |
већ десети пут. »Јест, знам... сећам се те приче.{S} А ја сам је ’нако прочитао!...{S} А оно ви |
воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— И |
екако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, |
бесна мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточи |
кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одг |
о, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, п |
чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви молимо: немој се калуђерити.</p> <pb |
ије снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и попио литру неких морских орашчића...{S} По |
их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, сви се, по обичају, растур |
вели, пити за раније <pb n="95" />, док те није снашла беда.{S} Једном га преварили те истуцо и |
па и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се п |
на лицу, који вели : »Ја ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...< |
ованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као |
слио сам — али немој да се љутиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, |
слице, из дуга времена, па налази начин те га оставља сама.{S} На другом крају наиђе на Арсениј |
е Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио се лепо...</p> <p>Лео |
Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе |
оз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си |
околице испред воденице.</p> <p>— Добро те само ви, калуђери, остасте живи!{S} Грдна ли зора по |
А-а... досећа се Љубомир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам иша |
а за себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p |
ствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маш |
сли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо ишчезавају из памети, а на њихова |
раћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и панд |
а њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буд |
вори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол’те оче!... дрекну он и жиле слепоочне почеше му одскака |
д онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> <p>Архимандритово прор |
макар били и калуђери.{S} А ја кажем да тебе неће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски |
/p> <p>— А Јованка једнако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p |
> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... јакања!...{S} Их, болан... се |
</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.</p> <p>Истог |
гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и |
..</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он |
неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно прича |
ш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће на |
па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, на |
беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{ |
ширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чуд |
идимо баш ко је јачи.{S} А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дуле |
воре: »Наше је ово огњиште!...{S} И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господар |
моћи ни једна жена проћи на миру поред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за |
по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, са |
па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да м |
е ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, |
ример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш ви |
око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајући је као с неким снебивањем, |
. видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некак |
иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата |
ићу се о родитеље, али морам, да не бих тебе изгубила...</p> <p>Велимир јој стиште руку и погле |
цу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш од |
е све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори т |
и још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«... |
ему.{S} Највише сам мислио о мојима и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га |
аш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово сад.. |
одјекиваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... |
богословских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласн |
еђе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, где је сваки калу |
во (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад седи или стоји) па брзо |
ицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се јасна летња |
е се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније од ноћи...</p> <p>Гле, и другови |
некако баш не располаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде побркан у својим с |
н осећа да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерс |
бомир се збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети с |
сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа да по |
ка нова, још нејасна, али већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад |
е долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру се одједном отворише очи: он с |
и, и пресече, поруши, однесе све његове тежње, његове детиње нејасне идеале...</p> <p>Србија по |
бомира и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најра |
н рад — узалудном беспослицом, узвишене тежње — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, |
ко шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену кајмаклију, којој неће манисат |
огледаше.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубоми |
роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече, стењући, мрштећи се и превијајући се, стариј |
ти Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S} И он оде весео на ново место, не мислећи ви |
Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим |
топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S |
лити... понавља Мира гласно, од страха, тек да се јави и она да је жива.</p> <p>— А ја кад почн |
може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много променио...</p> <pb n="75" /> |
енесе сву своју пажњу на једног младог, тек пројаханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по |
и себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш |
управљао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <p |
ем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом разгово |
релог за живот, времена и правца?...{S} Тек све се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени |
трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла доста.</p> <p>Љубомир не доби времена |
и живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим на |
и ваздан тамо...{S} Заборавио сам...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</ |
ад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у ма |
аш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се протерају године, ка отац Сава...</ |
у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игумана погледаше значајно и као да очима го |
о други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то |
ери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој |
замахну њиме весело и потера стоку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пас |
>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта |
мејући се и прилазећи к столу.</p> <p>— Тек ’нако... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: |
егнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије |
у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув |
/p> <p>Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђери промирњали, мно |
одговори Велимир отежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући |
знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да није баш ни њој <pb n="166" |
ед очима!{S} Ето и ја: мало, мало... па тек ми падне на памет Мира ил’ Милка“.</p> <p>После дол |
часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, масном, добро закајмаченом, од бела и цр |
ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.</p> <p>— Јок, одговори Љу |
једном, пошто прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> |
> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад тек дође му на памет зашто је дошао овамо.{S} Одједном |
а, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, са |
Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко |
> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицам |
с болесно-забринутим изразом.{S} Па се тек после нечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајд |
г сељака, Светозара богословца, који се тек вратио из села, тада је разумео да му је ово место |
S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде јед |
или на говорника, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, |
се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други св |
гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, одговори Љубомир, кријући |
по Божјем закону, рекао би Љубомир; али тек... тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом |
потпуна слобода и самовлашће наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, |
је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!... |
због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та м |
а и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карло |
да се спрема нешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и досто |
аци, а гости још једу и пију, као да су тек почели.{S} Кроз прозорче се једнако провлаче дугачк |
39" /> <p>— Докторе!... двојицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјав |
јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа |
се пред његовим очима раширио...</p> <p>Тек после неколико добрих гутљаја лице му се разведри, |
и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Све |
ет је настављао прекинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Ма |
испричати...</p> <p>Тако се, постепено, текло мало по мало знања, и кориснога и бескориснога, и |
ликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радозналост...</p> <pb n="4 |
шина задовољно преноси очи с једне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија |
дна, високоучена историја старозаветног текста, са сипањем необичних имена католичких и протест |
меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и сл |
мов бас...</p> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег |
не ложи <pb n="153" /> ватре ради свога тела...{S} Али на пољу је тако тамно и влажно, пећина ј |
се к њој, осети њен дах и близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изнен |
е збуни и неколико пута премести тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Л |
може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одједном осећа да под њим н |
рашни надчовечни напори, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерн |
« разноврсна печења: прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном |
м и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит настави редом друга питања, по |
крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, вири полов |
и десно, погурено, здепасто, неокретно тело.{S} Само је подигао главу и гледа са последњег <pb |
ју висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манаст |
о ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, како га називају |
му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, |
евојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуш |
Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посмат |
ке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Е |
е први пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! |
али и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душ |
у...{S} Велика парчета лепа поотпадала, темељци поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испо |
игри, свађи... наравно — сваки по своме темпераменту...</p> <p>Један професор изговори шаљиву з |
мотије Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавни |
стиножитељ... па она два брата Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевс |
лело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попио сам д |
већа и већа... после као тањир, па као тепсија и тако редом, док не порасте као кућа, и већа.. |
.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, п |
разлику од других двеју — палилулске и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титу |
селим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скоч |
ке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати |
пребаце јој по двојица руку око врата и терају је да пева из свег гласа...{S} Весеље повезаних |
си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одг |
који се стараше да се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? зап |
арац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ |
лавило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се м |
ник, где се угибају широки столови, под теретом судова, препуних јелом и <pb n="229" /> пићем.{ |
да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад м |
а јесам продао прошле године, али ми је термин за наплату, рецимо, ове године.</p> <p>— Врло до |
и јако... како се срце разиграло, па му тесан досадањи скучени простор!...{S} А душа се надима |
његов омиљени посао — врћење главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, к |
каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве |
меша се нешто густо и неразговетно као тесто, муте се пређашње јасне, одређене намере...{S} Не |
нима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, |
у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи овога к |
му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масним одговоро |
ци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онако наслоњ |
Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а он |
еше кроз велике усвођене вратнице...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душ |
о тврди, да све припада манастиру...{S} Тетка, како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама |
муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се, по обичају, дурну, стаде праскати и псовати н |
е мало јако стиснуте зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> |
шише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро нахранише, с |
ишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на докс |
изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он добро не напије.</p> < |
.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газити ногама |
све по пустињи и пећинама!«...</p> <p>А тетка Мара, која је све знала и разумевала без нарочити |
је сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љубомир отворено избегава.{ |
о у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, а тетка му не сме прићи, док се он доб |
положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гости |
нка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао на саблажњив пре |
ега, свега нестаје...</p> <p>Петог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кол |
е одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он |
ао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако |
арочито момке.{S} Али момци знају да је тетка добра, да је та грдња тек само »ради ворме« и да |
би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене и намештене |
!... дрекну игуман злобно, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... х |
овоме погледу калуђери разумеше, да се тетка заузела за дошљака и да је већ примљен, само им б |
са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу мног |
татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! ви |
<pb n="69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га ом |
/p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, |
игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама б |
са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше на кри |
добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели тако жену, која је гр |
н трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш к |
Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру |
један тањир.</p> <p>Калуђери, Велимир и тетка поседаше за столове.{S} Ђаци и момци изнеше на дв |
од сукна... само да видиш!...</p> <p>И тетка га задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, д |
ију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој болан, оногај...{S} |
ном.</p> <p>— Де, ви ђаволи!... виче им тетка, смешећи се и обарајући очи стидљиво, са изразом |
ц Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Нег |
ишући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи игумана, готово |
Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсени |
>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни он |
, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е јест!... махну Велимир главом с такви |
ворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p |
ђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па п |
>— Часни га!...{S} Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S |
да се надише слободна ваздуха...</p> <p>Тетка грди, псује, нарочито момке.{S} Али момци знају д |
а друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене |
сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ по |
ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је н |
ан.{S} Али... беше и нових лица.</p> <p>Тетка, другог дана по смрти архимандритовој, предаде Ар |
S} Слушао сам ја! вели Арсеније.</p> <p>Тетка раскопча и готово скиде све горње дроњке Љубомиро |
p>Поиздолазише му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, с |
рео! прошапта Василијан, кријући се иза тетке.</p> <p>— Сви! викну Велимир кроз прозорче и махн |
се врати друговима.{S} Кад прође поред тетке, она подиже руку према глави му, али он промаче б |
га спази одмах, па као лопта одскочи од тетке и стаде пред њега, смејући се и лупајући длан о д |
ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим ш |
остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19000_ |
јновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке!...{S} Смеши се онако исто глупо, с разјапљеним в |
две кравице...</p> <pb n="255" /> <p>И тетке, и стрине, и браћа од стричева... сви окупили јед |
нија!...{S} Већ се отимају око места до тетке, пребаце јој по двојица руку око врата и терају ј |
му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи |
Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, |
ј.</p> <p>Сава, смешећи се, мрдну очима тетки, која, кроз прозорче, слушаше како се господа шал |
"119" /> треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посре |
/p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу |
е, пропуштајући игумана, који се осврте тетки:</p> <p>— На постељу, па само млека, млека... ниш |
ђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир би пошао |
проклество.</p> <p>Једаред, потом, дође теткин муж, као обично, с колима и врећама.{S} Тетка се |
као сваки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола.</p> <p |
у ракију, викну први калуђер, отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмак |
нећи се.{S} Каки си ка гуја...</p> <p>— Тетко, роде...{S} Да ли је готова вода за мој теј? рече |
, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велимир оно вече, па онај господин на ручку! |
ри, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђа |
се <pb n="231" /> настави пијанка...{S} Тетку издадоше и глава и ноге.{S} Једва је одвукоше на |
у кућу и овај посао.</p> <p>После овога тетку испратише из манастира, и она весело казиваше сва |
одједном исправи и пружи десну руку на тетку: образи му пребледеше, дођоше као мртвачки, а очи |
упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходни |
но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и |
њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли мек, нежан, милостив, никад |
око својих дваеспет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје ши |
туцање: хап!...</p> <pb n="116" /> <p>— Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући не |
е то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти д |
луђер, отурајући теткину руку.</p> <p>— Тето-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, сред |
ви други!...{S} И све онако... све мора тећи по старим, давно издубеним јазићима, баш све... и |
ело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! настав |
ом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи так |
з његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече и слева се низ младићево лице, олакшавајући лагано |
вених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак. |
зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада |
етљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ниш |
мори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није пожалио, никад му рад ни |
мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неутешно, д |
у му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено поставље |
у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па ипак примамљиве мисли, море га цела жи |
раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су об |
о чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубо |
p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу |
и лагано паучинастом, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} |
т пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким незграпним кораком, а на лицу му неописана милин |
и сад, овако занесен, претрпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некад |
вешто обрће разговор и почиње причати о тешким временима, великим дацијама и, онако уз реч, как |
се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепши |
овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер отац Сава не показиваше од јутрос воље да се |
ују!{S} Ето, и сад ми је некако тако... тешко ми«...</p> <p>Кад се опростио са својима и пошао |
Дај, рекох, да га скинемо до реке...{S} Тешко, болан!... једва живи сиђосмо.{S} Те дај, рекох, |
криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па |
а својим професором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања |
еца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настаде примирје, па за |
да се мрдне без обуће и јелека.{S} Дође тешко време!...</p> <p>— Ах !...{S} Леонтије горко узда |
омак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се |
RP19000_C3"> <head>III</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан ка |
је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, г |
на једном рамену, на које се овај беше тешко наслонио.</p> <p>— Кажем ја тебе: немој мешати ви |
n="46" /> са својим бегством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли с |
е разумео да му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да |
...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... |
ад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ћ |
кромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир |
при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, пр |
стаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа |
рекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, ш |
ресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...< |
о се навуче на очи, на груди паде нешто тешко...{S} Он се осећа потпуно као рањена звер, која о |
..{S} Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!.. |
ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осме |
и Никола?{S} Све, све... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не ма |
погнути искушеник, мрдајући главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Лео |
вију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
ришћанског аскетизма, предаде строгом и тешком испосничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока |
ог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је често крио |
је више сам.</p> <p>Тек после, кад је с тешком муком нашао свог сељака, Светозара богословца, к |
премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на пам |
раме једну стару манастирску, десет ока тешку, гарабиљчину, поведе свога белова, који се једва |
ништа више.{S} Подупро ослабелим рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и о |
кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николи |
ш... кад онако ја легнем крај студенца, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим коса |
p>— Јуф, наљутио се!{S} А да ниси горд, ти би бар свако вече стао са мном пред капију, да мало |
е, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, али је велики цици |
дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпаметнији! вели му Арсеније, кидајући месо са |
ило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше краву сокаком |
ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој к |
о само неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио ис |
м.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{S} Него д |
у намеру.</p> <p>— Синко, рече му отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прос |
ир искрено и живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира |
именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ |
ос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу |
</p> <p>— Ама добро, Србине, разуми се: ти залагуј слушкињу како год знаш неколико дана, док се |
е, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе |
и се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а |
b n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{ |
А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... промуца Љубом |
ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртв |
чко гледање плава неба.</p> <p>— Ја.{S} Ти си се добро излежавао, а ја се једнако бола по трњу |
н, гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виноград, с ра |
е бих реко, одговори Љубомир наивно.{S} Ти вала баш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха- |
е зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} Волиш ли ракију |
пролетос.{S} Сад ми је Вида...</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш свој |
, несрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се не бој.{S} Иди кући, па баци сву кривицу на мене. |
а се ослободи незгодна терета.</p> <p>— Ти си Љубомир, је ли... новајлија? запита она, гледајућ |
како је поклапан и нестрпљив.</p> <p>— Ти си као и твој газда... сви сте једнаки... мрмља панд |
траху и метну му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио.. |
одмакоше подоста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенаш |
<p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p> |
>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадна пом |
то у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, |
А сад... ђаво га знао...</p> <p>— Је л’ ти тешко поћи?</p> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Ал |
итњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с |
препаде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто |
то: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом |
м...{S} Тек каже: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми каж |
уку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те |
оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а |
с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одговара да се |
у заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно ц |
киње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све |
линске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ!</p> <p>»Он, прост сељак, и |
дног, ко би могао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом |
и се на десну страну и мрштећи се.{S} А ти ми спреми, роде...</p> <p>— Нађи ми, Василије, ђегођ |
црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</ |
рају године, ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљ |
да имаш пун казан дуката...</p> <p>— А ти не мислиш тако?!... погледа га Леонтије оштро и прек |
но прилази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћењ |
>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под з |
лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркв |
лијан га дочека весело:</p> <p>— Готова ти камилавка!{S} Права светогорска, од сукна... само да |
ачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, брате, |
лимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стад |
ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и зго |
а њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са |
ру.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе.{S} И жа |
ћи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано мн |
S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја мислим да нас је <hi>све</hi> Бог ств |
а, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрци |
бешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! понови Нићифор малопреш |
не чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор |
p> <p>— Нисам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о |
ре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</p> <p>— Лепо је, и ја в |
а ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мисли |
к’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, |
че једаред, разгледајући књиге.{S} Кака ти је ово?...</p> <p>— Прочитај.{S} Видиш да пише: <tit |
госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронично њ |
дите... некако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се |
о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљи |
е напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта |
ну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном за |
/p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми |
.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, |
цима, него плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?... |
ђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Вл |
за греду... а, нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погреши |
Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два месеца, пуним.</p> |
<p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу |
рији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али |
и, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласно, кад наиђе Љубомир.</p> <p>Ђак му к |
"14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим матери |
и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Ни |
осно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p |
су убили?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољело? пита га Љубомир наивно, са изразом |
и гледаху право и јасно.</p> <p>— Славе ти, зар од онда једнако лежиш ! викну му девојче, нагну |
а, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђаволе! одговори монах, обарајући очи к земљи.</p |
м како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше к |
на причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове собе...{S} Кажем ти: |
и-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} |
н... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир поно |
p> <p>— Брину се, знаш сам...{S} Сестре ти плачу и помињу мајку... она би много жалила, да је ж |
пустиње... све немо!...</p> <p>— Зар се ти бојиш ноћу? запита манастирац с прекором, као да би |
ати тамо?</p> <p>— Јок.</p> <p>— Баш се ти наиде по свету!{S} Знам <hi>онда</hi>... загледаш се |
. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Оног |
.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> |
обро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У с |
о, као да му је тетка крива.{S} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да |
е-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју |
мо се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су св |
и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како!{S} Ето, баш мислим данас, |
ш мислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! у |
и други?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може |
е... сви <pb n="218" /> су грешни, па и ти мораш грешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; |
, Љубо, ово стакло са полице, па седи и ти да једеш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, |
Некако ми онако знаш... као да сте ми и ти и Нићифор нешто отели, криво ми...{S} А већ сам знаш |
ђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? |
ци истрчаше на посао.</p> <p>— Баш си и ти неки...{S} Овде се тетки омаче такав придевак, какав |
дере жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе |
.. хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игуман? прошапта Максим опрезно, гледају |
.. све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде |
да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донет |
/p> <p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а |
а то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... дов |
дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састављајући у памети питање.< |
рекиде:</p> <p>— Ама, Љубо !...{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај са |
та она, знаш, одговара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и |
оно мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш, не |
ан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, |
ту не примај...</p> <p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> |
н.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за |
>VIII</head> <p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густо, ја |
Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Египат |
ике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти |
о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је овог трену |
испосничким намерама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући за |
сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврн |
Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изгова |
хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, непомичан, мио и светао!...</p> <p>— З |
апут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи пр |
јури?...</p> <pb n="159" /> <p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велим |
.. узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им |
p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије |
бична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га да |
о замаха рукама.</p> <p>— Нећу... немој ти мене!...{S} Очију ми не могу, страх ме!...</p> <p>— |
род вели, да нема куће без жене.{S} Док ти женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трп |
овориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> < |
е да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, |
" /> донесе на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у |
велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши скоро празно ста |
напунити.{S} Прошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, |
о ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ота |
оса помолити из његове собе...{S} Кажем ти: сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p |
ест... мора да је светац.{S} Него кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја |
себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио г |
таквим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.< |
се не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; |
слушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео д |
мо, знаш, још скућили...</p> <p>— А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S |
у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам готов закалуђерити се.{S} Али после, брат |
ивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих за своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с |
{S} Који ти је ђаво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо |
рговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговц |
шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачк |
ована жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонти |
друкчији људи, и сав народ...{S} А ово ти је код нас друго...{S} Море, кажем ти: видећеш!</p> |
и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе |
шљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар |
рте Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погреши |
е овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем право овамо, |
b n="170" /> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?< |
које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој |
нашао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, уп |
— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у в |
ци не воле.{S} А ја не пијем онако како ти мислиш...{S} Ето, сад нисам пијан, а попио сам доста |
на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и зави |
егом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је |
p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чини |
— Љубо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде намештати своју куд |
Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожури.</p> <p>— Не брини ти.{S} Казали су мени да В |
реми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, тр |
а...</p> <pb n="254" /> <p>— Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на |
шене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у |
сто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајућ |
тије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне ко |
голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, |
оступак, — твоје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој< |
ешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мисли |
пљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви не |
се положи на св. престо... онда!{S} Ето ти!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он про |
еобичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавн |
му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар неки |
није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мен |
тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође |
.. друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> |
примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је ж |
ка отац Сава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друг |
м само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антониј |
ј кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио сам се пролетос.{S} Сад ми је |
бомира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p |
ред тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од ов |
; никад је нисам пио...{S} Немој, очију ти!...</p> <p>— А вина? гледа га Велимир оштро, готов д |
ао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отресит |
посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена в |
сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе |
на не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И потом о |
ледњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— |
у: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја уме |
не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир |
, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гл |
ице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све |
се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <pb n="8 |
м у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још мало одвркне!...{S} |
о баш...{S} Кад се закалуђериш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Н |
ао бити прави калуђер.</p> <p>— Ала бих ти ја био испосник, мој бане, кад само о њој мислим!{S} |
— Еј, мој Арсо, мој кукавче сињи... баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади |
, и одселе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене |
ај мало! насмеши се Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак прав |
ем ја тебе: немој мешати вино; не можеш ти да поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пеш |
его кажем ти: остави ти ово, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да чит |
цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</ |
: на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна |
ао одржавати ред...{S} А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...</p |
...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погледа иронично његов жут |
ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љуб |
ети Пахомије, Антоније, Макарије, Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте се ме |
дочекао!...{S} Па Макарије...{S} Павле Тивејски...{S} Тимотије Пустиножитељ... па она два брат |
се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубомир с |
ет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчи |
о«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели |
из очију види немарно расположење према тим »залудницама«.{S} Она вешто обрће разговор и почиње |
се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на п |
екако је нејасно своја маштања мешао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— |
х тада полетео, и ја бих некуд пошао са тим народом... куд иде тај свет...{S} Е-ех!...{S} Игума |
боје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе |
да их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души м |
че, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и с |
алуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовање.{S} Истина, и |
еде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о |
...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет |
ио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урођена п |
т је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је |
дговора; игуман се смешкао иронично, да тиме забашури и своје незнање и прелазило се на друго п |
Па Макарије...{S} Павле Тивејски...{S} Тимотије Пустиножитељ... па она два брата Теодор и Теоф |
аста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се |
току.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих самостана, показа суштин |
не привредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S} То им и јест |
готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш » |
а ћете јести...; зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела |
даље, опазио једну паметну ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко з |
обично.{S} Она пређашња скромност, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у н |
даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба |
руши своје раније идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег |
д да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су |
и ове молитве, и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најза |
ених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено, |
лађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи мир и задовољство...</p> <p>Још једна жеља |
мо по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане |
их дана, неће бити...{S} Монаси сложно, тихим, лаганим гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Оч |
и конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb |
у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка...{S} Посматрао је све око себе радозна |
крило и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко р |
имандрит умре...</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем л |
ека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо |
увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, магловито појутарје разлеже се громовит, с |
ве се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, о |
је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, в |
ине после школовања проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И какав је то живо |
о и лагано га љушка... а са Маљена тихо-тихо силази лагани повијарац, и прелеће му преко румени |
ровести који тренутак у овако усамљеном тихом разговору.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти |
тару...{S} Мало звоно одјекну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, |
е доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица, и бубица, и свако створење Божје зна зашто живи и |
ош није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе |
.{S} Сваки живи за себе, и никога се не тичу радости или невоље друга му.{S} Може ко одсуствова |
х врата.{S} Дуго потраја <pb n="216" /> тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:< |
мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се |
ишу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле. |
мо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али дружина иде лагано и весело, никог |
сребрни глас одјече кроз јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима. |
но »трудами и воздержанијем умершчвљаја тјело своје«...</p> <p>У прекидима, кад добије времена, |
, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на груди паде неш |
иво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тканине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљен |
же и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном кецељом, |
ролетеше кроз главу пређашње мисли: »А, то је <hi>оно</hi>!... али нека, после!« и већ мераше о |
ада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« помисли игуман, и одједном му спаде све нера |
а се Макарије...{S} Али његова женидба, то је нешто!...{S} Камо данас таких дјевственика!...{S} |
боље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се |
Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, по саветим |
..{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то баш од истине...{S} А онај је опет... друкчији.</p> |
еде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много лепше.{S} Дохватимо се за руке, па вуци јед |
таде грохотан смех...</p> <p>— Е, роде, то не би ваљало за тебе, рече му Арсеније, смејући се в |
тањира, очистити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски с |
— То већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу лит |
к из н-ског манастира...</p> <p>— Море, то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да јед |
су, зацело нису.{S} А ово са мном јуче, то је онако...{S} Само док ја нађем место, па да видиш! |
чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важни |
Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> |
е дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш зајед |
<p>— Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> |
, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман је гори од њега де |
што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио |
еки млакоња...{S} Није за наше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, |
но право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови...{S} Па сад само нас |
житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је свега!«...{S} А њему су казивали, кад се почне |
ога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да н |
е: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир |
</p> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у |
о</hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чи |
еки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мисл |
</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био |
пажљиво промотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љу |
... промуца стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} |
ших ствари, на пр. библиска историја... то га занима веома, и он је ипак задовољан...</p> <p>И |
се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{S} А кад Љубомир пређе на Нови Завет, |
житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осећа добро.{S} Али има нешто друго, важније...</p> |
узвикну:</p> <pb n="41" /> <p>— Аха... то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмурено |
е Бог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја |
овне школе. — Псикологија, мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, |
а га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} К |
раће: господи помилуј, подај господи... то зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! |
n="136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донело и владич |
а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалти |
3" /> накривљена чатрљица...{S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не |
ао да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се |
е превије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема! |
гурно може и она. »Ала би <pb n="24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не вид |
неки...</p> <p>— Као, на пример, ти!{S} То баш ја и велим.{S} А и тебе је Бог створио исто ’нак |
ћи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p |
и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Бо |
х, како му се допао овакав живот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то с |
едамнаест пута »Помилуј ме, Боже«...{S} То је најлепша, најзаноснија и најпобожнија хришћанска |
од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се и до сад на силу држао, |
човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао |
чку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љубомир, слушајући пандурово мр |
у...{S} Почне о Богу, а после оде...{S} То сатана скверне помисли натура«...</p> <p>Прво се поч |
Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, |
то митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је професор.</p> <p>— Кака му је оно капа?</p> <p>— |
хуманитарни и културно-привредни...{S} То им и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени о |
азговетно викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га ч |
{S} Авраме!«...</p> <p>»Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд |
</p> <p>— Знаш како ме онда вукло...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опус |
а Николу, али ово није његов глас...{S} То неког даве... видиш како је скомолао!«...</p> <p>— Д |
де у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би он друкчије... све мед тече |
добродушне и суседа и њена слушкиња.{S} То су, без сумње, оне »добродушне«, о којима му је он п |
в поступак, — твоје домаће расправе.{S} То ти остави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>м |
у, која није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи |
емена за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових људи, где је он становао, лако |
у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био најмилији посао, права забава.{S} Тада се |
ца, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — др |
е шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се закалуђерио, једина забава.{S} У град |
ти Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му је једини друг из младости...</p> <p>Око разбацан |
их ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" |
е руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, к |
дале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га је <hi>онај</hi> наплашио... и он се тако боји ка |
менљиво: идење за стопама Господњим.{S} То је, као највећу светињу, као једини, вечни идеал сво |
то, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир в |
ифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игуману и свакоме, ко им |
, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши < |
жником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, али му је у послу |
конедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, п |
а, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су подолазили кметови, одборници, сељани... лармају |
, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој луд |
ред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће |
е девојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, |
може на ово ништа одговорити.</p> <p>— То не знам.{S} Зацело су онда морали бити неки друкчији |
ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— То би било да сте се срели ти и отац Максим, одговара м |
е према самом прозору колутао.</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгр |
погледајући Василија значајно.</p> <p>— То су, богме, послале господину архимандриту... знаш, н |
ри кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један за наше госте: дође нам родбина или тако |
забаве и пландовања по Маљену.</p> <p>— То је боље! вели дете, па се плашљиво осврће и погледа |
и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја тв |
еци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, викну Велимир, подигнувши |
ла, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашке зноја или сузе, прота не виде.</p> <p>— |
та Светозару са страхом:</p> <p>— Је л’ то митрополит'?</p> <p>— Иди, бре...{S} То је професор. |
беше на вратима, он процеди: стакло! а то је значило, да је време за ракију.</p> <p>И тако, Љу |
растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста д |
ње, док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доб |
ела, славе ти!</p> <p>— Знаш, прво... а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра б |
трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно |
а убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели и баца лаку копрену заборава на дочек |
ене!... мене!...{S} А-а-а... коштаће га то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми |
чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весе |
{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио и |
S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи ва |
Хо, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме |
«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце сија...{S} После које сто |
учје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здраво, друже стари |
ндашње манастирске старешине, држећи да то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} |
андур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код капетана..{S |
ебе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него опет онај старац, јер како би могао би |
»господиновом« болешћу.{S} Знали су да то код њега прође брзо.{S} Али после изјаве лекарске њи |
во зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, колико се муке видело. |
к да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{S} Нипошто да не кажеш, да смо се погодили д |
е га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича игуману како су га нашл |
да је млад?</p> <p>— Јест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати де |
ивремена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину |
и он тако?{S} А после?...{S} Лако је за то...{S} Зар није Господ казао: не брините се за сутра, |
о је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш пров |
мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! |
ана, море.</p> <p>— Аха... не бригај за то.{S} Спава сад ваш игуман ко заклан.{S} Само ти пожур |
ешити.{S} А ја те, каже, не осуђујем за то; него иди кући, па гледај своја посла« каже њој Хрис |
га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава: <hi>он</hi> да буде владика, а <hi |
рањења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амб |
уковаше, ни поздравише: они не знају за то.{S} Они се само растадоше, не поимајући још цео смис |
цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распитивала ђаке, да ли су почишћене |
селе више не греши«.</p> <p>— Баш ти ја то из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако. |
а овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се |
се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покош |
чајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошу |
тао сам овде и завет — заклео сам се на то Богу...{S} И... и Бог с вама, ја сам се зато и закал |
н Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове рите, |
нарочите пажње, али се он не осврће на то.{S} Са оним истим забринуто побожним, блаженим израз |
људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена... тамо после поно |
ми кажи.{S} А слушкиња?</p> <p>— И она то исто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас поча |
гу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, одговори му тетка.</p> <p>— Е је |
смешан.</p> <p>»Баш прави господин, па то ти је...{S} Их, да ме сад виде Милка и Мира!«... мис |
па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n="64" /> <p>— А кад дођох о |
м.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празнике...{S} Де |
носи му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не веруј |
видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као д |
свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> <p> |
пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</ |
што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће |
д тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као п |
е, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... |
е сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви < |
/p> <pb n="77" /> <p>— Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје до |
е Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »гл |
ешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на |
у.{S} Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покр |
а: и оца и мајке, родбине, имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе |
а себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши!...</p> <p>Да ли сте видели срећна, весела мла |
гу, и однекуд му дошло на памет, да све то сноси ради распетог Спаситеља... навикао се на свако |
т, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не |
м шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А вид |
ли све површно : видело се да му је све то већ познато.{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу |
ше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекој |
м блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и сањао!.. |
густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оста |
лаву светску, разне насладе...{S} И све то јака воља младићева издржа...</p> <p>И сад настаје о |
ледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели по њему |
ћа започето и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескраја |
већ мора на другом месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p> |
аучена из књиге на памет, али је он све то знао далеко лепше и живље испричати...</p> <p>Тако с |
трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .</p> <p>И владика му сад поручио да се н |
би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била само привиђења, сенке?</p> <p>Не може бити!...< |
ош није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, овако п |
сто помишљао од разних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Те |
не може да се сети кад <pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој |
S} Одмах се на њој могло опазити, да је то већ прекаљена права београдска слушкиња., са свима п |
који гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или |
се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач |
да још мало промашта...{S} Он зна да је то нечастиви, али се обично брзо занесе, заборави све » |
!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје в |
идно врви тамо и амо; кад познаде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како |
!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто шт |
ви не разумем те ствари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е... |
на, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа |
и и котура се сива магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао |
се непрестано дими.{S} Рекоше му да је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати ду |
Их, како познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубо |
хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да |
илом истерао из свете куће.{S} Знала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестри |
плаћали ономе ко им га нађе.{S} Била је то једна <pb n="38" /> мања и, по изгледу, сиромашна ку |
шући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући га прав |
ке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњих м |
људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха |
са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова |
људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, па без к |
љад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седећи једн |
ар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједном кроз |
чујно, као да и није жив.{S} И какав је то живот из вечно празног дремежа, <pb n="238" /> или м |
киде га гост нестрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</ |
/p> <p>Никако не може да се сети кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу о |
је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритст |
’нако... опет ради новаца...{S} Све је то себично, ништавно, просто!...{S} И ово његово бављењ |
о, јер се већ зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази б |
Ене де... од куд то знаш?{S} И мене је то предавао...{S} А ко предаје догматику?</p> <p>— Синђ |
јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву |
да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубо |
се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним путем, одживљавало |
у:</p> <pb n="169" /> <p>— Ама да ли је то баш онако... оче архимандрите, оно <hi>истинско</hi> |
чету игру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју једр |
и <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, и ја бих |
/p> <p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време о |
а дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиже очне кап |
ије и Пахомије заиста постојали, или је то обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књига |
p>— Ми-рена... а-јак!...{S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја |
чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а већ овде једнако, сваку ноћ...</p> <p>— |
веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само за оно језеро, то ти је |
н никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово н |
напомену оцу Сави:</p> <p>— Ако вам је то редован обичај — нећемо кварити ред; ако ли је ради |
није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, али ово није његов глас. |
игом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам ко је...{S} То је сад она |
их његових леђа продера:</p> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађ |
ка одједном, и настави јецајући: ако је то Богу много криво, реци ми, па да идем деци...</p> <p |
кчији!</p> <p>— Говори, забога, како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— |
главом прича о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и |
глед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, па се не види ништа!...{S} А мл |
простим.</p> <p>— Знам, знам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чист |
године не гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило |
!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Молитву н |
и његових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа зачуђено околна лица, |
доста лепих ствари из земљописа, јер је то професор лепо причао.{S} Бележио је како се изговара |
итија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... |
ког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна жеља, и ако већ одавно живи правим |
м</hi> много о свачему...{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, |
/hi>...</p> <p>Не зна кад и зашто му је то пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да п |
радознало и реко бих смешка се!{S} Није то, ваљада, због његова доласка?...{S} Гле, двориште... |
овори неком другом, рече:</p> <p>— Није то за тебе још.{S} Нећеш је разумети.</p> <p>— Еве пуно |
о највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље представит |
ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S |
а, да би постао механским момком. »Није то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна |
кадионице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не вид |
што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако исправи.{S} Али га последње недаће саломи |
и до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није с |
чки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, |
рулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву н |
ђено, питајући погледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никол |
уша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за светом, з |
жасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како беше дивно у он |
ања из реторике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамни |
о не размишља много о животу.{S} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} |
ше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи, и из њега закапаше вреле сузе...{S} |
сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје м |
бутине ка оногај...</p> <p>— А како се то јакате? прекиде га Милка баш кад се он одушеви прича |
елу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике гимназије«.</p> <p |
ој на дугачкој лужниковој грани како се то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас |
S} И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:</p> <p>— Ама |
еш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те то мучило?...</p> <p>Љубомир не дизаше главе, не одгово |
асилијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и тетке |
учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном обузе |
етивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његове с |
} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да че |
ш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га по |
ас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«...</ |
га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се |
разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... ок |
а, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се тако |
} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за калу |
н се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све виш |
м отуд још две пуне вина.</p> <p>— Неће то, бојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: |
његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о оно |
асполагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтерес |
лавом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавче с |
из педагошких обзира, облик диалога, и то само између игумана и Максима.</p> <p>Игуман мрдну о |
су остала сама деца и по једна жена, и то му беше веома тешко.</p> <p>Али прође све.{S} Настад |
је богословско образовање.{S} Истина, и то је образовање крње, јер му недостаје основно и гимна |
остала та жеља: да види митрополита, и то баш кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити |
рисније.{S} Само гаје винограде сами, и то им је најглавнији пољски посао.{S} Покосе ливаде, от |
да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом.{S} Ш |
де наиђе на велику сличност са собом, и то га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског |
ња.</p> <p>Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Ч |
p>Једно само он разуме добро и јасно, и то је почетак од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у |
инском сунцу...{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па |
е, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А ка |
е одговоре.{S} За јасле већ зна се... и то тако... јасле, јасле...</p> <p>— Ама каке јасле?</p> |
о и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га! |
на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је куша |
<p>— Хмм...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског решења о награди!{S} Овај |
шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање сад ни мало не жалости и не буни.{S} Напр |
премишља како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено |
нства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, |
е дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога |
у бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне...{S} |
врата, ни пенџери, ништа...{S} Па кад и то прође, онда станем мислити...</p> <p>— Мислити... по |
лу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њ |
у ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од |
е неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код ку |
ок не видиш све очима.</p> <p>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... ј |
м слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{S} До |
чета.{S} Радио је много за своју кућу и то му не беше тешко, али је још више радио под кулук, з |
е веселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито гледање примамљива, весела, млада живота, лаг |
њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, рекао би Љубомир; али |
решњем Арсенијеву јадиковању.</p> <p>»И то је Божје кушање.{S} Баш као онај преподобни... како |
није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље представити.</p> <p>Љубомир, узимајући у рук |
оста озбиљно:</p> <p>— Јоковићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, |
тетка озбиљно настави:</p> <p>— Остави то сад...{S} Него, кажи ти мене: је ли ово велики грех, |
пита игуман, како одговара!...{S} Да ли то они њега сви мрзе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— |
замире његов последњи звук...{S} Да ли то беше надчовечански <pb n="235" /> јаук за ишчупаним |
чара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} |
данас?...{S} Не може бити!...{S} Је ли то сија сунце од истине... или је све ово сан?«... поми |
је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико |
ут се и они прођаволе...</p> <p>— Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... |
и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манаст |
њим, кажу, сто попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, |
n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха |
ски.{S} Истина, он има свога имања, али то још није одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је |
је основно и гимназиско образовање, али то не мари...{S} Главно је, да је он »свршени богослов« |
} Та и ми смо... онако манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... ка |
у, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p> |
ир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек онако... а мисао о томе била је д |
ханџији као да би по <pb n="19" /> вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.</p> <p>— Х |
нам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’нако... јарца, или јакања...</p> |
ему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове вр |
сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{ |
у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, па ни године...{ |
овокрштенога.{S} Истина, други калуђери то не раде никад, али се он давно одлучно, да ради онак |
ећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, гл |
аси да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобођен, сетивши се, из Николина при |
па нам слободно каже: »Реци, вели, Васи то и то«; ја му одмах све испоручим, па нико не зна...{ |
паде се.</p> <p>— Ене-де!...{S} Јес’ ти то, Љубомире?</p> <p>Он обори главу и промумла нешто ка |
чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S} Дошао неки професор из |
p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, мо |
о из књиге не разумем добро.{S} Кажи ти то мене ’нако... рече тетка.</p> <p>— Па, ет’... довели |
о мало говеди, оваца, дрва...{S} Али ти то знаш.</p> <pb n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш, невољ |
осничким намерама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумевајући заврш |
прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарај |
ао какву важну новост.</p> <p>— Како ти то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управ |
аром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> |
ао да је мали, као да се одједном врати то време, па га мајка изнела пред кућу, метнула га на к |
наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала сам.</p> <p>— Е, слушај и сад...{S} Аха! |
то ради.{S} Ет’ ’вако...</p> <p>— Знам то.{S} И код нас мушкарци раде.{S} Али Мира?...</p> <p> |
божјем закону!... ,</p> <p>— Море знам то...{S} Него само да ме не истера сад, док не видим са |
и су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није имала више |
S} Их да ми је то научити!...{S} Игуман то не зна, је ли?</p> <p>— Ја бих реко да зна, одговори |
> <p>И ови му пишу само због новаца, он то зна, иначе га се још за дуго не би сетили.{S} И за к |
а си се жестоко од њега препануо.{S} Он то воле.</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, |
рсеније, смејући се весело.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље |
и могао бити такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: д |
ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не в |
ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице |
ничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика |
се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и та |
аст.{S} Он је стотину пута гледао, како то калуђери брзо и вешто раде, али је први пут осетио с |
стрпљиво, — али какав је то живот, како то ти живиш... да ли и ми тако живимо?</p> <p>— Јок, ви |
о... јарца, или јакања...</p> <p>— Како то јарца?</p> <p>— Деремо јарца...{S} Он се осврне око |
руги, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако одједанпут!...{S} И како |
<p>— Сад ме је страх...{S} Не знам како то: вуче ме и баш волим, много волим да идем тамо и да |
/> даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучил |
а за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке за |
аставља започето причање:</p> <p>— Тако то једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што м |
кога је овог тренутка више интересовало то питање, него догматика.</p> <p>— Клисар, брате! узви |
дао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита јед |
злата и драгог камена.{S} Да ми је само то видети... кад се засија!...{S} А са њим, кажу, сто п |
ог живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано »возд |
у његових идеала и снова остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чи |
ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ж |
ок не видим са стричевима за имање, ето то је...{S} А после је лако...</p> <p>— Онда... реци му |
са страхом, приђе руци игумановој, зар то Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилн |
бомир стане причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за |
се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки чов |
е беличасто сива маховина...</p> <p>Зар то она стара »наша кућа«?!...</p> <p>А родбина весела.. |
... а прети интерпелацијом.{S} Министар то једва дочекао, знаш већ...</p> <p>Игуман само опсова |
омир им каза како је мислио.{S} Велимир то исприча осталима.{S} Настаде грохотан смех...</p> <p |
прочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бр |
; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <p |
гова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах — |
литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а |
оже сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном електричном топлином ил |
уђерство.</p> <pb n="60" /> <p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да ни |
апусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра и |
куд то, <hi>та</hi> мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... |
ући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђ |
и су ово људи !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!. |
добро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени уч |
и завршетак владичина писма. — Какве су то твоје испосничке намере?...</p> <p>Леонтија изненади |
за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно раструбили.{S} Владик |
ош напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И та |
ајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер је код њега била сам |
асом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш ко је јачи.{S} А може ли Ми |
ла рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам знала!« и пође Љубомиру.</p> <p>Игуман, као св |
научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко вели |
е пажљиво, својом меком и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади ин |
жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очаран овом свето |
ад те видим таког... и ја сам се за <hi>то</hi> спремао, па ет’!...{S} Некако ми онако знаш... |
Волим ли ракију!...{S} Како се може <hi>то</hi> волети?...{S} Ја мислим да је ни прави пијанци |
олико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него има нешто друго...{S} Отац... како ’но ре |
ово и све је тако давно жељено!... »<hi>То</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује зане |
обом наступити...</p> <pb n="202" /> <p>То вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разг |
е дуга спавања, на само блене...</p> <p>То је игуман Сава, старешина Покровског манастира, испо |
циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не вид |
вакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир т |
рече:</p> <p>— Игуман ме послао.</p> <p>То је био довољан заклон, да му Арсеније не сме ништа н |
Љубомир пређе на Нови Завет, он викну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно |
зиде от ложа«...</p> <pb n="145" /> <p>»То је јунак ! мисли Љубомир.{S} Тако бих и ја радио...{ |
ка радозналост...</p> <pb n="49" /> <p>»То је <hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и |
писана милина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно жи |
екунада стајаше као камени кип.</p> <p>»То је оно... сведочанство!...{S} Пропаст!...{S} Свршено |
које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије |
виси од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубоми |
оворио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?< |
своју децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... к |
> се више нећемо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му |
као Антоније и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док |
ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни речи прозборити?...{S} Мустра и јеси: ђак!... |
ла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит ироничн |
бомир, сагињући главу.{S} Ето, стојим с тобом.</p> <p>— Одиста, зар нећеш од мене бежати? запит |
атом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</ |
у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће.</p> <p>— Иди, па то кажи <hi>њему</hi>, |
зом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Рази |
нија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и воћњаци гушћи и само двориште <pb n="251" /> |
.{S} Млади намесник ослободи братију од тог »бесполезног рада«, пошто, вели, он већ мора на дру |
о... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадоше предавања сасвим, а Љубомир |
стојао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богос |
сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... госта.</p> <pb n="76" /> <p>—Улази ов |
!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; обилази га далеко, прокрхава ограде, њиве, с |
упа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим |
е — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.< |
их, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено марамче.{S} И он не |
<pb n="111" /> доброг сна — после свега тога, лагано идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, |
ору као да не беше много стало до свега тога.{S} Он отпутова весело, као на какву гозбу...</p> |
чност...</p> <p>И на послетку око свега тога, око свију идеала и снова, око празне прошлости и |
он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до сад и заустављао на ситницама, те су његови |
друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У оч |
. ако Бог да.</p> <p>— Како... зар због тога живиш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти |
адо своме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је |
ти је одредио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, |
ио, до воде и зелена воћа.{S} Али се од тога још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде к |
чи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окренут, да није могао у ст |
обро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Ср |
јер како би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлос |
</p> <p>— Та да, од користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на |
ло онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антонијево житије нап |
лони је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њихови |
свјатих; декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журн |
је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Да |
само парохиско право.{S} Сад нестаде и тога; остадоше непрегледне, добро очуване, драгоцене шу |
напустио свој Маљен <pb n="20" /> ради тога, да би постао механским момком. »Није то, није!... |
и ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Леонтијевих леђа, пре |
ар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имала забаве?...{S} Зар су све то била |
д богословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та жеља: да види митропо |
во од њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половини и чита: |
pb n="197" /> поплочаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништа дру |
пшти своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се |
колико се незгода претрпело, док се до тога дошло !...{S} И стадоше се ређати пред њим сви дог |
:{S} Ваљада видиш колико ми је стало до тога, да се те беде опростим.</p> <p>— Знам, знам... ла |
Милком баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... ш |
као и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се |
i>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању тога <hi>непознатога</hi>, њега обузима нека свежа, хла |
му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико |
а послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испричај.</ |
и му је газдарица рекла да се не одзива тој жени, која само један посао има: одмамљује »млађе« |
жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="218" /> су грешни, |
лност.</p> <p>— Па... кад зарађујемо по тој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, о |
ивот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкч |
земаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, з |
, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краћег |
S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он |
ступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару брат |
Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} С |
ја је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске с |
а неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говор |
една жеља остаде на срцу Леонтијеву.{S} Толике године прођоше, а он не виде више свога старог г |
страшна заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се помешало, |
што оде овај живот?...{S} Куд пролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?. |
од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи м |
} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само |
="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђери или игума |
е кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познад |
ра имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се |
х добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре |
Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести |
вети како би требало!...{S} Али како су толики испосници савладали, умртвили ово слабо, подложн |
д полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и није |
је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у |
се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да м |
а нашего Антонија великога</title>«.{S} Толико пута је слушао да је Антонијево житије једно од |
ује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку н |
уђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толико пута да му кажем: дијете, иди кући, ожени се, па |
ње намесниково према братији.{S} Кад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајм |
анастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете му и иначе нејасне погледе на жи |
школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину уса |
од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико мислило и сањало само ради тога, да би душа имал |
варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилавчицом на глави, обуче |
и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? за |
hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</hi>, него |
{S} Него: или — или !</p> <p>— Не марим толико за све друго, збори девојче кроз сузе.{S} Огреши |
свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни |
им човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађ |
ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте в |
уком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо |
и спремаху се сви да нешто кажу, али су толико изненађени, да не могу још наћи реч, с којом би |
о си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави о |
, приђе прво Арсенију, који се обрадова толикој пажњи према себи, и лепо се пољуби с млађим бра |
и је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што пит |
што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никаквих |
манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, као |
т.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећа колике су гомил |
сли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманце |
го полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> <p>— Знаш |
дари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не помаже ништа...{S} Покласмо све маторе плов |
да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} |
то се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним мести |
глуп смех.</p> <p>— Како си се играо са том твојом Миром? пита га девојче.{S} Које игре знате?. |
ачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као што |
рез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасвим свеједно: долазио ил’ не |
их, и он се нађе као стегнут, заклопљен том громадом...{S} Кад све то виде и осети, Љубомир се |
е, које је грејало кад је заспо, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспава |
диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, да |
жину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погледа |
учини заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов господин.</p> <p>— Господине, шта је ов |
. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим иг |
ре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука |
т, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и густи |
ме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Профе |
ај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво и |
бомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш испр |
ински...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и хит |
омажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена, |
пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде об |
о.{S} Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне с |
је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе |
беше заједничко.{S} Леонтије се подаде томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима |
ово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сна, расп |
ачуна, <pb n="85" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу.{S} Народ ј |
од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </div> <div type="chapter" |
поновивши мишљење и речи Господинове, о томе догађају, које су биле ауторитетне за све госте, п |
сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке |
он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то мож |
<p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У свак |
»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњују!{S} Ето, и сад ми је некако |
и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке |
му његово високопреосвештенство пише о томе и томе.{S} Видело се, да је игуман, после добра сн |
љивијих.{S} Говорили су му и калуђери о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало |
о су само слике, тек онако... а мисао о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говори |
бична калуђера, а отац Сава је причао о томе из себичних разлога: нек’ се <pb n="168" /> види к |
... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p>- Па то је све друго...</p> <pb n=" |
ад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено дође к себи, али јој Љубоми |
тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бр |
е да га пробуде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад |
сунце.{S} Игуман се држи као обично; по томе ђаци закључују, да гост није много важан, него је |
тима. <pb n="163" /> Раде кочијаш, вешт томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, н |
више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb n= |
} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром практичном ув |
p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{ |
ика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb n= |
како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а |
тоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> |
пазите отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути, |
одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито гл |
нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> < |
ала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он п |
Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> <p>Кад пође неким |
сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао ј |
насладом посматрати, како принесоше <hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде |
ти кад је то почело.{S} Све мисли о <hi>томе</hi> некако почињу од Београда, али он ипак не мож |
ницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књига, разгледати урамљене ликове ста |
што манастирско, некакав нарочити дух и тон, својствен само светим кућама.{S} Са нарочитим смис |
авеје на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, обузима га |
е навикао на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за с |
м погледом.</p> <p>Љубомира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али |
разлеже се громко, бескрајно, на разне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А |
аву.</p> <p>— Видите... поче увредљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју ви душмански |
поче игуман неким особитим наставничким тоном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекос |
е оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— Знаш, ми |
вог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погле |
ва.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачк |
у је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ног |
ицом, испод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за стол |
минута Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се ок |
ну силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> < |
unit="subSection" /> <p>Дувала је дању топла југовина, па се спустило тихо, лако пролећно вече |
у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб ш |
занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у ле |
, али гле: ово је сад некаква друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо |
је добро и да се полако враћа пријатна топлина, која се почиње разливати по њему...{S} Па није |
ква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако стегне, не зна ни сам: да ли |
репоне, дахну душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит настави редо |
трују некакве нове, непознате му до сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозу |
ило неправо?{S} Обузет оном електричном топлином или зебњом, он се само стреса под навалом неки |
азуме их баш ни мало, али осећа некакву топлину, некакво задовољство од њихова присуства.{S} По |
ем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, сум |
у, пију стару препеченицу и жмиркају на топло пролетње сунце.{S} Игуман се држи као обично; по |
S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његов |
анастира...</p> <p>Ах, како дивно греје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто б |
г Маљена.{S} Сад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливај |
о лепо и заносно, новом иноку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да |
тво од прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено ма |
војим младим неразвијеним лисјем, према топлом, веселом сунчевом пригревку.{S} И још даље, на в |
јатност, коју осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>Архимандрит на |
д једна девојчица пружи снаси карлицу с топлом водом, и кад се млада спусти, дохвати његову ног |
еда чудновато, готово прекорно, јасну и топлу светлост сунчеву, која је прснула густим млазевим |
, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у п |
ко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос проветрена и окађена изми |
..{S} Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у |
а на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом |
у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прес |
ше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, смоком и другим кућним |
док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли |
лоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.</p> <p>— Ене |
чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само звера |
!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А по |
нога као. .{S} Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све чети |
S} А ово је баш оно право!«...</p> <p>— Точи! викну игуман, мрднувши неосетно једном обрвом и г |
политику, кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.</p> <p>Од гостију нико се |
главчина, тесање палаца и наплатака за точкове.</p> <p>Нићифор, који се овог лета вратио из шк |
ом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно како је било, и колика је била свећа, па кад се п |
будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах нађе, кува и пи |
калемљење...{S} Све букну, као успавана трава после пролећне кише...</p> <p>Само поља остадоше |
оја није баш обична, па викни : отровна трава!{S} Тај ти више никад не пролази преко тог места; |
товином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, доста |
ју!...{S} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева |
му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до сад пребирао и остављао сваку засебно |
p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! |
кује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он је високо, ближе врху планинском, а са њег |
ача, у којима су разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо, ено ти ђезве па сипај, рече му те |
а чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво |
е ногом.{S} Само му покажи на путу неку травку, која није баш обична, па викни : отровна трава! |
умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.< |
кама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га ц |
м дивљином; по ливадама чупкају спржену траву кржљава говеда и једно старо, сплатичено кљусе; д |
г студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, п |
имир гласно.{S} А Максим... знаш за ону траву!</p> <p>— Тај је још гори, тај је права жаба ..{S |
ока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџ |
У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижући од стола занесену главу.</p> <p>— Вид |
ићу, остави то дете.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p> |
, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах земље која с |
ву, отац Сава поведе разговор о старом, традиционалном, ну застарелом реду и газдовању <pb n="8 |
очекаше с псовком и великом праском.{S} Траже га од кад себе, пуне им руке посла, спрема се вел |
тало из манастира.{S} Разаслао је да га траже на све стране, али од њега још никаква гласа.{S} |
псују непажљиве домаћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котари |
овара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову и њену ка |
ама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да прочита на њима: је ли правилан одговор, па |
појакамо, вели она и разгледа око себе, тражећи згодно место.{S} Али где би..., да нас не види |
а.{S} Жуње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне рупе на |
не у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на другој страни, и онда настаје мување св |
ме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...</p |
че сама са собом, осврћући се збуњено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно исти |
и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере нас м |
из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је одмах |
о у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црн |
чуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад |
итим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу.{S} Механџији као да би по <pb n="19" /> в |
огнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној невољи...</p> <p>И нар |
ји су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом новом, непознатом му до сад уче |
сним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Кикот се |
{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p> < |
цу.{S} Вешти момци настављају прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела грај |
уткане ћелије...{S} И колико ће времена трајати његова привремена управа?...{S} И шта се може з |
> <p>— А ја кад почнем мислити ноћу, то траје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Бе |
главу збуњено.{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте но |
су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже о |
трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!...</p> < |
.. та није да се смејао, но све клокоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, |
рхимандритски крст, који се блиста на — трбуху оца Саве.{S} Сваки врло озбиљно сматра архимандр |
а своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак н |
<p>— Аха, тако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана одговора, као да га неко пол |
у радозналих слушалаца...{S} Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре д |
жих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи оца Саве, ту |
извинити или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман |
ста у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућанџија |
уман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујући и |
механе, да изигра са механџијом и којим трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у с |
...</p> <p>Одједном се Љубомирове груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и о |
тетке.{S} Сад је сав посао спао на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заш |
е даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирски ктитори нису |
жно, лепо, па...</p> <p>— Јест, јест... треба... као браћа! прозбори Љубомир искрено и живо.</p |
ије могла почињати овако озбиљна ствар: треба сачекати какав већи празник, и онда почети читање |
} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некакв |
ине манастирске са разноврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пас |
S} Какво читање сад, кад <pb n="119" /> треба највише радити, рекао је тетки, која је вазда у с |
ту...{S} И најзад, он зна <hi>како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће |
ивимо?</p> <p>— Јок, ви не живите...{S} Треба се одрећи свега: и оца и мајке, родбине, имања... |
и га само прочитати па заборавити...{S} Треба знати цело, као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево.. |
и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> сел |
оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, напрегнуто делање. |
онако, како онај младић рече малопре да треба живети: као Антоније, Макарије и други угодници.< |
ме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако |
ка у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђакониш!</p> <p>Велимир се још више оп |
та може ли то манастир поднети, не пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што |
!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох |
и <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба само пити.{S} Децо, точите... сви сте задремали.< |
— Сева, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад |
ни ти.{S} Казали су мени да Васу свакад треба послушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски |
чима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n="151" /> <p>— Јест...{S} |
оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да |
би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепашћено питао: |
гове упознао са важнијим стварима, које треба да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним п |
ман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о ра |
ћа овештала, мора се дизати друга... не треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она з |
уни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, ја како...{S} А после неће моћи ни једна жен |
у им пред ноге ове рите, па ми после не треба ничији пристанак...{S} Ја и моја <pb n="243" /> Ј |
ти.{S} За јело није понео ништа, а и не треба му за сад.{S} Антоније и други иноци по неколико |
p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> <p>Светозар само б |
— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!...</p> <p>— Јок, море... |
а последњој степеници.{S} Знао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погре |
а не зна које је осећање веће: да ли се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов |
и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где |
н напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, часни |
n="114" /> <p>Љубомир се замисли: да ли треба овај догађај причати сваком?{S} Каза јој само да |
омир би пошао к њима да се оправда, али треба прећи један бедем градски, под којим је он учио з |
сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба... да отрчим до куће...</p> <p>— Знам ја твоју ку |
се и не мрзимо се као калуђери.{S} И ти треба са нама лепо... као браћа.{S} Знаш, овде су сви о |
шеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о значају крштења, |
оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игуманов!...{S} Ал |
мљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љуб |
се он давно одлучно, да ради онако како треба, а не како раде други.{S} Али кад погледа преблед |
манастирима, није оно... знаш, оно како треба.{S} Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини м |
па зар то није светачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, |
поступцима, јер однекуд осећају да тако треба да буде...{S} И он осећа да његово срце све више |
е!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба знати.</p> <p>— Знам, брате...{S} Онај мој лудак, |
пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« п |
даду му лопату и виле и покажу како то треба очистити.{S} Сироче, онако нејако, мало, мучило с |
="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћ |
.. све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је |
вређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{ |
говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не |
банинов, шумарев, воденичарев...</p> <p>Треба одгајити и уредити огромне градине манастирске са |
сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како сам се Богу заклео.{S} Ако не могу |
су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{ |
} Исписао му прота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у ш |
смо — да би могао паметно газдовати.{S} Требало је сад отплаћивати тај дуг, одуживати порезу и |
а реликвија, коју би <pb n="173" /> сад требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен |
у млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} Па доктору после не верује: нећ |
љено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, овако преплашена и |
о томе била је далеко.</p> <p>»Баш није требало ни говорити са њима о томе...{S} Само ме забуњу |
ни, као искусни људи, изјавише да не би требало још на то прелазити...</p> <p>— Има времена... |
ему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како су толики испосници савладали, |
.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепш |
та је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш |
ме је све то требало...{S} Да ли сам ја требао Богу?!...{S} А видиш тамо... и владика и сви они |
стаде мислити, зашто му је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њем |
ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду |
на њу, треба јој помоћи.{S} А богме... требаће и њему њена заштита...</p> </div> <div type="ch |
рзао при читању познатих му молитава из требника...{S} Започе проносити ускршњу водицу с једног |
очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окретни младић, какав је Велимир међу другов |
ст из среза.{S} Нешто га одједном обузе трема, би му незгодно од овога доласка, и ако он није н |
њена дара осети, познату му од јесенас, трему и лаку збуњеност...{S} Кад стиже манастиру, Васил |
лежанке, седе на сено и подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на дру |
! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> тренутак...</p> <p>— Доведи! загрми игуман са двери.</p |
ри године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а <pb n |
им односима, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном тихом разговору.</p> <p>— Бр |
... па у шуму!...</p> <p>После неколико тренутака како изиђе Максим од »комисије«, опет се отво |
гуман остаде сам.</p> <p>После неколико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирс |
и котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим као ватра, дивним као руби |
ећи своме духовном оцу, осећајући овога тренутка према њему необичну нежност.</p> <p>— А-а... г |
је на Љубомирово раме.{S} Обоје се тога тренутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њиховим очи |
своју одлуку.{S} Беше и расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догод |
радио? прекиде га Љубомир, кога је овог тренутка више интересовало то питање, него догматика.</ |
> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снаж |
роз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и з |
и при служби... готов је плакати сваког тренутка.</p> <p>Али кад је посао, мора се заборавити и |
на једну клупу, покри се и заспа истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмање мана |
воласта Јованка.</p> <p>У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печал |
мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан дети |
р ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соко |
у високо <pb n="34" /> плаво небо, како трепере под сунчевим зрацима, и полугласно, блудећи мал |
млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсја |
сти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска П |
, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и ванземаљска слика пред њим. |
иришу, заносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица ми |
е мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То га нећемо наморавати, проговори |
а...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плаветнило, под њим заигра |
на излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а о |
душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...</p> <p>Д |
шестопсалмија.{S} Мала воштана свећица трепери и слабо осветљава поцрнеле, масне, покапане вос |
ива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека ср |
ојама далеки пространи видик, над којим трепери чисто светло небо; како се весело витла у вазду |
еност и неки нејасан светитељски смисао трепери и вије се око ових воштаница, око листова који |
рла се по видику, <pb n="196" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>В |
по вољи, али Николина глава тако ситно трепери, а његов језик одебљао, па га мрзи говорити... |
трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела |
те на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа свој |
уту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, н |
сенијев.{S} Максим је том приликом само трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред с |
лазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше |
једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен лојанице, кад се добро разгори!...{S |
а само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше сузе на очи.</p> <p>— Него |
чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, |
правилу искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јут |
и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати |
се приковале за пламен свећице, па само трепћу и опет стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у |
p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па само трепћу; тетка се само полуобрнула к њему, а остала онак |
них, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењаци Василијан и Никола певају као сла |
а пребледео, глава му се немоћно врти и тресе, сав се омлитавио, начинио се као осуђеник, кога |
ту.{S} Под њеним здравим живим ступањем тресе се под, а она весело и срчано подигла главу, глед |
ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете |
д, са слашћу, жвакао, скочи са столице, тресну руком по кошуљи спреда и, сагнувши главу толико, |
се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави д |
какви каљави дроњци на криваји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гоми |
p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу и кријући очи.{S} Долази свет, |
раст и позив на састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, о |
разницима, недељом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели |
и своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави |
слове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књи |
сотонска .. све је исто.{S} И њему су, трећег дана, кад је већ сасвим обезвијао од глади, стал |
тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила (погодбе), које му је отац Сава прочитао |
> <p>— Кажи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубо |
S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... одговара игум |
-о-о...{S} Дедер нашу кајмаклију, отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе |
.</p> <p>— Море... какав пост! узвикује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту |
иташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, |
о, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомира истог дана, кад пр |
ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах после поздрава, наместе |
угу, која је засејана сточном репом, па трећу засејану детелином, па подизати неке многе а веом |
> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и |
ишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава з |
под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... грм |
one unit="subSection" /> <p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад |
p> <p>— Ко, ја слаб?... високопречасни! трже се Арсеније и погледа тако ведро и здраво, да сви |
.{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког Савиног гласа, који читаше |
пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде |
екуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n |
на некакву пријатну слику и одједном се трже...{S} Сетио се!</p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... се |
и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се трже. »Видиш, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта |
одјекиваше пријатно.</p> <p>Љубомир се трже и одскочи од врљика, на које се беше наслонио.{S} |
оја ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних јахача.{S} А кад виде пандура и необич |
погрешиш...</p> <p>Велимир се одједном трже, као да га неко ошину изненада; једним скоком доју |
то је живот, мој брате!... али се брзо трже, сетивши се да је то кушање«.</p> </div> <div type |
ривих поломљених столица.</p> <p>— Ене, три кревета! зачуди се Љубомир.</p> <p>— То ми по један |
су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџице, председник, учитељ, неизбежни побратим и |
! игуман се тако незгодно лупну, да сва три трговца одједном, као на дроту, поскакаше и, псујућ |
е... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... г |
вом на калуђере.</p> <p>Одједном се сва три калуђера исправише, стадоше гледати низа се и отрес |
дити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре п |
ранише, увијена у рогозину, повезану на три места исеченим крајевима од мантије, у коју је увиј |
.. узвикну игуман поносно и погледа она три неука према себи, међу којима је Максим био најучев |
ота баш владичине речи: »Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Дос |
S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} Сава напомену |
кнуте овчице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, |
ећају владичанство... па ако издржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непр |
било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сложно клањају пред игуманом, ово је |
преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше |
ајучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, мој брате... |
а измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, мастан липов сто и неколик |
и послаше да, као млађи јеромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је ста |
до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви |
... »И дахом јему (манастиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то оста |
тирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастир |
то »све мора пасти«, није плаћао порезу три године.{S} Али не паде ништа, а дође тренутак да за |
исан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка...{S} По |
рца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n="90" /> <p>Тако пролажаху године |
ука сиротиња.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, јед |
онех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S |
амо млека, млека... ништа друго.{S} Два-три дана тако...</p> <p>Тетка климну главом пркосно, ка |
ати.{S} Али се Сава сваке године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> < |
нкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филоксером виногради стадо |
оже још да иде, једе, пије...{S} Има му тридесет година, висок је одвећ, сух, смежурана лица, к |
омену, како се у манастиру чува некаква тридесетогодишња реликвија, коју би <pb n="173" /> сад |
прођоше неколико минута после прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господин, кога већина |
а, коју ви душмански грдите, очувала је триестогодишње вино, од кога сте се ви, само од једне ч |
и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из Београда, на ј |
га необично порази.{S} За св. Спиридона Тримитинског пише: „От дјетства своего пастух бје овчиј |
. каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Тримитинском пише: »Сочетасја законому браку и отец дје |
ну траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа |
ним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонтије добро познаје свако |
у сви показују очима на једно место.{S} Трипут је морао додавати ножнице архимандриту, који их |
ој новој иконији... како ли је зовете — трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одв |
е и повуче звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, док се Вел |
економија, на је тамо и приход двапут и трипут већи, него кад се ради старински.</p> <p>— И... |
узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... д |
мо куд га гура нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из ср |
аве«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих мал |
једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" /> |
p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n="23 |
ојима и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да с |
и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, |
огледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џар |
соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије проба да протестује:</p> <p |
S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу...</p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикн |
е шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије |
иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити |
зе свега...{S} Сањиво погледа око себе, трљајући очи песницом, и наједаред запрепашћено отвори |
а је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на |
што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећи очима на младу прасетину, са н |
хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и нагибајући главу пред дошљаком, као да |
у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка де |
, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>После кратког времена и Љу |
м и врелом руком (то је осетио) прати и трљати између прстију... млади инок, с надувеним до нај |
ика.{S} А тамо опет иђаше оструга, који трн, павитина и опет врљике, или јендеци са оградом од |
ва кукуруза...{S} По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан.{S} Стриц је опак...</p> <p> |
а веома потребне привремене оградице од трња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, п |
опет врљике, или јендеци са оградом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, са |
а, китњаста павитина од лозе, оструге и трња, пружаше се крај пута, прекидајући се понегде снис |
мир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.</p> <p>Опет одо |
, наслоњена на врљике, заклоњена густим трњаком, кроз који се провлачила ограда.{S} Она често п |
а за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је клипове суха ку |
обро излежавао, а ја се једнако бола по трњу и рањавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет |
раменима и запиткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калу |
ерећи жудним и завидљивим погледом дуге тробојне редове пуних бачава, буради великих, средњих, |
ца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се тол |
о мало да смо још почасили, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по |
сле тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад.{S} Немој га баш |
обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше потк |
, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Сви тројица сте моји, наставља старац кроз плач: сви сте ми |
оји је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару, где су се могли слободно |
њице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!...{S |
мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? |
еки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ех |
е слепило од многе воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада |
ад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје место.</p> <p>Момци изиђоше одмах, јер н |
ст.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специј |
баница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и с |
ајно намигују.{S} Али кад се изнеше два тронедељна сисанчета, испечена на ражњу, са набраном ка |
едва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, |
иво око себе.{S} А пића и јела стаде се трошити два и три пута више, него пређашњих година.{S} |
— трипут више, ондак зна се... морамо и трошити више, одврати му иронично најстарији брат.</p> |
ода цифра судских, адвокатских и других трошкова за овај спор била је огромна.{S} Тако то иде л |
чишћене куће и дворишта, рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица |
..</p> <p>— Идите! махну игуман очима и трпезарија се за тренут испразни.</p> </div> <div type= |
старијим временима, манастирским општим трпезаријама изглед и дух »молитвених места«.{S} И кад |
кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се прозорче између кухињ |
атим отвори се прозорче између кухиње и трпезарије и на њему се појави бледо, предругојачено ли |
надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и мом |
ружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђа |
е ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним по |
ном.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с |
о ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.</p> |
обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаше |
огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери. |
, одједном завеје на њега овај нарочити трпезариски тон, госту одједном нестаје осмеха на лицу, |
донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпезариским <pb n="247" /> рубинама?...{S} Калуђери са |
живо брисање и намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калу |
ка не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти |
и лекови.{S} Али, брате, кад заседне за трпезу, па стане макљати, ни Максим му није раван...{S} |
мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— Откуд они то дознају?{S} То треба |
та, очита се молитва, игуман благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше ра |
иденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту |
ченици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p>Сутрадан дође Леонтију порука од |
да очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од онога |
мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} |
смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је истина? |
дан необично.{S} Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, ни |
ка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али |
билазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и |
једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене кости и златном кић |
вањем и великом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила међу ба |
своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у п |
гим саблазнима, али дете остаје стално »трудами и воздержанијем умершчвљаја тјело своје«...</p> |
н вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труди на сваком послу.{S} Није он отпао од мене, као ив |
тизање своје тешке задаће.{S} Сви су се трудили.{S} И епископи су обрађивали њиве, жњели, копал |
у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад |
преко дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он м |
савладали, умртвили ово слабо, подложно трулежу, ништавило?{S} Та нису зар све то гатке?!... .< |
отпадала, темељци поизвиривали и почели трулити, осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, |
букову пању, наслонио превијене ноге на трулу кладу пред собом, искренуо, опустио главу немоћно |
, који се једва прекрећу и љуљушкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок |
вући стотине кола дрва, која су до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирској гр |
ла тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Ш |
јави.{S} Беше се јако задувао од наглог трчања.{S} Приђе игуману и, као обично, стаде пред њега |
бодно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко маљенских к |
одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само подскочи од |
лавачки, одрао би кога јарца, и опет би трчао и трчао докле га ноге носе...{S} А овако само под |
ван посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три |
ви су калуђери и ђаци на ногама; снују, трче, доносе и односе јела и пића, послужују, сипају и |
цу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ух |
. ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не г |
нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</p> <p>» |
е пловке, те попи крв; доноси му млеко, трчи за доктора...{S} Та то је требало само видети!{S} |
а!.., шапуће полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему! |
ним гласом викну:</p> <p>— Капетан !... трчи...{S} Газда зове, па затим излети напоље и сакри с |
} Дијете!... викну, угледавши Љубомира: трчи... газдарицу...{S} Капетан дошо... кажи.</p> <p>Љу |
онда, кад му газда онако збуњено викну: трчи!...</p> <p>»Како су му беле руке, премишља дечко у |
и праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да |
ња или облица...{S} Кад је лепо време — трчи праши, плеви, окопавај; кад је киша — трчи сади ра |
киша — трчи сади расад; кад је ветар — трчи намештај гране да не однесе...{S} Тек има се посла |
шено, освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрас |
стаје окамењен...</p> <p>Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава...{S} А |
јвише стало...{S} Од тада је непрекидно трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, р |
лица, после овога прегледа, гласио је: »Тс... није баш ствари, али тек ко зна!«...</p> <p>— Ја, |
во и обори очи.</p> <pb n="256" /> <p>— Тсс... дечурлија! одговори Мира немарно и погледа у стр |
оштро, готов да плане срџбом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуње |
тарински, потуљи очи стидљиво.</p> <p>— Тсс... ’нако... промуца стидљиво.</p> <p>— Како?... то |
— На јелу је, до душе, први, а на послу тсс..., гори од Максима.</p> <p>Арсеније запрепашћено п |
не, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробан |
оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и т |
сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда. |
града, све опробани пријатељи оца Саве, ту се привукли и они обични гости, названи лонцолизи, а |
еколико попова и ђакона из резиденције, ту окружни прота са десетином попова из града и околине |
p>— Е, богме кад се таки момци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући |
д једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, сањао, по нек |
са десетином попова из града и околине, ту два игумана из ближих манастира, ту дваестина чиновн |
упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> |
" /> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљик |
к она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све без реда...</p> <p>И пото |
<p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно опсова пандура.</p> <p>Љубомир му с |
.. код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући како да |
последњи глас.{S} Ово је Свето Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> < |
аболи, <pb n="93" /> да ми сви мислимо: ту је.{S} Одиста га држе они лекови.{S} Али, брате, кад |
рски гости, које игуман зове лонцолизи; ту су вам механџија-арендатор манастирски, три дућанџиц |
ићима, баш све... и ако сам <hi>ја</hi> ту!«...{S} Из његових потуљених, полузакривених очију, |
прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пара од прилога или од продатог |
у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа сила, која обара, ништи, ствара, одузим |
ије га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«. |
кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је претпостављао да га очекује одмор, а <hi>оне</hi> |
јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, прота Спира, са неколико попова и ђ |
стаде намештати своју кудраву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он |
} Зна још, да неће остати ни код куће — ту нема никаква посла, тако је још <hi>онда</hi>, код с |
миру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, него што ја |
ајпре држаше да је то нека погрешка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} |
или налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало ир |
се отме из саломљене душе, показује да ту има још живота.</p> <p>Једне посне недеље Леонтије н |
ебо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом беск |
ко само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«...</p> <p>И од к |
еније?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам кажем...{S} Знате...{S} Ваљевци |
ки пролази поред њега, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодушно, н |
он је одмах нађе, кува и пије, ако нема ту болест.{S} Боље је, вели, пити за раније <pb n="95" |
па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда му |
ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у |
те да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи. |
им другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p> <pb n="133" /> |
р сазнаде да се жена зове Марија, да је ту из оближњег села, да има мужа и двоје деце, да је, в |
у.{S} Пре стотину и више година била је ту манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, |
може довољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворен |
кав</hi> грех, па без казни?...{S} Није ту све... има ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што |
а је он замишљао; кад виде да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће ник |
му је ово место незгодно и тешко, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бо |
д самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, погледа по дворишту и |
ња: прасећег, пилећег, телећег... па се ту жуте и преливају са руменом, масном корицом добро ук |
ке из Велимирова брачна живота, меша се ту нешто и Јованка, и он сам...{S} И све му се више не |
е ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, |
ши на границу, почех опет мислити.{S} И ту ми одједном дође <hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам |
бом старицом изврши мало боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из |
/> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш све очима.</p> <p>— Добро и т |
састанак...{S} Друга... трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо б |
нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећи, обор |
ве... али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћ |
вио је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док |
кан у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, према којој су њег |
</p> <p>Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у п |
ам заборавио.{S} Видиш... ја ти не знам ту дубоку науку, али <hi>мислим</hi> много о свачему... |
ако друкчије...</p> <p>— Ама ти једнако ту твоју књигу! вели му господин, смејући се и прилазећ |
, малих...</p> <p>— Пијем.</p> <p>— Зар ту, болан брајко!... поче га прота корити, али он отеже |
вести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— Што »неуредн |
и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али др |
о много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!... |
м. </p> <pb n="6" /> <p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зов |
д дебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у |
калуђерске собе.</p> <p>— Да ми не вичу ту, и да се после господин љути, заврши она.</p> <p>Ђац |
мла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одг |
мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим погледом дуг |
оте!«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се осврте, поглед |
и ванземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној к |
и су га тако много волели.{S} Али дечја туга није велика и дуготрајна. .</p> <p>Од овог срећног |
шан и осећа како га подузима нека сетна туга за оним местима, која тако нагло остави.</p> <p>На |
.{S} И злобна завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то ок |
ини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плаховит поводањ, обузе млада искушеника, поп |
ва друкчија, топлија, светлија, но јача туга...{S} Јер ево, сад живо осећа, како му се, под ути |
гством од куће, и тешко му паде на срце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о |
о њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али гле: ово је сад некак |
сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: а |
, не знајући како да почне излагати ову тугаљиву ствар...{S} Ви сви знате, настави он, ослобође |
метени ждрал по ливади, не осећајући ни туге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривен |
ити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у сво |
b n="191" /> ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, д |
зив Велимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се трећег правила ( |
оси пред очи сећање на продату очевину, тугу сестрину, господство његова рода, славу светску, р |
а и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њену лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо |
ењу, младић осети одједанпут и необичну тугу и слатко задовољство од ове сложно испеване <pb n= |
та послом душа, нема кад да сумња ни да тугује...{S} Леонтије се даде на посао.{S} Толико је пр |
да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</h |
ко, али је још више радио под кулук, за туђе куће, где су остала сама деца и по једна жена, и т |
еничишту, и ако је остало земљиште било туђе.{S} Отац Сава потражио је и добио дозволу да изузм |
’нако женском — <pb n="86" /> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p>Због так |
свој посао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, |
наде да је то свет други, сасвим други, туђи свет, не онакав како га је он замишљао; кад виде д |
љиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p> <p>И то |
днути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чи |
C3"> <head>III</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као конопц |
Описује му се, оним бираним, сељачким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, |
дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне ман |
се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, испита га све точно |
рно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама |
каже, мене срце за свом децом«.</p> <p>Тужне, тешке сузе облише Љубомира; он стаде јецати неут |
настира, друго све... све !...</p> <p>И тужни и суморни постадоше самостани српски у новом врем |
ајно...</p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, |
их речи, све мења пред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу |
јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настаје после њих...</p> <p> |
сложно, тихим, лаганим гласом запеваше тужну песму: »Загрљај Очев потрудих се отворити, прожив |
ред за све догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му |
мираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот |
сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?. |
ош по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали |
већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb n="2" /> |
и на рамену велику буџу, јер није волео тумарати по пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе |
> за попа, ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Н |
у, саопштио је и Љубомиру, са нарочитим тумачењем.</p> <pb n="105" /> <p>Гости заузеше места, о |
амо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S |
кришом, лебдети над својим драгоценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догмат |
блед, забезекнут, преплашен, са блесаво тупим погледом, Максим, пружајући револвер у целу групу |
неизвесне скоре будућности, па обично, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом која насту |
о шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале |
оварају му.</p> <p>— А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празн |
> рубинама?...{S} Калуђери само гледају тупо, промрмљају некакав нејасан одговор и уклањају се |
69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш са |
гујевца, а?...{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је В |
еком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је туркиња родила, а није она! говораше он, пролазећи поре |
дне недеље по подне испаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су |
ени игуман, суморнији од влажне јесени, туробнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, |
е...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му дисати...{S |
аздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне сасвим |
ругог.</p> <p>— Зар би нас смео ко тако тући, да нас заболи! рече Велимир.</p> <p>— А-а... досе |
помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла место, живеће ко |
евојче.{S} Које игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не м |
ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, ј |
<pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем ја: биће ћара!...{S} Само ти мене слушај, рече весело и стаде на |
Ф-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</ |
изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће з |
, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купуса, а <hi>он</hi>, паклени створ, завија као |
са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира...{S} |
...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— |
/> <p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Ис |
... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игуман, кад |
Онога туњавца треба научити добро, њега ће питати зацело...{S} О-о-ох!...{S} Отац Сава с таквом |
млитавио, начинио се као осуђеник, кога ће сад стрељати.</p> <p>— Опростите... високопреподобни |
ше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погле |
леда изјавише забринутом »братству«, да ће их архимандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа б |
у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше п |
некаква друга, непозната му живота, да ће због тога од сад све бити <hi>друкчије</hi>, ново... |
с модрији.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и неприја |
љењем, јер је дознао од богословаца, да ће митрополит служити тога дана.{S} Још му је остала та |
шевљеним блаженством на лицу, закле, да ће све то испунити.{S} Та он је о таком животу само и с |
шнијим заветима заклиње Богу живоме, да ће следовати, до смрти своје, речима распетог Спаситеља |
Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви |
а Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити најновија Василијанова пасија...{S} Ено и те |
чак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада |
редом, Љубомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке пог |
и љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке |
е ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим |
, светлуцаше слабачак пламичак наде: да ће се све то поправити, да ће све бити, као што беше ју |
град, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање два дана.{S} Братија беше вољна |
едно поред другог, јер се свако нада да ће затећи још које зрно код другог нејачег; кад настаде |
</hi>, код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> < |
р сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и са њом поздрави.{S} То му |
, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Рудничанка бити као нека домаћи |
чно учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека власт из среза.{S} Нешто га одједном об |
путио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, углед |
ција« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али |
> <p>Све беше како треба и обећаваше да ће се наставити срећни дани за Љубомира.{S} Али одједно |
ање онога синђела, за кога му рекоше да ће бити владика, и некако је нејасно своја маштања меша |
то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво мла |
пита треба ли, него дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> <p> |
главе, не одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари н |
> <p>Љубомир га погледа пажљиво, као да ће рећи: »Да ли је овај луд, или се само прави?« па му, |
емели од изненађења...{S} Мислили су да ће и овај лепи празнични дан проћи досадно, тешко, јер |
једном огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути |
и кад свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велик |
<hi>ново</hi>. »После посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући |
сим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније ре |
, сетивши се, из Николина причања, која ће то бити. — Не смије ти он сад носа помолити из његов |
оксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, па се и сам трже од ненадних ја |
ге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и |
Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема со |
ришта, рибања сниских трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И с |
, који је некад био добар »иберциг«, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му |
.{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да |
ад није до песме; треба се одморити, па ће опет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дружин |
зјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молитве, читајући их из он |
тако...{S} Он моли да је приме лепо, па ће бити њоме сви задовољни.</p> <p>Старији калуђери поч |
— пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари |
га сад баш ништа не боли.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч |
ући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n="157" /> < |
ише не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у кух |
климну главом, гледајући радознало, шта ће враголасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хо |
!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим |
иткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним |
дувањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Навали, |
идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га |
е се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{ |
е учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>ње |
е, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну |
ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпезариским <pb n="247" /> рубинама?.. |
само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да |
гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се смем ус |
драсло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.< |
о преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>сво |
ријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не одне |
p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах са мн |
и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра |
чаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухи |
им.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пуном г |
а маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Ву |
ућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, право.. |
узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти, ка |
оцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: |
{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опростити...</p> <p>Ђаци се окаменили, зинули па сам |
курузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити.{S} |
пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи |
о човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири |
исли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> тренутак...</p> <p>— Доведи! |
ноћи провео маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира |
, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном бити крај томе тешком кушању!«...</p> </div> |
ети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме плаши!...{S} О |
врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика |
и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи око мене, к |
се воденица није могла онда подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо н |
хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде онако каљаве!...{S} Ено... ено!...{S} Мор |
ај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах после п |
p>— Причекај, попо, очију ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одм |
те: дође нам родбина или тако...{S} Сад ће овај бити твој, <pb n="83" /> показа му Велимир пост |
оцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p>— Зн |
три.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!...«</p> <p>— Љубомире, бога-т |
авке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове |
. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхтало |
тамној помрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржа |
ђе опет натраг.</p> <p>— И тебе, и тебе ће закалуђерити!... дрекну игуман злобно, као да му је |
е... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странств |
шла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин |
разни планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!. |
воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах тетка |
фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну |
сти и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан пр |
ећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око себе и као да се запита: |
а и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књига, |
{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним |
х мука.{S} Али мора се.{S} И он зна где ће га затећи ноћ: тамо око Радојевића кућа...</p> <p>Ср |
оштаницом сваки кутак пећине, видео где ће се молити Богу, где ће спавати — онда се обрте око с |
гости затражише ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклан |
јче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... |
Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена радња!{S |
твени смисао...</p> <p>Докле, ах, докле ће се трпети ове муке, ова неизвесност?!...{S} Где је и |
у чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Ис |
е опстати ни ова кућа...{S} И тек после ће бити све друкчије, настаће сасвим други свет!...{S} |
данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? в |
одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љу |
то добро, а вала <pb n="140" /> и мене ће...{S} Али ми неће више сести за трпезу, не!</p> <p>— |
алуђером, једног дана...</p> <p>Најгоре ће бити за преноћиште.{S} О томе се, још од јутрос, заб |
људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за |
и је стварима из гостинских соба, а муж ће живети <pb n="248" /> на трлу код стоке.{S} Леонтије |
себи слику Леонтијевих »подвига«, који ће, тамо кроз неку годину, сами собом наступити...</p> |
ед њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред јести или пити |
ланина, обележава се сјајни котур, који ће за мало, кроз неколико тренутака, прснути блиставим |
му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетств |
ен, само им беше љубопитно знати: да ли ће му се одредити посао »по реду«.</p> <p>Кад Љубомир п |
<p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети |
данас намучио и настраховао...{S} Да ли ће то бити једнако?...{S} А како је мирно на Маљену!«.. |
слутњом <pb n="57" /> на души.{S} Да ли ће још икад прекорачити овај значајни праг, преко кога |
зе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли |
тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у |
S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће бити Арсо кроз пола године, док се насрче теја!...{S |
их разлога и правила.{S} Само, докле ли ће то да иде?...</p> <p>— Не могу ракије, славе ми !... |
лијан се само запрепашћено питао: ко ли ће сад?!... и стрепио од помисли, да тај нови може бити |
{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} Плашљива зебња наилази му на душу, |
м, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће изгледати кад се смркне?...{S} Али он се не стара да |
из града, и сад га веома занима како ли ће изгледати овај груби луб, кад се покрије меким лепим |
виња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохв |
> <p>— Није... баш ми је мило...{S} Али ће ме бити страх, кад оставим наш потес.</p> <p>— Како |
исли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За |
поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју страну, за својим послом...</p> <p>И м |
ци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега |
, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећи ће архимандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S |
амо блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> <p>— Имаш ли, море, как |
штеним рукама на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове нес |
еда смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му |
м и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} |
х цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и |
ако грозничаво ступа стазицом, на којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња ре |
којој ће наћи своју драгану и на којој ће се рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкаст |
манастиру, док не сврши посао.{S} Момак ће манастирски долазити свако јутро, и односити покупље |
уги.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> <p>— И то ми ј |
д требало изнети пред госте, а говорник ће разјаснити њен археолошки значај.</p> <p>Сава, смеше |
риш, довешћу ти једну моју прију; таман ће дотле порасти.</p> <p>— Нека, не треба!... јок! виче |
подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те |
де целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, |
} Посла има доста, Велимир зна...{S} Он ће с тобом, да... да ти се нађе, пресече архимандрит ир |
лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као прави господин.{S} А за време може и код ње |
{S} Та он се заклео самом Богу!{S} И он ће одржати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школске |
ота Савина, Максимова и других.{S} И он ће за њима... неће бити ништа друкчије...{S} И види јас |
некако сасвим покорне, поштене.{S} Ово ће бити некако ваљано момче као поручено за мене, само |
Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, тако је одмах одлучно у себ |
... нема ни конвулсије предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пр |
аску, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме |
неражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће на то пристати?...</p> <p>— Бацићу им пред ноге ове |
.</p> <p>— Ти... ти се оженио!...{S} Ко ће ми јавити!{S} Имаш своју кућу!...{S} Овамо!... и Лео |
<p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха |
...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карлица?{S} Где ће се оставити донесен |
се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’да он?...{S} Ко зна?! |
теријалних рачуна, <pb n="85" /> али ко ће замерити томе, при онако озбиљном калуђерском животу |
буде: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша св |
иком броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и Василијан, а п |
оста, па сад само представља себи, како ће то изгледати ова кућа после смрти Савине.{S} Он се т |
да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради и |
ригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, треће вече остајати времена за ч |
какву непролазну огромну планину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна |
.{S} А ни једно од њих не помисли: како ће то да буде на послетку?...{S} Велимир се спрема за к |
остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало никакве наде — п |
{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манасти |
е од досадних, тешких задаћа.{S} А како ће он!...{S} Него, има и лепших ствари, на пр. библиска |
о о томе, како је он најстарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћ |
и он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све |
драгоценим »туњавцем«...</p> <p>— Тако ће он њих, душе ми, и Догматику и, може бити, само Паст |
таре ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...</p> <p>Дакле, почело ј |
хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот у |
ваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу |
а Велимир, на питање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајн |
е Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена трајати његова привремена управа?...{S} И шт |
Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандри |
д се потреви душевно живинче...{S} Само ће ми ње бити жао, кад одем одавде«...</p> <p>Једне мла |
сто.{S} Вели: онај гргуљави...{S} Добро ће нас почастити...</p> <pb n="54" /> <p>— Љубо, кажем |
ви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, г |
е да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се за |
док му се побратим-игуман одљути, а то ће, знао је он, бити после једног <pb n="111" /> доброг |
еће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна још, да неће остати ни код куће |
— из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Сава ј |
а другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арс |
и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Дању |
ићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само м |
и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи |
еље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који су давн |
и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n="16 |
није ни мало разумевао нити знао зашто ће му такво знање.{S} Знао је доста лепих ствари из зем |
ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство родитељско и божје.{S |
да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи порез.</p> < |
ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око тетке.{S} Са |
> сламе све више привлачи.{S} А-а... ту ће да се спава!{S} Али га другови наслањају на врљике р |
азија, за кога му после рекоше да прави ћевапчиће, помислио: да ли је то митрополит?...</p> <p> |
постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутр |
као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско лице, кад затресош |
ази свет, видеће... жена до калуђерских ћелија!...{S} Баш... могла си и ти са Живојином на трлу |
ачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се |
једну клупу, испод самог доксата, пред ћелијама, која се ту случајно затекла.{S} Предахну, пог |
градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од п |
еније се значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болесникове није се више одмицао.{S} Све је пиљи |
нако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јак |
че, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, поваде из не |
ан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена трајати његова приврем |
тковане цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије се отварају једна за другом, кухињска врата шкри |
="202" /> <p>То вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих |
</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав дочек из |
{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем, |
ки, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља иг |
и, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујањ |
лику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стаде их газ |
им погледом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима п |
леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и момци, ви |
ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта |
И кад тебе, Вуја и Свеја закопамо, онда ћемо овде ми господарити тако, као ви сад«...</p> <p>А |
је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манасти |
»Требају му она три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ћ |
мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— Што |
ет спреми молбу да је понесем собом, па ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми с |
<p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш оста |
ђем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти се н |
<p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинем |
добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као прекорн |
це и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ, а |
неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети се с |
е, певање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игуман седајући тромо на своје мес |
тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...< |
> <p>— Здраво, друже стари!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављају |
, док друге две беху около пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бојаж |
кад укинемо манастире.</p> <p>— Подићи ћемо санаторијуме, болнице, угледне привредне школе... |
гладно прота.</p> <p>— Пост је!... како ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прота жал |
.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> < |
ма.{S} Терају нас да се калуђеримо, јер ћемо, кажу, онда имати доста пара, па се можемо проводи |
га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...< |
е гледа и да слуша њено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, прев |
усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!...</p> <p>Ах, то су све Васићи...{S} Вујова де |
дворишта и крију се са смехом за трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали ка |
се, кад се оно једном ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја |
уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« И |
спод казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих речи продао ц |
ји, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну један |
макне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, господин-капетане ?... изводи механџија кап |
р сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је јарам мој благ, и |
луђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако сложно, лепо, па...< |
што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до краја као Антоније и Макарије?</p> <p>— Б |
, која се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, ос |
, па већ звониш добро.{S} Још сутра, па ћеш после све сам.</p> <p>— Ко је звонио? грми са докса |
мари... све ће браћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се |
не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму |
га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрдну р |
а поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, |
ромумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... |
p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми ш |
амо поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и корисн |
да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оп |
исли ђак и пође к вратима.</p> <p>— Куд ћеш?...{S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мен |
врата и стаде пред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Вел |
вероисповедну сврху... </p> <p>— А куд ћеш оволике калуђере?</p> <p>— Дао бих им све овчарске |
ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, док се не научиш звонити.{S} Али ја мислим |
е Велимир.{S} Не знаш ти њега!...{S} Ти ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а там |
не научиш звонити.{S} Али ја мислим ти ћеш то брзо? запита Никола, гледајући га бојажљиво; ко |
сам татуле, смеје му се тетка.{S} Много ћеш познати тако.</p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} |
во.</p> <p>— Е дела сад мени реци, како ћеш сутра капетану казати.</p> <p>Љубомир понови задани |
ог створио исто ’нако, као и мене... то ћеш видети, тако ми младости!...{S} Него знаш... ја сам |
ћанком; око исте руке су омотане велике ћилибарске бројанице са крупним, као голубије јаје, зрн |
стајало јуче просто јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цр |
тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваеспет година.{S} Дохв |
н!...{S} И он је био мањег раста, скоро ћосав.{S} Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкаст |
ло довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Са |
д рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрч |
кајмаклију, којој неће манисати ни онај ћосави Василијан.{S} Али је сад окупише ђаци са поздрав |
ногобројну гомилу деце, дечака, младића ћосавих, младића с брчићима и брадицом, која се таласа, |
дао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: ју |
оји личи на а-а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна стра |
би их зајазио.{S} Него... ако велиш, ја ћу им рећи... да се не мразиш?...{S} Знаш... они мисле, |
штено извршим његову заповест?...{S} Ја ћу ово друго.</p> <pb n="204" /> <p>— Е, а заборавио си |
ајући главом и бранећи се рукама.{S} Ја ћу сам...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, утаче се домаћи |
— Враћај се натраг, невољо једна.{S} Ја ћу те одвести кући.{S} Дед’, док нисам викнуо кмета и п |
дућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му крат |
оперважено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око |
нисмо, ево га!...{S} Сад ти вуци, а ја ћу држати руком, да поправљам кад погрешиш.</p> <p>Клат |
ви.</p> <p>— Торба је на студенцу, а ја ћу ’вако... одговори он прескачући једну врзину.</p> <p |
ксимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арсенијеву.</p> <p>— Добро, насмеја се Веља; онда ме |
во, не разумеш ти ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубо |
<p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из ма |
ви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате? |
тових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном |
ај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господ |
ећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, |
присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: оти |
, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{ |
себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореме |
: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које |
од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, |
ише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соломунова пјесма над пјесмам |
ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А |
ме, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... |
атим... опију га па им све каже.{S} Али ћу и њега...</p> <p>Тако псујући и договарајући се, вра |
азмишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је настављао прек |
н за старешину.</p> <p>— Их, роде, како ћу... ојађеник сињи!...{S} После самоубилца!... узвикну |
лан, оногај...{S} Зар тако наша... како ћу рећи... наша љубав?</p> <p>— Љубиле те свраке, како |
} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже |
опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад |
м још напустио манастир... не знам како ћу то.{S} Жао ми.</p> <p>— А где ти је жена?</p> <p>— И |
ака, па овде под звонару.</p> <p>— Лако ћу ја то, рече Љубомир.</p> <p>— Изнајпре ћеш са мном, |
ионице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти све показати: не вреди ту говорити, док не видиш |
то се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <pb n |
походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, залажући |
ујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p> |
>— За вечеру гледајте које дебело младо ћуре... почиње наређивати полицајац.</p> <p>— И пловчиц |
руменом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице пржене на |
ским уживањем и великом вештином, масну ћурчију тртицу, која се, на његову срећу, била затурила |
ашен и мали, знаш како смо се гледали и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине |
еда дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он |
ли он не одговори одмах.{S} После дужег ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле за |
ажем, настави игуман живо, после краћег ћутања, са јасном намером: да још боље истакне своје ис |
е тамо, Боже? рече девојче после краћег ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легн |
. је ли тешко? пита Максим после краћег ћутања.</p> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што н |
Велимир се грохотом насмеја.{S} Настаде ћутање.</p> <p>— А Јованка једнако распитује за тебе.{S |
ава или неко други.</p> <p>Опет настаде ћутање.{S} Тек ће, после дужег прекида, прота рећи:</p> |
</p> <p>— То већ нека... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо |
одговори ништа, очекујући да ће његово ћутање напоменути госту, да се такве ствари не причају. |
и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} |
" /> дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, прек |
чинио је пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши се да му тако одговара до краја.</p> <p>— |
збија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља стара знанца...</p> <pb n="254" /> <p |
.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишка |
один, који <pb n="171" /> је непрестано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при ра |
арицом, и макар не говорити ништа, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишк |
и почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком преко брчића, погледаше се |
па се намести на клупу до Максима, који ћутећи жудно ишчекиваше кајмаклију, не марећи сад ништа |
т...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И то му се |
подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг гов |
ћи.</p> <p>— Ја реко’ ти заспо̑... а он ћути ’нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га |
ње ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се н |
рлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћутите-е-е!...</p> <p>После неколико секунада појави се |
онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче нешто у о |
октора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, |
} Ех, кад би имао стотину дуката, да их ћушне где треба!...</p> <p>Василијан се само запрепашће |
чи некакво чудно виђење <pb n="144" />, у облику дивне, нежне као роса, слатке као ружин мирис, |
а, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа за камилавке и готовог са |
гово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.</p> <p>Обишавши неколико већих |
нио, добио производство.{S} Владика га, у првој ватри љутње, грубо изгрди и припрети му, да ће |
ице иза Леонтијевих леђа, преко бисага, у које ће Велимир купити јаја...</p> <p>Прва свештена р |
унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манастирских ливада и њива.{S} Гвоздени плуг |
ко би он њу обалио!...{S} А после тога, у свакој је сељачкој души скривено по мало подлости: ак |
измаглица постаје све гушћа и влажнија, у глави се осећа све јаче стезање, као процепом, снага |
смеје даље над праведником... девојка, у порођајним мукама, проказује правог кривца, а Макариј |
ју је и сад држао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, за |
ледати.</p> <p>На другом крају подрума, у суморној нејасној тами, на једном усправљеном пању, ш |
<p>У другој кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњери, девојкара, полегла са метлом и бри |
о стоји један дуг бескрајан низ година, у коме пројурише брзо детињство, младост, зрелост, па е |
то више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, материјалних рачуна, <pb |
уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и д |
мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непре |
вице, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивању добре ђаконије, одједном завеје на њега ова |
а пет великих дуванских кеса литрењача, у којима су разне осушене лековите траве.</p> <p>— Васо |
паса се, изу се и остаде бос, гологлав, у дугој сеоској распојасаној кошуљи...{S} Подиђе га јез |
и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се нас |
о о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, |
и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очигледну, јасн |
дајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено у |
етке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чоба |
{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му др |
ге, ни бола, ни жалости.{S} Тамо негде, у најсакривенијем крајићу његове душе, светлуцаше слаба |
епотице и после испреда разне догађаје, у којима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> < |
ри места исеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене ро |
/p> <pb n="202" /> <p>То вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром |
ају и некакве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} |
ркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</ |
ам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} Какав сте |
човечни напори, муке и болести телесне, у којима људи забораве и Бога и све, али смерни инок ос |
се враћа пређашње побожно расположење, у очима се све више губи онај обични смисао, душа му се |
ине, од које попадија кроји себи сукње, у искривљеним старим опанчићима и срозаним великим чара |
е.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препире са Арсенијем |
тек... није оно право«.</p> <p>Другови, у живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, |
кве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, са неким напрегнуто озбиљним изразом |
дом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n="244" /> шесет — седамдесет, чи |
<p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, за коју је и сад држао да мери д |
гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко ум |
аним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, креће се на |
ишта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p>Жена се трже од брза и ненадна |
ње каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао себе на место онога свеца, чиј |
S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Неш |
те? пита Максим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си |
наступили тек онда, кад је нови игуман, у току неколиких година, разјурио из манастира стару бр |
тељу.{S} Десетогодишњи, чумави малишан, у масној, потпасаној памуклици и шареним накриво сашиве |
ашења, нови брат стаде, потпуно одевен, у калуђерском оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у р |
им на пању игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> < |
го много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим...{S} Мирише суво младо сено |
ширицама, а било их неколико, као и он, у масним, прљавим, искрпљеним кошуљама од дебела кудељн |
.{S} Јест... то је његово старо гнездо, у коме се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кр |
ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нов |
игуманово прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари. |
је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.</p> <p>»Баш прави господин, п |
се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела пр |
е... онда... онда побегнем право овамо, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост. |
озницу.{S} Он више не мисли, него само, у страху, очекује, кад ће наступити <hi>онај</hi> трену |
живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, дру |
јна звонара.</p> <p>»А како ли је тамо, у Београду ?!...{S} Па још кад се обуче сам митрополит. |
на удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и позив на састанак...{ |
но, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi>трећи</hi> пут наређује: да Љубомир |
а и његове руке, која држи крст, и оно, у понекој кући, значајно стрељање очима, од стране какв |
и одјекиваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила.. |
заносом, и онда му срце дође тако пуно, у грудима га задише некакво радосно расположење, и он с |
химандрит по други пут прочита одлучно, у љутини написано, владичино писмо, у коме му се по <hi |
лагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова |
игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше |
ких празника, осветљен.{S} Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царски |
да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и п |
че звонце једаред.{S} Морала је трипут, у размацима, поновити овако звоњење, док се Велимир пој |
Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, насмеја се В |
азећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некак |
тајанственошћу, коју је, исту овакову, у својим сновима гледао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</ |
пространој соби, тамо па другом крају, у врху дугачка стола, сеђаше крупан дебео просед калуђе |
иже своју једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубо |
ади га на њ, гледајући на другу страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота |
> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те |
<p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} О |
} Кад га сведоше, прве ноћи по венчању, у ложницу са женом, Макарије се претвори да га обузе не |
ав овом изненадном, плаховитом поводњу, у који запливаше сви његови другови.{S} Та околност, шт |
се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним |
не котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скор |
анземаљска слика пред њим...</p> <p>Ту, у тој светлој златотканој одећи, у оној необичној капи, |
уди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва |
орист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава је био оп |
ник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велики светитељ?...</p> < |
Задахну их онај познати подрумски дах, у коме има не само алкохолног мириса, него је <pb n="13 |
ави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим цр |
оје матере.{S} Син јој је великошколац, у последњој години.</p> <p>Љубомир не може очију да одв |
ило тихо, лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се својом блед |
м ја сакрио онде за ћерчиво, а ти идеш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу |
амо чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корачи...{S} Он |
ли друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће |
попова.{S} Боже, како ли то изгледа... у једној гомили, сто попова!...{S} Нека, нека, још мало |
неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и прив |
јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањ |
<p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>Он поћута неко време, па одједном ка |
у испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац Сава стоји на д |
аједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и сме |
. и он би тихо и весело полетео тамо... у ту тајанствену, нему, осветљену тишину...</p> <p>Али |
ле: »Ништа, ет’... све је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!.. |
се њоме на све стране размилио свет... у мени заигра срце, повуче ме нешто некуд... мами ме не |
и њених одлука.</p> <p>— Напослетку... у друштву се и калуђер жени, вели отац Спира, смешећи с |
је постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и н |
ао!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење |
уше пуна кола, извукоше их из дворишта; у манастиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од |
зо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и истине, д |
рана, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> |
се заплете, не налазећи <pb n="108" /> у мислима речи, којима би назвао игуманов поступак, — т |
хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде |
оно старо обношење водице по селима!{S} У свештеничким парохијама, по једном селу пође попа, а |
о црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може |
, пуним грудима...{S} Ах, живота!...{S} У свет!...{S} Тамо, тамо!...</p> <p>Скочи као помаман с |
јим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p>Љубомир се насмеши, али му |
p> <p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају, добром вољ |
ете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не однесе... само да ме закачи бутовима |
бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у прос |
де уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о кал |
млада; какво село, онаки кметови...{S} У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у тол |
све бити <hi>друкчије</hi>, ново...{S} У очекивању тога <hi>непознатога</hi>, њега обузима нек |
тежину тела с једне ноге на другу...{S} У том се сети смелих Логових кћери, ослободи се и погле |
бавезе: »молчаније« и »послушаније«.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« |
како се закалуђерио, једина забава.{S} У граду је, док се бавио са архимандритом, купио добра |
а угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, које, како изгледа, не |
необична гомила на малим вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сеља |
ника и по његовим личним интересима.{S} У манастиру поче други живот и други ред.{S} Обрте се с |
а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току обеда Сава приказа Љубомира гостима око себе.{S} |
II</head> <p>Прошло је десет година.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кр |
мир, прекидајући читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита |
да.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дворишту не беше никог другог; кочијаш, који је довез |
нин, сеоско дете сиромашне породице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувено |
немајући кад силазити низ степенице.{S} У оном летењу на земљу осети, да је кошуљом нешто лако |
д учини заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов господин.</p> <p>— Господине, шта је |
а.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Рада кочијаша са буђавим, полутрулим |
екује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини |
отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудо |
ћутања.</p> <p>— То и ја све мислим.{S} У вече кад легнем, па зажмурим, <hi>оно</hi> ми одмах д |
нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено видело, те пок |
његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећно доба ни »крштенице« не беху потребне одмах |
и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Сте |
е је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баба је рођена |
воре са женама, које им се допадају.{S} У том осмеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлук |
иса сузе, које му полетеше из очију.{S} У овоме причању нађе он некакву сличност <pb n="46" /> |
{S} Имало се кад размишљати о свему.{S} У томе доста поможе Велимир, својом бистром практичном |
евијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са д |
н љубопитством, приближи прозорчету.{S} У великој пространој соби, тамо па другом крају, у врху |
још од јутрос, забринуо млади монах.{S} У сваком селу има неколико домаћинских кућа, где калуђе |
а неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, |
владичина, после повратка »Господинова« у резиденцију му, нагрнула је на манастирску трпезу, ка |
која је дошла да све »прими и прегледа« у току од седам — осам недеља, наместила се у гостинске |
се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љубопитни |
.. чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, ко |
, све послове манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} |
а више ничега; оде све, све...</p> <p>— У здрављу ! рече он и крену се.</p> <p>Нити се руковаше |
а вина, да грдите ово легло...</p> <p>— У вину је истина! викну онај професор »травуљар«, дижућ |
тави за после, кад ми одемо...</p> <p>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим ус |
олготу представља... и њу, ја.</p> <p>— У које време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често по |
да му тако одговара до краја.</p> <p>— У које време? понови Максим игуманово питање, па одједн |
звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У подруму, прошапта Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, |
екакву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има доста, Велимир зна...{S} О |
21" /> <p>Пролећу месеци за месецима, а у глави побожна монаха витлају се све нејасније, све та |
парохијама, по једном селу пође попа, а у друга пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, |
ртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сок...</p> <p |
у гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, |
мишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљ |
а мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње слике весеља... п |
з сан да је баш овог тренутка заспао, а у исто време осећа како га неко снажно дрмуса и виче му |
Гвоздени плуг бразда по њима одавно, а у копачице и друге пољоделске справе још се некако сумњ |
> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим друго, друкчије...{S} Он је по |
о!...{S} Последњи пут застења очајно, а у грудима заклокота изнемогло, промукло урлање...</p> < |
ост, зрелост, па ево стиже и старост, а у том дугом низу отац Сава не види ништа, до таму и гус |
ов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије слик |
лаву и преврте очима, као да га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви ово |
кочише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</ |
а целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже...</p> <p>Дубока ноћ...{S} Разлила се |
изме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — Веља — донесе сир и метну на астал.{S} Про |
, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело једног дана, ни месеца, п |
р шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све живље се и узбуђени |
зе, или говоре тек ’нако?...</p> <p>— А у тој гимназији... је ли тешко? пита Максим после краће |
, такав сам и ја Антоније...</p> <p>— А у Русији су калуђери — прави свеци!</p> <p>— Такав им ј |
вим жаром младићског заноса...</p> <p>А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике |
изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како са |
је све примамљивије и лепше...</p> <p>А у кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...< |
еву неко тужио, сетно осећање.</p> <p>А у дворишту и по стајама пустош, занемареност и нема сањ |
е иронично и савијајући писмо.</p> <p>А у себи архимандрит помисли: »Е, мој владико...{S} Мисли |
..</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну ча |
сто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка ра |
168" /> види какве калуђере спрема Сава у свом манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се г |
весели, отпутоваше и гости и отац Сава у суседни манастир, где ће преноћити, па сутра се врати |
д овог неочекиваног додира, који изазва у његовим нервима читаву струју некакве нове, непознате |
од свилена рипса, који се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једно |
>Прошла је година од доласка Љубомирова у манастир.{S} Зимус, некако пред Божић, преместише оца |
оз шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, |
о одласку Нићифорову, Леонтије отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му но |
августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити |
великог и анђелског образа; да се обува у сандалије, ради припреме за проповед мира...{S} И кад |
вати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се пр |
ке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздравио за то архимандрит Сава |
ше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин пози |
ад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топл |
Као да беше повезан за њих, повукоше га у вртлог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грм |
нако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. |
мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.</p> <p>— Добро.{S} Ја ћу се заузе |
помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А ја не могу сам товарити вреће. |
кући се живело старински.{S} Беше свега у изобиљу...</p> <pb n="259" /> <p>Једног дана Леонтије |
е, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери ново и важно, да се није ни сетио никакв |
<p>— Ниси, вала, ни ти заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!.. |
стиди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово |
Што допусти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{S} И сад нисам више онај, који сам био |
Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам седе и загледа се |
снову стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву не |
адика живи и дише само калуђерством, да у томе питању код њега нема мере ни разлога...</p> <pb |
ко је пренаглио жудњом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, |
, <pb n="55" /> па да је притисне... да у својој постељици ноћу, кад намакне жути капут на глав |
приказати милији, ближи...{S} И као да у овоме он опази нешто непријатно.{S} Поведе разговор с |
ј општи хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} Сваки живи за себе, и никога се |
ње, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало страх, јер од некуд зна да с |
м и већ гледати даље... а Љубомиру пада у део слушкиња.{S} Он се постара и да објасни дечку њег |
ује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни |
ку.{S} Тек кад се смирише гладна говеда у ливади и стадоше пасти, он се осврте и гледаше дуго, |
како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Ник |
ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!. |
лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n=" |
и јарца, а он сад сасвим друкчије гледа у покрете њених ногу, није као пре...{S} И још много др |
ћи главу зиду, старајући се да не гледа у госта, који већ прелази преко собе.</p> <p>— Оче Саво |
да се пије, и само ’нако... да се гледа у маглу!«...</p> <p>Од тог срећног дана престадоше пред |
Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дотле реткост.</ |
о да га електрична струја баца, и гледа у децу око себе тако блажено, као да би се сад са свима |
шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како |
и плодна ваљевска Посавина.{S} Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и |
лом неких нових осећања и збуњено гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p> |
и дим, све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само |
аздан, ваздан...</p> <p>- Он опет гледа у ону сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му с |
»велике гимназије«.</p> <p>...{S}Гледа у ове неме и страховите, за њега, зидине, како се дижу |
нице манастирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како |
шио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена црквено-слове |
више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа као <hi>други</hi>, и на |
одежду и изиђе из олтара, опет загледа у себе, у дубину душе своје, очекујући да осети очиглед |
пред њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики шт |
као остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једно исто!?...</p> <p>Само га |
аса калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, очајан прек |
.. то је!{S} Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад веро |
p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али тај опаки знак Никола |
урлија! одговори Мира немарно и погледа у страну.{S} Нисмо имали друга посла.</p> <p>— Па онако |
близину њена тела... и опет јој погледа у очи...{S} Преплашен, изненађен, детињи поглед беше уп |
сним одговором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где стоји непомично н |
е радити, рекао је тетки, која је вазда у сличним случајевима вршила посредничку улогу између с |
..{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, |
тлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му се тетка.{ |
ипај, рече му тетка.{S} А твоја је вода у том мањем лонцу, објасни она Арсенију, који бојажљиво |
едаје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака п |
.{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и |
али и ћутали на коси?...</p> <p>— Па ја у вече извукох батине и за тебе!</p> <p>— А јарца... ја |
{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти брани ?{S} Сутра м |
д ти буде двадесет!...</p> <p>— Нећу ја у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници јед |
...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и |
љен одозго величанствено и моћно избија у светли недогледни зрак, и немим ћутањем поздравља ста |
нтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за старешину.</p> <p>— |
г трудне девојке, која обеђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а |
а искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »господина« из њихов |
него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био ма |
.{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да се ђ |
хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам |
а, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде говорит |
— па са сузама замоли, да му даду момка у помоћ до његова самостана.{S} Али, момци се беху сви |
у на њу сви калуђери, нема јој опстанка у манастиру <pb n="89" />, па да се заузме за њу и сам |
х очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на груди |
ве послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба страст и поз |
<pb n="58" /> је то било, кад се јавила у њему прва мисао.{S} А у самој ствари то није почело ј |
ална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> <p>Кад ј |
е, каква одела? пита га господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љ |
и пошао од куће, Љубомир сврну на трла у потесу.{S} Знао је да ће тамо бити Мира, па да се и с |
и...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентир |
..{S} Друга година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад п |
Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу |
чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар голубова, одсјајкујући према сунцу својим |
офесором, јер му је та наука тешко ишла у главу.{S} Слушао је монотона ђачка причања пред попом |
угласно, блудећи маленим очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} |
очима, али не види ништа...{S} Понавља у памети догађаје и описе из оба житија, и како пролећу |
, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња. |
ај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, бле |
.. мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи |
ним дугим власима, са подигнутим рукама у вис, нечовечја изгледа калуђер...{S} Ветар пирка и ле |
раћа теби показ’ти, па ћеш и ти са нама у »странствовања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хт |
ељаре, да припазе на камење, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} |
ји, како се тресу и љушкају, као да има у њима нешто тешко.{S} Гомила стаде и расклопи се испре |
рцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> <p>А тетка већ јасно види, да је Љ |
о сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разу |
Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дела ми баш ис |
младић, какав је Велимир међу друговима у манастиру.{S} Не, сад је питом, нежан, плашљив, неодл |
ад је толико стекао, да је могао некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, б |
здо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе |
како пред Божић, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. <pb n="188" /> После, п |
да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се стресе од овог неочекиваног додир |
еши се ђаволасто, па и сама врдне очима у страну, као да се стиди њега...{S} Она одмах, без ика |
у собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га |
слен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће не |
скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић! |
ију сад, после овако љубазна и невиђена у манастиру дочека, не беше ни ова рогоњина пажња према |
једна баба са сином.{S} Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особин |
еј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља...{S} А |
аше мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, повезану на три места исеченим крајевима од |
зрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро |
па оде, оде... и њега носи, накривљена у страну...{S} И глава све ниже <pb n="232" /> пада, а |
неколико година учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележен |
тим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си т |
а Милка искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и |
а преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чу |
ана, кад стиже и млади намесник, новина у облику једне триестогодишње жене, познанице Савине из |
управу манастирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, која се јави случајно истог дана, кад стиж |
ети самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушиш |
.{S} Покажите нам макар једног домаћина у Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете посл |
еном руком.</p> <p>— Морее... отеже она у смеху, ти се канда бојиш мене?</p> <p>— Јок, море...{ |
година било: ђаци јурну после предавања у двориште, скачу, смеју се, бацају камена с рамена, ви |
монотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек оп |
се некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} |
и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која сад беше јача од свију: »Ах, кад ће једном |
} После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао«, да је сваку своју |
, као да отуд тражи помоћи и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба с |
а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{ |
једном понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је ст |
је су биле ауторитетне за све госте, па у неколико и за неповерљиве игумане.{S} Тек оба се игум |
тање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куш |
пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико тренутака како изиђе М |
ле збуњена младића: да својевољно ступа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај |
корелом, смрадном грешнику«... изговара у мислима испрекидану молитву заморени бегунац, јер већ |
де око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прота је дуго |
м, волео је пратити овамо кога калуђера у послу му.{S} Опомињаше га ово планинско место на њего |
д у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви се, беспослени, разишли по потоцима, |
лободно...</p> <p>Тетка одведе Љубомира у собу, а Василијану даде кључ подрумски, да изнесе рак |
поизодлазили, механџија зовну Љубомира у једну собу, па га тајанствено, са полушапатом, запита |
свога владику по епархији, из манастира у манастир.{S} Ово га путовање толико збуни, и помете м |
два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до увер |
лушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га з |
му <pb n="98" /> у исто време иде ватра у главу, а пред њега искочи Раде.{S} Дохвати га за миши |
б, радио без одмора, без сна... из сата у сат, тако непрекидно.{S} Али се то њему није ни мало |
освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве дом |
ком и новом за себе мишљу, коју прочита у књизи, па и не сврну пажњу на обично отварање собних |
и иронично, гледајући сад сваког госта у лице.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{ |
ти: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гледати.</p> |
види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радозналост задржава |
у, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лице дош |
ре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и |
и... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лети...</p> <p>Леонтије пружа руке н |
оги, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пуну кесу новаца, док не раздад |
калуђери, ђаци и момци, потом се враћа у своју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатн |
бомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака |
на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити ов |
нечија снажна рука, седе триста светаца у калуђерском руху...{S} Одвоји се из средине онај синђ |
беше на Маљену!{S} Слободан је ко птица у гори, слободан и све... само, — да не мрдне куд белав |
ијена Рудничанка бити као нека домаћица у овој кући, па стаде још више пазити на себе и обарати |
и му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и он остави коње, па се стаде з |
једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p |
еторике и књижевности... све се то меша у његовој глави, постајући теже од олова, тамније од но |
а носно бурну, младићску, искрену љубав у срцу своме према обожаваној девојци, како грозничаво |
му је она нашла место, живеће ко бубрег у лоју; све ће му се готово донети, и он ће бити као пр |
зне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци настављају прекор |
рујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степе |
манастирских рачуна).{S} Тако је свакад у манастиру: дође ли један стран гост, због кога се мор |
бом.</p> <p>— Тсс... пио сам га понекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се упла |
све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао...</p> <p>— Знам, брате.{S} |
добио велику дебелу књигу, какве никад у животу није видео.{S} Остраг на корицама беше руком и |
{S} Па им онда каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ |
ашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изнен |
е му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове |
000_C23"> <head>XXIII</head> <p>Једаред у мају, кад не беше никог од калуђера у манастиру — сви |
убомир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича игуман |
ј <pb n="179" /> други, господски народ у новим му, за њих, околностима и положају...</p> <p>»К |
ећа како се његова столица понесе некуд у страну, па оде, оде... и њега носи, накривљена у стра |
на, кудрава коса, очи му заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаш |
уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S |
блажено задовољство.{S} Гледајући некуд у даљину, примичући се друговима, он прозбори:</p> <p>— |
ли се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем, па <pb n="115" /> обоји |
уми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритерско-романтичним околностима.{S} Код куће, |
ја...</p> <p>Дечко је већ замишљао себе у тим сјајним одеждама, али тако да то није он, него оп |
и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!...{S} Освртао се, загледао се д |
ли се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобно |
ове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута в |
ама.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много |
-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикн |
души, која је за све досадање случајеве у животу имала једну сталну подлогу — навику...{S} Све |
, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те |
ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игра, ска |
о, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите ја |
се сит насањао, ређајући разне планове у глави.{S} Не беху то, истина, баш прави планови, јер |
ржаве«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих м |
..</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонтије најпре држаше да је то нек |
нцу својим дивотним перјем; како је све у наоколо светло, мило, топло, ведро и весело!...</p> < |
а његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Нико |
се састаде са Светозарем, окрете се све у његову животу на боље.{S} Досадање место напусти, нађ |
иже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: </p> <p>— М-е-е-е-р..{S} Ћу |
одушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара осети, познату му од јесенас |
и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц... гледа и н |
лево и десно пружила, — новина ова паде у манастир као бомба.{S} Ну, отац Сава не даде бомби ра |
неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пр |
и прочита један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да |
се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то б |
језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком... |
, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као да се предомишља, да ли да изврши злоч |
о̑ у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div |
еница, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати и |
је деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господина и тако... рачуња се као кува |
огуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар онај бледи, преврн |
="24" /> то било!...{S} Али да је негде у заклону, да нас не виде из куће.«</p> <p>— Да ми је д |
словицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвикну гос |
ице.{S} У десетој години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који с |
вече Леонтије, у својој ћелији, проведе у дугом разговору са Велимиром.{S} Њих двојица су остал |
> <p>Две године после школовања проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и није жив.{S} И кака |
, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И отац |
таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво де |
отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Мак |
дне младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на паш |
о цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} До |
и тај дан, проговори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да |
Биће му неки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} |
се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по |
се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз |
ији нема никакве пустиње...{S} А да оде у какву непролазну огромну планину, како ће се хранити? |
{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} Воденичари замоле помељаре, да прип |
неку велику тајну.</p> <p>Леонтије оде у своју ћелију, а тетка побаца и прилоге и дарове, стад |
> <p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свеш |
о њега па, напослетку, остави све и оде у потес, носећи на рамену велику буџу, јер није волео т |
тином.{S} Даде им да једу, па затим оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати |
гости разбегоше и кад сам побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако расположење, |
ушу.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је |
ћи низ стрме, дуге степенице, које воде у простран и мрачан манастирски подрум.{S} Задахну их о |
кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Ста |
човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, готово раскрвави врат од трљања песком и |
чи какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао ј |
агаја... <pb n="52" /> И он се сам нађе у распутици и стаде се освртати око себе.{S} Прво што у |
Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрене јој леђа.{S} Она опажа да је младић не |
У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који је давно и печално осиротео, јер скоро с |
31" /> <p>Једног дана, пред подне, дође у манастир један постарији свештеник, обучен фино, са д |
је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика или тако неко од оних великих... они |
прети му, да ће га на пролеће, кад дође у манастир, ако затече оваке незналице, с места изјурит |
Али му, сасвим случајно, одједном дође у главу једна ситна, практична мисао, коју он, да би се |
адам по вашем реду и обичају, а ко дође у моју кућу, мора се владати по нашем обичају.</p> <p>Л |
е саме, и никако не може сад да му дође у главу: зашто би му то било неправо?{S} Обузет оном ел |
сти, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.</p> <p>— Торба је на студ |
им потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако |
ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, водећи |
управљеним погледом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно шарати |
нио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.</p |
бу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и занимљив |
ричање Василијаново.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће зат |
ројури поред њега и, по обичају, побеже у књижницу, где ће лупкати прстима по дебелим томовима |
а се одједном заплака, зајеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође |
осетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећањем бац |
али меко, попустљиво, збуњено и побеже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред по |
реотели храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> < |
ше у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку постељу.{S} Спавао је, опет по савету вл |
, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плав |
сач почиње тамнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у гла |
према њему и стаде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У к |
а... .</p> <p>Најмучније беше кад стиже у Београд, осврћући се путем једнако, бојећи се капетан |
о виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави свој скромни, повучени, мирни живо |
печењем, па <pb n="115" /> обојица држе у једној руци велико парче, резерву, док другом руком п |
ана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, који имају добре годишње оце |
ма тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дуга |
рдне.</p> <p>— Папоња једнако вуче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица па |
омиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних и |
ло, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} Кад је про |
глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.</p> <p>Он зна зашто га зову, и не одзива с |
ња, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : |
бомир је погледа запрепашћен.{S} Она је у његовим очима тако високо стајала, да није смео ни по |
воју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S} И то је кушање...</p> <p>»Баш исто онако, |
очи! наставља Велимир.{S} Знаш какав је у друштву.</p> <p>— А јао!...{S} Никола погрчи леђа, ка |
онако, како сам оно ја мислио, и све је у реду... како треба да буде.{S} Само — овај поглед игу |
бојао прекора због новог одела, које је у Београду, на рачун манастирски, <pb n="226" /> начини |
у манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру старо и значајно.{S} Манастир је полаг |
мо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, |
ашног Преображенског манастира, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба за с |
је давно покопане деце родитељ, који је у млађој, после рођеној, деци нашао срећу, тихи домаћи |
ајући тупо свакога ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и п |
пашћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди због писманцета, које му сад донеше из града. |
у каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао је у памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно |
да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка. |
ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од кој |
петана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од потк |
и кратка исцепана сукњица.{S} Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући јо |
з његове врсте треба да су млађи, то је у реду и обично...{S} Али где су старији?...</p> <p>А ш |
е... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу...{S} Кад, рецимо, дође у манастир владика |
био скоро свакодневни посао, али му је у послу вазда помагала Милка.{S} А он је тако волео да |
i>како</hi> треба живети — пример му је у томе праведни Јов — па ће се према томе и управљати, |
не и отворене боје капутима; било их је у таким истим и још кратким и дугачким панталонама.{S} |
ала више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, с |
е отрже од рођена гнезда.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирс |
p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му отеже дугачку друга |
мантију, превио се наш смерни Леонтије у дворишту богословијском, са исто онако, као и у гимна |
и, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор |
је правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као и учите |
ечених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот.{S} Ено |
талац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" / |
н, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима па и м |
валиште.{S} После... кад се већ прочује у народу његов праведни аскетски живот и кад свет нагрн |
pb n="141" /> после једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду |
икао се на свакодневне јутрење састанке у кухињи и на суморно тужно расположење, које му настај |
као и праведни Јов.</p> <p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад |
још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну: |
узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чек |
чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, песми, игри, свађи... наравно — сваки п |
акте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p>— Како си се игра |
о...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао му је да те <pb n=" |
господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ов |
есташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да |
уљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаше целе, из |
оси пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност од п |
ође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу |
јао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја предавања.</p> <pb n="121 |
{S} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-е |
га нема веће радости, но проводити дане у <hi>оваким</hi> приликама.</p> <p>— Бог Господ, и јав |
ено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну г |
м заветима, кад се одлучивао да побегне у пећину, био и тај: да не ложи <pb n="153" /> ватре ра |
што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, нераст се обрће журно, тражећи плен на др |
ваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено место намести |
при путу; све је готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа. |
ца да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То |
ином, доносећи собом непрестане промене у манастиру, док се не дође до овога стања, које затеко |
је претурао књиге које лежаху растурене у скрињи Светозаревој.</p> <p>— Их, колика је ова!{S} Р |
после овако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве в |
орезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонт |
листа па, не размишљајући много, рекне у себи: »Овако ћу и ја, баш овако исто«...{S} И опет је |
јче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и |
о је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игу |
е гимназије!«</p> <p>А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге професорима.{ |
<p>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике |
ће је помишљао на митрополитово служење у цркви, на господско <pb n="113" /> држање онога синђе |
не, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније ште |
њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особине старе српске куће, |
и ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— |
здарицом, па после ћу ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место |
енутка погледаше...</p> <p>Севнуше муње у њиховим очима, Љубомир се сав стресе и већ се поведе. |
ични.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом су |
або одјекну неразговетно викање и замре у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и напом |
научи и око коња...{S} Па онда иди горе у планину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закр |
тио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било доста егоизма, мате |
неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се ве |
арске и кабларске манастире, па нек’ се у оној дивљој, страшној лепоти природној моле Богу за с |
бори, скакуће преко камичака и слева се у вирове манастирска речица.</p> <p>Близу пећине, из гу |
је његов манастир доста одвојио, да се у њему још по мало зна за Бога...{S} А ово куд прође... |
отворише очи: он стаде разумевати да се у њему јавља нека нова, још нејасна, али већ обележена |
<title>Свето Писмо</title>, загледа се у »<title>Пјесму над пјесмама</title>«.{S} Одмах на дру |
е он одједном са мислима.{S} Загледа се у онај мрак, а у глави му се поновише све малопрешње сл |
стељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плаветнила...{S} Исто, ка |
га да седне, па и сам седе и загледа се у њега...</p> <p>Изгледа му сад као неко необично лице, |
ичним равнодушним погледом и загледа се у пламичак, који се немоћно, загушен димом, лелујао и л |
узвикну младић одушевљено и загледа се у простор пред собом.{S} И ти си погрешио, те још како! |
<p>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љубомир показа.{S} При првим редовима |
д очима му бескрајна раван, и отегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у д |
ку од седам — осам недеља, наместила се у гостинске собе, разбашкарила се, махнула длановима пр |
је света!...{S} Пропаст!«... понавља се у њему муњевита мисао...{S} Он сагледа само крајичак он |
вим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...< |
у манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не продаје дрвена грађа, к |
се разбегоше сви ђаци и момци, нађе се у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игум |
S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба |
тресе и, крстећи се плашљиво, завуче се у сено...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP190 |
но лице, оног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> |
»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и н |
поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљивом светском метежу, саломи их и разнесе бура жи |
жудња за даљином, за светом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Мил |
и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђерска дружина из разних манас |
урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподеснијем земљишту, ошлифовао и пр |
етке.{S} Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некакви |
, дугуљаст, незграпни Стева претвори се у брата Саву, примивши на себе »образ анђелски«.</p> <p |
?...{S} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зид |
и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Монаси певаху |
..</p> <p>— Брат наш Леонтије облачи се у ризу радости, рече архимандрит, а неко, у исто време, |
у.{S} Велимир стоји погнут, загледао се у земљу, као да тамо тражи разјашњење својој ненадној н |
..{S} Сотона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах него се под |
} Игуман доиста оборио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола |
нијем земљишту, ошлифовао и преродио се у препреденост.{S} То му је помогло да се додвори игума |
као некадање стидљиво ђаче, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друш |
{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосници до мртве главе... па зар то није светачки?< |
вори шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тридесетогодишња реликвија, ко |
астиру) двадесјат три веси«... рекло се у повељи, и мислило се да то остаде вековима, док сунце |
као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему смрзе, следи...{S} Одкуд то, <hi>та</hi> мисао!. |
с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле...{S} Настао је |
м, снага почиње слабити...{S} Бркају се у памети речи другова, не распознају се више јасно њихо |
.{S} Зна он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} О |
и професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна д |
а себе.</p> <p>— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.</p> < |
еде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Василија значајно.</p> <p>— То |
промукло урлање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врело |
и</hi>?!...</p> <p>— А ви се не стидите у овоме... како ’но рекосте, леглу... да се добро напиј |
ком послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, где има женских, изгледа страшније од многих |
а« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још |
смешна на дечјем лицу.</p> <p>»Овај ће у свеце!« рече један дечко са подсмехом.{S} Многи му пр |
целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, у свануће, ум |
иблију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми дође толик |
; детелиниште зарасло аптовином, поврће у градини не види се од траве...</p> <p>А ћелије манаст |
итургијом, али народ навали на причешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће по |
о си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећ |
здржите и три дана као он, нека ме баце у... игуман изговори непристојну реч.{S} Дела!{S} Извол |
вољно да се нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отво |
пут осетио слабачко и пиктијасто телце у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог |
чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n= |
е посветили.{S} Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви |
дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајал |
у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разним забавним и младићским стварима, Сава |
ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>После свршеног кр |
го то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисл |
тео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова симпатија«, у облику једног грубог калупа |
дом. </p> <pb n="6" /> <p>Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се з |
еограда, па га тапка по раменима и вуче у собу са неким новим, сладострасним изразом на лицу; ч |
ење за радом.</p> <p>Леонтије се повуче у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад о |
оручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p> |
о на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих |
а умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа.{S} Ал |
кретни и весели.</p> <p>Љубомир стајаше у свом куту, претурајући очи с једног лица на друго, шм |
оста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у себи: »Та слажи, море... видиш, помажем ти... ето, не |
а, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознали!...{S} Да се бега!...{S} А мо |
ебе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облетати око М |
убомир, тога дана, кад доби писмо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и |
својим причама.{S} Нарочита згода беше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а д |
, осим новог калуђерског одела, не беше у њему самом ништа <hi>ново</hi>. »После посвећења... о |
ва за новога брата...</p> <p>И ако беше у светлом и блаженом расположењу, младић осети одједанп |
еде рат за независност.{S} Љубомир беше у другом разреду.{S} Једног дана распустише школу, реко |
ећински...{S} Болан, очајан прекор беше у том погледу, који је продирао кроз камене сводове и х |
е и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше дол |
ашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе... насмеши се блажено, као |
ладичина савета: да не претерује сувише у својој ревности, па задовољно леже у вече на меку пос |
сти о свима променама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саоп |
чи духовној власти, те оца Саву примише у Богословију.{S} После трогодишњег школовања и бављења |
ад сиђе с кола, другови се сви склонише у страну, дајући му отворен пут.{S} Он се осмехну на њи |
се они посветише!...{S} И нигде не пише у овим житијама, да је коме била... како ’но рече: праз |
је много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок |
чим се помене манастир, одмах замирише у носу старо вино, они гракнуше сложно да се реликвија |
Писали смо ти... рече Вујо, кад стадоше у дворишту:{S} Бабо те на самрти поздравио и опростио с |
едоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос прове |
и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих погледаш |
лико тренутака, кад не остаде живе душе у дворишту манастирском, кад се сви гости разбегоше и к |
завист, и очајна, немоћна туга севнуше у оку <pb n="261" /> му...{S} Али се то око брзо овлажи |
ви другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од размишљања.{S |
ведро и здраво, да сви присутни прснуше у смех. — Мене, знате... само по неки пут стомак... она |
о.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, весело |
стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</ |
осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запевати.</p> <p>»О |
х огранака.</p> <p>Отворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђер |
зговору, махну главом са одобравањем, и у очима му се засветли радост, као да је пронашао какву |
године добије а друге изгуби парницу, и у дневнику манастирског расхода цифра судских, адвокатс |
и »дижу«, па не мислећи <hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без ра |
сао <pb n="125" /> мртво дете!«...{S} И у његовој занесеној главици он већ ствара слику...{S} О |
лаго, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{ |
је или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан раз |
питност, која је подједнако развијена и у селу и граду, подстаче је да продужи започету игру.{S |
, весела, млада живота, лагано ствара и у његовој души тајну жудњу за оваким животом...{S} Загл |
а.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може врдати! |
...</p> <p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, |
инио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урођена |
и корак својих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто |
а година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође др |
тем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију, и као окамењен, са бесм |
и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола.{S} Знаш оно о Тр |
ту богословијском, са исто онако, као и у гимназији, потуљеним, дубоко сакривеним очима, и обор |
другови говоре, гледа их некако благо и у исто време, реко би, забринуто, на лицу му вазда игра |
ити више о себи и — ближњима...{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на ви |
а се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сином.{S} Баб |
јих потчињених, који су се и у народу и у послу морали држати и понашати онако исто као што се |
="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори Љубомир гласно, од |
ним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као |
то занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајеве, избаци јато из свога круга, пометен у |
илостивија срца, те једва и она састави у манастиру три године.</p> <pb n="90" /> <p>Тако прола |
е чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњака.{S} Ах, како се сл |
и и договарајући се, вратише се другови у манастир.</p> <p>Воденично питање је у овом манастиру |
ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, пореметише му досадање одушевљено-побожно рас |
а глава и обара га дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — |
ве упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли н |
ају наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осу |
аде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се |
илази и све јаче стеже...</p> <p>И види у сну, да близу њега заудара из грла пијана човека... и |
на не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи |
на заједничку ложницу...{S} Живели људи у народу ’нако... ко сви други људи, па се опет посвети |
се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, ал |
очиташе њихова имена: и Љубомир прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срц |
почиње се живот.{S} Ено, сотона прилази у »ношчними мечтанијами«...</p> <p>»Баш као и ја, мисли |
> <p>Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} |
или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га ср |
лу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; |
псује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његов |
овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви људи на |
е оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљеним блаж |
са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антони |
молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неколико чаша шљивовиц |
S} Архимандрит, у свечаном оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, окренут храму |
погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости појурише за њима, а ђаци и м |
а пазите отечески«, стајало је лаконски у томе неочекиваном писму. </p> <p>Зашто се игуман љути |
ни и суморни постадоше самостани српски у новом времену!{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} |
оман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василија |
ледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</h |
ју мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај |
ано за сиву даљину, не креће се.{S} Али у њему нема смисла, празно је, као од стаклета.{S} И са |
ад, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, како је он маштао о даљем путовању, |
лашљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове |
стало време проводио је на молитви, или у побожном размишљању...</p> <p>Ах, како му се допао ов |
Смишљао је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на о |
егање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крста и његове |
b n="176" /> с великим прегнућем радили у истој сврси с којом су и основани манастири.{S} Помен |
е...{S} Калуђери, који се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и |
ледао као курјак, кога су ловци сјурили у ћошак.{S} Види само једно: неизбежну пропаст, — или: |
о прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим. |
p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погледа и проговори с њом |
су све истините.{S} Али нека га, мисли у себи Максим, одљутиће се, а мени ће остати доста цига |
ашћу. »Ко зна зашто је он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p |
дин, кад му се допада бити слуга« мисли у себи ново-печени монах и не испушта из очију сваки по |
стану као окамењене.{S} Ни једне мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мр |
то ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пред очима се магли, трепери...</p> <p>— То |
вски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: »Бадава, овај ће некад бити министар!«...</p> < |
мури и као да се крије од кога, помисли у себи: то је живот, мој брате!... али се брзо трже, се |
сле посвећења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монах |
умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже... како је диван овај Арсеније!...{S} И с |
дати као на »обичну ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монах |
ко и Светозар...{S} И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?...{S} Нису, зацел |
вукло срце у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми |
уђер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да |
заиграше некуд у напред, не гледећи ни у кога.</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемири |
у, где сеђаше гост, па, не гледајући ни у кога, веселим гласом проговори:</p> <p>— Каки сватови |
ише.</p> <p>А говорник, не гледајући ни у кога, стаде причати о постанку српских манастира, о д |
у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S} Председник, који је седео према вра |
он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као |
ом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном пло |
нок одрекао...{S} И отац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ов |
а жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је |
ројних светитеља и праведника, повешани у разноврсним рамовима, без икаква реда, по зидовима.{S |
и Сава.{S} И сад с леве стране, збивени у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а нап |
е горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погледа у плаво небо.{S} Зар сви једн |
штапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала вез |
о проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} |
испод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, д |
се гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз сле |
н се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је доста и он њу и она њега, |
се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај. |
ве ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет врати н |
се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и |
лавно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу, а млади старешина задовољно преноси очи с једн |
/p> <p>— Попови нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједн |
не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема реда... ту ти је, брате, ’нако... све б |
га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да |
ек очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу |
гледајући кроз прозор према себи.{S} Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виноград, с радни |
чекујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори |
подупре леђа о тренице па стаде гледати у пламен; она се спусти на другу половину, подаље од ње |
ему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не мож |
вом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва но |
пред свима присутнима, па се опет врати у препрату, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљин |
брже и брже, стадоше ницати и пролетати у растресеној глави му.</p> <p>Ах, ове тешке, мучне, па |
вршити намеру монашког образа... остати у побожности и чистоти... одбацити старог и обући се у |
то га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питал |
ио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места |
S} Ако се саставимо, ти не можеш остати у манастиру.{S} Опет морамо твојој кући, па... по божје |
лободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота?... и тако даљ |
мора, рецимо, писме <hi>људи</hi> бити у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скро |
итање Леонтијево: колико ће се забавити у овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздах |
рема игуману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи! |
S} А ово куд прође... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад с |
ека нова осећања, која стадоше долазити у сукоб са његовим досадањим тежњама.</p> <p>Љубомиру с |
док он сврши, а није ред јести или пити у овакој прилици.</p> <p>Господин поче лагано, изнајпре |
, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p> <p>Игуман је оборио главу и ћути као зали |
, где ће преноћити, па сутра се вратити у град.</p> <p>Дан празнични.{S} Сунце бије косо, али н |
<p>Морало се одједаред сасвим помрачити у иначе мрачној души Максимовој.{S} Он је изгледао као |
да се то поправи.{S} Све мораш завести у овогодишњи дневник, па ћемо већ ту малу »неуредност« |
тарији, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће в |
де у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац Арсеније, као ред |
</p> <p>»Он, прост сељак, и зна се наћи у животу, зна зашто живи... стаде мислити калуђер. <pb |
о маштајући о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га ј |
ју...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му, и опет |
ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше |
, гледајући зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</ |
уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— Море-е-е... отеже пр |
за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто неће.{S} И сад, враћ |
једна мисао о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним |
код студенца, одлучио.{S} Зна да ће ићи у свет...{S} И сад настаје <hi>оно</hi>...</p> <p>Не зн |
од <hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна |
па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се о |
: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!{S} Био тај дан тама, не |
господин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљ |
и: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« реч |
водњио очима са старим другом, натежући у подруму истом кантом, онако ђачки...</p> <p>Весеље те |
а на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско вино...</p> <pb n |
дуг.{S} А нови архимандрит, призивајући у себи све сотоне на главе ових безазорних, добро наошт |
манди, издигоше лица на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирск |
оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аран |
ојим, ваљати... рече Љубомир, гледајући у страну: тако... без допуштења.</p> <p>— Та оно знаш, |
а они, отац и синови, сеђаху гледајући у пламен, премишљајући сваки за себе једну исту, тешку, |
и ти мени... игуман отеже, састављајући у памети питање.</p> <p>Калуђери се пренуше.{S} Они су |
представити.</p> <p>Љубомир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, |
он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност од прошлог маштања; осећ |
арапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што |
...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи.{S} Ђаци се раскокали, рашири |
а од свију послова и да му буде на руци у његовим строго-испосничким намерама...</p> <p>— Шта с |
луђерског живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима |
нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, а |
пуштају...{S} И све оне жалостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљал |
њих кануше две сузе.{S} Па пренесе очи у други крај — тамо брат Вујо отире очи песницама, а дв |
узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени одговор.< |
> <p>— Ко је то!</p> <p>Љубомир одскочи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и она |
смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи један т |
и.</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гла |
звони, одајући нему празнину.{S} Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљиво |
ац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у |
шапуће полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — Сотона је у њему!...{S |
овог саблажњивог обора.</p> <p>Дошавши у кухињу, Љубомир затече све калуђере и ђаке око тетке. |
очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед |
адосније...{S} Љубомир осети да се гуши у овој туробној самоћи, нешто га притеже, не да му диса |
ља жалити!</p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају да су у |
бе.{S} Сви су знали за последњи догађај у испосници, јер су то и владика и отац Сава ревносно р |
каква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену со |
одника...</p> <p>На криваји, углављеној у двоколице, пресамићен преко предњег јастука, као дуга |
<p>— Нека, не треба!... јок! виче момак у забуни, вешајући торбу о раме.</p> <p>— Не треба сад, |
з реда и дохвати леп исцифран полокењак у коме се преливаше, жућкаста као дукат, стара препечен |
ма, па су волели провести који тренутак у овако усамљеном тихом разговору.</p> <p>— Брате... не |
и врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог кр |
дара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и калуђе |
нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити |
весела... све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту...{ |
ва се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесника све |
ављао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим рачунима он износи, у место пређашњих <pb n= |
/> <p>— Докторе!... двојицу!</p> <p>Тек у вече стигоше лекари, и одмах после прегледа изјавише |
д трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирској градини, који на свагда истрже одушевљен |
икну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали |
се занесе, пратећи благословени Израиљ у његовом дугом, мучном и занимљивом лутању по пустињи. |
, Василије, ђегођ татуле, да му искувам у теју, смеје се тетка и приставља ђезве.</p> <p>— Са т |
... видиш, помажем ти... ето, не гледам у тебе«.{S} Игуман доиста оборио главу и нашао се у нек |
хваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта в |
га је страх да остане <pb n="16" /> сам у овом пустом, равном и непознатом пољу.{S} Како ли ће |
...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години мислио скоро као ти, и био сам го |
оришту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се стаде прибирати.{S} Овакав |
аш, који је довезао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту гологлав. |
није никад до сада помислио јасно: идем у манастир да се покалуђерим.{S} Али од кад га је заузе |
ир више од забуне но из страха.{S} Идем у манастир, па сам, канда, залутао?</p> <p>— Ниси, брат |
: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у |
е обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не знам где сам; после не знам како с |
калајисаним и споља и изнутра котлићем у руци, у коме је освећена водица, крст и босиљак, крећ |
сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и |
а</hi>, његов духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој |
p> <p>— Господин... одобрио ми да живим у испосници, одговори он, кријући очи, јер се застиде о |
у парохију.{S} Владика одобрио да живим у испосници једнако.{S} И архимандрит ми сад одобри...< |
по перилима и становима, онда ја бежим у подрум...{S} Кријем се од јарког сунца, као кртица... |
орак, два од њега.</p> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме р |
има, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра и севне пламен кроз |
смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, у коме је помало боравио твој велик |
чима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и |
е се само зајапури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде |
леданих слика, па сад све ниче пред њим у <pb n="252" /> другој светлости и другом облику...{S} |
ати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, проговори он, гледајући кроз пр |
исага, а кад ми је дао кључ да је носим у подрум, изнео сам отуд још две пуне вина.</p> <p>— Не |
аге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...< |
кривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прстима, окреће се око себе и весел |
везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови сељани посвађају се некипут са св |
а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро позната му оца детињ |
За њим весело ступа, с великом мочагом у руци и набијеним кострутним бисагама па врату, или ко |
, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.</p> <p>— Ја реко’ ти засп |
ењен, са бесмислено управљеним погледом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и с |
да је то неки, овај... он погледа оком у страну, и видевши да је Љубомир већ зажмурио, настави |
и облеће око неке дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад ј |
и залогај, па је претходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради |
ак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, па свратио на виђење старом другу.{S} За |
евена, повезана великом вуненом марамом у накрст преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету |
ногама земљу, са раширеном, завитланом у назад мантијом, са голим разбарушеним и заљуљаним дуг |
с, после издатих наредаба, по учестаном у последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи |
<p>»Да се иде одавде!« дође му одједном у главу, и он одмах осети, како је овде све <pb n="192" |
подигнувши скоро празно стакло с вином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједничк |
е, одвојио се у крај и осећа се туђином у томе веселом, живахном друштву...</p> <p>И то вечито |
мир танко, бојажљиво, с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игу |
млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у животу, у разн |
е, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по један од њих, јури кући...</p> <pb n="241" / |
м оделу, са свећом, јеванђељем и крстом у рукама и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу |
наже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не |
осећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>Архимандрит настави даље огл |
а смоница, са понеком заосталом барицом у дубоку трагу од коњске копите... још се осећа дах зем |
:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој кући, па пијан!...</p> <p>Иза његових леђа сме |
Ти у Јаворце... водицу...{S} Василијан у виноград, с радницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки |
радове, те он све до сад остаде побркан у својим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту с |
но рече кад пођох... ех!...{S} А игуман у подруму... каже: батали!...{S} А о св. Спиридону Трим |
о срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света и његових ужасни |
се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете спокој душама својима.{S} Јер је ја |
</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb |
огословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод |
а после неколико дана испитан и примљен у први разред гимназије.</p> <p>Тако се свршиле све нез |
хвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, прегажен судбином, заједно са |
на три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школова |
ве, избаци јато из свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n= |
јити се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S |
Са грубом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Ле |
зак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шеш |
ци он већ ствара слику...{S} Он, обучен у епископско одело, стоји на једном брежуљку, а Милка, |
p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{S} Него знаш, није ово за тебе.. |
рит нечему досети. «Море... промрмља он у себи, — кад ће ти <hi>он</hi> овамо доћи!{S} Само ме |
свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене питају!«... и |
/p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис намазане д |
Оваку згоду није имао Антоније, рече он у себи.{S} Тамо је, кажу, каменита равница, а ово — гле |
у, брате, господа-калуђери! говораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови и |
нога и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући <title>Свето Писмо |
виту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кр |
а, али беше тако окренут, да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити иг |
ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жен |
S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главн |
мир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој страни ходника, претрчаваш |
чни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром младићск |
и ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да |
израђује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} Новац се гр |
разноврсним, непрекидним пословима, као у сеоској кући.{S} Посао парохиски готово сасвим застај |
демо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не разумевајући више ништа, знајући само да мора |
Он се задубе... насмеши се блажено, као у сну, на некакву пријатну слику и одједном се трже...{ |
е затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен.{S} Архимандрит, у све |
рске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то су само слике, тек о |
на слика, и у томе грозном призору, као у сну, промиче Јованка...</p> <p>Ах, од свију његових и |
а се и они некуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи |
израђена црквено-словенска писмена као у неку светињу.<pb n="126" /> Стаде превртати листове, |
се још једаред Велимирова породица као у некој сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакл |
аукну...</p> <p>Љубомир се сав нађе као у некој тами, ништа не види, блене пренераженим, искола |
енијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио прилоге, који су с |
ово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи.{S} Најпре помисли да још није зашл |
сокопреподобни оче!... стаде муцати као у грозници.{S} Никад..</p> <pb n="107" /> <p>— Штапове! |
i> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните земљу«...{S} Чек |
рича, рекавши само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нак |
д далека трчања, да нико не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игуман одједа |
p> <p>Отац Сава опази да је Љубомир пао у некакву незгоду, па викну благо, али доста озбиљно:</ |
оз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око ње |
его сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мислим да сам залутао.</p> <p>Посл |
..</p> <p>И од кад му је дошла та мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчуд |
Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо готов, јер га је мало: опрати неколи |
гумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни |
естаном у последње време обичају, сишао у подрум, и неће изићи отуд, докле га тетка не изведе, |
омир брзо диже главу и погледа га право у очи; у том погледу беше тако много немог прекора и ис |
ита игуман Љубомира, гледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа |
оње, одговори дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Ма |
вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} Леонтије се досети, да ће то бити |
веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу.</p> <p>— Нећу! одговори |
ћеш, мој бане, кроз који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет |
прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не може довољно да се начуди: онај |
нце одскочило високо, па прижегло право у његово лице.{S} Истина, сад га не прљи као у сну, али |
оди се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како велиш...{S} |
у они!«...</p> <p>Па ступање Макаријево у иноке... па онај страшни догађај због трудне девојке, |
залогај и загледајући брижно и пажљиво у суд са костима, надајући се још каквом затуреном парч |
дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском против многобројних врабаца, и |
у, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давнашњи простачк |
погледају на весело лице архимандритово у зачељу.{S} Оцу Нићифору, новом јеромонаху, наместили |
није ништа окусило и донесено је мртво у манастир.{S} Нека вам обећају владичанство... па ако |
ек’ је готово!{S} Само нећемо два, него у свакој руци по неколико.</p> <p>Домаћица се смеје вес |
ови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над |
ста, прота поче:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А |
из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »ц |
свога старог гнезда, из кога је полетео у свет, не виде ни свога жељеног Маљена!...</p> <p>Кад |
језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом |
ворио: »Да видим... још нисам никад био у манастиру«.</p> <p>Одведоше га у своје ђачко скровишт |
</p> <p>Николу је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.< |
арцу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па став |
оћке око амбара, који се добро накривио у страну...</p> <p>— Д-д... да га зовнем? замуца Љубоми |
о трчкарао по некаквим порукама и радио у кући као роб, радио без одмора, без сна... из сата у |
ако... није те ови газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као |
ело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, као да је прави |
арод је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi>свете куће</hi>, доносио пр |
сасвим свеједно: долазио ил’ не долазио у срез.{S} А ово он пита тек ’нако... из радозналости.< |
ви као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и Велимир |
своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други идеали разбише се у варљив |
ује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дан |
Максимова грла, а он се малко променио у лицу: неко би помислио да га је стид, али није; њему |
не је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих <pb n="1 |
осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то како житије!{S} Прореко само |
е зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па се обрће, игра... |
д се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио у кујну, тамо га дочекаше с псовком и великом праском.{ |
> <p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у читању |
р доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборав |
ити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадиони |
кој души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом |
е...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другариц |
иње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади с |
ојима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Н |
ти такав!...{S} Па опет је он то некако у својој главици помирио, и опет је остало: да и он и о |
, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је з |
</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи врелом главом о <pb n=" |
ишњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, вик |
да гост није много важан, него је онако у вољи игуману.</p> <p>— Биће му неки лумп-камарат, кад |
Знам <hi>онда</hi>... загледаш се тако у маглу и ћутиш пола дана, па после ми велиш да те вуче |
ећање...</p> <p>Леонтије загледа дубоко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</ |
леба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се разиђоше по собама, момци се поређаше ок |
тоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} |
— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, па куњаш тако до века.{S} И не знаш ни |
али опет...</p> <p>А Љубомир се завуко у сено, ћути и премишља како је страшан капетан.{S} И т |
ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли су му да се ова зове „велика“, за разлику |
p>»Како су му беле руке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S |
етиње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се |
0_C3"> <head>III</head> <p>Ала је тешко у туђој кући па још кад си слуга, кад си везан као коно |
смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па се весели по њему, ради и живи |
о и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној души, која је за све доса |
ај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трпети многе муке ов |
вила монашког живота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исп |
се нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и постало, и вратише се манастиру в |
својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одм |
pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калуђера како сл |
јке?</p> <p>— Сви!...{S} Тако се радило у стара времена.</p> <p>— Море... отеже девојка ђаволас |
хова лица, све се помешало и претворило у некакав велики осветљен круг, који се преврће по стол |
ика неки, којима је грло веома засушило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и гов |
је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} С |
ви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изгледа смешна на дечјем |
, па не пушта од себе ни гласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком |
сио се тако леп дан, какав се виђа само у августу.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је |
оја, проговори он, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду |
ући или доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум |
ма.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је тамо овако миран тих |
демо за њим...{S} А оно све друго, тамо у свету, све је ’нако«...</p> <p>И Љубомир осећа како с |
евницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, стоји с Велимиром и дркће. |
елиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</ |
е.{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, |
вога код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се нау |
з јутрењу влажну тишину, губећи се тамо у дубоким планинским склоповима.{S} На први звук звона |
новим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо л |
ко понашање према млађима, које видесмо у манастиру.{S} Али се дотле имало и незгодица...</p> < |
не дође до овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава |
ј, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канц |
за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га ни мало |
НКОВИЋА</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1900</p> < |
о сад пребирао и остављао сваку засебно у велике дуванске или бакалске кесе.{S} Али је сад прек |
ако одједанпут!...{S} И како беше дивно у оном свету!{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шт |
ом.{S} Њих двојица су остали непрекидно у искреним другарским односима, па су волели провести к |
ега, зидине, како се дижу величанствено у високо <pb n="34" /> плаво небо, како трепере под сун |
расположен сећањем на време, проведено у Богословији...{S} Доиста, он стаде распитивати о свем |
ази и добро разгледа похвално, невиђено у Србији, газдовање манастирско...</p> <p>Две године по |
аву немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који се пред његовим очима раш |
ни ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... |
ио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима са старим другом, натежући |
овом послу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју |
имир јој стиште руку и погледа захвално у очи јој.{S} То није више онај одлучни, трезвени и окр |
, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, |
е и заплака се горко, гледајући немоћно у натуштено суморно небо, као да отуд тражи помоћи и ра |
собом, искренуо, опустио главу немоћно у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, ко |
научити на памет, тако је одмах одлучно у себи.{S} Јер не вреди га само прочитати па заборавити |
аку, мислећи да изгледа бозна како лепо у новој опреми.{S} Али се преварила.{S} Љубомиру не би |
SRP19000_C14"> <head>XIV</head> <p>Лето у манастиру није претрпано разноврсним, непрекидним пос |
у, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји над <pb n="258" |
едно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбрдици седао |
ана, па после ми велиш да те вуче нешто у ону маглу, тамо у свет...{S} Је л’ ти и сад тако, Љуб |
пође весео за својим вођем, који нешто у себи мрмљаше.</p> <pb n="66" /> <p>— Ја знаш идем... |
ине светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа |
ико марамица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> |
овек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са |
ствено ступа некакав дугачак брадат поп у дугачкој, необична изгледа, капи.{S} Кад га <pb n="44 |
им погледом, Максим, пружајући револвер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито. |
о обична, побожна прича?!...</p> <p>Јер у светим књигама пише једно, а у животу је нешто сасвим |
сетог дана, рано из јутра, дође Велимир у испосницу.</p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби ш |
заостао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаж |
ин мало јачим гласом: кад дођем код вас у манастир, ја се владам по вашем реду и обичају, а ко |
све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, |
ањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар |
жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се неки пут прикупе |
нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се јакао са Ми |
задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа све исто, како |
ле две године одсуствовања, ево га опет у својој кући.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта |
_C24"> <head>XXIV</head> <p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толик |
е нервозан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> |
капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар »иберциг«, па ће и |
о једнако, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у |
посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од децембра, стаде држати |
га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу.{S} Он клисну испред свог <pb n="13" /> сеља |
не старе српске куће, убијају побожност у народу, служе као легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да |
ркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, ист |
етло, радосно и блажено, да он неки пут у себи помисли: »Да ли су били овако срећни Антоније и |
, па ни године...{S} И сада, кад је већ у њему сама мисао, кад га је она заузела свега, он и са |
тиле Антонија Великог...{S} А он је већ у себи замислио, да је почео исто онако као и Антоније. |
епери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландова |
ича да сав мирише на тамњан и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој го |
дике.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите најстаријег ђака и доведи |
повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, где се прославља Свети Сава. |
на меку планинску постељу, обрте главу у небо, и загледа се у меку, нежну дубину небесног плав |
ежиш ! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што |
љство од прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана му и Јованка даде везено |
лку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу к |
и му се раздвајају, добром вољом, и иду у манастир.{S} После дуга времена, анђео наређује оцу М |
ну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, али још су му ведре мисли.{S} Он слу |
пет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да ј |
брава, одмах се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>П |
па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па си гото |
не оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа пр |
их многобројних врата, која сва гледају у двориште, поврве многобројни младићи, па лаганим кора |
, по другом реду.{S} Зато га и одвајају у засебну собу, одређујући му нарочита правила и дужнос |
о, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, трешти, п |
снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту |
еше у вече, кад се калуђери позатварају у своје ћелије, а другови се окупе око топле пећи, пова |
ара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи стареши |
ејасно осветљених лица, која одсјајкују у мраку...</p> <p>Љубомир се прену, пробуди се и сад те |
Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Васил |
ло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То му је био на |
е он маштао о даљем путовању, о доласку у Београд...</p> <p>А кад има више посла у кући, онда М |
погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џ |
бељца, који одмах завуче дугачку њушку у јасле.</p> <p>»Ене де...{S} То мени говори... мисли Љ |
/p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у сено, а не гледаш на нас, мрцино — наставља пандур ош |
<pb n="83" /> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху око |
хове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности о |
о пало на памет...{S} Тек онако дође му у главу: »Да проведем неко време у манастиру... ’нако с |
скушеника, поплави га свега и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је |
младост и ондашње околности помогоше му у »подвизима« доста.{S} После је већ и он, као и сваки |
<hi>томе</hi> некакве свеће и дадоше му у руке.{S} Он стаде махати свећама и обрте се народу... |
а.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, сла |
p> <p>»Било!...{S} Пропао!«... севну му у глави, и он скочи са сламе као посут жеравицом.{S} Јо |
њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у глави страшна слика свога греха и он одскочи од девој |
еобични, за Љубомира светли и прави, ну у самој ствари страшни аскетски живот...{S} Антоније не |
ујући да осети очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одел |
фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, |
ирући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук < |
а једном босом ногом, а рукама га гурну у груди.{S} Јунак паде на траву као дулек, а девојче ле |
рио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стрча низ степенице. . .</p> <p>За два дана из |
{S} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију м |
ору, новом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија свет |
зубе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару |
А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему |
назија.</p> <p>Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, ре |
сви светитељи избегавали нерад и да су у раду налазили помоћи за постизање своје тешке задаће. |
људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стаде крај њега једа |
икују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући, у којој нема газде, и сад се не зна чија |
ћа, где калуђери вазда ноћивају, кад су у великом послу.{S} А Леонтију сад преноћиште у кућама, |
ело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај бла |
ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>Наместио се, сад |
је помислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док из |
тал.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се увери |
тања отац Сава најжешће бојао на испиту у Богословији, па је њиме у манастиру почињао сва своја |
на неку градиницу од тачака, подигнуту у сред дворишта около некаква дугуљаста камена са <pb n |
ерважено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себ |
док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј...{S} Љубомире!... от |
ивала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану.{S} Он |
нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чт |
погледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После неколи |
а стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p>— Јадниче |
S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном |
помажу, заклањају нас...{S} А и ми њих у том послушамо: нађе нас, на прилику, нека њихова жена |
ује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, г |
њавила ноге...</p> <p>— А кад оно пођох у свет, онако преплашен и мали, знаш како смо се гледал |
Само га поп Светозар, који је сад парох у његову селу, обрадова.{S} Он га искрено дочека и није |
рекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на дру |
и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!... <pb n="194" /> Баш данас?...{S} Не |
блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, |
пре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мек |
ру.{S} Не мислећи много да ли је то баш у <pb n="187" /> реду, девојка подиже своју једру, облу |
да сам кренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као |
<pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кроз два |
ја се показа на лицу јој.{S} Бо’зна ћеш у манастир?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Нећеш, ваљад’, остати |
че учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући га ђаво |
же: да ја будем код ње, а ти да долазиш у вече.</p> <p>— Тако, брате, тако ми кажи.{S} А слушки |
ништа, а дође тренутак да залупа добош у негда величанственим а <pb n="249" /> сад убогим спом |
а нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирским општим трпезарија |
Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га |
дска радозналост задржава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме |
топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усамљена путн |
остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог за здравље новокрштенога« |
.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi>своме</hi> селу лако је било) јер га је страх да |
уче козе у Јеленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, к |
уне руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком |
ће закалуђерити.</p> <pb n="155" /> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве |
d="SRP19000_C18"> <head>XVIII</head> <p>У манастиру велика, давно невиђена гозба.{S} Сва пратња |
Знаш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У свакој другој прилици ова би опомена освестила љута и |
ђак.</p> <p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео ра |
у ти!...{S} Сад ће... сад ће!...</p> <p>У трећој, отреситијој кући, одмах после поздрава, намес |
S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет!...</p> <p>Нога му корач |
А-а...{S} Ала ли сам загорео!...</p> <p>У Велимировој руци опет се нађе оно стакло скоро празно |
е узвик: манастири пропадају!...</p> <p>У таком времену оцу Леонтију би суђено да отпочне озбиљ |
ијем умершчвљаја тјело своје«...</p> <p>У прекидима, кад добије времена, преврће Љубомир лист п |
м и пићем лица својих другова...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посл |
ли при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Авр |
дана болести архимандрит умре...</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, не види се жало |
е побожној, аскетској екстази...</p> <p>У вече, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад с |
а, изменило, изумрло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев л |
није знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свеј |
спремајући се да почне опсаду...</p> <p>У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир приста |
м се сви разиђоше по дворишту...</p> <p>У вече, кад остаде сам у својој ћелији, Леонтије се ста |
имивши на себе »образ анђелски«.</p> <p>У оно време још беше неке строгости по манастирима: ста |
нутом главом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако светлим тренуцима Леонтије сиђе у подрум, који |
: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гост |
сад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао |
ше пазити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде |
е сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околностима почео се »подвизавати« отац Сава, |
сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У позну ноћ, пошто се вечера давно свршила и људи готов |
ег града нема! одговара Велимир.</p> <p>У другој кући задригла, разбарушена, у поцепаној сукњер |
ње и прави детињи неутешни плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе |
читао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех и у греху ме роди мати моја«... говори |
а, руком самог великог владике.</p> <p>»У недељу служићемо службу у Крагујевцу.{S} Закалуђерите |
коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смоту |
една кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, спорила је право манастиру.{S} Сад је равно |
ако изненадно-страхотан, тако громовито-убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они |
ашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, још задихан од далека трчања, да нико не би п |
н је тако рад другом животу... јер овај убија, ништи...{S} И рад би дахнути слободно, пуним гру |
јдрагоценије особине старе српске куће, убијају побожност у народу, служе као легло...</p> <pb |
нам у закону заповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита в |
воштане свећице, он се згране па да ме убије.{S} Једном ме тужио самом игуману, а овај, ђаво, |
мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да завучеш њушку у се |
ви.</p> <p>— Ето-о-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући пр |
апа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витл |
— Их, како си млад и лијеп, слава те не убила!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће молит |
у полугласно Велимир: ти мислиш њега су убили?</p> <pb n="118" /> <p>— Славе ти, је л’ те бољел |
у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио се ваш Максим!{S} Газда-Мирковић ишао тамо за грађ |
мало страх, јер од некуд зна да се неће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — про |
сваку наду на боље дане, <pb n="260" /> убише му одједном сву вољу и одушевљење за радом.</p> < |
екали да виде два »господина« из њихова убога села: њега и Светозара — све га то радује, весели |
дину сестрицу, а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку сваком |
да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушк |
гда величанственим а <pb n="249" /> сад убогим споменицима српских краљева...{S} Аман!...{S} Не |
око, с немим зачуђеним изразом, на оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна иск |
прилога.</p> <pb n="211" /> <p>У неком убогом кућерку, превила се суха, исцеђена муком и немаш |
уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку.{S} Очни капци му се нек |
нагоше један за другим, погнутих леђа, убрзаним корацима, сваки у своју ћелију...{S} Гости пој |
редовечне жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:</p> <p>— Добро, до |
благослови трпезу и поче обед.{S} Млађи убрзаше кораке, стадоше разносити јела, лица им добила |
и се лепо са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде бе |
ота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, до душе, по Божјем закону, р |
е.{S} Дохвати га за мишице и повуче.{S} Уведе га у ону највећу собу у Богословији београдској, |
астира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок одрекао...{S} И |
учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине |
ши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у манастиру.{S} Архимандрит, од деце |
ворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи са њима и пребацујући капетанову б |
Ја бих могао тако, али прво да ме добро увежу конопцима... а, богме, и њу!...</p> <pb n="184" / |
ута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује груба стра |
једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у не |
пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина |
питати.{S} Одговара на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђа |
е хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па стаде гл |
убомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска радознало |
е да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би се калуђерио?</p> <p>— |
ељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, саст |
Сви су засели за богату совру са пуним уверењем, да својим присутством чине велику љубав новоп |
ену!«...</p> <p>Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да |
»Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, о |
че и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?</p> <p>— Идем у свет.. |
настире.{S} Одавно је горео живом жељом уверити се: нема ли тамо оних идеалних монаха, о каквим |
који је у таквим приликама волео све да увећава, па и опасност, која га очекује. — Нисам те упи |
ната му оца детињег, застиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n |
ти очигледну, јасну промену у себи, али увиде одмах да, осим новог калуђерског одела, не беше у |
је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је она одмах, да је њено време прошло, да она н |
је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде нестрп |
, и да се врати све како је било пре, и увиђа да је свршено све...</p> <p>Кроз тихо, бледо, маг |
прочита писмо, као да сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, те |
може Велимир, својом бистром практичном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Ма |
у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му ј |
дом, <pb n="26" /> који је говорио: »ја увиђам своје ништавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— |
апило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења. |
тиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не боли.</p> <p>П |
и.</p> <p>Прота ће, опазивши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути: |
ку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкасту маглу, дивна, пластаста Букуља |
<p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, увијена у рогозину, повезану на три места исеченим крај |
сеченим крајевима од мантије, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, ви |
а гласно, пришавши клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Ус |
лагано нека нова, сасвим необична жудња увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схва |
њем побожна задовољства, Љубомир лагано увлачи врат у овај »лаки јарам«, и осећа да се враћа св |
гов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктат |
у српских манастира, које говорник, као увод, напомену.</p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах п |
начито, онако женски, без наглашавања и уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лон |
оја се приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> отвориш |
p> <pb n="175" /> <p>Али им се одмах по уводу лица разведрише, и они стадоше слушати пажљиво.</ |
рно-смешљивим погледом.</p> <p>Љубомира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и пр |
она и лагано, пажљиво, бојећи се да не увреди Љубомира, гурну га прстима у раме.</p> <p>Ђак се |
се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају право и онај господин и |
занесену главу.</p> <p>— Видите... поче увредљивим тоном један игуман.{S} Ова иста кућа, коју в |
ога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пу |
ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљутио се!{S} А да нис |
у удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре |
малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона увукао се у моју душу, а ја слаб, страшљив, не знађах н |
своју кућу!...{S} Овамо!... и Леонтије увуче свога друга у собу, посади га да седне, па и сам |
и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</ |
израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и |
чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рамена.{S} Ово сад није онако, као кад се |
ала је то све ова паметна женица, па је угађала својим »сестрићима« исто онако, као и самом нам |
и самом намеснику.</p> <p>Резултат тога угађања опази Сава тек после две године: млађи се калуђ |
ом јеромонаху, наместили налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} П |
шљиво, као зец кога су керови сагнали у угао, гледаше само како би се могао извући испред ове н |
начајно стрељање очима, од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велимирово са домаћица |
орету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи неш |
, ватрена жудња за слободом, за светом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} |
вако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу неће палити...{S} Изјутра, |
е предсмртне, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> |
ина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши |
је косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом судова, препуних је |
ош кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, |
колико му корака остаје до оног мрачног угла, из кога бије јака светлост кроз прозор.{S} Ту је |
се испред ходника...</p> <p>На криваји, углављеној у двоколице, пресамићен преко предњег јастук |
камилавка; <pb n="160" /> коса марљиво углађена и рашчешљана, па се сад не витлају они груби г |
преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи |
А овамо страшна заклетва, и правила, и углед на толике испоснике!...{S} Како је то?{S} Све се |
а пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навучених |
кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад |
анашњег окршаја, али се запрепасти, кад угледа како Василијан весело прича и како га Никола и В |
обрва, као да се крију од кога.{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у не |
главу, гледа око себе радознало, и кад угледа застиђена Леонтија, насмеши се ђаволасто, па и с |
како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека г |
гледа на опрему, али се изненади кад је угледа оваку.{S} Дошла му некако друкчија, сасвим друкч |
ушајући пандурово мрмљање.{S} Од куд ме угледа, слава га убила!«...</p> <p>— Само да ти је да з |
а, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</ |
акве ножнице?... где су?«... помисли, и угледа како му сви показују очима на једно место.{S} Тр |
аче угарке, убаци још дрва, подиже се и угледа па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.</p |
чи у страну од страха и изненађења, али угледа да је и онај непознати намерник, још пре њега, к |
побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна |
са пушком о рамену.{S} Механџија, како угледа путника из механе, прену се, измени лице и поста |
дник, који је седео према вратима, само угледа како се онај игласти револверски обарач диже... |
м ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некако црне, као д |
стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, |
м глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно во |
игуманово лице, послушно испи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи на |
прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, угледавши Љубомира: трчи... газдарицу...{S} Капетан дош |
а новином, нешто по економији, нешто по угледању на друге, а највише по нахођењу самог оца наме |
у првом одељењу?« Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...</p> <p>Тако се сврши теш |
е радовао, кад је на последњој завојици угледао широки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се |
аред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покривеном |
..</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раш |
ла је ту манастирска воденица.{S} Једна угледна кућа сеоска, која је исто земљиште убаштинила, |
ле једне добре пијанке у манастиру, она угледна кућа опет поведе парбу на суду.{S} Отац Сава је |
.{S} Тако то иде лепо сваке године: она угледна кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... |
<p>— Подићи ћемо санаторијуме, болнице, угледне привредне школе... све оно, што носи тип хумани |
објављује да је довео из Београда, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће |
, и како ће кроз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена |
пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензор, одговорише н |
етку, и стану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око с |
Максим и Арсеније наклопили се у једном углу, не гледајући никуд у страну, над некаквим печењем |
де!</p> <p>Калуђер приђе другом празном углу.{S} Љубомир му, са неком тајанственошћу и оном нео |
ешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна, добро по |
b n="83" /> показа му Велимир постељу у углу, на другом крају од пећи, док друге две беху около |
живом разговору о будућности, дођоше до угнуте стене, седоше на дебео слој мека суха лишћа и на |
S} Љубомир је обично остајао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољств |
пода нашег, Спаситеља и његових великих угодника...{S} Зар је то срамота?!</p> <p>Гост погледа |
живети: као Антоније, Макарије и други угодници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа н |
, живим као што су живели његови велики угодници...</p> <p>— Знам, знам... прекиде га гост нест |
акарије, Павле Тивејски... и сви велики угодници Божји, смилујте се мени окорелом, смрадном гре |
{S} Само међу калуђерима стоји огроман, угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним рого |
Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глав |
<p>— Нисам.</p> <p>— И деведесет комада угојених свиња... настави прота, али га игуман прекиде: |
кад служи.{S} До сад никако није могао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од ра |
весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угрејали му штапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у ви |
парни разговор.{S} Вуку их мисли, овако угрејане, на другу страну, и разговор полако прелази на |
таде гледати како се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде ду |
чки!...{S} Све је то масло овог маторог угурсуза, да добије архимандритство".</p> <p>Један проф |
х и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му... |
о се и у тим приликама нигда није могла угушити његова урођена побожност и скромност, која се в |
њему!</p> <p>Истина, он још није могао угушити стару вечну своју мисао: да он није оно исто, ш |
оду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« рече у себи и настави започети рад.</p> <p>Пос |
реба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах и одмах се реши: замочи де |
док је он постао владика, дотле се она удала и има дете...{S} Гледајући неисказану тугу на њен |
ина.{S} Он му саопшти и за Милку, да се удала за једног среског писара — и доста других радо зн |
днако распитује за тебе.{S} Није се још удала, насмеја се он дижући се.</p> <p>— Де ти... ђавол |
свет нагрне са свију страна, онда ће се удалити <pb n="152" /> у какву пустињу, или велику шуму |
м трговцем жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада гос |
д непозната манастира, који га је, тако удаљен и тајанствен, снажно к себи привлачио; и ево, са |
азговор.{S} Једних су година, механа је удаљена од села, па другог друштва немају.{S} Али је га |
јуче разрешила од бремена, а сад стоји удаљена у углу, са плетивом у руци; кад погледа озбиљна |
" /> и лако трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске затворен |
ном калуђерском животу.{S} Народ је, из удаљенијих крајева, долазио у манастире као у праве <hi |
ћ, преместише оца Максима у једно веће, удаљено братство. <pb n="188" /> После, по новој години |
ном са Николом и Велимиром.{S} Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Антони |
је да бежи у какву пустињу, или у опште удаљено место од света, али се некако сам, на основу ст |
својој кући.</p> <p>Дође исповедник из удаљеног манастира, те исповеди и причести оца Саву.{S} |
испосници?«...</p> <p>Лагано, неосетно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, за |
одбине, имања... све то оставити, па се удаљити од света...</p> <p>— А живе ли тако ови твоји к |
p> <p>И владика му сад поручио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, д |
проказује правог кривца, а Макарије се удаљује у гору Нитрејску и наставља аскетски живот, као |
код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена места...{S} И почиње се живот |
асно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући гласом нарочито на Христовим речима: »који је |
свршиле све незгоде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће |
ивена.{S} Кад се Љубомир наже на врата, удари га јара по лицу.{S} На самој средини стаје Мира н |
р не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу |
се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не по |
, да би се довршило зло, једног пролећа удари страховит поводањ, засу све манастирске воденице, |
друго.{S} Он се заносио гледајући, кад удари звоно на вечерње, како из оних многобројних врата |
p>Веља се и до сад на силу држао, а сад удари у грохотан, весео смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо |
} Па све ближе и ближе... и таман да ме удари у главу, оно некако прође кроз мене, па се опет в |
ао да се одмарао три дана.</p> <p>Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осв |
есео момак.</p> <p>— А наше, наше... он удари гласом јаче и намигну оком, те није морао казати |
ећи.{S} Ђаци се раскокали, раширили се; ударила их по лицу ватра од пећи а још више од вина и р |
А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> <p>Професор прсну у смех и стр |
к, који очекује последњи миг, кад ће га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и |
ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим гласо |
ће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових опанака, сухо грање пуцка и крши се, а |
ци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, клиснуше куд који и н |
/p> <p>Сад је имао само једну бригу: да удеси своје послове тако, како ће му бар свако друго, т |
ј гломазни нос, и ако не може никако да удеси, да личи на свеца, тек и он се много, много проме |
и женска рука не такне јело, док она не удеси сто, трпезу, док она не завири у собе, ту нема ре |
ену вештину да своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то |
мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, и он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унап |
тлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... отеже он, нарочито не изговарајући целу речен |
овакових људи, где је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао у ку |
е парбу на суду.{S} Отац Сава је свагда удешавао, те манастир једне године добије а друге изгуб |
се.{S} А »преподобно« лице спремао је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се влади |
ве је тако себично и така грубо; све је удешено, измајсторисано, намештено... све је хладно као |
сад боље, беше суседа, средовечна жена, удовица, која је становала баш до његове куће.{S} Она г |
ура, навикнута на ове послове.{S} Једна удовица му увезала у мараму и писмо, у коме се исказује |
стрељање очима, од стране какве угарене удовице, и оно препирање Велимирово са домаћицама због |
укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n="86" /> чувао се туђ |
руга питања, по правилу:{S} Има ли жељу удостојити се анђелског образа и бити увршћен у ред мон |
ти редове и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико |
у зарезани у стени неки крстови и једна удубена ниша са равном плочицом, за коју се прича, да ј |
{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велику п |
што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb |
ћи, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати се, вод |
било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као |
ено управљеним погледом у пространство, уђе у своју ћелију, леже на постељу и стаде несвесно ша |
ојећи се капетанове потере.{S} Сад, кад уђе међу ове бескрајне гомиле кућа, кад пође кривим неп |
и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, певање одједном умукну |
рила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојка се прену и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене д |
тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{S} Љубомир уђе у дневне манастирске послове и, заузет радом и зани |
ћи причање Василијаново.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће |
тозара кад је писао«...</p> <p>Професор уђе.{S} Ђачке очи само прелећу са професорових очију на |
га баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим |
</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђеш у године...{S} Сад ти је седамнаеста?</p> <p>— Кро |
<p>Одведоше га у своје ђачко скровиште: уђоше у велику, пространу топлу собу, која је од јутрос |
очима и обрвама мрднуо...</p> <p>Гости уђоше у трпезарију, која замириса тамњаном, и на њих по |
превијеним табачићем, очекујући ред да уђу.{S} Разгледа он добро десетину тих табачића, види д |
ише од вина и ракије, па се расплинули, ужагрили очима и остављају овај сувопарни разговор.{S} |
Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад је, пре створења свет |
а уставом манастирским, откривајући сав ужас пропасти морала, вере, побожности...{S} Говор беше |
ла зенице, и на лицу јој исписан велики ужас.{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, |
, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну... нема никога.{S} Пред њим, у слами, |
од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетку око све |
носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађених и дрских сеоских паса. |
дједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И како то би... кад се то сврши, тако |
обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на |
оркана?!...</p> <p>Понови се загушена, ужасна рика још очајније, а преко равна поља лети, не д |
/p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну, пром |
о вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз мале |
траховито... да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје |
, него су сви бежали од света и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малоп |
е све <pb n="192" /> тако страшно, тако ужасно...{S} А тамо... тамо напред, мора бити да је све |
де у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...</p> <p>А сад?...</p> <p>Још јасније |
и воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају пећине, где беху зарезани у стени неки крсто |
о таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси окењачу, па |
...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{S} После ос |
:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замирише ова патока, мој Спиро...{S |
и сишући лагано с правим гастрономским уживањем и великом вештином, масну ћурчију тртицу, која |
наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} И ове приче и даље посматрање |
онили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љубопитно посм |
ке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог |
љиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:</p> <pb n="43" /> <p>— Ехе... |
агрми игуман са двери.</p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта |
ју ћелију и наставља прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, што се ра |
Вујо отире очи песницама, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... |
у, осветљен слабим пламичком воштанице, уз равномерно дисање успаваних другова, гледа широко ра |
се разлеже загушена рика...{S} Навише, уз стеновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор |
ош заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз затворену огромну књигу, осветљен слабим пламичком в |
p>— Никола за певницу!</p> <p>У кухињи, уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор.{S} |
ео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање веселе ватре, са својом другарицом, и мака |
у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз то, обавезни да се, поред других послова, брину и о |
кохолног мириса, него је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У је |
на Маљену, само би полетео косом...{S} Уз пут би се претурао главачки, одрао би кога јарца, и |
утрос проветрена и окађена измирном.{S} Уз дуварове стајаху само три постеље, један гломазан, м |
вати торбу с кукурузом и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледа |
шкају на трунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Ле |
омир лист по лист ове необичне књиге, а уз образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело о |
грми Василијан својим снажним гласом, а уз њега брује Николин секунд и Максимов бас...</p> <p>Љ |
ет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњак |
се лепе и гомилају <pb n="223" /> једна уз другу, једна преко друге, као гљиве... кад се указаш |
нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не |
Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и |
ао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њега, још га је тамо вукло и нешто друго.{S} Он се з |
регнуто озбиљним изразом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, |
био Љубомир, ту под звонаром, грчећи се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га мес |
село, па окрете ка лужнику, обзирући се уз пут пажљиво.</p> <p>За њом ступа Љубомир, тешким нез |
ног осредњег поштеног домаћина, стајаше уз Велимира, наслоњена на врљике, заклоњена густим трња |
лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опаране са старе |
м располагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинте |
е главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој Арсо, мој кукавч |
н и да се већ у пола посветио, он стоји уз њу и <hi>овако</hi> јој говори!{S} Она безразложна, |
ане...{S} Нису толики праведници седели уз пуне бачве, зато им и није била душа празна, него св |
е добра ручка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима |
Велимир се окрете и, све у трку, одјури уз манастирску реку, поред оних честих малих воденичица |
ери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати њена занимљива причања |
рпети многе муке овог света, него сести уз игумана.{S} Он се збуњено, преплашено претури преко |
ик, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој |
у омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му |
очине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сенице, до своје нове »симпатије«, јер од кад се |
p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— |
</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масно |
се дизаше, вијугајући се, велики пламен уз оџак, рашири се према њему и стаде гледати како се д |
аганим кораком, разговарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, |
им временима, великим дацијама и, онако уз реч, како јој је кућа овештала, мора се дизати друга |
вши Арсенијево увијање, ко бејаги онако уз реч, смешећи се напоменути:</p> <p>— А јест, сад је |
гову изгледу.</p> <p>Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор.{S} Распитивао је дост |
.{S} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху неке старе ц |
она једна мисао, од тада се непрестано уз њу помаљају и некакве нејасне калуђерске слике, у ко |
иких сена, зденутих <pb n="11" /> једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у |
а се смркне...</p> <p>Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више |
ом купљеном кецељом, која стајаше скоро уз сама његова колена.</p> <p>— Је ли ово тај...{S} Љуб |
очитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре.. |
га испред пружене пушке, истрча Љубомир уз степенице, погледа чудновато, готово прекорно, јасну |
уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, пруживши му лепо |
дуго, па онда некакав громки груби глас уз предисање, и онда замумла неко тамо:</p> <p>— А-а... |
е по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој |
само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смо |
ремају ђезвице за каву и пристављају их уз ватру, по десети пут загледају совру, тамњан, кадион |
тишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, са кога се дизаше, вијугајући се, велики п |
слатко...{S} Пред селом, крај пута, баш уз његову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жест |
плашено претури преко лотре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедр |
ена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвик |
ка посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... па топло, слатко...{S} Пред селом, крај пута, |
<p>Љубомир се пробуди, и опазивши жену уза се, скочи и стаде трљати очи песницама.</p> <p>Посл |
па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор нешто толкује, не помаже ништа |
<pb n="37" /> пропало, све муке и наде узалуд!...{S} Али срећа, која му се једном насмејала, н |
ти све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина за новином, нешт |
м парчету.{S} Али видевши да су му наде узалудне, поклопи округласти трбух обема рукама, на шта |
агушено женско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа |
се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспослицом, узвишене тежње — глупом детињари |
и да покаже своју невиђену силу.{S} Ма узаман му је труд: брише топла југовина, па га, топи и, |
на...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји од |
је неће да се крене на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> радио.{ |
ао да се тек сад нечега сетио.{S} Блед, узбуђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, који х |
<p>— Еј, дрљане, пропали смо!... викну узбуђен механџија, који је у таквим приликама волео све |
> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима узбуђена монаха прелећу све саблажњивије слике из Велим |
о о сутрашњем дану...</p> <p>Све је око узбуђена младића тако светло, радосно и блажено, да он |
е тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе...</p> <p>Зора!{S} Беласа се гус |
ој глави млада намесника све живље се и узбуђеније оцртавају и колутају разни планови за будући |
ели добра својој души, одговори Љубомир узбуђено.</p> <p>— Зар и ми, девојке?</p> <p>— Сви!...{ |
ице, да би изазвао љубопитност код свог узбуђеног слушаоца и да би дао већу важност своме саопш |
> <p>Љубомир осећа како му теку сузе од узбуђења, и у исто време готов је из свег гласа запеват |
узвикује Љубомир, прекидајући читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«...</p> <p>П |
ош тамо нешто стаде говорити, али он од узбуђења не саслуша ништа више, после свог имена...</p> |
, а очи севнуше неком нејасном злобом и узбуђењем.{S} Он викну неким новим, јасним, декламаторс |
чала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шт |
помаман са постеље, осврте се око себе узверено и одједанпут, сасвим случајно, паде му поглед |
. несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони се на сту |
ма живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају!...</p> <p>У таком времену о |
{S} Братија монаси, сматрајући последњи узвик као »отпуст«, нагоше један за другим, погнутих ле |
поменици давне прошлости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје.. |
певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то ј |
Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједном засија очима а по лицу му се разли неи |
побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час |
нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и лијеп, слава те не |
о <title>Свето Писмо</title> прочитао?! узвикну игуман, кад Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— |
Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василијан.{S} Сад се више рентира ортачка радња |
ено!{S} Прошло све, све... ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да |
ти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим |
се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а развуче игу |
ку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узвикну монах преплашено, дигнувши руке у вис, као да с |
него догматика.</p> <p>— Клисар, брате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> |
руги?{S} И они су створени као ја и ти! узвикну Леонтије весело, држећи да му друг не може на о |
смисао говора му.</p> <p>— Ја се женим! узвикну Нићифор смешећи се.</p> <p>Леонтије зину, прекр |
мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши главу кр |
их ја дао моју Виду ни за владичанство! узвикну младић одушевљено и загледа се у простор пред с |
Знаш, опет је најбоље да си се оженио! узвикну ђак одсечним увереним тоном.</p> <p>— А ко би с |
су се сви разбегли.</p> <p>— Баш добро! узвикну жена обрадована.{S} Онда иди па кажи Васи да га |
...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе из кујне и лупи вратима.</p> <p>— |
току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледајући влажним |
<p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели ув |
ђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се к |
јући га по плећима.</p> <p>— Ово, роде, узвикну Арсеније новим јасним гласом: да се провеселимо |
е нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у све |
ј</hi> ће показати игуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток у литургици: |
покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачк |
...</p> <p>— Манастири, какви су данас, узвикну говорник још јаче, не требају нам, њих треба ук |
и скочи с лежанке.</p> <p>— Ене де !... узвикну она изненађена и погледа госта искрено, другарс |
м вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не до |
ађеник сињи!...{S} После самоубилца!... узвикну Арсеније с болесно-забринутим изразом.{S} Па се |
гословији.</p> <p>— Аха, тако дакле!... узвикну гост, тргнувши се од неочекивана одговора, као |
/p> <p>— Ене де... везени марамчићи!... узвикну она, вадећи неколико марамица, које Леонтије ни |
аситељу и сви анђели... помозите му!... узвикну пренеражен Леонтије.{S} Јеси ти луд!{S} Ко ће н |
p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... узвикну обрадована жена веселим гласом.</p> <p>— Ево ти |
Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст на синоћњег Љубомирова вођа.{S} Ка |
еницу ни устати.</p> <p>— Као волове... узвикну он напослетку и искочи иза стола.</p> <p>— Срећ |
а-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука према се |
реч »ви«...{S} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину |
ава...</p> <p>— А ти... зашто ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би м |
е игуманово, готови да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div type="c |
p> <p>— Е-е!... па да идем? отеже она и узвикну тако значајно и смело, да се калуђер прену.</p> |
догматику, погледа Љубомира прекорно и узвикну:</p> <p>— Зар ти тако?!...{S} Први дан у светој |
фркну носом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</p> <p>— У Јасеновац!...{S} Посла има до |
руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n="41" /> <p>— Аха... то је!{S} Кажем |
и нека попују, а калуђери у — манастир! узвикнуло се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробно |
дном и, нашавши полазну реч, заџакаше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игум |
несен; понеки пут прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је обично стављао |
глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{S} Занела га је нека необи |
устави троми Максим промуклим отегнутим узвиком: ‘</p> <p>— Ехе-еј... момче!</p> <p>Љубомир му |
и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвикује му Велимир, пружајући некакву дугачку белу мот |
тасте живи!{S} Грдна ли зора потегосте! узвикује игуман љутито и иронично.{S} Он ми прича како |
х, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и светлећи очима на мл |
тебе.{S} Реци му нек’ пожури, очију ти! узвикује она за Љубомиром, који готово побеже од овог с |
децу, знао бих...</p> <p>— Бог с тобом! узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђ |
може бити, само Пастирско... па редом! узвикује у себи архимандрит.{S} А ја потегох у залуд он |
е, па и не нуди.{S} Нећемо тако, Максо! узвикује весељак, пружајући руку дувањари.</p> <p>— Е, |
задовољно.</p> <p>— Море... какав пост! узвикује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и |
воего пастух бје овчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, |
аћицама због прилога...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећ |
!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави песницама свој несрећни ст |
Боже, ово је... ово је <hi>оно</hi>!... узвикује Љубомир, прекидајући читање од узбуђења.{S} У |
/p> <p>— Их, кукавцу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соби, не знајући з |
и његовој!</p> <p>— Даље, нечастиви!... узвикује младић са побожном одлучношћу, устаје и улази |
тво и дошао до постеље...{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на друг |
— Кажем ја: неће рого на њега!{S} А?... узвикује задовољан Василијан, чешкајући свога љубимца п |
</hi> је оно!... <hi>то</hi> је оно«... узвикује занесен и очаран овом светом тајанственошћу, к |
вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми д |
жестоко.</p> <p>— Како, зар као и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте |
ри!...{S} Да ли ћемо се још кад видети? узвикује сетни монах, остављајући најмилији кутић на св |
м момком. »Није то, није!... друго је!« узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много леп |
...</p> <p>Љубомир прича, а Максим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Бла |
/p> <p>— Дај врућу!{S} Кувај у бакрачу! узвикују слободни гости, јер осећају да су у пуној кући |
не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угреја |
А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пош |
комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање |
м, озбиљан рад — узалудном беспослицом, узвишене тежње — глупом детињаријом...{S} И Љубомир, то |
и снови и намере постају <pb n="193" /> узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, ч |
и јесте главна сврха, коју им наменише узвишени оснивачи и побожни приложници... <pb n="178" / |
лимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, која је битна, |
њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви ови |
е чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут ње |
капетана на доксат и показује му једну узвишицу, подигнуту од дасака, опкољену ретким жућкасти |
... прекиде игуман ћутање, то је онако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију.{S} Ка |
пође неким послом, може му се десити да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али |
је, као од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту им |
бола.{S} Он се занесе и занеми...{S} Ни уздаха, ни јаука, ни стењања, ни гласа!...</p> <p>Тек п |
почну пред њим говорити о женскима, он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, |
о ћемо? напомену Арсеније.</p> <p>— Ах! уздахну прота жалобно и незадовољно.</p> <p>— Море... к |
ко у прошли живот и, после дуга ћутања, уздахну горко...</p> <p>О, како је тамо, куд он загледа |
лу.</p> <p>Монах погледа очајно у небо, уздахну и погну главу трпељиво, увиђајући своју немоћ д |
.</p> <p>— Е, лако је слушати оца Васу, уздахну Никола са завишћу: он дохвати метлу, па сам поч |
да није могао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игуманово питање, одговарају |
!...</p> <p>— Ах !...{S} Леонтије горко уздахну и очајно, као остављени у пустињи путник, погле |
еби.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговор |
аша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изразом на лицу, који као да вели:{S} Буди во |
ива њиме, са вечно заврнутим рукавима и уздигнутом главом, ђаволаста Јованка.</p> <p>У овако св |
оби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се никад није п |
Али ја не марим«... мисли Љубомир тешко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... суро |
ика у тим ноћима много занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о |
астичку вештину са Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се однос |
осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и излива.</p> <p>Игуман мрд |
енско смејање, као кад се неко узалудно уздржава од смеха.</p> <p>Љубомир само погледа преплаше |
реди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" /> још до |
алуђерити.</p> <pb n="59" /> <p>Љубомир уздрхта; као да га муња ошину по срцу, нешто се у њему |
је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да с |
ажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам бризну плакати.</p> <p>— Св |
.«, а више тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхталим рукама, са журним погледом, превртао је прве |
/p> <p>Љубомир се препао, па само стеже уздрхталом руком бутиницу, трепће и одједном му грунуше |
јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе, уздрхти при служби... готов је плакати сваког тренутка. |
ј сјајној магли...</p> <p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим из |
аса Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј неста |
манастиру, какав је заузимала тетка.{S} Узе и њену собу, намести је стварима из гостинских соба |
препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено ис |
руди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу.{S} Љубом |
па нови јеромонах своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно |
довањем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, |
и.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље сина својега«...</p> <p>Нешто нејасно |
аху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, али т |
/p> <p>Монаси се ужурбаше...{S} Велимир узе Љубомира за руку, више лакта, и поведе га олтару... |
пољу без оружја...</p> <p>Отац Нићифор узе своју омиљену праћку и оде уз поток, купећи уз пут |
— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к себи.{S} Коме се не допада, нека не пиј |
е, кад се добро разгори!...{S} А Никола узео некакву сасвим другу позитуру и изглед: није му др |
или што није прави створ божји, него се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она виш |
у професор : руке вам све од буђе, а ви узесте сир прстима...{S} То је отровно!«</p> <p>Веља се |
едних врата другима, желећи, без сумње, узети какву своју ствар, без које неће да се крене на п |
.. ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, |
то хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа да пада у бездан и није га |
авно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све то плаши |
им гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли во |
то најбоље представити.</p> <p>Љубомир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену ч |
ва су предавања игуманова била једнака: узимат је, из педагошких обзира, облик диалога, и то са |
>— Добро и то... а још?</p> <p>— Сад ти узимаш Максимову собу... је ли, Вељо?...{S} А ја ћу Арс |
е, по обичају, растурише.</p> <p>Максим узјаха коња, а то се већ знало куда ће.{S} Његова је »ш |
не.{S} После се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{ |
онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је?«...</p> <p>Он се не стара много |
ињски сто, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури |
ратница сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »при |
паситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави кућу, и браћу, и сестре, и |
треба много новаца, али нема где да се узме...{S} Она заврши говор тако слатким сестринским по |
ислим данас, како би лепо било, да и ти узмеш Јованку...</p> <p>— Не, не о томе, молим те! узви |
рескочим.</p> <pb n="47" /> <p>— Добро, узми, одобри му овај, само да га остави на миру.</p> <p |
ео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да се смркне...</p |
упа у анђелски ред, нареди му:</p> <p>— Узми ножнице, и дај ми их.</p> <p>Младић се осврте збуњ |
реној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам |
во: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</p> <p>— Нисам заборавио.{S} Види |
ола.</p> <p>— Седај! викну он Никифору, узмичући се мало у десно.</p> <p>Нови инок волео је трп |
мером: да се не дигну од совре докле се узмогу живи држати...</p> <p>Ваља се добро наплатити за |
по нечијем знаку, лишће зашушта и пред узневерена Љубомира стаде Вида са једном, њених година, |
силијаново.</p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после |
излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пропуштајући игумана, |
ором крају.</p> <p>Арсеније се значајно узнемири.{S} Од врата ћелије болесникове није се више о |
чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нека бабињара, којој је крив октобарски или |
00_C17"> <head>XVII</head> <p>Игуман се узнемирио, препао се и наљутио се, па не зна које је ос |
</p> <p>Гости се згледаше; они »обични« узнемирише се одједном, и спремаху се сви да нешто кажу |
ако га називају свети испосници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало |
астиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао је да му је дошла чреда, п |
храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога сваки тежак гледа да подупре леђа кад с |
посничком животу.{S} Сад, кад није имао узрока да се крије, снабдео је испосницу најпречим потр |
Игуман, као сваки кривац, досећајући се узроку теткине љутње, изиђе на двориште и седе на кола. |
како се изговарају немачка писмена ај, уи и тако даље и пљуцкао од муке са својим професором, |
его само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, па дотерај, обрте се најзад Велимиру.</p> <p>— Не |
6" /> <p>— Ја знаш идем... поделио тамо ујам, па се нешто замислио..{S} Ђавоље ово време !...{S |
омила на малим вратницама.{S} У средини ујармљена два вола, около њих калуђери и сељани.{S} Вид |
ренуо слободно, баш као да идеш у госте ујацима; трчао сам преко непознатих места, као преко ма |
ц Максим, одговара му Велимир.</p> <p>— Уједај, дете-е-е... отеже Максим, мљацкајући великим не |
све већи... већи је од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, |
p> <p>И опет, са неким сетним, тужним и уједно блаженим осећањем побожна задовољства, Љубомир л |
рима, Сава је био опрезан.{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’на |
ле сузе...{S} Кроз помућене сузама очи, указа му се још једаред Велимирова породица као у некој |
једна преко друге, као гљиве... кад се указаше прозори од ћелија и на једноме мрдну калуђерско |
е одежде на попу, ка само сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ни |
ледају одвратне онако отрцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, г |
љом и тако... поређе.{S} Трећа новина — укиде се »велики тевтер« који су завели стари игумани, |
ром, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се гово |
крај игуманова разговора, — после, кад укинемо манастире.</p> <p>— Подићи ћемо санаторијуме, б |
легло...</p> <pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника не |
шило у току дуге беседе.</p> <p>— Да се укину! узвикну и говорник, промуклим гласом, гледајући |
ник још јаче, не требају нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манаст |
о, промрмљају некакав нејасан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p> |
путем, одживљавало старо добро време и уклањало се испред новог, створеног разним условима, ве |
он уздахне и, с великом тугом на срцу, уклони се од оних, које сотона има у својој власти.</p> |
ра на питања кратко, и увек гледа да се уклони од разговора.{S} Кад момци и ђаци почну пред њим |
е врдати!...{S} Бар после да гледам, да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата |
довољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} Овако види да се |
</p> <p>Архимандрит мрдну очима, налоњу уклонише, а Нићифор се придружи послушницима.{S} У току |
ливају са руменом, масном корицом добро укљукане ћурке и гуске, па неке младе дебеле пловчице п |
оје се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.</p> <p>Под јасеном се нагнула једна жена, па не |
му некако друкчија, сасвим друкчија... укочена, сплетена, некако онако...{S} А како јој је леп |
уман љутито.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав |
во им је дете ваљано; ваљад’ није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...</p> < |
Наточи у старо Савино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним просечени |
<p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим б |
место.{S} На средини крша зјапи велики улаз у мрачну пећину, испод кога дубоко, дубоко доле, в |
и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи т |
вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некака |
воме крају...</p> <p>Како се изненадио, улазећи у своје село!{S} Све оно исто, добро познато му |
ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само |
слио: да ли је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад |
арицу или бисаге, а сад, као свештеник, улази у домове и сам врши освећење.{S} Буни га све, што |
ити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не р |
ак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И |
>— У <hi>мој</hi> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изгов |
ачити овај значајни праг, преко кога се улази у науку?...</p> <p>Београд опусти.{S} Одоше сви љ |
еђа све оне тешке погодбе, са којима се улази у ред монашки, и Љубомир се, са живим, одушевљени |
младић са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је |
дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неколико чаша шљ |
ир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре.{S} Ово је онако, као да греје сунце |
а... хм... госта.</p> <pb n="76" /> <p>—Улази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љу |
о о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му |
св. Сави као престо.</p> <p>Љубомир је улазио у ову пећину неколико пута, једном са Николом и |
ворише се врата, и у трпезарију стадоше улазити, смерно и побожно, калуђери.</p> <p>Боже, какви |
раве...</p> <p>А ћелије манастирске, са уласка, доста личе на нишан од платна, у који је цела ч |
на и ужасна...{S} На противном крају од уласка, тамо уз малени издубени престо, на коме стајаху |
покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до уласка и поможе му сићи низ стрме, дуге степенице, које |
тство родитељско и божје.{S} Он седе на уласку пећине и заплака се горко, гледајући немоћно у н |
угарска погледа, с каквим га дочека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћу |
побожним страхом, Љубомир приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p |
S} Пред њом, на нечему сниском, окренут уласку, седи подбочен обема рукама и нагнут напред игум |
и загруваше лаке таљижице по помошћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту |
ровидна измаглица, која сањалачкој души улева неки тајанствени смисао...</p> <p>Докле, ах, докл |
огло, промукло урлање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку, паде пред престо и лупи |
гомиле кућа, кад пође кривим непознатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви та |
а, као да га и нема ту на <pb n="35" /> улици, или га обилазе равнодушно, не гледајући га, као |
га, као да је он какав пањ, израсто на улици...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та ч |
е, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како се њему учи |
ики собни паук <pb n="137" /> те тамани уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прост |
ојима би он и та лепотица играли главне улоге.</p> <p>Али све те слике и маштања беху веома наи |
сличним случајевима вршила посредничку улогу између свију манастирских житеља с једне, и игума |
p>Овај поступак дућанџија доли још више уља у распаљени бес игуманов, и он, гледајући несвесно, |
пластова у реду, да не закачиш о дрво; уљаник зарасто у корову, и још по нека пчелица прозуји |
и сносити веће издатке кућевне...{S} А уљаник и краве и градине и њиве једва подмириваху домаћ |
у до сад трунула...{S} Појави се велики уљаник у манастирској градини, који на свагда истрже од |
едате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући живи само једна баба са сино |
што обично бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа испуњен, као |
на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледат |
им необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не м |
ном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: »Зар баш мора, рецимо, писме <hi>људи |
мисао!...{S} А њему то никад није ни на ум падало...</p> <p>— Јок, море... промуца он гледећи, |
ом која наступа...</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помис |
жати на висини: никоме није могло ни на ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намер |
ди, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди толиком пажњом важних људи, јер се сећ |
девојке, стадоше га ловити, те му ни на ум не дође његова стара, бескорисна, искрена пријатељиц |
они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у |
вију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он |
<p>Да ли му то заиста није долазило на ум до сада?{S} Он вели да није, и без сумње није никад |
тину година калуђерства не дођоше му на ум какве веће саблажњиве мисли.{S} Његова незрела младо |
. а-а!... мене питају!«... и он напреже ум, да се сети одговора, који треба да каже.</p> <p>—- |
е он дошао!« мисли у себи и стара се да умакне са доксата неопажен.</p> <p>— Где ћете сести, го |
реснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да саплете.</p> <p>Девојче већ нестрпљиво.{S} Кад њ |
газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p>»Власт«, духовна |
смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одговорити.{S} Само помисли у себи: »Боже.. |
и таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми... истреси ок |
околностима и положају...</p> <p>»Како умеју да се веселе! мисле калуђери.{S} Полако, сркући и |
време није ни требало.</p> <p>»Па и ја умем тако попунити... још лепше!« помисли бистроумни Ва |
о, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p> <p>По |
.. отеже приповедач: каки ја !...{S} Не умем ја ни макнути...{S} А она кад почне, и он се са не |
разговору.</p> <p>— Брате... некако не умем да ти кажем, стаде Велимир излагати своје погледе. |
уди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одоб |
{S} Но и у таким се приликама отац Сава умео вазда одржати на висини: никоме није могло ни на у |
увлачи у његову душу.{S} Он је још није умео јасно схватити, али се она тицала овога сјаја...</ |
бива, све више се губи такт уљудности, умерености...{S} Сваки се осећа испуњен, као електрична |
остаје стално »трудами и воздержанијем умершчвљаја тјело своје«...</p> <p>У прекидима, кад доб |
шћанских манастира на истоку.{S} Живим, уметничким бојама оцрта тип првих »подвижника« и првих |
погледа пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око |
} Па долећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени на масти, што их господа вар |
ти пред тобом на сто начина, само да те умилостиви.{S} И Љубомир је мислио таким поступком да у |
евајући још по кадшто слабом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човеч |
ојим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушил |
/> хладну камену плочу.{S} Одједном се умири, постаде непомичан и неосетљив као стена...{S} Не |
ла чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси карлицу с |
рошким и, ако хоћете, придворним тактом умири завађену братију, поновивши мишљење и речи Господ |
д тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И ку |
чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, |
> <pb n="43" /> <p>— Ехе...{S} А да ја: умирујем ђаволе...{S} Ка да је ударио обад у све...</p> |
у неће палити...{S} Изјутра, у свануће, умиће се на реци, па ће опет наставити непрекидне молит |
мисли у њима, ни једног зрачка смисла и умна живота!...{S} Мрак, тама, бескрајно ништа!...{S} П |
ц Сава, свако друго вече, ненавикнут на умни рад, зноји, стење, крха, проклиње, грми и — предај |
и потрошио, а Леонтије се, по саветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене кој |
то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, н |
ему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и п |
одређен правац живота.{S} Рад и велики умор не даваху му <pb n="128" /> воље за дуга маштања; |
Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки умор, занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона |
рашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен умор !</p> <p>Дечко се зањиха и паде на траву као покош |
утник већ пао у очајање од зла времена, умора и глади.{S} Свуд око њега, и десно и лево, склопи |
авице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...</p> <p>Буди га врућина.{S} Кроз са |
сом.</p> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, |
већења... онда ће бити!« помисли у себи уморан и озебо монах, стајући на крај, иза монаха, који |
сао толико време.</p> <p>Синоћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S |
це већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће с |
дупље, начињене руком у сену...</p> <p>Уморан је и гладан необично.{S} Глад је већ иначе знао |
..</p> <p>— Јок, море...{S} Него сам се уморио од дуга пута, а запао у ову дубодолину, па мисли |
комбрљаше једно преко другог, док се не уморише.{S} Онда се дохватише торбе, из које извадише в |
ве, док се неко не сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се ду |
/p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, |
а се и бруји манастирска река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно с |
погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ој |
нок осећаше велико задовољство од прања уморних, подбивених ногу у топлој води...{S} Тога дана |
е у своју собу, леже на постељу и стаде уморно гледати по мрачној соби...{S} У глави му читав х |
и, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подне није ништ |
у руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи их у сок и даде му да једе.</p> <pb n="15" /> <p> |
уди жене, па коме, тамо после педесете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала |
не, него ће мирно, тихо да се угаси, да умре... да би опет на пролеће <pb n="149" /> оживело... |
аву.{S} Седмог дана болести архимандрит умре...</p> <p>У манастиру све тихо.{S} Нико пе плаче, |
p> <p>— Добро, роде, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после.. |
р.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све |
ти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?...</p> <p>Смишљао |
нај, који сам био до јуче!...{S} И нећу умрети онако, како сам мислио!...</p> <p>И одједном, ка |
} Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по |
Милка, она ђаволаста Милка, носи своје умрло дете и ставља га пред његове ноге... наравно, док |
о је стари игуман, пре неколико месеци, умро, изјавивши жељу: да га његово најмилије духовно че |
илу, која се лагано примицаше.</p> <p>— Умро !... несрећник! оте му се плашљив и сумњив узвик.< |
вог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник?{S} А Ненад Ђаков?... |
.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је умро, кад му земљак објасни, да без тога пе може бити п |
звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«...{S} Он загледа у своју душу: како сад изгледа |
Али како су толики испосници савладали, умртвили ово слабо, подложно трулежу, ништавило?{S} Та |
езарију, сви поскакаше, певање одједном умукну.</p> <p>— Сад ћемо литургику, рече игуман седају |
, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, ништа.{S} И |
кратке молитве, режући на четири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, проговори свечан |
ак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S} Даде им да једу, па затим оде у тр |
не предвиђајући ништа добро, осим муке, унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и ла |
ја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Максимова и других. |
ина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој се покори; јер како би он њу обали |
он нема куд...{S} Максим и Арсеније још унапред су уживали, кад је долазио ред на овакве куће.{ |
ед њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, зас |
старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неколико манас |
е приче и даље посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадо |
ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на сто начина, само да те умилостиви |
<pb n="177" /> <p>— Да се укину! да се униште! привикаше и прекидоше говорника неки, којима је |
по кожи, плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филоксером виногради стадоше се прекопавати и |
дите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје оту |
рата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али је ипак све |
и гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.< |
намештање добро изрибане трпезе, и онај уобичајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у пото |
маторог лисца« и претећи му разним, већ уобичајеним, домаћим казнама...</p> </div> <div type="c |
ну тетка главом претећи, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Ник |
и други угодници.</p> <p>Архимандрит се уозбиљи, као да ништа није окусио.{S} Иронично погледа |
мало прошетају«.{S} Игуман се одједном уозбиљи; лице му дође осетно отвореније, блеђе, а нос м |
гледавши калуђере, опази да су се и они уозбиљили и лица им дошла друкчија.</p> <p>— Дај! зачу |
ернатског живота, које је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето Писмо</title> пр |
укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрачан и ужасан свет...{S} И как |
авија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псов |
варати.</p> <p>Кресну спремљену жижицу, упали воштаницу и прилепи је на оном другом ужем крају |
ипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ћ |
, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.</p> <p>Али оном малом профес |
еђу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи му у очи и узвикне:</p> <p>— Их, како си млад и л |
ти живиш? узвикну калуђер грозничаво и упиљи очи у друга, да би му из саме душе извукао жељени |
егиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, трчи, прескаче, јури, не гледајући где гази...</ |
шао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирући раширене зенице на једну пукотину у зиду, из ко |
ни сањао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Све |
га пе може бити примљен, а данас почиње упис...{S} Дакле све <pb n="37" /> пропало, све муке и |
о ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирн |
дваестогодишњи младић Антоније, леп као уписан, обучен господски, води за руку своју једину сес |
едом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбу |
и опасност, која га очекује. — Нисам те уписао, видиш...{S} Па сад ће...</p> <p>Љубомир се преп |
ни, где је сваки калуђер, својом руком, уписивао колико <pb n="88" /> чега донесе из парохије и |
и газда никако доводио у срез, код нас? упита пандур, правећи при том лице као да је њему сасви |
игуман неким меким гласом, који даваше упитаноме доста повода за лаж.{S} Он као да вељаше у се |
ији од маторих.{S} А и матори се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану ј |
удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам |
S} На поновљен позив Велимиров, диже се уплакан, занесен тугом и ненадном несрећом.{S} Сећао се |
дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџију плашљиво.</p> <p>— Е |
ином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му о себи искрено исприча, рекавши са |
с...{S} Игуман сукну натраг изненађен и уплашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{ |
/p> <p>Љубомир уђе у кухињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег ок |
.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и леже на кревет. — С |
ово сад... па се предомислих...</p> <p>Уплашен, пренеражен, као да бега испред пружене пушке, |
ајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не |
же, да се размислим до мрака... слабим, уплашеним гласом прошапта Велимир.</p> <p>— До мрака! . |
жене, одједном сав зацрвени и убрзаним, уплашеним гласом прошапће:</p> <p>— Добро, добро!...{S} |
ник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним очима, гледати како се црне некакви каљави др |
у, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплашеним погледом, како испушта последњи дах...</p> <p |
скочи од девојке као ожежен.{S} Погледа уплашено, збуњено око себе, па се окрете, и одједном, н |
и се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одједаред искочи |
и оде свињцу.{S} Уз пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да не трчи какав |
м, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n="157" /> <p>— Молио |
едина прилика кад игуман сасвим омекне, уплаши <pb n="147" /> се и стане од страха певати, што |
угарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p>— И ја |
општи да Ђока остаје овде.{S} Старац се уплаши: како ће сам одвући кола — кљусе није давало ник |
одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рипну с тавана право на |
чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са |
их орашчића...{S} После се и сам игуман уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцк |
му руку на раме.</p> <p>— Ти се жестоко уплаши!</p> <p>— Није нешто се замислио...</p> <p>— Е, |
плашеним гласом, од кога се сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет п |
себније, јер се досети да су се обојица уплашили један од другог.</p> <p>— Ја... ја сам... ђак, |
е жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће о |
одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило сећање на, ђавола |
ажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и |
а.</p> <p>Пандур омекша.{S} И он се био уплашио да то није каква подвала, да њега оговоре код к |
е да задржи сузе.</p> <p>Није се младић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањ |
сом, одговори :</p> <p>— И ја се, вала, уплаших жестоко.{S} А било ме страх и од ове пустиње... |
еш, у вече, с крављачом млека, па те ја уплаших, а ти просу млеко?</p> <p>Сестра се смеши, одго |
ешће у тако великом броју, да се монаси уплашише, како ће подмирити оволики свет.{S} Арсеније и |
тије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, погледајући Василија значајно.</p> < |
> <p>Обишавши неколико већих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се в |
год знаш неколико дана, док се ја добро упознам с газдарицом, па после ћу ја и код слушкиње у г |
S} Љубомир је добро научио, а и другове упознао са важнијим стварима, које треба да зна свако с |
ожи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ гледати даље... а Љубомиру па |
знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао.{S} Од јуче у подн |
деобу, »па да нико не зна«, а Арсеније упорно тврди, да све припада манастиру...{S} Тетка, как |
д ластика са ракљастим дрветом, и њу је употребљавао искључиво у дворишту манастирском против м |
ћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="161" /> урођену и наслеђену веш |
ко ће времена трајати његова привремена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} |
ео спор.{S} Сава је, још почетком своје управе, тако ствар окренуо, да је манастир добио парниц |
а ћемо ти одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свејед |
отражио је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манастирског новца р |
, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе душа, које одједном добише непрегледну, бескрајн |
езом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтиј |
читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно... |
ју се неколико кава и ракија, и домаћин управља обично питање:</p> <p>— Да нисте гладни, оче?{S |
монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} Колико је воде протекл |
нати, млађи свет.{S} Његови вршњаци већ управљају породицама, кућом и често представљају читаво |
.</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким приходом, тек у годишњим р |
м закалуђерио, тако је живео, тако поче управљати манастиром.{S} Видео је да други »дижу«, па н |
ме праведни Јов — па ће се према томе и управљати, а за оне друге... не мари, нека живе како хо |
јасно питање; види архимандритов поглед управљен на себе, али још не разуме смисао свега. »Шта |
реплашен, изненађен, детињи поглед беше управљен на њега...</p> <p>»А завет!?«... севну му у гл |
па не видећи ништа до љубопитне погледе управљене на себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шт |
зажареним очима, са раширеним зеницама, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њ |
пезарију, и као окамењен, са бесмислено управљеним погледом у пространство, уђе у своју ћелију, |
угојен ован, са дебелим, вештачки у вис управљеним роговима, и гледа право у оца Василијана.{S} |
<p>Леонтије до сад мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку |
и да стаје ногама па земљу.{S} Воде га, управо носе на рукама, Василијан и Нићифор, а отац Арсе |
ким питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто |
да је морао гледати испод обрва, изиђе, управо истрча пред госта.</p> <p>Љубомир сеђаше на докс |
о напусти, нађе му Светозар много боље, управо најбоље, о каквом он није ни сањао.{S} Затим нас |
и сад стадоше да се јављају нове тежње, управо нови идеали.{S} Још код студенца је најрадије ми |
ије...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређашњих манастирских добитака, а |
стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубомир га поглед |
н се осврте и гледаше дуго, са завишћу, управо са злобом, за двема богомољкама, које све даље о |
ко жену, која је грешила ’вако ка ми... управо није грешила, него њена зла батуна... затекли је |
са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ен |
акво ретко, необично старо вино; којима управо, чим се помене манастир, одмах замирише у носу с |
о заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу.{S} Он би се вратио одмах, бегао би, |
што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота — и п |
њем, Сава се врати у свој постриг и узе управу манастирску.</p> <p>Прва новина у манастиру, кој |
еромонах, мимо три старија брата, прими управу манастира, пошто је стари игуман, пре неколико м |
наредби духовне власти, Леонтије прими управу манастирску, као новопостављени намесник.{S} Одм |
о довуче једно полумртво, мршаво кљусе, упрегнуто у таљижице, на које је игуман, на већој низбр |
.{S} А овако : дечко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стига мом |
дове несташних живих очију, које се све упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разре |
уз њега и загледајући око себе да се не упрља.</p> <p>— Благо тебе, одговори он, гледајући је к |
.{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неким злослутим гласом, у коме |
да ступа на тако ужасан пут, који ће га упропастити, јер ће му навући на главу проклетство роди |
ај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незгоди з |
не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те најдраго |
е пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде с |
осао, па га врши без помоћи и без туђег упуства; навикао се и на положај најмлађег ђака, коме с |
ј, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и објашњења није добио Љубомир, ту под звонаром |
Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архимандрит беше као рис.{S} |
кратког времена Леонтију дође налог, да упути оца Арсенија у манастир т-н, камо је одређен за с |
с места закалуђери и да га одмах потом упути к њему ради посвећења.</p> <p>Отац Сава се почеша |
на и стогови сламе.{S} Тамо су се браћа упутила...</p> <p>Леонтије ретко кад осети да стаје ног |
, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пу |
"183" /> <p>Љубомир се већ беше одлучно упутио у своју собу, где је мислио провести оба дана у |
стиди њега...{S} Она одмах, без икаква упутства, заузе онај исти положај у манастиру, какав је |
{S} За ово нема никакве друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало се |
којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, који се пружио, испупчен из |
та украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...</p> <p>А мали бегунац све бира заклонитија |
планови за будући живот...{S} Све ће се урадити, и знаће се опет <hi>зашто</hi> се живи!...</p> |
лим томовима црквених књига, разгледати урамљене ликове старих манастирских архимандрита, важни |
ећих манастира, упознавши се са њиховом уредбом и газдовањем, Сава се врати у свој постриг и уз |
воденичарев...</p> <p>Треба одгајити и уредити огромне градине манастирске са разноврсним повр |
ени.{S} Донеше се важни црквени закони, уредише се многа црквена практична питања на новој осно |
је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудн |
е Максим био најучевнији, јер је сасвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, |
настирске са разноврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — |
ини, вечни идеал своје младости, дубоко урезао у душу своју и предао му се сав, са свим жаром м |
’нако већ, кад нас поведе Василијан на уречено место...</p> <p>— Место... те-сто... понавља Љу |
бема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... да би тим угушио нечувени, уж |
у грудима заклокота изнемогло, промукло урлање...</p> <p>Грешник улете у пећину и, онако у трку |
громовит, страхотан, нечовечји зверски урлик...{S} Далека брда одбијају од себе ненадан очајни |
ко</hi> јој говори!{S} Она безразложна, урођена женска љубопитност, која је подједнако развијен |
иликама нигда није могла угушити његова урођена побожност и скромност, која се вазда јасно огле |
јо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним погледом, обори главу...</p |
.{S} У његовој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као |
фор.{S} Употребно је сву <pb n="161" /> урођену и наслеђену вештину да своје лице и држање тако |
се толико »полирао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} |
рао«, да је сваку своју урођену особину усавршио и префинио до највеће мере.{S} Зато га и посла |
једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клуп |
падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском р |
ило, топло, ведро и весело!...</p> <p>А усамљени игуман, суморнији од влажне јесени, туробнији |
а њима, а ђаци и момци, видећи се овако усамљени на ударцу игуманова страшна погледа, клиснуше |
ја и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светло треперење огња; и што |
од речи ни од дела.{S} Пир затворених, усамљених, повучених у себе, стегнутих строгошћу управе |
пчелица прозуји над <pb n="258" /> овом усамљеном дивљином; по ливадама чупкају спржену траву к |
S} Лутао је, гладан и неиспаван, једном усамљеном улицом, наишао на некаква доброћудног, како с |
у волели провести који тренутак у овако усамљеном тихом разговору.</p> <p>— Брате... некако не |
ед... скачи преко вирића и камења, а из усахла грла још се разлеже загушена рика...{S} Навише, |
} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и најљубазније му ш |
ња, и за један миг излетеше кроз велике усвођене вратнице...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак |
} Кад је улазио с Велимиром кроз велику усвођену капију, само му пролетеше кроз главу пређашње |
тпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, к |
ени, туробнији од кишна облака, седи на усечену букову пању, наслонио превијене ноге на трулу к |
м грешнику, потекоше обилним млазом низ усијано лице му, и стадоше лагано видати љуте очајне бо |
} Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу.{S} Он макне руком да од |
у цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, па се опет насмеја својим ситним загуше |
.. премишља момак и смеши се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и |
уру и изглед: није му држање више онако усиљено принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; |
идика...{S} Гле, она иста, искривудана, уска и дубока речна долина, по <pb n="257" /> којој се |
, брајко, оногај... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше |
у: дум... дум!...</p> <p>Кроз сиво бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Ма |
у се и смешкају... док отац Арсеније не ускочи у зачеље и брижно-слатким погледом привуче себи |
... кажи.</p> <p>Љубомир једним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплаше |
ом болесницом и потом се имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две в |
се смешка, сећајући се, како је прошлог ускршњег поста, пратећи Арсенија по водици, морао седам |
тава из требника...{S} Започе проносити ускршњу водицу с једног краја села.</p> <p>Ко није запа |
н Василијан, чешкајући свога љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор.</p |
ом камилавчицом на глави, обучен у неку уску, неспретну мантију, превио се наш смерни Леонтије |
вучени, мирни живот...{S} Друга година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и |
ало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског система, оптеретио огромном порезо |
ди разиграни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необич |
а, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мислити...{S} Дос |
вских гласова: »Господи возвах к тебје, услиши мја«...{S} Грме одјеци сложног многогласног пева |
ањало се испред новог, створеног разним условима, већ дозрелог за живот, времена и правца?...{S |
стом камилавком на глави, онај весели и услужни младић, који се до синоћ звао Никола, а ноћас и |
о принижено, нити му очи гледају лукаво услужно; сад је сасвим отворен, прост, весео момак.</p> |
ску.{S} Први му приступи Никола, с тако услужном љубазношћу, да се и сам Љубомир збуни.</p> <p> |
дну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, преобуке, постеље и тако...{S} Он мол |
врћемо по трави... довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у п |
а то је баш тешко, започе Никола, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности |
и ти!? узвикује зачуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачу |
и!...</p> <p>Игуману се замрзе осмех на уснама, он прошара очима преко свију лица, тражећи да п |
диново«, како му игра несташан осмех на уснама, како му очи необично пламте, како му се ноздрве |
принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама бониковим.{S} Љубомир, погледавши строго игумано |
му испод обрва сјакте зеленкасте очи, а усне се развукле у весео, радостан и глуп смех.</p> <p> |
кове — Василијан само лизну језиком обе усне — и стадоше <pb n="73" /> сви тројица нешто ослушк |
а, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и |
девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветл |
ољу гозбу, а од оваког ручка само им се усне иронично и пакосно скупљају, а очи значајно намигу |
..{S} И у грлу га све јаче задављује, и усне му се развлаче...{S} Он плаче горко, неутешно, оча |
се иронично и усиљено.{S} Још му дрхћу усне и купе се на крајевима, и он осећа да му још стоји |
т томе послу, извади нож и, размакнувши уснице прстима, ножем размаче мало јако стиснуте зубе м |
лозом за калемљење...{S} Све букну, као успавана трава после пролећне кише...</p> <p>Само поља |
амичком воштанице, уз равномерно дисање успаваних другова, гледа широко раширеним очима, али не |
пришавши клупи и разгледајући увијеног успаваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, сван |
Опет се нашла души забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета посл |
анеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успавао се!... узвикује Љубомир, трчећи плашљиво по соб |
{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку лив |
и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, успављујући узбуђене, пијане главе...</p> <p>Зора!{S} Б |
, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских |
је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског манастира, са иронично-пакосним изразом, подм |
противан.{S} Из многих житија, која је успео прочитати, видео је да су сви светитељи избегавал |
искључивала сваку помисао на какав било успех у томе предузећу, оно брзо досади оцу Василијану. |
.{S} И од једног и другог посла не беше успеха...</p> <p>Сад је добио велику дебелу књигу, какв |
уни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући стидљиве домаћице, и оно жи |
{S} Сад ће се поновити све старе, дивне успомене...</p> <p>— Знаш... кад онако ја легнем крај с |
ли, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући некуд у мрак, проговори:</p> <p |
p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се расклопише, пропуштајући |
рунтавим несигурним ногама, а уз њих се усправио висок, тринаестогодишњи дечко.{S} Леонтије доб |
ма, у суморној нејасној тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена вош |
учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно прилепљена за сто, догорела и пламен лагано на |
се живи!...{S} Велимира ћу узети да ми успрема собу... нека зна ко му је господин, кад му се д |
кинути посао.</p> <p>Тек понеки пут га, усред какве журбе, заустави троми Максим промуклим отег |
е више примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, о |
таде их газити ногама и праскати на сва уста, грдећи »маторог лисца« и претећи му разним, већ у |
стан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.</p> <p>Момак се најпре промешкољ |
како одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— |
акрвављених очију, запенушених од злобе уста, вуку везана праведника кроз село, бијући га, пљуј |
онтије се смрзо, окаменио, па нити може уста отворити ни помаћи се с места.{S} Ове изненадне ре |
ве груди тргоше, он се јако закашља, из уста му прсну ракија и он немоћно, лагано отвори очи и |
Иначе би он друкчије... све мед тече из уста.</p> <p>— Данас треба отворити очи! наставља Велим |
стиде се и сам и увиде да сад не сме ни уста отворити...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак |
але!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачу |
га ударити подигнути маљ... само отвори уста, рашири очи и гледа...</p> <p>— Манастири, какви с |
страну, где сеђаше Максим и повуче крај уста у страну.{S} Василијан се насмеши, а Максимово лиц |
ти.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одваж |
но идући, ослушкујући и бришући кецељом уста, уђе у отворену собу тетка, и мало затим поврати с |
гладна стока, па жудно савија и купи у уста суху траву, а из оближњег трла бије дим кроз слеме |
на више, гледајући у таван, слевајући у уста неко мирисно старо манастирско вино...</p> <pb n=" |
езиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.</p> <p>Под густом хл |
л.{S} Професор одломи парченце и мету у уста... »Пробајте, викну он игуману, па ћете се уверити |
и ђаци и момци, па слушају, разјапљених уста, његова причања о путовању, па онда и даље о школо |
пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љутине шта се о |
жавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, старајући се да |
ема њему, задржавају га...</p> <p>— Мој устав!... мој устав! грми игуман, обрћући главу зиду, с |
уводи га у његову ћелију.</p> <p>— Мој устав!...{S} Лонцолизи!.. мрмља игуман, не видећи више |
с највећом пажњом у гласу.</p> <p>— Мој устав! мој устав!... још грми игуман, не видећи од љути |
стовом, са животом пређашњих монаха, са уставом манастирским, откривајући сав ужас пропасти мор |
> манастир нека нико не улази са својим уставом! дрекну игуман још жешће, изговарајући с наглас |
а и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше ј |
..{S} Онде је згодно, узвикну девојче и устаде, па онако лоповски и обешењачки стаде погле́дати |
ећи се на другове несвесно, па одједном устаде и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се с |
га остави на миру.</p> <p>Љубомир брзо устаде и оде, бојећи се да се Светозар не предомисли.</ |
и главу кроз врата.</p> <p>Марија одмах устаде и оде на врата.{S} Калуђери се значајно погледаш |
ваног ђака.{S} Еј, море... ко си?...{S} Устај, свануло !</p> <p>Љубомир се пробуди, и опазивши |
о дрмуса и виче му над главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на |
виће те игуман Сава, ако му тако станеш устајати.</p> <p>— Их, кукавцу!... успавао се!... узвик |
узвикује младић са побожном одлучношћу, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, |
виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и настаје... онако...</p> <p>Љубомир се трже. » |
— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше на вратима, он процеди: |
евши да их нико не гледа, <pb n="23" /> устане брзо и покаже јој на дугачкој лужниковој грани к |
дан дућанџија бледећи, спремајући се да устане, али као још очекује неће ли се игуман извинити |
је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</p> <p>То ј |
, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и настаје... онако...</p> < |
p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.</p> <p>— |
лонац, мешајући вешто кашиком.</p> <p>— Устао! узвикну значајним гласом један ђак, промоливши г |
<p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир устао и гледа како сад лепа светлост улази кроз прозоре |
ше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим разли м |
ости, не дајући му довршити реченицу ни устати.</p> <p>— Као волове... узвикну он напослетку и |
} Дању већ није ништа, али јутром мораш устати пре свију, пре самих момака, па овде под звонару |
како га Никола и Велимир, са осмехом на устима, слушају.{S} Као да није ништа ни било!{S} И њих |
еко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да в |
она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="163" /> Раде кочијаш, вешт томе послу, и |
, јер игуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим |
Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједном уст |
ком приносе друго парче великим гладним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Ва |
м великим прстима, принесе је отвореним устима и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста |
е Максим, мљацкајући великим незграпним устима и пуштајући затим из грла дубок отегнут глас, ко |
спод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица за столом, доб |
ури, погледа с раширеним у блажени смех устима другове и <pb n="230" /> не умеде ништа одговори |
поверљиви, слободни пир, где се нико не устручава ни од речи ни од дела.{S} Пир затворених, уса |
е, моле их да причекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са п |
од Љубомирове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, глед |
онако исто да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешћ |
ла према ватри, на великој гомили сена; устурила главу и гледа кроз баџу.{S} Кад он уђе, девојк |
Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <hi>његово</hi> место иза ћерчива!...</p> |
кот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Василијан однесе водицу, а Велимир |
а испосницу...{S} О Боже, да ли се смем усудити ја грешник, да се настаним у оном истом месту, |
му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена необичном појавом, п |
жудња за светом, за далеким простором, уталожи се код Љубомира и сад стадоше да се јављају нов |
ац.</p> <p>— И пловчица... није згорег! утаче се журно и гладно прота.</p> <p>— Пост је!... как |
ћу сам...</p> <pb n="213" /> <p>— Попо, утаче се домаћин мало јачим гласом: кад дођем код вас у |
ад, враћајући се од стоке, спрема се да утврди са оцем све, јер му је још раније поменуо за сво |
прећуткивање, и мало по мало, у њему се утврди мисао: да ни игуман не зна ове ствари.{S} Првим |
једна стална мисао, која се већ одавно утврдила у њему, заузела га свега, па врти, врти...</p> |
справно попунили и својеручним потписом утврдили.{S} Друге му тврђе у оно време није ни требало |
уба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински нос, љубичасте боје.{S} Беше висок, |
зна све даље...{S} Све је то смишљено и утврђено.</p> <p>А дан за даном пролази брзо, неосетно. |
} Све се то креће само, по неком, давно утврђеном, поретку...{S} И сваки је задовољан својим ст |
<hi>он</hi>, паклени створ, завија као утегом... вије, вије, вије...{S} А слатко ти гутати бур |
ва остаде му само то једно, та последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мисл |
ално стање манастира, и враћао се сваки утешен и охрабрен надом.</p> <p>У таквим околностима по |
во осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред очима... поста |
<p>И сељани Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, |
ено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку, нежну и наивну душу.{S} После чест |
ри игуману и свакоме, ко има каква било утицаја на манастирски живот и интересе му.</p> <p>Али |
ер ево, сад живо осећа, како му се, под утицајем ових утешних Спаситељевих речи, све мења пред |
задовољство од њихова присуства.{S} Под утицајем тога осећања, он отвара књигу скоро на половин |
пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише се лагано кухињска врата и кроз њих |
еликом лукавошћу и препреденом вештином утиша дете, па га узе на испит.{S} Уплашен дечко све му |
епријатно Велимиру рећи, али је он брзо утиша и рукама и речима:</p> <p>— Добро, добро...{S} Ев |
отиња, можемо живети...</p> <p>Једва се утишаше.</p> <p>Љубомир седе на троножац уз прочевље, с |
о с камичка на камичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено |
е мале буљаве зеленкасте очи, обрасле и утонуле у дебеле испупчене капке, одједном се показаше |
тио значај »пострига«, као јединог свог уточишта...{S} Како се радовао, кад је на последњој зав |
S} Он лагано и непрестано гази по добро утрвену путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде п |
оће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако красним готованима, изелицама... и он изређ |
који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве.{S} Он |
у његову доласку, сви се, као нарочито, утркују, ко ће му се приказати милији, ближи...{S} И ка |
ост, онај тих, бојажљиви поглед, све се утростручило и прешло у некакву побожну збиљу, која изг |
но на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никола са стаклетом, с кога још капаху бистре кап |
д његова гласа и срџбе.</p> <p>На врата утрчаше коњушар и воденичар са дугачким, загасито сивим |
ити на себе и обарати очи.</p> <p>У том утрчаше у кухињу калуђери и ђаци, па сваки стаде облета |
е.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> <p>— Како ’но... оног |
<pb n="242" /> али све добро разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мрт |
научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од |
плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.</p> <p>Све је добро; |
рече, вјере ти?... мир... ала, да могу утувити!</p> <p>Љубомир понови отегнуто, на слогове:</p |
ећања и нових страсти плануло, горело и утулило се; колико корисних и бескорисних предузећа зап |
и напуштено...</p> <p>И све то прошло и утулило се, и само стоји један дуг бескрајан низ година |
оз који дан бркнути у све углове Савине утуткане ћелије...{S} И колико ће времена трајати његов |
з свога круга, пометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n="207" /> гига се |
тије, пометен, збуњен у започету послу, утучен, прегажен судбином, заједно са свима својим снов |
је запрепашћено погледа игумана, па као утучен његовим одговором, обори очи, преви се, понесе р |
реши: замочи дете с ногу, докле могаше ући у воду. »Опет је ово мањи грех, него да га удавим!« |
ја Максим одмах и наопачке одговори, па ућута.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од с |
, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није се преварио.{S} А Велимир сад слободан |
сумњати.</p> <p>Игуман заврти главом и ућута.</p> <p>— Сипај! викну он изненада.</p> <p>Арсени |
и да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игуман тешко уздахну, усправи се и, гледајући не |
анског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, |
не пије...{S} Здрав си!</p> <p>Љубомир ућута.{S} Овде, ради другарске слоге, морају се обрнути |
очека при уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по раст |
ман само опсова грубо, сељачки, па опет ућута.</p> <p>— Него да се то поправи.{S} Све мораш зав |
о говорио, карао, претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, к |
а...</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсен |
баш ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније |
и-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, меша |
болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно наб |
Леонтије проба да протестује:</p> <p>— Ух, брате... незгодно! рече он, тресући прстима брадицу |
А може ли Мира тебе да обали?</p> <p>— Уха!... треснем под њом ка дулек.{S} Ђаво је, па уме да |
свећења.</p> <p>Отац Сава се почеша иза уха и у себи промрмља: »Није вајде... више се не може в |
/p> <p>Старији калуђери почешаше се иза уха, мрднуше веђама и ћуташе, а млађи макоше руком прек |
бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у започету пос |
православном обреду крсти »погружењем«, ухвати га камена препаст.{S} Он је стотину пута гледао, |
Љубомир се збуни, осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали |
, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и онај пандур б |
ј пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен.{S} Ах, он |
во по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару и таман да при |
су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га за обе мишице, па га преви преко колена, с |
ски, пошто га пажљиво промотри.</p> <p>»Ухватили!... то је.{S} Сад ће да привикну : на поље!... |
а среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојсије нам у закону запов |
ијатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо руку.</p> <p>Кад о |
евници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду рекоше му: |
в краснија жени преображашесја, всјеми ухишчренијами похот возбуждаја« ...{S} После му износи |
шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим женским гласом, који одјекиваше пријат |
к као да га наведе на неке мисли. »Ето, уче... то је лепо, мисли игуман.{S} То је у моју славу. |
дно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и друге свештене радње |
... добро дошао! промуца он, стидећи се учевна богословца, који са самим владиком путује, као ш |
{S} А видиш тамо... и владика и сви они учевни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«.. |
ењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игу |
...{S} И опет понавља : »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> <p>Отишо је затим на Ка |
очима, понавља у себи: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...{S} И осећа како му се тада |
јом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимназије«...</p> </div> <div type="chapt |
ле свог имена...</p> <p>»Љубомир Васић, ученик велике гимназије«... мрмља дечко у себи (рекли с |
а пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по плећима и |
директора, који прочита имена примљених ученика у први разред гимназије, и још тамо нешто стаде |
њења о овом новом, непознатом му до сад учењу.{S} Али сва лица беху такође зачуђена ненадним и |
још јутрос, после издатих наредаба, по учестаном у последње време обичају, сишао у подрум, и н |
у прилично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочитаних објашњења, Љуб |
а га Љубомир наивно, са изразом искрена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се о |
м околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необич |
> <p>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов не |
Сава, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђерск |
Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} Кад беше |
о зна.{S} Али оне дуже...</p> <p>— Нека учи! нека учи! прекиде га игуман устајући иза стола.{S} |
већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Светозар...{S} И они су |
е пецне своје калуђере, како нису ништа учили, и да им тим напомене своје богословско образовањ |
ве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прес |
ати »часове«...{S} Љубомир, по правилу, учини »велико метаније« пред дверима и пред свима прису |
сне слике: приближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило ч |
уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужасан пут, који ће га упр |
ћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав покушај руком, јер тетка озбиљно настави: |
никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њу«.{S} |
</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у |
И Љубомир је мислио таким поступком да учини по вољи Милки.</p> <pb n="25" /> <p>Тако је и бил |
који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољно смелости, окрете главу прозору и |
је жао оне деце... да нешто Бог са њима учини, ради мене... заплака се тетка одједном, и настав |
занети.</p> <p>Још пре неколико година учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природ |
вако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад први пут в |
еда плашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«. |
ио њиховим смислом, који му се по некад учини заношљив... онако младићски.{S} У том наиђе његов |
pb n="199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Брат наш Л |
ку беше тако топло и пријатно, да му се учини као да је мали, као да се одједном врати то време |
како је страшан капетан.{S} И то му се учини тек од онда, кад му газда онако збуњено викну: тр |
претио, па напослетку ућута, јер му се учини да Сава није при себи.{S} Али, кад он ућута, игум |
трула ћерчива старе куће...{S} Њему се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца |
нтији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђао га је у Београду, али не зна ш |
.</p> <p>Велимир рашири очи, укочи се и учини му се као да одједном упаде у некакав други, мрач |
слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p>Дани |
е за ову свету књигу, а једна му се баш учини срамотна.{S} Дуго је премишљао о овим незгодним р |
обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе пред њега неко ново, до сад невиђен |
је стао мало боље размишљати о њима.{S} Учинило му се сумњиво <pb n="122" /> ово игуманово прећ |
не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде на памет давн |
Макарија Египатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S} Сад лежи, уз зат |
ао на некаква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко ј |
ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да ван овог места нема живота, да за њега нема |
осподин-ђаче, дакле смо се смиловали да учинимо посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо м |
снажно к себи привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему са |
ди?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио кад белавка уведе говеда у стричеву њиву, или да |
каже: »Који од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци |
н не зна ове ствари.{S} Првим одговором учинио је пробу, па ослобођен игумановим ћутањем, реши |
љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а ви у |
ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, али га |
лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он сам зажелео.</p> <p>Милка му до |
управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после доћи за старешину... мож’д |
ћи радознало, шта ће враголасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита де |
аветима умних људи, задужи, да би могао учинити оне промене које видесмо — да би могао паметно |
м преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман с |
т година.{S} У манастиру се за то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући некол |
устима, те се гости умирише.{S} Сви се учинише као да врло пажљиво слушају, и ако су се многи |
трани наиђе на некакве речи, које му се учинише незгодне за ову свету књигу, а једна му се баш |
них вести...</p> <p>И сељани Леонтијеви учинише пријатан утисак на њега.{S} И оно озбиљно пошто |
живо.</p> <p>— А ви сте... ти си доста учио, поправи се Никола, гледајући Љубомира влажним очи |
и смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно сви мол |
ћи један бедем градски, под којим је он учио за испит.{S} Игуман га упућује да пређе карнизом, |
а...</p> <p>— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> <p> |
манастирски, три дућанџице, председник, учитељ, неизбежни побратим игуманов (имају их сви игума |
} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше се ређати |
рејску и наставља аскетски живот, као и учитељ његов Антоније...</p> <p>Свећа, усправно прилепљ |
никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се з |
љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, као да се тек сад нечега сетио.{ |
о, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме ду |
где је, преко неког Светозаревог друга, учитеља из околине манастирске.{S} Описује му се, оним |
а и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године.{S} Сео је у последњу клупу, међу др |
ланкети, које су доброћудни и безазлени учитељи исправно попунили и својеручним потписом утврди |
о себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће има |
би, и поставивши је на среду рекоше му: учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби.{S} А Мојси |
иље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чумави малишан, у масној, по |
е« не беху потребне одмах — веровало се учитељу.</p> <p>Истог дана Љубомир је био пријављен, а |
о, да се ту не може <pb n="36" /> ништа учити, и да има много бољих места, где се мање ради и в |
имаш много полирати.{S} Морамо те много учити и толковати.</p> <p>— Јест, дела, славе ти!</p> < |
задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</p> < |
жан изглед.{S} Пред калуђерима је веома учтив, послушан <pb n="146" /> и побожан.{S} Сам никада |
стојан сасуд.{S} А Арсеније, смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти |
ахача.{S} А кад виде пандура и необично учтиво лице механџино, досети се да ће то бити нека вла |
— А, ваљано! додаје механџија више ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само с |
и му сељак, претурајући листове некаква уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенски |
р доби и намести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.</p> <p>— З |
као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : све му је исто онако ново, тајанствено, исто она |
се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, кад им дође из града, после дужег одсуства, |
ир, узимајући у руке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све п |
ради другарске слоге, морају се обрнути уши од неких моралних разлога и правила.{S} Само, докле |
игуманових леђа расом, са натученом до ушију простом камилавком на глави, онај весели и услужн |
Прота раширио очи, па не верује својим ушима да оне доиста слушају Савин глас.</p> <p>— И тица |
ао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао се већ десети |
ује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини д |
гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у ушима му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, с |
ну она и отрча судовима.</p> <p>Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како ре |
аређује му, да одмах пошље сву досадању уштеду, јер ће морати продати белавку за прошлогодишњи |
ика, јер се пред њима пуше тек испржени уштипци, који ће се охладити док он сврши, а није ред ј |
и на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с ча |
главе нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за |
лаве нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њи |
.</p> <p>— Е, роде, ја ћу за лекове, уф-ф... нешто ми од ноћас сева десна страна, вели Арсеније |
ти се не да, јаднику, живети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и < |
и-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсеније и сипа разне траве у лонац, мешајућ |
но-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одједном оно набран |
плашио саме ове изненадне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, је |
ојмовима, значајним мислима, занимљивим фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово |
е читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарисеји доведоше к Исусу жену ухваћену у прељуби, и по |
ије знао окренути први глас...</p> <p>У фебруару Љубомир доби писмо од оца.{S} Пише брат Свејо |
списано : „Житија свјатих; декемврији — февруа.«, а више тога, на марки : № 9.</p> <p>Уздрхтали |
изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећице.{S} С |
о поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?...{S} Он |
.{S} Игуман лагано пренесе очи на тамну фигуру, која му се приближаваше, али не мрдну ничим дру |
тан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплашеним погледом, како |
неосетљив као стена...{S} Не беше више физичке могућности да се наставе ови чудни изливи душев |
значи управо одрећи се себе сама — свог физичког живота — и предати се целим бићем добру ближњи |
ста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чеп |
непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових гр |
аченим очима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чудновати, слабачки глас, ко |
дједном иза његове главе нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас |
ели: »Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је л |
»Свршио си!{S} Најпре ћемо браду — ФИК-ФИК... па онда за колац: дан-дан!«...</p> <p>— Је ли ви |
ве нешто необично Фијукну.</p> <p>— Ф-ф-фик!... зачу се оштар, танак глас кроз ваздух и за њим |
плаћене по тридесет дуката.{S} Уништени филоксером виногради стадоше се прекопавати и засађиват |
па га преви преко колена, смејући се... фини, углађени људи: уза сваку реч »ви«...{S} А ми ерце |
астир један постарији свештеник, обучен фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом. |
је и добио дозволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манастирског новца ради ове |
дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузео и потрошио, а Леонтије се, п |
дама пута, без икаква основа, поновљене фразе о значају српских манастира, које говорник, као у |
ше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезари |
цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклонише и брзо за |
њега смерно калуђер и ђак, архимандрит фркну носом, промумла некакву претњу и узвикну оштро:</ |
д њега вруште и грицкају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши пот |
/p> <p>Последње године школовања посети фрушкогорске манастире.{S} Одавно је горео живом жељом |
адужбинама онаква средства, каква имају фрушкогорски манастири... »И дахом јему (манастиру) два |
стан.{S} Игуман, са својим ђаком Ђоком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управ |
Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, |
а више уз плавобеле <pb n="28" /> конце фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да |
никога посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући |
та, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Ник |
е посатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело |
стане причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике |
лити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи с |
S} А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> |
се... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше зво |
знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуд |
жати га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну |
духовни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док |
аш ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она |
е нешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... зна |
уђена Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде |
није на то никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згод |
рена учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен |
а чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви |
кога посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад |
викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола |
осатиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће |
не причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике пр |
и се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се д |
А ја потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> <p> |
... само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонит |
ш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{ |
и га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, д |
овни отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док јо |
ниси така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она по |
ешто на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш з |
на Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, с |
а учешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен пог |
ува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чу |
а посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и иронично, гледајући сад св |
кну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, настави Никола.{S |
тиру радећи, а он да дембелише... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га |
причати редом.</p> <p>— Зар то... ха-ха-ха...{S} Па то су паремије... оне знаш, за велике празн |
е.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... засмеја се она и лагано, пажљиво, бојећи се да н |
а потегох у залуд онолики зор!{S} Ха-ха-ха!...{S} Извол’те сад, господин-владико!...</p> <p>Арх |
само док још мало одвркне!...{S} Ха-ха-ха!«...{S} И Савин пакосни смех не престајаше звонити к |
а.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако незгодно лупну, да с |
и отац, да га љубим у руку!...{S} Ха-ха-ха...{S} Спремићу ти га ја, не бој се... само док још м |
и така... а и госпођа...</p> <p>— Ха-ха-ха ..{S} Ама ти, <hi>ти</hi> млади господине, она погле |
о на лаксир и бљување...</p> <p>— Ха-ха-ха... смеје се Велимир гласно.{S} А Максим... знаш за о |
Љубомира и пође вратима.</p> <p>— Ха-ха-ха... разлеже се општи смех.</p> <p>— Обуци, роде, стар |
чешћа у његову страдању.</p> <p>— Ха-ха-ха, смеју се оба ђака, а Љубомир преноси зачуђен поглед |
, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насмеја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чуват |
гле, омаљавио!...{S} Добро, добро...{S} Хајде, поздрави се и са друговима, прокрешта отац Сава |
јер проговори блажијим гласом.</p> <p>— Хајде горе да седнемо.{S} Уморан си.</p> <p>Кад се Љубо |
у, прошапта Љубомир бојажљиво.</p> <p>— Хајде, да ми покажеш.</p> <p>Љубомир одведе госта до ул |
на леђима...{S} Знаш да сам ти друг... хајдемо лепо заједно.</p> <p>Леонтије, као у сну, не ра |
риђе му.{S} И ја сам ђак манастирски... хајдемо заједно.</p> <p>Љубомира као да огреја сунце; п |
— Нана сад кроји кошуље, неће изићи.{S} Хајдемо!</p> <p>Љубомир се диже плашљиво, погури се и п |
ечему присети:</p> <p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S |
гутати буранију, несрећо!... зинеш као хала, кад је осетиш !... узвикује он и све више гњави п |
ао је клипове суха кукуруза пред гладне халапљиве свиње, и кад настаде обичан врусак и мљацкање |
е, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела...{S} И раздрије Јако |
шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, куд |
ласно изговори:</p> <p>— Данас!...{S} А хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме кол |
е звјерка изјела...{S} И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе«...{S} Љубомир |
, где скиде своје масне, поцепане ђачке хаљинице, отпаса се, изу се и остаде бос, гологлав, у д |
ута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, |
бе! одговара Максим, кријући дувањару у хаљину.{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.< |
ише не спава...{S} Напослетку сведе сав хаос од ноћног размишљања на ово: »Треба живети — како |
по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима занесе, о |
а...</p> <p>У Љубомировој глави настаде хаос: помешаше се слике Аврама, Лота и његових племенољ |
="116" /> <p>— Тето, да се залије-е!... хап! промрмља он, гледајући нејасно влажним и блесастим |
леп!</p> <p>— А зар је ови Арсеније... хап!... лепши од мене?</p> <p>— Ко и ти.</p> <p>— А игу |
ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све |
е спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друговима, Љубоми |
буха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!...</p> <pb n="116" /> <p>— Тето, да се залије-е!.. |
ј... како ћу рећи... под моју власт.{S} Хап!{S} Ђаволе-е... отеже Максим тромо, а на лицу му ја |
вке и готовог сашивеног луба, од дебеле хартије, који се, већ неколико дана, глади, кваси и суш |
а малом, минијатурном, белом парченцету хартије, са познатим му крстићем на врху, нашарана су с |
од владике, и он махну белом савијеном хартицом пред собом, — да се вечерас калуђериш.</p> <p> |
Архимандрит се насмеја, опет махну оном хартицом и рече одлучно:</p> <p>— Кажем... тако наређуј |
p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то многи раде па лепо жи |
м сујетом, као да је сваки од њих прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припа |
митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му после рекоше да прави ће |
ли је тако било Светозару?...{S} Он се хвали много...{S} Па она двојица из Брежђа... један већ |
и после недељу дана Љубомир се наслушао хвалисавих прича о провођењу и уживању свога сељака.{S} |
она кад почне, и он се са неком гордом хвалисавошћу насмеши... мој брате, севају јој бутине ка |
ича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:</p> <pb n="41" /> <p>— Аха... то |
е почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се с |
под ногама карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, |
p>Леонтије пружа руке напред и у страху хвата се за нешто покретно, миришљаво, врело, у сну не |
а, само ћутати...</p> <p>Пухор се стаде хватати по сјајним жишкама, које догореваху, и севајући |
их раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом ср |
је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђер |
о казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа те |
мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вра |
је болестан, питајте оца игумана...{S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље прав |
ду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игумано |
..{S} А Василијан и ови други не би.{S} Хе, <hi>друго</hi> су они!«...</p> <p>Па ступање Макари |
што ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!...{S} Ти си се завуко у своју ћелију, п |
држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука |
ом! узвикује пренеражен прота.</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам |
таде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, нас |
слетку, сваки има своју главу.</p> <p>— Хе, да видиш моју Аницу.{S} Ни Маџарица јој није равна! |
} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни за владичанство |
се обично каже да је загорео:</p> <p>— Хе... не знам ти ја за друго уживање, него да ми замири |
познат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш... |
вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе-хе... заврши он и махну руком, нашта сва три калуђера п |
азати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... све ће браћа теби |
ко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен пандуром, вратио |
ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... месечари се зову!</p> <p>Овако дугачак игуманов м |
жи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игуман поносно и погледа она три неука пр |
е питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мојих калуђера, насмеј |
знат му архимандритов глас:</p> <p>— Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p |
{S} Онда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар н |
тегла се у недоглед...{S} И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, |
шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се поносно од земље, увијена у тамно сивкас |
јим злослутим гласом опомињаху некога: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се проредише, |
м минералима, о кристалима, о тврдоћи и хемиском саставу соли, злата и буди-бог-с-нама !... што |
ве је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине |
ткивати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих |
насмеја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија |
вске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си |
тира ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да |
Како је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p> |
{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па |
умемо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење |
другу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> |
весело, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастири |
и длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи |
воме обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући ц |
к преплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Мак |
, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељ |
нађе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући с |
р сагибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да |
је као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ва |
вати.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих два |
меја својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, с |
е: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си на |
а ортачка радња са кројачицом!...{S} Хи-хи...</p> <p>После два месеца дође глас манастиру да је |
ко је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Изд |
Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се |
емо спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арс |
угу страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p> |
село, као на какву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! |
лан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи пр |
е обичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући цркв |
реплашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максим |
оје држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... причекај, оче Максо, ја сам пречи, приђе весељак |
ђе оно стакло скоро празно.</p> <p>— Хи-хи...{S} И не загорео! прошапта Василијан, кријући се и |
агибајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да мог |
као обично... у реду«...</p> <p>- Хи-хи-хи...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљев |
и.</p> <p>— ’Број’тро, тетице!... хи-хи-хи... викну један ћосав млад калуђер, око својих дваесп |
а својим ситним загушеним смехом: хи-хи-хи...</p> <p>— Нос’ те ђаво данаске! викну Марија, смеј |
хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василијан.</p> <p>— Е, роде, ти си најпа |
је дрекнуо Веља, кажи право...{S} Хи-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвој |
-хи-хи.{S} Ко се више уплашио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и о |
спалити твоје брљотине!</p> <p>— Хи-хи-хи... одобровољи се Васа.</p> <p>— Уф-ф... стење Арсени |
страну, бега од мене...</p> <p>— Хи-хи-хи... ђаво од ђавола!... смеје се Василијан.</p> <p>— Т |
о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... он?... узвикну и пружи прст |
бичају и пружајући руке.</p> <p>— Хи-хи-хи... богослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући црквено |
лашено и побеже на поље.</p> <p>— Хи-хи-хи... превија се од смеха Василијан и прилази Максиму, |
бајући главу.</p> <p>— Мирен... и-хи-хи-хи!...{S} Како рече, вјере ти?... мир... ала, да могу у |
!...</p> <pb n="184" /> <p>— Кхх... ихи-хи... зачу се иза стене загушено женско смејање, као ка |
ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли н |
подићи, сад ће се опет изузети десетина хиљада, да се попуне тамо неки други рачуни...</p> <p>А |
зволу да изузме из Управе Фондова десет хиљада динара манастирског новца ради ове поточаре.{S} |
е:</p> <p>— Ти ниси завео у књиге десет хиљада ока кукуруза јесенашњег?</p> <p>„А, то ли је!« п |
/> шесет — седамдесет, чистих дванаест хиљада прихода...{S} Једног лепог дана бануше изненада |
одина изузето је за исту сврху петнаест хиљада и, пошто се воденица није могла онда подићи, сад |
изнајпре опажаше досада на оне олињале, хиљадама пута, без икаква основа, поновљене фразе о зна |
путу, по оном истом колосеку, којим су хиљаде пре њега пролазиле...{S} И тако ће бити до краја |
од истине...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царс |
з даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствено излази пред оца, као »цен |
децу са јаком маштом ова је књига прави хипнотиста, који их сугестује и заузме све њихове мисли |
сећањем, с каквим је болесник пружа под хирургову тестерицу. »Еј, кукавцу, сад ће да се виде он |
је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке |
који је продирао кроз камене сводове и хитао право високу небу...</p> <p>— Што допусти?!... пр |
што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом несташна ждрепца у мало не однесе бедро, и |
} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, они нам помажу, заклањају н |
из куће гуди потмули глас кустуре, која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао |
кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава |
да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То м |
је давно превалило.{S} Он се склонио у хлад, између неколико великих сена, зденутих <pb n="11" |
лости! зачу се општи узвик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се |
викати, па му притрча.</p> <p>Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху.{S} Жена узе |
се као мртвац...{S} Пипамо га рукама, —хладан као лед...{S} Дај, рекох, да га скинемо до реке. |
рилици, пред вече морао бежати из овога хладна, страшна мрака, да није овог светлог пламена, шт |
жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са |
ојасаној кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> |
мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна магловита влага, која се меша са врелим и бистри |
је тако тамно и влажно, пећина је тако хладна, а он је тако млад и неискусан, збуњен и преплаш |
својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи сво |
брави, и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време ид |
p> <p>При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком вел |
једно, па нит’ су нам вреле илинске, ни хладне божићне ноћи!...{S} А ти куњај тако!{S} Лаку ноћ |
твар, као болеснику у ватруштини гутљај хладне бистре воде.{S} И он и Василијан предадоше се по |
ужност раздрема га одједном, као пљусак хладне воде.</p> <p>— Е, мој бато, поздравиће те игуман |
годинама, па кад се врати, дочекаће га хладни поглед сабрата му, који као да говори : »А, доша |
м помео.{S} Он је навикао на онај општи хладни, себични тон, који влада у свима манастирима.{S} |
ином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најбољи од |
спет година.{S} Дохвати »тетку« за врат хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћ |
тако себично и, како вели Љ. Вуличевић, хладно, као ледено мраморје олтарско!...</p> <pb n="183 |
но, измајсторисано, намештено... све је хладно као лед, без срца...{S} Само си ти један сталан, |
мислено, тамно!...{S} Брр... како му је хладно!{S} Обузима га ужас...{S} Он замишља демона, кад |
наточити воде и донети га онако мокро и хладно на сто.</p> <p>После неколико минута утрча Никол |
вај, свакад... узвикује Никола, гладећи хладно стакло.{S} Имамо и ми душу, зар није?...{S} А ба |
у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја. |
ачи манастирском реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга к |
ир осети како га опет неко поведе преко хладног, каменом <pb n="197" /> поплочаног, храма, и ос |
ећа сваки, кад се огрне топлом одећом у хладном простору.</p> <p>Архимандрит настави даље оглаш |
рама, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не осети ништа друго.{S} Кад се подиже, после |
о и лупи врелом главом о <pb n="236" /> хладну камену плочу.{S} Одједном се умири, постаде непо |
и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње бруја |
еће убити...{S} Ипак се трже кад паде у хладну воду и — пробуди се...</p> <pb n="99" /> <p>Пред |
ињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрве |
а густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb n="2" /> које ретке ш |
облачну дану.{S} Спустила се лака ноћна хладовина па успављује и људе и животиње и бубице...{S} |
ознатога</hi>, њега обузима нека свежа, хладовинаста језа...</p> <p>И Љубомир се препао од те н |
е повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо. |
} Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза |
тана никад не грије сунце, једнако је у хладовини«...</p> <p>Прекиде му мисли лупњава од потков |
реје топло сунашце, како пирка и задише хладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прели |
други сладак залогај.</p> <p>Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на з |
.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разноврснија и шаренија, и ливад |
S} Ђаци и момци изнеше на двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну ка |
асака, опкољену ретким жућкастим лишћем хладолежа, који се пење на више уз плавобеле <pb n="28" |
ква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебл |
у наиђе на Арсенија, види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осуше |
и, поваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему вр |
по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хлеб или корење...{S} И опет, при тако строгу животу, д |
им уморним и стидљивим гласом:</p> <p>— Хлеба!</p> <p>— Ојађена сам друга!... он је гладан !... |
ш цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим |
ују без ичега, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се кр |
, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премишља гладни путник, а јабуке |
сети, те изнесе пред уморна приповедача хлеба и пасуља...</p> <p>Зашло се дубоко у ноћ; ђаци се |
т часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па с |
да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви би |
шио сам богословију... зарадићемо парче хлеба.</p> <p>Не помогоше никакве молбе, савети, прекли |
<p>»Најбоље да потражим од тетке сира и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, о |
ш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...< |
сунце варало.{S} Јео је два пут дневно хлеба са водом.{S} Остало време проводио је на молитви, |
запита Љубомир, залажући се меким белим хлебом.</p> <p>— Није наш, одсече Велимир; дошљак из н- |
в закалуђерити се.{S} Али после, брате, хм... после сам осетио да сам за нешто друго створен... |
вају славуји, кад све живо појури тамо, хм... тамо на пригревак, кад се и моји калуђери осете д |
или тако неко од оних великих... оних, хм... па ови моји запевају, све се тресе...{S} Обешењац |
ђера поседаше.</p> <p>— Дај тог ђака... хм... госта.</p> <pb n="76" /> <p>—Улази овамо, шапну В |
рају ме рашчинити, па да би... да би... хм! — он не нађе згодна израза и застаде.</p> <p>— Госп |
т’ овако, док не зађе сунце, или док... хм ..</p> <p>— Ти пијеш, онако... прекиде га прота.{S} |
ствар... код тих млађих старешина...{S} Хм... ту се намесник малко збуни и сплете, не знајући к |
ест.</p> <p>— За то га ја не знам...{S} Хм... тако важну науку давати деци!{S} Да је бар игуман |
и је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала сам.</p> <p>— Е, слуш |
е га Сава опоро и стаде; замисли се.{S} Хм... добро, добро...{S} Иди па се моли, одговори смеше |
:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док |
воја предавања.</p> <pb n="121" /> <p>— Хм... оногај... поче Максим онако исто, као што је вазд |
ве беше ’нако...</p> <pb n="51" /> <p>— Хм... промрмља младић и загледа се у редове, које му Љу |
оздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмља он у себи, а гласно рече:{ |
ир.</p> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто м |
едајући на затворено прозорче.</p> <p>— Хм-м... махну тетка главом претећи, па продужи рад уозб |
и му иронично најстарији брат.</p> <p>— Хм... промрмља намесник и настави своје напомене, не ос |
, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, врага, знати...{S} Соло |
добро...{S} Али у које време?</p> <p>— Хм .. помози ми казати... оногај... развуче Максим онак |
p> <p>— Данас!...{S} А хаљине?</p> <p>— Хм...{S} Надам се ја, синко, овоме колачу одавно.{S} Св |
но још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Голготу представља... и њу, ја.</p> <p>— У кој |
говори: јест, нешто се и она оболестила хм... па није за овако велику кућу и овај посао.</p> <p |
сврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не помену ничије име, али се зна |
меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Дове |
и монах, обарајући очи к земљи.</p> <p>»Хм... сад је омекшао...{S} Не праћа се више!«... помисл |
Али ти то знаш.</p> <pb n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог с |
као преподобни Макарије!{S} А после... хо, мај... ала ће да се живи!...{S} Велимира ћу узети д |
е била свећа, па кад се поче смејати... хо!... та није да се смејао, но све клокоће трбухом и п |
аје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има |
тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!. |
дајући <pb n="110" /> никога посебно. — Хо... таки гости!... ха-ха-ха... смеје се он нервозно и |
н стаде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја |
тан, весео смех.</p> <pb n="94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се чове |
ко парче одежде, и све, све...</p> <p>— Хо, јаки је он и у догматици, мој брате, додаје Никола. |
Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— Хо, тај мисли да неће никад умрети, да ће пре нестанути |
таде смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћ |
е смејати.</p> <pb n="70" /> <p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаск |
косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је био мањег раста, ск |
вори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја |
ашена Николу за рамена и изведоше га на ходник, пред врата.</p> <p>Љубомир, стојећи уз врата, б |
и сумњив узвик.</p> <p>Никифор претрча ходник, наслони се на стуб и стаде, такође уплашеним оч |
сви тројица нешто ослушкивати.{S} Кроз ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фр |
пакосни смех не престајаше звонити кроз ходник, јер он живо престави себи слику Леонтијевих »по |
p> <p>Довољно разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> < |
едним кораком ускочи у механу, истрча у ходник где су собе и преплашеним гласом викну:</p> <p>— |
ни.{S} Сунце бије косо, али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом судо |
тану је неког белаја мувати по угловима ходника или кујне, осврћући се бојажљиво око себе.{S} А |
одмах излази из кујне.{S} А из дугачког ходника, који се пружа пред свима ћелијама, пред огромн |
о.{S} Гомила стаде и расклопи се испред ходника...</p> <p>На криваји, углављеној у двоколице, п |
звонару и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цоку |
ласа.{S} Само у пећима, које се ложе из ходника, поређаним у једнаком одстојању, пуцкара ватра |
ривикну: кола!</p> <p>Кочијаш излети из ходника, Никифор се усправи, узнемири се, људи се раскл |
дао у чиновника, који, на другој страни ходника, претрчаваше од једних врата другима, желећи, б |
ман се рашири на <pb n="162" /> средини ходника и стаде гледати запрепашћено у гомилу, која се |
ично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз дувар, пренимио се, превио се |
његова чреда читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири |
рише се неколико пута врата, неко прође ходником, али он беше заузет дубоком и новом за себе ми |
декламаторским гласом, који одјекиваше ходником:</p> <p>— Сотоно, у теби је пакао!...{S} Камо |
p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврћ |
се треба више плашити или љутити.{S} По ходнику грми његов глас, а под одјече од поткованих цок |
ује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто н |
иле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по дворишту.{S} Под њеним здравим ж |
<p>Опет грми и трешти игуманов глас по ходнику.{S} Само је игуман сад друкчији.{S} На глави му |
!«...</p> <p>— Доста! грми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење н |
чише неповређени, нагоше да беже... а у ходнику, даље од врата, опет прасну: дум... дум!...</p> |
омир.{S} Скидоше га и положише на под у ходнику.{S} За то време Василијан гласно прича игуману |
ману, као да га жели зауставити у брзом ходу.</p> <p>— Побро...{S} Саво... дођи к себи!{S} Биће |
да уклонимо Арсенија«...{S} Па, онако у ходу, отвори врата од Љубомирове ћелије, коју му је зим |
користи!{S} И после тога, не морамо ове холбе делити на троје, него опет на пола, као и до сад. |
ке... <pb n="91" /> Зграбио сам је, ову холбу, још из бисага, а кад ми је дао кључ да је носим |
Љубомиру.{S} Пре дваестину дана он је, хотећи се похвалити, поново писао владици о Љубомиру, о |
мо - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} И није |
и чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасвим</hi> остати код њих, и онако по изда |
ик.{S} А закон, хладан и нем као стена, хоће своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила |
ио да се не удаљује много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, |
акарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} |
ике муке овог света...{S} Али сад, ево, хоће баш од истине...</p> <p>Међутим игуман поче из сре |
} Скинуће ти сукњу и натући антерију... хоће он!...{S} Боји се да нам се семе не утре, овако кр |
рукчије одговорио, кад би га, запитали: хоће ли остати у манастиру, јер му се одмах учинило, да |
, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одгов |
х воштаних свећица, тамњана, жижица.{S} Хоће добро да окади и осветли пећину, да му замирише та |
Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети у манастиру и испоснички до краја живота |
. весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад му није ништа; то хоћ |
S} Снег сипа и веје густо, јако, као да хоће нарочито, на измаку зиме, да плаши сиротињу и да п |
р сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чу |
ена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче...{S} А тамо, где му је она нашла мес |
’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после про |
.{S} Али се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p> |
им друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се то к |
беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита |
одан.{S} Може ићи <hi>тамо</hi> кад год хоће, и опет ће му остати доста времена, да се нађе око |
огледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро.{S} |
на мрцино, зацело не!...{S} Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, |
олусмехом:</p> <p>— Кажем ја... у свеце хоће!...{S} Па се одједном жустро осврте и привикну: ко |
учени простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p> <p>А она паучин |
клати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико |
ћи вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а нема довољн |
још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... |
на ми кућа готована, беспосличара, а он хоће још.{S} Не пита може ли то манастир поднети, не пи |
сорта...</p> <p>»Куку, јадо!...{S} И он хоће овде код мене...{S} А ја?«...</p> <p>— И ’нако... |
ако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза...{S} По леђима |
ж’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, је |
и своје, речима распетог Спаситеља: »Ко хоће да иде за мном, нека узме крст мој... нека остави |
p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите јарам мој!«...</ |
есете, умре жена, нек’ се калуђери, ако хоће...{S} Ко се, вала, онда закалуђери, биће зацело бо |
му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он неће и зна зашто |
о наморавати, проговори Велимир.{S} Ако хоће с нама, добро...{S} А на послетку, сваки има своју |
за оне друге... не мари, нека живе како хоће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19000_C |
а</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Савин одговор расположи га, да на живот и по |
ревије и онако... кад му није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!... |
екуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео тамо... у ту таја |
, од које какав дрски прождрљиви нераст хоће да отме најслађи залогај, па је претходно пирне њу |
одило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута |
нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли?...</p> <p>— Живео!... загрмеше сложни гласов |
доста пара, па се можемо проводити како хоћемо...{S} И ’нако већ, кад нас поведе Василијан на у |
да цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?...{S} Кажите само колико хоћете?...{S |
ико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необичан, нељудски поглед пр |
и вешто, са оним великоварошким и, ако хоћете, придворним тактом умири завађену братију, понов |
ете ли новаца?...{S} Кажите само колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Макси |
ништа... а?...{S} Је ли ви баш нарочито хоћете да ме упропастите? пита Максим неким злослутим г |
а проју и гута је несажвакану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести са |
ако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни св |
. дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини некакав |
уд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тет |
е сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћ |
девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно ти хоћеш у свеце? запита девојка са подсмехом, гледајући г |
ове ствари...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова та |
ко ти брани ?{S} Сутра можеш, само ако хоћеш.</p> <p>— Хе мој Леко, не бих ја дао моју Виду ни |
} Мене је дика, а ти се потпрдуј колико хоћеш, доврши он увређеним гласом.</p> <p>— Јуф, наљути |
о црном брадом.</p> <pb n="69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</ |
но <hi>истинско</hi> подвиженије?...{S} Хоћу рећи, овај... да нема ту, онај... како да вам каже |
више да слушам којекакве разговоре.{S} Хоћу, брате, да знам, па ако не ваља...</p> <p>Леонтије |
акану.</p> <p>— Хоћеш ли воде?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— А можеш сести сам, да донесем ?</p> <p>— |
да се и сам Љубомир збуни.</p> <p>— Све хоћу да вам приђем од јутрос, вели он, трљајући руке и |
познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те питам... знаш, одавно се каним...{S} А не мо |
ти, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погле |
<p>Вратнице манастирске затворене су, а храм је необично, као у очи великих празника, осветљен. |
е сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од некуд му дође на памет — Солому |
иски свештеници, који су давно преотели храм (због њих Василијан побеже у други манастир), па м |
глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Василијан |
ног, каменом <pb n="197" /> поплочаног, храма, и осим тога јасног, живог осећања хладноће, не о |
ламају се под огромним тамним сводовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се мири |
аке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост прострла се по |
посматра како излази причешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљи |
јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спава.{S} Савладао га тешки |
о нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службом у њему...{S} И његови с |
пред отвореним царским дверима, окренут храму, претурајући тамне листове некакве црквене књиге. |
ра, који је у суседном округу, да проси хране и других потреба за свој убоги самостан.{S} Игума |
ње и детлићи, на јакој студени, тражећи хране и заклона, избушили су безбројне рупе на прљаву з |
осао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи це |
амо га зову да привређује кући, која га храни, јер и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што |
ој владико...{S} Мислиш, неко је луд да храни готована.{S} Ови калуђери да се посатиру радећи, |
егунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га |
непролазну огромну планину, како ће се хранити?...</p> <p>Ах, проклето тело, ова грешна облога |
оја је засејана самим пасуљем — главном храном сваког манастира, па другу, која је засејана сто |
сад!...</p> <p>А он је мислио да је за храну најлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је |
ражи?{S} Сети се свога редовног посла — храњења свиња.{S} Истина, још је рано за то, али ће се |
ер се диже на колена и погледа у мрачни храпави свод пећински...{S} Болан, очајан прекор беше у |
зе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста |
ду и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужниково (са оног истог узрока, са кога |
рвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску...</p> </div> <div type="chapter" xml:id |
ена зла батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда |
ни калуђери... и не пада им на ум јарам Христов!«...</p> <p>Прошла је давно поноћ, а у мислима |
милостињу сиротињи«...{S} А носити крст Христов значи: имати веру у Оца небесног, какву је Он и |
Писмо... ту ти је сва наша вера и наука Христова.{S} Хм...</p> <p>— Знам то... слушала сам.</p> |
а га кољу, а у себи помисли : »Мученици Христови, да ли сте и ви оволико трпели !?«... </p> <p> |
грешници, ударајући гласом нарочито на Христовим речима: »који је међу вама без греха, нека на |
како је било!...</p> <p>Љубомир се сети Христових речи: »Ко се постиди мене... и ја ћу се пости |
b n="204" /> <p>— Е, а заборавио си оно Христово: »ко хоће да иде за мном«... и оно: »узмите ја |
у ствар«, он расветли у свези са науком Христовом, са животом пређашњих монаха, са уставом мана |
једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi>тако</hi> живе, него само неки. |
{S} Како му је то:{S} Бог вели једно, а Христос друго...</p> <p>— Јок, Христос неће да сви <hi> |
истос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он каже тој жени: »Није вајде... сви <pb n="21 |
чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опростио!...{S} И сви су они људи доиста били г |
.. овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па да идемо з |
и кући, па гледај своја посла« каже њој Христос.</p> <p>— Очију ти, зар баш све тако пише?... у |
сваки побего напоље, док не остаде сам Христос и пред њим жена.{S} А кад то виде Христос, он к |
и ижљуби се са својом, по Господу Исусу Христу, браћом.</p> <p>Настаде велика, силна по духу, ј |
ње...{S} Сестрицу оставља код обречених Христу девојака, а он се удаљује у тиха ненасељена мест |
У колико нам ви личите на <hi>прве</hi> хришћане, у толико и ми на <hi>прве</hi> калуђере...{S} |
е најлепша, најзаноснија и најпобожнија хришћанска молитва... дугачка је веома, а што је читала |
јасни потребу, која изазва појаву првих хришћанских манастира на истоку.{S} Живим, уметничким б |
е најодушевљеније, као ’но први пионири хришћанског аскетизма, предаде строгом и тешком испосни |
зне тонове и начине изведено, загушљиво хркање...</p> <p>А у соби ђачкој свануло.{S} Љубомир ус |
ове ћелије, коју му је зимус уступио и, хркнувши својим јаким грлом, проговори, гледајући изнен |
а за њим нагрнули ништи, убоги, слепи, хроми...{S} Антоније спушта у руку свакоме сиромаху пун |
а, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздолазише му на виђ |
и било.{S} Али кад је већ пао, Милка не хте да га притисне.</p> <p>— Е, па сад да се јакамо... |
којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, хтеде кукати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, |
S} Хе, роде... имам ја таке лекарије... хтеде се даље правдати Арсеније, али га прекиде игуман: |
вети!...</p> <pb n="215" /> <p>Леонтије хтеде планути, али се Велимир брзо уплете у разговор, п |
Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадна помена свога имена.{S} Дрхта |
уго немо ћутање, које, како изгледа, не хтеде нико прекидати.{S} Сестре одоше за послом, а они, |
ко Љубомир доби млађег друга, али се не хтеде, као Нићифор, користити правом старешинства, него |
чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсетити на своје сањалачко гледање плава н |
ира увреди овај тон разговора.{S} Он се хтеде уздржати и прећутати, али не беше <pb n="185" /> |
не бежати? запита девојче веома живо, и хтеде га погледати право у очи, али он опет обори главу |
мишљаше да је питање управљено њему, и хтеде устати да саслуша озбиљну тетку, али се над њим р |
збуњен ђак, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и |
<p>— Баш си ти неки... плану девојче и хтеде нешто непријатно Велимиру рећи, али је он брзо ут |
њу на себе.</p> <p>Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчиц |
... нећемо тако, не!... ускипе Максим и хтеде скочити, али нађе да му је лакше само махнути рук |
} А ми ерцепураћи ’вако... узвикну он и хтеде учинити некакву гимнастичку вештину са Николом, а |
Све је спремно, одговори Сава одсечно и хтеде затворити врата.</p> <p>— Бар вечерас... ово вече |
ечи.{S} Он погледа бојажљиво оца Саву и хтеде нешто рећи, али му застаде реч у грлу... „Дошло!. |
гао у страну погледати.{S} Он уздахну и хтеде пропустити игуманово питање, одговарајући му <pb |
баш кад се он одушеви причањем, па јој хтеде све по танко објаснити.</p> <p>— Е, то је много л |
већ начини болно-намрштено лице и таман хтеде рећи уф-ф... па се сети протине напомене, и одјед |
доксат близу Љубомира.{S} Велимир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубом |
и о теби, о нашој игри и тако...{S} Он хтеде поменути да га је и Милкина слика у тим ноћима мн |
а, задихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, |
Та махни га! викну Никола, кад Велимир хтеде задржати Љубомира.{S} Видиш да је то неки, овај.. |
ледајући га право у очи.</p> <p>Љубомир хтеде сакрити очи од тога погледа, али беше тако окрену |
у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се сети владичина савета: |
у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака женска, да се похвали своме вршња |
Његова раздрагана, мека, сањалачка душа хтела би се бавити светлом прошлошћу.</p> <p>— Сећаш ли |
одједном сазнаје своју пропаст...{S} И хтела би да није рањена, и да се врати све како је било |
>Тетка климну главом пркосно, као да би хтела рећи: »Ене, славе ти!...{S} А ја баш то нисам зна |
се једном насмејала, није га тако лако хтела оставити.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и |
на и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љубомир са |
Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душом, која је битна, суштина у чо |
тео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито |
рце туга Јосифова оца...{S} Замисли се, хтео би да мисли о кући, али му те мисли некако брзо иш |
се ови »обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се |
а да се одмах донесе парче млада сира.. хтео је, ваљад’, нешто показати.{S} У том нанеси враг Р |
Василијана је вукло срце на две стране: хтео је и он мало до потеса, али га вуче у собу „нова с |
ања«...</p> <p>Љубомир се стаде вртети; хтео би нешто рећи, као да му нешто није по вољи, али Н |
обрадовао састанак са Светозарем!...{S} Хтео је пољубити сваку крпу на њему, која је још мириса |
ишкама.{S} Није му се ишло одавде...{S} Хтео би дуго, дуго седети овако у самоћи, уз пуцкарање |
мрчини и, као да се решава куд ће...{S} Хтео би се кренути на пут одмах, али га задржава овака |
21" /> насладу, такво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на пу |
је то Сава, а оно по њој плови лађа.{S} Хтео би гледати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што с |
ом, сад би се у већој мери појавила.{S} Хтео би који пут стати уз Милку, газдину кћер, слушати |
љи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести |
а се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од посла, али му та пушка не пали |
. како ’но рече: празна душа... и да је хтео некуд полетети...{S} Е, мој бане...{S} Нису толики |
ао је да се треба вратити одмах, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подр |
ко правилно као Велимир?...{S} Та он је хтео нешто далеко узвишеније, хтео је живети самом душо |
калуђери са ђацима па и момцима — ко је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S |
обични гости« нађу у близини и, хтео не хтео, мораш их позвати. ,</p> <p>Приближује се подне, г |
запита манастирац с прекором, као да би хтео рећи: »Видиш како ја сам путујем, па се никог не б |
ким веселим одушевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се н |
па се не види ништа!...{S} А младић би хтео видети праву истину, прави живот...</p> <p>А весел |
Аха, знам...{S} То је оно, кад је Аврам хтео заклати Исака...{S} Од куд то овде?«</p> <p>Врати |
тићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послу |
стидљиво.</p> <p>— Како?... то бих баш хтео да ми кажеш.{S} Јеси ли осећао глад?{S} Је ли те т |
ни талас бесна поводња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искрив |
корашњи рој, који је с великом журбом и хуком кидисао да своју празну кошницу попуни, да се мед |
ривредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S} То им и јесте гл |
вити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво |
лаву и гледа са последњег <pb n="12" /> хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих бр |
е живахне праље...{S} И они голи сниски хумови, по којима се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и |
ог младићске бурне пијанке.{S} Око њега хучи, грми и гуди разиграни талас бесна поводња, и он, |
исли дечко у мраку: већ мора да је нека царица... а лепа!{S} Па се ја са њом оженим... зна се: |
о ићи«...{S} И сад отпада из даље радње царица, него сам он усео у хинтов, па тако величанствен |
А он кад виде како смо се загрлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину |
о плану:</p> <p>— Ја...{S} Кад ти будеш царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си |
и не верује...{S} А и ја се кријем иза царице, да ме он не види...{S} После: оцу баш и не мора |
ки сав од злата, и већ све се блиста... царска посла!...{S} А <hi>она</hi> све тако уза ме... п |
грлили ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо |
не...{S} Па право мојој кући.{S} Хинтов царски сав од злата, и већ све се блиста... царска посл |
м оделу, стоји у олтару, пред отвореним царским дверима, окренут храму, претурајући тамне листо |
тито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да суди мене!... мене!. |
лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели |
е сад сила... посланик; а сад је њихово царство...{S} Долазио ономад министру, све му испричао |
иди мене... и ја ћу се постидети њега у царству Оца мојега«, па одједном севну очима и готово г |
као росна капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи једног осредњег |
<p>— А-а... тамо има хајдучице са жутим цветом!...{S} Како је оно зову?...{S} Ох, какав ли ће б |
часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега, задише <pb n="3" /> га блага |
о.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се Љубомир, охрабрен |
туд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакло!</p> <p>Љубо |
оса...</p> <p>Тишина...{S} Само по неки цврчак зрикне, и залелуја се тихи, сањиви ноћни лахор, |
љује и људе и животиње и бубице...{S} И цврчку ливадском сад није до песме; треба се одморити, |
д: брише топла југовина, па га, топи и, цеди још у падању.</p> <pb n="65" /> <p>Под ногама усам |
е воде, оклембесило се тромо, па куња и цеди са себе капљу по капљу, која пада на мокру земљу.{ |
иближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете ли новаца?. |
олазише му на виђење све сестре, тетке, цела родбина.{S} Сви се радују његову доласку, сви се, |
учне, па ипак примамљиве мисли, море га цела живота!...</p> <pb n="262" /> <p>Непрестано му игр |
недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се ожени |
не само газе и кидају...</p> <p>Пропала цела њива... свршена ствар!...{S} Њему се само магли пр |
родао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> <p>Кад је наложио ватру, добро окад |
е, али сунца нема нигде, само се блиста цела околина...{S} Он обрте кључ у брави, и таман отвор |
о познаје свако ово лице, али му се сад цела група учини тако непозната, тамна...{S} Као да сад |
е пође за општим покретом.{S} Њему дође цела ова ствар, као болеснику у ватруштини гутљај хладн |
оста личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на |
та се ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада цекина!...{S} Не, опет не иде!...{S} Хоћете |
давно невиђене околине, висока Маљена и цела, светло оцртана јасним зрацима, неравна видика...{ |
аво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна слика безбрижне забаве и пландовања по Маљ |
ви снови...{S} Па сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S |
празне прошлости и црне будућности, око цела живота и око себе сама, види обавијену грубу рогоз |
крајно срећном осећању, које га обузело цела.{S} Каква противност његовом досадањем дремљивом, |
а мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... какав се ово сад олуј спрема!{ |
ни.{S} Види се, по ступцима, да не вуку цела кола, него само двоколицу.{S} Игуман се рашири на |
е ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу страну, бега од мене...</p |
кнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим у целац, а онај скаче на другу |
ре њега, клиснуо на другу страну, баш у целац.</p> <p>— Ко си? викну опет онај, али много мекше |
рсеније и Василијан, а после и Нићифор, целе службе примаху побожни свет на исповест, ограничав |
по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћи проводи у молитви и разговору с Богом... спав |
ким, тужбаличким изразима, жудња и туга целе родбине за њим, понавља му се ранија молба: ако мо |
гова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је |
ије идеале.{S} И од свију тих снова, од целе мучне прошлости, од свега досадањег живота, остаде |
е испупчене капке, одједном се показаше целе, изиђоше изван капака, а оне крвне жиле на слепим |
дана, кад му попа улази у дом с крстом, целива и крст и попину руку.{S} И његови сељани и он не |
кад дођоше близу иконе за <pb n="48" /> целивање, стаде побожно пред икону, прекрсти се и наже |
квене књиге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, осветљен слабачким пламеном вошта |
ак у поток или у планину, и оно побожно целивање светог крста и његове руке, која држи крст, и |
лостивне речи у писму, које су, он зна, целим скупом, сели и измишљали, све су празне, само ’на |
к, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p |
ву.{S} Прође му неко грозничаво дрхтање целим телом...{S} Али он то не осећа, он се сав предао |
а — свог физичког живота — и предати се целим бићем добру ближњих и спасењу душе своје...</p> < |
..{S} Те-сто!... узвикује он смејући се целим устима, клибећи се на другове несвесно, па одједн |
а по зеленим врховима дремљивог бучја и целим видиком.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полугласно уп |
обе руке под појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> |
ју прекоре и тражњу прилога, па се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и ужас |
Љубомир то уз реч помену.</p> <p>— Ја, цело.</p> <p>— Лажеш, бре...{S} Нисам га ни ја ни полов |
з образе му вазда појури некаква ватра, цело му тело обузме пријатна топлина, срце му се некако |
е је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето Писмо</title> прочитао?! узвикну игум |
доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, кад је видео себ |
Дува љута мећава са Маљена, па затрпава цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да |
ча оно пре, знаш кад си дошо, да не зна цело!...{S} Ха-ха...{S} А ја, богме, знам!...</p> <p>Љу |
душом и прође му пријатна топлина кроз цело тело.</p> <p>Архимандрит настави редом друга питањ |
разлога, да дркће не само ходник, но и цело двориште од игуманове псовке...</p> <p>— Зови Вели |
е доиста право »искушење«.{S} Ко издржи цело лето и не побегне, тај је довољно искушан.{S} На њ |
очитати па заборавити...{S} Треба знати цело, као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо! чудо |
це у својој руци... и то треба замочити цело у воду! »Бог и душа, удавићу га!« помисли сиромах |
зар није Антоније због тих речи продао цело имање, и после живео по њима цела живота!...</p> < |
е манастирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинст |
њен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радни |
широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено весело, п |
све њихове мисли на дуго време, а многи целог живота не могу да забораве осећања, која су имали |
ано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?...</p> </div> <div type="chapter" xm |
ћи радознало Љубомира, о коме су се, по целој манастирској околини, нарочито међу женским свето |
е постављен за старешину манастира Т. У целој Србији, нигде се у толикој мери не израђује и не |
Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад.</p> <p>Све беше како треба и |
цу, игуману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па ставља |
амнети...{S} И неко га диже у висину са целом столицом, па љуља, љуља...{S} А у глави све теже. |
еома важно и непријатно.{S} Он затрепта целом душом, као ухваћена птица, на коју већ спуштамо р |
да, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се брујање и жагор...</p> <p>Н |
би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и не разумевајући га још |
етета, које држи да је његов Вељко знан целом свету.</p> <p>— Од којих је твој Вељко?{S} Где су |
се прену и стаде потанко распитивати о целом разговору, нарочито о једнодушној жељи сусединој |
е.</p> <p>Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе разговор о старом, трад |
з пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима д |
том се имала започети ускршња водица по целом селу.{S} Ради тога и висе две веће котарице иза Л |
и о свима променама, које се догодише у целом крају за ових седам, осам година.{S} Он му саопшт |
упрле у њега.{S} Тако сте красни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћ |
проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред очију!...{S} М |
ословску књигу.{S} Видевши се усамљен у целом дворишту, он приђе и седе на једну клупу, испод с |
тарији од првога, калуђер.{S} По његову целом држању и говору изгледа да су га спопале све боле |
на игуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! реч |
ке и теразиске), готово гласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочил |
а...</p> <p>Одлучио је да овако проведе целу ноћ; кад се воштаница угаси, он ће у мраку, другу |
још мало«... мисли дечко и не довршује целу мисао, јер се већ зна све даље...{S} Све је то сми |
ере да разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се в |
аје...</p> <p>Петог дана тетка испразни целу своју собу, натовари пуна двоја кола разним покућа |
?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Лепше је о |
сви калуђери, знају прилично објаснити целу литургију.{S} Учећи себе, одушевљен новином прочит |
и да игуман зна доста добро протумачити целу литургију, али га је мрзило да улази у то.{S} Њему |
о... отеже он, нарочито не изговарајући целу реченицу.</p> <p>Љубомир брзо диже главу и погледа |
себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ.{S} Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири |
тија светих, а још у гимназији прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо ка |
Макарија Египатског, како је он провео целу ноћ, у једној соби...</p> <p>— Знам, причао си, на |
гледајући за младићем, који јој заузео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево ве |
арљиво и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуља |
нако, узгред...{S} Него дела да пређемо целу литургију.{S} Кажи ти мени... игуман отеже, састав |
е зубе младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љуб |
...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу причу јеванђелску о грешници, ударајући гласом нар |
погледом, Максим, пружајући револвер у целу групу одједном, не гледајући ни у кога нарочито.{S |
, пред свима његовим жељама, заузела му целу душу и испунила је најлепшим осећањима...{S} Али с |
Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.</p> <p>Никола је био необично |
маштање, па стане газити по пртини или целцу — како се деси, — погури се и сагне главу, а мисл |
да је и он некада био <hi>нешто</hi> — цензор велике гимназије!...{S} Али сад, овако занесен, |
ским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензор, одговорише неколико гласова.</p> <p>Цензор стид |
вуче ђубре на њиве... и то он, некадањи цензор велике гимназије!...</p> <p>А како је он лепо ма |
а на грудима.</p> <p>— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих |
радосно понављаше: »Љубомир Васић, <hi>цензор</hi> велике гимназије!«</p> <p>А цензорско питањ |
ор, одговорише неколико гласова.</p> <p>Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужич |
другом одељењу, и наш Љубомир постаде »цензор велике гимназије«.</p> </div> <div type="chapter |
неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи веће |
ако величанствено излази пред оца, као »цензор велике гимназије«...</p> </div> <div type="chapt |
твом Златибору...</p> <pb n="42" /> <p>»Цензор... ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово л |
а, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвис |
p> <p>За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше |
цензор</hi> велике гимназије!«</p> <p>А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бр |
Љубомира...</p> <p>Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постад |
ада богослови, подсећајући га на његово цензорство, на своје несташице, и запиткујући га о мана |
лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду.{S} У кући жив |
</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, цео дан.</p> <p>Механџика викну, а Љубомир брзо подиже |
.</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи рој, који је с |
а, потом погасише видело и полегаше.{S} Цео манастир обузе густа, непробојна, тамна ноћ; настад |
т на глатко бледо лице Василијаново.{S} Цео храм обвила густа тама, из које се, тамо крај Васил |
предахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, |
плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе |
разни путници, крче <pb n="27" /> кола цео дан, па и ноћу; на друму само се вије густа прашина |
> <p>— Сад полазим у Београд... тамо је цео Сабор на окупу.{S} Морају ме рашчинити, па да би... |
гуман неће никога звати, док не истресе цео полокењак.</p> <p>— Видиш како ми лепо, рече Велими |
запита она, гледајући му пажљиво лице и цео стас, као да је рада оценити га овим једним погледо |
ништа, ако би се наљутио на њега баш и цео свет.</p> <pb n="72" /> <p>Уђе Василијан, са готово |
ће бити до краја.</p> <p>Он јасно види цео свој живот унапред, сећајући се живота Савина, Макс |
итање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини сми |
вим изразом, који је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> |
трешти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким |
неће никад умрети, да ће пре нестанути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње д |
уз прозорче, стајаше Никола, слушајући цео разговор.{S} Кад саслуша последњу наредбу игуманову |
е изићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста н |
Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну д |
дрем...{S} Он понови у памети несвесно цео сан, прелети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чи |
омантичним околностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто |
ироче, онако нејако, мало, мучило се по цео дан, па ипак није могло довршити посао.</p> <p>Најв |
еже у собу.</p> <p>Тако остаде недирнут цео затечени ред после тетке.</p> </div> <div type="cha |
сркући и слажи таван по таван, па пију цео дан...{S} Умеју да уживају у јелу и пићу...{S} А ми |
драву косу.{S} Ту он одмах изложи дечку цео програм, по коме ће се он упознати са суседом и већ |
на иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде празан, ништаван.</p> <p>»Да се иде о |
о решио да следује стопама оних који су цео живот свој посветили великој заветној мисли — служе |
дио редован посао, али поред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и |
Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта |
оло!...</p> <p>Василијан истрча напред, церекајући се по своме обичају и пружајући руке.</p> <p |
се подупре и гледа како се овај под од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у в |
од од цигаља (он не зна да је то под од цигаља) претворио у ватрено, издубено као сач, небо, па |
им, одљутиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тет |
о ватре намештати.{S} Калуђери побацаше цигаре, избрисаше бркове — Василијан само лизну језиком |
за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну |
>Уђе Василијан, са готовом неприпаљеном цигаром а за њим Арсеније, са пет великих дуванских кес |
био добар за ортака, а Максим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то |
{S} Суши зубе-е-е понови он, савијајући цигару.</p> <p>— А-а... тако ли је! викну Васа, севајућ |
а.{S} Дуго тако постаја.{S} Зави дебелу цигару од сеоског, накрижаног крупно, дувана, запали је |
чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попушио си му толики дуван! рече и разли кафе |
и таман отвори врата и стаде на хладне цигле, од којих му <pb n="98" /> у исто време иде ватра |
ких цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини |
је Никола.{S} Знаш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубо |
а после неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, пообара шуму, развали све воденице и о |
ика« и првих самостана, показа суштину, циљ и битне особине иночког, калуђерског живота.</p> <p |
воју покретљиву душу измисли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, |
ветим кућама.{S} Са нарочитим смислом и циљем дат је, још у најстаријим временима, манастирским |
нашњи простачки разговор са Велимиром о циљу живота, кад му овај стидљиво наговести очекивање п |
сла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, |
неколико тањира, очистити »господинове« ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики ку |
в, није него...{S} Гле како је задриго, ципов гејачки!...{S} Све је то масло овог маторог угурс |
тави коње, па се стаде занимати бушењем ципунова.{S} Лети воденице престадоше млети, и он, не н |
ницу, и у дневнику манастирског расхода цифра судских, адвокатских и других трошкова за овај сп |
а искакута пред њега.{S} Обучена у нову цицану хаљиницу, отворене боје, хтела је, као и свака ж |
зним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? |
о његовој госпођи: како је то зла жена, циција, помреше млађи од глади, па хоће и да се туче... |
{S} Онај други мање лаже, али је велики циција, скоро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта г |
ткованих, по свој прилици веома великих цокула, о под постављен до половине циглом, а испред ће |
његов глас, а под одјече од поткованих цокула.{S} Све трешти...</p> <p>— Тај ће покалуђерити ц |
он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, ч |
камилавке, а на другом крају висе нове цокуле...{S} Бацише грешно тело у земљу, од које је и п |
камилавка, а с друге висе нове, глатке цокуле...</p> </div> </body> </text> </TEI> |
ипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.</p> <p>— Видиш, само мало да смо још почасили, |
вати.{S} Кроз ходник залупаше потковане цокуле, зачу се познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} |
рено и лагано, стадоше лупати потковане цокуле...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Дувала |
. чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају посао.</p> <p>Ћелије се отварају једн |
е нађе, пресече архимандрит иронично, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Д |
онекад у Београду, одговара он збуњен и црвен.{S} Мало се уплашио од Велимира а мало га збунило |
љени крајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелива у он |
астиру одмах настаде мир.{S} Тетка, још црвена од љутине, изиђе и наслони се на доксат близу Љу |
е, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу бескрајних воћњ |
стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, окићени |
е се испилио!{S} Он не гледа високу, са црвеним кровом и белим зидовима кућу, која је његовим н |
фино, са дрвеном поставом на мантији и црвеним појасом.{S} Љубомиру се учини познат попа, виђа |
рукавима, из којих се пружиле две обле, црвенкасте руке, снује по ходнику, по собама, по двориш |
рећи последња реч?...{S} Миришу, заносе црвенкасте мајске ружице, трепери и опија разнобојни ше |
оком две необично велике жуте краве, са црвенкасто жутим мрљама по кожи, плаћене по тридесет ду |
ћи своје лаке зраке на позлаћени крст и црвенкасто кубе храма.{S} Нека беличасто-тамна светлост |
на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст трсковак са дршком од беле извијене |
р му очи опет бесмислено блуде око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb |
своме послу.{S} А кад узе голо, вруће, црвено, с раширеним ручицама, мекушно новорођенче, да г |
тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено постављеним и посувраћеним рукавима.{S} Испод ра |
расе, кад се игуман нагло окрене, те се црвено постављени крајеви расе рашире, види се широк цр |
војици угледао широки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелише зграде и дограде, које |
да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} А ти покупи ујам, |
раво пред њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше нек |
ношћу и страхопоштовањем младић намести црвену, масну вунену залогу на почетак животописа, затв |
нам... лако је то.{S} А после?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко |
му замирише тамњаном и воском као права црква, па после, кад се пећина измени, неће ни ватре ло |
амо сунце, а ђаци укараре, па бруји сва црква.{S} Их!...{S} Ја ти онда ништа не знам за себе.</ |
руги манастир), па му се сад не мили ни црква.</p> <p>Млади игуман седи на доксату, заклоњен за |
Боже ме прости, већа од тороња Саборне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игр |
до синоћ звао Никола, а ноћас изиђе из цркве као инок Никифор.{S} Употребно је сву <pb n="161" |
та, које досле није видело ни града, ни цркве, ни већег збора људи од једне сиромашне свадбе, н |
важни црквени закони, уредише се многа црквена практична питања на новој основи и — одузеше се |
ј кошуљи...{S} Подиђе га језа од хладна црквена пода, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Час |
> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједном, као по команди, изд |
посуђем, кухиње раскошне, господске, а црквене одежде дроњаве, свећњаци прљави, позеленели, и |
се није довољно навикао на свете службе црквене и на осећања, која му оне изазивају.{S} Свагда |
раму, претурајући тамне листове некакве црквене књиге.{S} Сва браћа-монаси, у празничном руху, |
бени престо, на коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за целивање посе |
лоњен рукама на престо, говорећи гласно црквене молитве, које је знао на памет.</p> <p>Очитао ј |
се одједном измени.{S} Донеше се важни црквени закони, уредише се многа црквена практична пита |
одовима храма, тресу се и дркћу прозори црквени, колута се миришљави дим измирне и звецкају сит |
да зна свако свештено лице.{S} Само са црквеним певањем остаде назадан: још није знао окренути |
науку...{S} А по једно вече занимају се црквеним певањем и уче се правилно вршити литургију и д |
говарајући се полако уз пут, примичу се црквеним вратима тако целом гомилом, крсте се и улазе у |
опази случајно да овај нема ни појма о црквеним најпростијим питањима.{S} Архимандрит је већ, |
летајући са испуцаних, ољуштених зидова црквених на полусухе старе воћке око амбара, који се до |
ће лупкати прстима по дебелим томовима црквених књига, разгледати урамљене ликове старих манас |
<p>Прва свештена радња, па све — против црквених правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је |
прекинуто спавање, уз пријатно брујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма. |
ова црна, кривуљава, незграпно израђена црквено-словенска писмена као у неку светињу.<pb n="126 |
есело, »славећи Бога«, као што наређује црквено правило...</p> <p>После две недеље, по наредби |
цају камена с рамена, вичу... кад лупне црквено звоно, окупе се и онако исто, као некад што је |
гослов!...</p> <p>А Леонтије, поштујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво |
астирске старешине.{S} Ђак је знао цело црквено правило, све послове манастирског газдинства — |
је хтео — држали сваконедељно веџбање у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игума |
уџбеника, који беше сав ишаран крупним црквенословенским словима.</p> <p>— Аха, Свето Писмо ! |
викну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много полирати.{S} Мор |
андрита за дозволу, да и даље врши свој црквењачки посао.</p> <p>Још се уведе једна новост у ма |
е.</p> <pb n="100" /> <p>Обојица пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја |
, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио.{S} И та |
аје старешини, колико је пало прихода у цркви од свештенорадњи...{S} Ту се записивала свака пар |
колико година учини се велика промена у цркви.{S} Да ли је то, природним и историјом обележеним |
нотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет |
, која му оне изазивају.{S} Свагда је у цркви, као да је први <pb n="103" /> пут у њу ушао : св |
је помишљао на митрополитово служење у цркви, на господско <pb n="113" /> држање онога синђела |
година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре дође друг |
и свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онда кадионице |
станути цео свет...</p> <p>— А све их у цркви једнако опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтен |
На Петковачу беше ред другог одељења за цркву.{S} Љубомир је тај дан очекивао с великим нестрпљ |
ата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, на иде у кухињу за ватру |
е младе недеље спреми се Милка да иде у цркву с мајком.{S} Љубомир таман потерао стоку на пашу, |
<p>Једне посне недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свеште |
тако целом гомилом, крсте се и улазе у цркву.{S} А за њима достојанствено ступа некакав дугача |
<p>Друга новина беше: намесник долази у цркву само о празницима, недељом и тако... поређе.{S} Т |
и је то митрополит?...</p> <p>Улазећи у цркву с ђацима, Љубомир се одвоји из реда кад дођоше бл |
а ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепота!..{S} Сјакте се оне |
као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запливало у општи талас живота, па |
важено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставши уз њега и загледајући око себе |
шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зра |
<p>Обузе га страх...{S} Какав ли је то црн живот, који се овако проклиње!{S} У исто време он б |
лу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, незграпно израђена црквено-словенска п |
у једно место, где стоји непомично нека црна прилика.</p> <p>На крају ходника, као прилепљен уз |
чини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, цр |
плач.</p> <p>У мислима стоји само једна црна, ужасна слика, и у томе грозном призору, као у сну |
та је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, |
пет на посао...</p> <p>Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепе |
и осветљеним идеалима навукла она иста црна, тешка тамнина, са које му цео живот постаде праза |
се густо хладно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путни |
стих борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља мали бегунац, као шт |
, масном, добро закајмаченом, од бела и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски |
и, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетку око свега тога, ок |
погледам низа се, кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онд |
унапред, узвикну сама себи гласно: »Еј,црна Видо!« и лагано се крену кући.</p> <milestone unit |
у страхоту и важност игуманове речи. — »Црна раса!...{S} А <hi>она</hi>?... а живот?«...</p> <p |
ајпре му се овлажише и засијаше крупне, црне очи, па се стаде смешити на свакога, ко га случајн |
свим случајно, паде му поглед на крупне црне редове у отвореној књизи, коју је још јутрос читао |
такође уплашеним очима, гледати како се црне некакви каљави дроњци на криваји, како се тресу и |
идеала и снова, око празне прошлости и црне будућности, око цела живота и око себе сама, види |
а се жуте стрњаци, или зелене воћњаци и црне или црвене кућни кровови...{S} И они већи брегови, |
срца, готова да се одазове свакој молби црне браће...{S} Морала је она бити са њима добра и збо |
да много, много људи... и сви се некако црне, као да су у тами.</p> <p>Из те магле изиђе и стад |
доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље.{S} Па кад издигне рамена некако његовски и п |
Друга... трећа...{S} Али ту већ настају црне, страхотне слике, од којих морамо бегати, као што |
Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна летња ноћ; не види се ништа, само севају |
од темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко тужио, сетно осећањ |
ве, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути високо небо, црни се тамна л |
е малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако сељачки и насло |
n="182" /> само да се покрије памуком и црним кашмиром; јутрос му донеше кашмир из града, и сад |
јелече, од пругасте ћитајке, оперважено црним гајтаном.</p> <p>— Ја ћу у цркву, рече она, ставш |
и разјашњења у овоме заплетеном склопу црних мисли...{S} А из неба само сипи и капље хладна ма |
тесу, а тамо иза громадних, тајанствено-црних планина, обележава се сјајни котур, који ће за ма |
што замислио, кад пред мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у ц |
што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, страховито!...</p> <p>И ови му пишу само з |
ља после кише, па се само гиба жућкасто црно блато.{S} Долазе сељани у механу и већ почињу нешт |
оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа прав |
" /> ваздух испуњен неком немом тугом и црном туробношћу, да му одједном све онемили, да почне |
спи ракију и, угледавши Никифора у овом црном оделу, заустави очи на њему и гледаше га зачуђено |
ометен у лету и намери, утучен ненадном црном судбином, <pb n="207" /> гига се на дугачким нога |
е је обрасло густом, дугачком, жућкасто црном брадом.</p> <pb n="69" /> <p>— ’хоћеш сад? смеје |
Пред њега стаде лепа млада женица, мале црнпурасте главе, кицошки опремљена и намештена; насмеј |
војим симпатијама, не рачунајући ту ону црнпурасту ситноглаву женицу, према којој су његове сим |
ета, својим оштрим крилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и њ |
ког живота.</p> <p>— Ко се облачи у ову црну расу, господо, тај се најстрашнијим заветима закли |
кад видим себе овако црна и несрећна... црњана, како ти рече мало пре... онда... онда побегнем |
покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p> <pb n="133" /> <p>— А-а-а раз |
Само Велимирови брчићи постали гушћи и црњи, и он се сад држи некако сасвим друкчије... незави |
теновите кршеве... ено их — тамне се, а црпи отвор пећински зјапи и тајанствено брује врхови бу |
{S} Најцрњим, најужаснијим бојама стаде цртати сувремене монахе и манастире, осветљујући грозне |
чуђено девојче, и на уснама се већ купе црте, које ће прећи у стидљив и зачуђен смех.</p> <p>— |
монахе и манастире, осветљујући грозне цртеже многобројним, већини добро познатим, примерима, |
чима и повуче девојче к себи.{S} Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом ву |
, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... |
ћери, ослободи се и погледа ову језичну цуру право у очи.</p> <p>— Тхе... нисам баш тако, како |
, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па леђа, па гледа на неке њиве, преко од механе |
нула је на манастирску трпезу, као јато чавака на зрелу кукурузну њиву.{S} Ту је наш познаник, |
бло камење у зрак, или гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лаган |
ом од трња.{S} Сокаком се жути осушена, чагљевита смоница, са понеком заосталом барицом у дубок |
кујући да он проговори, стаде гледати у чађава брвна.</p> <p>— Ето, дође и тај дан, проговори Љ |
све више и више, а Љубомир гледа у жуту чађаву таваницу, не мрда очима и не трепље, само му се |
какав гласоноша за њим, али кад зађе у чаир, обрастао трњаком, ослободи се.</p> <p>Набацао је |
ња, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, чак и о нурији води бригу, а они ће свак на своју стран |
после толиких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољ |
зних људи: да не буде то митрополит.{S} Чак је једном од некаква хаџије са Теразија, за кога му |
о заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико сек |
ају се некипут са својим попом, неки га чак и опсује, па истог дана, кад му попа улази у дом с |
атнице...{S} Тетка, калуђери, момци, па чак и они сељаци дахнуше душом слободно...</p> <p>Тетка |
сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из његове врсте треба да су |
емаже пред игуманом, то Арсеније!{S} Па чак и Максим некако необично опружио свој гломазни нос, |
pb n="8" /> њиви плинуле краве, овце па чак и козе...{S} Оне само газе и кидају...</p> <p>Пропа |
ајени врисак и бегање дечје од калуђера чак у поток или у планину, и оно побожно целивање свето |
ва цело село снегом и мразом, а он мора чак на ливаду, да положи стоци сено и лисник.{S} Обуче |
.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ идем... одговори он, зверајући о |
ве манастирског газдинства — у овоме се чак и одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаесто |
г ђака, коме сваки заповеда, навикао се чак да гледа на себе као па простог слугу, и однекуд му |
, па се онда калуђери сити набеспосличе чак до јесени.{S} Тек понеки пут ако их узнемири по нек |
и...{S} Побеже <pb n="209" /> из куће и чак код вратница сачека Велимира, који остаде да узме ч |
ику и дворишту све већа ларма, узвици и чак нешто на лик песме...</p> <p>Леонтије, пошто се свр |
тка им у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтин |
а му није немио тај поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не мож |
вори уста и доста одлучним гласом, који чак и њега сама зачуди, проговори:</p> <p>— То ми треба |
ољи школски друг, старешина манастирски чак на другом крају Србије, дошао послом у Крагујевац, |
жандара, ипак се не сме нико удаљавати чак у села.{S} Али судбина посла изненада госте... и ка |
, ти нешто дељкаш, а тек папоња завречи чак у другим косама!...{S} Леонтије се хтеде овим подсе |
појас, превија се главом и целим телом чак до колена, и уз то гласно набраја:</p> <p>— Еј, мој |
бичној побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану побожност, која му ствар |
сне и неодређене.{S} Сад, кад је постао чак »цензор велике гимназије«, није могао пожелети себи |
бина весела... све поискакало, истрчало чак у воћњак, па се живо радује тако важну и милу госту |
јелечићима; било их и у танким сукненим чакширицама, а било их неколико, као и он, у масним, пр |
лива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенкасто жућкаст |
учка.{S} Велимир и Никола сели уз други чанак, па и они пребирају и стругућу ножићима некакве к |
им оде у трпезарију.{S} Док се испразни чанак, тетка се врати с новим налогом:</p> <p>— Одведи |
ј кући, онда њему све сева, а кад је за чанком, онда је вреднији од свију.{S} Сева му!...{S} Хе |
други нису толико добивали.{S} А има ли чарапа, пешкира? настави она, завирујући у кожне бисаге |
се диже у вис пара са угрејаних мокрих чарапа и дизлука.{S} У кући настаде дуго немо ћутање, к |
им старим опанчићима и срозаним великим чарапама, добивеним на крштењу, са медним, калајисаним |
ве, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене мараме...</p> <p>— Ене де... ве |
ца сачека Велимира, који остаде да узме чарапе, махрамицу, грош у новцу и други какав »прилог з |
n="28" /> конце фула, опаране са старе чарапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} |
о са свима, дарова сваком брату убрус и чарапе, па оде задовољна.</p> <p>Кућа остаде без женске |
, у овај тамни подрум, куд не допире та чаробна светлост...{S} И седим, ет’ овако, док не зађе |
а, осим игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило...</p> <p>У |
ени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште. |
ом даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и сл |
на душу, али је он одмах одгони својом чаробном реченицом: »Љубомир Васић, ученик велике гимна |
о се тада громко.</p> <p>И одједном као чаробном руком донесено, настаде сасвим друго, ново вре |
на га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недог |
рапе.{S} Овде ће моћи, само да прострем чаршав...{S} Дијете!... викну, угледавши Љубомира: трчи |
дно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљао на митропо |
на ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака...{S} И све то оставља |
И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, још скућили...</p> |
едни исти, једначити <pb n="9" /> дани, час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук |
рно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борови |
м новим, сладострасним изразом на лицу; час му се Мира стане превртати пред очима и дерати јарц |
и је жена?</p> <p>— И тамо и амо.,..{S} Час код наше куће, час код своје мајке.{S} Нисмо, знаш, |
иве слике, које је сотона стварао...{S} Час му дође суседина слушкиња из Београда, па га тапка |
А ми... истреси окењачу, па си готов за час !...«</p> <p>А Љубомир, наслушавши се довољно госпо |
ива.</p> <p>Игуман мрдну очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се п |
тавити.</p> <p>Нашло се сведочанство за час, и са свим просто, без муке.{S} Забринути богослова |
себе сама.{S} Сад је увидео да наступа час распредања свега, па стаде нестрпљиво очекивати кра |
у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорели |
ећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији удесили, |
и тетка, и сва три калуђера.{S} Па дође час кад не знаш кога ћеш пре послушати...{S} А ми овако |
не седа.{S} Он псује, трешти, проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му |
за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће са другом, н |
једну пукотину у зиду, из које се сваки час помаља велики собни паук <pb n="137" /> те тамани у |
нути и збуњени, снују по кухињи и сваки час запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се ку |
покрет игуманов.</p> <p>А игуман сваки час погледа на мање вратнице манастирске, отуд од реке, |
у црквеном певању.{S} То је био редован час, али је игуман, кад се присети, почешће наређивао д |
ићи на пут.</p> <p>Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сена и око њих доста навуч |
S} Иди!... иди!...</p> <p>За један и по час одиђе сав народ причешћен, а калуђери кидисаше, те |
шевљеним осећањем, па би хтео тај напор час пре, на свој начин, не осврћући се ни на кога, и не |
њања, ни гласа!...</p> <p>Тек после два часа калуђер се диже на колена и погледа у мрачни храпа |
.</p> <p>А ником ни на ум не паде, тога часа, јадни отац Сава; Нико и не помисли о његовим мука |
оваким припекама...{S} Тако прође пола часа.{S} Најзад се отрже од овог дремања, отвори књигу, |
се они сами сматрају.</p> <p>После пола часа врати се Марија, и одмах стаде нешто око ватре нам |
помисли бистроумни Ваљевац, и кроз пола часа његова срећна мисао постала је дело.{S} У то срећн |
Место је удаљено од манастира само пола часа, таман као и Антонијево прво пребивалиште.{S} Посл |
вчице пржене на кајмаку, па сваких пола часа запурњају се и замиришу тањири са тек испеченом, м |
но дође к себи, али јој Љубомир од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, ил |
имандрит скоро оставити.</p> <p>До овог часа браћа се нису ни интересовала »господиновом« болеш |
је висом надвисио цео разред.{S} Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, ста |
черас калуђериш.</p> <p>И ако је сваког часа очекивао ову вест, и ако му је то давнашња заветна |
о, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове |
се послуже људи...</p> <p>После једног часа, кад остадоше сасвим сами, калуђери се расплинуше, |
ао са земљаком вечерње, замишљајући тог часа да лети право на небо, кад загрме двеста богословс |
даде бомби распрснути се.</p> <p>Истог часа, кад се престављао целом браству, отац Сава поведе |
ају«...</p> <p>Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у |
се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости и отац |
ка река, низ коју уморни путник већ три часа корача.{S} Прошао је давно свих девет манастирских |
знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско |
и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на пут.</ |
ије била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад једна девојчица пружи снаси кар |
оцрнеле, масне, покапане воском листове часловца, са којих се одбија светлост на глатко бледо л |
, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И тако ће све, док му Бог даде снаге...< |
аже.</p> <p>—- Желим испоснички живети, часни оче, промуца он, и одједном, као да пређе преко н |
да се прекрсте и да узвикну, као и он: часни га!...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
лашен, крстећи се и мрмљајући:</p> <p>— Часни га!...{S} Натема га!...</p> <p>Тетка се одједном |
S} А Велимир се сав зајапурио, вукући с часним оцем Никифором вино у кантама, и заводњио очима |
стим, младићским животом, кроз неколико часова постати сасвим <hi>други</hi>... биће од њега не |
ством седео, мислио, сањао, по неколико часова, док се не врати весео Велимир.{S} Он је на Вели |
осао.</p> <p>Најволео је кад, око десет часова, дотера напашену стоку, поједе хлеба, па му газд |
е тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву даљину |
з нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, по правилу, учини »велико метани |
почешће наређивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима нег |
, и он стаде још јаче дрхтати...</p> <p>Часови се свршише, а литургије, по обичају потоњих дана |
це манастирске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како не |
равим задовољством, као да им је велика част изнесена.{S} Обоје стадоше жудно жвакати, истежући |
</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу |
овим јасним гласом: да се провеселимо у част нашег милог сабрата... оца Леонтија!{S} Хоћемо ли? |
нарочитих наредаба, спремила је богату част за ретка и важна госта.{S} И ручак и вечера прођош |
у ја и код слушкиње у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, зна |
уседину слушкињу, која га је доста пута частила, очекујући да је Светозар походи.</p> <p>— Каки |
тницама стоји ђаволаста слушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, |
ити.</p> <p>Девојче остаде наслоњено на чатал, гледајући за младићем, који јој заузео целу душу |
. љуља... и онај мирис косе заноси... и чатал, о који се одупро, попушта у натраг и лети... лет |
кидајући се понегде сниским, кривудавим чаталима старих, поцрнелих, полутрулих врљика.{S} А там |
она испод ње <pb n="253" /> накривљена чатрљица...{S} Јест... то је његово старо гнездо, у ком |
се пени, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све беш |
г истјазанија«.{S} Па видевши да се ова чаша мора испити, обори главу покорно са уздахом и изра |
овакову одају, после испијених неколико чаша шљивовице, насмејана лица и раздрагана срца, у оче |
слатку папрат.{S} Попио сам данас десет чаша те ракије, па ништа...</p> <p>»Најбоље да потражим |
е и Сава негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио чове |
рио главу и нашао се у некакву послу са чашама.</p> <p>— Да, потврди Никола тако убедљиво, још |
p>Не прођоше неколико минута после прве чаше триестогодишњака, а онај озбиљни господин, кога ве |
вино, од кога сте се ви, само од једне чаше... развеселили.{S} Покажите нам макар једног домаћ |
овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, отпева се једна црквена песма и сви гости одједно |
мали.</p> <p>Од гостију нико се не маши чаше: сваки се преситно, па сад гледа само, да се још с |
Али кад архимандрит нареди да се мењају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -< |
у очима, ђаци за час променише на столу чаше и вино.</p> <p>Поче да се пије без реда, неки од г |
прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га |
га трља њоме по грудима, а она му пуну чашицу исте ракије принесе устима. <pb n="163" /> Раде |
, прелива се, просипа се!...{S} Чаша за чашом облеће, а дружина све веселија... све бешња... св |
негда посматрао свет...</p> <p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој |
на Божић се неки пут не сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узвикну Вел |
.. ама баш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, р |
рукама тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се о |
и послужи старешину.{S} Игуман дохвати чашу гломазним великим прстима, принесе је отвореним ус |
има и некако одједанпут, не наслањајући чашу на уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</ |
ли говорити...{S} Неко лупну виљушком о чашу, неко зашикта устима, те се гости умирише.{S} Сви |
роз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим глас:</p> <p>— Стакл |
а препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситне искре, и послужи старешину |
гуману.</p> <p>— Сад ракију!...{S} Целу чашу! викну игуман.</p> <p>— Дигните му главу! рече тет |
е младићеве.{S} Тетка сручи лагано целу чашу.{S} Раде измаче нож...</p> <p>Одједном се Љубомиро |
доласка, па не сме да одрекне ни једну чашу.{S} Почиње осећати неку незгоду у глави и стомаку, |
уста, само пљусну и врати натраг празну чашу.</p> <p>— Максим у Прњавор... има опело, проговори |
ите му главу! рече тетка и принесе пуну чашу помодрелим запеченим уснама бониковим.{S} Љубомир, |
адним устима и кидају га одлучно једрим чврстим зубима.{S} Василијан нешто весело прича, шетају |
S} Пандуров монолог одједаред престаде, чега се он још више уплаши, па претрча преко сена и рип |
е лепо и весело, али после настаде оно, чега се Леонтије највише плашио.{S} На знак домаћинов п |
се пред очима.{S} И има нешто пријатно, чега сад треба да се сети...</p> <pb n="151" /> <p>— Је |
ом руком, уписивао колико <pb n="88" /> чега донесе из парохије и предаје старешини, колико је |
о сад топлине или зиме... ни сам не зна чега, тек нешто прозуја кроз њега и он увуче врат у рам |
омир.{S} Ама зашто те оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него нато |
иш? зачуди се Леонтије.</p> <p>— А због чега ти живиш? насмеја му се друг.</p> <p>— Ја... ја, б |
манастиру... ’нако само...{S} Није због чега... нећу ја ту остати.{S} Него тек, да видим и то«. |
е своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице постаде округло, збрчкано и усиљено в |
боли толико, те с ’нако превија и... од чега се оно лечи? запита Љубомир.</p> <p>— Превија се и |
ану.{S} И врат... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у о |
ђе к себи и уплаши се, ни сам не зна од чега.{S} Он пође лагано са доксата.{S} Велимир викну за |
, кад знам...{S} Ако умрем, написаћу од чега је, па ће то наћи власт после...</p> <p>— Јес’, лу |
ир таман хтеде да јој објасни колико је чега издао, кад се Љубомир одједном исправи и пружи дес |
ово његово бављење овде зашто је, ради чега?... запита се, и обузе га грозничава језа, кад осе |
остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка, хоће ли <hi>сасви |
да пропипкају <pb n="31" /> одмах: ради чега ли је сам капетан тако ненадно дошао.</p> <p>У поз |
и ја ћу вас одморити«...</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно пита |
е... независније, озбиљније.{S} Нема ни чега ђачког...</p> <p>— Кажем ја: неће рого на њега!{S} |
ом за радиношћу, да у почетку није знао чега пре да се дохвати.{S} Срећом, беше зима, па се ниј |
го они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у народу, те најдрагоценије особине с |
која га је запајала и јачала као своје чедо...</p> <p>Уплашена, узверена погледа корачао је ма |
ши жељу: да га његово најмилије духовно чедо, отац Сава, у старешинству наследи.</p> <p>Обишавш |
у лицу, он пролива сузе и виче детету: »Чедо, устани!«...{S} Дете устаје, и настаје... онако... |
ји га стегао, па не да дисати.</p> <p>— Чек’ да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад |
треба, који се спушта одозго.{S} Е-е... чека-а-ај... хап!</p> <p>Кад Василијан даде стакло друг |
да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека повољан одговор, као једини смисао живота...</p> < |
врћући се бојажљиво, прозбори:</p> <p>— Чека те она... твоја, код обора.{S} Рекла да појташ...< |
она весело казиваше свакоме, како једва чека да стигне у Београд, да се сита одмори.{S} На њено |
итао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро, да ми |
непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш много, бес |
папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Да ли је та |
о миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..</p> <p>Жуборе тихо, лагано в |
...{S} И куд нађе баш данас, кад ме она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— |
/p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна женица и... згрчи |
провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна панду |
ицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игр |
који недељак право у Прњавор, а тамо те чека цела дружина...{S} Знаш, опет је најбоље да си се |
гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја.. |
т, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далеки, бели свет |
ка! ..{S} Њему би до мрака, а онај тамо чека у недељу...{S} Знаш ли да прекосутра треба ићи, да |
> <p>Ђак му каза и пође.</p> <p>— Хм... чекај де...{S} Арсеније се стаде мислити, зашто му је о |
»...плодите се и напуните земљу«...{S} Чекај, не љути се...{S} И ја сам у седамнаестој години |
д онај <hi>други</hi>, онај монах...{S} Чекај, није!... то сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi> |
S} Није мени криво како ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...< |
ошло је за њу све, кажем ти...</p> <p>— Чекај да ти кажем, настави игуман живо, после краћег ћу |
</p> <p>— Мене је одиста стра.</p> <p>— Чекај, научићеш се...</p> <p>И каква ти још упуства и о |
аликоваше пролетњој грмљавини.</p> <p>— Чекај, бре, Максиме: видиш ове ђаволе, одговара му тетк |
а се брани од некакве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} |
уке и стаде се ја̏кати са њом.</p> <p>— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к |
идљиво обори главу и одговори:</p> <p>— Чекај.... кроз неколико месеци видећеш... ако Бог да.</ |
сле дужег ћутања он проговори:</p> <p>— Чекај! и његове цокуле залупаше ходником.</p> <p>Кад се |
ш не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја..</p> <p>Он се испе лагано у друго оде |
ав исти, какав је био и до сад.{S} Него чекај, није он још закалуђерен...</p> <p>Архимандрит ве |
е готово, само да седне у кола, која га чекају у дворишту, али се њему не седа.{S} Он псује, тр |
памети најстрашније слике мука, које га чекају, а оно изишло све тако просто и тако обично.{S} |
онтије, пошто се ижљуби с новом браћом, чекајући док архимандрит скине одежду и изиђе из олтара |
.{S} Арсеније стаде сипати свој теј, не чекајући да се баш по правилу искува.{S} Љубомир само г |
тише и површише све послове, који су их чекали.{S} Тетка већ спремила ручак те, како се добро н |
дугачко, брате... заболе ноге, па једва чекам да изиђем.</p> <p>— Мене јок.{S} Остао бих, вала, |
адована.{S} Онда иди па кажи Васи да га чекам овде.</p> <p>— А, ти си то! рече Љубомир ослобође |
мислио да те нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће нас...< |
од Маљена и Повлена уједно... и ја све чекам кад ће да ме прегази и задави, а он се провлачи о |
после...</p> <p>— Јес’, луди смо ми да чекамо власт!{S} Ко да не умемо спалити твоје брљотине! |
књига'? запита он Светозара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није пого |
и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише преплашен |
ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, узвикну Велимир.{S} Истина, и он је жесток |
аксим пурња све цигару за цигаром...{S} Чекни де, Максо, платићеш ти то! узвикну љутито, изиђе |
на пећини.{S} Махну руком преко влажна чела и опет погледа око себе...</p> <p>— Оваку згоду ни |
!...{S} Игуман махну руком преко лица и чела, откуд падаху неке капљице.{S} Да л’ то беху грашк |
е своје...</p> <p>Подиже се оштра, љута челична пила и секира... застаде у ваздуху... као да се |
гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке з |
побожно пред икону, прекрсти се и наже чело да га свештеник помаже, па извуче из жутог капута, |
а и премрзла стока; не осети како му је чело слеђено, како не може да обухвати рукама ледене ро |
аже на њега, и гурну га лагано прстом у чело, да би је погледао право у очи...{S} Девојка не мо |
ом милином на срцу пада земљи и дохвати челом хладни под...{S} Та ове су му молитвене речи најб |
</p> <p>— Хе-е-еј... кад изиђем на онај челопек горе, па погледам долину моје лепе Груже, како |
илијан, чешкајући свога љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... гле! потврди и Нићифор.</p> <p> |
ци...{S} Кад га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљави |
таво страшило... раширило се, разјапило чељусти, па иде на тебе, иде, али увиђаш да се растојањ |
мисао у главу, од тада он не мисли ни о чем другом.{S} Најчудније је, како се реши да напусти ш |
hi>оно</hi>...{S} Више никад нисам ни о чем другом мислио, само о томе.</p> <p>Мира постепено д |
..</p> <p>А њих двоје и иначе нису ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро |
празнији од прошлости, да је бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...</p> <p>И на послетк |
тру наложио једино с разлога: да има на чему окадити пећину, и ако је, међу осталим његовим зав |
се меси за самог игумана и како је кад чему време: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта в |
у, или котарицама преко рамена (како је чему време), вешт овоме послу, момак.{S} По манастирски |
ове породичне среће.{S} Мисли о другоме чему, а оно једнако пред њим...</p> <p>Он зна зашто жив |
то баш <hi>оно</hi>, <hi>право</hi>, о чему сам толико мислио?{S} Или може бити није <hi>то</h |
од најам, а Јованка да прими све оно, о чему се бринула тетка Мара.</p> <p>Леонтије се смешкао |
чном увиђавношћу...</p> <p>А имало се о чему смишљати.{S} Манастир се, услед новог пореског сис |
зео целу душу, па не може да мисли ни о чему другом, ево већ скоро цела година.{S} А сад... как |
трпљиво очекивати крај, не мислећи ни о чему...</p> <p>А Леонтије?...{S} Он се и без овога нами |
а живот и будућност, да више скоро ни о чему није мислио.{S} Иде тако лагано за временом, као и |
њају чаше и боце, она се одмах досети о чему је говорено. -</p> <p>Пред госте наместише послушн |
оћ је дошао уморан, па није ни мислио о чему другом, до о одмору.{S} Кад је улазио с Велимиром |
друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће с |
неизвесност?!...{S} Где је истина?{S} У чему је живот?{S} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за |
ер, зацело.{S} А нама неће сметати ни у чему.{S} Још нам може бити од користи.</p> <p>— Та да, |
ј души скривено по мало подлости: ако у чему зависи од тебе, он ће се сам унизити пред тобом на |
нисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, али је чистоту њи |
се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај господин оде, |
опаки знак Никола не опази.</p> <p>— Са чесме? запита игуман неким меким гласом, који даваше уп |
де.{S} Игуман мрдну Николи:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчат |
М-м...{S} Како би било да ми донесеш са чесме, ама оногај... да разладиш стакло...</p> <p>Љубом |
цама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јад |
начило да треба отрчати са стаклетом на чесму, која није баш тако близу, опрати стакло, <pb n=" |
чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насмеја се Никола.</p> |
или бар задржати га.</p> <p>— Трговачка чест!...{S} Ха-ха-ха...{S} Ево ти је! игуман се тако не |
.</p> <p>— А, даклем тако сас трговачку чест!...{S} Тако ли !... виче један дућанџија бледећи, |
»његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату совру са пуним уверењ |
ело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја...{S} Умор, страшан нечувен умор !</ |
љубави, која их све више зближаваше.{S} Чести састанци пролажаху, а они све више осећаху, да не |
а, да ли да изврши злочин.{S} Одјекнуше чести ударци кроз сву Србију, и као да својим злослутим |
Љубомир не доби времена ни да се одмори честито.{S} Уздисао је под теретом тешка посла, али се |
је отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, |
, »по угледу на друге манастире«, једну честиту жену, која ће бити свима на услузи — за јело, п |
одјури уз манастирску реку, поред оних честих малих воденичица, чија га клепала весело дочекив |
оније не једе ништа до заласка сунчева, често и по два, по три дана не окуси ништа.{S} Целе поћ |
време?</p> <p>Овде се мора поменути, да често поновљени непријатни догађаји натерају и најглупљ |
акве нејасне калуђерске слике, у којима често Љубомир, као у сну, види себе сама...{S} Али то с |
кроз који се провлачила ограда.{S} Она често подизаше рукав очима, те отираше сузе, које јој ј |
огао уграбити прилику да га види, па је често помишљао од разних људи: да не буде то митрополит |
м оловном мишљу, <pb n="240" /> коју је често крио и од себе сама.{S} Сад је увидео да наступа |
пут је само зверао уплашено, освртао се често, гледајући да не трчи какав гласоноша за њим, али |
имају прописно школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадних, тешких задаћа.{S} А к |
иње, залепи масним одговором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место, где сто |
шњаци већ управљају породицама, кућом и често представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и |
очи, шапуће молитву и бега, остављајући често недовршен посао.</p> <p>А код Радојевића се надал |
> <head>VI</head> <p>Љубомир је одлазио често и врло радо своме сељаку — богословцу.{S} Поред т |
ита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва лица и сав ред, к |
и црна брашна гибаницом...{S} Па долећу често они сеоски »колачићи« умешени с јајима, испржени |
а очима и не трепље, само му се по лицу често разлева нека светла, надземаљска ведрина и радост |
ову меку, нежну и наивну душу.{S} После честог стајања <pb n="45" /> на вечерњи, најрадије је п |
личе на нишан од платна, у који је цела чета осула неколико плотуна.{S} Жуње и детлићи, на јако |
рве, у знак незадовољства.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће пл |
лонише и брзо за пут спремише.{S} После четврт часа, Леонтије на коњу а Велимир пешке, одоше на |
а карниза...{S} Он се грчевито хвата за четвртасто поцрнело камење, узидано у бедему, али осећа |
олитви и разговору с Богом... спава тек четврте ноћи по мало, на рогозини.{S} Једе само сув хле |
пећи. — А ми ћемо одмах наместити онде четврти.</p> <p>Лагано, бојажљиво, скоро нечујно лупну |
лако пролећно вече.{S} Месец, у другој четврти, већ испливао и прелива се својом бледом, сребр |
и се беху склонили у кухињу да с тетком четврти пут »ужинају«, дотрчаше и стадоше, са ђацима, љ |
он, од којих један имађаше и браду.{S} Четвртог дана позваше га у канцеларију...</p> <p>Кад је |
жи ми... мали: како ти је било трећег и четвртог дана, кад ниси ништа јео?</p> <p>Љубомир обори |
пати, као сви његови Васићи?{S} Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.</p> <p>Ње |
{S} Задими се соба, замириса барут, сва четири члана скочише неповређени, нагоше да беже... а у |
нице и, после кратке молитве, режући на четири места унакрст, меке, дугачке косе младићеве, про |
: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не иде!{S} Ђаволски састав |
мно величанствено здање, које се са све четири стране у наоколо склопило и опколило ову шарену, |
рне цркве у Београду... и толике су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све ве |
а.</p> <p>Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и |
м му крстићем на врху, нашарана су само четири редића, руком самог великог владике.</p> <p>»У н |
а, да има мужа и двоје деце, да је, већ четири године, овде у манастиру »код господина и тако.. |
поклао се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и весели, отпутоваше и гости |
љубавни занос, а није то.{S} Сликарска четкица могла би то најбоље представити.</p> <p>Љубомир |
овога стања, које затекосмо у њему.{S} Четрдесет је скоро година, како се отац Сава огрнуо мон |
да види колики је животопис...{S} Преко четрдесет листова.{S} Читава књига!...</p> <p>Са велико |
{S} А?... узвикује задовољан Василијан, чешкајући свога љубимца по уску челу.</p> <p>—Одиста... |
е у хлад под лужником, близу бунара, да чешља вуну.{S} То му је био скоро свакодневни посао, ал |
девојка.</p> <p>Ево их, седе у хладу и чешљају.{S} Он се подупро леђима о храпаво дебло лужник |
ли већ обележена тежња, која га гони да чешће извирује на вратнице, кад тамо на другим вратница |
новала баш до његове куће.{S} Она га је чешће зивкала, али му је газдарица рекла да се не одзив |
чно, и цокуле стадоше брзо лупати а нос чешће фркати.</p> <p>Другови се послушно поклонише и бр |
"2" /> које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се не |
шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљао на митрополитово служење у цркви, на |
очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго р |
а буђавим, полутрулим игумановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S |
.{S} Игуман већ да побесни...{S} Докопа чизме, стаде их превртати и пипати.{S} А у том овај — В |
десет пута, викну Велимир.{S} Знаш оне чизме... ха-ха-ха...</p> <p>— Баш да ти то испричам, на |
који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су на Николу, ал |
ку, поред оних честих малих воденичица, чија га клепала весело дочекиваху и испраћаху.{S} За њи |
оној убогој, сниској, кривој дашчарици, чија су се брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпа |
ћи, у којој нема газде, и сад се не зна чија је...{S} Ко уме заповедати, он је и газда.</p> <p> |
штанице, изгледаше као велики црн пласт чија се фигура нејасно оцртава под слабим зрацима свећи |
ја Великог, него и Макарија Египатског, чије му се житије учинило још заносније, побожније...{S |
е су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висока, господска, |
врћући се ни на кога, и не марећи ни за чије мишљење, испустити, дати му одушке у живом говору, |
Нико пе плаче, не види се жалост ни на чијем лицу.{S} Родбина архимандритова подолазила; сви п |
ично стављао себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличнос |
p>— Шта је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде га запиткивати благим материнским гла |
елико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? запита једног дечка, који тераше крав |
цицану сукњицу, иђаше за њим.</p> <p>— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем ка |
ђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«...</p> <p>— Зар ти нису јавили... оженио с |
неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у ш |
у канцеларију...</p> <p>Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа |
он се реши да се не да још.{S} Истина, чим је пошао од лужника, он се већ унапред решио да јој |
во!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, гд |
јеца па побеже у кухињу.{S} Љубомир се, чим ово угледа, поврати, дође к себи и уплаши се, ни са |
е она чека!{S} Него, дотле ће престати, чим једем«.</p> <p>— Е, роде, од куд ти? викну он гласн |
, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, к |
ко, необично старо вино; којима управо, чим се помене манастир, одмах замирише у носу старо вин |
капаху бистре капљице.</p> <p>Игуману, чим узе стакло и погледа у њега, раширише се ноздрве, а |
се некако упитомили, па слатко трепћу, чим опазе тетку, и стану је неког белаја мувати по угло |
/> прошлих срећних дана, који га одмах, чим га обуче, навије на маштање, па стане газити по прт |
те, онај погани воденичар да ми помаже: чим ме опази с колима, он бега у горње воденице...{S} А |
све бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одма |
ди, да је Љубомир отворено избегава.{S} Чим се она где појави, он се одмах нађе у послу и окрен |
у, Леонтије отпутова у окружни град.{S} Чим одседе у механи, саопштише му новост:</p> <p>— Убио |
и хлеба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш д |
вот!...{S} То је <hi>оно право</hi>, за чим га је срце вукло, то су његови идеали, његови снови |
о ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi>, за чим ме срце одавно вуче...{S} Боже, лепоте!«...</p> <p> |
ах нашао место, нашао кров и заклон, за чим му је највише стало...{S} Од тада је непрекидно трч |
} Где је <hi>оно право</hi>?... оно, за чим се он непрестано гони и не налази га!?...{S} Да ли |
во га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико вукло!{S} Са грубом камилав |
је рано за то, али ће се ипак имати ма чим одбранити.{S} Оде у амбар, дохвати торбу с кукурузо |
стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо...{S} Од не |
.{S} Зими се заради много, те се има са чим летина средити.</p> <p>Али за ђаке манастирске лето |
е Бог деце и здравља, али ето, немам са чим да их мрсим...{S} А продаје се до саме наше куће је |
и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више не мисли о <pb n="102 |
сти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи и ништа не зна |
са архимандритом, купио добра ластика и чим се вратио, направио две праћке: једну од ластика са |
био препун Београд у оно време.{S} Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите у |
ву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!. |
доше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико година учини се вел |
х, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих нестане, и не сећају с |
измисли какав било циљ живота...</p> <p>Чим наступи дубока мочарна јесен, отац Сава занеможе.{S |
, па продужи рад уозбиљена лица.</p> <p>Чим седе Љубомир уз другове, Никола се насмеши на њега, |
но, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими старешинство, Велимир му напомену, д |
које весело скакуташе пред њим.</p> <p>Чим стадоше на место, девојче га одмах нападе.{S} Она б |
судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се погорди то |
предаде Арсенију кључеве од стаја и све чиме је она руковала, па оде својој кући.{S} Увидела је |
.{S} Хтео би се дечко неки пут забавити чиме, хтео би сести на онај сниски хумић више механе и |
сак на њега.{S} И оно озбиљно поштовање чина његова, и оно свесрдно прилажење руци му и старих |
>Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје.{S} Стомак све више завија, осећа велику нео |
ако побожне јутрење: оне сцене у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са хр |
а пуним уверењем, да својим присутством чине велику љубав новопроизведеном архимандриту <pb n=" |
пак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда није м |
да у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш теш |
ти у Сави правог оца задруге, без кога, чини му се, не може опстати ни ова кућа...{S} И тек пос |
и одобрити.{S} Ово је, за твоје управе, чини ми се, трећи пут?</p> <p>— Не знам, свеједно!... о |
слабим крилима у далеки свет...{S} Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се |
} А њему се, и ако и сам управља кућом, чини то необично, па чак и — незгодно...{S} Сви из њего |
е гледа очима.</p> <p>Давно је то било, чини се Љубомиру.{S} Тек је лето било ославило, а ево з |
и јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чини ми се тек сам лего.{S} Тамо ми је то и почело, а в |
<head>VIII</head> <p>Помрчина је густа; чини ти се рукама би је мешао.{S} Снег сипа и веје густ |
Ово је једно, а све треба друкчије!{S} Чини ми се, брате... не знам како да ти кажем...{S} Ја |
врата, стоји с Велимиром и дркће...{S} Чини му се да има праву грозницу.{S} Он више не мисли, |
седников, који га сече као сабљом...{S} Чини му се, да му тај поглед вели: »Свршио си!{S} Најпр |
зашуми густо бучје... калуђер дршће.{S} Чини му се да то Маљен њега поздравља...</p> <p>— Здрав |
образа и бити увршћен у ред монаха?{S} Чини ли то из слободне и добре воље?{S} Хоће ли живети |
!{S} Дању, ноћу... једнако!...</p> <p>— Чини ти се...{S} Кад би само прочитао житије Макарија Е |
ум пасти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после и ина |
пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поскакаше, пе |
не од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, насуто, напуњено, зав |
дим срцима...</p> <p>Љубомир види да се чини гозба у част његова доласка, па не сме да одрекне |
вушећи полугласно, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман сасвим |
изгледају ништавни, смешни... љубав се чини жалосном обманом, озбиљан рад — узалудном беспосли |
...{S} То није било ништа.{S} Све ми се чини: да стока не опусти стричеву њиву, ја не бих остав |
још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим...{S} Он наже кро |
зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује нека |
чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.</p> <p>Љубомир дође пред м |
ићи...{S} Вујова деца.{S} И калуђеру се чини, да му оне живе и плашљиве, вижљасте очице говоре: |
хо грање пуцка и крши се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и о |
прелива се...{S} Он је ставио питање, и чини му се да је изложен коцки цео живот му...{S} Чека |
рилима парао вечну, црну, празну ноћ, и чини му се, да су и његов живот и његова душа празнији |
и, које нико не разуме (тако се бар њој чини) а сви се смеју...{S} Али кад архимандрит нареди д |
испред ћелија даскама.</p> <p>То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су по |
ек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, као плах |
<hi>како</hi> и у којој се сразмери то чини, стао је и он дизати без рачуна, без смисла, глупо |
е задовољан својим стањем (тако се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије. |
ети га једном мишљу и — заспа...</p> <p>Чини му се кроз сан да је баш овог тренутка заспао, а у |
ад је све јасно, светло и топло.</p> <p>Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зрац |
Али су и одласци до Светозара постепено чинили своје: и они не остадоше без утицаја па ову меку |
што је било обично са Миром, овде му се чинило недостижно; управо он није на то никад ни помишљ |
ких неприлика, беше доста.{S} Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из |
ад побадао вито...{S} Како му се велико чинило то поље, а сад...</p> <p>— Чији си, ти мали? зап |
о.{S} Али се то њему није ни мало тешко чинило.{S} Та он има своје место, зна где је и, што је |
у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички |
године по два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, |
ђери; али се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликам |
што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игумана, јер зна да се овај »курјак« не вара |
веру у Оца небесног, какву је Он имао, чинити добра ближњему и жртвовати се за њега, као што с |
убомир одговараше заклетвом, да ће тако чинити.{S} Архимандрит изређа све оне тешке погодбе, са |
о’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у село, |
меш се мрднути по својој вољи, него све чиниш по туђој наредби.{S} Хтео би се дечко неки пут за |
о си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог ће опр |
другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p> <pb n="133" /> <p> |
е... какав пост! узвикује трећи старији чиновник.</p> <p>А по ходнику и дворишту све већа ларма |
их сви игумани) некакав староислужени »чиновник« без пензије (бави се стално склапањем манасти |
недељни дан, игуман има госта, некаква чиновника из Милановца, па пошто се готови већи ручак, |
умана из ближих манастира, ту дваестина чиновника и трговаца из града, све опробани пријатељи о |
ице на солило, окружни прота и три виша чиновника.{S} Ручак је справљен на брзу руку, али домаћ |
р, стојећи уз врата, беше се загледао у чиновника, који, на другој страни ходника, претрчаваше |
је, поштујући црквено правило: »веја по чину да бивајет«, приђе прво Арсенију, који се обрадова |
ћу ти показати...{S} Па онда кадионице, чираке... <pb n="81" /> море то ћу ти све показати: не |
каква болест »и не коснувсја невјестје, чист изиде от ложа«...</p> <pb n="145" /> <p>»То је јун |
ципеле, то је све.{S} Па после седне за чист, велики кухињски сто, примакне ближе малу лампицу, |
куварском послу.{S} Љубомир, и ако још чист и наиван, досети се да ће ова крупна развијена Руд |
руку.{S} Гле, права жена!... развијена, чиста, обична поцрнела лица.{S} Леонтије оживе.{S} Сад |
леже у хлад и обрте очи плаву небу.{S} Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни л |
сле?</p> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти п |
онче на светлост, разгледајући да ли је чиста вода у њему.</p> <p>— Бацила сам татуле, смеје му |
ваде.{S} Трепери сребрна светлост преко чиста обрађена поља, а ово тајанствено-слатко светлуцањ |
иче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе.{S} Љубомир се још више зб |
е те слике и маштања беху веома наивне, чисте, детиње... »Она Соломунова... мисли дечко у мраку |
ог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.</p> <p>Боже, |
таде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, |
осети се незгодно кад ухвати оне меке и чисте руке, па се подаде првој навали.{S} Клецну једаре |
к, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир |
оста.</p> <p>Љубомир сеђаше на доксату, чистећи трешњеву буранију, која ће се кувати за вечеру, |
мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њ |
ку.{S} И још даље, на више, беласају се чисти димњаци и црвене сниски кровови у јасном зеленилу |
и за Антонијем, и сви су завршили живот чисти и невини, као од мајке рођени, и сви се посветили |
да домаћинову босу ногу, која није била чистија од његове.{S} То га за часак умири.{S} Али кад |
на свету!...{S} Даље... јер је и Содом чистији од њега!...{S} Ево потока!{S} Напред... скачи п |
нагледа.{S} Било је ту деце у прљавим и чистим, поцепаним и новим, затворене и отворене боје ка |
а више оваког сукна«...{S} Било их је у чистим и белим као снег, танким сеоским кошуљицама, са |
па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радознал |
роз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде ка |
шњих <pb n="244" /> шесет — седамдесет, чистих дванаест хиљада прихода...{S} Једног лепог дана |
да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељс |
кухињска врата и кроз њих прође омлађа, чисто одевена, повезана великом вуненом марамом у накрс |
рпан грубим и тешким сеоским пословима, чисто не вероваше своме некадањем благовању.{S} А све н |
29" /> пићем.{S} Калуђери, ђаци, момци, чисто занемели од изненађења...{S} Мислили су да ће и о |
зачудише ови први, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} |
а, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајући до сад невиђену г |
е, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити ду |
ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати...{S} Па онд |
ко проклиње!{S} У исто време он беше на чисто с мишљу: да му се не може душа смирити, док ову к |
ешћен народ из храма.{S} Одједном изиђе чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са |
{S} Његов велики гојазни трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше ш |
а посла изненада госте... и калуђери се чисто плаше, да ово није само сан?...{S} Обилазе око ст |
одсечније загрме игуман, наслађујући се чисто звонком оштрином, која се јасно издваја из остале |
па истог тренутка.</p> <p>...{S}Јасно и чисто звони најмање манастирско звоно, и његов танки и |
ено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкај |
леки пространи видик, над којим трепери чисто светло небо; како се весело витла у ваздуху пар г |
<p>А весело, сјајано плаветнило над њим чисто се смешка, прелива се и блиста, позивајући <pb n= |
очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу |
таде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он ни |
му још бруји одсечан, строг глас малог, чистог, седог директора, који прочита имена примљених у |
у ни о чем мислили.{S} Они се предадоше чистој, невиној, скоро детињској љубави, која их све ви |
онашког образа... остати у побожности и чистоти... одбацити старог и обући се у новог, Богом ст |
се састоји права наслада живота, али је чистоту њихове одлуке веома уважавао.</p> <p>»И то је, |
последња утеха, помисао на своју детињу чистоту, с којом је мислио у гроб поћи!...{S} Сви други |
ву почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не зн |
посматрање ових догађаја унеше у његову чисту душу нека нова осећања, која стадоше долазити у с |
/> <p>У тај мах тетка изиђе и испљусну чисту воду из некакве ћасе, па пође опет натраг.</p> <p |
..{S} Како би било да не <pb n="124" /> чита редом?{S} Преврте подоста листа и нађе: »Житије и |
ни сам: да ли плашљиво или радосно.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање каквим узвиком |
<p>Једва једном!{S} Добио је дозволу да чита житија светих.{S} Игуман се најпре противио, није |
сим само узвикује: »Знам, знам... то се чита о Сретењу, то о Благовестима... то је псалтир«...{ |
ња, он отвара књигу скоро на половини и чита: »Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рек |
Ево ти књиге, па терај Леонтија нек’ ти чита.</p> <p>Леонтије хтеде скочити од изненадна помена |
ђује Макарија у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати. |
о себе на место онога свеца, чији живот чита...</p> <p>Негде наиђе на велику сличност са собом, |
ини, па у манастир«...</p> <p>После већ чита даље како ђаво куша Саву освећеног имањем, па посл |
налоњу у један угао и ставили га да ту чита гласно житија светих.{S} Прота окружни, мало ирони |
p>А оне поуке у житију Антонијеву...{S} Читав, огроман, нови, до сад невиђени свет изиђе пред о |
уласку у трло.</p> <p>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним пре |
на брзу руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани |
се осећа као на жеравици: продангубиће читав час, а мож'да и више.{S} Али, тако су старији уде |
ледати по мрачној соби...{S} У глави му читав хаос, па ври...{S} Она га беседа о калуђерима зан |
топис...{S} Преко четрдесет листова.{S} Читава књига!...</p> <p>Са великом побожношћу и страхоп |
д га поклопи и увуче у своје чељусти та читава гора од кућа, великих и малих, прљавих и окречен |
учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђерска дружина из разних манастира, која одм |
види га где седи у хладу, на крилима му читава пласка разне зелене и осушене траве, коју је до |
свећене власи, а он дочепа обема рукама читаве праменове, кида их и урла бесно, страховито... д |
гуман стоји пред њим, одбијајући устима читаве облаке дуванског дима и гледајући буљавим, страш |
е убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дане, витлајући је и хитајући обло камење у зрак |
Него се тако загледа негде, па седи по читаве часове као окамењен.{S} Око му приковано за сиву |
се, а Љубомиру се чини, да за њим лете читави легиони нечастиве силе, и он се још јаче упиње, |
е се једнако провлаче дугачки судови са читавим »кршем« разноврсна печења: прасећег, пилећег, т |
> <p>Али је пазио Сава и на себе.{S} За читавих десетину година калуђерства не дођоше му на ум |
риближиш се каквом жбунићу, учини ти се читаво страшило... раширило се, разјапило чељусти, па и |
довршује дечко, а на уснама му трепери читаво блаженство.{S} Њему је већ у памети цела и јасна |
ше ово неколико боца, које ће му спасти читаво крдо стоке, да не буде ноћас поклана и печена.{S |
породицама, кућом и често представљају читаво племе.{S} А њему се, и ако и сам управља кућом, |
..{S} Боже, слободни!... и то мож’да за читаву недељу дана... мож’да и више!{S} Па се сме радит |
г додира, који изазва у његовим нервима читаву струју некакве нове, непознате му до сад топлине |
стовариште Мирковићево.{S} Тамо застаде читаву гомилу радозналих слушалаца...{S} Исприча му трг |
са разноврсним поврћем; треба уређивати читаву њиву, која је засејана самим пасуљем — главном х |
а ће опет наставити непрекидне молитве, читајући их из оне старе ирмологије и часловца...{S} И |
ег метанија, над њим загрме Савин глас, читајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас госп |
ића, дошао из гимназије...{S} Залуди се читајући житија светих, а још у гимназији прочитао целу |
а молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, |
ерас... ово вече... да се исповедим, да читам каноне...{S} Да се спремим?</p> <p>Архимандрит се |
есе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да читам... ако ти не треба, прозбори дечко бојажљиво.</p> |
p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, гледај |
<pb n="238" /> или монотоног механичког читања и молитвања у цркви!{S} Бар да остадоше парохије |
о друго, треће вече остајати времена за читање ове занимљиве књиге.{S} То је било, код овакових |
но.{S} Чита занесен; понеки пут прекине читање каквим узвиком и краћим размишљањем, у коме је о |
екати какав већи празник, и онда почети читање.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP19000 |
</hi>!... узвикује Љубомир, прекидајући читање од узбуђења.{S} У осмој години, па у манастир«.. |
озара, после дуга чекања док овај сврши читање предмета.{S} Али није погодио време, јер је бого |
ротивио, није дао ни поменути.{S} Какво читање сад, кад <pb n="119" /> треба највише радити, ре |
се оно дугачко, једначито, тајанствено читање шестопсалмија.{S} Мала воштана свећица трепери и |
се, после дваестину реда, сав задубе у читање...{S} Стајаше тамо написано о овоме преподобном, |
е и речи како иду, па се полако удубе у читање...{S} Над њим горе отворише се неколико пута вра |
и пред очи!«... и он се удубљује даље у читање, осећајући у исто време велику пријатност од про |
г заноса...</p> <p>А у, замореној дугим читањем, глави само се ређају слике за сликама...</p> < |
бомиру, о његовој необичној побожности, читању житија, и као чак се жалио мало на претерану поб |
да забораве осећања, која су имали при читању појединих сцена...</p> <p>У Љубомировој глави на |
боље, али се и ту заплетао и брзао при читању познатих му молитава из требника...{S} Започе пр |
и познато му, провеја пред очима му при читању ових редака.{S} Он настави даље: »али анђео Госп |
собу, где је мислио провести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Ве |
о је премишљао о овим незгодним речима, читао их по неколико пута и све више се бунио њиховим с |
томе сам много мислио.{S} И тамо још... читао сам неке књиге па сам много о томе мислио.</p> <p |
еонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} Видевши се усамљен у |
<p>После свршеног крштења сети се да је читао, како треба одмах родитеље и кума поучити о знача |
ри о томе житију, и ако га ниједан није читао, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и п |
е удубљује у њен смисао, све би је више читао...</p> <pb n="154" /> <p>— Гле: »У греху се зачех |
е у отвореној књизи, коју је још јутрос читао: »Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; |
то овде?«</p> <p>Врати се очима и стаде читати целу »главу« од почетка.{S} Допаде му се.{S} Леп |
рову, архимандрит наслони књигу и стаде читати молитву: »Господе, Боже наш... прими слугу твоје |
се Сава искашља још јаче и затим стаде читати гласно:</p> <p>— »Књижевници и фарисеји доведоше |
ове службе Љубомир стаде још брижљивије читати <title>Свето Писмо</title>, али није заборављао |
казивали, кад се почне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Ка |
кав је био до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зн |
нашего Сави освјашченаго«.</p> <p>Поче читати са некаквим непријатним предуверењем, али се, по |
екну кроз нему тиху ноћ, монаси стадоше читати »часове«...{S} Љубомир, по правилу, учини »велик |
м редовима подиже књигу и стаде пажљиво читати.{S} Љубомир опази како се мења лице »господиново |
имандрит Љубомиру: ја видим да ти волиш читати.{S} А ту ти је, брајко, све написано много боље, |
и...{S} А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој пону |
један стих, која му прво паде у очи.{S} Читаше: »и измахну руком својом и узе нож да закоље син |
стова — опет позната прича о Јосифу.{S} Читаше је, а кад наиђе на речи: »сина је мојега хаљина; |
арод причешћен, а калуђери кидисаше, те читаше молитве, крстише и површише све послове, који су |
з заноса од громког Савиног гласа, који читаше <pb n="200" /> јеванђеље: »Рече Господ: љубјај о |
ну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: отишо̑ у свет, рече он и |
а чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу у |
жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи му, ако га видиш, нека се труд |
удног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тра |
а!...{S} Вељка Максимовог?{S} Је ли жив чича Максим?</p> <p>— Умро је.</p> <p>— А Милоје водник |
мој брате... то је наука!{S} Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима |
одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... тако нешт |
ан...{S} А псикологију сигурно још држи чича-Срета?</p> <p>— Ја.</p> <p>— Хе-хе... узвикну игум |
мирио, и опет је остало: да и он и онај чича буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и |
у у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он... т |
ро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну рук |
њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколик |
аква доброћудног, како се њему учинило, чичицу.{S} Чича га још из далека оценио и ко је и шта ј |
трпеза, на којима ће се светити водица, чишћења полица и долапа...{S} И сва та прашина, стругањ |
па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанствено ћути висок |
из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му учи <pb n="17" /> за попа, ко и Свет |
у... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио...{S} Ради како знаш.{S} Али те само једно с |
е из града, после дужег одсуства, какав члан њихове породице.</p> <p>Ижљуби се с Василијаном, Н |
немарно око себе.{S} Само се најстарији члан породице, у ћелији, крај мртва Саве, кошка и препи |
Ђаволски састављена комисија, па сваки члан зазире од другова.{S} Аха!... па ово је нешто стра |
ими се соба, замириса барут, сва четири члана скочише неповређени, нагоше да беже... а у ходник |
е опроба обична средства: понуди сваком члану најпре двеста, па четири, па пет стотина...{S} Не |
има.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необична псећа д |
е и кочијаше, и куваре, и воденичаре, и чобане манастирске, и све ће закалуђерити.</p> <pb n="1 |
од глади.{S} Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> < |
екуд дигну, нестане их, као у маглу.{S} Чобани затворе стоку чим сунце мало одскочи, па и њих н |
а и врљуца бесциљно по ливадама, док га чобани не ухвате...{S} И Леонтије, пометен, збуњен у за |
или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако |
у даљини...{S} То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врат |
оме, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воденичарев...</p> <p>Треба одгајит |
ремена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па биј |
ај и стаде везивати јарца ликом.</p> <p>Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а о |
, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је че |
довољства.</p> <p>Прође четврт часа.{S} Чобанче се не мрдну.{S} Мирише цвеће планинско око њега |
немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубо |
њих, брижно и уплашено корача замишљено чобанче.{S} Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљ |
и с јарца и држећи га за рогове.</p> <p>Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која |
анине отегнут јасан женски глас.</p> <p>Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом.{ |
чисто и лепо одевена, примамљива група: човек и жена са два мала мушкарчета, који се једва прек |
и оделу, да су то домаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у |
ше... ха-ха-ха...{S} Има неке »планове« човек са њим: зацело ће га у владике!{S} Е баш те поздр |
ме !...{S} Кад пред самим мојим носом — човек!{S} О, 'натеме!...{S} У мал’ не дрекнух...</p> <p |
глед и дух »молитвених места«.{S} И кад човек улази у овакову одају, после испијених неколико ч |
ед му је празан, бесмислен, као ’но кад човек устане после дуга спавања, на само блене...</p> < |
поднесеш све..{S} Оволика брука!{S} Оде човек пешке... још ако не нађе коња нигде!... говори он |
је оно мало пре требао ђак; сад не може човек ни да их види лако, а њему је баш нешто требао, а |
љиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му је жена св |
а рећи:</p> <p>— И то ми је: не очекује човек више ништа!...{S} А за кога сам се ја заузимао, з |
но по зиду и прозору, као обично кад се човек дубоко занесе једном мишљу.</p> <p>— Дај ми је да |
да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му |
чне које лепо житије читати, не може се човек одвојити лако од њега...{S} Како би било да не <p |
!{S} Бар да остадоше парохије, па би се човек опет имао чим занети.</p> <p>Још пре неколико год |
ја у греху...{S} Кад се само чита, хоће човек да полуди, а како ли је било издржати...{S} Гомил |
јашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена.{S} Љубомир ућута, окрете леђа дувару и сп |
{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има врем |
и зимски тајац, кад се свака животиња и човек згрчи у топлу легалу, па не пушта од себе ни глас |
го ми онако дође, као да сам неки други човек... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад ре |
оста.{S} После је већ и он, као и сваки човек, почео мислити више о себи и — ближњима...{S} Но |
ачки?</p> <p>— Тако треба да ради сваки човек... ко жели добра својој души, одговори Љубомир уз |
ме за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, а и ја њега, реци, за то слушам.{ |
клон, и очекује кад ће се отуд помолити човек.{S} У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад |
је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни.{S} Та зар није слушао толико пута, како |
је, да га је морао писати какав спреман човек и да је тако препуно поуке и праве богословске на |
ете, иди кући, ожени се, па буди срећан човек.{S} Једном сам га баш био позвао, да му кажем све |
буђен, дркћући вилицама и коленима, као човек, који хоће нешто непријатно и одсудно да учини, а |
одлуку о животу свесно, разумљиво, као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него |
сто, одговори Максим мало набусито, као човек коме сметају мислити.</p> <p>— Е, добро...{S} Али |
шају, стоје као приковани за место, као човек, који очекује последњи миг, кад ће га ударити под |
p>Игуман га не сачека да доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, уз |
у табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школ |
један ред.</p> <p>Одједном се осети као човек који се веома преварио у очекивању. »3ар ми је то |
ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, правило: да треба јести, подстиче мисао на јаче, |
мо за грађу и сад се вратио...{S} Видео човек очима све!...</p> <p>Леонтије одјури у стовариште |
ишта не боли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и он |
ом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави млада намесник |
...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи-хи-хи.. дочека га Василиј |
ивети!...{S} УФ-Ф!...{S} Наслади се, ко човек, са две ћасе бураније и <pb n="130" /> ћасом купу |
т... све као снег...{S} Од чега то тако човек побели?{S} Наша Јерина, кад буде у очи вашара, го |
ји гледаху зачуђено и озбиљно: да је то човек, насмејали би се и они, или жутом капуту, или прљ |
ваки за се...{S} Само је Василијан опет човек и... друг... и ако је ’наки.</p> <p>— Само гледај |
јагњетине и залажући се полако, као сит човек, коме се не једе после добра ручка.{S} Велимир и |
n="63" /> се у страху: да ли је он још човек, божји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?. |
дечко, гледајући га право у очи.</p> <p>Човек се зачуди овом новом погледу.{S} Малопре му изгле |
право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи.{S} Па ход господин-Николин!...{S} И он је |
постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са |
у, да близу њега заудара из грла пијана човека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А |
пријатни догађаји натерају и најглупљег човека, да их малко психолошки промотри.{S} Тако је бил |
зивкати и саслушавати једног по једног човека из околине...{S} Обелоданише се нечувене, огромн |
рог и обући се у новог, Богом створеног човека...</p> <p>Монаси певаху тако лепо и заносно, нов |
ни, а и врућина некако баш не располаже човека на тако теже радове, те он све до сад остаде поб |
Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани ч |
ед њега.</p> <p>Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњена на велики штап |
идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог човечанства?...</p> </di |
, проклето тело, ова грешна облога душе човекове, како га називају свети испосници, оно је узро |
сници, оно је узрок свему!{S} Оно не да човеку живети како би требало!...{S} Али како су толики |
расположен тога тренутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну гл |
а прошлогодишњи порез.</p> <p>Дешава се човеку, нарочито зими на каквом наоблаченом, влажном да |
земљу, мами душу некуд напред, и све се човеку тада нешто хоће... и он би тихо и весело полетео |
е мед прелива до јесени...{S} Милило се човеку живети, кад погледа како око њега све кључа и бр |
и самом душом, која је битна, суштина у човеку, али му људи не дадоше.{S} Угасише му, порушише |
ашла души забава, опет се мили успавану човеку живети!{S} Ево рада!...{S} Заузета послом душа, |
ли живот човеков, или можда живот целог човечанства?...</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
</p> <p>— Оче Саво!...</p> <p>— Остави, човече!</p> <p>— Господин-игумане!</p> <p>— Погрешило д |
овде место, где људе...</p> <p>— Седи, човече! гракнуше гости, не дајући му довршити реченицу |
весне скоре будућности, па обично, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом која наступа... |
уљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, |
а надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замолити, да Васили |
дницима.{S} Да надгледаш ђубрење: сваки чокот, сваки чокот!...</p> <p>— Ја бих се усудио замоли |
у руку, али домаћински: поклао се читав чопор младине.</p> <p>У четири часа, сити, пијани и вес |
м сеоским кошуљицама, са ишараним срмом чоханим јелечићима; било их и у танким сукненим чакшири |
д њим, на узвишеном, покривеном црвеном чохом, амвону, окренут њему леђима, стајаше неко, обуче |
и знате!...{S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало |
егова!{S} Сад је, дакле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини |
</p> <p>Леонтије, пошто се сврши његова чреда читања над мртвацем, прође ходником и двориштем, |
Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је моја чреда.{S} И ти долазиш под моје, оногај... како ћу рећи |
је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир им каза како је мислио.{S} Велими |
Сигурно је још пре његова доласка била чреда Велимирова, сад је Николина прошла, и онда настај |
иколиној казни, држао је да му је дошла чреда, па квит...{S} Сигурно је још пре његова доласка |
ке парче меса, начуљи уши кад се помену чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> < |
морао овако проћи, јер је дошла његова „чреда“.{S} Видео је да се све у манастиру врши по чреди |
једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа...{S} Тетка гледа кућу, поље, |
а теби луду Петрију, нек’ ти се нађе на чреди, одговори тетка смејући се.</p> <p>— Е, немој бол |
чреда. »Хм, видиш... одиста иде све по чреди!«...</p> <p>— Довешћу ја теби луду Петрију, нек’ |
Видео је да се све у манастиру врши по чреди па, не знајући још узрок Николиној казни, држао ј |
да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, Бого... као преподобни М |
ако познаде!{S} А ја мишљах да је то по чреди...</p> <p>— Како... кака чреда?</p> <p>Љубомир им |
х, али је било много пречих послова.{S} Чредни, отац Максим, пожури се са литургијом, али народ |
о ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</p> <p>Љубомиру долазе ове ствари све замршеније |
ни било!{S} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудновато !...</p> </div> <div type="chapter |
.. али би му баш тешко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш |
ко опомиње да мисле на смрт: и песме, и чтенија, и житија и све, све...</p> <p>— Али Арсеније, |
тераше краву сокаком.</p> <p>— Вељков, чу се обичан одговор сеоског детета, које држи да је ње |
лазурном недогледу...</p> <p>— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.</p> |
{S} Нема живота, ни рада, ничега!...{S} Чу се узвик: манастири пропадају!...</p> <p>У таком вре |
одлазио тамо? запита игуман весело, кад чу да је Љубомир често одлазио у Богословију и зна сва |
у преко румених обрашчића...{S} Он и не чу кад се прочита апостол; трже се из заноса од громког |
а поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и настави сво |
крете леђа свима, глава му се затресе и чу се загушени хропац, а потом јецање...</p> <p>Поиздол |
занео га топал загушљив ваздух, па нити чу звона ни журбе момачке; а ови се и не сетише да га п |
више посла у кући, онда Милку пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду |
ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад укинемо манастире?</p> <p>— Ха-ха-ха... насме |
здравицу: напомену, како се у манастиру чува некаква тридесетогодишња реликвија, коју би <pb n= |
е у госте.{S} Биће ту части!...{S} А ти чувај твоје место...</p> <p>— Но, знам ја да она све ла |
аво данаске !...{S} Ево ти коза̑, па их чувај сам.</p> <p>— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, |
у; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...</p> <p>Овако премиш |
вчиј«...</p> <p>»Ето, узвикује Љубомир: чувао овце и козе, ка и ја по Маљену, па постао владика |
вицом или ’нако женском — <pb n="86" /> чувао се туђег погледа и »гласа« као живе ватре.</p> <p |
оја тако нагло остави.</p> <p>Најпре је чувао стоку у ливади, која је била близу механе.{S} То |
ленац.{S} Ништа му не могу-у... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најреч |
еја се говорник из свег срца.{S} Зар ви чувате веру... <hi>ви</hi>?!...</p> <p>— А ви се не сти |
да пажљиво.</p> <p>— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња |
и мек, нежан, милостив, никад до сад не чувен, па ипак добро познат му архимандритов глас:</p> |
денице, а после неколико недеља прохуја чувени циклон руднички, пообара шуму, развали све воден |
рађује и не продаје дрвена грађа, као у чувеним стружницама т-нског манастира.{S} Новац се грта |
години отац га доведе у овај манастир, чувеном старцу, игуману Лазару, који се прославио у цел |
к себи!{S} Биће ти зло...{S} Знаш твоју чувствителну натуру!</p> <p>У свакој другој прилици ова |
еко, кога ће сад да нагараве, а Максим, чувши за литургику, погледа плашљиво око себе, очекујућ |
»онога« ко му први помену да га прими (чувши ово, тетка га, не излазећи из кухиње, залепи масн |
на дугим зимским ноћима него то!</p> <p>Чувши певање, игуман рече у себи : аха! и тај узвик као |
ја и царица и кад угледа сва она царска чуда, паде у прашину...{S} Нека га...{S} А тамо стриц.. |
оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се само преврћемо по трави... довршује |
а, смејући се и лупајући длан о длан од чуда и смеха.</p> <p>— Хи-хи-хи...{S} Како ’но, како... |
разгледа, утуви и остаде пренеражен од чуда...</p> <p>Опеваше мртва калуђера и сахранише, увиј |
постао владика, и гледај само каква је чуда починио...{S} Васкрсао <pb n="125" /> мртво дете!« |
и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, осврћући се |
прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опростио!...{S} И |
м је ’нако прочитао!...{S} А оно видиш: чудеса... чудеса!...{S} И одиста јој је Христос опрости |
S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом овом изненадном догађају и не разумевај |
искува.{S} Љубомир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не |
<p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцо |
алости.</p> <p>— Јок, одговори Љубомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p |
ред другом.</p> <p>— Куд ћеш? запита га чудећи се.</p> <p>— Кући... одговори Велимир отежући, а |
де и поводећи се на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се |
p>— Како ти је име? запита он дрхтећи и чудећи се толикој својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} |
зуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају... а-а!... мене пит |
са шушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазећи своме духовном оцу, осећајући ово |
азговор...</p> <p>— Од куд овде женске? чуди се он у сну, и све више осећа онај празнични мирис |
А ја, богме, знам!...</p> <p>Љубомир се чуди.{S} Сви веле да Максим не зна баш ништа, а оно вид |
и не буни.{S} Напротив, он се све више чуди пријатном, раздраганом, бескрајно срећном осећању, |
тоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...</p> <p>»Ето ти свет!...{S} То је <hi>оно</hi |
ласно изговара целу своју нову титулу и чуди се како се то лепо срочило, да буде баш »велике ги |
ле све болести овога света, и он се сам чуди, како може још да иде, једе, пије...{S} Има му три |
натраг, машући главом, као да се нечему чуди или неком прети.</p> <p>— ...{S}Као да их је турки |
вљује и нераздвојно спаја са свима овим чудима, да он већ јасно осећа, како сад није више онај |
је већ прошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуд |
лашио... и он се тако боји капетана.{S} Чудна ми чуда, ако је и капетан! виче сама са собом, ос |
психологије невешта професора, некаква чудна, високоучена историја старозаветног текста, са си |
до пре недељу дана, кад поче читати ова чудна два житија.</p> <p>Сад је други, то зна... то осе |
маљају и нестају друге главе...{S} Нека чудна тајанственост и неки нејасан светитељски смисао т |
о овом дану, кад ће се наћи у зидинама чудна, до сад непозната манастира, који га је, тако уда |
свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепено сломише се, срушиш |
ски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чудне будале, мајко! викну газдарица за њим.{S} То га ј |
е:{S} Него знаш, није ово за тебе...{S} Чудни су ови свети књижевници: неки пут се и они прођав |
ше физичке могућности да се наставе ови чудни изливи душевна бола.{S} Он се занесе и занеми...{ |
асликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније и живље прелива се, трепери и блешти ова нова и |
о не осећа, он се сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако |
они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов синчић, см |
ко као и они... па се упреподобио...{S} Чудно... чудно!...</p> <p>»Стига мом оцу!« рече попов с |
но гледа у оне јасне плаве очи, које га чудно гледају...</p> <p>— Како ти је име? запита он дрх |
клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, не разумевајући смисао говора му.</p> <p>— Ја се |
ву зиду, а нико и не помисли да те рупе чудно изгледају...{S} Велика парчета лепа поотпадала, т |
p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се може слободним |
у, деси се да му изиђе пред очи некакво чудно виђење <pb n="144" />, у облику дивне, нежне као |
слуша причање Николино, и само му једно чудно: зашто Николина глава игра, трепти, као пламен ло |
има клисарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манас |
ли и види се по лицу... весео човек.{S} Чудновата бољка!{S} А хоће да се превије и онако... кад |
после сваког фијука, онај непознати му, чудновати, слабачки глас, који он никад до сад није чуо |
миру долазе ове ствари све замршеније и чудноватије.{S} До сад је мислио да има бар неки ред за |
леда па клупи нешто смотуљано, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришав |
} А овамо опет Максим помиње чреду !{S} Чудновато !...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
е, истрча Љубомир уз степенице, погледа чудновато, готово прекорно, јасну и топлу светлост сунч |
гоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ва |
прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прек |
24"> <head>XXIV</head> <p>Ево га опет у чудном, варљивом свету, за чим га је негда срце толико |
, примакне ближе малу лампицу, узме ону чудну књигу са црним сјајним корицама, погури се онако |
оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама родитељи му се раздвајају |
као »оченаш«...</p> <p>А Макаријево... чудо! чудо!...{S} У зрелим годинама родитељи му се разд |
м да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне.{S} Покрене је другом руком |
.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео |
ено отворено детиње ћеретање...{S} И за чудо му: он се са Миром играо, превртао, прескакао, па |
Море, сви се калуђери боје смрти, то је чудо!</p> <p>— Зар и Василијан? пита Љубомир.</p> <p>— |
еци!</p> <p>— Такав им је и народ, није чудо!... одговори архимандрит, па се одједном прену: ам |
одједаред рашири очи, као да је највеће чудо угледао...{S} Право пред њим, на узвишеном, покрив |
се уз своје нове другове...</p> <p>Али чудо: колико га месеци мучи та стална, грозничава мисао |
ашљиво око себе, очекујући да Бог учини чудо и да га спасе од »наступајућег истјазанија«.{S} Па |
не и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по |
жји створ, или се већ прометнуо у какво чудо?...</p> <p>А Љубомир, не гледећи на њу, са зажарен |
сакривеним очима.</p> <p>»Какво је ово чудо !{S} Гледа као да се моли Богу...{S} Очи му некако |
као неко откривење, као давно очекивано чудо.{S} Сад би мож’да друкчије одговорио, кад би га, з |
, мај... карловачка гимназија!... да то чудо видите!...{S} И све ме вукло срце у њу, али ме ћаћ |
94" /> <p>— Хо, мај... да сте вид’ли то чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да |
ли увиђаш да се растојање између тебе и чудовишта не мења...</p> <p>Љубомир сео на врата од сво |
{S} Гледа у некадањег друга, као у неко чудовиште, и пита <pb n="63" /> се у страху: да ли је о |
ц: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудовиште, загушило се, па не дише, не трепће... нема н |
м фактима, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p |
ши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везив |
оре будућности, па обично, тупо човечје чуђење над неочекиваном појавом која наступа...</p> <p> |
<hi>он</hi>... помисли ђаче и стаде са чуђењем и насладом посматрати, како принесоше <hi>томе< |
икону.{S} Сви га другови посматраху са чуђењем.{S} И пре им његово лице беше необично, али сад |
мља, и он би је онда гледао још с већим чуђењем, и она нејасна жудња за даљином, за светом, сад |
{S} Око њега се гуркају, загледају га с чуђењем његови другови из гимназије, сада богослови, по |
тежући, а Леонтије га тек сад погледа с чуђењем и немим питањем: »Каквој кући?{S} Чијој кући?«. |
тајући молитву: »Отвори срце твоје... и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећен |
ад главом:</p> <p>— Устај, да звонимо ! чује он сад јасно, и ова опомена на дужност раздрема га |
ми иза стола; у ходнику престаде фијук, чује се нека журба, преношење некакве клупе, чепају и ш |
а, пред огромном трпезаријом и кухињом, чује се оштро заповедничко гунђање и незграпно лупање п |
</p> <p>— Ради чега си дошао, брате?... чује Љубомир оштро, јасно питање; види архимандритов по |
з кујне и лупи вратима.</p> <p>— А-а... чује се онај громки звук из Максимова грла, а он се мал |
е сам Љубомир уплаши.</p> <p>— М-м-м... чује се неко мумлање и опет потковане цокуле настављају |
ваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се <pb n="29" /> отворише шталска врата |
држава да остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у п |
аки своју »струку«, па ни један неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »спец |
се гост заинтересовао јако, па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си |
ву и ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блу |
ња, и он, услед ове хуке, више ништа не чује и не види, до необична, искривљена и занесена весе |
ње, па их нема у воденици док год се не чује да се игуман вратио...{S} Све се распасало, растег |
ан шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у чашу, некакво цвркање и мало затим г |
аксим неким злослутим гласом, у коме се чује и очајање и — претња...</p> <p>— Како си дробио, о |
, спрема се велика вечера.{S} Напољу се чује граја, разговор и по неки гласнији смех.{S} То су |
А под њим зинула бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Е |
а спава и у сну осећа леп мирис сламе и чује некакав необичан разговор...</p> <p>— Од куд овде |
која хитро струже прљаву, криву совру и чује се лен промукао глас:</p> <p>— Причекај, попо, очи |
бабе, и све будале и свакога...{S} Чим чује да нека трава лечи од које болести, он је одмах на |
спаван, надувена и туробна лица, игуман чује у трпезарији певање.{S} То су калуђери са ђацима п |
а <pb n="216" /> тишина.{S} Одједном он чује познати му глас над собом:</p> <p>— Баш хоћу да те |
ки омаче такав придевак, какав се ретко чује и међу људима.{S} Не даш му једну цигару, а попуши |
пренераженим, исколаченим очима, и само чује, после сваког фијука, онај непознати му, чудновати |
пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осећа л |
н уплаши, те посла за доктора...</p> <p>Чује се како пуцкарају ћутци у огромној бронзаној пећи. |
се не бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе |
ислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење.{S} Кад пре, не знам ни ја... чи |
p>— Хо-хо-хо...{S} Бруке људи!...{S} Да чујете.{S} Идем ја ноћаске из воденице, скоро глуво доб |
илику неки голубови.{S} А овај Велимир, чујеш, то ти је за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, ш |
знаш.</p> <pb n="139" /> <p>— Хмм...{S} Чујеш, невоља је...{S} И то сад, после овог саборског р |
а Николом, али га овај уздржа:</p> <p>— Чујеш ли... кашље!</p> <p>Ово се односило на игумана, к |
асан одговор и уклањају се журно, да не чују још какво питање.</p> <p>Чим Леонтије прими стареш |
оја пада на мокру земљу.{S} Птице се не чују; вране изгледају одвратне онако отрцане са својим |
ља и комеша без икаква реда, од које се чују узвици, смех, а над целом гомилом расплинуло се бр |
овим пепелиштима господаре други људи и чују се друга имена...</p> <p>И овде нестаје оног старо |
ури каљавим путем, не видећи никога, не чујући како за њим узвикују весели помељари:</p> <p>— Е |
не приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душев |
батуна... затекли је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »К |
ори Љубомир, да се иде у свет!</p> <p>— Чула сам, рече она, не старајући се да прикрије жалост, |
... она би много жалила, да је жива.{S} Чули су да си овамо отишо.{S} Чича Живојин вели: »Кажи |
е ходником.</p> <p>Кад се врати и седе, чуло се да преврће листове некакве књиге.</p> <pb n="21 |
аче гласом, који казиваше да није никад чуло за такву књигу.</p> <p>Отвори неколико првих листо |
и »проценат« учитељу.{S} Десетогодишњи, чумави малишан, у масној, потпасаној памуклици и шарени |
, него се знало онако, по предању...{S} Чуо је и пре тога, од неких богословаца, да је Антоније |
о је и удешавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да г |
ешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.</p> <p>«Дознал |
убомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кук |
ме за ракију.</p> <p>И тако, Љубомир је чуо до сад једно предавање, и дваестину пута мучио се о |
довољством ову руску пословицу, коју је чуо или прочитао негде у Богословији.</p> <p>— Аха, так |
о жива огња.{S} Онаких задиркивања није чуо ни међу људима.{S} По нека слободнија снаша упиљи м |
лабачки глас, који он никад до сад није чуо.</p> <p>»Чиј је то глас? ко је то?...{S} Викали су |
рату, смешећи се и полугласно, да не би чуо ко од послуге, напомену:</p> <pb n="169" /> <p>— Ам |
одупре леђа кад седи или стоји) па брзо чупа и растреса бела, опрана, нежна као свила вунена вл |
отеже трећи, средовечан калуђер, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, н |
аведника кроз село, бијући га, пљујући, чупајући му косе, газећи га ногама и вичући: »Сеј мних |
/> овом усамљеном дивљином; по ливадама чупкају спржену траву кржљава говеда и једно старо, спл |
е и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са <pb n="2" /> које ретке шибљике; кра |
ати из свег гласа, неће ли га жива душа чути, кад се неко иза самих његових леђа продера:</p> < |
еда зачуђено околна лица, који су могли чути одговор, као да од њих тражи разјашњења о овом нов |
о се односило на игумана, који је могао чути њихов смех, па се сви тројица повукоше под звонару |
еликим дењком хаљина, на коме грациозно чучаше једно бело, чисто, кудраво псетанце, посматрајућ |
али му штапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— А |
де хлеба, па му газдарица да асуру, два џака с вуном, па седне у хлад под лужником, близу бунар |
је говорио: »Волим ти цео дан товарити џакове, него ићи к њему на тужбу«.</p> <p>Разиђоше се.{ |
побратим оде у механу да одигра једног џандара на овако расположење, док му се побратим-игуман |
>Љубомир ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.{S} Н |
амица, које Леонтије није метнуо у свој џеп. —То ли је онај свети!...</p> <pb n="215" /> <p>Лео |
пцима.{S} Огрнуо се великим постављеним џубетом, подупро главу десном руком, па гледа некуд пре |
оје... севају нам бутине!</p> <p>— А ви’ш... овај мој мали неће да се мрдне без обуће и јелека. |
ј, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш заједнички? |
се тако целим селом носи весела граја, шала, задиркивања и ужасан, очајан лавеж изненађених и |
алопрешње слике весеља... песма, прича, шала, смех...{S} Он зажмури и као да се крије од кога, |
кроз прозорче, слушаше како се господа шале и како говоре некакве речи, које нико не разуме (т |
ац хтео врднути.{S} Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску пе |
пусти, изгуби се од страха... »Ово нема шале!...{S} Куд ћу сад?«...{S} Он отвори уста и доста о |
тална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке нападе.{S} Сутрадан, зором, привик |
ва...{S} Почеше се ређати најслободније шале, доскочице, песме...{S} Калуђери, који се беху скл |
убомир, наслушавши се довољно господске шале и смеха, оде у своју собу, леже на постељу и стаде |
смешећи се учтиво и понизно на протине шале, само се увија и мршти, и ако га сад баш ништа не |
и духовит весељак, непрестано је правио шале на рачун Максимов и Арсенијев.{S} Максим је том пр |
м на богату даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља |
село, где се скупљају девојке, па тако, шали се и смеј са њима.{S} Терају нас да се калуђеримо, |
приставља ђезве.</p> <p>— Са тим се не шали! викну болесник преплашено и побеже на поље.</p> < |
стано ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну главом са одобравањ |
и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима.{S} Чича му метну руку на рам |
остао од њега у томе, каже му Велимир у шали.</p> <p>— Де, ти, Еро!...{S} Онај други мање лаже, |
ма ’вако стајати и... ко једна младина, шалити се.{S} Зар је за нас испосница!{S} Ха-ха-ха!... |
стави своје напомене, не осврћући се на шалу собрата.{S} И ова се хм... он не рече која, не пом |
p> <p>Домаћица се смеје весело, одвраћа шалу и доноси пуне руке прилога.</p> <pb n="211" /> <p> |
{S} Ако му се укаже прилика, те заметне шалу с којом удовицом или ’нако женском — <pb n="86" /> |
ко са подсмехом.{S} Многи му прихватише шалу и насмејаше се; али их беше који гледаху зачуђено |
ци сматрали ова предавања као занимљиву шалу са Максимом, а Максим — као велике муке овог света |
?</p> <p>— Па... само малко хлеба да ми шаљете, друго ништа...{S} Господин вели...</p> <p>— А-а |
е, званичне и незваничне, пријатељске и шаљиве, сунце већ зашло и архимандрит наредио да се спр |
омци замисле, ту нешто има!... рече она шаљиво, смејући се и стежући још више раме Љубомирово, |
ији од свију мојих калуђера, насмеја се шаљиво игуман, који никад није пропустио прилику да не |
менту...</p> <p>Један професор изговори шаљиву здравицу: напомену, како се у манастиру чува нек |
а одбијају од себе ненадан очајни глас, шаљући одјек речној долини, кроз коју се отеже и замире |
елин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А он кад |
, тапка га по плећима и најљубазније му шануће:</p> <p>— Море, дивота!...{S} Само синоћ и јутро |
а кућу; затим, спуштеним гласом, готово шапатом наставља: и ја бих то пробала... да видимо баш |
ста.</p> <pb n="76" /> <p>—Улази овамо, шапну Велимир кроз прозорче преплашеном Љубомиру, па ст |
, одмах би на тродневно сухојаденије... шапће Никола и мрда руком по мраку, да нађе конопац. — |
је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: оставио свој први младачки идеал, лепо ђаковањ |
ву заморени бегунац, јер већ не може ни шапутати...</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
ао једини смисао живота...</p> <p>— Да! шапуће она плашљиво, срећно, стидљиво...{S} Долазе њени |
ја и целим видиком.</p> <p>— Сотона!.., шапуће полугласно уплашен младић, трчи у своју собу и л |
ла!... '</p> <p>А Леонтије затвара очи, шапуће молитву и бега, остављајући често недовршен поса |
еки лумп-камарат, кад овај иде у варош, шапуће Никола друговима.{S} То је, зацело.{S} Иначе би |
ових леђа смеши се игуман Сава, и нешто шапуће тетки, која се пригнула к њему.</p> <p>Љубомир б |
разом на лицу, стоје уз певницу и нешто шапућу.{S} Љубомир, тамо у притвору, код самих врата, с |
, устаје и улази у пећину, крстећи се и шапућући молитве, које је Антоније имао обичај изговара |
тркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија |
и је.{S} Питају Христа, чула си... а он шара по песку...{S} Па им онда каже: »Који од вас никад |
елију, леже на постељу и стаде несвесно шарати очима по таваници.{S} Он не може сад мислити о о |
.{S} Пред њим, у слами, ваља се некаква шарена крпа, тканина...{S} Нешто се навуче на очи, на г |
ало кући, односно њој: чарапе, пешкире, шарене мараме...</p> <p>— Ене де... везени марамчићи!.. |
ело цело поље, по коме су се расплинуле шарене фигуре радника, Да ли је тако било Светозару?... |
ладовином сенасто бучје, како се сјаји, шарени и прелива разноврсним бојама далеки пространи ви |
осуо се зид испод темеља, па се то све шарени, суморно црни и баца на душу гледаочеву неко туж |
ад не виђени, мравињак од деце, како се шарени разноврсном одећом, које не може довољно да се н |
ања песком и сапуном, па ништа: опет се шарени ка детлић.{S} Све се жуте пеге по врату докле су |
у страну и гледа бесмислено у пространи шарени свет, који се пред његовим очима раширио...</p> |
и хладовитија, и градина разноврснија и шаренија, и ливаде зеленије и стока по њима товнија, и |
лишан, у масној, потпасаној памуклици и шареним накриво сашивеним »лажигаћама«, од оне исте тка |
ним простим каљавим таљигама, са једним шареним сандуком, једним великим дењком хаљина, на коме |
твари, али знам да је то нешто онако... шарено«...</p> <p>— Тето, ђаволе-е...{S} Од недеље је м |
} Да ли ће пропасти, изгубити се у овом шареном свету, и умрети од глади међу каквим зидинама?. |
се подиже и, онако испод очију, погледа шарену ткану сукњу са зеленкастом, ишараном купљеном ке |
тране у наоколо склопило и опколило ову шарену, многобројну гомилу деце, дечака, младића ћосави |
ебела кудељна платна...</p> <p>И сву ту шарену масу гледа узбезекнуто, зачуђено сељаче, а у уши |
проклиње час кад је примио у манастир »шашава занесењака«, те му сад загорчава дане, грди »оно |
.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће Шваба, хоће!...{S} Тај ће једва дочекати«, и ућута.{S} |
ослетку... назор се нико не посвети, а »Шваба« ће једва дочекати.{S} Иди!</p> <p>Николу је игум |
ву гозбу...</p> <p>— Хи-хи...{S} Осетио Швабо да нема више масла у манастирима! узвикну Василиј |
у је игуман, кад му је био у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велими |
ва магла; веле му да је то нека друга, »швапска« земља, и он би је онда гледао још с већим чуђе |
о у вољи, звао Швабом, јер је дошао из »швапске државе«.</p> <p>Велимир се окрете и, све у трку |
и да узгред види Саву, да гледа лађу и »швапску« земљу, али то не може учинити онда, кад би он |
тиру...{S} Тетка, како изгледа, немарно шврљка по собама и стајама, гледајући тупо свакога ко ј |
јске ружице, трепери и опија разнобојни шебој, лелуја се гранчица мирте над клупицом и сунце ве |
љетен</hi>... отверже всјех имјенији, и шед в манастир, пријат на сја ангелски образ«...</p> <p |
зноси, у место пређашњих <pb n="244" /> шесет — седамдесет, чистих дванаест хиљада прихода...{S |
ила је право манастиру.{S} Сад је равно шесет година како се повео спор.{S} Сава је, још почетк |
дне појаве, самог факта: да ће он, који шеснаест година живи одмерено, једним истим, младићским |
а капљица, нежна и пријатна као цветак, шеснаестогодишња девојчица, кћи једног осредњег поштено |
одликовао, — и то је било довољно.{S} У шеснаестој години, још ћосав, дугуљаст, незграпни Стева |
некима у конзисторији позајмити по пет, шест стотина дуката, без облигације и интереса, осетио |
је кости«, остави дете и оде.</p> <p>За шест година игуман је од правог дивљачета, које досле н |
ава огрнуо монашком расом, а двадесет и шест како управља овом значајном кућом.{S} Колико је во |
дугачко, једначито, тајанствено читање шестопсалмија.{S} Мала воштана свећица трепери и слабо |
убима.{S} Василијан нешто весело прича, шетајући по кухињи, режући оштрим ножићем бутић младе ј |
на он, однекуд осећа, да ће му се у тој шетњи казати нешто веома важно и непријатно.{S} Он затр |
<p>То игуман чини своју обичну јутрењу шетњу, докле не види да су поизлазили напоље сви калуђе |
>Велимир дохвати са прозорчета наслаган шећер и однесе кроз собу.{S} Отуд се чује сипање воде у |
, испод њега се искотрља некакав сламни шешир, а над самом његовом главом настави се пандурски |
ље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче.{S} Он затурио чабрњак па |
да подигне једно раме, да се устури, па шеширај кроз чаршију!...{S} Истина, још чешће је помишљ |
Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче.{S} Он хтеде ври |
кајући лишће са <pb n="2" /> које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се бли |
, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.</p> </div> <div ty |
а задовољно поздрави:</p> <p>— Добро си шиљао, добро!...{S} Ови други нису толико добивали.{S} |
га пошље ђаке.{S} Ако има синчића, онда шиље њега, јер не мора давати »проценат« учитељу.{S} Де |
ричекају, и онда се жене устумарају.{S} Шиљу децу да зову домаћина, који је са плугом негде на |
ја су се брвна искривила, поизваљивала, шиндра поотпадала, и по избушену крову прелива се белич |
е дим кроз слеме, кроз баџу и кроз саму шиндру, којом је стаја покривена.{S} Кад се Љубомир наж |
’хоћеш сад? смеје се тетка, турајући му шипак под нос.</p> <p>— Не, да га омрсиш сабаиле, док н |
речица.</p> <p>Близу пећине, из густог шипражја извуче се Љубомир и стаде.{S} Поглед му је сас |
скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље од страшна, најгрешнија |
вис за неколико стотина метара, обрасо шипражјем и кржљавим дрвећем.{S} Око њега непрестано об |
чке комаде платна.{S} Само је ово много шире.{S} Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чу |
еобично пламте, како му се ноздрве јако шире и скупљају...</p> <p>— Хм... ђавоља посла! промрмљ |
, према слабој светлости, изгледаше још шире и надувеније, а очи се приковале за пламен свећице |
смеху исписана је бездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а |
запита Љубомир.</p> <p>— Превија се из ширетлука, одговори Велимир.{S} Хтео би да се извуче од |
овој природи беше много онога урођеног »ширетлука« сељачког, који се у манастиру, као најподесн |
па хоће да чује одговор.{S} Он прибегну ширетлуку:</p> <p>— Или си ти то онако само удесио... о |
ослушати за то, избрбља он и насмеши се ширетски.</p> <p>— Ене де! рече изненађена жена поцрвен |
тро и прекорно.</p> <p>Вујо, стидљиво и ширетски, са оним истим, урођеним обојици, потуљеним по |
тромо, а на лицу му јасно извајан онај ширетски, специјално калуђерски осмех кад говоре са жен |
ног истог секунда, развуче се у понизан ширетски смех.{S} Опет се сви насмејаше.</p> <p>Изјутра |
ће.{S} Паметнији је море... и Василијан ширетски баци око на доксат, — и ако је ован!</p> <pb n |
и...{S} Еве га... бегунац!...{S} Гле ти ширечине ваљевске: хранио човек свиње у подне!...{S} Хи |
простор!...{S} А душа се надима и хоће ширине, простора, светлости...</p> <p>А она паучинаста |
постављени крајеви расе рашире, види се широк црвен појас од свилена рипса, који се лепо прелив |
и нагнут напред игуман Сава.{S} И онако широк и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве вошт |
р, смеђе, чупаве, гргуљаве косе, груба, широка, простачка лица, на коме је утврђен исполински н |
ави перчини око очију му.{S} На њему је широка црна раса од тешке свиле, рускога кроја, са широ |
дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се т |
трбух стаде се чисто увлачити унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Г |
т хладним као лед рукама, развуче своје широке, дебеле, ћосаве усне, од чега му цело лице поста |
{S} Кад угледа девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуље |
очију погледао, старао се да му задркће широки рукав расе.{S} А »преподобно« лице спремао је и |
у корачи...{S} Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасн |
о, кад је на последњој завојици угледао широки позлаћени крст на црвеном кубету, кад се забелиш |
али не допире у ходник, где се угибају широки столови, под теретом судова, препуних јелом и <p |
раса од тешке свиле, рускога кроја, са широким, црвено постављеним и посувраћеним рукавима.{S} |
т!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и куваре, и в |
ма, а две сестре, уз њега, покриле лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... |
/p> <p>— Јесам, одговори дечко, бришући широким прљавим рукавом уплакане очи и гледајући механџ |
ају детелину коњи, фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о хра |
омаћини ове куће.{S} Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучен у чисте кошуље од та |
е, у коју је увијено тело.{S} Из грубе, широко савијене рогозине, вири половина старе масне кам |
номерно дисање успаваних другова, гледа широко раширеним очима, али не види ништа...{S} Понавља |
бомир угледа, како Велимир пружи велико широко стакло пуно воде, како га нечија рука дохвати и |
хумић више механе и вечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајку |
игра и прелива се као рубин, у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> <p>Гост, ви |
једру, облу, поцрвенелу руку, у танком, широком, везеном рукаву, и наслони је на Љубомирово рам |
з дувар, пренимио се, превио се, огрнут широком, масном, скинутом са игуманових леђа расом, са |
во бео, усколутан дим, угледаше на поду широку, моћну фигуру Максимову, са раширеним уплашеним |
неко, у исто време, огрте новоме брату широку мантију.{S} Нови инок осети ону обичну пријатнос |
ок и плећат, у овој полутами, иза слабе шкиљаве воштанице, изгледаше као велики црн пласт чија |
асној тами, на једном усправљеном пању, шкиљи и светлуца слабо прилепљена воштаница.{S} Пред њо |
чека да му се очита смртна пресуда.{S} Школа се утаја...{S} Деца гледају, зачуђена необичном п |
ок год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његовим жељама, заузел |
и браћа, и сестре, и Маљен са Миром, и школа, и све оно са чим је младост провео.{S} Он више н |
ово друго таштина, ништавило: и свет, и школа, и господство, и Маљен, и све, све...{S} Само је |
овако како је, док год он не изучи све школе.{S} Сад се школа истакла напред, пред свима његов |
кријући очи од љубопитних погледа целе школе.{S} Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо |
асвим уредно свршио три разреда основне школе. — Псикологија, мој брате... то је наука!{S} Кад |
анаторијуме, болнице, угледне привредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-п |
реци, господине, ђак; идем реци на веће школе у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио |
прелази у трећи разред.{S} Изишо је из школе празна слеђена срца, са неком злом слутњом <pb n= |
<p>Нићифор, који се овог лета вратио из школе, носио се неком тешком оловном мишљу, <pb n="240" |
ом огрејати јасно сунце...{S} Тада ће и школе почети, наставиће се у целој земљи прекинути рад. |
>А како је он лепо маштао!...{S} Да учи школе, све... све да изучи, па да буде као његов некада |
као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну нека пријатна, слатка радозналост. |
у механу и већ почињу нешто говорити о школи.{S} Ко је год инокосан, а има дете одрасло, обила |
занимала, али се уздржа. — После сам о школи, о цркви и митрополиту... о томе сам много мислио |
Још код студенца је најрадије мислио о школи али тадање мисли беху нејасне и неодређене.{S} Са |
и.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p> |
{S} Друга година, услед великог посла у школи и у цркви, прође му брзо, и он се зачуди: кад пре |
преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чуде |
некако сам, на основу стеченог знања у школи досети, да у Србији нема никакве пустиње...{S} А |
прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, ја прескочим.</ |
га и бескориснога, и он је напредовао у школи.</p> <p>Једаред, претурајући <title>Свето Писмо</ |
ји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те питам !...{S} А |
{S} Гледај ти твоје травуљине... тамо у школи, а овде се само пије.</p> <p>Опет куцнуше чаше, о |
е светитеља, о којима је слушао нешто у школи а највише од покојне мајке.{S} Ту је свемогућа си |
} Пажљивије га стаде питати о бављењу у школи.</p> <p>— Хе-хе... па ти си учевнији од свију мој |
ад лепо послужити сирото ђаче.</p> <p>У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење.{S} Ишао ј |
ише у Богословију.{S} После трогодишњег школовања и бављења у Београду, Сава се толико »полирао |
манастирско...</p> <p>Две године после школовања проведе у манастиру тихо, нечујно, као да и н |
дала на лицу му.</p> <p>Последње године школовања посети фрушкогорске манастире.{S} Одавно је г |
p>Јеромонах Леонтије мирно доврши своје школовање.{S} Са њим отац Сава, треће године, посла и Н |
, и другови његови, који имају прописно школовање, напрежу се и често пута дижу руке од досадни |
...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање коштати доста...</p> <p>Кад стадоше пред њега |
ва причања о путовању, па онда и даље о школовању, и тако редом све, док се неко не сети, те из |
ам не зна како му то дође, нити жали за школом.{S} Ако хоће, може сутра ићи у Београд, али он н |
ати заклетву...</p> <p>Одмор после прве школске године проведе отац Леонтије на путу, пратећи с |
игре знате?...</p> <p>— Тхе... знам оне школске све, али нас двоје сами то не можемо.{S} Него ’ |
бу.{S} Један архимандрит, његов најбољи школски друг, старешина манастирски чак на другом крају |
— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима.{S} Ко је викао?</p> <p>— Цензор, одг |
ута кроз гомиле деце, која стајаху пред школским вратима, са превијеним табачићем, очекујући ре |
ће да пије.{S} Види се да се приближило школско време.</p> <p>Једног дана дојаха пред механу не |
>— А-а-а развуче игуман, познавши свога школског друга проту, који је сад »велика сила« тамо ко |
е је он становао, лако удесити.{S} Рада школског још не беше много, посао у кухињи буде брзо го |
њаци изнад наших глава«...</p> <p>Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира |
оле у Београд.{S} Па док сташе време за школу, примио ме ови, реци, добри човек да ме прихрани, |
угом разреду.{S} Једног дана распустише школу, рекоше да прелазе у старије разреде сви они, кој |
о Писмо</title>, али није заборављао ни школу.{S} Већ је знао доста лекција о некаквим минерали |
Најчудније је, како се реши да напусти школу, а и он сам не зна како му то дође, нити жали за |
, треће године, посла и Нићифора да учи школу.{S} Састави се у богословији читава калуђерска др |
о будућности: »мора се ићи у Београд, у школу«, а планови су се састојали у разним облицима, ка |
је уписан у прво одељење.{S} Ишао је у школу три дана мирно - <pb n="40" /> тихо, као сенка... |
} Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...</p> <p>— Е-е-еј. |
много из манастира, хоће да га упише у школу, да га уведе у <hi>свет</hi>, кога се сам инок од |
<hi>онога</hi>: зна да више неће ићи у школу, то је сам смислио и то ће тако бити...{S} Зна јо |
сподин Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.</p> <pb n="39" /> <p>Љубомир обара очи и стидљив |
три монаха, а Леонтија ћемо на јесен у школу«...{S} Досетио се отац Сава, да ће и то школовање |
ао.{S} Затим настаде спремање за упис у школу.</p> <p>— Дај ми сведочанство, рече му Светозар ј |
е у њу, али ме ћаћа не даде ни у сеоску школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Ова |
о и разумљиво, па као да си свршио целу школу...{S} Љубомир се загледа у ова црна, кривуљава, н |
тварају једна за другом, кухињска врата шкрипе сваки час.{S} Никола отворио цркву, упалио свеће |
а, и све јаче и све бешње стаде лупати, шкрипећи непрекидно на своме језичцу.</p> <p>— Доста, р |
познато им фркање кроз нос и кашаљ.{S} Шкрипнуше врата од трпезарије и мало затим отвори се пр |
и таман да приђу конопцу, а из ходника шкрипнуше једна врата и залупаше потковане цокуле.</p> |
о чудо!...{S} Препаде се човек, па хоће шлаг од страха да га удари.{S} Узалуд му после професор |
рат опасује силом истине; да се покрива шлемом наде на спасење; да прима палију, као обручење в |
се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се густо хладно блато и једва се назире црна пру |
деш, рече тетка пребирајући рукама суве шљиве, које држаше на крилу расуте.</p> <p>— Хи-хи... п |
ше, жућкаста као дукат, стара препечена шљивовица.{S} Насу ракију у чашу, из које бризнуше ситн |
S} Не поможе му ни најстарија кристална шљивовица, са којом је до сада од шале истеривао оваке |
у великој широкој чаши, жућкаста стара шљивовица.</p> <p>Гост, видећи га онако забленута, нака |
ву одају, после испијених неколико чаша шљивовице, насмејана лица и раздрагана срца, у очекивањ |
вино стакло оне исте, укрћене кристалне шљивовице, па одшета равним просеченим путем на врх оно |
аш све! узвикну игуман и натеже чашу са шљивовицом.</p> <p>— Да се бар ожених као ти, радио бих |
аћку и оде уз поток, купећи уз пут обле шљунке и гађајући врапце и сенице.{S} То му је, како се |
пасењу душе своје...</p> <p>Архимандрит шмркну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} |
Завист!... заврши отац Сава, плаховито шмркнувши ноздрвама.</p> <p>Отац Спира, брзо и вешто, с |
унутра, а широке чисте ноздрве стадоше шмрктати оштро.</p> <p>— Готово, није вајде... опет вод |
ћи из кухиње, залепи масним одговором), шмркће и често погледа у косо, наокришке, у једно место |
цео свет!... грми он и плаховито дува и шмркће широким ноздрвама.{S} Позваће и кочијаше, и кува |
ске, отуд од реке, загледа у часовник и шмркће плаховито.{S} Већ је пети дан како нема Љубомира |
та пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, преврћем се и одједном чујем да звони јутрење. |
претурајући очи с једног лица на друго, шмркћући и чешући се испод десне мишице, не знајући шта |
се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, отворише |
си му толики дуван! рече и разли кафе у шољице, па се намести на клупу до Максима, који ћутећи |
ио?{S} Хи-хи-хи...</p> <p>Издвоји се од шпорета и Велимир, па се и он стаде смејати.</p> <pb n= |
воле, одговара му тетка и осврће се око шпорета, тражећи судове за Арсенијев теј, за Максимову |
зиђоше по собама, момци се поређаше око шпорета, а Љубомир, добивши неку крпетину од момака, ле |
Љубомир се грејао и сушио поред топла »шпорета« у манастирској кухињи, а око њега се окупили љ |
преко груди, лепушкаста жена.{S} Приђе шпорету, у коме још тињаше ватра, постаче угарке, убаци |
оца и мајке... обоје као свеци...{S} А, шта велиш?</p> <p>— Остав’ то!... казо сам ти сто пута, |
страну, у мрак.</p> <p>— Тако ти Бога, шта радиш ту? пита прота, мерећи жудним и завидљивим по |
на човека... и промиче једна камилавка, шта ли је...{S} А земља се све више љуља... љуља... и о |
го се узео са неким силама, вилењацима, шта ли су.{S} Она више не имаде за њега онако искрена д |
едајући буљавим, страшним, љутим очима, шта ће му ово уплашено »дериште« рећи.</p> <pb n="157" |
е за чудо и за причу.{S} Нашао цуру па, шта мислиш, заволео је више од оца и мајке... обоје као |
е Господ казао: не брините се за сутра, шта ћете јести...; зар није Антоније због тих речи прод |
азумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S} А сад... сад је знао све, св |
бро не напије.</p> <p>— Кажи ми где је, шта ћеш га звати! одговори гост одлучно.</p> <p>— У под |
овораше он у себи.{S} Племићи, спахије, шта ли су!...{S} Столови им блистају сребрним посуђем, |
Он више не мисли о <pb n="102" /> томе, шта ће настати после овако побожне јутрење: оне сцене у |
ште га целим телом.</p> <p>— А, кићане, шта ћеш сад!...</p> <p>— Пуштај, застења мушкарац и мрд |
иђе његов господин.</p> <p>— Господине, шта је ово?...{S} Да видите... некако друкчије...</p> < |
у скамијама, седе неки ђаци, калуђери, шта ли су, а напред, тамо куд га гура нечија снажна рук |
нда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од кућ |
нда ми се срце растресе, и онда... хеј, шта ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пиј |
не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посматра редом старешине и калуђе |
емо видети.</p> <p>— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, к |
!... присети се Мира и викну :{S} Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?</p> <p>— Кажи: |
их ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лукави сотона ув |
мир климну главом, гледајући радознало, шта ће враголасто девојче учинити.</p> <p>— Је ли оно т |
полако неки <pb n="135" /> лепши живот, шта ли је то, ја не знам...{S} Тек ја бих тада полетео, |
о у љутини, одломи парче и поједе. »Их, шта учинисте, викну професор : руке вам све од буђе, а |
екако весело-свечано...</p> <p>»А-а!... шта ово би ?!«... буди се одједном из заноса срећни мла |
ш више насмеја.</p> <p>»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бадри се да је погл |
и погледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> <p>Никола пребледео, |
оро као и Максим...</p> <p>— Е, није... шта говориш!...{S} Максим не би дао ни Богу тамњана, то |
Боже, лепоте!«...</p> <p>— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.</p> <p>Он се освр |
какве напасти.</p> <p>— Чекај, брате... шта ти је! узвикну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само |
нали!...{S} Да се бега!...{S} А моји... шта ће они?...{S} У свет!«... мисли дечко, улазећи обум |
то мо’ш причати.</p> <p>— Заједнички... шта чиниш заједнички?{S} Изиђемо неки пут онако... у се |
школу.</p> <pb n="80" /> <p>— Ех, ми... шта ми! <hi>Овај</hi> ће показати игуману, чекни само, |
лази свима калуђерима.</p> <p>— А ти... шта то?</p> <p>— Бројим виле за сутра, за плашћење.</p> |
лице широким рукавом... — Кажем вам... шта ви је данас?!... доврши уздрхталим гласом, па и сам |
те пријавим за испит.</p> <p>— Како... шта то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај траж |
запиткују Арсенија или друге калуђере: шта ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донес |
да зачуђено, питајући погледом околину: шта се то збива?... шта оно рече овај до мене?...</p> < |
је и Макарије?</p> <p>— Бог с тобом!{S} Шта говориш?</p> <pb n="203" /> <p>— Ама док ти још уђе |
<pb n="42" /> <p>»Цензор... ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А |
овога поступка.</p> <p>— А хлеба!...{S} Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у нап |
уку дувањари.</p> <p>— Е, белаја!...{S} Шта ће остати мене, оногај...{S} Тако ви свакад.{S} Нав |
, и мене почео нечастиви да куша!...{S} Шта ми износи пред очи!«... и он се удубљује даље у чит |
викну за њим:</p> <p>— Јеси луд!...{S} Шта ти је?</p> <p>А Љубомир, после овог узвика, одједно |
Аха!... па ово је нешто страшно!...{S} Шта се ово приближује?...{S} Ево свакоме цела хиљада це |
.{S} Куд пролетеше толике године?...{S} Шта би од оноликих идеала, снова?...{S} Зар се толико м |
еца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} Покај се, док има времена...{S} Бог |
то идеш за стопама Спаситељевим?...{S} Шта ће то, управо рећи? настави професор.</p> <p>Љубоми |
ко уздишући.</p> <p>— Где си био?...{S} Шта је то!... сурово запита игуман Љубомира, гледајући |
та ће се кухати?... у чему, како?...{S} Шта ће с донесеним млеком?{S} Ко ће сирити оно из карли |
омир се замисли...</p> <p>»Зашто?...{S} Шта ово би?«... питаше се у мислима, чудећи се целом ов |
аје до зоре, баш до самог сванућа...{S} Шта пута у Београду тако почнем мислити, шмркћем, превр |
ваке руке, али стање све очајније...{S} Шта је то?</p> <p>Смањили се, управо нестало свију пређ |
зор... ја?!...{S} Шта ово свањује...{S} Шта је ово лепо око мене!...{S} А сведочанство!... не з |
/p> <p>— Али ме је страх за после...{S} Шта ћемо и куда ћемо?{S} Ако се саставимо, ти не можеш |
други људи, па се опет посветили...{S} Шта је то... како ћу сад?«...</p> <p>Младић уздрхта од |
му се учини да је он мали као они...{S} Шта ће ова туђа деца овде!...{S} Ко се усуди заузети <h |
е нађем.</p> <p>— И ја тебе чекам...{S} Шта ћемо сад, несрећници?{S} Побиће нас...</p> <p>— Ти |
де је пропаст, зло... страшно зло...{S} Шта га само чека код куће!...</p> <p>У свет!... у далек |
ута, те нећу бити на дочеку владике.{S} Шта ми ту...</p> <p>Љубомир се плашљиво подиже, и седећ |
њиве, једну ливаду и мало окућњице.{S} Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и п |
еђивао да се држе и ванредни часови.{S} Шта би се радило на дугим зимским ноћима него то!</p> < |
како је то?...{S} Ја још не верујем.{S} Шта сад радиш?</p> <p>— Како?...{S} Венчао се, брате, к |
оде, које су га до сад ударале љуто.{S} Шта ли га очекује од сад... како ли ће бити даље?...{S} |
било ославило, а ево зиме на измаку.{S} Шта се терета, за то време, преко главе претурило, коли |
отац, ти одавно радиш на своју руку.{S} Шта ћу... ми смо прости људи, а ти си толике чколе учио |
тадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и кориснога, у неко |
доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта би ми донело и владичанство!{S} Округла је она прок |
Где ће се оставити донесено брашно?{S} Шта ће са неопраним трпезариским <pb n="247" /> рубинам |
, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта значе, и заамвона, и екваристија, и свако парче оде |
ном, из кога јасно провирује иронија. — Шта оно рекосмо пре о значењу св. престола за време врш |
нејасне, оделите слике ноћашњих снова — шта ли су!... — пролетеше у мислима...{S} Он се задубе. |
леда га пажљиво.</p> <pb n="14" /> <p>— Шта је, мали?...{S} Од куд ти...{S} Чији си?... стаде г |
аш оно о Тројици... као цигља!</p> <p>— Шта си ти до сад радио? прекиде га Љубомир, кога је ово |
строго-испосничким намерама...</p> <p>— Шта си ти то намислио? запита Сава младића, не разумева |
е сете да понуде чашом вина...</p> <p>— Шта ту толкујеш !... узвикну Велимир, узевши стакло к с |
знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата, Вујица, стричеви? пита не дишући |
локоће трбухом и превија се...</p> <p>— Шта га то боли толико, те с ’нако превија и... од чега |
каше и узвикнуше сви без реда.</p> <p>— Шта чекате! грмну игуман на момке, који дохватише препл |
адно, као после тврда спавања.</p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим? |
...</p> <p>Љубомир га послуша.</p> <p>— Шта ти има у том... тој библији... како ли се...{S} Дел |
ничим другим и не покрете се.</p> <p>— Шта ту чиниш, мој црњане! узвикну гост.</p> <pb n="133" |
м, као да је паљевина у школи.</p> <p>— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не |
омир и муца плашљиво пред њим.</p> <p>— Шта »’нако« бре!...{S} Од куд на тавану?</p> <p>— Побег |
, које је Љубомир добро уочио.</p> <p>— Шта, цело <title>Свето Писмо</title> прочитао?! узвикну |
p>Љубомир га погледа зачуђено.</p> <p>— Шта је, море... збори му полугласно Велимир: ти мислиш |
смотуљано, згурено, чудновато.</p> <p>— Шта је ово? рече она гласно, пришавши клупи и разгледај |
и промумла нешто као одговор.</p> <p>— Шта ћеш ту, бре...{S} Од куд чак овде?</p> <p>— Ет’ иде |
а Јоцом истрча један професор.</p> <p>— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима |
/p> <p>— Шта, вера? пита гост.</p> <p>— Шта ћемо с вером, велим?...{S} Ко ће њу да чува, кад ук |
твено, са полушапатом, запита:</p> <p>— Шта је то било с тобом и с оним... ту механџија крупно |
p> <p>И архимандрит се зачуди:</p> <p>— Шта ћеш јести тамо?</p> <p>— Па... само малко хлеба да |
{S} Је л’ ти и сад тако, Љубо?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Вуче ли те, велим... у манастир?</p> <p>О |
рло добро, врло добро!...</p> <p>— Е, а шта ћемо сад за паре? запита, игуман значајно и као пре |
сад само настави тако цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, |
а, па се увек нађе ко им да хлеба.{S} А шта је ово!...{S} Истина, он бега или се крије, чим опа |
!...{S} А?...</p> <pb n="136" /> <p>— А шта ми оно доноси... то жељено архимандритство?{S} Шта |
Србији, који би тако исто...</p> <p>— А шта ћете после, господине, са оволиким имањем, викну је |
себе, пређе на друго питање.</p> <p>— А шта оно још представља св. престол?</p> <p>— Хм...{S} Г |
око себе и као да се запита:</p> <p>— А шта ћу сад?...</p> <p>Ови незнатни послови у пећини, по |
о...{S} Али где су старији?...</p> <p>А шта је оно... чије су оно куће?...{S} И она нова, висок |
итнице и калуђери се стадоше питати: »А шта ћемо сад?«...{S} До сад је ове куће издржавао народ |
во — гледај!...{S} Знао је наш св. Сава шта ће изабрати за испосницу...{S} О Боже, да ли се сме |
те одрасло, обилази око кмета и пита га шта ће да пије.{S} Види се да се приближило школско вре |
трчећи плашљиво по соби, не знајући за шта пре да се ухвати.{S} Истрчаше оба ђака под звонару |
а већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.</p> <p>Мисли, а у души му се почиње п |
нутка онако, кад је човеку свеједно, ма шта се догодило.{S} Само - махну главом и рече : »Хоће |
архимандрит, па се одједном прену: ама шта ми <hi>сад</hi> започињемо политику, кад треба само |
ено и тражећи нешто, не знајући ни сама шта тражи. — Оно истина зна се: капетан може да одере н |
бјашњења, Љубомир је одмах причао свима шта је прочитао.{S} Отац Сава, стаде, наравно кришом, л |
клопи округласти трбух обема рукама, на шта се из самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцањ |
му доста суха лишћа у пећину, да има на шта лећи.{S} Младић хтеде одбити овај раскош, али се се |
/> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума светлуца запаљено |
ртао великим кашикама...</p> <p>Бог зна шта је радио и како је управљао отац Максим толиким при |
тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад.{S} Треба да се побрине за преноћиште (у <hi |
опа, виђао га је у Београду, али не зна шта беше тада.{S} Биће од оних из конзисторије.{S} У дв |
поњака.</p> <p>А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја разм |
сасвим друкчији!...{S} И овде сваки зна шта хоће, и нико не размишља много о животу.{S} Све се |
ишљаво, врело, у сну не може да разазна шта је...{S}Сву тежину тела преноси напред...{S} И одје |
Онда... реци му да не можеш за сад, па шта буде.</p> <p>— А ако ме изјури?...</p> <pb n="159" |
.{S} Ево одох.{S} Казаћу му да нећу, па шта буде...{S} Збогом.{S} Сутра ћу ти јавити.</p> <p>Де |
колико хоћете?...{S} Ни марјаша!{S} Па шта хоћете?...{S} Максим опази необичан, нељудски погле |
вета и његових ужасних грехова...{S} Па шта је ово, шта оно беше малопре?!...{S} Сотона... лука |
ну: »То је јеванђелије!«...</p> <p>— Па шта игуман прича оно пре, знаш кад си дошо, да не зна ц |
у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ово ће житије научити на памет, |
ош што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде кад, јер игуман стоји пред њим, одбијај |
одједном као да доби вољу да све искаже шта му је на души, исправи се на сену, очи му засветлеш |
тао прва житија, осетио је и разумео је шта му је то тако близу срца, шта му је заузело душу.{S |
ћути као заливен.{S} Изгледа да не чује шта му друг говори, јер му очи опет бесмислено блуде ок |
.. још грми игуман, не видећи од љутине шта се око њега дешава.</p> <p>И учитељ одједном скочи, |
уке, премишља дечко у сену, сећајући се шта је могао опазити на капетану.{S} И врат... све као |
S} Кријете се по тавану, да чпијунишете шта ће рећи капетанов пандур!...{S} У мало ми главу не |
на пут, или мож’да, узбуђен, не знађаше шта би друго <pb n="109" /> радио.{S} Одједном иза њего |
ложењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... запита се он одједном, пошт |
ајати његова привремена управа?...{S} И шта се може за то време учинити?...{S} И ко ће после до |
<p>Само поља остадоше по старом.{S} А и шта ћеш им?{S} Шта можеш унети новога, а стварнога и ко |
још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, и он је о |
их мисли.{S} Стоји тако, и зна где је и шта је, али га више занима клисарски посао...</p> <p>И |
Чича га још из далека оценио и ко је и шта је и шта тражи.{S} Брзо су се објаснили, наредили, |
ене, слуша, и заборавља где се налази и шта се то збива око њега.</p> <p>Она велика жудња за св |
p> <p>— Е, мој Леко... рекох ли ја теби шта ће да буде!{S} Зове те архимандрит, да идеш одмах с |
{S} Он још разазнаје све око себе, види шта се ради и разуме да је пијан.{S} И то га сазнање са |
и лако, а њему је баш нешто требао, али шта оно беше?</p> <p>Љубомир се досети јаду, па рече:</ |
е у неприлици: побећи ће и он лако, али шта ћемо ако игуман одједном баш њега потражи?{S} Сети |
упо...{S} И све је ишло добро...{S} Али шта је ово сад?!...{S} За ово нема никакве друге навике |
су они људи доиста били грешни.{S} Али шта је то?...{S} Је ли могуће... <hi>такав</hi> грех, п |
ле, настала његова чреда!...</p> <p>Али шта да ради?...{S} Да ли да учини онако, како је учинио |
осећа некакво велико зло...</p> <p>»Али шта је ово?...{S} Откуд!«... и он напреже памћење...{S} |
ешто страшно.</p> <p>Гост тек сад појми шта се спрема.{S} Он се енергично и достојанствено обрт |
аповеди да такове камењем убијамо; а ти шта велиш?«...</p> <p>Отац Сава прочита врло јасно целу |
а и, певушећи полугласно, прислушкивати шта се чини на пољу.{S} То је једина прилика кад игуман |
вели се овде«.{S} И он се стаде сећати шта зна о Соломуну: »Соломунов храм... мудрост... и од |
а... мож’да и више!{S} Па се сме радити шта ко хоће: спавај, докле хоћеш, иди куд год те срце в |
као и сав свет манастирски, не мислећи шта ће донети сутрашњи дан, шта ли понети ноћ.{S} Посма |
а то?! зачуди се дечко, не разумевајући шта овај тражи.</p> <p>Ноге су му се пресекле, жив је у |
, прође ходником и двориштем, гледајући шта се ради.{S} Завири и у собе, у кухињу, у трпезарију |
ешући се испод десне мишице, не знајући шта би друго радио.{S} Василијан га спази одмах, па као |
истрчаше на поље, а Љубомир, не знајући шта ће овако сам, пође и он за њима.</p> <p>Тетка им у |
еда корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде.{S} До сад се ређаху све једни |
ек ’нако... залудан !...{S} Него гледам шта му је ово: до сад све беше ’нако...</p> <pb n="51" |
и Љубомир сад стаде мислити : »Кад знам шта она хоће, онда је се не бојим.{S} Дај да видим баш. |
ти калуђер. <pb n="228" /> А ја не знам шта је ово било до сад, и коме је све то требало...{S} |
а сад тек први пут увиђа, да не зна сам шта то чини овде.</p> <p>Тамна, тешка, валовита туга, к |
куњаш тако до века.{S} И не знаш ни сам шта радиш и зашто живиш...{S} Тек тако само да се проте |
бојим.{S} Дај да видим баш... да чујем шта ће рећи«.</p> <p>Излазио је од опасне суседе са пун |
шавао нарочито за владику.{S} Чуо је он шта се владици допада, а бојао се помало да га не врате |
десном балансира... ноге једва имају о шта да се одупру...{S} А под њим зинула бескрајна прова |
исала маљенском боровином.{S} Није знао шта ће пре да га пита...</p> <p>— Шта веле моји... тата |
ћи.{S} Сад је тек отац Леонтије разумео шта је њему овај манастир, сад је схватио значај »постр |
више одмицао.{S} Све је пиљио и мотрио шта тетка отуд износи.{S} Мислио је само о томе, како ј |
ну Велимир озбиљно.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, д |
ао са тим, не разумевајући ни сам јасно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! |
даћу.{S} Све се живо смеје, шали... јер шта би друго радили: мртва калуђера не ваља жалити!</p> |
белавка и папоња увек на очима.{S} Јер шта ли га чека од сада, тамо у незнаној даљини?...{S} Д |
p>Чаша за чашом слева се неосетно — јер шта би радио човек у овој самоћи, — а у веселој глави м |
на кућа трља руке задовољно, а манастир шта ће... мора бранити своје, од старине наслеђено, пра |
ји прочитао целу библију...{S} Знам већ шта га чека: биће у брзо калуђер.{S} Али знаш ли, Спиро |
сно шта жели...</p> <p>-— Еј, ђаче... у шта си се загледао! викну му над самим ухом неко, тањим |
н, не гледајући не само у књигу но ни у шта; очи му блуђаху неодређено по зиду и прозору, као о |
псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.</p> <p>— А нећеш мно |
не буде залудан.{S} И ако седи, нађу му шта може и тако радити.</p> <p>А како беше на Маљену!{S |
те!{S} До сад се само мотало, а не знаш шта има у клупчету...</p> <p>Леонтије га погледа чудно, |
S} Седи још.</p> <p>— Е-е... да ти знаш шта мене сад чека!{S} Мека постеља, млада и згодна жени |
: пастрме или суве рибе.</p> <p>— Видиш шта вреди слога: ’вако ми, овај, свакад... узвикује Ник |
ињу узнемирен и уплашен, не знајући још шта ће затећи после данашњег окршаја, али се запрепасти |
као човек, који потпуно зна не само <hi>шта</hi> хоће, него и <hi>зашто</hi> тако хоће.{S} А Са |
, он је тако јадан, тако сам!...</p> <p>Шта ли ће бити са њим ?...{S} Да ли ће пропасти, изгуби |
ј благ, и бреме је моје лако«...</p> <p>Шта је ово сад?!...{S} Не разлази се она црна тамнина, |
драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А оно вечно, старо као човек, прав |
омошћену уласку испод звонаре...</p> <p>Шта је ово... у дворишту сви калуђери?{S} Гле, и отац С |
горе; других добитака не беше...</p> <p>Шта... зар толики рад, па све у залуд!?...</p> <p>Леонт |
о је ваљад’ утувио и из пјенија.</p> <p>Шта је то Љубомир могао од игумана научити?</p> <p>Седе |
А-а-а отеже Максим тупо и изиђе.</p> <p>Шта ли се тада кувало у оној празној, вечно мрачној душ |
себе, али још не разуме смисао свега. »Шта то они хоће?... чуди се он у себи.{S} Некога питају |
, и наједаред запрепашћено отвори очи. »Шта је ово?...{S} Где сам ја?!«... запита се преплашен |
ући главом под тешком књигом, помисли: »Шта ово он?...{S} Ко је то Леонтије?...{S} Јест, знам к |
ма, само блуди очима и пита се у чуду: »Шта је ово?...{S} Гле, одиста шта је ово?«...</p> <p>Ов |
{S} А зар се не може натраг?...</p> <p>»Шта је то!... да калуђере... мене!?«... севну му одједн |
у лепоту тога хваљеног света...</p> <p>»Шта је ово?...{S} Колико се само данас намучио и настра |
у исту, тешку, суморну мисао...</p> <p>»Шта је њима пало на памет...{S} Буди бог с нама!«... пр |
ко друкчије... није као до сад.</p> <p>»Шта је ово!...{S} Куд идем ја?...{S} Је ли то баш <hi>о |
мо, беше у сличном расположењу.</p> <p>»Шта хоће ови од мене, и шта ово радим ја овде?!«... зап |
никад ни помишљао.</p> <p>— Ха, ено иза штале, покошена детелина...{S} Онде је згодно, узвикну |
дбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му д |
га ко је сретне, али је у потоку, испод штале, једнако сачекују деца и муж, и потом у трку, по |
да ради какав хоћеш посао: зар не чисти штале, отимари коње, храни свиње, вуче ђубре на њиве... |
аних коњских ногу, која се приближаваше штали.{S} То пандур уводи коње.{S} Чује дечко како се < |
мановим старим чизмама, које је нашао у штали, а изгубиле се одавно.{S} Игуман већ да побесни.. |
га код Радојице, нек’ му помогне тамо у штали, рече она Николи.{S} Господин вели: нек’ се научи |
је дечко како се <pb n="29" /> отворише шталска врата, како вичан пандур уведе коње, говорећи с |
затим излети напоље и сакри се на таван шталски, своје омиљено преноћиште.</p> <p>— Чудне будал |
учи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.</p> <p>На |
у пошљу да чува говеда, а њега одведу у шталу, <pb n="22" /> даду му лопату и виле и покажу как |
везао попа, сврнуо је сам у манастирску шталу.{S} Љубомир притрча госту гологлав.</p> <p>— Где |
амести па свој сто све Савине уџбенике, штампане и писане, из богословије.</p> <p>— Знаш... рећ |
ро десетину тих табачића, види да су то штампани бланкети, које су доброћудни и безазлени учите |
ТОЛИКА РАНКОВИЋА</p> <p>БЕОГРАД.</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1 |
<p>БЕОГРАД.</p> <p>ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРЉЕВИНЕ СРБИЈЕ</p> <p>1900</p> </div> <gap |
и стајаше пред њим, наслоњена на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и п |
игумана.{S} Све се, као по маху чаробна штапића, изменило, изумрло, отуђило...</p> <p>У почетку |
ућута.{S} Читав час је ћутао и џаракао штапићем по растуреним прегорелим жишкама.{S} Није му с |
ици.{S} Никад..</p> <pb n="107" /> <p>— Штапове!... још бешње, још силовитије и одсечније загрм |
о не би посумњао у његову реч.</p> <p>— Штапове!... загрме игуман одједаред, затресе му се густ |
ари:</p> <p>— Еве га!...{S} Угрејали му штапови дебела меса!...</p> <p>— Чучни у вир!</p> <p>— |
е догађаје, а сад нешто друго: тукли га штаповима унакрст, и није га болело, и није му, каже, н |
ким, загасито сивим, окресаним грабовим штаповима.{S} Иза њих блед, севајући очима крвнички, па |
то се већ знало куда ће.{S} Његова је »штација« доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, р |
олностима.{S} Код куће, по цео дан, учи штене чловити на задњим ногама; али пошто је необична п |
малим, дежмекастим и рундавим овчарским штенетом.{S} Обеси о раме једну стару манастирску, десе |
сад је манастир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш по |
у нам, њих треба укинути, јер су нам од штете...{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе |
гађајући свраке, чавке и друге крупније штеточине.{S} Сад ће, тако лагано, гађајући уз пут сени |
се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу.{S} И кад му пре мрдну испред оч |
курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве |
а.{S} Ако пође за козама, одоше краве у штету...{S} Ваљад јој помаже мој Свеја, али је много ма |
о год ви тамо наредите.{S} Само нећу да штетујем <hi>ја</hi>.</p> <p>— Добро, онда опет спреми |
о сам сад ја.{S} А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S |
обичају, заједно одшетају „тамо горе«, што је значило до Видина села.{S} Љубомир је обично ост |
о је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима на себе...{S} Жудео за тим, и сад га све т |
и младих, и она искрена радост њихова, што им се сија у оку, јер су дочекали да виде два »госп |
ена.{S} Дрхтао је од страха и од свега, што грешним ушима саслуша... »Је ли могуће!«... питао с |
ислио провести оба дана у читању књига, што их доби од архимандрита.{S} Али га Велимир, лепим р |
баш <pb n="82" /> ништа од свега онога, што му је заузимало мисао толико време.</p> <p>Синоћ је |
ћи своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани пролазе један за др |
је <hi>све</hi> Бог створио ради онога, што је рекао у Св. Писму: »...плодите се и напуните зем |
одговара игуман љутито, псујући онога, што је сад »његово царство«.{S} Он, гејачина... па да с |
м баш не би смео онако.{S} Није с тога, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је |
слено блуде око оног црвенкастог круга, што игра у тами око пламена.</p> <pb n="134" /> <p>Прот |
дно блато и једва се назире црна пруга, што вијуга кроз бео снежни покров.{S} Путник већ пао у |
43" /> Јула: она с њеном машином, а ја, што!... свршио сам богословију... зарадићемо парче хлеб |
ака му је оно капа?</p> <p>— Камилавка, што носе калуђери.</p> <p>Кад год је могао, и он је одс |
е сав предао посматрању чудних прилика, што му излазе пред очи.{S} Све је тако ново и све је та |
"65" /> <p>Под ногама усамљена путника, што се лагано провлачи манастирском реком, шљепка се гу |
китим рогове овом обешењаку!...{S} Ала, што се не сетих да ти поручим!...</p> <p>— Одиста! поно |
и изглед.</p> <p>— Ох, мајка му певала, што га тако опраси! узвикује побратим, трљајући руке и |
јатно брујање црквених јутрењих песама, што се разлева отуд из храма...</p> <p>Љубомир још спав |
се меша са врелим и бистрим капљицама, што теку из његових очију...</p> <p>Суза за сузом тече |
Кад стане чича-Срета да прича о онима, што иду ноћу по крововима високих кућа...{S} Хе-хе... м |
сно.{S} А ко попуши са мном оку дувана, што донех из Крагујевца, а?...{S} Коме дадох три велике |
на мрака, да није овог светлог пламена, што му душу разгаљује...</p> <p>Пламен се превија и лиж |
беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједном букну...{S} И она жива, ватрена жудња за с |
да му још стоји на срцу сва она тежина, што се навали на њега, кад отац помену калуђерство.</p> |
!...{S} Не разлази се она црна тамнина, што га је омотала, и срце му још ледено, и све је око њ |
ика — из истините радости и одушевљења, што ће скоро добити права, необична калуђера, а отац Са |
тиће се, а мени ће остати доста цигара, што би их он попушио.</p> <p>За то време је тетка распи |
т какво везено бело марамче од паргара, што га Леонтију подноси на дар каква слободна девојчура |
е оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше |
о, у теби је пакао!...{S} Камо ти деца, што си их родила... и човек?...{S} Шта то чиниш!...{S} |
а, управљеним у љубичасто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започет |
.{S} Архимандрит зором отпутова у град, што је значило <pb n="180" /> да ће се забавити најмање |
анину, реци Ђоку да не обара оне букве, што су закршћене црвеном, него само зеленом варбом.{S} |
г времена и Љубомир и жена дознаше ове, што су хтели једно о другом <pb n="68" /> знати.{S} Љуб |
ве и сам врши освећење.{S} Буни га све, што га срета у послу: и оно усплахирено сновање по кући |
аге, скинуте с коња, и вадећи отуд све, што је припадало кући, односно њој: чарапе, пешкире, ша |
о док се одмори.</p> <p>Изјутра је све, што је гледао и слушао, било за њега у толикој мери нов |
pb n="32" /> па га посла да спреми све, што треба за чишћење ципела.</p> <p>Црни се и тајанстве |
би привлачио; и ево, сад је учинио све, што му је одавно тајанствени глас у њему самом шапутао: |
коме стајаху неке старе црквене књиге, што их монаси остављаху за целивање посетиоцима, осветљ |
се лепо прелива у оне превијене пруге, што личе на чамовину.{S} У једној му руци дебео црвенка |
Хе-хе... дулечићу мој!{S} Питај, роде, што год хоћеш...</p> <p>По свој прилици отац Сава учини |
поред других послова, брину и о ономе, што је посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, |
који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.</p> <p>— Јест, богобојажљиво дете! п |
ан, па је налазио некакву сласт у томе, што сад сви трепте од његова гласа и срџбе.</p> <p>На в |
је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен смисао, све би је више читао |
рохији, па те окупе оне... оне научене, што се кинђуре калуђерским новцем...{S} А још кад ти бу |
пада, а бојао се помало да га не врате, што није закалуђерен по чреди.</p> <p>»Та начинићу се, |
новина, која одједном мења све...{S} И, што је главно, плаши га оно »бреме лако«, што га узима |
рушкој гори, али је тамо друга земља и, што је главно, друга количина...</p> <p>Све ври у послу |
S} Та он има своје место, зна где је и, што је главно, није више сам.</p> <p>Тек после, кад је |
Теодор и Теофан... сви велики иноци и, што је најглавније, дјевственици.{S} Ниједан се није пр |
, док ме не пусти нека слабост у глави, што ме обузме чим легнем.{S} Онда се окрећем у постељи |
и чуј глас господњи: ходите к мени сви, што сте оптерећени и намучени, и ја ћу вас одморити«... |
и уловљене мухе.{S} А толики светитељи, што су били прости калуђери или игумани као и он, како |
А жао ти манастира, а?</p> <p>— Жао ми, што сам се навикао.{S} И да ми је некако да овако остан |
n="147" /> се и стане од страха певати, што иначе никад не чини...</p> <p>Кад би све готово, на |
нас старији, и сваког мораш послушати, што год ти заповеди.{S} Игуман ти је одредио редован по |
го дај!...{S} Мисли да ће се посветити, што упропашћује толику младеж.</p> <p>Игуман је у незго |
и« умешени с јајима, испржени на масти, што их господа варошка зову уштипцима...{S} А Велимир с |
да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се |
озар походи.</p> <p>— Каки вам је овај, што ћу га ја слушати...{S} Максим? запита Љубомир, зала |
тих очију, смирени и скромни калуђерак, што последњи, са страхом, приђе руци игумановој, зар то |
м у кухињи спремила посну попару и чак, што је необично и ретко, прелила је унакрст зејтином.{S |
да би тим угушио нечувени, ужасни бол, што се савио на души му...</p> <p>»Нестаје света!...{S} |
ота, што је стварно, и сравнио са оним, што му до скора беше идеал, па је нашао, као што и жити |
натура«...</p> <p>Прво се почиње оним, што је најсаблажњивије, нарочито за младиће... »он (т. |
<p>Игуман скочи, узе стакло с ракијом, што стајаше пред њим и, другим изласком, побеже на свој |
ац Сава, оно лани у подруму, са протом, што изговори о свету, па данас ово са тетком, па Велими |
едати дуго, дуго у ону бескрајну раван, што се пружила преко Саве и над њом непрестано виси и к |
га баш био позвао, да му кажем све ово, што теби казах...{S} Тако ми нешто било дошло, ка ово с |
p> <p>Љубомир не саслуша све.{S} И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакос |
р од овог часа постаде као нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, |
не у кухињи чине му се као нешто друго, што нема никакве везе са храмом и са овом светом службо |
ечито гледати оно широко вијугаво чудо, што се беласа, прелива и одсјајкује на сунцу, по коме п |
>Обојица пођоше цркви.{S} Никола весео, што му ученик тако брзо усваја вештину, тапка га по пле |
све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла животу.{S} Престаде и мислити.{S} |
вај поглед на немо осветљено покривало, што се спустило на земљу, мами душу некуд напред, и све |
о посјету мојој госпођи!{S} А молићемо, што смо ми тако горди?</p> <p>— Ја не бих реко, одговор |
о манастирски, али то тек није, рецимо, што је гимназија.{S} Хо, мај... карловачка гимназија!.. |
сарски посао...</p> <p>И беше му чудно, што га игуман не запита: докле ће остати у манастиру, ш |
дан неће да чује <pb n="127" /> за оно, што не спада у његову »специјалност«.{S} А ђаци су, уз |
руге стране.{S} Доста му је за сад оно, што је од мене научио, вели игуман, а нешто је ваљад’ у |
це, угледне привредне школе... све оно, што носи тип хуманитарни и културно-привредни...{S} То |
му је казало, да је близу њега све оно, што га је у последње време занимало и привлачило...{S} |
че у собе, и одједном занемари све оно, што га је до сад одушевљавало, што је давало смисла жив |
лагано почиње од њега одвајати све оно, што му је до сад тако близу било: и отац, и браћа, и се |
... страх га поновити у памети све оно, што виде и чу!{S} И дахну душом кад стиже у Београд, и |
она не може млађим калуђерима бити оно, што је била Сави.{S} Опрости се лепо са свима, дарова с |
први пут виђа не саму групу, него оно, што му се сад учинило ново у њој...{S} Одједном му паде |
и у то.{S} Њему је импоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{ |
понови сећање, као да још сумња у оно, што је било далеко од њега као небо, и што је страшније |
х прави Хаџи-Ђера, па само слушају оно, што им по заслузи припада ..</p> <p>Али говорник обрте |
р, брате! узвикну Велимир.{S} Знаш оно, што се каже црквењак.</p> <p>— Е, ту се имаш много поли |
и:</p> <p>— Са чесме! заповеди одсечно, што је значило да треба отрчати са стаклетом на чесму, |
дом кожицом, испод које провирује месо, што се топи у устима као мед, онда и њихова и сва лица |
о млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица |
ије одељено од стричева.</p> <p>Све то, што је требало раније мислити, девојка сад, овако препл |
и њему треба јести.{S} И најгоре је то, што се мора јести!...{S} Смишљао је да бежи у какву пус |
ивота.{S} Николи је пало у очи само то, што је баш више главе игуманове било исписано »воздержа |
вечну своју мисао: да он није оно исто, што су други калуђери; али се ипак подао општем животу |
го је <pb n="132" /> уз њега још нешто, што не личи ни на шта друго.{S} У једном крају подрума |
а ту нешто друго... мора имати!{S} Јер, што би се онда мучили толики испосници?«...</p> <p>Лага |
ладић уплашио калуђерства, као Велимир, што му је жао досадањег живота.{S} Не.{S} Он се уплашио |
знатим улицама, кад угледа толики свет, што непрекидно врви тамо и амо; кад познаде да је то св |
и ово тамно здање и ова тиха побожност, што се рађа на овом месту...{S} И најзад, он зна <hi>ка |
аше сви његови другови.{S} Та околност, што јурнуше у ватру весеља сви одједном, сачува га од р |
сли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је не |
вара му Љубомир: каки ти је оно младић, што ти долази?{S} Ја кажем већ тако и тако...{S} Добар |
и стаде се подавати оном леном дремежу, што наступа на оваким припекама...{S} Тако прође пола ч |
двориште, под хладовиту и сенасту липу, што добише за јело, и пуну канту вина.{S} Отпоче прави, |
не запита: докле ће остати у манастиру, што је дошао, ради чега...{S} Истина питала га је тетка |
ће са другом, на иде у кухињу за ватру, што ће се метнути у кадионицу.{S} Дође братија.{S} Отац |
о од стаклета.{S} И само по неки уздах, што се отме из саломљене душе, показује да ту има још ж |
м, ваздушастом руком тешки бол и страх, што леже одједном на душу његову.{S} И кад се сит испла |
ла, и на уснама му заигра блажен осмех, што ће се од те дужности ослободити.{S} Да звониш!{S} Д |
о, кажи ти мене: је ли ово велики грех, што ми овако живимо, а онај тамо сам са децом?...{S} Љу |
од вас никад у животу није учинио грех, што га учини ова жена, нек’ се најпре баци каменом на њ |
Василијан!...{S} Па онај прави светац, што се бесилно пренемаже пред игуманом, то Арсеније!{S} |
А ја ћу ти донети, ако хоћеш да читаш, што лепо.</p> <p>Љубомир се обрадова таквој понуди.{S} |
таву соли, злата и буди-бог-с-нама !... што он није ни мало разумевао нити знао зашто ће му так |
руком ни чим другим.</p> <p>— Куку!... што му је!...{S} Дијете!... стаде жена викати, па му пр |
/p> <p>— Је ли то светац, господине,... што ово пише ?</p> <p>— Хм... светац!... »Од куд ћу му, |
аздина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, седе у хл |
доста...</p> <p>— Како ’но... оногај... што учите о камењу?...{S} Нешто ми Никола наказива.</p> |
погледом, који је гласио: »Видиш сам... што ме питаш!« Али игуман не беше расположен за нежна и |
, што је газдина кћи, него баш онако... што је... што је <hi>таква</hi> девојка.</p> <p>Ево их, |
ео Нићифор.</p> <p>— Сад настаје оно... што ће рећи одмотавање...{S} Хо, брате!{S} До сад се са |
лушкиња; да на часу веронауке премишља: што га онда не притисну Милка, кад га обори у јакању, и |
исну Милка, кад га обори у јакању, или: што он њу не обори, <pb n="55" /> па да је притисне... |
{S} Истина, и он је жесток у литургици: што је зна, махни се...{S} И велики и мали »вход« шта з |
рилога...</p> <p>— Снашо, узвикује ђак: што је попово нек’ је готово!{S} Само нећемо два, него |
жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с тобом ни |
> <p>— Црква ти мора бити свакад чиста; што се каже: чисто ко у цркви.{S} Већ то ћу ти показати |
едао.</p> <p>То је, дакле, <hi>оно</hi> што га је вукло у манастир тако силно, а он није разуме |
месту записивати све то, те мора...{S} Што би се људи узалуд мучили!</p> <p>Тако поче новина з |
— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадило сунце, зато бегам...{S} Док је зима, |
томе колу неосетно, без размишљања.{S} Што ваља другима, добро је и њему!</p> <p>Истина, он јо |
е повећали огромном порезом и дугом.{S} Што је било готовине у Управи фондова, то је Сава изузе |
га и он зажели свом млађаном душом.{S} Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Ва |
дом гледао са снисходљивим сажаљењем, — што не знају у чему се састоји права наслада живота, ал |
цела живота!{S} А шта ће бити после? — Што рекне Бог.{S} Јер он је казао, да се не бринемо мно |
царица, и ја ћу онда у свеце!</p> <p>— Што?...{S} Ти си побего из манастира, молио се у испосн |
оно ’нако... због чега то?...</p> <p>— Што нисам ишао на чесму, него наточио из видрице, насме |
штавило пред тобом, па ето«...</p> <p>— Што, зар волиш ићи у цркву?</p> <p>— Но!... ’Нака лепот |
аше друштво, то се баш види...</p> <p>— Што?... биће добар калуђер, зацело.{S} А нама неће смет |
малу »неуредност« оправдати...</p> <p>— Што »неуредност«!{S} Ја јесам продао прошле године, али |
сви се разбегоше, ко врапци...</p> <p>— Што?</p> <p>— Па од игумана, море.</p> <p>— Аха... не б |
е и хитао право високу небу...</p> <p>— Што допусти?!... прекореваше он некога у боном заносу.{ |
ајући некуд у мрак, проговори:</p> <p>— Што бегам из собе, велиш.{S} Хм...{S} Што ми је досадил |
ишћанска молитва... дугачка је веома, а што је читалац боље разуме, што се више удубљује у њен |
мпоновало само оно, што он не разуме; а што он зна, држао је да знају сви.{S} Због тога се до с |
својој смелости.</p> <p>— Јованка.{S} А што питаш, кад ти то не треба?...{S} Ти бежиш од нас!.. |
, а!... прекиде га игуман.{S} Кад треба што зарадити овој кући, онда њему све сева, а кад је за |
аштином, стара домаћица, па се извињава што нема чим даривати крст.</p> <p>— Даће Бог, снашо... |
нити му се на лицу могло опазити да га што занима.{S} Као ждрал, кога, на сеоби у топле крајев |
јци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио.{S} Дечко беше омањег раста, погнута ста |
S} Пише брат Свејо у име очево, кори га што је тако тврда срца, па заборави своју кућу, родбину |
еване <pb n="199" /> молитве и од свега што се учини са њим, па му грунуше сузе...</p> <p>— Бра |
има, не разумевајући још ништа из свега што је видео, осећајући само из погледа свију људи, да |
ездна грешне пожуде, ширетлука и нечега што највише личи на љубавни занос, а није то.{S} Сликар |
гости, названи лонцолизи, али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} |
кве друге навике ни упутства, сем онога што је опробао...</p> <p>Морало се одједаред сасвим пом |
воме сељаку — богословцу.{S} Поред тога што се осећао као пиле под крилом мајчиним, кад је уз њ |
и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана.{S} Срце му |
цу...</p> <p>— Ови су сви подолазили да што искамче, рече му Вујо на само.{S} Да имаш капетан-М |
то... прекиде га Никола.{S} Није ни за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> |
де да се никоме ту не сме обрнути ни за што запитати, јер њега неће нико, ама баш нико да погле |
шко било издржати ту чреду, онако ни за што.{S} Не мари да ради какав хоћеш посао: зар не чисти |
сказујући тим своје чуђење.</p> <p>— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.</p> |
блаже но до сад.{S} Он се одмах покаја што је тетку, оно пре, увредио...{S} Он држи да имају п |
о и самлело!...{S} Видиш, и ово не ваља што ми Теофило пише за квасију и слатку папрат.{S} Попи |
никада не почиње разговор, осим ако има што запитати.{S} Одговара на питања кратко, и увек глед |
ре.{S} Он није имао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, к |
а ми није до калуђерства...</p> <p>— На што ти је онда криво?...</p> <p>— Ама није то !{S} Није |
од канапа, дугачку, пастирску, као она што је убила Голијата.{S} Са њом је проводно читаве дан |
мојим носом мрда црно...{S} Дрекнух, па што игда беше снаге ђиласнух у целац...{S} Док ја летим |
.{S} Ја ти кажем само шта мислим.{S} Па што?...{S} Зар ти мислиш, среће ти, да ћеш остати до кр |
звијене маште. </p> <pb n="7" /> <p>»Па што! могу бити и харџија!{S} Светозар вели да и то мног |
е манастир В. без старешине...{S} Штета што је отац Арсеније тако слаб, а Господин баш помену њ |
S} Дође му на памет: ако владика запита што, на пример из литургике...{S} А ни његови калуђери, |
> <p>— Па... како коме.{S} Има их доста што не могу ништа да утуве, а ја сам знао доста...</p> |
како сумња...{S} Леонтије се добро сећа што је гледао у Фрушкој гори, али је тамо друга земља и |
ад?«...</p> <p>Младић уздрхта од страха што га сад обузе.{S} Учини му се да ступа на тако ужаса |
ваде из неких тајних места бутеле, хлеб што се меси за самог игумана и како је кад чему време: |
звоно, окупе се и онако исто, као некад што је гледао, улазе смерно у цркву...{S} И све то запл |
нио...</p> <pb n="75" /> <p>»Ово до сад што је било у кухињи, мисли Љубомир, гледајући три калу |
видите сами...</p> <pb n="79" /> <p>— Е што су ти ови Пречани! прекиде га Велимир, ухвативши га |
> <p>— Еве пуно прича, славе ми!... све што смо учили у школи.{S} И кад наиђе оно неразговетно, |
кесу новаца, док не раздаде све... све што је добио за продато имање...{S} Сестрицу оставља ко |
онтије.</p> <p>Дани пролазе...{S} И све што беше чудно и необично, постаје сносно, те се може с |
отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра.{S} Не видите никакве богаштине, али |
он радосним гласом, као да је нашао све што је тражио. — Зар ви тако... из заседе!...</p> <p>Ки |
се ипак подао општем животу и чинио све што чине и други.{S} Само се и у тим приликама нигда ни |
...{S} Исприча му трговац испотекар све што је знао и видео.</p> <p>Пре две године Максим је по |
жити чобане по ливадама, да ако се нађе што за јело...</p> <p>Опет се крећу кратке, крутуљаве, |
настирских воденица, и сад се љуто каје што не остаде у којој да ноћи.{S} Дође му много тешко, |
а још горе гладни.{S} Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...</ |
ници.{S} Он не може сад мислити о ономе што је видео, <pb n="242" /> али све добро разгледа, ут |
ржао да мери двадесет ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је деч |
..{S} Коме дадох три велике туре... оне што добих из јагодинске, а?...{S} Онда је Васа био доба |
или: јурнути напред, поклати зубима оне што су пружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!.. |
према старијима...{S} Он се, као јагње што се води на клање, упути к манастиру.</p> <p>Архиман |
р, блесаст сељак, стараше се само да се што боље напуне вреће, торбе, качице са житом, варивом, |
то живи и радује се сунцу.{S} Радује се што... знам већ, и ја сам му се некад радовао...{S} Сам |
Е-е... отеже окружни прото.{S} Види се што је рођено за други свет!</p> <p>Игуман Успенског ма |
е?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.</p> <p>За Јоцом истрча ј |
ошао месец како служи овде.{S} Чудио се што никога нема из његова краја, да прође овуда.{S} Про |
рихватисмо се малко јутрос...{S} Ако се што нашло... можемо!</p> <p>Леонтије се смешка, сећајућ |
ог.{S} Обед је обичан, недељни: мало се што више спремило због госта, па су и монаси поседали с |
е: сваки се бринуо само о томе, како ће што пре шмугнути поред игумана...{S} Кад се утиша све, |
своје лице и држање тако удеси, како ће што боље личити на свеца.{S} Није он то чинио ради игум |
/p> <p>— Идем у свет...{S} Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми |
на посао.{S} Или гледају да рано површе што имају, па се и они некуд дигну, нестане их, као у м |
, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више зан |
што је било далеко од њега као небо, и што је страшније од свију земаљских ужаса.{S} Ослушну.. |
еда у зажарено светло треперење огња; и што више гледа како вреле жишке одсјајкују, севају и пр |
очима и ето је све ближе к мени...{S} И што год ближа, она све већа и већа... после као тањир, |
али без онога што је »његово царство« и што му је увређена »чест«.{S} Сви су засели за богату с |
недеље Леонтије не оде у цркву.{S} А и што ће!...{S} Тамо служе парохиски свештеници, који су |
т ока, у свему томе што се види очима и што је тако светло, замишљао је дечко да су смештене св |
поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сравнио са оним, шт |
ке су све четири...{S} Па игра, скаче и што ближи мени, он све већи... већи је од Маљена и Повл |
А онај <hi>други</hi>, што је пре био и што се звао Љубомир, њега нема више.{S} Он је умро!«... |
се њему чини), и не сећа се да потражи што узвишеније, светије...{S} Али, они су друго... сви |
а станемо барабар, па да поделимо љуцки што је Бог дао... да гриземо заједно...</p> <p>»Он мисл |
бара пијану главу...{S} Он не зна да ли што чује или осећа, али му се чини да спава и у сну осе |
ати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?</p> <p>— Нисмо их имали... коње, одговори |
а.{S} Он је није у почетку разумео, али што се више привикавао манастирском животу, осећао је д |
.. нисам баш тако, како велиш...{S} Али што: ђак, јабогме!...{S} Мене је дика, а ти се потпрдуј |
није ништа; то хоће, није вајде.{S} Али што се боји смрти, то нема!...</p> <p>— Каки!... игуман |
де и осети, Љубомир се препаде и зажали што га не ухвати капетанова потера, јер би му сад и она |
ћутао и понекад се смешкао каквој шали што падне при разговору, махну главом са одобравањем, и |
нешто друго, што не личи на човека, или што није прави створ божји, него се узео са неким силам |
сад и онај пандур био тако драг... или што га не ухвати онај његов сељак и не одведе на Маљен. |
ко ти мислиш...{S} Чекај...{S} Тешко ми што нисам и ја у вашем друштву...</p> <p>— Па ко ти бра |
ељиво, увиђајући своју немоћ да промени што од онога, што му је одређено...</p> <p>А дани прола |
асти, да онај млади и љубезни Сава чини што с намером у своју корист.</p> <p>А после и иначе у |
н, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за место, као човек, к |
убедљив и одлучан, да сви монаси, и они што седе, и они што слушају, стоје као приковани за мес |
..{S} Они, т. ј. не манастири, него они што живе у њима, упропашћују нам чедност и поштење у на |
Љубомиру:</p> <pb n="104" /> <p>Ако ти што заповеди, кажи нама да те научимо, да не погрешиш.. |
оред тога мораш цео дан трчати и радити што ти заповеди он, и тетка, и сва три калуђера.{S} Па |
та ту !...</p> <p>Прота га стаде корити што бар не пије у својој соби, кад мора пити, па му оте |
и !...{S} Није могуће да су то они исти што се сад овде у кухињи смејаше, свађаше!...{S} Зар он |
аћице, и ради казне траже, да се спусти што већи прилог у бисаге или котарицу.{S} Вешти момци н |
ре, и седе баш уз саму левчу, не марећи што ће му она одбити лево бедро.{S} Ова му почаст <pb n |
ћи, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш...{S} А ја... глас му задрхта, очи се зацрвене |
егову ливаду, стоји Веселин Ђурић, онај што ме жестоко у школи шамарао.{S} Стој, бре, сад да те |
ш, иди куд год те срце вуче, једи и пиј што год хоћеш!...{S} Нема ни чреде, ни јутрења, ништа.. |
...{S} Одвоји се из средине онај синђел што предаје догматику, погледа Љубомира прекорно и узви |
оком, фрушкогорским питомцем, као и сам што је, дотера, управо довуче једно полумртво, мршаво к |
мао обичај да пред њима што прича, осим што неки пут, као мимогред, напомене, како му његово ви |
леба, то ће <hi>га</hi> умирити.{S} Чим што поједем, одмах се забави...{S} И куд нађе баш данас |
бомир, чудећи се и одговором и погледом што га то пита.</p> <p>»А, није га уписао! помисли панд |
и продре му у сваки живац, у сваки атом што осећа...{S} Ах, ала је све пред њим црно, пусто, ст |
анастир тако силно, а он није разумевао што је.{S} Сад му се оно показало као неко откривење, к |
е манастиру весело, »славећи Бога«, као што наређује црквено правило...</p> <p>После две недеље |
ра ближњему и жртвовати се за њега, као што се Он за све нас жртвовао... значи управо одрећи се |
га је, још од повратка из Београда, као што видесмо, мучила или занимала нека велика мисао, кој |
>Калуђери и ђаци погледаше Максима, као што се гледа неко, кога ће сад да нагараве, а Максим, ч |
манастиру!{S} Сви гледају Љубомира, као што се гледа у менажерији каква невиђена и нечувена дот |
ике...</p> <p>И ђаци начинише лица, као што беше мало пре игуманово, готови да се прекрсте и да |
ом, угаси се исто онако, одједаред, као што и пониче...{S} Само остаде једна жудња у њему, која |
озната, неотесана сељачета.{S} Све, као што је и било!...{S} Само Велимирови брчићи постали гуш |
ло, отуђило...</p> <p>У почетку је, као што видесмо, цео манастир Леонтијев личио на скорашњи р |
вца, који са самим владиком путује, као што се обично сви сеоски становници збуне и ушепртљају, |
абом светлошћу, умираху, туљаху се, као што се постепено туле сви човечји идеали... као што се |
ачки...</p> <p>Весеље тече бурно и, као што обично бива, све више се губи такт уљудности, умере |
pb n="193" /> узвишени и драгоцени, као што беху пре овог ненадног, чудног пламена, што одједно |
отне слике, од којих морамо бегати, као што учини и зачуђени, изненађени отац Леонтије.</p> <p> |
е све то поправити, да ће све бити, као што беше јуче, прекојуче...{S} Та нада сачува га од оча |
} Угасише му, порушише и тај идеал, као што он сам поруши своје раније идеале.{S} И од свију ти |
у до скора беше идеал, па је нашао, као што и житија веле, да је све ово друго таштина, ништави |
исли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо |
ено, исто онако свето и примамљиво, као што беше о првом јутрењу.{S} И сад се онако исто занесе |
ред очима... постаје тужно и благо, као што су благе ове речи...{S} И у грлу га све јаче задављ |
довољан...</p> <p>И све исто онако, као што је пре неколико година било: ђаци јурну после преда |
а, стајаше неко, обучен исто онако, као што је насликан св. Сава у његовој школи.{S} Њега текну |
е кушање...</p> <p>»Баш исто онако, као што је кушао ђаво Саву Освећеног! мисли Љубомир, упирућ |
м само трептао бојажљиво и понизно, као што се пристоји пред старијим, и на његову лицу беше ис |
ош ледено, и све је око њега тамно, као што је и било...{S} И туга му се још свија на души, али |
егових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници.{S} Стид га да |
{S} Али је друге примао равнодушно, као што је некад примао прилоге у котарицу, а од њена дара |
ину небесног плаветнила...{S} Исто, као што беше и на Маљену, трепери и одсјајкује лазурно плав |
давно порушених идеала онако исто, као што се сећа своје давно покопане деце родитељ, који је |
. оногај... поче Максим онако исто, као што је вазда, небројено пута почињао своје одговоре.{S} |
о марамче.{S} И он не одби њен дар, као што ни друге није могао одбити.{S} Али је друге примао |
само да га је отац послао у службу, као што је и другима говорио.</p> <p>— А ’нако... није те о |
.{S} И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се не |
остепено туле сви човечји идеали... као што се лагано тули живот човеков, или можда живот целог |
говеда у стричеву њиву, или да трпи као што чине Велимир и Никола?{S} Све, све... али би му баш |
— Вршим све његове заповести, живим као што су живели његови велики угодници...</p> <p>— Знам, |
морали држати и понашати онако исто као што се понашају пред њим самим.{S} Глас манастира, као |
утиш, молим те — мислио сам, да све ово што се ради по манастирима, није оно... знаш, оно како |
причај ми!{S} Је ли боље тако, него ово што ми радимо?</p> <pb n="227" /> <p>— Хе, је ли боље!. |
два-три пута овако присећао и чинио ово што сад чини.</p> <p>Игуман уђе у трпезарију, сви поска |
.. свеједно, нека говори...{S} Само ово што ’вако игра«... лете му нејасне мисли у глави, а пре |
и и стаде се освртати око себе.{S} Прво што угледа сад боље, беше суседа, средовечна жена, удов |
а његову лицу беше исписано задовољство што је господин прота изволео сврнути пажњу на њега — н |
, брајко, све написано много боље, него што ја умем казати.{S} Па сад гледај... научи све...</p |
е му се.{S} Лепше је ово написано, него што им је учитељ причао.{S} Али при крају запе: стадоше |
кво задовољство...{S} Хтео би још много што учити, али свему томе стоји на путу газдина воља.</ |
, али је хтео видети: да ли је погрешио што је увео госта у подрум.{S} Прикри се за бачву, па с |
p> <p>Љубомир већ види да није погрешио што је увео госта у подрум, али га она обична људска ра |
правила!{S} Беше му криво, али се тешио што је то <hi>почетак</hi>, који никоме није лак.{S} Мо |
ман подиже главу и погледа га мекше, ко што обично гледа ђаке и незване госте.{S} По овоме погл |
село.</p> <p>— Он то вели, оногај... ко што ћемо ја и тетка сад од недеље... хап... на чреду.</ |
а обрне први глас.{S} Одговарање, онако што је краће: господи помилуј, подај господи... то зна. |
ином у вис...{S} Тамо не дирај, а онако што чинимо заједнички, то мо’ш причати.</p> <p>— Заједн |
ј поглед.{S} Он опази чак да му је мило што их оставише саме, и никако не може сад да му дође у |
рукчији... дружевни су.{S} Кад ми имамо што важније или ’нако... хитно са нашим познаницама, он |
јединим благом срца свога...{S} И само што се јави она, та чудна мисао, идеали његови постепен |
у и погледа...{S} Лепше, много лепше но што је насликан св. Сава... сјајније, светлије, чудније |
Никог није повукло срце у свет, као ’но што прича игуман у подруму, него су сви бежали од света |
ви живот... овде се може живети као ’но што вели Христос: да оставимо и оца и мајку и све, па д |
и на тако интимну забаву са њом.{S} Оно што је било обично са Миром, овде му се чинило недостиж |
т, којим му ваља поћи, видео је све оно што је истина и што је од живота, што је стварно, и сра |
ина, срећа, радост...</p> <p>»То је оно што прича Светозар, кад се потреви душевно живинче...{S |
е се оно одоздо искобеља, па узјаше оно што га је обалило.{S} Па... триста чуда!...{S} Тако се |
{S} Не зна, мој брате.{S} Не зна ни оно што мене пита, само нас плаши.</p> <p>Љубомир види да г |
доврши.{S} Као човек, који је нашао оно што је тражио или очекивао, узвикну са неким полусмехом |
е ради учтивости, али он осећа исто оно што и побратим, само се уздржава од сувишних узвика и и |
и доносећи судове, гледајући само у оно што ради, чиме је заузет.{S} Не дође му ни на ум да се |
аханог, ждребака, и одлучи се да га, по што по то, научи раван.{S} Али му један хитац ногом нес |
век... друкчије и мислим и све...{S} То што ти сад рекох... никад у животу нисам ником казао... |
ћете се уверити.{S} Није сиришњача исто што и преса!« Игуман, онако у љутини, одломи парче и по |
буду у тим одеждама... и он да је исто што чича, и чича да је <hi>он</hi> или <hi>као</hi> он. |
шка, да ту мора бити нешто друго, нешто што он не разуме...{S} Очекиваше да се то све некако ис |
гловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове <hi>свет</hi>.{S} Он жуди за том даљином и |
и сваки се од њих патио, да се тај глас што више распростре у народу.{S} Истина, у томе је било |
ит шмркну нестрпљиво, не кријући досаду што је осећаше.{S} Игумани се значајно погледаше и, сам |
е, изглед, говор, све, све...{S} Кад му што другови говоре, гледа их некако благо и у исто врем |
мандрит се задовољно смешка.{S} Мило му што сами гости затражише ово неколико боца, које ће му |
ир само гледа и трепће, чудећи се свему што се наслуша и нагледа од јутрос, не знајући још како |
на несигурним ногама и чудећи се свему што се тако изненадно догоди, довуче се до постеље, леж |
рти Савине.{S} Он се тако навикао свему што је око њега, навикао се гледати у Сави правог оца з |
ма тешку главу, па послушно испије чашу што му поднесу и опет се подупре и гледа како се овај п |
воју другарицу.</p> <p>— Миро!...{S} Их што ме уплаши !{S} А баш сам мислио да те нађем.</p> <p |
ради обичаја или кокетарије, а није баш што је <pb n="112" /> боли, па побегне у други крај, не |
, те није морао казати именицу, да знаш што су!...{S} Хе-хе... ти си још млад, ал’ не мари... с |
к, махну рукавом преко носа и хтеде још што тако ситно учинити, али не знаде шта би и немаде ка |
остане још у свом заклону, да чује још што, кад и ’нако сад не сме нико привирити у подрум.</p |
ви, који су сви, махом, чисто одевени. »Што им то мајка ократи пеленгирице?{S} Мора да није има |
ћи зачуђено старешину, мислећи у себи: »Што сам се калуђерио!...{S} То ваљ’да знаш«.</p> <p>И а |
ле: само га дохвати прстима!...</p> <p>»Што ли је то?... мисли Љубомир, и лагано, кришом, подиж |
ис, примамљиве голе девојке!...</p> <p>»Што ти је човек... мисли Љубомир; — све, све... али му |
мисли пандур весео.{S} Ту ћемо мецко да штрбуцнемо газда Цвијана...{S} Хе-хе«...</p> <p>Кад се |
шта, из све снаге, јурну кроз проређено штркљасто бучје, крстећи се непрекидно и шапућући молит |
ахну, као да одједном спаде са њега цео Штурац. »Нема више робовања!...{S} Опет да се пије, и с |
>— Чучни у вир!</p> <p>— Отперја до врх Штурца!</p> <p>— Ала везе, сињу ли му!... ка ово моје к |
и за што: само да једе и пије, па после штуца. <pb n="92" /> Они су двојица сасвим друкчији... |
самог трбуха разлеже оно пресито грубо штуцање: хап!...</p> <pb n="116" /> <p>— Тето, да се за |
крупан дебео просед калуђер, са великом шубаром па глави, испод које се просула густа разбацана |
отац Арсеније пред њима, са накривљеном шубаром на глави и подигнутим у вис рукама, пуцка прсти |
но његов жути капут и некакву извешталу шубару: што си ти <pb n="53" /> горд, те се не може с т |
дне нове тековине на другу.{S} Сад му и шума изгледа китњастија и хладовитија, и градина разнов |
уману Лазару, који се прославио у целој Шумадији својим »подвижничким« животом, па стављајући о |
лану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.</p> <p>При врху Рудишта бије кључ би |
о ће да се живи... треба јести?...{S} А шумадиски манастирски ктитори нису оставили својим заду |
гладне и жедне стоке до самог мрака.{S} Шумар заметне пушку за леђа, па оде у девето село...{S} |
<pb n="205" /> књига, било је доста; а шумар, на доколици, навуко му доста суха лишћа у пећину |
а...</p> <p>У неко доба Василијан дозва шумара и воденичара, и посла их некуд.{S} Калуђери сви, |
се разговарамо много...{S} Послао је и шумара; ено га доле у потоку.{S} Ако нећеш лепим, казао |
посао коњушарев, говедаров, чобанинов, шумарев, воденичарев...</p> <p>Треба одгајити и уредити |
скиде све горње дроњке Љубомирове, даде шумару стакленце најљуће ракије да га трља њоме по груд |
ао народ, а сад се исцрпе тај извор.{S} Шуме забранише даље сећи...{S} Како ће да се живи... тр |
примичу стеновиту кршу, који се, усред шуме, издигао у вис за неколико стотина метара, обрасо |
трепери по местима, која су удаљена од шуме...</p> <p>Вратнице манастирске затворене су, а хра |
ађе дише.{S} Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из |
а: »Хеј, не дај!«...</p> <p>Манастирске шуме се проредише, манастири исплатише порезу, дугове, |
е непрегледне, добро очуване, драгоцене шуме и по мало поља...</p> <p>Шта ће се сад?...{S} А он |
Некаква необична црна дружина излази из шуме и ступа на ливаде.{S} Трепери сребрна светлост пре |
зишли по потоцима, Леонтије се врати из шуме, где је до сад читао једну богословску књигу.{S} В |
јао под једном угнутом стеном, на крају шуме, ту с највећим задовољством седео, мислио, сањао, |
приђе к самом уласку, али се опет обрте шуми и загледа се некуд...</p> <p>Учини му се да сиђе п |
ремагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне |
аљушка, преврће и скичи, па иде тако по шуми, с празном пушком, замишљајући себе у разним ритер |
трцане са својим уквашеним перјем.{S} У шуми тајац: умире ово огромно, густо, зеленожуто чудови |
гледа, клиснуше куд који и нестаде их у шуми...</p> <p>Игуман остаде сам.</p> <p>После неколико |
таху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена.{S} Сад је све ја |
.{S} И они већи брегови, окићени густом шумом...{S} И далеко тамо на истоку, еј-хеј... диже се |
кроз хладну влагу разли оно тајанствено шумско вечерње брујање, пећина беше мрачна и ужасна...{ |
прохуја чувени циклон руднички, пообара шуму, развали све воденице и однесе, сатре све под собо |
сле краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га но |
то време учинише многе промене.{S} Кроз шуму можеш провући неколико пластова у реду, да не зака |
и, вечни, бескрајни мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу |
ружили пушке и хоће његов живот... па у шуму!...</p> <p>После неколико тренутака како изиђе Мак |
у.</p> <p>После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је с |
етно, удаљи се са свог места и побеже у шуму.{S} Са новим, зачуђено-преплашеним, осећањем баци |
доста далеко.{S} Арсеније рече да ће у шуму, ради некаквог јесењег лековитог корења, али још о |
n="152" /> у какву пустињу, или велику шуму, или тако нешто...</p> <p>Понео је доста нагорелих |
равни путови кроз бескрајну манастирску шуму, те се из мрачних и неприступачних дубодолина стад |
а разгледају пећину, да прокрстаре целу шуму, неће ли га наћи.{S} Време би било да му се већ ја |
баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; |
асна летња месечина, па се и кроз густу шуму види путовати као на облачну дану.{S} Спустила се |
лете преко равна поља, скачу кроз густу шуму и прескачу сниско шипражје...{S} Даље, само даље о |
нце, посматрајући до сад невиђену густу шуму, која се лево и десно пружила, — новина ова паде у |
че, кад обузе мрак и иначе мрачну густу шуму, кад се кроз хладну влагу разли оно тајанствено шу |
рице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све...{S} Па сад... скоро ће да |
и мир!...</p> <p>Кроз шуму нешто лагано шушка.{S} Кораци се све више примичу стеновиту кршу, ко |
урба, преношење некакве клупе, чепају и шушкају опанци...</p> <p>— Онај господин оде, процмиле |
S} И какав је ово нов старачки глас, са шушкањем и промуклим крештањем!«... чуди се он, прилазе |
зити преко сена, које га одаваше својим шуштањем.{S} Пандуров монолог одједаред престаде, чега |
сто ватрени стуб, што се вије пред њим, шушти и пуцкара, наставља започето причање:</p> <p>— Та |
ћи за њим...{S} Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај м |
е земље... он лети или пада, а око њега шушти и мирише слама и намазана коса...</p> <p>Тишина.. |
</p> <p>Пламен се превија и лиже, ватра шушти и букће, а млади усамљеник гледа у зажарено светл |
да, нема краја, а доле, поред сама пута шушти, ваља се и бруји манастирска река, низ коју уморн |
бескрајна провалија и чује се како доле шушти вода и бије влага...</p> <p>— Ево ти мотке! узвик |
прекидно и шапућући молитве...{S} Лишће шушти, преврће се и избија у вис под ударцима његових о |
есело дочекиваху и испраћаху.{S} За њим шушти и пршти вода из пуне букве, гуди потмуло воденичн |
се претура и спада слама са њега, како шушти злослуто... и он већ предосећа некакво велико зло |
моласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...</p> <p>»Ако је оно тако дале |
тходно пирне њушком у слабину, крмачица шчепа зубима клип, писне опако ради обичаја или кокетар |